sledeća tema »

[Angelina]

**





BALŠA RAJČEVIĆ

Balša Rajčević, vajar, slikar, pesnik i likovni kritičar, rođen je 23.07.1941. u Beogradu. Završio je Akademiju primenjenih umetnosti i Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Magistrirao je na istom fakultetu 1976. Redovno izlaže od 1968. godine, uglavnom skulpturu i kolaže, ulja i akvarele. Izlagao na 400 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Pariz, Oslo, Helsinki, Sofija, Bukurešt, Budimpešta, Zagreb, Ingolštat, Kairo i Padova) i na 51 samostalnih izložbi u zemlji (Beograd, Niš, Kragujevac i dr.), kao i u inostranstvu (Pariz, Rim). Predstavljao je Jugoslovensku selekciju na 14. Internacionalnom bijenalu male skulpture u Padovi. Za umetnički rad 17 puta nagrađivan (Oktobarski salon, Beograd, 1975. i 1991. godine prva nagrada za skulpturu), nagrada za najuspešniju izložbu u beogradskim galerijama 1978; nagrada Jugoslovenskog bijenala male skulpture u Murskoj Soboti, 1981; Godišnja nagrada ULUPUDS-a 1978 i 1992. godine kao i mnogo drugih nagrada. Dela mu se nalaze u vlasništvu više muzeja i modernih galerija. Kao likovni kritičar objavio je preko 800 tekstova, likovnih kritika i eseja o umetnosti, kao i četiri knjige iz istorije umetnosti, dvanaest pesničkih zbirki i tri zbirke kratkih priča. O njegovom radu objavljeno je preko 150 bibliografskih jedinica. Član je ULUS-a (Udruženja likovnih umetnika Srbije), ULUPUDS-a (Udruženja primenjenih umetnika likovne umetnosti Srbije), Udruženja književnika Srbije, Udruženja likovnih kritičara Srbije kao i Međunarodnog udruženja likovnih kritičara.

Poezija mu je zastupljena u više pesničkih antologija. Za poeziju je dobio nagradu "Jovan Skerlić" 2010.
 
Objavljene knjige: Skulptura Tomislava Kauzlarića, Arion, Zemun 1988; Za umetost (eseji i likovne kritike), Univerzitetska riječ, Nikšić, 1985; Molitva vajareva (pesme), Altera, Beograd, 1992; Oaza u kaljuzi (pesme), Rad, Beograd 1993; Zanos nije zabluda (pesme), Altera, Beograd 1994; Da li to beše samo san (pesme), Altera, Beograd 1994; Tišina i putevi (pesme), Silmir, Beograd 1995; Putokazi za pridošlice (pesme), Prosveta, Beograd 1997; Pad naš svakidašnji (kratke priče), Hiponos, Beograd 1997; Od teorije kritike do umetnosti (eseji i članci o umetnosti), SKZ, Beograd 1997; Jagnjališta (pesme), Monada, Sremska Mitrovica 1999; Glasovi iz ponora (pesme), Hiponos, Beograd 2001; Skriveni smisao viđenog (izabrane likovne kritike 1971 — 2001), Ulus i Đuro Salaj, Beograd 2001; Poslednji Hiperborejac (pesme), Apostrof, Beograd 2003; Izabrane pesme (pesme), Apostrof, Beograd 2003; Oplakivanje labuda (pesme), Đuro Salaj, Beograd 2004; Od ismejanih mudraca do uplašenih proroka (poetski ogledi), Altera, Beograd 2004; Monografija: Skulptura Balše Rajčevića, ULUS, Beograd 2005; Posvete (pesme), Vedes, Beograd 2006; Usamljeni i neshvaćeni (priče), Vedes, Beograd 2007; Uzvišeni silazak (pesme), Altera, Beograd 2008; Rečnik straha (pesme i prozni tekstovi) Altera, Beograd 2009.

Balša Rajčević | Uzdignuća u samoći | V e d e s | Beograd, 2011

BALŠA RAJČEVIĆ
vajar, slikar, istoričar umetnosti i multimedijalni umetnik

[Angelina]

**
BALŠA RAJČEVIĆ


KRATAK PREGLED BIBLIOGRAFIJE

Predrag Marković: tekst recenzije (kraći izvod) u knjizi Molitva vajareva, Altera, Beograd, 1992.
Milosav Mirković: tekst recenzije štampan u knjizi: Molitva vajareva (pesme), Altera, Beograd. 1992
Mihailo Blečić: Memento mori, Balša Rajčević, Molitva vajareva, Radio i TV revija, 14 januar., Beograd, 1993.
Gojko Antić, Molitva vajareva, Student 8. mart, Beograd, 1993.
Milosav Mirković: recenzija za knjigu (štampan kratki izvod), Oaza u kaljuzi, Rad, Beograd, 1993.
Radomir Andrić: Oaza u kaljuzi, Putevima kulture, Radio Beograd, II program, 1993.
Gojko Antić: recenzija za knjigu (štampan kratki izvod), Oaza u kaljuzi, Rad, Beograd, 1993.
Mihailo Blečić: Molitva čovekova, Radio i TV revija, 16. Oktobar, Beograd, 1993.
Milosav Mirković: Na Brankovom tragu, Ilustrovana Politika, 25. decembar, Beograd, 1993.
Jovica Aćin: recenzija štampana u knjizi Da li to beše samo san, Altera, Beograd, 1994.
Božidar Milidragović: Erotika i kaljuga, dve knjige pesama Balše Rajčevića, Novosti, 12. april, Beograd, 1994.
Zoran Radisavljević: San o ljubavi, Politika, 12. april, Beograd, 1994.
Božidar Milidragović: Knjiga poverenja, Nove pesme Balše Rajčevića, Novosti, 6. septembar, Beograd, 1994.
Slobodan Rakitić: recenzija odštampana u knjizi Zanos nije zabluda, Altera, Beograd, 1994.
Zoran Radisavljević: Pohvala ljubavnom zanosu Politika, 25. septembar, Beograd, 1994.
Gojko Antić: Dubinska plastičnost lirskog glasa (esej o poeziji Balše Rajčevića), predgovor za knjigu Tišine i putevi, Silmir, Beograd, 1995.
Milosav Mirković: Balša Rajčević, Tišine i putevi (recenzija objavljena u knjizi Tišine i putevi), Silmir, Beograd, 1995.
Miloš Vukodragović: Zanos nije zabluda, Emisija iz kulture, Radio Pirot, april 1996.
Milosav Knežević: Svet knjige, Tišine i putevi (poezija Balše Rajčevića), Radio Beograd 1. maj 1996.
G. M. Gordi: Pesnici vračara. Balša Rajčević, Vračarski glasnik br. 14, januar-februar 1996. Beograd.
Milosav Mirković: Putovođa tišine (o poeziji Balše Rajčevića), časopis Bagdala, Kruševac, 1996.
Dragan Bogutović: Tišine i putevi (poezija Balše Rajčevića), Večernje novosti, Beograd, 1996.
Gojko Antić: U dosluhu sa likovnim, Borba, 1996.
Zoran Radisavljević: Nevidljivi i nečujni znakovi, Politika, 6.02.1997.
Nenad Manojlović: Pad naš svakidašnji Balše Rajčevića, Kultura plus, emisija I programa Radio Beograda, 22.05.1997.
Milosav Mirković: Drugo lice melanholije, Ilustrovana Politika, 02.08.1997.
Branislav Bojić Banika: Zapućenostu glasne tišine reči (Nad poezijom Balše Rajčevića, esej) časopis Kultura 011, 1999.
Draginja Urošević: Vlastita optika, Borba, 21.08.1997.
Radomir Andrić: Namagnetisane lirske brojanice (uz knjigu pesama Jagnjilišta Balše Rajčevića), Monada, Sremska Mitrovica, 1999.
Milosav Knežević: Jagnjilišta (knjiga pesama Balše Rajčevića), emisija Svet knjige, Radio Beograd 1, 1999.
Zoran Bognar: Nad obolelim svetom, Balša Rajčević, Jagnjilišta, Monada, Sremska Mitrovica, 1999, Borba, 30. decembar 1999.
Nenad Manojlović: Jagnjilišta Balše Rajčevića, Jutarnji program Radio Beograd, 04.01.1999.
Milosav Mirković: Celom velikom rekom, Balša Rajčević, Jagnjilište, Monada, Sremska Mitrovica, 1999, Ilustrovana Politika 06.05.2000.
Zoran Bognar: Parabola unutrašnjih lomova (recenzija u knjizi pesama Balše Rajčevića Glasovi iz ponora), Hipnos, Beograd, 2001.
Milosav Mirković: Pesnik ili volja za postojanjem, Balša Rajčević, Glasovi iz ponora, Ilustrovana Politika 24.04.2001.
Nenad Manojlović: O knjizi pesama Glasovi iz ponora Balše Rajčevića, Kultura plus, emisija 1 programa Radio Beograda, 26.03.2001.
Milisav Knežević: Pesnik koji uspešno vaja (vajar, slikar, pesnik Balša Rajčević i pesme Glasovi iz ponora), Svet knjige, I program Radio Beograda, 21. mart 2001.
Miodrag Mrkić: Ogled o reč-streli (povodom ciklusa Reč i pesma iz knjige pesama Jagnjnilište Balše Rajčevića), Kultura 011, Mladenovac, 2001.
Petar Arbutina: Studeno ogledalo duđe — Glasovi iz ponora B. Rajčevića, Književne novine br. 1035, 2001.
Milenko J. Nikitović: Drama ovovremena, Balša Rajčević: Glasovi iz ponora, Hipnos, Beograd, 2001, Borba, 11. oktobar 2001.
Petar Arbutina: Samoća veća od usamljenosti (esej-pogovor) u knjizi Poslednji Hiperborejac, Apostrof, Beograd, 2002.
Radomir Antić: Istovremeno obasjavanje i zatamnjivanje duše, Balša Rajčević, Poslednji Hilerborejac, Apostraf, Beograd, Radio Beograd. II program, 04.07.2002.
Radomir Andrić: Balša Rajčević, Glasovi iz ponora, Radio Beograd, II program, 2002.
Slavica Spasić: Pesnik u osami, Balša Rajčević, Poslednji Hiperborejac, Borba 20. februar, 2003.
Milosav Mirković: Vizije i vidici u poeziji Balše Rajčevića, predgovor za izabrane pesme, Apostrof, Beograd, 2003. Radomir Andrić: Balša Rajčević, Izabrane pesme, Radio Beograd, II program, 2003.
Nebojša Ćosić: Ka novom čitanju, Balša Rajčević, Izabrane pesme, Borba 26. jun 2003.
Dušan Stojković: Uspravni snovi Balše Rajčevića, Savremenik, septembar 2003.
Čedomir Mirković: recenzija u knjizi pesama Oplakivanje labuda, ed. Đuro Salaj, 2004.
Milosav Mirković: Oplakivanje labuda, pesme Balše Rajčevića, Književne novine — 31. maj 2004. Str. 6
Petar Arbutina: recenzija u knjizi: Od ismejanih mudraca do uplašenih proroka (poetski ogledi), Na zgarištima duha, ed, Altera, Beograd, 2004.
Radomir Mićunović: Potreba za belinom i nežnošću pesme Balše Rajčevića, ed. Đuro Salaj, Zbilja, juli, avgust, septembar, oktobar 2006.
Milosav Mirković: recenzija u knjizi Posvete, Vedes, Beograd, 2006.
Radomir Mićunović: recenzija u knjizi Neshvaćeni i usamljeni, (priče), Vedes, Beograd, 2006.
Svetlana Mićunović: Balša Rajčević, Neshvaćeni i usamljeni, Novine beogradskog čitališta, avgust, septembar, oktobar 2006.
Jovan Pejčić: recenzija o knjizi Uzvišeni silazak, Napredak unatrag Balša Rajčević, Beograd, 2006.
Dušan Stojković: Potop pesničkih snova Balše Rajčevića (esej), Izabrane pesme, Stremljenja 3/2006.
Zoran Milisavljević: Pesnik Balša Rajčević, Knj. Novine 2006.
Slavica Spasić: Rajčević Balša, Posvete (pesme), Novine beogradskog čitališta, 15-16-17, 11.12. 2007.
Srba Ignjatović: Gorki i slatki glib života, Balša Rajčević Uzvišeni silazak, 2007. (recenzija)
Srba Ignjatović: Ljubavna lira Balše Rajčevića (recenzija u knjizi), Putokazi u srcu, Altera, Beograd, 2007.
Radomir Mićunović: Od zadovoljstva do nezadovoljstva, o knjizi Od ismejanih mudraca do uplašenih proroka, januar 2007.
Milosav Mirković: Slike svakodnevnog života, Savremenik br. 170-171/2009. Beograd.
Radomir Mićunović: Multimedijalni stvaralac , Balša Rajčević , Uzvišeni silazak, Altera , Beograd, 2008.
Petar V. Arbutina: Rečnik svakodnevnih slutnji, recenzija za knjigu pesama Rečnik straha, Altera, Beograd, 2009. Dorotea Pantelić: Uzvišeni silazak, Balša Rajčević, Altera, 2006, Scena Crljanski (list književnog kluba ), br. 25, 2010. Dorotea Pantelić: Balša Rajčević, Rečnik straha, Yellow Cab, br. 107, juli 2010, Altera, Beograd, 2009.
Milosav Buca Mirković: Rečnik straha, Novo pesničko delo Balše Rajčevića, Književne novine, novembar 2010.
Milica Jeftimijević Lilić: Kreativni potencijal straha, Balša Rajčević, Rečnik straha, Svitak (književne novine ), 2011, Požega.

Balša Rajčević | Uzdignuća u samoći | V e d e s | Beograd, 2011

[Angelina]

**



BALŠA RAJČEVIĆ
UZDIGNUĆA U SAMOĆI


"Mislim da u umetnosti nema ni prošlosti ni budućnosti. Ako umetničko delo ne može da opstane u sadašnjosti, onda ono i nije umetničko delo. Umetnost starih Grka, Egipćana, velikih slikara prošlosti, nije umetnost prošlosti; možda je danas življa nego ikad. Umetnost se ne razvija sama od sebe, ideje se menjaju, a sa njima i način njihovog izražavanja."

Pablo Pikaso
 

Paradoksu na čast, poezija se obično smatra najradikalnijim od svih umetnosti. U slikarstvu, vajarstvu, arhitekturi ili muzici, mogu da uživaju svi koji vide i čuju. Ali jezik osobito prirodni i "natprirodni" jezik poezije, sasvim je nešto drugo u svoj svojoj predilekciji za duboko, unutrašnje, metafizičko. Tako pesništvo u dijalektičkoj ravni dobija povlašćeno mesto i među umetnostima i među estetskim kategorijama. A naš Balša Rajčević, čovek — stena, multimedijski umetnik razorne snage i briljantne rečitosti stoji danas i ovde, među tim kategorijama.
 
Možda bismo u celokupnom Rajčevićevom delu, trebali pre svega prepoznati "svedoka vanvremenske aktuelnosti", jer se on obraća u istoj meri i drugom. Za njega nisu važne samo skulpture, slike već i poezija u kojoj će se ogledati odnos aktuelnog i vanvremenskog. Da bi se došlo do te mere neprolazne vitalnosti, možda je najpogodniji ljudski lik, koji može, podneti mnoge promene, vremenitog, a da se ipak makar delimično približi onome što izmiče vremenu. Telo je istodobno granica uzdignuća i pada... Organsko, potrošno, materijalno, biće svojim materijalnim bremenom neprestano usmereno zemlji, otvaraće se u padu: ono što će pak u Rajčevićevom delu težiti vertikali biće neprestano otvoreno uzdignuće. U svojoj samospoznaji nije samo zianje i svesnost, već i dolutali šapat koji čujemo, osluškujemo i onda kada svesno ne znamo da se taj unutrašnji glas upisuje u naše telo, ostavljajući u nama svoje raznolike znakove, nešto što će ih kasnije, i našim radom i našom veštinom pretvoriti u pesmu koja je naša najdublja veza sa samim sobom, sa ljudima i svetom u kome živimo.

Balša Rajčević, pesnik, vajar, slikar, prozaist, likovni kritičar, estetičar učio je život iz života koji ga svakodnevno okružuje. Kada je reč o pesniku Balši Rajčeviću, on spada u red onih savremenika koji su poeziju učili iz raznih, ali biranih kristalnih izvora; koji su, dakako, uvek otvoreni prema snopovima kružnih podsticaja; koji su učili kako iz domaće, maternje kulture i kulture govora tako iz svetske kulture — od pesnika koji pišu tradicionalno, i od onih koji pevaju moderno, naočito.
 
Ozbiljnost u svakom njegovom pristupu, može se podvesti kao njegov živogno moto. Naš dragi laugar je pristalica i zagovornik filozofeme da je ljudski život igra koja se vrlo ozbiljno igra!
 
Milosav Buca Mirković

[Angelina]

**
Balša Rajčević
Uzdignuća u samoći


Iz ciklusa Pesnik i pesma

ROB REČI
 
Ne da mi mira nadošla rima
Reč mi reč iz usta otima
Reč se uza reč brzo slaže
Oslobodi me ove igre vraže.
 
Reč se za reč lako prima
Reči se lepe časkom slepe
Reč drugu reč neće da laže
Oslobodi me ove igre vraže.
 
Reči se zalepe posle se jure
Reči se rastanu u susret žure
Reči se bez mene opet traže
Oslobodi me ove igre vraže.
 
Reči igraju šuge i žmure
Reči zastanu pa nekud žure
A želje moje za njih ne važe
Oslobodi me ove igre vraže.


Iz ciklusa Ljubav i nada Svetle vizije

O ZVERI MOJA
 
Ljubavi moja zveri nezasita,
preobražena u mačku maznu,
ti bi da opet zverujemo
i grabljive dodire rastapamo
prstima plamenicima
u vreloj auri fatamorgani
naših zaleđenih oklopa.
 
Neodoljiva zavodnice
u zanosnoj masci
mazne kućne ljubimice,
hoćeš li opet uz nežni ugriz
prividno pitomih usana,
obezglavljenog trena strasti
što na razjapnjene čeljusti liče,
o, hoćeš li dosuti ljubavi
u naš trofejni pehar
tvog lekovitog gujinog otrova
već pun ljubavnog eliksira,
hoćeš li dosuti
još koju kapljicu više
od te uvek strogo izmerene doze
što nikako da me dokrajči,
već samo slatkim obećanjem
duboke me kome omamljuje.
 
Ljubavi moja, zveri nezasita,
zar ta tvoja ruka uvek pouzdana,
zar ni u strasti ne pogreši?!


Iz ciklusa Čežnja za osamom

PESNIK PEVA O ZLATNOJ OSAMI
 
Samosačuvan sam
i samorođen sam
u duhovnoj tvrđavi
plodonosnog bega,
Ja žudnik samoće
i žednik tišine
samouživalac osame,
sam bi i u Saharu
samo da uvek budem sam
i ostanem svevideće oko
nepomućenog sna.
 
Sam bi i ...
ma gde ne bi
samo da uvek budem sam
u miru tišine tvoračke,
u zraku svetle osame,
u njenom blesku
nadahnutom.
 
Ma gde ne bi
samo da uvek budem sam
u samosti stvaralačkog sjaja
u auri zlatnih proplamsaja,
te životno blagoslovene
i pesmotvorne samoće.

[Angelina]

**

ČUDNA SVAKODNEVICA DUŠE ILI DRUKČIJE BUĐENJE "UVEK U ISTOM SVETU"


Delo beogradskog pesnika, vajara i slikara Balše Rajčevića (1941), autora petnaest pesničkih zbirki, četiri zbirke kratkih priča i niza ogleda o likovnoj umetnosti i monografija, svedoči o stvaralačkom rasponu koji kao da želi da obuhvati, objedini i istraži sve vidove umetnosti, u nekoj ličnoj potrazi za estetskim totalitetom, življenjem umetnosti i stvaralaštvom kao životom. Novom zbirkom kratkih priča i poetskih proza "Žena s kamejom", Rajčević se predstavlja kao stilski izgrađen i tematski samosvojan autor; njegov umetnički eksperiment ni jednog trenutka se ne gubi u nekoj (tako čestoj u savremenoj umetnosti) potrebi za originalnošću ili identitetom, već ostvaruje sebi postavljene ciljeve s punom svešću o sopstvenim stvaralačkim mogućnostima, ali i merama, granicama, donoseći tako ono čitalačko zadovoljstvo koje se javlja u susretu sa stvaralačkom disciplinom zrelog autora, koji nas na sledećoj stranici po pravilu neće izneveriti, iznenaditi nečim lošijim od sopstvenog standarda, nego uvek doneti ono "bolje novo". Tako i ova knjiga poseduje sopstvenu gradaciju: od klasične proze do poezije u prozi, vodi nas neprimetno, sa nizom uvida, pitanja i odgonetki do kojih sami možda ne bi smo tako lako (i jeftino, sudeći prema ceni pesničkih knjiga) dospeli.

Knjiga se sastoji od (najmanje) tri posebne celine, od kojih je svaka izgrađena u osobenom poetskom ključu: gotovo da bi mogli reći, tri zbirke u jednoj, a svaka sa posebnom intonacijom, inspiracijom i drugačijom poetikom. Autor zapravo, na malom prostoru ove zbirke, razmatra kratku proznu formu u čitavom rasponu onoga što ona nudi, pa ovim pristupom, unekoliko postmodernim, eklektičnim, mada u klasičnom ruhu, postaje blizak i najmlađim autorima i ljubiteljima kratkih priča (kojih kod nas, začudo, i nije tako malo). Tri celine: "Kratke priče", "Pesme u prozi" i "Zapisi", kao dijalektička trijada, kreću se od kratke priče novinskog tipa (često previđane i potcenjivane forme, u kojoj su, međutim, briljilrali mnogi veliki autori, poput Hemingveja), preko poetskih proza subjektivističke i lirske intonacije, pa sve do jedne vrste mikroeseja koji se bave filozofskim i estetičkim promišljanjima autora, a koji svoj izraz naročito nalaze u "Zapisima": "Uvek se budim u istom svetu", kaže pesnik, "od koga sam juče, juče i juče... toliko puta pobegao u nadi da je to najzad i jednom zauvek!" ("Uvek se budim u istom svetu") Prirodna datost, kao belina platna, zahteva uvek nova i drugačija rešenja. Likovna, vajarska i slikarska inspiracija i duh ateljea provejavaju često u delu ovog autora ("Dosetljivi slikar u vremenu velike nemaštine", "Slikareva slika ljubimica", "Ljudi i umetnost" itd.), ali, osobenu vrednost ovih priča predstavlja i svojevrsna, nepretenciozno data "fenomenologija" duše i njene svakodnevice. Naše "ja" je, u izvesnom smislu, sve što posedujemo, kao "lirsko ja", ona neuhvatljiva svetlosna žiža iz koje doživljavamo stvarnost, ili, s druge strane, kao egoistično "Veliko jastvo" pred kojim se Rajčevićev "Vernik" sebeljublja klanja. Ova proza bliska je dnevničkim zapisima, zabeleškama na marginama knjiga, a tek savremeni svet otuđenosti tragajući za izgubljenim u svakodnevnoj jurnjavi, intimnim i ličnim, otkriva umetničku vrednost ovakvih formi, sporadičnih misli, uzgrednih beleški, koje je istoriografija često trpala skupa sa pesnikovim računima iz bakalnice, gde efemeris, sitna i obična iskustva prerastaju u nešto trajnije, dublje, važnije, upitanost nad bivstvom i njegovim stramputicama.

Možda na tragu Andrića (koga Rajčević navodi u jednoj od priča "O govoru i mislima"), autor veliku pažnju poklanja odmerenosti, jezičkoj čistoti i lakoći stila. Na ovaj način, stiže se do utiska da je misao stasala i iskovala se pred nama sasvim prirodno, bez muka i traganja (babičkih "trudova") koje uistinu svaki stvaralački rad nosi. Tako je jednom rečeno o Andriću da mnoge njegove misli deluju tako "kao da ih je mogao napisati svako od nas": to je, razume se, tek površni sud, jer iza te prividne lakoće, zapravo elegancije stila koji ničim ne bode oči, a stiže do lakonske sažetosti, krije se mukotrpni i minuciozni rad majstora, rad koji ne zahteva ne samo kreaciju, već i odbacivanje svega suvišnog. Međutim, nema sumnje ni u to, da je na stvaranje ovako koncizne, zaokružene književne forme, imao uticaj i Rajčevićev vajarski rad, koji takođe sa svoje strane zahteva minimalizam, preciznost, uštedu snaga, udarac koji pogađa pravo u metu, (u protivnom se dugotrajni rad na skulpturi može upropastiti jednim pokretom). Da su kratkoća i minimalizam kod ovog autora stvar ne proizvoljna, već svesno izabrana, svedoči već i "programska" priča "Roman zbog romana", koja već decidirano govori o besmislenoj potrebi za velikom ispraznošću "romana" pisanog samo zato da bi bio napisan, kao osveštane legitimacije književnika, književne forme kao idola kulture.

Između bogatstva boja i oblika u kojima se kreće kao slikar i vajar, i zaumne praznine bezobličja nad kojom premišlja u svojim tekstovima ("Ništa"), pisac posmatra svakodnevne, najobičnije pojave posebnom vizurom likovnog umetnika, onim pogledom kroz trepavice koji u trenu "snima", registruje i procenjuje (npr. dve žene sa kamejom koje sedaju baš na isto mesto u autobusu, iz naslovne priče), ne bez izvesne (metafizičke) ironije: "Ne znam tačno šta, ali sigurno znam da to nije ovo ništa." Rajčevićevo "ništa" tako sugeriše ujedno i ništavilo banalnosti u kojem palanka prebiva, ali i ono veliko "Ništa" koje subjekta iskušava strahotnim gubljenjem u praznini, gorim od smrti (prema svedočenju mistika: nema strašnijeg iskušenja od praznine). Zbog toga autor "oprostorava prostor", samerava ga sobom, humanizuje, (u)ljuđuje, ali ga i meri, dakle i valorizuje, uspostavlja aksiološke hijerarhije, sisteme, "vertikale", i kaže, odnekud, iz dubine vanprostora, u urnebesju svoga rada koji podsvest stalno samerava svešću: "U datom suženom prostoru ja snalazim se uvek vešto dobro bez uglomera i daljinomera, jer osećaš, merim, često osvajam i ograničavam — znači stvaraću datom prostoru svoj prostor: merim mu mersša svoje duše širinu, dužinu i visinu mog mogućeg životnog raspona i dosežem sve razmahom tela, i širokim vidikom ruku i okatim viđenjem prstiju." ("Oprostoravanje prostora")

Metaforično, gledaju prsti i ruke koji opipavaju i odmeravaju, prsti postaju "uglomer", ali tek "dušine mere" stvarima daju pravi smisao: to znači da svaka estetička teorija proističe upravo iz subjekta, kao data i zadata. Zanimljivo je ovde opaziti kako svakodnevni, iz umetničke prakse proistekli govor umetnika teži da preraste u pesmu, jer drukčije ne može izraziti bezmerno: tako priča postaje ujedno i komentar majstora, dnevnički zapis, i refleksija o smislu stvaralaštva, biografija i estetika. Marsel Dišan, recimo, fotografiše vrata jednog pariskog pansiona smeštena u šarke između dva ragastova dve različite sobe, tako da ako jednu zatvaraju, druga ostaje otvorenom, pa tako ovaj predmet postaje simbol sveopšteg dvojstva. Na sličan način, i Rajčević, polazeći od svakodnevnog ritma čoveka, njegovih duševnih promena, iskazanog "ritmom otvaranja i zatvaranja", stiže do arhetipskog, života i smrti, onih vratnica iza kojih "nema ni straha ni greha": "Ali, najvažnije je uvek znati i ne zaboraviti da svaka vrata imaju dve strane: onu na koju se ulazi i onu na koju se izlazi!". ("O vratima") Svojim aforističnim replikama koje se nižu jedna za drugom, autor nas stavlja pred začudnost svakodnevnih stvari i događanja.

Da je istinski likovni stvaralac, Rajčević nam možda najbolje otkriva time što i samoga sebe posmatra kao "umetnički objekt", na kojem radi vreme, "sunce, vetar i kiša" ostavljajući svoje tragove ("Moja koža je umetnički pergament"). Dakle, od zapisa na kamenu ili kori drveta, koji ostavlja stihija, do zapisa kao svedočanstva intelekta, stoji čitav jedan ponor, ono "bezmerno", a da čovek ipak nekako uspeva da iščita prirodu, protumači njene tragove i tajne simbole. Rajčevićev "zapis" tako postaje i svedočanstvo o stvaralačkom traganju, življenju umetnosti kao avanturi duha.

Dragan Ranković