Savremena književnost [više autora]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « KNJIŽEVNE EPOHE « Savremena književnost « Savremena književnost [više autora]
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Savremena književnost [više autora]  (Pročitano 41092 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Maj 11, 2011, 07:03:53 pm »

**

SAVREMENA KNJIŽEVNOST


Ratna tematika i realistički pristup određivali su književnost i prvih godina posle rata. Samo donekle izuzetak od tog pravila bila su nova dela pisaca koji su svoju delatnost započeli još pre I svetskog rata: Isidora Sekulić, Veljko Petrovića, Ivo Andrića. Prva posleratna godina bila je u znaku Andrića. Te 1945. godine pojavili su se njegovi romani Travnička hronika, Na Drini ćuprija i Gospođica, napisani za vreme rata. Njima će se 1954. pridružiti Prokleta avlija. Osim toga, Andrić će objaviti još dve zbirke pripovedaka (Nove pripovetke, 1948, i Lica, 1960), a ostaviće i nezavršen roman Omer-paša Latas. Romani-hronike i nekolike od njegovih stotinak pripovedaka, plod životne mudrosti i oštrog zapažanja, smirenog a živopisnog pripovedanja, doneli su Andriću svetsku slavu i Nobelovu nagradu za književnost 1961.
 
Nastavljajući književnost ratnog razdoblja, prvo su se oglasili pesnici: Ćopić (zbirke Ratnikovo proljeće, 1947. i dr.), Davičo (poema Zrenjanin, 1947, zbirka Čovekov čovek, 1953. i dr.), Dedinac (Pesme iz dnevnika ratnog zarobljenika 60211, 1947), Tanasije Mladenović (Pesme borbe i obnove, 1947; Pesme, 1948) i dr. Toj ratnoj i rodoljubivoj tematici isprva se odužila i D. Maksimović (zbirke Pesnik i zavičaj, 1946; Otadžbino, tu sam, 1951. i dr.), ali se ubrzo vratila intimnoj lirici i ostvarila neke od svojih najvećih dometa (zbirke Miris zemlje,[/color] 1955; naročito Tražim pomilovanje, 1964; Nemam više vremena, 1973. i dr.).
 
Ratna tematika najpotpunije se izrazila u prozi, pre svega u romanu, koji je i inače najuspešnija književna vrsta savremene srpske književnosti. Jedan od najzaslužnijih za njegov razvoj je Mihailo Lalić. I u svojim pripovetkama (zbirke Izvidnica, 1948; Prvi snijeg, 1951; Na mjesečini, 1956. i dr.) i u većini romana Lalić se dosledno drži ratnih tema. Njegov prvi roman, Svadba (1950), pisan klasičnim realističkim stilom, označio je, kao i Daleko je sunce (1951) Dobrice Ćosića, početak novog razdoblja posleratne srpske proze. Međutim, Lelejska gora (1957, nova red. 1962) i Hajka (1960), romani moderne, zgusnute fakture, sa svojstvima filozofskog, psihološkog i poetskog romana, ubrajaju se u najviša dostignuća savremene srpske proze. Za njima ne zaostaju ni naredne njegove knjige Ratna sreća (1973), Zatočnici, Dokle gora zazeleni i dr.
 
Ćosićev prvi roman takođe se nije odlikovao novim književnim postupkom, ali je revolucija u njemu prikazana nekonvencionalno i neposrednije no što je bilo uobičajeno, a ukazujući posebnu pažnju pojedincu i njegovoj ljudskoj drami u ratu umnogome je pomerio granice književnih mogućnosti. U drugom romanu, Koreni (1954), Ćosić je nastojao da složenim stilom i psihološkim poniranjem u porodični život junaka započne romansiranu istoriju Srbije, što će ga zaokupljati i u narednim delima. U trotomnim Deobama (1961) za takvo istraživanje poslužiće mu opet II svetski rat, kao poprište kontrarevolucije. Široko je zamišljen i roman Vreme smrti (I—IX, 1972—1979), u kojem se, na podlozi I svetskog rata, zbiva lična i kolektivna drama. Neki delovi toga romana složene kompozicije možda su najpotresnije stranice novije srpske književnosti. U trilogiji Vreme zla (romani Grešnik, 1984; Otpadnik, 1986; Vernik, 1990) Ćosić teži kritičkoj analizi međuratnog komunističkog pokreta.
 
Ratu su posvećena još dva romana koji znače prekretnicu u razvitku ove književne vrste: Pesma O. Daviča i Prolom B. Ćopića, oba objavljena 1952. Psihološku dubinu i višeslojnost Pesme, s njenim autentičnim i individualizovanim likovima, Davičo, jedan od najplodnijih pisaca savremene srpske književnosti, nije više dostigao u svojim mnogobrojnim romanima, posvećenim moralnoj istoriji revolucionarnog pokreta i prikazivanju idealizovanog pozitivnog junaka (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958; General-bas, 1962; Ćutnje, Gladi, oba 1963; Tajne, 1964; Bekstva, 1966; Zavičaji, 1973; Gospodar zaborava, 1981). Dosledan realista, Ćopić je u Prolomu naslikao fresku prve godine rata u Bosanskoj Krajini, sa obiljem likova i dramatičnim masovnim scenama, te smenjivanjem tragičnog i komičnog. Humorom i narodskim šeretlukom, katkad sa oštrim satiričnim primesama, odlikovaće se i ostali Ćopićevi romani o ratnim (Gluvi barut, 1957; Delije na Bihaću, 1975) i poratnim zbivanjima (Ne tuguj, bronzana stražo, 1958; Osma ofanziva, 1964). Te njegove osobenosti još više su izražene u pripovetkama, vrsti u kojoj se ogledao još pre rata (zbirke Pod Grmečom, 1938; Bojovnici i bjegunci, 1939; Planinci, 1940), ali i posle njega (zbirke Rosa na bajonetima, 1946; Sveti magarac i druge priče, 1947; Ljudi s repom, 1949; Ljubav i smrt, 1953; Doživljaji Nikoletine Bursaća, 1956; Gorki med, 1957; Humorističke priče, 1962. i dr.). U pripovetkama sabranim u najbolju zbirku Bašta sljezove boje (1970) Ćopić je, osim toga, ostvario osobitu elegičnost i zgusnut lirski izraz.

Među piscima koji su se sa prvim knjigama proze pojavili početkom pedesetih godina izdvajaju se Vladan Desnica i Meša Selimović. Desnica je u romanu Zimsko ljetovanje (1950) ocrtao grotesknu sliku života u jednom dalmatinskom selu za vreme rata. Mozaička kompozicija i intelektualna analiza još su izrazitije u filozofskom romanu Proljeća Ivana Galeba (1957), jednom od najboljih u posleratnoj književnosti. M. Selimović je, posle prve zbirke pripovedaka (Prva četa, 1950) i romana Tišine (1961), objavio još jednu zbirku (Tuđa zemlja, 1962), u kojoj se nalazila i poetska pripovest Magla i mjesečina. Ali tek istorijsko-filozofskim romanom Derviš i smrt (1966), — u kojem se egzistencijalna drama naznačuje samoposmatranjem glavnog junaka, Selimović je stao u red najistaknutijih pisaca savremene književnosti. Sličan spoj modernog intelektualnog romana i poetičnosti orijentalne filozofije u pripovedanju bliskom legendi postigao je Selimović i u romanu Tvrđava (1970). Posle ta dva vrhunska dela napisao je i romane iz savremenog života Ostrvo (1974) i Krug (objavljen posmrtno, 1983).

Izrazit pripovedač, Antonije Isaković se u većini svojih knjiga, svedenim iskazom i nekonvencionalno, bavio ratnom tematikom (zbirke pripovedaka Velika deca, 1953; Paprat i vatra, 1962; Prazni bregovi, 1969). Tek u zbirkama Tren (1976) i Tren II (1982) njegov glavni junak, bivši borac, kazuje o svojim ratnim ali i poratnim doživljajima, a pojedina kazivanja, kao i sama njihova ciklizacija, naginju krupnijoj formi, katkad bliskoj romanu, što će Miran zločin (Tren III, 1992) i biti. Nasuprot sažetosti i smirenosti Isakovićeve naracije, pripovedačko i romansijersko delo Miodraga Bulatovića je neobuzdano i silovito, okrenuto morbidnom i grotesknom, moderno u svojim apokaliptičkim vizijama i nekoj vrsti fantastičnog realizma, bilo da govori o svetu podzemlja i zla (zbirke pripovedaka Đavoli dolaze, 1955; Vuk i zvono, 1958; romani Crveni petao leti prema nebu, 1959; Ljudi sa četiri prsta, 1975; Gullo, gullo, 1983) ili da na osobit način opisuje ratna zbivanja (romani Heroj na magarcu, 1967; Rat je bio bolji, 1969). Mada je najodlučnije eksperimentisao u oblasti modernog romana, Radomir Konstantinović svojom hermetičnom prozom (romani Daj nam danas, 1954; Izlazak, 1960. i dr.) nije uspeo da zametne onu avangardnu književnost koju je svojim prvim romanom nagoveštavao. Naprotiv, njegova glavna dela nisu romani, nego antropološka studija Filosofija palanke (1970) i osam knjiga eseja o modernim srpskim pesnicima Biće i jezik (1983).

Uporedo s modernizacijom prozne književnosti, tekao je i proces oslobađanja poezije. Kao i u romanu, čijem su raskidu sa tzv. socijalističkim realizmom i preporodu u pravcu psihološke analize individualizovanih likova i eksperimentisanja formom i sami doprineli (uz Davičovu prozu, valja pomenuti Vučove romane Raspust, 1954; Mrtve javke, 1957; Zasluge, 1966. kao i kasniju trilogiju Omame, 1973—1980; Matićev fragmentaran poetski roman Kocka je bačena, 1957. i njegove eseje Anina balska haljina, 1956; Na tapet dana, 1963; Proplanak i um, 1969. i dr.), pripadnici predratnog nadrealističkog kruga pomogli su da se stvore uslovi za nastanak posleratnog modernizma u srpskoj književnosti. Nadrealističkoj neobuzdanosti, iskonskom i crnohumornom najpre se vratio Vučo (alegorijska poema Mastodonti, 1951; zbirke Pesme, 1957; Poziv na maštanje, Alge, obe 1968; Nepovrat Humora Zaspalog, 1978); a od sredine pedesetih godina Davičo je objavio više od deset pesničkih zbirki (Nastanjene oči, 1954; Flora, 1955; Kairos, Tropi, obe 1959; Trg M, 1968; Telo telu, 1975.. i dr.), takođe u nadrealističkom maniru, sa dosta prenaglašene metaforike, ali i sa nesumnjivom verbalnom snagom, uz to sa sve izraženijom sklonošću hermetizaciji. Najneposredniji stvaralački udeo, međutim, predstavljaju prefinjena misaona lirika D. Matića (zbirke Bagdala, 1954; Buđenje materije, 1959; Laža i paralaža noći, 1962; Knjiga rituala, 1967; Munjeviti mir, 1977) i završni pesnički akordi lirske tragedije M. Dedinca (zbirka Od nemila do nedraga, 1957). Učesnik u ovoj pesničkoj obnovi, naročito kao esejist, bio je i Vinaver.
 
Međutim, najizrazitiji vesnici novih, avangardnih nastojanja bili su Vasko Popa i Miodrag Pavlović. I upravo oko njihove opore, novatorske, antitradicionalističke poezije, oko smisla i besmisla u književnosti, oko realizma i modernizma sukobili su se zastupnik zdravlja i jasnoće u poeziji M. Bogdanović i vatreni pobornik modernizma, kritičar Zoran Mišić. Kao god i Mišić, Popa se oslanja na predratni nadrealizam, združujući njegovu težnju ka neočekivanom i alogičnom sa spregnutim izrazom i traganjem za mitskim, folklornim i srednjovekovnim izvorima pesničkih slika poput M. Nastasijevića. U osnovi racionalna, njegova poezija predstavlja osobitu pesničku kosmogoniju (zbirke Kora, 1953; Nepočin-polje, 1956; Pesme, 1968; Sporedno nebo, 1968; Vučja so, Kuća nasred druma i Živo meso, sve tri 1975; Rez, 1981). Moderna, antiromantičarska i nekonvencionalna poezija M. Pavlovića, neopterećena nadrealističkim nasleđem, razvijala se u drugom pravcu. U potrazi za korenima savremene civilizacije, Pavlović neprestano istražuje pesničke mogućnosti, širi tematski okvir (sve dublje ponire u prošlost kako bi objasnio savremenost) i zgušnjava izraz (zbirke 87 pesama, 1952; Stub sećanja, 1953; Oktave, 1957; Mleko iskoni, 1962; Velika Skitija, 1968; Nova Skitija, 1970; Hododarje i Svetli i tamni praznici, obe 1971; Zavetine, 1976; Karike i Pevanje na viru, obe 1977; Bekstva po Srbiji i Vidovnica, obe 1979; Zlatna zvezda i Divno čudo, obe 1982; Sledstvo, 1985; Svetogorski dani i noći, 1987; On, 1989; Cosmologia profanta, 1990; Pesme o detinjstvu i ratovima i Esej o čoveku, obe 1992; Nebo u pećini, 1993).

Istovremeno, uz avangardnu poeziju, takođe kao otpor ranijoj poeziji kolektivnih osećanja, pojavila se posebna struja intimne lirike. Njen najizrazitiji predstavnik je Stevan Raičković, pesnik prirode ali i tragičnog doživljaja prolaznosti, privržen tradicionalnoj formi, čak i sonetu (zbirke Detinjstva, 1950; Pesma tišine, 1952; Balada o predvečerju, 1955; Kasno leto, 1958; Tisa, 1961; Kamena uspavanka, 1963; Prolazi rekom lađa, 1967: Zapisi o crnom Vladimiru, 1971; Slučajni memoari, 1978; Točak za mučenje, 1981; Stihovi iz dnevnika, 1990; Suvišna pesma, 1991. i dr.). Subjektivnu liriku neoromantičarske orijentacije, što ju je zastupao Raičković, negovaće nešto kasnije i Milovan Danojlić (zbirke pesama Urođenički psalmi, 1957; Nedelja, 1959; Noćno proleće, 1960; Balade, 1966. i dr.), koji se zatim ogledao u esejistici, dečjoj poeziji i, naročito, prozi (roman-esej Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju, 1977; lirska proza Zmijin svlak, 1983. i dr.).
 
Moderna srpska poezija pedesetih godina uglavnom se razlaže na neosimbolističku i neoklasicističku. Najizrazitija ličnost među neosimbolistima svakako je Branko Miljković, koji je, pre no što će se ubiti u dvadeset sedmoj godini, objavio zbirke pesama Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), u kojima preovlađuje motiv smrti. Pisao je i eseje i kritike, kao i socijalnu i rodoljubivu poeziju. Istom pesničkom smeru pripadaju, pored ostalih, Borislav Radović, pesnik tanane osećajnosti i visokog artizma (zbirke Poetičnosti, 1956; Ostale poetičnosti, 1959; Maina, 1964; Bratstvo po nesanici, 1967; Opisi, gesla, 1970; Pesme 1971—1982, 1983, Pesme 1971—1991, 1992), i Velimir Lukić, kamerni pesnik sanjarija (Leto, 1956; Čudesni predeo, 1961; Madrigali i druge pesme, 1967. i dr.), koji se rano opredelio za dramu i u toj vrsti dao punu meru svoga dara (farsa Dugi život kralja Osvalda, 1963; Afera nedužne Anabele, 1969. idr.).
 
I u pesničkim zbirkama M. Pavlovića očevidna je sklonost neoklasicizmu. Artizmom i okrenutošću pesničkoj simbolici helenskog mita i Vizantije odlikuje se poezija Ivana V. Lalića (Bivši dečak, 1955; Vetrovito proleće, 1956; Velika vrata mora, 1958; Melisa, 1959; Argonauti i druge pesme, 1961; Vreme, vatre, vrtovi, 1962; Čin, 1963; Krug, 1968; Izabrane i nove pesme, 1969; Smetnje na vezama, 1975; Strasna mera, 1984; Pesme, 1992; Pismo, 1992). U potragu za klasičnim estetskim idealom u svojoj refleksivnoj poeziji otisnuo se i Jovan Hristić, a našao ga je takođe u helenskom svetu, u Aleksandriji (zbirke Dnevnik o Ulisu, 1954; Pesme 1952—1956, 1959; Aleksandrijska škola, 1963; Stare i nove pesme, 1988). Hristić je, osim toga, uspešan dramski pisac (drame Čiste ruke, 1960; Orest, 1961; Sedmorica, 1969; Savonarola i njegovi prijatelji, 1965) i esejist.
 
Za početak sedme decenije, uz smirivanje suprotnosti tradicionalizma i modernizma, značajna su dva književna povratka. Dok je zapostavljeni Rastko Petrović tek posmrtno, svojim poetsko-intelektualnim i posve modernim romanom Dan šesti (1960), kao i dramom Sabinjanke (izvedenom 1959), iznova pobudio interesovanje i ubrzo stekao visoko mesto koje mu kao pesniku i proznom piscu pripada u srpskoj književnosti, Miloš Crnjanski se i odista vratio u domovinu, te objavio, drugu knjigu svog romana Seobe (1962), poemu Lament nad Beogradom (1962), obimnu memoarsko-putopisnu prozu Kod Hiperborejaca (1966), Roman o Londonu (1971), kao i drame Konak (1958) i Tesla (1966). U to vreme sve više se ispoljava težnja ka stvarnosnoj poeziji i prozi, sa elementima angažovanosti, ali i parodije, ironije, humora. Mlađi pesnički naraštaj se, takođe, odupire neoklasicizmu prethodnika. To se ogleda i u poeziji rodnog tla Ljubomira Simovića (zbirke Šlemovi, 1967; Vidik na dve vode, 1980; Istočnice, 1983; Hleb i so, 1985; Gornji grad, 1990; Igla i konac, 1992. i dr.) i u estradnoj poeziji Branislava Petrovića (zbirke Moć govora, 1961; Gradilište, 1964; O prokleta da si ulico Rige od Fere, 1970; Predosećanje budućnosti, 1973; Tragom prah, 1976; Sve samlji, 1977; Pesme, 1987; Da vidiš čuda, 1990) i, naročito, u jezički neobično istančanoj, ali i angažovanoj, pa i satiričnoj poeziji Matije Bećkovića (zbirke pesama i poema Reče mi jedan čoek, 1970; Međa Vuka manitoga, 1976; Lele i kuku, 1978; Kaža, 1988; Nadkokot, 1990. i dr.).
 
Međutim, najviši domet najnovija srpska književnost opet je ostvarila u prozi, osobito u romanu. Pisac starijeg pokolenja Aleksandar Tišma izrazio se tek u ovom razdoblju zbirkama pripovedaka (Krivice, 1961; Mrtvi ugao, 1973; Povratak miru, 1977) i romanima (Za crnom devojkom, 1969; Knjiga o Blamu, 1972), a njegov roman Upotreba čoveka (1976) jedan je od najboljih u srpskoj prozi osme decenije. Znatan međunarodni ugled stekao je Danilo Kiš svojim romanima (Bašta, pepeo, 1965; Peščanik, 1972. i dr.) i zbirkom pripovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča (1976). Među piscima što su se, kao i Kiš, ispoljili sredinom sedme decenije ističu se: Mirko Kovač (zbirke pripovedaka Rane Luke Meštrevića, 1971; Nebeski zaručnici, 1987. idr.; romani Vrata od utrobe, 1978; Evropska trulež, 1986. i dr.), Branimir Šćepanović (romani Usta puna zemlje, 1974; Iskupljenje, 1980; zbirka pripovedaka Smrt gospodina Goluže, 1977), Radomir Smiljanić (romani Neko je oklevetao Hegela, 1973; U Andima Hegelovo telo, 1975; Bekstvo na Helgoland, 1977. i dr.) i, nešto stariji od njih, Borislav Pekić (romani Hodočašće Arsenija Njegovana, 1970; Kako upokojiti vampira, 1977; Zlatno runo, sedam knjiga, 1977—1986; prozna zbirka Novi Jerusalim, 1988. i dr.). Znatno ranije počeo je da objavljuje svoju realističku prozu Mladen Markov, ali njegova najbolja dela nastaju od sedamdesetih godina (zbirke pripovedaka Banatski voz, 1973; Žablji skok, 1974; romani Smutnoe vreme, I—II, 1976—1978; Isterivanje Boga, I—II, 1984—1985, Pseće groblje, 1990).

Krajem sedme decenije u književnost ulaze dva izrazita prozna pisca raznih generacija: Dragoslav Mihailović (romani Kad su cvetale tikve, 1968; Petrijin venac, 1975; Čizmaši, 1983; Gori Morava, 1994; zbirka pripovedaka Uhvati zvezdu padalicu, 1983) i dosta mlađi Vidosav Stevanović (zbirke pripovedaka Refuz mrtvak, 1969; Periferijski zmajevi, 1978; Carski rez, 1984; romani Nišči, 1971; Testament, 1986. i dr.). Njima se pridružuje kao romansijer Slobodan Selenić (Memoari Pere Bogalja, 1968; Pismo-glava, 1982; Očevi i oci, 1985; Timor mortis, 1989, Ubistvo s predumišljajem, 1993). Istovremeno u istorijskom romanu ogledao se Dobrilo Nenadić (Dorotej, 1977. i dr.). Tek od sredine osme decenije svoju fantastičnu prozu počeo je da objavljuje Milorad Pavić, koji je skrenuo na sebe pažnju naročito kasnijim romanima Hazarski rečnik (1984), Predeo slikan čajem (1988), Unutrašnja strana vetra (1991) i dr.
 
U novije vreme obnavlja se srpska drama, koja svoje najizrazitije predstavnike ima u komediografima Aleksandru Popoviću (Čarapa od sto petlji, Sablja dimiskija, obe 1965; Krmeći kas, 1966; Razvojni put Bore Šnajdera, 1967; Kape dole, 1968; Druga vrata levo, 1969; Mrešćenje šarana i druge drame, 1986. i dr.) i Dušanu Kovačeviću (Maratonci trče počasni krug, 1973; Balkanski špijun, 1983; Sveti Georgije ubiva aždahu, 1986; Urnebesna tragedija, 1991. i dr.).
 
Poslednju deceniju XX veka u srpskoj prozi obeležila su i dela pisaca koji su u književnost stupili znatno ranije, kao što su: romani Miroslava Josića Višnjića (Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, 1990; Pristup u kap i seme, 1992), Svetlane Velmar-Janković (Lagum, 1990), Živojina Pavlovića (Lapot, 1991), pripovetke Radoslava Bratića (Strah od zvona, 1991), Voje Čolanovića (Osmeh iz crne kutije, 1993; pre toga naročito roman Zebnja na rasklapanje) i dr., mada svoj pečat sadašnjoj srpskoj književnosti, naročito proznoj, već uveliko daju mlađi naraštaji darovitih pisaca.
 
Međutim, najupadljiviji je preporod memoarsko-autobiografske proze, o čemu svedoče knjige B. Pekića (Godine koje su pojeli skakavci, 1987), Dejana Medakovića (Efemeris, pet knjiga, 1990—1994), Borislava Mihajlovića Mihiza (Autobiografija o drugima, dve knjige, 1990, 1993), D. Mihailovića (Goli otok, 1990), Pavla Ugrinova (Tople pedesete, 1990) i dr. Kao da se vek završava osvrtom pisaca na sopstveni život, ali i preispitivanjem nedavne istorijske prošlosti uopšte.

Jovan Janićijević




Kulturna riznica SRBIJE
sastavio i uredio Jovan Janićijević
IDEA | Beograd, 2005.



Azbučnik srpskih pisaca / Азбучник српских писаца koji su postavljeni u Riznici Srpskoj
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Novembar 04, 2016, 02:52:00 am »

**

NA IZVORU ŽIVE VODE

Srpska književnost u XX veku


Jedna grupa mladih filologa pobunila se na početku XX veka protiv pisanja istorije književnosti kao "istorije generala", jer se književni razvoj tačnije opisuje i bolje razume kada se pored velikih ("pored generala") prikazuju i mali pisci, pored najznačajnijih i manje značajni. To, uostalom, istoričarevom opisu daje reljefnost. Ali, pošto sada, s kraja veka, moramo baciti jedan kratak pogled unazad na razvoj srpske književnosti, opet će se u vidnom polju naći samo "vrhovi", samo "generali". Pri tome pisce ― čije je delo konačno završeno ― izdvajamo prema mestu koje su zauzeli u književnome razvoju.

Teško je, naravno, razabrati se u složenoj mapi književne istorije. Ona nije ni statična: danas nam može izgledati značajnim ono što smo koliko juče zanemarivali. Ali, izgleda da se jedna opšta ocena s izvesnom sigurnošću može dati: naša se književnost, u prozi kao i u poeziji, tek u XX veku počela paralelno ili sustopice razvijati s vodećim evropskim književnostima. Granice vekova nisu, razume se, i granice književnosti, ali je kod nas na ulasku u XX vek došlo do vidljivog uspona, koji je Dučić nazvao umetničkom zrelošću srpske književnosti. Najpre u poeziji, a onda i u mišljenju o književnosti, u njenome proučavanju.

U proučavanju književnosti prve zasluge pripadaju Bogdanu Popoviću, od koga nismo imali znatnijeg teoretičara. U poeziji takvo mesto zauzima Jovan Dučić. Srpski umetnički stih, strofa i kompozicija lirske pesme dobili su svoj puni, uravnoteženi oblik tek kod njega i kod Milana Rakića. Dovoljno je da se za trenutak setimo kako su oni u jezičkom gradivu sekli dvočlane jedanaesterce i dvanaesterce, kao i kako su ih onda uklapali u strofe. Ta dva stiha, kako je Rakić tvrdio, oni su zaista doveli do savršenstva. Dučić je kasnije menjao stih i udaljavao se od parnasosimbolističke poetike. Njegova pozna, duboka, mislena lirika, prožeta je sumornim egzistencijalnim drhtajem, pred strašnom granicom između bića i ništavila.

Poznato je da se književnost ne razvija u vidu progresivne linije. Pesnik koji nije sledbenik, nego otvara novi pesnički vidokrug, u isti mah razgrađuje stari. Tako se za Vladislava Petkovića Disa pre može reći sve drugo nego da je savršen kao njegovi prethodnici. On je, prosto rečeno, rasejan u poeziji kao što je bio i u životu. Ali je ta rasejanost otvorila prve pukotine na običnoj, razumno zasnovanoj slici sveta, koju je podupirao i sâm jezik svojom pojmovnom mrežom i logično ustrojenom sintaksom. Dis i jedno i drugo pomera, raščinjava, razmičući prolaz za mutna sećanja na neki davno potonuli svet, za snove i slutnje, nošene muzikom koja ne prestaje da nas pleni.

Teško je porediti poeziju i prozu. Ali, ako se Disovo opsesivno otkrivanje onoga što se nalazi "pod pokrovom zaborava" može dovesti u ma čiju blizinu, onda će to najpre biti Borisav Stanković. On je književno vaspostavio specifičnu varošku, balkansku kulturu, iz vremena koje je nazvao "starim danima", a koji se isto toliko odnose na piščevo detinjstvo koliko i na varošku prošlost. Njegovi likovi, zbog guste mreže kulturnih zabrana, imaju napet a prikriven unutrašnji život, u veoma čulnom telu. Pripovedač postaje prisan s likovima: oni se u njemu ogledaju koliko i on u njima. Tako se kroz vidljivo psihofizičko ponašanje prodire do nevidljivoga, čisto psihičkog života. Nagoveštaji koji dolaze iz podsvesti prvi put su u srpskom romanu i pripoveci počeli da iskaču u prednji plan.

Gotovo svi prigovori Stankoviću odnosili su se na veštinu pripovedanja. Nju će, kod nas, tek Ivo Andrić dovesti do savršenstva. Za njega bi se s dobrim razlozima moglo reći da je postavio i samu narativnu normu u našoj modernoj književnosti. Uostalom, prilično je velik njegov udeo u negovanju srpskog književnog jezika na vukovskoj osnovici. Ponekad nam se čini da samo jedan korak deli njegovu strogo i sigurno vođenu rečenicu od skladno komponovane pripovetke, u klasičnim srazmerama. Kristalno prozirna, Andrićeva proza je, međutim, složeno građena. To se naročito lepo vidi u Prokletoj avliji, gde se čak i smenjivanje ekavskog i ijekavskog izgovora vešto utkiva u kompoziciju. Hijerarhijsko raspoređivanje tačaka gledišta, od autora pa do epizodnog lika, uzajamni prelaz sa spoljnjeg na unutarnji opis, kao i motivacija postupaka koja nikada ne izmiče kontroli, sve to Andrićeve romane i pripovetke čini uzornim književnim tvorevinama.

Za razliku od Andrića, Miloš Crnjanski je s podjednakom lakoćom pisao u stihu i prozi, pa je teško reći da li je značajniji kao pesnik ili kao autor romana kao što su Dnevnik o Čarnojeviću i Seobe, jer je stih i prozu međusobno približio, u ponečemu i pomešao. Bio je, opšte uzevši, sklon mešanju književnih vrsta, što je jedna od odlika njemu bliskog ekspresionizma, pa i avangarde u celini. Već i zbog toga njegov će uticaj biti vidljiviji i dugotrajniji. Crnjanski se nije pridržavao ni književnih konvencija ni jezičke norme. Naprotiv, niko kao on nije uneo toliko novina u našu sintaksu, niti je iko toliko promenio intonaciju, ritam i tempo naše rečenice. Promene u srpskoj jezičkoj prozodiji za koje se Stanislav Vinaver do kraja života zalagao, Crnjanski je već bio izveo.

Nije, međutim, Crnjanski, nego je Momčilo Nastasijević bio zaokupljen onom osobitom melodijom koju naš jezik sobom nosi. Ali to je isto toliko fonetska (muzička) koliko i duhovna (mentalna) pojava. Pesnik je njenim smerom krenuo ka dubokim slojevima slika i značenja, koji nas kroz folklor vode do zapamćenih tragova mita. To prodiranje po dubini kolektivnog, arhetipskog pamćenja, po svojim je razmerama bilo potpuno novo u srpskom pesništvu. Između ostalog, zbog toga su mnoge njegove pesme smatrane hermetičkim. A hermetičkim su izgledale i one za koje bi bilo malo ako bismo rekli da su prožete religioznim nadahnućem, jer sadrže izvorni doživljaj božanskog. Mi nemamo drugog pesnika čije reči trepere u protivrečnom doživljaju numinoznog: kad je čovekovo vaznesenje u isti mah i njegovo poništenje. Otuda nam se oko Nastasijevićevih pesama stalno priviđa mistički nimbus.

Uspon srpskog pesništva produžen je znatno kasnije: početkom pedesetih godina, kada su prve knjige Miodraga Pavlovića i Vaska Pope označile prelom koji će književna istorija pamtiti. Novi pesnički senzibilitet uključuje surove slike dehumanizovanog sveta, ponekad crnohumorne, pa i apsurdne. Osnovna podloga, međutim, Popinih pesama, koja je spočetka bila unekoliko prikrivena, postajala je sve razgovetnijom: kao najpre Rastko Petrović a za njim Momčilo Nastasijević, on je crpeo gradivo iz jezičkog i folklornog pamćenja, idući sve do rane kontaminacije paganstva i hrišćanstva, da bi na kraju, u Vučjoj soli, dospeo do ostatka praslovenskog mita. U istoj knjizi ili spevu seže se, ispod mita, u čovekovo obredno iskustvo kada on doživljava svet kao živu celinu, kada se vraća "izvoru žive vode", a sama naša zemlja, koju smo već opustošili i iznutra i spolja, beži "prema pojilu repatih zvezda".

Kao i u nekim drugim evropskim književnostima, kod nas je takođe simbolističko nasleđe s početka veka kasnije obnavljano. Obnavljao ga je najdoslednije Ivan V. Lalić, i to postepeno i neprestano, sve do pretposlednje svoje knjige Pismo. Težnju za originalnošću, koja je začeta u romantizmu, zamenila je kod modernih pesnika ne samo potreba da se vraćanjem na stalne oblike, proverene dugim iskustvom, izbegne osipanje i rasulo, nego i želja da svom glasu pridruže glasove svojih prethodnika. Kada u jednoj pesmi Lalić u svoj glas uvede i glas Laze Kostića, onda mi osećamo kako ta pesma rezonira u širokome prostoru naše pesničke tradicije. Na kraju je preuzeo kanon iz crkvenog pojanja, iz himnografije, i obnovio ga prenošenjem u savremenu umetničku liriku. Pošto je kanon bio najvažniji oblik u starom srpskom pesništvu, Lalić je, u izvesnom smislu, povezao dve vremenski najudaljenije tačke u razvojnome luku naše poezije.

Paralelno s promenama u poeziji, početkom pedesetih godina menjali su se roman i pripovetka. Ako se na paralelizmu još malo zadržimo, možemo reći da su se i u romanu, i to najpre u Zimskom ljetovanju Vladana Desnice, počele povremeno pojavljivati slične slike dehumanizovanog sveta, crnohumorne i groteskne. Takvu promenu, međutim, koja postaje sastavnim delom književnog stila i znatno utiče na potonju srpsku prozu, nalazimo tek kod Miodraga Bulatovića. Njegove pripovetke i roman Crveni petao leti prema nebu pomeraju ugao posmatranja sve dok stvarno ne dobije obrise čudnovatog, pa i fantastičnog. Nije slučajno što nas u njegov roman uvodi pogled jurodive junakinje, okrenut ka praznom nebu. Okreće se slika sveta, smelije no ikad u našoj prozi, a pri tome dobija čas infantilne, čas magične, a često i ironične, sarkastične prelive.

Od sredine šezdesetih godina u prvi plan ulaze Borislav Pekić i Danilo Kiš, koji će sve do kraja veka jednako zaokupljati pažnju kritike i davati podsticaj mlađim srpskim prozaistima. Postmodernizam, brz kao velika književna moda, upravo će njih dovesti u samo središte književnog života. Pri tome je Danilo Kiš umetnost pripovedanja sublimisao sve do trenutka kad ona samoj sebi postaje predmet. Pripovedanje se diže do sopstvene poetike, a poetika se, na kraju, i sama počinje pripovedati. Ovo čisto književno zbivanje može se — s estetskim uživanjem i uzbuđenjem — pratiti duž cele trilogije Porodični cirkus. Zato njome i završavamo ovaj kratki pogled na razvoj naše književne umetnosti u poslednjem veku.

Petković, Novica — SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI Izabrani eseji, članci i razgovori (1999)
Priredio Dragan Hamović
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: