Vladimir Jagličić (1961)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vladimir Jagličić (1961)  (Pročitano 5954 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« poslato: Maj 04, 2011, 03:10:53 pm »

*




VLADIMIR JAGLIČIĆ

Vladimir Jagličić (Kragujevac, 4. novembar 1961) je srpski pesnik, prevodilac, prozaist, književni kritičar. Osnovnu školu završio je u Gornjoj Sabanti, a Gimnaziju i Pravni fakultet u Kragujevcu, u kome živi od 1975.[1][2]
 
Prve pesme objavio je 1981. godine u jednom studentskom zborniku. Uređivao je nekoliko listova i časopisa (Pogledi, Šumadija, Književne novine, Znamen, Koraci, Lipar) i bio reporter kragujevačkog lista Svetlost.


PESNIK

Jagličić je objavio sledeće pesničke zbirke:


  • "Pogledaj dom svoj" (1990, Sa J. Jankovićem i S. Milenićem)
  • "Izvan uma" (1991)
  • "Tri obale" (1991, Sa J. Jankovićem i Slavicom Veličković)
  • "Tamni vrt" (1992)
  • "Usamljeni putnik" (1994)
  • "Posle rata" (1996)
  • "U gorama" (1996)
  • "Srbija zemlja" (1996)
  • "Senke u dvorištu" (1996)
  • "Vrelo" (1997)
  • "Milanovačkim drumom" (1997)
  • "Nepovratno" (1998)
  • "Knjiga o zločinu" (2001)
  • "Rane pesme" (2001)
  • "Kuda kude" (2001)
  • "Pred noć" (2002)
  • "Nemoj da me zoveš" (2002)
  • "Pre nego odem" (Izabrane pesme, 2004)
  • "Pesme" (Moskva 2006, plaketa izabranih pesama, dvojezično)
  • "Jutra" (2008)
  • "Posedi" (2011)

Sastavio je sledeće antologije:

  • "Kada budemo trava" (1998, antologija savremene srpske poezije, pesnici rođeni posle 1945. godine)
  • "Pevači usnule prestonice" (2006, 2008, dva veka poezije kragujevačkih pesnika)
  • "Srce zemlje" (2006, prevodioci Kragujevca)


PROZAIST

Prvu priču, "Kauč", nagrađenu otkupnom nagradom, objavio je 1987. godine, u prištinskom "Jedinstvu". Do sada je objavio oko tri stotine kratkih priča (najviše u okviru rubrike "Šumadijske priče" koju je imao u kragujevačkom nedeljniku "Svetlost", od 1999. do 2007. godine), kao i tri romana:
 
  • "Starac sa Pivare" (2003)
  • "Holenderi" (2005)
  • "Mesojeđe" (2006)


NAGRADE

  • "Miloš Crnjanski"
  • "Branko Miljković"
  • "Miloš N. Đurić"
  • "Sveti Sava" (u Republici Srpskoj)
  • Oktobarska nagrada grada Kragujevca
  • "Grigorije Elezović"
  • "Jovan Grčić Milenko"
  • "Drvo života" beogradskih Zavetina
  • "Rade Drainac"
  • Zlatno pero Rusije
  • Petrovdanski vijenac
  • Šušnjar
  • Hadži Dragan Todorović (za ciklus pesama)
  • Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije
  • Medalja "Najbolji autor novog milenijuma" za poeziju, Moskva 2011.
  • Diploma imena Šekspira (sa medaljom) "za visoko majstorstvo u prevođenju ruskih autora na srpski jezik", Moskva 2011.

Videti više na: Wikipedia

Fotografija: Jagličić blogspot
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #1 poslato: Novembar 29, 2012, 11:39:53 pm »

*

OPKLADA SA VREMENOM


1

Srpska poezija u dvadesetom veku pokazala je, kao što je znano, veliku živorodnost talenata što su se uzvisili do neslućenih razmera. Samorodne ličnosti su se brzo izdvajale iz hladnog zagrljaja generacije ili škole i postajale nosači pesničkog svoda. Kad god je pesnička akcija ostajala u okviru grupe i zbira zajedničkih elemenata, poduhvat je brzo padao u zaborav ili postajao specijalistička fusnota književnog ambijenta. Sve je ostajalo u ravni mode ili kakvog eksperimenta što osokoljuje brucoše književnosti. To pravilo precizno se može ustanoviti u primerima srpske književnosti između dva svetska rata. Posle svih oluja i polemika, manifesta i pesničkih grupa, ostale su samo ličnosti i dela koja nisu trpela svog pisca u životu. Eklatantan primer individualnog razvoja, izvan generacijskih i poetičkih okova, bio je Miloš Crnjanski. Naši nadrealisti, nadirući u jatu, nisu na kraju mogli ama baš ništa jednoj neponovljivoj sudbini kakva je bila oličena u liriku Crnjanskom. On je ostao svoj, u meri i zvezdi svog kreativnog zamaha.
 
Tako i danas, ponavljaju se oblici razvoja književne pozornice: pravila ostaju ista, menjaju se samo lica i datumi. Grupe pisaca se formiraju oko jednog časopisa, izdavača ili kakve ličnosti ili ideje. Zagovornici ove ili one pesničke škole, usmerenja ili mode, ostaju vezani istim poetičkim ogledalom. Vremenom njihov značaj u grupi se tanji i postaje besmislen sve dok se istinski talenat ne izdvoji i ne počne ličnu književnu avanturu. Spram ovakvog vida razvoja, postoje i pisci koji od starta sami kreću u literarnu pustolovinu. Oni često imaju snagu i dosege nekolikih ličnosti odjednom. Njihova interesovanja su eklektički široka i samosvojna. Oni su sami sebi grupa, spektar razlike u individualnoj akciji.

2

Pesnik, esejista, kritičar, prevodilac, polemičar i antologičar Vladimir Jagličić predstavlja vrednu i temeljnu, posvećenu i žučnu figuru čija pojava na srpskoj književnoj sceni sve više dobija obrise izrazite individualnosti koja nema nikakvih predrasuda spram oficijelnog literarnog establišmenta. Za razliku od kameleonskih uvijača, on hrabro iznosi na videlo svoje književne ideje, uvide i rezultate. Kao da je već živeo književni život, on poznaje i afirmiše njegove sudbinske zakonitosti. Jagličićevo kretanje po ivici žileta neponovljiv je i rizičan ulog od kojeg se vrtoglavo množe osvojena polja i kote.

Antologija novijeg srpskog pesništva Vladimira Jagličića Kada budemo trava (Slovo, Vrbas, 1998) obuhvata pesnike rođene od 1945. godine naovamo. Knjiga sadrži i dodatak u zborničkom obliku u kojem se nalaze još dvadeset dva mlada pesnika rođena posle 1960. godine. Antologija počinje pesmama Rajka Petrova Noga uz kojeg prestona mesta zauzimaju Milan Nenadić, Milosav Tešić, Zoran Kostić i Đorđo Sladoje. Na njih je, po Jagličićevom mišljenju, Nogo direktno uticao barem onoliko koliko je na njega uticao Dučić. Naime, Nogo je Tešiću pozajmio melodiju, Nenadiću duh pobede, Sladoju hercegovački kamen. Nužno je, valjda, bilo kazati da su se oni oslobodili toga uticaja i dokopali sopstvenog autorskog pečata eda bi dobili i zadržali najviša mesta u antologiji. Po Jagličiću, jedino je Zoran Kostić drugačiji, jer po mišljenju oficijelne kritike ne pripada eliti, ali će se u budućnosti seliti sa periferije u centar.
 
Priređivač antologije svoj predgovor započinje konstatacijom (stavom) da je srpsku poeziju dvadesetog veka obeležio vezan stih, sa pauzom od tri decenije (peta, šesta i sedma sa Popom i Pavlovićem) koje nisu uspele da ga zagase, već se on čak i obnovio sa Raičkovićem, Lalićem, Simovićem, Rakitićem, B. Petrovićem i, dodajmo, Miljkovićem, Timotijevićem, Danojlićem i B. Radovićem. Zapravo, Vladimir Jagličić otvara već ranije gdegde započetu polemiku sa Miodragom Pavlovićem i njegovom Antologijom srpskog pesništva. On priznaje Pavloviću izuzetan istraživački rad, kojim je pokrio srpski srednji vek, ali mu zamera na užasnim omaškama. Na primer, preskočena je u celini srpska dubrovačka poezija! Zatim, slabo su predstavljeni Gavril Stefanović Venclović, Lukijan Mušicki, rđavo su prošli Đura Jakšić, Branko Radičević, Milan Rakić, Laza Kostić, Koder, Sarajlija, Dušan Vasiljev, nema Jovana Ilića, Milorada Mitrovića, nema Lukovića, Svetislava Stefanovića, Vojislava Ilića Mlađeg, Dragoljuba Filipovića, Danice Marković, Korolije... i tako dalje. Jedna od najvećih Jagličićevih zamerki Pavloviću glasi: A onda, odjednom, Vasko Popa, sa dvadesetak pesama! Na osnovu čega? Odgovor na ovo i druga pitanja zahtevaće od Jagličića da pristupi sastavljanju antologije celokupnog srpskog pesništva čiji bi pogovor i sadržaj uključivali i dosadašnje njegove hrabre opaske i zapažanja.
 
Naime, Jagličić predočava da je vreme pokazalo da Pavlović nije imao na umu nacionalnu važnost svog projekta, bez obzira što je njegovu antologiju Oskar Davičo napadao kao popovsku i velikosrpsku. Po Jagličiću, Pavlović je kao bivši arbitar elegancije u tadašnjim rigidnim antisrpskim političkim prilikama na svoju štetu i na žalost, pristao na podmetačinu. Na taj način, Pavlović je umesto žilavog srpskog borca postao evropski gospodin poražen bez borbe. Polemički ton Jagličićevog prigovora sardžan je u napupeloj potrebi za svođenjem literarnih rezultata na kraju ovog veka (milenijuma) i novim oblicima antologičarske svesti koju vreme, poput peska uz obalu, pri udaru novih vetrova i valova, prirodno pomera i raznosi. Vladimir Jagličić insistira na vezanom stihu. Daje primat začaranom krugu rima i duhu muzike, gde je muzika shvaćena kao nerazlučivi deo stiha duboko ugrađen u značenja.

Drugi aspekt ove drčne antologije jeste iznenadno oživljavanje nekolicine dosad nedovoljno kritički primećenih i vrednovanih pesnika: Momčilo Popadić (koji predstavlja grom iz vedra neba i, kako Jagličić smatra, otkriće antologije), Manojle Gavrilović, Radovan Karadžić, Miodrag Tripković, Slobodan Stojanović, Zvonimir Kostić Palanski, Milan Lalić, Nebojša Devetak, Blagoje Baković, Đorđe Nešić, Svetislav Vlahović, Branko Brđanin Bajović i Mirjana Bulatović (za koju kaže da posle smrti Desanke Maksimović, među ženama prednjači). Zatim, na svetlo su izvučena nedovoljno poznata imena i sudbine: Miroslav Todorović, Tatjana Osrečki, Ljubiša Mišić, Vukašin Kostić, Miroslav Lukić, Branko B. Kovačević, Lazar Radulović, Radislav Ćivša, Vladislav Živković, Živojin Nedeljković i Zoran Milisavljević.

Izrazito drugačiji pogled na savremenu pesničku pozornicu Vladimir Jagličić pokazuje svođenjem na minimalno prisustvo u antologiji jednog kruga pesnika čiji je dosadašnji rejting bio visok: Raša Livada, Novica Tadić, Slobodan Zubanović, Stevan Tontić, Dušan Vukajlović, Jovan Zivlak, Duško Novaković, Vojislav Despotov, Ivan Negrišorac i Nebojša Vasović. Nije teško prepoznati da su ovi pesnici vlasnici sasvim drugačijih poetika spram opcije koju nemilosno zagovara Jagličić. Drastičan gest sastavljač antologije čini izostavljanjem tuceta pesnika kao što su Đuro Damjanović, Blagoje Savić, Budimir Dubak, Miroslav Cera Mihailović, Slobodan Kostić, Radivoj Šajtinac, Predrag Bjelošević, Zlata Kocić, Nina Živančević, Jovo Marić, Rajko Lukač, Simon Grabovac, Mišo Avdalović, Vladimir Kopicl, Boro Kapetanović, Dragan Todorović, Anđelko Anušić, Sunčica Denić, Milenko Stojičić, Aleksandar Lukić... Oni su mogli, mirne duše, dobiti svoje mesto sa bar po jednom pesmom. Tim pre što je priređivač takve (neobrazložene) kompromise sa po jednom pesmom već napravio: Mirko Magarašević, Radmila Lazić, Radosav Stojadinović, Nikola Vujčić, Zdravko Krstanović, Gordana Ćirjanić, Milovan Marčetić, Jovan Nikolić, Selimir Radulović i Miodrag Raičević, te već pomenuti R. Livada, D. Novaković, I. Negrišorac i N. Vasović. Ostaje nejasno kako se dogodilo da, na primer, iz kruga odbačenih u antologiju nisu ušle pesme Đ. Damjanovića, M. C. Mihailovića i B. Kapetanovića koje, gotovo po svemu, odgovaraju poetičkoj šifri koju zagovara sastavljač. Istina, neke pesnike, koji su izraziti vezani stihoslovci, Jagličić simbolično zastupa samo sa po jednom pesmom: Pero Zubac, Dušan Govedarica, Dejan Gutalj i Nedeljko Žugić.

Ponajbolje su, možda, prošli pesnici u zlatnoj sredini koju su, u mogućem rasponu od jedne do dvanaest pesama, zastupljeni sa tri-četiri do sedam-osam: Miroslav Maksimović, Marko Vešović, Dragomir Brajković, Zvonimir Kostić, Dragan Lakićević, Ljubica Miletić, Milan Đorđević i autor ovih nepretencioznih redaka. Ti srećnici Jagličićeve antologije imaju privilegiju da ne pripadaju ni jednoj poetičkoj krajnosti na aktuelnoj pesničkoj sceni polarizovanoj na tradicionalne i nove, moderniste i postmoderniste. Oni, zapravo, podjednako pišu i slobodan i vezan stih, na obema nogama, dakle, cupkaju na savremenoj pesničkoj lađi koja i dalje plovi u neizvesno.

Dodatak antologiji, Appendix, sadrži pesme mladih poeta za koje Jagličić kaže da im je još potrebno vreme. Vodeća mesta pripadaju Jovici Jankoviću, Draganu Jovanoviću Danilovu i Miroslavu Aleksiću, zatim slede Saša Radojčić i Zoran Ž. Petrović, a onda, sa po jednom pesmom, Vojislav Karanović, Nenad Jovanović, Milan Orlić, Dragan Hamović, Nenad Milošević, Ana Ristović, Mileta Aćimović Ivkov, Dragica Stojanović, Damir Malešev, Sekule Šarić i drugi. U ovako izmešanom špilu pesničkih imena Jagličić se izlaže najvećem riziku. Jer, tu bi i te kako bilo mesta za Gorana Stankovića, Zorana Đerića, Lasla Blaškovića, Ljupka Račića, Nenada Šaponju, Đorđa Kuburića, Zorana Ćirića, Gojka Božovića, Jelenu Aleksić, Veroljuba Vukašinovića, Draganu Bukvić i druge.

Bez obzira na poetičku isključivost, antologija Vladimira Jagličića predstavlja prvorazredan književni događaj koji otvara brojna poetička pitanja, relativizuje dosadašnje kriterijume i prioritete i demistifikuje artificijelno poimanje fenomena srpske poezije uopšte. Jagličić zna da književnost nije ničije stepenište za laka ćaskanja i dogovore, i da na literarnoj sceni nema gotovih i jasnih pobeda. On je, jednostavno, spreman na opkladu sa vremenom. Čak i kad se pričini da gubi, on već u novom rasporedu poteza nagoveštava preporod i uskrsnuće. Iako katkad poškropljen vodicom lokalnih slabosti, on razabire vrednosti i useca nove rukavce čija hrpa znakova pored magistralnog puta poezije ukazuje na krajputašku sudbinu ne baš uvek efemernih pojava. Jagličićeva antologija, preuzimajući jurodivu ulogu ugaonog preusmerivača književnih tokova, izazvaće oprečna i vatrena mišljenja i reakcije. Kao i njegova relevantna poezija, uostalom.

3

Peta po redu Jagličićeva knjiga pesama, Usamljeni putnik, predstavlja krunu njegove poetike. Obuhvata sedamdeset tri rimovane pesme. Ali ne bilo kako i ne pošto-poto. U tome i jeste velika vrednost ovog autora. Ova knjiga je prvorazredni zbornik versifikacijskih veština na srpskom jeziku, obilje mogućnosti koje vezan stih i rima mogu da iznedre.
 
Jedna konstanta provlači se kroz celu knjigu. Sve pesme sastavljene su od šesnaest stihova, odnosno, od četiri katrena slepljena u vizuelnu celinu. Data je jedna forma koju će pesnik diljem rukopisa stalno dinamizovati i ispitivati njene mogućnosti. Naime, u okviru ovih tetra-katrenskih pesama, Jagličić stalno menja dužinu stiha, odnosno, ispituje semantičke raspone metričkih celina. Tako je ova knjiga naseljena gotovo svim delikatnim oblicima stiha. U dahu čitamo cepidlački tačno organizovane pesme, ponajpre, u jedanaestercu i devetercu, zatim, u četrnaestercu, dvanaestercu, osmercu (simetričnom i asimetričnom), sedmercu i šestercu, a tu je i simetrični deseterac. Nisu izostali ni stihovi ispisani u heksametru. Zatičemo i manji broj pesama mešovitih stihova. Rima je uvek ukrštena, gdegde obgrljena i parna. Naprosto, svetkovina poezije. Disciplina koja peva!
 
Sve ovo potanko smo naveli da bismo, u stvari, posredno kazali koju reč o delu nemoćne, i kratkih rukava, srpske kritike koja danas ne ume da zapazi ovakve vrednosti čiji inicijalni delić stvaralačkog bdenja vredi više od svega što su poneki kritičari ispisali o plevi savremene poezije. Vladimir Jagličić, jednostavno, superiorno jezdi u pravcu koji zamagljuje oči njegovim oponentima.
 
Kakav je pesnički svet ovog autora? Tu se već na samom startu javlja krucijalna prepreka koju pomodna kritika, ma koliki joj zalet bio, ne može da preskoči. Kritičari ateisti odmah će ustuknuti i Jagličićevu knjigu baciti u šipražje. Jer, ovaj pesnik priziva i slavi Boga, i njegovo ime ispisuje velikim slovom.
 
Iz dubokog pesnikovog odnosa prema Bogu, proističu mnoge Jagličićeve pesme kojima se brani, opeva i slavi Božje delo. Sklad prirode i života, lepota postojanja, i uvek nova otkrića u starim stvarima i pojavama, plene do klanjanja: Sinoć je moglo dugo da se hoda/ opalim lišćem, a da ne dosadi. Ovaj distih ima manifestno obeležje. On je moto cele Jagličićeve poetike i njegovog odnosa prema tradiciji i klasičnim vrednostima.
 
I taman kad nam se učini da je ovaj pesnik napravio prejak otklon prema vremenu i temama koje nas okružuju, kao suv žar džarne nas stih za stihom: Sa rok koncerta upadosmo/ u neku gužvu s pajkanima. Pokazali smo im dobro/ i šta je onda u dlanima. Jedan manji krug pesama ima i ovaj aspekt, dokolicu urbane zbilje. To se ogleda, ponajpre, u jeziku koji je u rimama upotrebljen, u stvari, na postmodernistički način (kada bi to zbrzani kvazisti videli, štošta bi im sladnulo): bezder — zvezde, rokenrola — dolap, prorok — haustorom itd... Vladimir Jagličić ništa ne prepušta slučaju. U svakoj pesmi, u svakom stihu sve se slučilo kako je baš moralo da bude. Ovaj pesnik je, odista, usamljeni putnik kroz hirovite i zamagljene predele savremene srpske lirike, kojeg krase jezička retkost, raspon pojmovne klavijature, misaona delikatnost i asocijativna obuhvatnost (Č. Mirković). Jagličić je pesnik čija snaga dočarava neponovljiv put jedne književne sudbine.


Nenad Grujičić: "Ples u negvama" (eseji i kritike) | Prosveta, Beograd, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #2 poslato: Novembar 30, 2012, 12:14:11 am »

**
Stihovi Vladimir Jagličić


DRVO

Još malo senki presudnog leta,
par sporih stopa, ništa više,
dok stignem, najzad, do svog drveta,
pod kojim mogu leći, uslišen.
 
Da li poznaću to drvo, ums,
hrast ili lipu, i put zadat?
Ili će lišće daleke šume
dotaći izvor blagošću pada?
 
Hrapavog debla mnim nemi pokoj,
gušter njim puzi po kori, leno.
Neka sve ide svojim tokom,
kako je davno dosuđeno.
 
Krenuću, znakom u nemilosti,
ko puža ljuštura nepotreban,
gde će mi žile, nad krtom kosti
čuvati bledo prostransvo neba.
 
O, lepa svetlosti večne kuće!
Mahanje grana što svud me traži!
I moj će život, ugasnućem,
svesti na nulu udeo laži.

Čekajući povratak Dučićev Dučićeve večeri poezije Trebinje, 1994 i 1995. | Tebinje • Pale 1996
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #3 poslato: Novembar 30, 2012, 12:32:18 am »

*
Stihovi Vladimir Jagličić


NEISPUNJENO

Treba ostati dalek,
ko zlatni carski dukati,
tuđin za bližnje navek,
ćutati, samo ćutati,
biti što jesi — svoj,
u rodnom gradu stranac,
voditi izgubljen boj,
tvrd kao kamen stanac.
 
Treba postati vitez
iz Dušanova doba,
il surov papski riter,
što se ne boji groba,
treba prezreti slavu,
i svet u kom se strada,
i prikloniti glavu
na giljotinu rada.
 
Treba navući oklop,
stran radosti i tugi,
i primati na poklon
to što odbiju drugi,
i onim putem proći,
gde je smešak na kraju,
na obodima noći,
uz zbogom zemnom raju...
 
Da niko, najzad, ne zna
šta ti je srce taklo,
u šta je sve ogrezla
duša, ištući zaklon,
da, zaštićen tišinom,
upoređen sa ničim,
stekneš tron poluistinom,
ili kroz benast pričin...
 
I, evo, ruke skrštam,
i tamo sam gde usnim —
sebe uz braću vrstam
po kelijama pustim,
tamo gde ištu žreci,
uz vatre proročišta:
nikom razlog ne reci,
car budi, ili ništa.
 

ZRNO
 
Nismo mi mala književnost, slikarstvo —
mi smo kultura ko zrno makovo!
Zato je stalno za malena carstvo,
i uvek grešno ime junakovo.
Jer istina je naša — ružna, mahom,
a prostor tesan za normalnost samo.
Tek nesloboda, garnirana strahom,
i udružena s kritičarskim šljamom.
Oni bi da im neko lepu varku
servira svakog jutra, uz minjone.
Panično mrze misao vladarku,
krunišu skiptrom neme primadone.
I nikad naše da postane slavno,
da mu se prizna važnost carskog druma,
samo šminkano, prazno, nenaravno,
dok ne propere Leta skramu s uma.
I zato ovde nema zavičaja,
i nije sav svet zavičaj postao,
zato nikada početog do kraja,
i dar je slabo plaćeni posao.
Zato se slavi pismo u traljama,
i nikad dela dovršen zadatak,
dušman tolikim moćnim budalama
koje kosmosom prozvaše svoj atar.
Jer stvaralačka vatra nije šara
nejasne igre za šarmantne seke,
ti teraj svoje tamo gde se stvara,
gde se umire i živi naveke.
Da, zrno... Ali dok ne strune samo,
polupriznata moć stala u pest,
hleb da postane koji sad ne znamo,
i više: jezik. Carski drum. I svest.
 

RANO JUTRO
 
U rano jutro, dok Sunce seda
na sedlo brega, celac juži,
ustao bih, prvi tren reda
da podam zadnjoj tmini u duši,
obuo čizme i kroz prtinu
tražio, dugo, oslonac pravi,
tu kratkoveku, časnu belinu,
rođenju život, i snove javi.
 
Šta mi treba, do kožuh ovčji,
šubara da je natučem čelom,
sjaj što ko solju ujeda oči
da moje crno stasa u belo.
Dlanom dok gasim iskre pahulja
neko me zove. Zemlja pevuši.
Ko mlaz sećanje iz mene kulja
da gradi, opet, mir što se ruši.
 

* * *

Stade u sobu svemir. Tiho,
sa mrakom, klonu mirska sila.
Sad, lasno, boljke vidam stihom,
sveg me je pesma zahvatila.
Iz rušnog pera vaskrsava
stari Rim — cela pokolenja.
Ne skopne život: tek, slab, spava,
on se ne gubi, on se menja.
Čim dopru javke iz bezmera,
ja šapnem zbogom ovom svetu.
Čeznu neskladni zvuci sfera
u harmoniju da se spletu.
Dok kipti vreme kraj vas, revnih
fariseja i režimlija,
ja ždijem one što su spremni
proneti krst svoj, kao i ja.

"...Njegov pesnički 'tretman' nije zaobišao nijednu tabu-temu naše prošlosti ni sadašnjosti. Teme koje ga zanimaju kreću se od efemernih pojava urbanog života do 'akropolja' mitskog polisa, od provincijalne realnosti do prestonog duha, od posmatranja 'onih međ kojima se kvaran vazduh diše' do onih duhovno nam bliskih. Nadasve, od predmetne stvarnosti do onostranog ustrojstva. Jagličićev mikrokozam uvek je upućen na referentnu tačku višnjeg suda, prema kome treba odmeravati postupke, događaje, ideje i dnevnu stvarnost, jer samo taj sud je istinski pravosnažan." više » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #4 poslato: Decembar 04, 2012, 12:22:27 pm »

*
Stihovi Vladimir Jagličić


TESTAMENT

Srpska književnost već mi se smučila,
i rodni grad, i zavidne kolege,
mladi pesnici, škole i učila,
poluvekovne alfe i omege.

Kada odlučih reći kud ću, šta ću,
(korakom cara, strogo, samodržnjom),
mada već sviknut, nisam znao da ću
suočen biti baš s tolikom mržnjom.

Bolje, kad stigoh, već, na svet, ovamo,
da sam pismene pisao svom klincu
ili, s traktotom, međio leniju.

Što učinismo, mi zaveštavamo
radoznalome kakavom pojedincu
i usamljenom prezrenom geniju.

 
M. LUKIĆU

Nikad do kraja pročitati,
nikad do kraja dopisati
istoriju dečačkih sati
koja te, još, u stopu, prati.
Fantom prošlosti kad krv načne,
venu suđaje kad progrizu,
znači, pesniče misli tačne,
da je smrt blizu, blizu, blizu!
I bliže nego što slutismo,
(svoje smo rake prerovali).
Prepoznah, davno, tvoje pismo:
isti smo virus bolovali!
Ko muva koju sklepta pauk,
ko mravi koje štikle nište:
progutan su nam pesme jauk,
iz lepog sna ne probudiš se.
I staje vreme. Da l po naški?
Ili je druga, već, sudija?
Samo pesnički i monaški
opstaće misli starudija.
Kreneš — a lestve vazdušaste,
a ruke — niti, noge — trine.
Pod stopalima lete laste,
posvuda — slike ikonine.
A gore — jasno čitaš ime :
taj i taj. Jezik: srpski. Pesnik.
I glas iz tame nevidime:
"Priđi!" Zove te sam Nebesnik.
I anđeo te gurka, dok se
nećkav, uz oblak penješ, ćutke.
"Stupi, slobodno. Znaj da Bog se
sažalio na tvoje muke".
"Imaš li sušto opravdanje?
Šta je tvoj razlog: Hristos? Zmija?"
Stihovi, reci. I, ne manje,
krst, porodica. I Srbija.
I dočekaće svojtu preci:
(za taj je susret srce tuklo!),
dok naše pesme poju sveci,
a svud oko nas — nebo puklo.
Pa sačekajmo samosvojni
posvećenima trenut znan,
kad će ustati svi dostojni:
na zakazani Onaj dan!

više » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #5 poslato: Decembar 11, 2012, 10:55:20 pm »

*
Stihovi Vladimir Jagličić


PUSTA KUĆA

Tišina avlije, zev puste kuće.
Kiša. nebo maveno.
Za plotom svaljeno pruće.
Time je sve rečeno.

Ulazim. Izdiše soba,
gnjiju u oku kruške žute.
Umreti osta da probam,
pod praskom tvrde knute.
Laž je ime za moje doba.
Nek rime pod grlom ćute!

Na gredi tavanskoj namršten obad
osluškuje zuj sna u kući;
prigušene glasove groba,
moj glas života, vapijući.

 
SPIRANJE

Proleće. Dišem. U dve male reči
trudim se, srećan, da smestim šta imam.
Obnova preti, al zverstva ne leči,
stare uboje ne zamiri rima.

Opet samciti, na početku puta,
vrhove snimo, dokle put ne vodi.
Spasava šuma na tren, dok peruta
latice bele po smorenoj vodi.

Udari kiša. Bućka površ lokve.
Rascva se humus. Pod njim plešu gliste.
S grane na granu veverica skokne.
I sve su vaše kobi tako iste.

Taj lepi život u koji se pada,
propale nade, iluzija lišaj,
um što nad nama, neznan ikom, vlada,
sve to — da jednom, blago, spere kiša. / Pogledi
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #6 poslato: Mart 18, 2013, 12:36:13 pm »

**
Stihovi Vladimir Jagličić


ANĐEO

Plaćenim perom, potkupljivim kistom,
tako je lako u skrivenoj pretnji,
pred silom sveta, za ugođaj letnji,
utvrđivati krivce novom listom —
i slobodara zvati teroristom
i osvajača plemićem u šetnji.

No, kad se setim gurave vam pravde,
aneksije i ćutnje svetskih sila,
i pod Turcima šest stotina leta,
odmah prizovem anđela Gavrila —
ukopan stanem kao da sam meta —
preko Drine bi korak sam odavde,
ruka se sama maša pistoleta.

Kad pucnjima se najavi sloboda,
ne zna bontonski vlasti da ugađa,
već carske glave naniže pred seču.

Ona je lepa, on je nadvojvoda —
žalim, još dece mogla je da rađa,
i da špacira s mužem — al po Beču.

K R A J I N A Časopis za književnost, nauku i kulturu • Vlasnik i direktor Milan Stijak
Banja Luka, godina XIII, br. 50, proljeće 2014.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #7 poslato: April 27, 2013, 12:37:28 am »

**
Stihovi Vladimir Jagličić


PEGAZOV TRAG

Tle je stoptano, al ne stopom —
kopito rije negaz.
Džinovskim skokom, ne galopom,
prizemljio se Pegaz.

I probio je topli njisak
neki daleki put.
A okolo svud prostor brisan
nikada dodirnut.

Odavno takvog gosta snih,
što je u moj svet pao,
ostaviv samo znamen
tih da se ka svodu sprema.

I da tu nikog nema
ko bi ga osedlao.

 
SESTRINA UDAJA

Svatovi! Virkam i ja, s trema:
niz sokak ide ispratnica.
Kroz zimu kakvih više nema
vijori venac sa vratnica.

Mladoženja će naš prag preći
čim kum jabuku zgodi puškom.
(Tad će svu mudrost sveta reći:
"Dogodine da bude — muško!")

Striže ušima, sav okićen,
konj, ta čudesna životinja:
smet je čezama proprtila.

Svi smo, još, srećni, i svim bićem,
kako to što se ne otima,
tek, može biti; ni smrtima.

Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI : konj u poeziji slovenskih naroda — antologija —
Interpres • Beograd, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #8 poslato: Jun 17, 2013, 01:18:01 am »

**
Stihovi Vladimir Jagličić


UZGRED

I odrastu deca, odlaziti treba,
spuste se oblaci s nedohvatna neba.
 
Taj trg gledao si sa one tri kuće,
odatle počinje i tvoje bespuće.
 
Ali je svršetak uvek novi prag,
ono što, da l greškom, nazivaju trag.
 
Ne mučiti druge, već sa sobom sâm,
pristati na tela napušteni hram.
 
Neka svako svojim snom i putem mre
ne znajući ono što je bilo pre.
 
Osim onog što je, za urečen susret,
ko soli na jaje, ustrebalo uzgred.
 

LJUBAV
 
Šta me to toliko vuče ka bližnjima?
Užas nepoznatog, strah od rubne međe?
Čemu zavideti teško dostižnima,
u jednakost smrti svako će da pređe.
 
Pod ćebetom, ruka sina nek ne zebe,
naći ono toplo bedro, telom golim:
strah me, ne da spasim od propasti sebe,
već da ne izgubim one koje volim.


ZBOGOM
 
Ne preskočih ni jedan bezdan,
a evo ode pola veka.
Gde sam to? Nigde. A još ne znam
koga to čekam, šta me čeka.
 
Ne tražim savet uma trezna,
nisam odavde, već iz preka.
Ja nisam čovek, nego zvezda,
ulogu igram, tek, čoveka.
 
Jedno ću vreme biti s vama,
isti ću vazduh udisati
i onda — zbogom! Red je na me.
 
A kad poželim da se vratim,
ko tiha reč ću, duha znamen,
lebdeti, jutrom, nad vodama.


ŠEKSPIR

Zahladnelo je, od septembra.
I sav je London magluština.
Na ocedine bazdi Temza,
i valja vale k'o pučina.
Čarobnim štapom, kao Mervin,
on maglu svetlâ prahom srebra.
Njegov je mozak um Minervin —
a pero — kost iz Božjeg rebra.
Svet je video, već, genije:
proročku nadmoć i misao.
Ničega novog. Zar sve nije
rastumačeno, popisano?
Na praostrvskoj vetrometini
potonji, ipak, znade on,
nužan i nebu i svetini,
sesti, nišči, na carski tron.
Taj polupesnik, poluglumac,
sa polupozorišnom trupom:
— Duše, kud krećeš, naglo, kljunac?
— Za, u dvorima, mišjom rupom!
O srebroljupče i Mefisto!
Nije za babe grad, i starce!
K'o učitelj, i ti si, isto
voleo žene i muškarce.
Kao na morskom pesku Timon,
vidim te, mada seda lika,
sa nevestom, sa večnom rimom:
mladošću velikih umetnika.
Kako osvetno kiša kulja!
Mrak se, već, valja po pločniku:
u pozorište kreće rulja,
gospa bogatom milosniku.
I dok hiljade gori sveća,
i Hamlet nećka se sa bine,
i mrzne se skrama sa drveća,
i pod mostom se viju psine,
ti si u nekoj drugoj drami,
s kojom ne želiš da nas spojiš.
Ti čekaš crnu gospu: a mi
ne znamo, čak, ni da l' postojiš.

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6269



« Odgovor #9 poslato: Novembar 04, 2016, 05:46:03 am »

*
VLADIMIR JAGLIČIĆ


SVAKODNEVNO UMIRANJE NA RATE

Braneći se, ja branim prvog i poslednjeg čoveka na zemlji. Ko to ne vidi, teško da je išta video. A ko to vidi, zemaljski vid mu i ne treba, kao Homeru, Luisu Borhesu ili Višnjiću

Vladimir Jagličić (1961), pesnik, pripovedač, esejista, antologičar, prevodilac, dobitnik je nagrade za rodoljubivu poeziju "Odzivi Filipu Višnjiću", koju dodeljuje Zadužbinarsko društvo "Prvi srpski ustanak" iz Orašca. Nagrađenom pesniku objavljena je zbirka "Stub", koja ima tri tematska ciklusa: Duboko, Stvrdnut vazduh i Beseda sa dušom. Uvodna pesma, o drevnom srpskom pismu, nosi naslov "Srbica".

Nagrada će pesniku biti uručena danas, na Sretenje, u Marićevića jaruzi, u Orašcu, na mestu gde je podignut Prvi srpski ustanak.

Šta je danas rodoljubiva poezija, kojim se temama bavi?

Ja u takvoj poeziji, danas, vidim istoričnost i misaonost najskuplje zapitanosti o golome opstanku čovekovom na planeti Zemlji. Mom, i tvom. Jer, ako nisam malo čovečanstvo, niko sam, i ništa. Braneći se, ja branim prvog i poslednjeg čoveka na Zemlji. Ko to ne vidi, teško da je išta video. A ko to vidi, zemaljski vid mu i ne treba, kao Homeru, Luisu Borhesu ili Višnjiću.

Često nam zameraju da poraze slavimo kao pobede. Živi li srpski narod u istorijskim zabludama?

Naš narod se bori, koliko je to moguće, to je sve. A da bi čovek opstao i ostao čovekom potreban je svakodnevni nadljudski napor — od prvog plača, do poslednjeg daha. Zabluda je da se može živeti lako, lako se može samo umreti.

Srbija je mnogo propatila u poslednjoj deceniji 20. veka. Ima li tu i naše krivice?

 Uz tolike pogrome? A onda — u dim: najveća biblioteka na Balkanu, Milošev konak u Kragujevcu, preko sto crkava na Kosovu... I nije više pitanje da li si kriv, to, izgleda, svi znaju unapred – nego dokle.

U kojoj meri dnevna politika utiče na patriotska osećanja?

Na to uopšteno pitanje svak mora odgovoriti ponaosob. Ne postoji nijedan tekst kojeg bih se odrekao. Ako sam se menjao, trudio sam se da pišem sve bolje.

Naš odnos prema istoriji je nemaran: stare kulturne spomenike ne održavamo, nove ne pravimo, vojnička groblja su nam zapuštena, stradale u ratovima ne popisujemo...

Ono što država ne može, ili neće, beleže, popisuju i čuvaju najbolji srpski pesnici. Mi moramo prednjačiti u toj vrsti časnosti, a država — kad stigne, ako ikad. A šta ona tu i može? Da potroši neke pare, na kojekakvu bulumentu... Nije slučajno da se i jezički, i misaono, naša poezija u poslednje dve decenije, kako ja gledam na stvari, podigla. Još je lepše da se taj rast, i sled, mogu lako pratiti od Višnjićevih vremena do danas. Posao umetnika je da zbere i sačuva ono što su drugi olako rasuli, da ovaploti razoreno, na videlo iznese neprimećeno, da voskresne zaboravljeno — sve to na duboko ličan, neponovljiv način. Jedan Malerov prijatelj je hteo da obiđe prelep jezerski krajolik u mestašcetu u kojem je Maler letovao. "Samo izvoli", rekao je Maler. "A ja sam sve to već komponovao." U vezi sa vašim pitanjem, izgleda da u tom važnom poslu nije čekao nikoga, pa ni državu. Ali je zato za državu, radio, šta ono beše: dirigovao tuđa dela. Za šta mu je, sigurno s pravom, u Bečkoj operi dignut i spomenik.

Drugi narodi, s manjom istorijom, mnogo su pedantniji. Svoje čuvaju, istorijske činjenice, ponekad, prepravljaju, otimaju nam jezik i pismo, a mi ćutimo?

U potpunosti ih razumem. Da sam na njihovom mestu i ja bih od srpskog jezika, istorije i umetnosti štrpnuo sve što mogu.

U pesmi "Olivera", posvećenoj najmlađoj ćerki svetog kneza Lazara, velite: "Jaki smo — da trpimo". Da li je sva naša snaga u trpljenju?

To je konstatacija istorijske nemoći koja se, kad-tad, mora pretvoriti u duhovnu nadistorijsku nadmoć. Možda sam ja, danas, udostojen nečega velikog i svetlog, recimo sunca, zato što je ona, jednom davno, ponižena, gledala u zemlju. I ne samo ja. I ne samo ona.

Za Crnu Goru kažete: "Nekad — tvrđ srpska sred svemira/ sad — nedostojna i prezira". Zašto je došlo do tolikog odsrbljavanja, zašto više niko neće sa Srbima?

Nije to odsrbljavanje, koliko odljuđivanje. Bilo je i gorih dana, nije ovo najgore. "Behu muška prsa ohladnjela/ i u njima umrla svoboda..." Ali, zamislite Njegoša koji priznaje antisrpsku državu na okupiranoj našoj teritoriji, ili vrši službu u toj njihovoj "autofekalnoj"... Rašta će nama granica? Sad znamo: da bi se kokain švercovao lakše, prodavao skuplje i neuhvatljivije prao. Načinjeno je sramote za hiljadu godina, ali sve može da padne za jedini dan. Taj dan čekamo. Veliki deo našeg naroda, s najboljim crnogorskim pesnicima, nije pristao na odljuđivanje. Oni su zaloga. Uostalom, ta se pesma završava sledećim stihovima: "Nego da se pole spoje: i udvoje, i utroje".

Da li je Darinka Jevrić, pesnikinja s Kosova i Metohije — naša nova heroina?

Katren posvećen Darinki zapisao sam u Gračanici, na njeno traženje, 2000. godine, u spomenar. Ostajanjem na Kosovu ona je zaslužila bratsko divljenje, izraženo u stihu "il ti, sestro, više smrt i ne priznaješ" (a taj stih je spomeničan — pamti još Hajduk-Veljkovo "ogledanje" sa smrću, u jednoj Sarajlijinoj pesmi). No, u tom katrenu, pored priznanja, ima i oporosti: "Što mi odlazimo/ zašto ti ostaješ". Ovo "mi" odnosi se na našu vojsku, jer sam ja ratnu 1999. godinu proveo kao vojnik, na maćedonskoj granici, gde su bile stacionirane američke trupe, spremajući se za kopnenu intervenciju (do koje, ipak, nije došlo). Svaki Srbin, ostao na okupiranoj našoj teritoriji, živi svakodnevno umiranje na rate.

U vašoj knjizi prevladavaju tamni, kritički, elegični tonovi. Razloga za optimizam, očigledno, nema?

Što se manje budemo lagali, pre ćemo naći tačku oslonca. Za nas, ljude, nije savršenstvo, već usavršenje. Niko od nas ne traži nemoguće, ali težiti nemogućem — mora svako: ako želimo da opravdamo sopstvene živote, opstanemo, dočekamo sutrašnji dan, "svaki svoje da pokaje stare".


Zoran Radisavljević | 16.02.2013. | Politika
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: