Petar Petrović II Njegoš (1813—1851)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Petar Petrović II Njegoš (1813—1851)  (Pročitano 49961 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #20 poslato: Oktobar 08, 2013, 10:39:28 pm »

*




PETAR PETROVIĆ NJEGOŠ


rad slovenačkog slikara Jozefa Tominca (1790—1866) iz 1837. godine


Matija Bećković: "Njegoš je sebi zadao zadatak za koji poezija nije znala; on je starešina manastira čije je imanje Crna Gora... Kao pjesnik pretvorio je legendu o Kosovu, kao vladika pozvao ne samo na osvećenje, nego i osvetu Kosova, kao vladar poeziju je pretvorio u stvarnost, u njemu se sve naše zlo i dobro rodilo — i preporodilo".
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #21 poslato: Oktobar 08, 2013, 10:40:38 pm »

**

NJEGOŠ I MUZIKA

(Odlomak iz istoimene studije)


MUZIKA U NJEGOŠEVOM ŽIVOTU

O mestu muzike u Njegoševom životu može se saznati iz njegovih ličnih, mnogobrojnih pisama koja su deo zaostavštine, zatim iz zapisa putopisaca, diplomata, književnika, državnika, umnih ljudi koj i su posećivali vladiku na Cetinju, kao i iz spisa u arhivama Beča, Trsta, Dubrovnika, Kotora i Zadra, u kojima se nalaze podaci iz Njegoševog vremena i vladavine. Putovanja po evropskim prestonicama, kao i susreti na putovanjima po Italij i, Austrij i i Rusij i, imali su mnoga državnička i crkvena obeležja, ali u slobodnom vremenu vladika i državnik, koji je prevashodno bio pesnik i umetnik, posvećivao je svu svoju pažnju upoznavanju kulture i umetnosti zemalja, gradova i mesta u kojima je boravio. Sa puta po Italiji svedočanstvo pružaju ne uvek pouzdana Pisma iz Italije Ljubomira Nenadovića, kao i mnogobrojne zabeleške, novinske vesti, arhivski podaci, državnički spisi Njegoševih domaćina.

Iz ove materije biografi su istražili mnogo toga, rekonstruisali su skoro svaki dan Njegoševog kratkog života. Samoj muzici nisu posvetili nikakvu ili, pak, sasvim neznatnu pažnju. Za razliku od Njegoševih veza sa slikarstvom i slikarskim delima, za razliku od ličnih književnih interesovanja, o domenu njegovih muzičkih interesovanja, ili samo o prisustvu muzike u njegovom svakodnevnom i državničkom životu, nije rečeno i napisano takoreći ništa.

U dvadesetogodišnjem periodu njegove vladavine (od ustoličenja do smrti) vladiku su posetili mnogi gosti. Veliki broj njih ostavio je svedočanstva o svojoj poseti i svim aspektima susreta sa ovim izuzetnim čovekom. Tom prilikom nije se razgovaralo samo o državničkim ili umetničkim pitanjima već se slobodno vreme ispunjavalo različitim sadržajima. Među tim sadržajima značajno mesto zauzimalo je pevanje uz gusle, koje je prikazivano visokim državnicima, političarima, ali i prijateljima. Skoro svake večeri vladika je slušao guslara koji je ispred Biljarde, pored vatre, grupi muškaraca pevao epske pesme. Na takve "predstave" vodio je i svoje goste.

Nekada bi guslara pozivao i u svoje prostorije. To svojevrsno pozorište, u nedostatku evropskog, bilo je jedina zabava narodu pretežno sviklom ratovanju, a malo zabavljanju. Vladika je, pored bilijara, čitanja knjiga, prevođenja, rada na mnogobrojnim državničkim i crkvenim dužnostima, provodio vreme i kao slušalac, ali i kao izvođač muzike. Sam je svirao u gusle.

Malo je istoričara književnosti koji su, kao Miodrag Popović, ocenili značaj muzike za Njegoša:

"Kao i neki evropski romantičari, i on sluti da je muzika egzistencijalna suština svemira, a vidljivi svet samo spoljna materijalizacija zvuka. Otuda, za snežnih zimskih noći, prepoznaje u jeci gusala isto ono što i evropski romantičari u muzici: ozvučeno biće sveta. Ono se njemu, junaku među pesnicima, javlja kao čist herojsko-akustični doživljaj."1

Odmah po dolasku na vlast 1830. godine, Njegoš je razmišljao o putovanjimai na svoj prvi put u Rusiju krenuo je 1833. godine. Tom prilikom kratko se zadržao u Trstu (dva dana), a nešto duže u Beču (dve nedelje). Vratio se zavladičen u Crnu Goru preko Halea, Lajpciga, Drezdena, Beča, Graca i Ljubljane, zadržavajući se ovoga puta u Trstu mesec dana. U Rusiji je kupio štampariju, a svoj Glas kamenštaka izdao je 1833. godine.

Vladika i vladar Crne Gore tada je imao dvadeset godina. Prvi susret sa Bečom, Mlecima i Petrogradom predstavljao je i njegovo prvo iskustvo u stranom, evropskom svetu. Važna poznanstva u Beču obeležiće njegov dalji život. Pored susreta sa Vukom Karadžićem, sa kojim će ga vezivati doživotno prijateljstvo i druženje, upoznao je i Jerneja Kopitara i karlovačkog mitropolita Stevana Stratimirovića. Beč je u to doba bio kulturni centar Evrope, nadmećući se u toj ulozi sa Parizom.

Kada je reč o muzičkim zbivanjima, upravo su svoju karijeru i bogatu ostavštinu za Beč bili vezali najveći muzičari toga vremena (a može se slobodno reći i do današnjih dana): Mocart (umro je 1791), Betoven (umro 1827) i Šubert (umro 1828). Njihova dela uveliko su se izvodila na koncertnim podijumima Beča. Italijansko pozorište, italijanska opera i balet bili su preplavili čitavu Evropu, a njihova gostovanja u Beču imala su izvanredan uspeh. Najpopularniji od svih operskih stvaralaca toga doba, Đoakino Rosini, gostovao je u Beču 1822. godine. Nijedna od značajnijih umetničkih ličnosti toga vremena nije mogla ni želela da preskoči Beč.

Koliko je Beč u prvoj polovini XIX veka bio stvarna evropska prestonica, toliko Petrograd u to isto vreme postaje druga važna metropola kulture i umetnosti, centar kojem su težile mnogobrojne strane muzičke i igračke trupe. Davno osnovano Petrogradsko filharmonijsko društvo (1802) izvodilo je sva značajna orkestarska dela, a 1824. godine i Betovenovu Мissu solemnis. Gostovanja italijanskih, francuskih i nemačkih trupa bila su spektakularna i imala su veliki odjek. Izvođene su Kerubinijeve opere spasa, kao i komične opere Boaldjea, Obera, Gretrija, Dalejraka. Ali iako su celokupna francuska kultura, umetnost i opera imale visok ugled, rukovodilac petrogradske opere K. A. Kavos i sam se ogledao u scenskom stvaralaštvu postavljajući ruske balete. Na ruskoj sceni su, osim slavnih stranaca, počeli da se pojavljuju i talentovani ruski pevači (Samojlov, Semjonova i dr.).

Neposredne posledice Njegoševog boravka u Rusiji bile su vidljive već iduće godine, kada stiže štamparija na Cetinje (1834) i počinje sa radom. Na Cetinje tada prvi put dolazi i Vuk Karadžić. Njegoš osniva prvu školu na Cetinju, a u toj školi jedan od predmeta bio je crkveno karlovačko pjenije. (Ovo je svakako iznenađujući podatak za one koji ne veruju u visoko mesto muzičkog obrazovanja u sklopu opšteg obrazovanja kojem je Njegoš pridavao izuzetan značaj.) To je isto ono karlovačko pojanje koje će, neku deceniju kasnije, Kornelije Stanković sistematizovati, zapisati i izdati, fiksirajući ga za sva buduća pokolenja.

Kornelije Stanković je rođen 1831. godine u Budimu. Kao student našao se u Beču 1850. godine i počeo da se bavi kompozitorskim radom. Njegova Treća Knjiga Pravoslavnog crkvenog pojanja u srbskog naroda štampana je i izdata 1864. godine. Stanković je umro mlad, godine 1865, od iste bolesti kao i mnogi mladići toga doba, od bolesti od koje je bolovao i umro Njegoš. Nije doživeo da otputuje u Rusiju i ispita sličnosti i razlike između ruskog i srpskog crkvenog pevanja.

Upravo u to vreme počelo je uvođenje višeglasnog pevanja u Crkvi, što se nije dopalo ortodoksnim crkvenim ocima koji su želeli da zadrže starinsko jednoglasje kakvo je vekovima bilo karakteristično i za Rusiju i za Srbiju i za srpske krajeve van Srbije. Optužbe koje su se čule sa raznih strana ublažavao je mitropolit Josif Rajačić, koji je insistirao na modernom višeglasju i na njegovom uvođenju u Crkvu, pa je sam direktno rukovodio i nadgledao Kornelijev rad na beleženju pravoslavnog pevanja, pomagao ga i ocenjivao. Upravo na karlovačkom pojanju Kornelije će zasnovati svoj rad.

Osim duhovne muzike, o kojoj je Njegoš kao vladika morao da vodi računa, za potrebe svog velikog prijatelja i istomišljenika Vuka Karadžića sakupljao je narodne pesme i omogućavao mu da prilikom poseta Crnoj Gori sluša i upoznaje najbolje guslare i pevače epskih pesama. U tom pogledu izuzetno je značajno Njegoševo pismo napisano Vuku Karadžiću na Cetinju 1834. godine (16. novembra). Na Vukovu molbu da mu nađe najbolje pevače i pesme koje se u njegovom kraju mogu pronaći, Njegoš odgovara:

"Zasad nema boljega pojača od popa Jovana i popa Vasa. Oni se kod nas slave svojijem glasom kao Zontah i Katalani u Evropu."2 Iako je po prvi put bio u Evropi i tek kročio na tle kulturne prestonice sveta — Beča, Njegoš je već čuo za dve najznačajnije i najpopularnije muzičke umetnice toga doba — Henrijetu Zontag i Anđeliku Katalani.

Širina umetničkih interesovanja ovog pesnika bila je ogromna, kao i njegova moć apsorpcije znanja. Sjajni popovi Jovan i Vaso ne bi Vuku Karadžiću pevali crkvene pesme i držali "leturđiju" u crkvi i samo za pravoslavne vernike, već bi, kao iguman Stefan iz Gorskog vajenca, pevali pesme o vojevanjima Crnogoraca, pevali bi ih narodu, napolju, ispred crkve. Upravo kao takve narodne umetnice bile su pomenute dve zvezde operskih teatara Evrope.

Henrijeta Zontag (Henrietta Sonntag, 1803—1854), nemački koloraturni sopran, studirala je na Konzervatorijumu u Parizu. Karijeru je započela u Pragu i sa velikim uspehom nastavila u Beču. Čuvši njen glas, K. M. Veber angažovao ju je da peva glavnu ulogu na premijeri njegove opere Eurnjanta (1823), a Betoven ju je angažovao za solističke partije svojih kapitalnih poslednjih dela: Мissa solemnis i IX simfonije (1824). Gostovala je po celoj Evropi, a 1830. godine i u Moskvi i Lenjingradu. Njen repertoar bio je veoma širok. Pored operskih arija, pevala je i solo pesme ruskih kompozitora.

Vrhunske partije ostvarila je u Veberovoj operi Čarobni strelac (Agata), Mocartovom Don Đovaiiju (Dona Ana), kao i u operama Belinija, Donicetija, Rosinija. Bila je jedna od najpopularnijih pevačica prve polovine XIX veka.

Da li je Njegoš imao priliku da vidi i čuje Zontagovu ili je, pak, slušao o njenoj slavi, teško je reći, a da se pri tom izdigne iznad nivoa pretpostavki. Sigurno se zna da je ona nastupala 1830. godine u Petrogradu, a pre i posle toga u Beču, tako da je u oba ova grada u kojima je boravio Njegoš mogao čuti o njoj. Međutim, sa operske scene se povukla te iste 1830. godine i nastavila da nastupa samo na koncertima. Njegoš je, znači, 1833. nije mogao gledati na sceni, već samo kao koncertnu pevačicu i tumača lida, odnosno solo pesme.

Drugo slavno ime toga doba, Anđelika Katalani (Аngelica Catalani, 1780—1849), italijanski je sopran. Nastupalaje po celoj Evropi, kao i u Moskvi i Petrogradu (1823—1825). Ostvarila je vrhunske partije u operama Paizjela, Pučinija, Rosinija, Čimaroze, u svim tada značaj nim operskim spektaklima, kao i na koncertnom podijumu pevajući izrazito virtuozne koncertne i operske arije.3

Slavne operske pevačice, tumači najznačajnijih dela svojih naroda, zaista su za Njegoša značile isto što i dvojica crnogorskih popova u tumačenju narodne poezije i muzike crnogorskog naroda. Kao da je ovim poređenjem to dvojstvo evropske kulture i male, ali herojske, Crne Gore na neki način izmirio. Pišući na ovaj način, kao da je želeo da Vuku Karadžiću istakne upravo glasovne mogućnosti dvojice popova, zanemarujući u trenutku sadržinu onoga o čemu su pevali (jer se to podrazumevalo).

Nema sumnje da je prvi Njegošev "izlazak u svet" doprineo ogromnoj količini znanja i podataka iz veoma širokih oblasti civilizacije i kulture, koje je Njegoš kao veoma pametan i znatiželjan mladić upijao na izvoru.

Već Njegošev drugi boravak u Rusiji i Beču (1836/37. godine) odvijao se u novim kulturnim i istorijskim okolnostima. U Beču, na večeri kod kneza Meterniha, sada je mladi gospodar i vladika Crne Gore izazvao veliku pažnju gostiju, kao i domaćice Melanije Meternih, tako da su svoje utiske sa ove večere i susrete opisali mnogi prisutni. Podaci o tome mogu se pronaći u bečkim arhivama i u beležnici Melanije Meternih.

Zauzvrat nastala Njegoševa pohvalna pesma knezu Meternihu svakako je imala prevashodno sasvim određenu umetničku namenu. Godina 1837. jeste i godina kada je vladika mesec dana boravio u Trstu i kada je počeo da uči francuski jezik kod učitelja Antida Žoma, koga će dovesti na Cetinje.

Boravak u Rusiji imao je svoj neprijatniji deo — zatočeništvo u Pskovu, i prijatniji — dolazak sa svim počastima u Petrograd. U Rusiji toga doba jača nacionalni talas u sferama života, kulture i umetnosti. Probuđena nacionalna svest veliča sve što je u korenu rusko i vezano za rusko tle. Puškin postaje ne samo najznačajniji pesnik, duboko lirski, slovenski, već i inspiracija mnogim kompozitorima tokom XIX veka. Opera, kao najpopularniji žanr, uglavnom je veoma razvijena u Petrogradu, pa zatim u Moskvi, zahvaljujući, pre svega, najboljim stranim trupama i pevačima koji su izvodili sve ono što se upravo pojavljivalo u Evropi.

Jedan veliki muzički događaj poklopio se sa drugim Njegoševim boravkom u Rusiji. Značajan datum u razvoju ruske i svetske opere predstavlja novembar 1836. godine, kada je u Petrogradu premijerno izvedena opera Ivan Susanjin Mihaila Glinke. Iako je car Nikolaj I zahtevao da se naziv dela promeni u Život za cara (pa se pod tim nazivom ova opera i izvodila do Oktobarske revolucije), iako je aristokratiji naviknutoj na italijansku, francusku i nemačku operu Glinkina opera zvučala kao "kočijaška" muzika, kako su govorili, ona je imala ogroman uspeh, odjek i značaj u kulturnom svetu. To je istovremeno i prva nacionalna ruska opera, čiji je muzički jezik u potpunosti iznikao iz ruske narodne tradicije, iz ruske pesme, a snaga naroda izražena je ulogom hora koji je u ovoj operi "drugi glavni lik" dok je "prvi glavni lik" sam Susanjin. Od trenutka pojave ove opere snažna grana ruske opere razvijaće se u pravcu herojsko-istorijskog žanra, počev od Glinkinog Susanjina, pa sve do nastanka opera Boris Godunov Musorgskog i Knez Igor Borodina. Druga grana vodi od druge Glinkine opere Ruslan i Ljudmila (1842) ka žanru opere — bajke i kulminiraće krajem XX vekau nizu ostvarenja Rimskog — Korsakova.

Sledeće, 1837. godine na kulturnom prostoru Rusije daleko je odjeknula vest o smrti Puškina, pesnika koji će nadahnuti preko pedeset libretista da napišu operska libreta i opere, kao i mnogo drugih kompozicija, solo pesama, vokalnih minijatura i sl. Nadahnjivao je i pesnike i književnike. Poznato je da mu je i Njegoš posvetio jednu svoju pesmu.

Najkontroverzniji događaji zbili su se povodom Njegoševog trećeg boravka u Beču, Trstu i Mlecima 1844. godine. Već mnogo godina pre toga stalni pogranični problemi rezultirali su gubljenjem dva važna crnogorska mesta i utvrđenja u Skadarskom jezeru — Vranjine i Lesendra, što je Njegoš veoma teško doživeo i sporo odbolovao. Mnogobrojni kontakti sa različitim ličnostima iz Rusije i Poljske, kao i sve sigurniji sopstveni uvid u svetske tokove istorije i civilizacije, sasvim su izgradili vladiku i vladara Crne Gore. O potpunoj izgrađenosti ličnosti pesnika, filozofa i estetičara svedoči Luča mikrokozma, objavljena sledeće, 1845. godine.

Iako je Mletke ovom prilikom upoznao sa najrazličitijih strana, slika koju je stekao bila je veoma sumorna i našla je svoj odraz u pričanju Draška iz Mletaka u delovima Gorskog vijenca. Sam je te sumorne misli zapisao u Bilješci pod datumom 14. mart 1844. godina, a Milorad Medaković, jedan od Njegoševih najranijih biografa, u svojoj knjizi o Njegošu zapisao je:

"Iđaše i u operu Feniče, ali je samo jednom bio, nalazeći da vladici ne priliči ići u takvo zborište..."4

Da li je to tačno ili je glavni razlog češćeg neodlaska u operu "Feniče" samo očuvanje crkvenog dostojanstva ili prosto — nedopadanje, neodgovarajući repertoar i sl.? Tim pre izjava pobuđuje sumnju što je isti vladika iz opere u Trstu poneo najlepše uspomene i, po svoj prilici, jednu dobro čuvanu tajnu iz privatnog života.

Sećanje na boravak u Trstu ovekovečeno je u lirskoj pesmi Tri dana u Trijestu, za koju su svi oduvek tvrdili da je zasnovana na stvarnom događaju iz života. Njegoš je bio očaran izuzetnim likom mlade Flore, za koju se pretpostavlja da je ili igračica ili pevačica. Po istraživačima iz ranijih vremena, to je bila balerina koja je igrala glavnu ulogu u baletu Žizela Adolfa Adama. Međutim, kasniji istraživači su u Flori videli junakinju Majerberove opere Robert đavo (Helena).

Najpre o stvarnom događaju. Naime, Njegoš je tokom januara 1844. godine proveo tri dana u Trstu. Njegovi domaćini su ga vodili u pozorište. Posle toga je otputovao u Beč i tamo proveo vreme do polovine marta, a po povratku iz Beča zadržao se u Mlecima, gde su i nastale sumorne slike života, kulturnih zbivanja, kao i utisci o samom pozorištu "La Feniče".

Verovatno je da posle sjaja Petrograda Njegoša više nije bilo tako lako oduševiti, naročito posle očaranosti Florom. Jedni misle da ovo ime krije plesačicu Fic-Džems, dok drugi tvrde da je u pitanju pevačica Fabri-Bertini. Verovatno je da mu nijedno pozorište ni Beča ni Venecije nije više izgledalo tako bleštavo kao tršćansko.

Oba kompozitora, koje je (možda) Njegoš slušao u Trstu 1844. godine, bili su rani romantičari čiji je izraz isključivo i dominantno — scenski. Adolf Adam je vrhunac doživeo sa svojim prvencem, baletom Žizela, premijrno izvedenim u Parizu 1841, a ubrzo potom i na svim svetskim scenama. I danas, sto šezdeset godina od nastanka, ovo delo predstavlja jedan od temelja tzv. belog baleta. Adam, kao francuski kompozitor, nije ni u ovome ni u svojim drugim delima izbegavao da se osloni na opersku i scensku tradiciju svojih velikih prethodnika i sunarodnika, pre svih Boaldjea i Obera. Međutim, svu slavu francuske velike opere u prvoj polovini XIX veka proneo je svetom jedan stranac u Parizu — Jakob Libman Ber, koji je sebe nazvao Đakomo Majerber (Giaccomo Mezerbeer, 1791—1864). Učeći muziku u Nemačkoj, kod najboljih profesora, pokušavajući da sa svojim operama prodre u Beč, London i Italiju, upoznajući sva svetska dostignuća na ovome polju (od Mocartove do Rosinijeve opere), nastanio se u Parizu i ubrzo postao vodeća operska ličnost svoga doba. U pariskoj fazi nastaju njegova najbolja dela: Robert đavo (1831), Hugenoti (1836), Prorok (1849) i Afrikanka (1864). Međutim, svetski uspeh donela mu je opera Robert đavo. Već tri godine posle svoje premijere bila je izvedena na sedamdeset sedam pozornica u preko deset zemalja. Bila je izvedena i u Trstu 20. januara 1844. godine (u vreme Njegoševog boravka u ovom gradu).

Majerber je umro na vrhuncu slave, ne doživevši premijeru svog poslednjeg ostvarenja, opere Afrikanka, 1864. godine. I u svojoj prvoj operi iz ovog razdoblja, kao i u mnogim drugim, poslužio se libretom francuskog pisca Ežena Skriba koji je bio libretista mnogih operskih stvaralaca svoga vremena (Boaldje — Bela gospođa, OberNema iz Portičija i Fra Djavolo, Alevi — Jevrejka).

Pompeznost, patetičnost, sklonost ka scenskim efektima svih vrsta, tipizirani raspored arija, dueta, ansambala i horova tokom pet činova — elementi su svake Majerberove opere. U Robertu đavolu sadržaj je asocirao na aktuelne političke događaje, a sin demona i princeze, Robert đavo, na samog vladara — Luja Filipa. Veliki baletski čin, bez kojeg nema francuske opere, ovde je zamišljen sa kaluđericama koje igraju u ponoć, u ruševinama manastira (mogla je i u tom činu da se pojavi Njegoševa Flora). Inače, delo je u celini eklektično, sa krajnjim, pomalo i neukusnim kontrastima između crkvene atmosfere i bahanala, između pitke romantičarske melodike i melodija gregorijanskog korala, koje su se smenjivale u, takođe eklektičnom, Majerberovom muzičkom jeziku.

Snažan utisak koji su na Njegoša ostavila oba pozorišta našao je odraza u njegovim delima: pozorište u Mlecima u poznatim delovima iz Gorskog vijenca, a u sasvim drugačijim utiscima ostalo je da živi u njemu pozorište u Trstu. Ova dva pozorišta, iako geografski veoma blizu, uvek su se razlikovala. Tršćansko pozorište bilo je malo provincijsko pozorište, bez većeg odjeka u Italiji, dok su venecijanska opera i samo pozorište "La Feniče" i tog doba, kao i ranij ih vremena, težili ka preteranoj raskoši, monumentalnosti, često snobovskoj i malograđanskoj potrebi za spoljašnjim sjajem i dekorom, iza kojeg je često stajala igra nemuštog sadržaja na sceni.

Mleci su bili prestižno mesto tadašnjih bogatih slojeva stanovništva, a Trst je i po tome bio mnogo bliži srednjim staležima, trgovačkom i pomorskom življu. Daleko skromnije scenske postavke u Trstu jedino su po čemu je ova opera "zaostajala" za najvećim, dok po savremenosti i bogatstvu repertoara nije ustupala mesto Napulju, Milanu i Veneciji.

Teško bi bilo sasvim pouzdano reći da li su ove bitno različite karakteristike predstava u Trstu i Veneciji uticale na različitost doživljaja velikog pesnika ili su, pak, sentimentalni razlozi, poznanstvo sa lepom Florom, doprineli drugačijim utiscima iz dva velika italijanska umetnička centra, od kojih su, po svemu, Mleci toga doba i značajniji i veći.

Možda te iste, 1844. godine, ili naredne, nastaje ljubavna pesma Noć skuplja vijeka na osnovu istinitog događaja i susreta u Perastu. Do sledećeg putovanja, najznačajnijeg po izdavanju Gorskog vijenca u Beču 1847, dočekivao je mnoge strance na Cetinju i podigao kapelu na Lovćenu.

Sa poslednjeg putovanja po Italiji 1850. i 1851. godine najviše podataka beleži Ljubomir Nenadović u Pismima iz Italije, kao i sam Njegoš u ličnim pismima. Karakteristična su dva pisma koja je on napisao Vuku Karadžiću 25. decembra 1850. i dr Petru Marinkoviću 10/22. avgusta 1850. godine.

Napisao je i svoj testament i poslao ga ruskom konzulu u Dubrovniku Jeremiji Gagiću, čija mnogobrojna pisma razotkrivaju najveći deo Njegoševe biografije. Počeci bolesti iz te prepiske su vidljivi od 1849. (godina Šopenove smrti, od iste bolesti). Obilazeći vruću, vlažnu i nimalo prijatnu Italiju u letnjim mesecima, Njegoš je sve vreme boravka posvetio proučavanju njene istorijske i kulturne prošlostii, posebno, umetnosti.

U godini kada je umro (19/31. oktobra 1851) štampan je Lažni car Šćepan Mali. Ne zna se da li je Njegoš imao u rukama svoje treće veliko delo. U pismu Vuku Karadžiću od 25. decembra 1850. godine iz Mletaka postoji detaljan opis izvanrednog vladičinog smeštaja, uz opasku: "U sobi je veliki i moderni fortepjano".5

Veliki i luksuzan apartman koji je bio dat na korišćenje vladaru i vladici Crne Gore imao je koncertni klavir. On je bio znatno većih dimenzija od uobičajenih, salonskih i polukoncertnih klavira koji su se mogli naći po svim boljim kućama tadašnjih gradova Italije, a bio je i "moderan". Navođenje baš ovih epiteta, a ne nekih drugih nije nimalo slučajno, kao ni drugi detalji faktografskog opisa sobe, stana, svih, i najmanjih delova nameštaja. Njegoš, kao pravi slikar, oštrim okom zapaža i u pismu opisuje čak i svod svoje sobe i stana koji je islikan anđelima sa trubama i klavirima. Prema tome, ni oznaka "moderan" nije stavljena slučajno uz kratak opis klavira.

Kako je poznato, do druge polovine XVIII veka u upotrebi je bio preteča današnjeg i modernijeg oblika instrumenta — čembalo (klavsen). Ekspanzija klavira kao boljeg, savršenijeg, modernijeg instrumenta započinje krajem XVIII veka i nastavlja se intenzivno u XIX, kada ovaj instrument postaje kraljica instrumenata. Utoliko je Njegoševa opaska sasvim umesna, jer je i u velikim kulturnim centrima koje je obilazio (Beč, Petrograd, Trst) češće sretao stara čembala nego nove i moderne klavire.

Istovremeno, Njegošev opis navodi na pomisao o tome da je pesnik morao videti i tu razliku, tako da proističe kako ni u pitanjima muzike i muzičkih instrumenata nije bio sasvim neuk.

Znatan udeo muzike u Njegoševom životu činilo je svakodnevno bavljenje njome, bilo u okviru crkvenih dužnosti ili u dokolici, u trenucima provedenim uz gusle. Kako je i sam bio dobar guslar, dakle muzički stvaralac i muzički izvođač, davao je sebi oduška u posebnim časovima kada je slušao druge kako sviraju i pevaju uz gusle.

S druge strane, boraveći u tadašnjim svetskim prestonicama, on nije mogao ostati van snažnih događaja koji su upravo tih godina, u prvoj polovini XIX veka, doneli muzici, kao jednoj među umetnostima, veliki zamah i ugled.

Između dve muzike — crnogorske epske i guslarske poezije, kao i pravoslavne duhovne muzike koju je često sam izvodio ili joj je svakodnevno prisustvovao u crkvi, i one druge, zapadnoevropske (svetske) — kreću se Njegoševa muzička interesovanja. Kao veoma obrazovan čovek svoga doba, on se posebno interesovao za domen kulture i umetnosti, što znači da ni muzika nije ostala van njegovog kruga interesovanja.

U ovom radu nije nam bila namera da dokazujemo "nedokazivo" i da se bavimo izučavanjem Njegoševe biografije, njegovog života, pretresajući raznorodnu građu po arhivima, mada se i tu još uvek može niz novih podataka pronaći (kako je dokazao i Krunoslav Spasić radeći na svojoj disertaciji "Njegoš i Francuzi"). Dotičući samo neke elemente, važne za našu temu, a iz oblasti Njegoševe biografije, vratićemo se i bavićemo se njegovim delima kako bismo dodirne tačke i muzičke ideje sagledali iz konkretnih ostvarenja — pesničkih i proznih.

Koliko god podaci iz života umetnika bili nezanemarljivi, ponekad bizarni, intrigirajući, naučnoj studiji je primereniji pogled iz same suštine autorovog dela nego "pogled sa strane", iz nepouzdanih, često i pogrešnih biografskih podataka. Tim pre nismo želeli da naši zaključci budu formirani na poluistražeiim podacima i na pretpostavkama, već nam je namera bila da čitaoce uverimo, takoreći i bez naših intervencija, u obilje sakupljenih podataka iz dela koja svedoče o mnogim oblicima, žanrovima i vezama koje je Njegoš uspostavljao u odnosu na muziku. Naša "zasluga" u tome je, pre svega, sam izbor teme i iščitavanje Njegoševih pesničkih i proznih dela iz muzičkog ugla, iz ugla muzičara. Nismo se bavili izmišljanjem i dograđivanjem nečega što ne postoji.

Sledeći hronološki tok nastanka i izdavanja dela, onih najmanjih, kao i najvećih, nećemo narušiti prirodni tok i razvoj stvaraoca.

Neminovno će doći do nekih ponavljanja kako bi se, po završetku čitanja celog rada, dobila što potpunija slika problema kojim smo se bavili.

Pitanja tek nagoveštena u prvom poglavlju biće razrađivana tokom sledećih poglavlja i zaokružena tek na samom kraju rada. Pokušaćemo da spojimo naučni i literarni pristup kako bismo održali pažnju svih čitalaca.

Iščitavajući Njegoševu poeziju i prozu iz muzičkog ugla, ne pretendujemo da takav pristup bude drugačiji ili originalniji od ostalih. Međutim, svesno smo izbegli razmatranja o njegovim drugim delima koja su prisutna u ogromnoj literaturi o ovom velikom piscu.

Izostavljajući prepričavanje dela, scena, situacija, opisa likova, sadržaja, radnje, ne objašljavajući glavne i sporedne ideje, lišavajući tekst filozofskih, lingvističkih i ostalih rasprava želeli smo da damo lični doprinos proučavanju Njegošsvog stvaralaštva, izbegavajući pri tom opšte teme i opšta mesta i ograničavajući se jednim izazovom — muzičkim.

______________

1 Miodrag Popović, Romantizam!, Nolit, Beograd, 1968, str, 207.
2 Celokupna dela Petra II Petrovića Njegoša, knjiga VI, Sabrana pisma, Prosveta, Obod, 1980, str. 47.
3 Podatke nalazimo u svim većim svetskim enciklopedijama stvaralaca i izvođača
4 P. P. Njegošu slici i reči, Grafički zavod — Titograd, 1974, str. 194.
5 Celokupna dela (Izabrana pisma), tom VI, Prosveta — Obod, Beograd, 1980, str. 200.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #22 poslato: Oktobar 09, 2013, 01:00:56 am »

**
nastavak

Gusle kao znamen

Nijedno razmatranje o Njegoševom vrhunskom ostvarenju Gorskom vijencu ne smatramo dovršenim i zaključenim. Upliv muzike u ovom delu je veliki. Postoje pretpostavke da je ono nekada u celini bilo izvođeno uz pratnju gusala, kao velika epska pesma, a i sam autor je o ovom delu, u susretima sa savremenicima, govorio kao o pesmi.

Stih korišćen u delu, tipičan epski deseterac sa odnosom stopa 4, 6 i cezurom na karakterističnom mestu između stopa, upravo je obrazac starijeg tipa pevanja uz gusle (pripovedanje otegnutim glasom), za razliku od novijih tipova koje karakteriše spuštanje glasa na poslednjim slogovima. Treća vrsta silabičnog pevanja protiče u snažnom i odsečnom izgovaranju svakog sloga, uz predah pred poslednjim slogom i njegov skoro nečujan izgovor.

Prisustvo gusala, guslara, obraćanje njima u svim ostalim delima, u pesmama, celokupioj zaostavštini, kao i u Njegoševom svakodnevnom životu, u životu njegovih savremenika i celog naroda zaslužuje posebnu studiju i poseban rad.

Gusle u Njegoševom delu daleko prevazilaze značenje samog muzičkog instrumenta i muzičkog simbola (kao i diple u Lažnom caru Šćepanu Malom). One postaju onaj deo tradicije i stvarnosti koji dobija smisao egzistencijalnog. Tamo gde ima života, ljudi, tamo se čuju gusle:

"đe se gusle u kuću ne čuju
 tu je mrtva i kuća i ljudi".


             (Gorski vijeiac, st. 1620—1621)

Istraživanje o tome kako je jedan muzički instrument mogao dobiti tako visoko mesto i značenje u životu čoveka i nacije i takav poseban i izuzetai tretman u jednom društvu i društvenoj zajednici vodi nas u pradavna vremena naše istorije, kulture i civilizacije — u vreme starih rodovskih zajednica.

Po svojoj građi gusle se ne mogu vezati za najjediostavnije muzičke instrumente koji su korišćeni u tom najranijem periodu razvoja ljudskog društva (npr. ljudska ruka, šaka, noga, svirala, list, pero i dr.), jer su mnogo složenije građe. Najstarijim slojevima folklora pripada i način pevanja uz gusle, prozodija rečitativnog tipa, preciznije rečeno — nešto između govorenja i pevanja ili nešto što započinje govorenjem, recitovanjem, pa se dugotrajnim izgovaranjem epskog i narativnog teksta, već i iz samih fizioloških razloga, u trenutku nužno pretvara u pevanje (poznato je, naime, da govorenje mnogo više zamara glasne žice od pevanja).

Začeci melodijskih formula tipa "makama" (formule od nekoliko tonova malog obima i isto tako malih pokreta u uzlaznom i silaznom kretanju), isti su za sve civilizacije i sve kulture koje se nalaze na određenom stupnju društvenog i kulturnog razvoja.

U prvobitnim sinkretičkim formulama, često magijskim, koje su dolazile do izražaja prilikom magijskih obreda, upravo su se javljali ovakvi mali muzički obrasci i, kao najarhaičnij i slojevi folklora, zadržali su se do danas u sredinama sa tzv. konzervirajućom kulturom kakva je kineska, ali i crnogorska, koje su svoje umetničke oblike sačuvale u takoreći neizmenjenom vidu do danas.

To j e pevanje — govorenje u kome dominira tekst, jer je cilj da se ispriča određena priča, da se donese poruka koja je imala vaspitni, informativni, umetnički značaj, ali i zabavljački, što znači da je preuzela mnogobrojne uloge u životu ljudi, pa je time i postavila gusle na tako visoko mesto. To mesto najpre im obezbeđuje tradicija.

U opisu mentalitsta i tipologije Crnogoraca, junaka i ratnika nekoliko karakterističnih elemenata omogućuje i obezbeđuje nacionalnu identifikaciju: narodna nošnja, posebno kapa na glavi, zatim puška i gusle. Gusle predstavljaju onaj znak prepoznavanja koji je isto tako važan kao sopstveni deo oruđa, oružja, lika.

Gde nema gusala, tu nema ni ljudi

U patrijarhalnom društvu guslaju samo muškaraci, koji se smatraju "glavom" kuće, a nikada žene. Kao što ne idu u boj niti učestvuju u ozbiljnim muškim razgovorima i dogovorima, tako i ne guslaju. Gusle su isključivo muški atribut, atribut muškosti, muževnosti.

Pojam slepog guslara takođe pripada najstarijim slojevima te tradicije, kao i uverenje da slepci najbolje guslaju. Teško je naći prave razloge takvog uverenja. U "Gorskom vijencu" moguće objašnjenje pruža serdar Vukota obraćajući se serdar Ivanu:

"pjesna dobra spava u slijepca,
 pogled smeta misli i jeziku."


                          (st. 2370—2380)

Jedan od razloga svakako je u činjenici da čovek u nedostatku vida sve svoje umne snage koncentriše na samu pesmu, na kazivanje, na tekst i muziku. Pevaču tako ne smetaju i ne odvlače pažnju ličnosti i predmeti u njegovoj okolini, jer inače:

"um se smuti, a jeznk zaplete:
 češće ne znaš što si htio reći.
 A slijepu oči ne smetaju
 no se drži sve jednoga puta,
 ka pjan plota kada se prihvati."


                             (st. 2370—2380)

Pored koncentracije na zvučne fenomene, koja je bolja kod slepog čoveka jer je ne ometaju vizuelni utisci spoljnog sveta, tu je još jedna važna osobina — pevanje o započetom događaju bez digresija, dakle memorisanje i jednosmerno prikazivanje događaja iz pesme. U citiranim stihovima izraz "držati se ka pjan plota" nema pejorativno značenje, već afirmativno. Neodstupanje od zadate teme smatra se posebnom vrlinom slepog guslara. Poznato je da su i u Njegoševo vreme najbolji guslari bili slepi. Pevanje uz gusle se upražnjava u naročitim trenucima. Na primer, vojvoda Batrić moli Vuka Lješevostupca:

"uzmi gusle da nas razgovoriš:
 kad je dobro, neka je i bolje."


                             (st. 1730—1734)

I on zaista uzima gusle i peva pesmu o bici na Čevu. Dakle, to je onaj uobičajeni trenutak razgovora, razonode, stvaranja dobrih osećanja i emocija prilikom evociranja slavnih bitaka i pobeda iz prošlosti.

Tekstovi epskih pesama sadrže najdramatičnije i najsudbonosnije trenutke u životu i istoriji naroda. Ali epske pesme su služile i u trenucima razonode. Upravo takve trenutke opisuju skoro svi Njegoševi posetioci koji su dolazili na Cetinje i bili vladičini gosti.

Po kazivanju Matije Bana, te zajedničke večeri u bilijarskoj sali, u isključivo muškom društvu, sadržale su na svome kraju, kao vrhunac zabave, obaveznu pesmu uz gusle. On o tome svedoči u svojim sećanjima:

"Dugo se veselo razgovaralo, svašta pričalo, pa se i šalilo i napokon se i jedna otpevala uz gusle."6

Dalje navodi kako je sam Njegoš ovako komentarisao:

"Sada imate originalnu sliku jednog crnogorskog salona — rekao je vladika smešeći se — a zatim su poredili ovaj salon sa beogradskim u kojem je prisutan i veliki broj dama, za razliku od ovog, muškog i junačkog."

Da je sam vladika u svakoj prilici tretirao gusle kao posebnost svoga kraja, dostojnu za prezentaciju strancima, govori i činjenica da su saksonskom kralju Fridrihu II, prilikom obilaska Cetinja i okoline, takođe, prikazali pevanje uz gusle.

Mnogi savremenici govorili su o tome da je Njegoš često sam provodio večeri uz vatru, ispred Biljarde, uz pevanje guslara. Guslalo se noću, uz svetlost sveća ili na mesečini. Pevalo se svake večeri, ali posebno u dane crkvenih praznika, slava, u posebnim i svečanim trenucima. U izuzetnom raspoloženju nalazi se stari i slepi iguman Stefan kada na Badnje veče traži od đaka da mu donese gusle. On nije profesionalni guslar, već instrument uzima u ruke u posebnim prilikama kakva je noć uoči Božića. Čak se i Bogu izvinjava što je u ovaj čas poželeo da zapeva, da se proveseli, iako to odavno nije činio. Kako bi se proveselio bez gusala! Njegova napitnica, poput prave slavske pesme uz gusle, ima ubrzani unutrašnji ritam, sa više dvosložiih nego trosložnih reči. Reklo bi se da ima ritam igre, kola:

"Nema dana bez očnoga vida
 niti prave slave bez Božića ..."


                            (st. 2450—2455)

"puške puču, vrte se peciva,
 gusle gude, a koča pjevaju,
 s unučadi djedovi igraju."


                             (st. 2460—2465)

I u Gorskom vijencu se, s jedne strane, gusle uzimaju u ruke u svakidašnjim i običnim prilikama, ali neizostavno i u posebnim, prilikom velikih crkvenih i narodnih praznika kakav je Božić.

Može se pretpostaviti da, pored ove kraće napitnice, iguman Stefan i svoj sledeći monolog peva uz gusle. To je onaj najčešće citiran u literaturi o Njegošu, koji ima izrazita filozofska svojstva, a započinje stihovima:

"Ja sam proša sito i rešeto ... "

                              (st. 2486)

U svom srednjem delu ovaj monolog sadrži pravu muzičku formu pesme u kojoj se prvi polustih ponavlja devet puta, na isti, način i uvek isti, dajući specifičan ritam i sugerišući svaki put istu melodijsku formulu, obrazac u pevanju guslara:

"U nj ratuje duša sa tijelom,
 u nj ratuje more s bregovnma,
 u nj ratuje zima i toplina,
 u nj ratuju vjetri s vjetrovima,
 u nj ratuje živina s živinom,
 u nj ratuje narod sa narodom,
 u nj ratuje čovjek sa čovjekom,
 u nj ratuju dnevi sa noćima,
 u nj ratuju dusi s nebesima.. "


                         (st. 2500—2510)

Posle uvoda u pesmu usledio bi njen srednji deo koji smo upravo citirali i na kraju bi, kako to najčešće biva, usledila ne ni reminiscencija ni koda, već završna kadenca, najdramatičniji i najuzbudljiviji deo (koji je karakterističan za pevanje najstarije guslarske tradicije), povišenim tonom, zaključkom značajnim za celu pesmu:

"Niko srećan, a niko dovoljan,
 niko miran, a niko spokojan:
 sve se čovjek bruka sa čovjekom:
 gleda majmun sebe u zrcalo!"


                          (st. 2512—2520)

Ritam završne kadence obezbeđuje višestruko ponavljanje negacije "niko" na posletku svakog polustiha.

Nije bez značaja pomenuti da je stari, poštovani i umni iguman Stefan (koji nije istorijski lik u Gorskom vijencu) takođe slep, kao i većina guslara.

Guslari su mogli biti i profesionalci, oni koji su se samo time bavili i ničim drugim, a pevanje uz gusle se podrazumevalo kao umeće svakog odraslog muškarca — Crnogorca, pri čemu su se uvek znali oni koji to rade i izvode bolje, ubedljivije i lepše od drugih. Iguman Stefan moli da mu se, u trenutku njegovog raspoloženja i naročite situacije, dodaju gusle, vojvoda Batrić moli da mu se svira i peva radi razonode, da drugi to učini — ko ume i bolje i lepše, jer bi u protivnom to učinio sam.

Pored toga što su predstavljale deo tradicije, legende, ali i svakodnevice, gusle su postale simbol cele crnogorske kulture koja se time direktio suprotstavlja zapadnoevropskoj kulturi i umetnosti.

Scena u kojoj vojvoda Draško priča događaje iz Mletaka veoma je zainteresovala prisutne, pa Vuk Mićunović, podstaknut pričanjem, pita:

"pojahu li uz gusle lijepo? "

                           (st. 1615)

A vojvoda Draško mu odgovara ljutito:

"Kakve gusle i kakvu nesreću
 tu za gusle ni zbora ne bješe!"


                          (st. 1617)

Tim odgovorom deklasirana je ne samo zapadnoevropska muzika, pozorište, pevanje, zabava, nego i čitava kultura koja se smatrala izvitoperenom, izveštačenom, udaljenom od naroda, nenacionalnom, samim tim i nepotrebnom, a po mišljenju crnogorskih junaka — neukusnom, čak sramotnom.

Ovakvo mišljenje zadržalo se duboko do XX veka. Ceo dijalog zaključiće Vuk Mićunović rečima:

"A da za svu igru bez gusalah
 ja ti ne bih paru tursku dao.
 Đe se gusle u kuću ne čuju,
 tu je mrtva i kuća i ljudi."


                            (st. 1615—1621)

Možda bi mletačko pozorište nekako i moglo biti prihvaćeno kad bi uz igru, uz "maškare", svirale gusle, ali bez gusala nema ni muzike u stvarnosti, a ni u mašti, kao igrarije, razonode, bajke. Da su se Mlečani mogli iskazati kao pevači uz gusle, Crnogorci bi svakako mogli da ih prihvate za partnere i sagovornike, bilo kao prijatelje ili kao protivnike. Nemajući gusala, Mlečani su u potpunosti odbačeni od Crnogoraca kao "drugi" svet, neshvaćen i neprihvaćen, sa kojim nije moguća nikakva komunikacija.

Kao instrument, gusle pripadaju porodici žičanih instrumenata. Imaju nekoliko glavnih delova: kruškastu karlicu preko koje je razapeta štavljena koža; preko kobilice prelazi struna koja se zateže čivijama. Gudalo ima oko četrdeset konjskih struna, lučnog je oblika i drži se desnom rukom, pri čemu se gusle drže u krilu. Izrađuju se od javorovog drveta, ubranog sa određene strane planine, ređe od orahovog ili hrastovog. Gusle se najčešće izrađuju od jednog komada drveta. Postoji nekoliko tipova koje je uočio nemački etnomuzikolog Valter Vinš (Walter Wunsch): bosanski tip, srpski tip i crnogorsko-herceegovački tip.

Gusle se javljaju najčešće kao jednostrune, ređe kao dvostrune. Jednostrune uglavnom podržavaju melodiju koju peva pevač u tenorskoj "lagi". Za razliku od jednostrunih koje prate epske pesme, dvostrune su za to nepogodne i one služe za pratnju lirskih, šaljivih pesama. Ova druga vrsta rasprostranjena je u južnoj i istočnoj Srbiji.


Gusle u Gorskom vijencu imaju još jednu ulogu u životu junaka. Pored toga što opisuju i veličaju nacionalnu prošlost, slavne bojeve i bitke, one mogu imati i intimniji karakter. One čak mogu da uteše i utru suze žalosnice onima koji oplakuju mrtve:

"svi padali u krvave borbe,
 pali za čest, ime i svobodu:
 i naše su utirali suze
 vješti zvuci divnijeh gusalah.
 Proste naše žertve svekolike ..."


                           (st. 270—275)

U trenucima patriotskih nadahnuća, u kolu koje vodi narod na Skupštini o Malome gospođin danu na Cetinju, sintagma "divnijeh gusalah" zvuči kao nebeski, kao zvuk večite tešiteljice naroda — onima koji su preživeli u najdostojanstvenijoj borbi za slobodu, za očuvanje ognjišta, imena i časti pojedinaca. Zvuci gusala u ovom trenutku stišavaju bol i prizivaju zaključak ("Proste naše žertve svekolike ...").


Autor teksta: Branka Radović

______________

6 Memoarska proza XVIII i XIX veka, zbornik, Nolit, Beograd, 1989, str. 100.

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 38 | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin | Negotin, 2013
uz odobrenje glavnog i odgovornog urednika Gorana Vučkovića
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #23 poslato: Novembar 17, 2013, 04:34:15 am »

*

SVETI VLADIKA NIKOLAJ — MISLI O NJEGOŠU: Proslavljač boga i viteštva

Obilić je ideal Njegošev, i više nego ideal čoveka; ovaj vitez je za našeg pesnika jedna vrsta božanstva;
zato mi i govorimo o oltaru Obilića



Narod i slavljenje velikana

Ne treba se bojati da jedan narod ne pretera u proslavljanju svojih svetitelja i učitelja, svojih viteza i dobrotvora, srži srži svoje i najboljeg ploda istorije svoje, nego se treba više bojati da narod ne zatvori kapiju za leđima svojim i zaboraviv imena i vrline svojih velikana, ne preda se samo brizi o danu i komadu. Izbrisaće se brzo takav narod sa lica zemljinog, i naslediće ga onaj narod koji stalno ima pred očima živu galeriju svojih velikih i svetlih duhova, te gledajući njih razvija u sebi stremljenje ka dobru, pojačava veru u dobro; i, gledajući njih, ima se koga stideti u nevaljalstvu svom i kime krepiti u stradanju svom.

Pesnik Njegoš

On je milozvučna truba rodoljublja i svog i vascelog plemena crnogorskog, najdivnijeg i najčistijeg među plemenima slovenskim. On je artikulisao rodoljublje svih srpskih pokolenja od prvih pokrštenih Srba do sebe; on ga je objasnio, opravdao, udubio do biblijske dubine i uzvisio do duhovne borbe među Arhanđelom i Satanom.

Praznik u životu srpstva

Vladika Petar II Njegoš označava veliki praznik u životu Srpstva. On stoji usamljen među ostalim znamenitim Srbima, bez prethodnika i bez sledbenika. Njegov jedini prethodnik jeste donekle velika duša srpskog naroda, izražena u narodnoj poeziji.

Srpska religioznost

Srpski narod nije ni više ni manje religiozan od drugih hrišćanskih naroda njegove kulture; no srpski narod, kao i svi narodi uopšte, ima vrlo malo pravih, nadahnutih, religioznih ljudi. Ovi su, uostalom, najređi ljudi u svetu. Mi Srbi imamo Njegoša. U novoj srpskoj istoriji nema ličnosti koja bi se u pogledu religioznosti mogla i izdaleka ravnati s Njegošem.

Njegoševa misao

Njegoševa se misao prostire još i za granicu korisnoga, praktičnoga. Njegoš teži da obosnuje svet, da ga pojmi kao celinu i da opredeli mesto čoveka u toj celini.

Svetlost

Uz život ide i svetlost. Svetlost je drugo čudo prirode, koje ju čini lepotom. Za Njegoša je lepota nerazdvojna od sve svetlosti kao i od života.

Njegoš i svetlost

Vera Njegoševa jeste vera u svetlosti, njegov moral sastoji se u ljubavi prema svetlosti, njegova genijalnost u svetlosnom entuzijazmu.

Cetinjski knez

I ovaj siromašni mladi knez s cetinjskoga polja, koji se po lepoti i mudrosti mogao ravnati s najlepšim i najmudrijim u svetu, osećao se ubitačno usamljen. On je sebe video na visini između koje i neba nije bilo posrednika, sem ćudljive stihije.

Trnov venac na glavi i teški krst na leđima!

Svet za njegoša

Njegoš je i artist i moralist, i skeptik i teist, i pesimist i optimist i darvinist i biblioverujući. Za njega je ovaj svet čas delo Božje, čas delo pakleno; život je čas kao najregulisaniji mehanizam, čas opet kao "besmisleni sajam".

Pesnikove misli

Njegoš ima više da kaže nego što može da izrazi. On ima više misli i osećanja nego reči.

Drugi svetovi

Život pak drugih svetova u vasioni izgleda srećniji i harmoničniji od života zemaljskog. Izgleda Njegošu da Zemlja jedina remeti harmoniju ostalih sjajnih kola u prostoru, ili, drukčije rečeno, izgleda da je jedino na njoj harmonija poremećena.

Njegoševa teologija

Priroda je Njegoševa teologija.

Njegošev Bog

Bog je za Njegoša apsolutna intelektualna stvaralačka moć u vasioni. Bog je "umna sila" koja gospodari "grdnom mješavinom" prirodnih stvari i pojava; Bog je um koji stvara lepo i dobro, koji haosu daje oblik i harmoniju...

Bog je jedan "ognjeni okean", iz koga se rasipa u lučama svetlost i toplota, tj. život po celome prostoru.

Njegoševo poimanje Kosova

Samo Srbin može pojmiti ove reči, jer samo Srbin poima i dušom i srcem Kosovo, s kojim je, opet, nerazdvojno vezano i koje osvećuje ime Obilića.

Heroj

Heroji, po Njegošu, svršuju tragično.

Život heroja je, bez izuzetka, tragedija. Heroj dolazi u svet kao zatočnik pravde; život njegov od početka nije njegov; heroj je žrtva, uvek, bez izuzetka, žrtva...

On je usamljen, no on stoji na svome mestu do kraja. Nepravda nad njim trijumfuje, no on ostaje saveznik pravde do groba.

Heroj je predmet zavisti još i zato što večito živi.

Osveta pravde

Osveta pravde je za Njegoša delo sveto, božansko. Osvetnik pravde može da bude samo blagorodni vitez, kao što su Obilić ili Mićunović.

Religija Njegoševa

Religija Njegoševa izražava ceo jedan život, život pesnika i heroja; ona predstavlja neugasivi oganj, kome je jedan veliki um svetlost i jedno veliko srce toplota.

Naučnik i pesnik

Naučnik posmatra iz daljine prirodu i opisuje je; pesnik staje rame uz rame sa stvarajućim silama i sam s njima dela. Naučnik je hladan i trezven, on sve hladnokrvno, s nepoverenjem, često cinizmom posmatra i klasifikuje; pesnik je polubog, demijurg, koji stvara ili kroz koga Bog stvara.

Poeta — božji sveštenik

Poeta je pravi Božji sveštenik; njegov je poziv stalno veličanje Tvorca; on je nadahnut s visine, rođen je od Duha Božjega i devojke Zemlje.

Dositej i Njegoš

Dositej se oseća u ovom svetu kao doma, Njegoš kao stranac. Dositej je pre svega učitelj-praktičar, Njegoš pre svega umetnik-transcendentalist. Dositej je pobožan, Njegoš religiozan.

Misao o prirodi

Prva Njegoševa misao o prirodi jeste njena lepota. Priroda je tako nesumnjivo lepa kao što nesumnjivo postoji; ne, još je izvesnija i nesumnjivija njena lepota no njena egzistencija.

Njegoševa Crna Gora

Crna Gora, mala po prostranstvu, deo dela jedne države, bila je u očima svog nadahnutog gospodara velika svojom istorijskom ulogom. Ova njena istorijska uloga počinje Kosovom, do Kosova ona za vladiku nema istorije; Kosovo je početak njene istorije, jer je početak njenog heroizma.

Stojeći na strani pravde, Crna Gora stoji na strani Boga protiv Satane.


Iz knjige Misli vladike Nikolaja,
izabrao i uredio Dragan Lakićević,
Istočnik, Toronto, 2008 / Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #24 poslato: Novembar 17, 2013, 04:49:57 am »

*

DUKLJANSKA NJEGOŠOLOGIJA


Kakva muka i nepremostiva prepreka je Njegoš za dukljanski projekat. Na 200-tu godišnjicu rođenja lovćenskog genija u strašnoj sjenci njegovog besmrtnog nasljeđa čemerna dukljanska pizma nestaje u dimu kao krilo noćnog leptira koji leprša oko živog ognja.

Davno je neko uman napisao da je za današnju Crnu Goru genijalni Petar II Petrović ogromni teret, ali i božanska enigma. Kako je malena i duhom siromašna zemlja mogla iznjedriti pjesnika kome je uska Vaseljena? Kao u onoj Bodlerovoj pjesmi o albatrosu.

Za Don Mikelea, Lovćenski Tajnovidac je utemeljitelj neovisne Duklje, a za Katunskog Gebelsa on je otac jugoslovenske ideje čije je nasljeđe izloženo "bezbrojnim manipulacijama i tumačenjima". Zli Srbi manipulišu sa Njegošem, pa vrhovnik nacional socijalista i njegovo LGBT autokefalno društvo moraju da štite Vladiku Rada od njegove duhovne djece. Meštrovićev betonski bunker na Lovćenu je "remek djelo jugoslovenskog zajedništva u kome je Njegoš utemeljen", a najveći srpski pjesnik nije samo srpski već isto tako i hrvatski i bošnjački i albanski.

Srbi su krivi za sve. Gavrilo Princip za izbijanje Velikog rata, Draža Mihailović za drugi, Koštunica je organizovao ubistvo Duška Jovanovića, a Radoš Bajić truje komunističku mladež. Sima Milutinović Sarajlija je naravno kriv za Njegoševo srbovanje, jer ga je mladog i neznavenog naveo na put homofobije i govora mržnje.

Simpatično je gledati Don Mikelea i Katunskog Gebelsa dok mrse, ugonetaju i mudruju, dokazujući da je noć — dan, a crno-bijelo dok ih obasipa hladan znoj. Srpskog Homera, oca eposa srpskog naroda tumače nedostojni, o njemu sude oni koji su davno prodali svoje smrtne duše velikom bratu, javnim i tajnim kružocima i društvima. Oni isti koji su Njegoševe kosti premetali, rušili njegovu zavjetnu kapelicu da bi raščistili plac da ljubitelj Anta Pavelića na crnogorskom Olimpu podigne spomenik samom sebi. Isti koji su na Njegoša i njegovo nasleđe "izlivali otrov adske svoje duše" po "Glasu koncila" i organu KPJ "Borbi". Oni isti koji su kapelicu granatirali, organizovali demonstracije na Cetinju protiv mitropolita Danila Dajkovića, isti koji su Njegoša prepjevavali na čirgilici, nazivali ga najvećim "genocidnim piscem". Oni isti koji kukaju i leleču što zvanični Beograd slavi Njegoša, jer on nije srpski. Isti koji su među prvima priznali lažnu državu Kosovo slave onog koji je u "Gorskom vijencu" više puta pomenuo Kosovo od Imena Gospoda. Isti koji organizuju tribinu "Njegoš i Hrvati" iako Vladika Rade u životu nije sreo nijednog Hrvata ni Bošnjaka. Ako misle na Srbe katolike, eno im spomen ploče u Dobroti, katolicima Ivanovića koji su bratski dočekali mladog Njegoša, a on im u zahvalnost posvetio pjesmu "Srbin Srbinu na časti zahvaljuje". Isti koji patološki mrze i Njegoša i gusle. Isti koji su zapištali kao guje ljute kad su čuli da je Crkva proglasila Njegoša svecem. Isti koji su rugaju sa jezikom kojim je besmrtni pjesnik pisao izvrćući i kvareći ga novim slovima.

Ne bi se začudili da sad isti nepomenici povodom jubileja organizuju tribine "Njegoš i euro atlanske integracije" ili "Njegoš i LGBT prava". Bilo bi zgodno da medijatori takvih skupova budu Beba Popović ili "đavolov advokat" Šuković.

Pravedno je reći da nije ni čudo kominternovskim i austro — ugarskim punoglavcima što im je Sveti Lovćenski Tajnovidac trn u oku. Onako krvnički se obračunao sa guvernadurima, bastadunima euro atlantskih intergracija onog doba, a njegovi potomci za globaliste žuto crnih boja priredili Badnje veče na Mojkovcu. Samo da je napisao "Gorski Vijenac" sa "Posvetom prahu oca Srbije" bilo bi dosta. A on u "Šćepanu Malom" proročki reče "Ni crni Đavo iz crnog pakla, nije crnji od Crnogoraca". Tome se nema šta dodati niti oduzeti.


ИН4С портал | 14.11.2013
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #25 poslato: Decembar 11, 2013, 12:19:13 am »

*

ODBRANILI ČAST NJEGOŠU

Veliki i značajan jubilej, 200 godina od rođenja Petra II Petrovića Njegoša, obeležen je u Torontu, u Mac Leod Auditorijumu torontskog univerziteta, u organizaciji Srpske nacionalne akademije i Srpske pravoslavne eparhije kanadske, bogatim programom i uz učešće eminentinih gostiju iz otadžbine.

Proslava ovog jubileja, jedina na severnoameričkom kontinentu koliko nam je poznato, dobila je i simboličko značenje, jer u Srbiji centralnog obeležavanja ovog značajnog datuma (dakle uz učešće države i institucija) nije bilo. Tako se pred Srbima prekomorske dijaspore ukazao častan zadatak da Njegoša, njegov značaj, mudrost, čovečnost i lepotu i dubinu njegovih misli i stihova ne zaborave i pokušaju kao "luču" da prenesu na mlađe generacije.

A svi koji su ikada bili u tuđini, u emigraciji, dobro znaju da je to stostruko teži zadatak nego u matici. Tih, mlađih, nije bilo ni u publici u Torontu previše, ali ipak nisu izostali ni među onima koji su došli da čuju i da vide šta se u pomen vladici Radu imalo reći, ali ni među učesnicima u programu.
 
Skup je pozdravio Rajko Radojević, sekretar Srpske nacionalne akademije rečima:

— Njegoševa dela su naša nacionalna Biblija. Njima se treba prići skrušeno i pobožno kao što sveštenik čini kada se sprema da čita Sveto jevanđelje. Danas je vrednije nego ikada čitati ga i citirati onu njegovu: "Velikaši, proklete im duše..." Kako bi tek danas, da je živ, kleo i šibao velikaše prokletih duša koji srpsko razdrobiše carstvo i odrekoše se stradalnog Kosova... Kako reče Matija: "Sem Svetog Save i Kosova nema trećeg, osim Njegoša, oko koga se okuplja srpski rod." I zato smo se večeras okupili ovde, u Torontu, udaljeni nekih deset hiljada kilometara od lovćenskog krša, njegovog večnog počivališta, da odamo dužnu poštu "najmudrijoj srpskoj glavi".

Vladika kanadski Georgije govorio je u čast Njegoša:

— Proslava je ovo i njegovog velikog i plemenitog duha koji se prometejski vinuo u nebeske visine. Jer, Njegoš je spasilac vjere i u duhovnoj ravni koja prevazilazi njegovo istorijsko vrijeme. Boreći se za rod i vjeru, Njegoš je snagom svoga duha u jedinstvenu cjelinu spojio staro i novo. Predao je vremenu koje dolazi, kao živo zavještanje, ono najbolje iz tradicije svoga naroda. I to je bilo svojevrsno stradalništvo zbog čega, iz nama bliskog vremena, Andrić s pravom Njegoša naziva "tragičnim junakom kosovske misli". Bez Njegoša ne bi krvotok današnjeg Srbina udarao bilom Kosova. I ne bi ove generacije Srba sabirale rasuti prah svoga oca Svetog Save i polagale ga u temelje najvećeg pravoslavnog hrama, onog na beogradskom Vračar brdu. Njegoša zato nikada više i niko neće moći zasjeniti.

Prof. dr Radojka Vukčević, takođe gost iz Beograda, obratila se prisutnima rečima:

— Poznato je da je Srpska nacionalna akademija u Kanadi, kako u prošlosti tako i danas, gradila mostove između dva oprečna sveta: Kanade i matice, paradoksalno ih spajajući. Tako se udružila večeras sa Srpskom pravoslavnom crkvom u Torontu, a u sredini se našao Njegoš sa mudrim mislima svojim, koje se kao zraci sunca prelivaju duž Zemljine kugle i okupljaju nas gotovo dva vijeka u zajednicu elitnih čitalaca. Njegove misli, biseri bijeli, zasijaju svako malo, kada se sudarimo sa izazovima života: radostima, bolom, strahom od smrti, dilemom, vječnim pitanjima. Jer, ko zna koliko puta nas je Njegoš svojom mudrošću podstakao da u nekom trenutku, gdje god to bilo: u Kanadi, Crnoj Gori, Srbiji, Hercegovini, Australiji, riješimo neku svoju hamletovsku dilemu! Koliko li nas je puta samo utješio: u trenutku kada bi nam se učinilo da nema izlaza podsjetio bi nas na prolaznost svega postojećeg! A, onda, dovoljno bi bilo samo da prizovemo neke od njegovih stihova, kao npr. "iza tuče vedrije je nebo", "iza tuge bistrija je duša", pogotovu one najmudrije: "Čašu meda niko ne popi dok je čašom žuči ne zagorči."



PESNIK KOSOVSKE TRAGEDIJE Prof. dr Milo Lompar, gost iz Beograda, nadahnuto je kazivao o Njegošu i kosovskoj tradiciji u srpskoj literaturi.
— Njegoš je postao klasični reprezentativni pesnik srpske kulture zato što je u svom delu spojio dve napredne književne i duhovne sile unutar srpske kulture: srednjovekovnu metafizičku artikulaciju kosovskog mita, opredeljenja i zaveta i njenu duboku i kroz vekove prenetu unutrašnju transformaciju u veličanstvenom epskom diktusu narodnog guslara. On je, dakle, spojio srednjovekovnu duhovnost i epsku heroičnost. Te dve sile je svojim individualnim talentom pretvorio u novu strukturu u skladu sa duhom pesničkoga romantizma što mu je omogućilo da postane reprezentant srpske kuture na onaj način na koji je to Šekspir u Engleza, Servantes u Španaca, Dante u Talijana, Gete u Nemaca, odnosno Puškin u Rusa. Ta činjenica ima dalekosežan značaj, ali treba znati da kosovska tradicija u njegovom delu biva dinamizovana, biva oblikovana i na neki način transformisana. Biva preokrenuta, tako da kod Njegoša mi imamo jedno pomeranje ka modernim vremenima, jer se kosovska tradicija u 'Gorskom vijencu' pojavljuje u njenom najjačem intenzitetu, u njenom dinamičkom ustroju, a u 'Lažnom caru Šćepanu Malom' u njenom parodijskom vidu, što pokazuje da on kao pesnik otvara vrata ne samo klasičnoj nego i modernoj poeziji u nas.

PODSEĆANJE NA VELIKO DELO Ređali su se, zatim stihovi i misli posvećene Njegošu iz pera velikog Andrića, Matije Bećkovića, Isidore Sekulić, Đorđa Sladoja, koje su čitali Dimtrije Porobić i Dragica Veljović Braunstein koja je vodila program. Učestvovali su i glumci Srpskog pozorišta Toronto: Ksenija Vučević, Ljiljana Marković, Gojko Roglić i Đorđije Živković, a govorili su odlomke iz 'Gorskog vijenca' i Oproštaj majke nad odrom sina Njegoša iz knjige Danila Jokanovića "Najlepše besede srpskog jezika". Eparhijski hor "Kir Stefan Srbin" pod dirigentskom palicom Jasmine Vučurović izveo je nekoliko kompozicija Stevana Hristića, Vojislava Simića i Franje Vimera/Stevana Šrata. Kristina Bijelić, sopran, uz klavirsku pratnju Ivana Jovanovića pustila je svoj lepi glas u pesmi "Još ne sviće rujna zora".
 
ZVANICE Svečanoj akademiji povodom 200 godina od Njegoševog rođenja prisustvovali su i ambasadorka BiH Biljana Gutić-Bjelica, konzul Srbije u Torontu Spasoje Milićević, Ralf Bogert, dugogodišnji profesor srpskog jezika na slavističkoj katedri univerziteta u Torontu, predstavnici nacionalnih organizacija i udruženja, i udruženja srpskih studenata sa torontskog univerziteta.


G. Gligorević | 20.11.2013. | Vesti online
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #26 poslato: Januar 09, 2018, 04:44:23 am »

*

Piše: Milo LOMPAR, za Politiku

U Nedavnim tvrđenjima o Njegošu, koji je "najveći krvnik Bošnjaka i islama", nepogrešivo se pojavio ton pretnje: počivao je na saznanju o tome da su "Crnogorci... mala nacija", jer "Bošnjaka ima više u tuzlanskom kantonu nego Crnogoraca u čitavom svetu" i na upozorenju da aktuelna vlast Crne Gore "neka proba" da se suprotstavi ovakvom viđenju stvari.

Ovaj savremeni zvuk pretnje kao da je prepisan iz Gorskog vijenca. Jer, u pregovorima crnogorskih i poturičkih glavara, Mustaj kadija kaže: "Malo ljudstvo, što si zasl'jepilo?"

Kako su poturice manjina u Crnoj Gori, onda ova vizija crnogorske malenosti dolazi iz spoljašnje perspektive. Premda ne pominju tuzlanski kanton, poturice u Gorskom vijencu sebe shvataju kao deo šireg sistema odnosa (turskog i islamskog), dok Crnogorce shvataju lišene bilo kakvih spoljašnjih veza.

Oni koji danas optužuju Njegoša govore, dakle, u dlaku isto kao i poturičke vođe u Gorskom vijencu. Zar za taj izbor njihovih reči, za tu perspektivu sagledavanja stvari, može biti kriv cetinjski vladika?

U razumevanju savremenih obezvređivanja Njegoša treba razlikovati njihovu genezu od njihove strukture.

Kao ključni momenat geneze, kao čas u kojem se kristalizuje jedno shvatanje stvari koje se sa pojačanom snagom pojavljuje u našem vremenu, možemo označiti — titoističko nasleđe. Jer, kako je Tito — u razgovoru sa crnogorskim rukovodiocima, 1969. godine — objasnio da lovćensku kapelu treba srušiti? Okolnošću da je tu Aleksandar venčao Srbiju i Crnu Goru. Odjednom je zaboravljeno da je Gorski vijenac posvećen "prahu oca Srbije".

Ona je srušena 1971. godine. To su istorijski i ideološki zasadi današnjih kulturnopolitičkih nastojanja.

U strukturi obezvređivanja Njegoševog dela treba razlikovati dva momenta.

Prvi momenat očituje uklanjanje svake svesti o pretnjama — i jeziku pretnji — koje oglašavaju poturice u Gorskom vijencu. To je učinio Muhsin Rizvić. On ih je stilizovao kao meke i miroljubive ljude, sklone lepoti i uživanjima. Da bi postigao ovaj cilj, on im je suprotstavio Osmanlije kao demonski agresivne, ratoborne, razorne i negativne.

Kada se ustali ova neistinita predstava o poturicama, dolazi do drugog momenta u ovoj liniji argumentacije: potrebno je ukloniti svest o pretnjama i postupcima Osmanlija koje oglašava Selim vezir. Tako Ivan Čolović određuje njegovo pismo crnogorskom vladiki kao "mirovnu inicijativu".

Šta je zajedničko za ovu liniju argumentacije, koja se odvija u dva koraka?

Da počiva na krivotvorenju Njegoševog teksta. Jer, brojna evidencija pokazuje kako poturice prete, pa — na primer — slave sultana koji u Bosni "sve pokla, što ne posuneti", kao što i ubijaju, što pokazuju reči sestre Batrićeve. Istovremeno, preti i Selim vezir: "Jaki zubi i tvrd orah slome;/ dobra sablja topuz iza vrata,/ a kamoli glavu od kupusa".

Ovo je pretnja silom oružja. Postoji i pretnja usled crnogorske malobrojnosti: "Ko potoke može ustaviti/ da k sinjemu moru ne hitaju?" Ovu pretnju brojem istorijskih učesnika upotrebio je i poturički glavar Skender-aga. No, "ko izide ispod divne sjenke/ prorokova strašnoga barjaka,/ sunce će ga spržit kako munja".

Ovo je pretnja islamom: svi moraju postojati u prorokovoj senci. I: "teško zemlji kuda prođe vojska". Ovo je pretnja neposrednom vojnom turskom silom.

Kako se ovakve pretnje mogu nazvati "mirovnom inicijativom"? Do toga dolazi usled nastojanja da se svet kosovske tradicije u Gorskom vijencu — koji i sam baštini jezik pretnji i činove nasilja — predstavi kao jedini takav svet.

U pozadini prepoznajemo tragove zapadne (američke) moći. Tako Slavoj Žižek tvrdi da "neiskvareni brđani opsedaju iskvarenu dolinu Sarajeva... ponavljajući najčuveniji iskaz Njegoševe poeme: Oro gnjezdo vrh timora vije, jer slobode u ravnici nije". Stih je toliko čuven da ne samo da ne postoji u Gorskom vijencu nego ni kod Njegoša. Jer, reč je o stihu iz dela koje je napisao hrvatski romantičarski pesnik Ivan Mažuranić.

Otud ideološki predumišljaj lako prepoznajemo u osvetljavanju Gorskog vijenca iz perspektive ratnih sadržaja devedesetih ili u naglašavanju Njegoševe negativne uloge u kosovskoj tradiciji.

Zašto se sve to čini? Zato što u sukobu tumačenja oko odgovornosti za raspad titoističke Jugoslavije treba obezbediti punovažnost interpretativnoj strategiji koja podrazumeva tri momenta srpske krivice: prevashodnu krivicu za odigrani ratni rasplet snosi politika srpskog režima u tom vremenu; ona proističe iz političke ideologije srpskog nacionalizma; njegovu najširu podlogu predstavlja magistralni pravac srpske kulturne i nacionalne tradicije.

To je zapadna (američka) verzija tragične istorijske sudbine titoističke Jugoslavije. Otud su optužbe Njegoša — kao klasičnog pesnika srpske kulture — ulog u preinačavanju srpske kulturne i nacionalne egzistencije u duhu ideološkog konstrukta srpske krivice.

Sva takva nastojanja zanemaruju saznanje o pesnikovoj ukotvljenosti u lepezu internacionalnih motiva.

Motiv istrage ima svoje mesto i u biblijskoj i u helenskoj tradiciji. Motiv poturica — kako je pokazao Alojz Šmaus još 1952. godine — pripada evropskom motivu renegata.

Njegoš je, dakle, u Gorskom vijencu tematizovao eminentno evropsku temu renegata. Jer, u XVI i XVII veku — što je vreme radnje Gorskog vijenca — imamo anabaptistički holokaust (1528), špansko-mavarsku istragu (1567), vartolomejski noćni pokolj (1572), dugotrajne i ponavljajuće verske pogrome (1618—1648). To su sve sukobi u kojima važnu istorijsku ulogu igra problem renegata.

U XIX veku — kako piše Mišel Oben — pojavljuje se drama o sicilijanskom pokolju Francuza i biva praćena ovacijama pariske publike: Njegoš je, dakle, u Gorskom vijencu sledio i književne impulse sopstvenog vremena.

Sam motiv je — u evropskim književnostima — preživeo i u sekularnim vremenima, jer je njegov religijski sadržaj zamenjen ideološkim i političkim sadržajem: Sartrove Prljave ruke.

U Gorskom vijencu jezik pretnje i činovi nasilja pripadaju svim akterima: i hrišćanskim i muslimanskim. Tu je prikazana tragična i granična situacija čovekove sudbine: sa naročitim prikazom kolopleta između metafizičke i istorijske motivacije, kao i nužnosti i slobode.

Ni drugo Njegoševo istorijsko delo — Lažni car Šćepan Mali — nije lokalnog karaktera, jer je dramsko zbivanje okupljeno oko evropskog motiva samozvanca: on se pojavljuje kod Šilera i Puškina, da bi — posle Njegoša — imao svoje dramsko uobličenje i kod Hebela.

Osobenost najvećeg srpskog pesnika je u tome što je crnogorska istorijska situacija iz 1767. godine dobila istovremeno dva različita odjeka: religijski i sekularni, metafizički i nihilistički. I motiv ushođenja duše, u Luči mikrokozma, i motiv "svete svadbe", u Noći skupljoj vijeka, predstavljaju eminentno internacionalne motive: pronalazimo ih od Platona do Dantea.

Ako stvari stoje tako, onda stalni napor da se Njegoš obezvredi otkriva sav prividni neutralizam naših univerzalista.

Premda zagovaraju univerzalne vrednosti, po kojima bi Njegoš — kao eminentno evropski pesnik — trebalo da bude shvaćen u internacionalnom registru, oni u osvetljavanju pesnikovog dela posežu za kulturološkim i ideološkim predumišljajem.

Zašto — samo u slučaju srpske kulture — naši univerzalisti iznenada postaju kulturalisti?

Zašto onima koji su oglašeni univerzalisti odjednom ne odgovara univerzalna i evropska intonacija Njegoševog dela?

Zato što je njihovo osnovno nastojanje vezano za nasilnu promenu srpske kulturne i istorijske tradicije: u tome je saobrazno stalnim pozivima predsednika srpske vlade da se "promeni svest" srpskog naroda. No, nikada to neće biti dovoljno: uvek će se pojavljivati novi zahtev.

Umesto toga, možda bi se trebalo — sa čvrstim uporištem u istini i činjenicama — zamisliti nad očajanjem vladike Danila: "Da je igđe brata u svijetu/ da požali ka da bi pomoga."

Ako se Crnogorci sete ovog stiha, možda bi mogli videti da je brat pored njih. Potrebno je samo — što je i najteže — pružiti ruku: čista srca.


fakti.org | 08.02.2017 
Sačuvana
Stranice: « 1 2   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: