**
SAVREMENA KNJIŽEVNOSTRatna tematika i realistički pristup određivali su književnost i prvih godina posle rata. Samo donekle izuzetak od tog pravila bila su nova dela pisaca koji su svoju delatnost započeli još pre I svetskog rata:
Isidora Sekulić,
Veljko Petrovića,
Ivo Andrića. Prva posleratna godina bila je u znaku Andrića. Te 1945. godine pojavili su se njegovi romani
Travnička hronika, Na Drini ćuprija i
Gospođica, napisani za vreme rata. Njima će se 1954. pridružiti
Prokleta avlija. Osim toga, Andrić će objaviti još dve zbirke pripovedaka (
Nove pripovetke, 1948, i
Lica, 1960), a ostaviće i nezavršen roman
Omer-paša Latas. Romani-hronike i nekolike od njegovih stotinak pripovedaka, plod životne mudrosti i oštrog zapažanja, smirenog a živopisnog pripovedanja, doneli su Andriću svetsku slavu i Nobelovu nagradu za književnost 1961.
Nastavljajući književnost ratnog razdoblja, prvo su se oglasili pesnici:
Ćopić (zbirke
Ratnikovo proljeće, 1947. i dr.),
Davičo (poema
Zrenjanin, 1947, zbirka
Čovekov čovek, 1953. i dr.),
Dedinac (
Pesme iz dnevnika ratnog zarobljenika 60211, 1947),
Tanasije Mladenović (
Pesme borbe i obnove, 1947;
Pesme, 1948) i dr. Toj ratnoj i rodoljubivoj tematici isprva se odužila i
D. Maksimović (zbirke
Pesnik i zavičaj, 1946; Otadžbino, tu sam, 1951. i dr.), ali se ubrzo vratila intimnoj lirici i ostvarila neke od svojih najvećih dometa (zbirke
Miris zemlje,[/color] 1955; naročito
Tražim pomilovanje, 1964;
Nemam više vremena, 1973. i dr.).
Ratna tematika najpotpunije se izrazila u prozi, pre svega u romanu, koji je i inače najuspešnija književna vrsta savremene srpske književnosti. Jedan od najzaslužnijih za njegov razvoj je
Mihailo Lalić. I u svojim pripovetkama (zbirke
Izvidnica, 1948;
Prvi snijeg, 1951;
Na mjesečini, 1956. i dr.) i u većini romana Lalić se dosledno drži ratnih tema. Njegov prvi roman,
Svadba (1950), pisan klasičnim realističkim stilom, označio je, kao i
Daleko je sunce (1951)
Dobrice Ćosića, početak novog razdoblja posleratne srpske proze. Međutim,
Lelejska gora (1957, nova red. 1962) i
Hajka (1960), romani moderne, zgusnute fakture, sa svojstvima filozofskog, psihološkog i poetskog romana, ubrajaju se u najviša dostignuća savremene srpske proze. Za njima ne zaostaju ni naredne njegove knjige
Ratna sreća (1973),
Zatočnici, Dokle gora zazeleni i dr.
Ćosićev prvi roman takođe se nije odlikovao novim književnim postupkom, ali je revolucija u njemu prikazana nekonvencionalno i neposrednije no što je bilo uobičajeno, a ukazujući posebnu pažnju pojedincu i njegovoj ljudskoj drami u ratu umnogome je pomerio granice književnih mogućnosti. U drugom romanu,
Koreni (1954), Ćosić je nastojao da složenim stilom i psihološkim poniranjem u porodični život junaka započne romansiranu istoriju Srbije, što će ga zaokupljati i u narednim delima. U trotomnim
Deobama (1961) za takvo istraživanje poslužiće mu opet II svetski rat, kao poprište kontrarevolucije. Široko je zamišljen i roman
Vreme smrti (I—IX, 1972—1979), u kojem se, na podlozi I svetskog rata, zbiva lična i kolektivna drama. Neki delovi toga romana složene kompozicije možda su najpotresnije stranice novije srpske književnosti. U trilogiji
Vreme zla (romani
Grešnik, 1984;
Otpadnik, 1986;
Vernik, 1990) Ćosić teži kritičkoj analizi međuratnog komunističkog pokreta.
Ratu su posvećena još dva romana koji znače prekretnicu u razvitku ove književne vrste:
Pesma O. Daviča i
Prolom B. Ćopića, oba objavljena 1952. Psihološku dubinu i višeslojnost
Pesme, s njenim autentičnim i individualizovanim likovima, Davičo, jedan od najplodnijih pisaca savremene srpske književnosti, nije više dostigao u svojim mnogobrojnim romanima, posvećenim moralnoj istoriji revolucionarnog pokreta i prikazivanju idealizovanog pozitivnog junaka (
Beton i svici, 1956;
Radni naslov beskraja, 1958;
General-bas, 1962;
Ćutnje, Gladi, oba 1963;
Tajne, 1964;
Bekstva, 1966;
Zavičaji, 1973;
Gospodar zaborava, 1981). Dosledan realista, Ćopić je u
Prolomu naslikao fresku prve godine rata u Bosanskoj Krajini, sa obiljem likova i dramatičnim masovnim scenama, te smenjivanjem tragičnog i komičnog. Humorom i narodskim šeretlukom, katkad sa oštrim satiričnim primesama, odlikovaće se i ostali Ćopićevi romani o ratnim (
Gluvi barut, 1957;
Delije na Bihaću, 1975) i poratnim zbivanjima (
Ne tuguj, bronzana stražo, 1958;
Osma ofanziva, 1964). Te njegove osobenosti još više su izražene u pripovetkama, vrsti u kojoj se ogledao još pre rata (zbirke
Pod Grmečom, 1938;
Bojovnici i bjegunci, 1939;
Planinci, 1940), ali i posle njega (zbirke
Rosa na bajonetima, 1946;
Sveti magarac i druge priče, 1947;
Ljudi s repom, 1949;
Ljubav i smrt, 1953;
Doživljaji Nikoletine Bursaća, 1956;
Gorki med, 1957;
Humorističke priče, 1962. i dr.). U pripovetkama sabranim u najbolju zbirku
Bašta sljezove boje (1970) Ćopić je, osim toga, ostvario osobitu elegičnost i zgusnut lirski izraz.
Među piscima koji su se sa prvim knjigama proze pojavili početkom pedesetih godina izdvajaju se
Vladan Desnica i
Meša Selimović. Desnica je u romanu
Zimsko ljetovanje (1950) ocrtao grotesknu sliku života u jednom dalmatinskom selu za vreme rata. Mozaička kompozicija i intelektualna analiza još su izrazitije u filozofskom romanu
Proljeća Ivana Galeba (1957), jednom od najboljih u posleratnoj književnosti. M. Selimović je, posle prve zbirke pripovedaka (
Prva četa, 1950) i romana
Tišine (1961), objavio još jednu zbirku (
Tuđa zemlja, 1962), u kojoj se nalazila i poetska pripovest
Magla i mjesečina. Ali tek istorijsko-filozofskim romanom
Derviš i smrt (1966), — u kojem se egzistencijalna drama naznačuje samoposmatranjem glavnog junaka, Selimović je stao u red najistaknutijih pisaca savremene književnosti. Sličan spoj modernog intelektualnog romana i poetičnosti orijentalne filozofije u pripovedanju bliskom legendi postigao je Selimović i u romanu
Tvrđava (1970). Posle ta dva vrhunska dela napisao je i romane iz savremenog života
Ostrvo (1974) i
Krug (objavljen posmrtno, 1983).
Izrazit pripovedač,
Antonije Isaković se u većini svojih knjiga, svedenim iskazom i nekonvencionalno, bavio ratnom tematikom (zbirke pripovedaka
Velika deca, 1953;
Paprat i vatra, 1962;
Prazni bregovi, 1969). Tek u zbirkama
Tren (1976) i
Tren II (1982) njegov glavni junak, bivši borac, kazuje o svojim ratnim ali i poratnim doživljajima, a pojedina kazivanja, kao i sama njihova ciklizacija, naginju krupnijoj formi, katkad bliskoj romanu, što će
Miran zločin (
Tren III, 1992) i biti. Nasuprot sažetosti i smirenosti Isakovićeve naracije, pripovedačko i romansijersko delo
Miodraga Bulatovića je neobuzdano i silovito, okrenuto morbidnom i grotesknom, moderno u svojim apokaliptičkim vizijama i nekoj vrsti fantastičnog realizma, bilo da govori o svetu podzemlja i zla (zbirke pripovedaka
Đavoli dolaze, 1955;
Vuk i zvono, 1958; romani
Crveni petao leti prema nebu, 1959;
Ljudi sa četiri prsta, 1975;
Gullo, gullo, 1983) ili da na osobit način opisuje ratna zbivanja (romani
Heroj na magarcu, 1967;
Rat je bio bolji, 1969). Mada je najodlučnije eksperimentisao u oblasti modernog romana,
Radomir Konstantinović svojom hermetičnom prozom (romani
Daj nam danas, 1954;
Izlazak, 1960. i dr.) nije uspeo da zametne onu avangardnu književnost koju je svojim prvim romanom nagoveštavao. Naprotiv, njegova glavna dela nisu romani, nego antropološka studija
Filosofija palanke (1970) i osam knjiga eseja o modernim srpskim pesnicima
Biće i jezik (1983).
Uporedo s modernizacijom prozne književnosti, tekao je i proces oslobađanja poezije. Kao i u romanu, čijem su raskidu sa tzv. socijalističkim realizmom i preporodu u pravcu psihološke analize individualizovanih likova i eksperimentisanja formom i sami doprineli (uz Davičovu prozu, valja pomenuti
Vučove romane
Raspust, 1954;
Mrtve javke, 1957;
Zasluge, 1966. kao i kasniju trilogiju
Omame, 1973—1980;
Matićev fragmentaran poetski roman
Kocka je bačena, 1957. i njegove eseje
Anina balska haljina, 1956;
Na tapet dana, 1963;
Proplanak i um, 1969. i dr.), pripadnici predratnog nadrealističkog kruga pomogli su da se stvore uslovi za nastanak posleratnog modernizma u srpskoj književnosti. Nadrealističkoj neobuzdanosti, iskonskom i crnohumornom najpre se vratio Vučo (alegorijska poema
Mastodonti, 1951; zbirke
Pesme, 1957;
Poziv na maštanje, Alge, obe 1968;
Nepovrat Humora Zaspalog, 1978); a od sredine pedesetih godina Davičo je objavio više od deset pesničkih zbirki (
Nastanjene oči, 1954;
Flora, 1955;
Kairos,
Tropi, obe 1959;
Trg M, 1968;
Telo telu, 1975.. i dr.), takođe u nadrealističkom maniru, sa dosta prenaglašene metaforike, ali i sa nesumnjivom verbalnom snagom, uz to sa sve izraženijom sklonošću hermetizaciji. Najneposredniji stvaralački udeo, međutim, predstavljaju prefinjena misaona lirika D. Matića (zbirke
Bagdala, 1954;
Buđenje materije, 1959;
Laža i paralaža noći, 1962;
Knjiga rituala, 1967;
Munjeviti mir, 1977) i završni pesnički akordi lirske tragedije M. Dedinca (zbirka
Od nemila do nedraga, 1957). Učesnik u ovoj pesničkoj obnovi, naročito kao esejist, bio je i
Vinaver.
Međutim, najizrazitiji vesnici novih, avangardnih nastojanja bili su
Vasko Popa i
Miodrag Pavlović. I upravo oko njihove opore, novatorske, antitradicionalističke poezije, oko smisla i besmisla u književnosti, oko realizma i modernizma sukobili su se zastupnik zdravlja i jasnoće u poeziji
M. Bogdanović i vatreni pobornik modernizma, kritičar Zoran Mišić. Kao god i Mišić, Popa se oslanja na predratni nadrealizam, združujući njegovu težnju ka neočekivanom i alogičnom sa spregnutim izrazom i traganjem za mitskim, folklornim i srednjovekovnim izvorima pesničkih slika poput M. Nastasijevića. U osnovi racionalna, njegova poezija predstavlja osobitu pesničku kosmogoniju (zbirke
Kora, 1953;
Nepočin-polje, 1956;
Pesme, 1968;
Sporedno nebo, 1968;
Vučja so, Kuća nasred druma i
Živo meso, sve tri 1975;
Rez, 1981). Moderna, antiromantičarska i nekonvencionalna poezija M. Pavlovića, neopterećena nadrealističkim nasleđem, razvijala se u drugom pravcu. U potrazi za korenima savremene civilizacije, Pavlović neprestano istražuje pesničke mogućnosti, širi tematski okvir (sve dublje ponire u prošlost kako bi objasnio savremenost) i zgušnjava izraz (zbirke
87 pesama, 1952;
Stub sećanja, 1953;
Oktave, 1957;
Mleko iskoni, 1962;
Velika Skitija, 1968;
Nova Skitija, 1970;
Hododarje i
Svetli i tamni praznici, obe 1971;
Zavetine, 1976;
Karike i
Pevanje na viru, obe 1977;
Bekstva po Srbiji i
Vidovnica, obe 1979;
Zlatna zvezda i
Divno čudo, obe 1982;
Sledstvo, 1985;
Svetogorski dani i noći, 1987;
On, 1989;
Cosmologia profanta, 1990;
Pesme o detinjstvu i ratovima i
Esej o čoveku, obe 1992;
Nebo u pećini, 1993).
Istovremeno, uz avangardnu poeziju, takođe kao otpor ranijoj poeziji kolektivnih osećanja, pojavila se posebna struja intimne lirike. Njen najizrazitiji predstavnik je
Stevan Raičković, pesnik prirode ali i tragičnog doživljaja prolaznosti, privržen tradicionalnoj formi, čak i sonetu (zbirke
Detinjstva, 1950;
Pesma tišine, 1952;
Balada o predvečerju, 1955;
Kasno leto, 1958;
Tisa, 1961;
Kamena uspavanka, 1963;
Prolazi rekom lađa, 1967:
Zapisi o crnom Vladimiru, 1971;
Slučajni memoari, 1978;
Točak za mučenje, 1981;
Stihovi iz dnevnika, 1990;
Suvišna pesma, 1991. i dr.). Subjektivnu liriku neoromantičarske orijentacije, što ju je zastupao Raičković, negovaće nešto kasnije i
Milovan Danojlić (zbirke pesama
Urođenički psalmi, 1957;
Nedelja, 1959;
Noćno proleće, 1960;
Balade, 1966. i dr.), koji se zatim ogledao u esejistici, dečjoj poeziji i, naročito, prozi (roman-esej
Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju, 1977; lirska proza
Zmijin svlak, 1983. i dr.).
Moderna srpska poezija pedesetih godina uglavnom se razlaže na neosimbolističku i neoklasicističku. Najizrazitija ličnost među neosimbolistima svakako je
Branko Miljković, koji je, pre no što će se ubiti u dvadeset sedmoj godini, objavio zbirke pesama
Uzalud je budim (1957),
Poreklo nade i
Vatra i ništa (obe 1960), u kojima preovlađuje motiv smrti. Pisao je i eseje i kritike, kao i socijalnu i rodoljubivu poeziju. Istom pesničkom smeru pripadaju, pored ostalih,
Borislav Radović, pesnik tanane osećajnosti i visokog artizma (zbirke
Poetičnosti, 1956;
Ostale poetičnosti, 1959;
Maina, 1964;
Bratstvo po nesanici, 1967;
Opisi, gesla, 1970;
Pesme 1971—1982, 1983,
Pesme 1971—1991, 1992), i
Velimir Lukić, kamerni pesnik sanjarija (
Leto, 1956;
Čudesni predeo, 1961;
Madrigali i druge pesme, 1967. i dr.), koji se rano opredelio za dramu i u toj vrsti dao punu meru svoga dara (farsa
Dugi život kralja Osvalda, 1963;
Afera nedužne Anabele, 1969. idr.).
I u pesničkim zbirkama M. Pavlovića očevidna je sklonost neoklasicizmu. Artizmom i okrenutošću pesničkoj simbolici helenskog mita i Vizantije odlikuje se poezija
Ivana V. Lalića (
Bivši dečak, 1955;
Vetrovito proleće, 1956;
Velika vrata mora, 1958;
Melisa, 1959;
Argonauti i druge pesme, 1961;
Vreme, vatre, vrtovi, 1962;
Čin, 1963;
Krug, 1968;
Izabrane i nove pesme, 1969;
Smetnje na vezama, 1975;
Strasna mera, 1984;
Pesme, 1992;
Pismo, 1992). U potragu za klasičnim estetskim idealom u svojoj refleksivnoj poeziji otisnuo se i
Jovan Hristić, a našao ga je takođe u helenskom svetu, u Aleksandriji (zbirke
Dnevnik o Ulisu, 1954;
Pesme 1952—1956, 1959;
Aleksandrijska škola, 1963;
Stare i nove pesme, 1988). Hristić je, osim toga, uspešan dramski pisac (drame
Čiste ruke, 1960;
Orest, 1961;
Sedmorica, 1969;
Savonarola i njegovi prijatelji, 1965) i esejist.
Za početak sedme decenije, uz smirivanje suprotnosti tradicionalizma i modernizma, značajna su dva književna povratka. Dok je zapostavljeni
Rastko Petrović tek posmrtno, svojim poetsko-intelektualnim i posve modernim romanom
Dan šesti (1960), kao i dramom
Sabinjanke (izvedenom 1959), iznova pobudio interesovanje i ubrzo stekao visoko mesto koje mu kao pesniku i proznom piscu pripada u srpskoj književnosti,
Miloš Crnjanski se i odista vratio u domovinu, te objavio, drugu knjigu svog romana
Seobe (1962), poemu
Lament nad Beogradom (1962), obimnu memoarsko-putopisnu prozu
Kod Hiperborejaca (1966),
Roman o Londonu (1971), kao i drame
Konak (1958) i
Tesla (1966). U to vreme sve više se ispoljava težnja ka stvarnosnoj poeziji i prozi, sa elementima angažovanosti, ali i parodije, ironije, humora. Mlađi pesnički naraštaj se, takođe, odupire neoklasicizmu prethodnika. To se ogleda i u poeziji rodnog tla
Ljubomira Simovića (zbirke
Šlemovi, 1967;
Vidik na dve vode, 1980;
Istočnice, 1983;
Hleb i so, 1985;
Gornji grad, 1990;
Igla i konac, 1992. i dr.) i u estradnoj poeziji
Branislava Petrovića (zbirke
Moć govora, 1961;
Gradilište, 1964;
O prokleta da si ulico Rige od Fere, 1970;
Predosećanje budućnosti, 1973;
Tragom prah, 1976;
Sve samlji, 1977;
Pesme, 1987;
Da vidiš čuda, 1990) i, naročito, u jezički neobično istančanoj, ali i angažovanoj, pa i satiričnoj poeziji
Matije Bećkovića (zbirke pesama i poema
Reče mi jedan čoek, 1970;
Međa Vuka manitoga, 1976;
Lele i kuku, 1978;
Kaža, 1988;
Nadkokot, 1990. i dr.).
Međutim, najviši domet najnovija srpska književnost opet je ostvarila u prozi, osobito u romanu. Pisac starijeg pokolenja
Aleksandar Tišma izrazio se tek u ovom razdoblju zbirkama pripovedaka (
Krivice, 1961;
Mrtvi ugao, 1973;
Povratak miru, 1977) i romanima (
Za crnom devojkom, 1969;
Knjiga o Blamu, 1972), a njegov roman
Upotreba čoveka (1976) jedan je od najboljih u srpskoj prozi osme decenije. Znatan međunarodni ugled stekao je
Danilo Kiš svojim romanima (
Bašta, pepeo, 1965;
Peščanik, 1972. i dr.) i zbirkom pripovedaka
Grobnica za Borisa Davidoviča (1976). Među piscima što su se, kao i Kiš, ispoljili sredinom sedme decenije ističu se:
Mirko Kovač (zbirke pripovedaka
Rane Luke Meštrevića, 1971;
Nebeski zaručnici, 1987. idr.; romani
Vrata od utrobe, 1978;
Evropska trulež, 1986. i dr.),
Branimir Šćepanović (romani
Usta puna zemlje, 1974;
Iskupljenje, 1980; zbirka pripovedaka
Smrt gospodina Goluže, 1977),
Radomir Smiljanić (romani
Neko je oklevetao Hegela, 1973;
U Andima Hegelovo telo, 1975;
Bekstvo na Helgoland, 1977. i dr.) i, nešto stariji od njih,
Borislav Pekić (romani
Hodočašće Arsenija Njegovana, 1970;
Kako upokojiti vampira, 1977;
Zlatno runo, sedam knjiga, 1977—1986; prozna zbirka
Novi Jerusalim, 1988. i dr.). Znatno ranije počeo je da objavljuje svoju realističku prozu
Mladen Markov, ali njegova najbolja dela nastaju od sedamdesetih godina (zbirke pripovedaka
Banatski voz, 1973;
Žablji skok, 1974; romani
Smutnoe vreme, I—II, 1976—1978;
Isterivanje Boga, I—II, 1984—1985,
Pseće groblje, 1990).
Krajem sedme decenije u književnost ulaze dva izrazita prozna pisca raznih generacija:
Dragoslav Mihailović (romani
Kad su cvetale tikve, 1968;
Petrijin venac, 1975;
Čizmaši, 1983;
Gori Morava, 1994; zbirka pripovedaka
Uhvati zvezdu padalicu, 1983) i dosta mlađi
Vidosav Stevanović (zbirke pripovedaka
Refuz mrtvak, 1969;
Periferijski zmajevi, 1978;
Carski rez, 1984; romani
Nišči, 1971;
Testament, 1986. i dr.). Njima se pridružuje kao romansijer
Slobodan Selenić (
Memoari Pere Bogalja, 1968;
Pismo-glava, 1982;
Očevi i oci, 1985;
Timor mortis, 1989,
Ubistvo s predumišljajem, 1993). Istovremeno u istorijskom romanu ogledao se
Dobrilo Nenadić (
Dorotej, 1977. i dr.). Tek od sredine osme decenije svoju fantastičnu prozu počeo je da objavljuje
Milorad Pavić, koji je skrenuo na sebe pažnju naročito kasnijim romanima Hazarski rečnik (1984),
Predeo slikan čajem (1988),
Unutrašnja strana vetra (1991) i dr.
U novije vreme obnavlja se srpska drama, koja svoje najizrazitije predstavnike ima u komediografima
Aleksandru Popoviću (
Čarapa od sto petlji,
Sablja dimiskija, obe 1965;
Krmeći kas, 1966;
Razvojni put Bore Šnajdera, 1967;
Kape dole, 1968;
Druga vrata levo, 1969;
Mrešćenje šarana i druge drame, 1986. i dr.) i
Dušanu Kovačeviću (
Maratonci trče počasni krug, 1973;
Balkanski špijun, 1983;
Sveti Georgije ubiva aždahu, 1986;
Urnebesna tragedija, 1991. i dr.).
Poslednju deceniju XX veka u srpskoj prozi obeležila su i dela pisaca koji su u književnost stupili znatno ranije, kao što su: romani Miroslava Josića Višnjića (
Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, 1990;
Pristup u kap i seme, 1992),
Svetlane Velmar-Janković (
Lagum, 1990),
Živojina Pavlovića (
Lapot, 1991), pripovetke
Radoslava Bratića (
Strah od zvona, 1991),
Voje Čolanovića (
Osmeh iz crne kutije, 1993; pre toga naročito roman
Zebnja na rasklapanje) i dr., mada svoj pečat sadašnjoj srpskoj književnosti, naročito proznoj, već uveliko daju mlađi naraštaji darovitih pisaca.
Međutim, najupadljiviji je preporod memoarsko-autobiografske proze, o čemu svedoče knjige B. Pekića (
Godine koje su pojeli skakavci, 1987),
Dejana Medakovića (
Efemeris, pet knjiga, 1990—1994),
Borislava Mihajlovića Mihiza (
Autobiografija o drugima, dve knjige, 1990, 1993), D. Mihailovića (
Goli otok, 1990),
Pavla Ugrinova (
Tople pedesete, 1990) i dr. Kao da se vek završava osvrtom pisaca na sopstveni život, ali i preispitivanjem nedavne istorijske prošlosti uopšte.
Jovan Janićijević 
Kulturna riznica SRBIJE
sastavio i uredio Jovan Janićijević
IDEA | Beograd, 2005.Azbučnik srpskih pisaca / Азбучник српских писаца koji su postavljeni u Riznici Srpskoj
