Zoran Vučić (1947)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Zoran Vučić (1947)  (Pročitano 8408 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Oktobar 22, 2012, 07:19:52 pm »

**





ZORAN VUČIĆ


BIOGRAFIJA

Zoran Vučić rođen je 1947. godine u Okolištu (istočna Srbija). Sa povremenim prekidima, najduže je boravio u Bučumu na Tresibabi i bavio se zemljoradnjom. Od maja 1968. godine objavljuje književne priloge u mnogobrojnim listovima i časopisima. Jednu deceniju proveo je u Beogradu, bio novinar, a potom jedan od urednika časopisa Raskovnik. Piše pesme, eseje, kratke priče, književnu kritiku i prevodi sa bugarskog jezika. Njegove pesme i članci prevedeni su na nemački, italijanski, ruski, engleski, španski, poljski, bugarski, slovenački i makedonski jezik. Pesmama je zastupljen u raznovrsnim izborima i antologijama u zemlji i inostranstvu. Sada je glavni urednik časopisa Bdenje, član redakcije Etno-kulturološkog zbornika i lista za decu Đak. Dobitnik je nekoliko uglednih književnih nagrada.


BIBLIOGRAFIJA

Knjige pesama: Prolazi svet (Gradina, Niš, 1976); To prošlo (bibliofilsko izdanje Dragana Momčilovića, Niš, 1980); Evropske promaje (izdanje M. Josića Višnjića, Beograd, 1984); Knjiga četvorice (zajedno sa M. Nenadićem, S. Stojadinovićem i M. Cerom Mihailovićem, Nova Jugoslavija, Vranje, 1985); Misal i zemlja (Nova Jugoslavija, Vranje, 1986); Dosada, poema (Mimo, Vranje — Beograd, 1987); U lice veku (izdanje autora, Niš, 1991); Slutnje i spoznaje (Prosveta, Niš, 1998); Znaci iz tamnine (Draganić — Nolit, Beograd, 1999); Rukopis koji postoji (Apostrof, Beograd, 2000); Zlatnici na livadi, haiku (Srpska knjiga, Ruma, 2005); Vrvina za nebo (Krajinski književni krug, Bakar, Bor, 2006); U gluvo doba (Narodna knjiga, Beograd, 2006); Istočno trojstvo (zajedno sa R. Vučkovićem i O. Ristićem, ("Sveti Sava" , Beograd, 2007), Stari i novi stihovi (Grafički studio "Serafimović" , Niš, 2008). Znaci iz teskobe (K. K. "Branko Miljković", Knjaževac, 2010.

Pesme i zapisi: Bilo i prošlo ("Vuk Karadžić, Beograd, 1982); Zaveštanje (Hipnos, Beograd, 1990).

Knjige za decu: Sunčev drug — sunčev osmeh (zajedno sa R. Arsićem, Književna zadruga "Drutari", Sarajevo, 1987); Vreme za igru (Prometej, Novi Sad, 2000); Radovanje i igranje (zajedno sa R. Arsićem, R. Vučkovićem i V. Jović, Niški kulturni centar, Niš, 2000); Otkrivanje tajne (zajedno sa R. Arsićem, Hipnos, Beograd, 2001).

Studije: Svrljiški književni krug (Kulturna istorija Svrljiga, Etno-kulturološka radionica, Svrljig, 2005).

Prevod: Тьмен прозорец (pesme i zapisi, Pan, Sofija, 1996).

Priredio: Zbornik svrljiških pesnika Berači zvezda (Gradina, Niš, 1989); Bugarska književnost juče i danas, hrestomatija (zajedno sa M. Vasovim, Savremenik, Beograd, 1996); Antologija savremene dijaletatske poezije Maternji jezik (Osvit, Leskovac, 1998), Izbor pesama pesnika Svrljižana Onevanja i bdenja (Narodni univerzitet, Svrljig — Književni klub "Branko Miljković" , Knjaževac, 1999).



Zoran Vučić Tanki končići života iz knjige "Bilo i prošlo", 1982.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Oktobar 22, 2012, 07:20:06 pm »

**

MISAO U OSAMI O SUŠTINI TRAJANJA

Kako sam čitao pesme Zorana Vučića o kraju veka  

Peta je decenija otkako je Zoran Vučić (Okolište kod Svrljiga, 1947) prisutan, i veoma agilan, na našoj književnoj (posebno pesničkoj) sceni, najpre u listovima i časopisima, a potom i kao autor (u nekoliko slučajeva zajedno sa drugim pesnicima) blizu 30 knjiga pesama, pesama za decu, zapisa, zbornika i antologije savremene dijalekatske poezije. Prevođen je i na više stranih jezika i zastupljen u antologijama i izborima kod nas i u svetu.
 
U najnovijoj knjizi, skromno naslovljenoj "Stari i novi stihovi", pesnik je sam izabrao 66 pesama iz pet svojih knjiga ("Prolazi svet", "Bilo i prošlo“, "Slutnje i spoznaje", "Znaci iz tamnine" i "Gluvo doba"). Reč je o onim knjigama za koje se autoru, kako sam kaže, čini da ih "najčvršće povezuje isto poetičko načelo". Tom izboru priključeno je i 13 novih, uglavnom dosad neobjavljivanih, pesama.
 
Vezani stih ujednačenog ritma i valjane rime, kratke pesme od tri ili četiri (skoro dosledna) katrena — nisu samo formalne odlike koje ovu knjigu, pored sadržajnog jedinstva, čine skladnom celinom.
 
Izbor sadrži one pesme u kojima je autor opsednut vremenom na kraju veka i svim onim što je taj vek doneo svetu. Na to upućuju i sami naslovi nekih pesama: "Na kraju veka", "Minu vek", "Kraj veka", zatim oni koji, istovremeno, preciznije definišu taj vek: "Dani odbrojani", "Nestaše prave reči", "Tamnina", "Sve je pena", "U mrklici", "U pometnji"...
 
Još detaljnije je to, naravno, ispoljeno u samim pesmama: "I naše snevanje privedoše kraju: / trupću crne čizme, zveče rečenice", "Oblaci beli, paperjasti, / jedina radost na kraju veka", "To se ne može prepoznati / na kraju veka, u rugobi", "I prođe vek u nespokojstvu, / bremenit zlom i tminom", "Prohuja vek ubice i žrtve / zasut pepelom i surovim znanjem", "Prominu vek sa crnom kukuljicom / prepun malih bolesnih cezara"... A ima Vučić i knjigu pesama tako naslovljenu: "U lice veku", iz koje u ovom izboru nema pesama.
 
Osnovna boja kojom pesnik slika svoje doba, svoj vek, jeste crna. Njome su obojene sve pesničke slike, ona boji celu knjigu (čije su i korice takve!): "Crni su dani, a noći još crnje", "Crni se lišće na crnom drveću, / crnilo oko meseca i sunca", "Crni se naša napuštena kuća, / i crvotočna razvaljena vrata, / a noga neće iz crnoga blata / u tamnu budućnost, tamo svemoguća", "Vreme se hrani crnim hlebom", "Kroz naše glave teče Timok, / crna reka iz tamnih gora"...
 
Takvi su i stihovi kojima se crno "boji" na drugi način: "Visoko je sve što je u tami", "Noć niz koju jezdim / neće razdaniti", "Sramno stoleće u mrak tone", "Sve što ostane od života / gluva će ponoć da prikrije"...
 
Nije, stoga, neobično ni što su "svi moji snovi odsanjani", što "klecam kroz ovo pusto doba", što "od strašnog života i smrt je spasenje".
 
Izlaz je u visinama: (Putnik) "Zgranut u sebi tamom i visinama", "A iznad svega blistaće visina", "Dubinom krvi mere se visine". A evo i nekoliko samo naslova pesama: "U vrhovima", "Samo su vrhovi suncu izloženi", "Visoko", "Visoka tišina".
 
Upečatljive su slike zavičaja: "Samo vetar još otvara vrata/ kuće stare što se padu nada", a "Starci u tavnu zemlju zagledani" ("tavnu", ne "tamnu" — i reč je stara!), ali će se na zavičajnoj Tresibabi "...i bol prometnuti/ u cvet obasjan plavetnilom", pa je tako jasniji i podatak iz pesnikove biografije da se posle desetogodišnjeg boravka i (zapaženog) rada u Beogradu — vratio u zavičaj. Uostalom, "pod kožom je prava otadžbina" i zato "U izgnanstvu u domovini / branim misao u osami", "a ljudi shvate kako su sami / tek onda – kada progovore".
 
Iako "U jeziku sasvim se smračilo / ono što je nekad blistalo", ipak "Pevaće sve što jednom promine". Ne u stvarnosti, "U snovima je izobilje", ali, avaj, "I snovi već su potrošeni".
 
I svejedno je da li će o veku i mraku pisati u jednini ili u množini, suština je ista: "Čitavu večnost kroz mrak bauljamo, / tama je postala suština trajanja", jer "Živim jednu prošlost hiljadu vekova". Naravno, prepoznaćemo i u ovim, kao i u svim ostalim stihovima — sebe.
 
Što je minulo, minulo je. Znači li to da Zoran Vučić ovom knjigom podvlači crtu? Ne bi se reklo. Pre je, u ovom slučaju, reč o povremenom osvrtanju.
 
Mnogo je mraka bilo, onaj vek je prošao, a bolji, sva je prilika, nije došao. Vekovi su isti, jer ih ljudi čine takvima. Zato, valjda, pesnik i kaže da "Reč će jedino taj vek nadživeti", jer "jezik je naše jedino imanje", a "Muka je duhu belina hartije".
 
Pesnik Zoran Vučić, dakle, nije stavio tačku. I ne treba. Na to navode njegovi i stari i novi stihovi, i u ovoj i u drugim knjigama. A možda je Dostojevski u pravu kad veli da će lepota spasiti svet, bez obzira što se s njim, u lepoj pesmi, naš pesnik ne slaže. Ima Vučić za to mnogo razloga (oni su porodili i mnoge njegove knjige), kao što ih je, bez sumnje, imao i svima znani Rus. A savršenost stiha, kakvu neguje Vučić, ako i ne spase svet, ulepšaće ga svakako.


Milen Milivojević

Zoran Vučić: "Stari i novi stihovi", Grafički atelje "Serafimović", Niš, 2008.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 22, 2012, 09:03:51 pm »

*

ORFEJEVO IZGNANSTVO

(Zoran Vučić Stari i novi stihovi — izabrane pesme, Grafički studio "Serafimović", Niš 2008)

Kako se u svojoj poeziji opredelio za sopstveno pesničko izgnanstvo, tako se odlučio da sam bude svoj izbornik, da sačini poetsku retrospektivu namenjenu ovovremenom čitalaštvu, ali za one koji njegov poetski iskaz prate od ishodišta, izvorišta i zavičajnih izdana, sa prepoznatljivim krajolikom, nije teško ni da u tim opredelima prepoznaju namah lagani pokret pesničke ruke Zorana Vučića. Ostao je u toj restrospektivi sam, svoj i dosledan, kome drugom — nego sebi. Uistinu, da li su to "stari i novi stihovi" ili je to stari i novi pesnik, odnosno primenjivije da li je ovaj "stari" Zoran Vučić (1947) sasvim novi pesnik, davno urezan, a sada iz lista ogromnog svrljiškog akvarela, izrezan lik.

Iz pesničkog opusa, u kojem imaju značajno mesto i koautorska izdanja, Zoran Vučić se opredelio za izbor iz knjiga: Prolazi svet, "Gradina" — Niš 1976, Bilo i prošlo, "Vuk Karadžić" — Beograd 1982, Slutnje i spoznaje, "Prosveta" — Niš 1998, Znaci iz tamnine, "Draganić-Nolit" Beograd 1999. i U gluvo doba, "Narodna knjiga" — Beograd 2006. godine kao i za još neke neobjavljene pesme. Pod svrljiškim visovima ostao je dosledan tradicionalnoj pesničkoj, svugde prepoznatljivoj formi, sa izglačanim stihovima i jasnom rimom. On, pesnik dotiče nebo u misaono-filozofskom maniru usamljenika koji vazda ima šta da kaže i većma govori kao prokazanik i duhovnim belegom označen za svagda.

U poeziji Zorana Vučića naslućuje se prividna surovost u tematskom predstavljanju života i ljudi. Njegov neraskidivi odnos sa zavičajem odrazio se na poimanje i iskazivanje gorštačkog, samo za Balkan, prepoznatljivog opstanka i u nemogućem. Nostalgija u njegovoj poeziji je primenjena kao paradoks na "sada i ovde" u odnosu na proživljenu, ali još uvek magičnu i nedovoljno izrečenu prošlost siromašnog, ali toplog ognjišta, sa staroslovenskim dahom poštovanja, viteštva, poštenja i darovanja. Upravo tu je pesnikova neizmerna snaga, u njegovoj naslonjenosti na tradiciju, koja mu je još uvek na dohvat duše i života. On će reći istinu, naravno bolnu, obratiće se duhovnim vezama i svojim prijateljima, istomišljenicima, saputnicima i stradalnicima, javiće se Nebesima, inicijalno i imenovano sročiće posvetni čin onima što su ga činili kao nesebičnu duhovnu materiju sve do danas.

Novim i neobjavljivanim pesmama u ovom izboru, Zoran Vučić apostrofira da je još uvek duhovno predan i nad svojim fizičkim bićem nadrastan, nadahnut stenovitim vrletima i pitomim udolinama Balkana, koji u njegovom pesništvu obećavaju budućnost srpskoj poeziji i koja ima legitimitet upravo u stvaralaštvu nedirnutih a ranjivih duša, kao što je i pesnikova. Njegova tematska zapitanost za sudbinski odnos, koji su na svoj način i u svoje vreme već iskazali potonji pesnici, samo je nastavak odgovora na ono što je već dato i unutarnja nagonska želja da će se misao iz Starih i novih stihova produžiti ko zna gde i kada, ali sigurno. Neverovatan je i svojstven spoj koji je načinio u filozofskim nagonima sa geografskim okruženjem pa skoro da nema ni jedne pesme u knjizi, a da se on ne obraća stvarnosti na visoko ili duboko misaoni način iz sveta koji svima nama pripada, ali je tu samo pesnikovo razmišljanje i iskazivanje toliko osobeno da u njega moramo verovati do magije.

Preci su ostavili pesnika da samuje i boluje, roditelji su ga poklonili Kosmosu, Nebesima, Zemlji i sudbini za sve moguće i imaginarne borbe iz kojih mora izaći sa snagom reči, jedinom od Gospoda podarenom. To jeste ono što je religijsko u poeziji Vučićevoj, ta predanost i totalna posvećenost božjem daru kao konverzaciji sa otelotvorenim bićima, često nedoraslim za svoj sudbinski čin. Pesnik je taj koji ni u kom slučaju ne nameće svoj svevidi vidokrug, ali govori i ukazuje kao da je u bićima svakog čitaoca sa kojima jedino i može da komunicira stojeći sa nemirom u duši, u redu do konačnosti. Kao u tradicionalnoj japanskoj haiku poeziji, tako i svaka njegova pesma iziskuje da joj se čitalac odmah vrati, da je još jednom iščita, ako je prvi put samo pročitao. Takve odlike ima samo duboko misaona poezija koju istinska kritika posebno vrednuje, u odnosu na planktonsku razuđenost inih pesničkih istražitelja.

Prepoznatljiv kao razjarena svetlost, "svrljiški Orfej" lebdi nad tamninama, kojima ni sam ne može ponekad da odoli, ali ih pobeđuje, kao što je to baš sada svojstveno učinio i na koricama ove retrospektivne knjige, sa naglašenom pesničkom nostalgijom, a bez prisustva pesimizma i patetizma, sa puno "domaće mudrosti" nastale uz kućno ognjište oko kog i sada pucketaju i varniče damari.

Da je sve što je činio i čini, pesnička uzvišenost, kazuje i stihom "slutim da sve je blisko vaseljeni". Zoran Vučić je već smestio svoju dušu na sigurno mesto.


Nedeljko Terzić
Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "Gradina"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 23, 2012, 01:19:43 am »

**
Stihovi Zoran Vučić


PRVO SLOVO

Dubinom krvi mere se visine
u oku cvet a u cvetu zima
zemlja podeljena bolom i klancima
nema široke reči bez širine

Na malom prostoru i velike reči
pojedu svoje značenje i znanje
bolesne ne leči cveće i svitanje
već prvu boljku druga bolest leči

Zveri se drukčije protiv smrti bore
pojedu svoju mladunčad u tami
a ljudi shvate koliko su sami
tek onda — kada progovore


LJUBAVNA PESMA

Ljubavi kako su strašne tvoje najezde
Ni smrt me više izlečiti neće
Voleti kao što padaju zvezde
I pasti mrtav cvetom u proleće

I biti mrtav trostruko voleti
Vode što tiho u klance zamiču
Oči razboljene travom nadboleti
Pticama koje visinom promiču

Voleti naglo dakle umirati
Ne biti van reči krvne i podzemne
Ljubiti tako ljubljene dozvati
Mrtav pohoditi predele bezvremne


ZAVIČAJ

Matere, matere prazne od rađanja,
u svele ruke vreme ih celiva.
Opet će lišće da padne sa granja
u nesan, u život što pustinja biva.

Iz trave raste pesma devojačka
i kaplje u noći, u dane samotne.
Godine nade — život je opljačkan,
i strah puni sate života čamotne.

Jaganjci beli gledaju iz tame
u ruke što se na nož lakomile.
Plave se nebesa a crne marame,
zašto su tako dunje prerodile?

Večnost pod pragom još žubore dani.
Starci u tavnu zemlju zagledani.


KUĆA

Samo vetar još otvara vrata
kuće stare što se padu nada.
Ukraj zida cveta bela rada,
a koprive niču iz pregrada.

Živi kuća, živi kućna zmija,
mada svet se sveo na tišinu.
Ćuti tamna kućna istorija,
jer sve minu niz vek, u mračinu.

I prag kućni više ne svedoči
zašto ga je sekira ranila.
Ni opanak, ni čizma da kroči
pod krov gde je vatra žuborila.


STARCI IZ ZAVIČAJA

Leže u hladu godina i ćute,
sazreva mudrost i tuga sve tiše ...
Zbrajaju kuće kojih nema više;
godine prošle broje, ko minute.

Sećaju se, vremenu prkose:
retki poljupci, rane i rovovi,
duž tople brazde u jarmu volovi,
ruke i sada htele bi da kose.

Kako su rasla žita do pojasa!
Sada i šljive sve ređe cvetaju,
i tako dani jednolično traju —
nit iko pijan, niti ko raspasan.

Boluju vreme i zbore sve tiše,
opada mudrost i tuga sve veća ...
Da li će stići do novog proleća
da im sa čela budućnost prepiše?


NAŠA KUĆA

         Adamu Puslojiću

Crno brašno tame pada
na naše istočne zavičaje,
a iz vremena još uvek sjaje
duše predaka, duh i nada.

Vreme se hrani crnim hlebom
naših sudbina i života,
oko staništa našeg nema plota,
krov naše kuće jeste nebo.

Kroz tu kuću i njena vrata
prošlo je ono neizbežno,
prah vekova se taloži nežno,
a duva snažno sa Karpata.


SAMO SNOVI

Samo se snovi košmarni talože
u mutnu javu i svet izobličen.
Uzalud ovde onu svetlost sričem
kad se demoni i aveti množe.

Kako san onaj nežni da odbranim
od ove najezde sablazni i seni.
Gde su nestali oni uzvišeni
vedri, spokojni i plavetni dani.

U crnom kazanu ovde šta se kuva
niko ne može da pojmi i shvati.
Možda će neko nekad razabrati
ako se prava misao sačuva.


DOZIVANJE

Taj glas u lišću može li da vrati
Slućene radosti i mlečni dah zemlje
Osmehe što su nekad u paprati
Nežno šušteći zašli u bezvremlje

Može li da vrati njene oči
Što su odredile granice vidika
I njene ruke pružene iz noći
Između dva veka dva tamna lika

Može li da vrati glas i njene usne
Silazak niz tople trave praskozorjem
I prisustvo mrtvih što još u snu gusne
Prošlost i budućnost prahom i mramorjem


O DUŠI VINA

Nije istinska suština vina
U bahusovskim radostima;
Grožđe u drugim prostorima
Božansku omamu duhom prožima.

Nedokučiva je duša vina
Kao i sunce u grozdovima;
Misao zemlje u čokotima
Pesnički jezik dok sažima.

Neizmerna je vrlina vina
Nešto od vinskog zanosa ima
U Orfejevim tamnim pevanjima,
U dugim trakijskim noćima
Dok je za Euridikom tragao.

Sve je o vinu Hristos znao
Kad se na krstu žrtvovao;
Njegova krv po svemu pada
Iz onog visokog vinograda.


TRENUCI ZANOSA

Nežni treptaj tvoje utrobe,
Zaumni raj i ljupki pakao
Buktinjom krvi ja sam takao
Bežeći iz ove telesne teskobe.

Minuh kroz onu svetlost neizmernu,
U mrak utonuh spokojan i blažen,
Padoh u život lepotom poražen
Svestan da padam u stvarnost čemernu.

Trenuci zanosa u tvojoj nežnosti,
U toj toplini tvog bića i tela
Ja sam ta iskra što je samo htela
Da bude vatra, i zato — oprosti.


MATERNJI

         Vuku Stefanoviću Karadžiću

Da se nadnesemo nad ognjište i zagledamo u žeravicu,
Jer jezik jeste živa vatra, ono naše lice bolje
Koja svetli u gustoj tmini i leči onu nesanicu,
Zato uđimo u saznanje polako kao u minsko polje.

Uđimo kroz vrata odškrinuta, u to obilje ukročimo
Radoznalo i postojano, među cvetove dok pevaju,
I tako siđimo u budućnost da staro znanje obnovimo,
Gde oni večni znakovi traju, tu da banemo u spoznaju.

Božanska mera je to preobilje, nenadano darovano nama
Da se bar njime uzdignemo ovako slabi, usamljeni
I naloženi nespokoju, sa malom nadom u zenicama
Da će jedino moć govora tu strašnu nemoć da zaseni.


DVA OKA

Još tvoje oko u snu mom boravi,
I tu me greje toplo i prozračno,
Srbijom vlada drugo oko — mračno.
Iz njega samo veje sneg na javi
I zgrušava boja krvi na zastavi.

Ono nad mojim mislima stražari
da me od znanja suvišnog izleči,
a ono prvo bodri moje reči,
protiv onoga što vagu baždari,
da lažno meri — zavičaj prevari.

Ono najnežnije još u snu pohodi
moje lomno biće mrakom prekriveno,
a ono drugo motri me skriveno,
iza pancira, nesklono slobodi,
što moju senku ka svetlosti vodi.


NAD VODOM

Kad šikne svetli plamen vode
iz zemaljske pomrčine,
i u ljudskom biću se rode
i zablistaju te bistrine.

Ovde će čisto u čoveku
da potisne mutno i tavno,
u vodi, jedinom pravom leku,
Božja je ruka već odavno.

To krilo anđeosko nad vodom
prozračno, plavo i nežno,
dotaći će čistom slobodom
i tebe — neizbežno.


GAJDE

         Za pretke i potomke

Na tavanu, u prašini i paučini,
one tihuju, zaturene i napuštene,
a iz mešine davno umoljčene
samotno jagnje bleji u pomrčini.

Iz svirale, crvotočne i rastočene,
svirka umilna krene ka visini,
gde će u modrini i dubini
da nestane, i u praznini svene.

A nema tu onoga što je umeo
da mrtvom jagnjetu dušu vrati.
On je jedini jezik taj razumeo

i znao kada i kako zasvirati.
Ali nikada više on neće moći
da ustane i izađe iz balkanske noći.


GUSLE

          Za Filipa Višnjića

Sad one, stišane, na zidu ćute,
a bol u strunama još drhturi
i vreme teče, naprosto — curi
u mrak i maglu, u ove sate i minute.

Pristižu praznina, pustoš i samoća
u život odakle Tvoritelj je prognan,
a onom što beše samo pesmi odan,
nisu smetale tmina i slepoća.

Druga su pravila, i drukče je doba
došlo među šljive, jabuke i trešnje.
Pauk veze mrežu između dva groba,

a putanje su sve kraće i tešnje.
One još čekaju, na zidu stišane,
da Slepi pevač iz noći ograne.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #4 poslato: Novembar 30, 2012, 02:17:34 am »

*
Stihovi Zoran Vučić


RODNO DRVO

Rodno je drvo raslo u tišini.

Uspravno raslo
predano visini.
Jednom u veku
obilno cvetalo.

Vitke su grane prepune plodova.

Počeće berba,
berači već razgrću
grobove.


ZVONO

Veliko zvono belo
u tamnom mesu veka
zaklaćeno.

Strašno bruji praznina
nad gradovima,
nad grobovima.

Škrguću zubima
bezumnici
na putevima.

Ni zvuka.
Ni puta.


POD PEPELOM

Svetli ljudska misao,
blista reč: malo
fosforno oko na jeziku.

(Znanje savršeno,
savršenstvo dostignuto,
budućnost dosegnuta.)

U ždrelu krematorijuma
pulsira bledo sunce
nad pepelom.

Zoran Vučić Rukopis koji postoji • Književno društvo "Sveti Sava" • Beograd, 2010
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #5 poslato: Decembar 07, 2012, 10:33:02 am »

**
Stihovi Zoran Vučić


MAMAC PREOBILJA

Mami me, mami mamac preobilja,
Taj topli baršun tvoga međunožja.
Ogrejala me tužnog milost Božja,
Umreću noćas od tolikog milja.

Bičuj me, bičuj, bičevima kose,
I steži pomamno vrelim butinama.
Sada me samo toplina i tama
Pored same smrti drhtavog pronose.


TRENUCI ZANOSA

Nežni treptaj tvoje utrobe,
Zaumni raj i ljupki pakao
Buktinjom krvi ja sam takao
Bežeći iz ove telesne teskobe.

Minuh kroz onu svetlost neizmernu,
U mrak utonuh spokojan i blažen,
Padoh u život lepotom poražen
Svestan da padam u stvarnost čemernu.

Trenuci zanosa u tvojoj nežnosti,
U toj toplini tvog bića i tela
Ja sam ta iskra što je samo htela
Da bude vatra, i zato ― oprosti.


Stihovi preuzeti iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "BUKTINJA" Broj 24
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač "Krajinski književni klub" Negotin, 2010
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #6 poslato: Januar 31, 2013, 01:42:41 am »

**
Stihovi Zoran Vučić


ORFEJ NA KONJU

Evo me,
na mrtvom konju galopiram
niz tvoja polja domovino,
sa psom u krilu,
sa sinom što će me izdati
dok sviram i krv prolivam
kao vino.

Sišle su vojske i ljubavi dole,
u tamnu dolinu,
u snegove crne.
Gde su nežne sestre,
bele srne, što su se smešile
krvave i gole.

Noć niz koju jezdim
Neće razdaniti,
Niti će se moj konj
Umoriti.


JAHAČI NA NOŽU

Na kraju veka — koncu pomračenja
Svih zora što su unutra svitale:
Vašari, slave, svadbe i krštenja,
I kiše zauvek barjake isprale.

Gosti u crnom još traže večeru,
(odlasci u nevrat, zemlja i tapije,
Mladenačke noći, dunje na pendžeru),
A noć otvorila vrata i kapije.

Jaganjci dobili krila — odleteli.
Jahači na nožu stoje gologlavi
u senci krstača, sve već preboleli,
i raduju se ognju i poplavi.

Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI : konj u poeziji slovenskih naroda — antologija —
Interpres • Beograd, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #7 poslato: Februar 25, 2013, 12:10:58 am »

 *
 Stihovi Zoran Vučić


 PONAVLJA SE ZEMLJA

 Ponavlja se zemlja,
 ponavlja se mutno
 saznanje o noći
 što spava
 u grlu srne
 već propete
 na pustoj obali.
 Daleko od svega
 brojim decenije:
 blede udovice,
 mrke nerotkinje.
 Neće teške knjige,
 neće devojčice
 čežnjom u proleće.
 To mogu gavrani
 krilom iz ponoći.
 Mladi anarhisti
 i beli ždralovi
 nije vam zimsko
 jutro naklonjeno.


 U TAMNOJ RIZNICI

 Rusalke i vile,
 ale i zmajevi,
 čume i babice,
 veštice i more;
 tužne suđenice
 u tamnoj riznici
 dele teško blago
 nerođenoj deci.
 Preko brida noža
 rođeni prelaze
 u sunčano doba
 međ trave i cvrčke,
 kurjake i zmije,
 ptice i puževe.
 Između dve noći
 bistra reka teče,
 ali strah je budan
 na trećoj obali.  /  Opalo lišće
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #8 poslato: April 17, 2013, 01:10:14 am »

*

RUKOPIS KOJI POSTOJI


U Ustanovi kulture "Vuk Karadžić" u Beogradu predstavljena je knjiga pesama Zorana Vučića "Rukopis koji postoji". O knjizi su govorili Srba Ignjatović, Dušan Stojković, Andrej Jelić Mariokov i autor. Književna tribina održala se okružena umetničkim delima izložbe "Milutin Ranković i prijatelji". Milutin Ranković — skulptir i prijatelji: Dobrica Obradović, Ljubinko Krušić, Snežana Dodić, Biljana Marinović — Marbi, Stela Cejvan, Maja Vujašinin, Vesna Stanisavljević, Svetlana Felbab, Mira Miković ...





Ovaj rukopis oblikovalo je vreme, nadahnuće i strpljenje. Pesnik je prepustio da se pesme mučno rađaju, da opstanu ili nestanu, bez nade da će se jednom zaokružiti u celinu. Ali to se dogodilo i začudilo i onog, sumnjičavog i skeptičnog, u mijoj svesti (i podsvesti) su se svi ovi stihovi začinjali.

Najveći broj pesama iz ovog rukopisa objavljen je u listovima i časopisima, onako kako su i nastajale, u vremenskom razdoblju između 1977. i 1989. godine. Pesme su, uglavnom, prolazile nezapaženo, kako je to, uostalom, kod nas već dugo red i običaj. Pesme čitaju samo pesnici, njihovi prijatelji, dragane i doušnici, a po sebi se razume i zašto. Na kraju, pesnik mora da kaže da ni malo nije srećan što su se neke njegove muke i slutnje danas, na žalost, na tragičan način obistinile. Navršila se bezmalo decenija od kako je ovaj rukopis potpuno uobličen i prepušten proveri vremena i svojoj sudbini. Usledile su košmarne godine bezumlja, nasilja i smrti, a rukopis je, čini se, izdržao najtežu proveru, kao što je i pesnik odoleo iskušenjima. U ovom novom izdanju ispravljeni su neki autorski propusti i štamparske greške, a sve drugo je ostalo kao u prvom izdanju.

Beleška s kraja ove ponešto enigmatično naslovljene izuzetne knjige objašnjava samu prirodu njenog nastanka kao i odabrani naslov. Vučićeve pesme su se taložile u vremenu, presabirale, verovatno pročišćavale i, na neki način, u knjigu uobličile gotovo "same od sebe". Ali to kod svih vrsnih, istinskih pesnika — a Zoran Vučić je nesumnjivo takav, odabrani poetski duh — u stvari podrazumeva nevidljivi, disciplinovani rad u mnogo čemu nalik na one beskonačne procese kojima priroda oblikuje "pećinski nakit".

Ovi opori i često bolni, pronicljivi i anticipirajući stihovi sada su izneti na svetlo dana, pred onu pregršt čitalaca na koje pesnik aludira u spomenutoj belešci. Pri tome je izvesno da Vučićevi stihovi, korespondirajući ne samo s ogoljenom stvarnošću, već i s nepobitno autentičmim ovdašnjim i evropskim intelektualnim i lirskim iskustnom neće imati moći da promene svet. Pesnik je toga svestan; otuda njegova plemennta rezignacija nalik na progutani jauk i ponorni uzdah.

Istovremeno, u Vučićevoj poeziji nema prejakih reči i prenaglašenih iskaza. Sve je samereno, dozirano, ali na jedan ubitačno dejstven način. Jednostavnost njegovog poetskog diskursa promišljena je i umna, hotimice odabrana i pažljivo građena.

Rukopis kojm postoji značajna je knjiga značajnog savremenog autora. U to se može uveriti svaki častan i iole objektivan čitalac vičan gonetanju današnjeg teksta. U savremsnoj sprskoj poeziji, zahvaljujući i knjigama kakva je Rukopis koji postoji, nenametljivom a istrajnom stvaraocu Zoranu Vučiću s razlogom pripada sve istaknutije mesto.


PESNIČKO ISIJAVANJE MRAKA I NIŠTAVILA

 — DUŠAN STOJKOVIĆ —

(Zoran Vučić, Rukopis koji postoji, Stihovi, 1977—1989, Književno društvo "Sveti Sava", Beograd, 2010)

"Književno društvo "Sveti Sava" već nekoliko godina, pod uredničkom palicom Živka Nikolića, objavljuje reprint izdanja pesničkih zbirki poznatih srpskih pesnika. Vučićeva knjiga osma je koja se pojavila u ovoj ediciji. Prethodile su joj: Na nogama Tomislava Mijovića, Otvaranje prstena Staniše Nešića, Negleduš Adama Puslojića, Istočne zone Živka Nikolića, Kožni povez Radomira Mićunovića, Novi prilozi za autobiografiju Nikole Vujčića i Sjaj Vavilona i komentari Mirka Magaraševića. Po dve su štampane 2006, 2007. i 2008, a Magaraševićeva 2009. godine. Ove zbirke — sasvim je izvesno — sačinjavaju jednu osobenu antologiju moderne srpske poezije. U pitanju su knjige pesnika koji nikada nisu bili (izuzev nekolikih na samim počecima svojih pesničkih karijera) pročitani kako valja i vrednovani kako zaslužuju. U pitanju su — naglasimo to posebno — knjige koje se mogu čitati i danas jer ništa nisu izgubile od svojih pesničkih kvaliteta. Knjige koje opstaju i traju.

Srpska poezija ima mnogo više značajnih (i velikih) pesnika nego što čitalačka publika (ako nje još uvek kod nas ima) može i da pretpostavi. Istina, međutim, ima i drugo lice: veliki broj pesnika koji se po inerciji smatraju značajnim (i velikim) ni po kojim objektivnim kriterijumima nisu to uopšte, ili nisu to u dovoljnoj meri. Oni koji se poezijom bave želeći da je sagledaju iz kritičarskog (kritičkog, po mogućstvu objektivnog) ugla dužni su, po prirodi stvari, da se umešaju u "priču" ne bi li se, nušićevski kazano, stvari najzad postavile na svoje mesto. Ili, bar, bilo pokušano da se učini to.

Zoran Vučić — krenimo in medias res — nezasluženo je skrajnut pesnik. Nedovoljno se čita; površno se tumači. Nije uočeno šta je najbolje u njegovom pesničkom opusu. Nije ocrtana njegova izdvojena pozicija unutar savremene srpske lirike. Nije bilo teksta koji bi njegovo delo (zaokruženo već, ostvareno u dovoljnoj i prepoznatljivoj meri) sagledao iscela, otkrio (ili bar pokušao to da izvede) šta je sržno u njemu, izdvojio ono što zaslužuje da se (u)pamti i što je postalo sastavni deo naše pesničke tradicije (tradicija — pribeležimo i to — nipošto nije statična, "zacementirana", kategorija, već je itekako aktivan "meandrirajući", proces).

Vučićev pesnički opus gradi šesnaest zbirki... Možda nije mnogo, ali je dobro. Delo svedeno, nesumnjivo — izvedeno.

Rukopis koji postoji (prvo izdanje je iz 2000) donosi stihove nastale od 1977. do 1989. godine. Pored uvodne, poetičke pesme "Govorim", ima tri ciklusa: "Ovde gde je čisto" (12 pesama), "Apage Satanas" (17) i "U urvinama" (11). Trocikličnost nas asocira na trodelnost Danteove Komedije. Tri pesme — "Praznina" (ranije se zvala "Velika je praznina"), "Ovde gde je čisto" i "Sve pripada vama" (pretrpela je male strukturalne promene) — preštampane su iz Knjige četvorice, a "Tvoja plavetna krila" i "Ustanove" (tamo naslovljene "Lepe ustanove") iz Evropskih promaja. Nekoliki stihovi su na nemačkom, latinskom i srpskoslovenskom jeziku. Pesme su uglavnom u specifičnom slobodnom stihu. Kada je birao pesme za svoje pesničke izbornike — maksimalno sveden, Istočno trojstvo i Stari i novi stihovi — pesnik se odlučio da sebe prikaže kao pesnika vezanog stiha. Iako je i kada je o njemu reč pravi majstor, čini nam se da je i sam nezasluženo u senku bacio deo svog pesničkog opusa koji je, oslobođen rime i njenog ponekad, po logici stvari, "otežavajućeg" zarobljavanja, upravo samo srce njegova pesnikovanja. Stavimo li na dva tasa i spomenute izbornike i zbirku o kojoj pišemo, možemo uočiti da u Vučiću imamo daleko složenijeg pesnika nego što nam to na prvi pogled izgleda. Konciznost pevanog dovodi do koncentrisane konciznosti: ne samo da ne postoji gotovo nijedan suvišni stih u Vučićevu pesništvu, mogli bismo se zakleti kako isto važi i za svaku upotrebljenu reč. Iako je njegova poezija tradicionalna, ona je to u najboljem smislu te reči. Nije na odmet podsetiti se još jednom kako nijedno zrelo pesništvo (u takvo ubrajamo i srpsko) bez tradicije, eliotovski shvaćene, ne može. Čak se i avangardni pesnici "ugledaju" na neprošlo prošlo, te se može, s razlogom, govoriti i o tradiciji avangarde.

Najpre, oksimoronski ambivalentan je naslov Vučićeve knjige. Svaki rukopis (oni — davno je to primetio Mihail Bulgakov — ne gore) postoji. Isticanje te činjenice ukazuje na mogućnost postojanja i onih koji ne postoje.

Uvodna pesma, "Govorim" (navodimo je iscela), osnovna je poetička pesma čitavog Vučićevog poetskog opusa:

   Govorim: od noći otimam
   sunčano biće,
   iz stoletnog snega
   izvlačim živu žišku.

   Iznosim na vetrometinu
   nejako, čisto, zagrcnuto,
   malo, razigrano, bezazleno,
   zagledano u plavet.

   Isturam na golomrazicu
   ljiljan duše, oko golubije,
   penu snova, misao budućnicu,
   jagnje osmeha usamljeno.

   Namere su moje neumne:
   u biće tek rođeno
   prozračno biće duha
   moja usta.

Pevanje je osvetljavanje mraka, sunčano biće od noći oteto. Pesma gledanje u plavet, sama plavet. Jedna od ključnih reči–tema jeste plavetnilo (društvo joj prave: krilo; praznina; mrak / tmina; crno; vatra; ponor; senka). Pridevske kumulacije u drugoj, prati kumulacija metaforičkih (izdvajamo ljiljan duše, pesmu snova i jagnje osmeha) sintagmi. Pesma se okončava uletanjem bića u biće, poljupcem bića, telesnog sa umnim. I pored toga što same namere, sam pesnički proces, neuman jeste.

Pesnik sasvim slobodno menja govornu košuljicu: Ja, Ti, Mi. Dominira "srednje" lice. Obraćanje je neuspešni pokušaj da se izbegne iz sveopšte samoće koja nas mrakom zavejava. "Radnja" pesama zbiva se uglavnom u avetinjski čas, u ponoć. Na razmeđi koja je samo, utrnulo, srce noći. Plavetnilo je samo zagledanost iz crnog koja je popelelila sve što je dotakla i sve što je i iznutra zaposela: Vedre su visine vremena, plavi / se veliki grob... ("Vedre visine"). Između pesničkog subjekta i anđela nakupilo se mnogo... zla, mnogo... mrtvih ("Tvoja plavetna krila"). Uzalud su se krila oplavila. Anđeli su se osenčili. Njihove senke nadnele su se nad nepostojećom glavom pesničkog subjekta. Poetski fluidno gradi se irealni, izmaštani, crnosnovni pejsaž Vučićeva pesništva.

Pomoćne reči, posebno predlozi, nipošto nisu samo pomoćne reči Vučićeva pesništva. Nekolike reči mogući su neologizmi: budućnica; mrklica; mutnik; mutnica; niština; sumračenje. Efektni su podjednako i deminutivi (tamničica) i augmentativi (mračina). Važi to i za prodorne, gotovo epifanijske, sintagme: sumorni jorgovani ("Pod prozorima"; jorgovani se — personifikacijom — oljuđuju); crno jutro ("Navuci senku na čelo"; ova sintagma da se pročitati i oksimoronski); crne dojke ("Iza ogledala"; eho čuvene slike o crnom mleku iz jedne od najznačajnijih pesama čitavog dvadesetog veka — "Fuge smrti" Paula Celana); matericu noći ("Tamo"; u pretposlednjoj pesmi zbirke, "Ona, tiha i lepa", nalazimo i sledeću sliku: Pod krilom topla ponoć, / materica sveta); dušu vatre ("Žila kucavica"). Treba pogledati kako pesnik ostvaruje gotovo katalizatorski spoj reči, na primer, u slici Nada je prozračna / posteljica kosmosa ("Žila kucavica"). Dadaistički se (uz iskošeno asociranje na nepravedno zaboravljene, snovidelne, nadrealističkije od zbirki ortodoksnih naših nadrealista, Mrtve rukavice Rista Ratkovića) to ostvaruje u sledećoj slici pesme "Rastu tvoja krila poletećeš": Rastu tvoja krila, / crne rukavice / iza sivog zida. Pesnik, uz metaforu, zna da "aktivira" i metonimiju: Proći će / prazna košulja / sa vetrom u rukavima ("Ponoć"). Njegova metonimija zna da se priljubi apsurdnom, čak i grotesknom: Sve pripada vama, / svet pripada vama, / devojke / u crnim čarapama, / bez lica ("Sve pripada vama"). Mitski Orfej detronovan je najpre tako, pomalo crnohumorno, što se naziva Orfeus, da bi potom usledile sledeće odrednice: pasji sin: / svirač bez ruku, / bogalj kraj puta, / bivši nebeseki pevač, / sin magle i sumračenja ("Nebeski pevač"). Jedan od "junaka" ovoga pesništva nesumnjivo je senka. Ona koja se u naslovu pesme, i stihu prisutnom u njoj, "Navuci senku na čelo", nahodi. Deca koja imaju svoj mali, lični, pakao, ("Deca"), istovremeno su i deca-starci, topos srednjevekovne književnosti o kojem je znalački pisao Ernst Robert Kurcijus. Ona se igraju pepelom / iz bivšeg vrta (jasne su asocijacije i na čuvenu Popinu pesmu "Pepela" iz ciklusa "Igre" nezaobilazne njegove Kore, ali i na čitavu zbirku Bivši dečak Ivana V. Lalića).

Sa ovom poslednjom zbirkom mnogo više korespondira čitav ciklus Vučićevih pesama u kojima se govori o našim (i ne samo našim, svakako) postradanjima tokom Drugog svetskog rata, ali i u drugim, novijim vremenima. One nam deluju mnogo doživljenije i pesnički pročišćenije od sličnih, mnogohvaljenih, pesama Ljubomira Simovića. Vučićeve pesme, dodirnute užasom, iznedrene nabuhlim, naraslim telom samog mraka koji se do govora uzneo, pune su bodlji smrti. Onaj ko zbori onaj je što silazi(m) u ponoć / s one strane zida / da govori(m) ("Ovde gde je čisto"). Da bi to mogao da učini neophodno je potrebno da ga, nerođena još, sestra skine ... s raspeća. U prikrajku svih pesma, kao osnovna slika, fon čitave zbirke pojavljuje se razapeti Hrist. Navešćemo samo dva primera: Prognani svoj krst / u sebi nose, / iznutra raspeti / muklom mukom i mučninom ("U surgun"); S osmehom osami se / pod teškom senkom / svoga krsta [Kasno došao"; pored aliteracija i asonanci koje svedoče o velikoj zvučnoj zasićenosti Vučićevih stihova (pridružićemo im i stih iz pesme "Vedre visine" — Vedre su visine vremena, kao i, već citirani, stih muklom mukom i mučninom iz pesme "U surgun" u kojem nalazimo, pored aliteracijskog ponavljanja glasa m i asonantnog ponavljanja samoglasnika u i o, i unutrašnju rimu), treba se posebno zadržati na epitetu težak oksimoronski pridodatom imenici senka]. Sudbinsko, tragično pitanje, pitanje nad pitanjima, ono kojim se okončava pesma "Ustanove", jeste: Kolika je bila noć u Jasenovcu? Ono vodi pesnika do jezno metaforičke slike U ždrelu krematorijuma / pulsira bledo sunce / nad pepelom ("Pod pepelom"), na jednoj, ali i do one, takođe jezne, zasnovane na matićevskoj igri reči, po kojoj je jasen drvo mrtvih koje se speluje: ja — sen, ja — sen, ja — sen..., koja je propraćena i sledećom, stravično ređalačkom, nabrajalicom u fusnoti: Jasenoivac, Jasenica / Jasenovo, Jasenovik, na drugoj strani. Ne zaboravlja se ni na sarkazam: Krv je pitka voda / šapuću najžedniji ("Krv je pitka").

Nekolike pesme spevane su u, brzalačkom, šestercu; nekolike kombinacijom peterca i šesterca. U pesmi "Tamnina" nalazimo refrensko tamnina, svakako, a u onoj koja je naslovljena "U tamnoj riznici" sledeće, iskošene (semantičku iskošenost im podaruje iznenadno uvođenje, nadrealne, treće obale), stihove: Između dve noći / bistra reka teče, / ali strah je budan na / trećoj obali.

Pred nama je najbolja za sada i najtamnija (izgleda da kada je autor o kome pišemo u pitanju to jeste aksiom) pesmozbirka Zorana Vučića. Iz nje nas i bukvalno zavejava mrklina, bodlerovska i ujevićevska, bolje — vučićevska, prožeta prazninom (jedna drugu jedu, iako posestrime jesu; autor se dosadašnjim pesničkim stvaranjem uključio u kolo prokletih pesnika): Govorim: od noći otimam / sunčano biće ("Govorim"); Velika praznina / na koju si svikao / — kao na domovinu // Ta hidra unutarnja / raste i grli svet / pipcima nevidljivim ("Praznina"); Tvoja vitka ruka, / tvoje nežno materinstvo, / praznino, / svija se oko ploda ("Semenka budućnosti"); Veliko zvono belo / u tamnom mesu veka / zaklaćeno. // Strašno bruji praznina / nad gradovima / nad grobovima ("Zvono"); S one strane noći / senke obešenih, sa ove gavrani / nad rodnom kućom. // Svetli prozori / očima mrtvih zazidani ("Pod prozorima"; gde su obešenici ako su u onostranom njihove senke?; dopiru li senke mrtvih sa ove strane na kojoj bi trebalo da budemo u vlastitoj praznini?); tvoje nežno materinstvo, / praznino // ... siva / semenka budućnosti / već tone u ništinu ("Semenka budućnosti"); Izvesno (bez senke) / blistaju vešala ("Tamnina"); Počeće berba, / berači već razgrću / grobove ("Rodno drvo"; ova i naredna pesnička slika, i više su nego ponoćne, jezne); Bilo bi zaista mračno / da ne svetli / tvoj krilati grob / u vazduhu ("Mračno"; ova antikoloritna, crna do srži, pesma građena je tako što je sve u njoj izmešteno: zariveno u crnilo, tminu, nepostojanje — da li zlom, da li jedino njime? — paklenski, grobljanski, zasvetluca); Deca imaju svoj / mali pakao ("Deca"); na mrak svoj navikni se / [...] / siđi u svoju tamu ("Ne naginji se"); Izaći iz tamnice tela / [...] / Sići u svoj ponor ("Izaći iz tamnice"). Vučić je pesnik koji hrabro silazi u vlastiti ponor. Daruje nas, u njemu procvalim, cvetovima zla. Da li — omogućavanjem Ništavilu da prozbori pitomimo nebiće? Možemo li se i sami obićiti obićavanjem nebića? Šta stičemo brisanjem granica, i onih koji biće luče od nebića? Mogu li se te granice uopšte, i konačno, ništiti? Može li to (pomaže li nam u tome) poezija?

Uz Gordanu Todorović, Srbu Mitrovića i Zlatu Kocić, najbolji pesnik u Svrljigu ponikao, Zoran Vučić nije (nikad to nije ni bio; ni na počecima svoga pesnikovanja), nipošto nije, lokalni pesnik. Savremena srpska poezija ima u svojim redovima jedno samosvojno pesničko ime. Pravi je trenutak da to shvati i naša književna kritika. Pesnik koji nas je štedro darivao pravim, iz tame šiknulim, pesmama zavredeo je da bude prihvaćen kao, ono što odavno jeste — veliki pesnik.

Rukopis koji postoji vaistinu je pesnički rukopis koji postoji."






Povelja za 2010. godinu Počasni građanin opštine koju tradicionalno, povodom Dana opštine, dodeljuje Skupština opštine Svrljig, pripala je pesniku i kulturnom pregaocu Zoranu Vučiću. Više od četiri decenije pesnik Zoran Vučić nalazi se u službi kulture i umetnosti Srbije. Rođen u Okolištu, selu svoga oca, 1947, odrastao u susednom Bučumu, selu svoje majke, pesnički život otpočeo je kao seljak — pesnik. Jednu deceniju proveo je u Beogradu gde je radio kao novinar a potom i kao urednik časopisa Raskovnik, da bi radni vek završio u Kulturnom centru u Svrljigu. Upravo tu je dao maksimum svog stvaralačkog truda i umeća, gde je godinama vodio manifestaciju "Dani Gordane Todorović". Tu je delovao kao začetnik Zavičajne zbirke knjiga kojom se Kulturni centar Svrljig i grad Svrljig mogu ponositi. Godinama je bio u organizacionom timu naučnog simpozijuma Tradicionalna kultura istočne Srbije i susednih oblasti, i član redakcije Etno-kulturološkog zbornika i lista za decu Đak. Zoran Vučić je jedan od pokretača i glavni urednik časopisa za književnost, umetnost i baštinu BDENJE, koji u izdanju Kulturnog centra izlazi od 2002. godine.

Osim tridesetak pesničkih zbirki Zoran Vučić je autor i nekoliko dragocenih knjiga. Pored Maternjeg jezika (antologija savremene dijalekatske poezije) i hrestomatije Bugarska književnost juče i danas, sačinio je dve antologije svrljiškog pesništva Berači zvezda i Snevanja i bdenja. Poslednjih godina aktivan je prevodilac književnih priloga sa bugarskog jezika, a njegove pesme i članci prevedeni su na više evropskih jezika. Član je udruženja književnika Srbije. Za svoje pesništvo Zoran Vučić je nagrađivan brojnim književnim nagradama, a nedavno je dobio i prestižnu nagradu "Rade Drainac".

Srpska Televizija
(photo & info: Siniša Mijatović)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #9 poslato: Maj 02, 2013, 01:30:01 am »

*
ZORAN VUČIĆ:


TANKI KONČIĆI ŽIVOTA


Sve sam budniji: u ilovači na grobljima, na putevima seoskim u umi i smonici, na brdima u peskuši i belici, na ugarima u crnicu do grla utonuo.

Vratiću ti sve tvoje: oči i uši, ruke i usta što su te slavila. Ništa nije moje, velika majko!

*

Ćuti kuća u kojoj sam odživeo najranije detinjstvo. Zaključana. Napuštena. Sama. Iza tamnih prozora tišina i mrak, kraj basamaka bujna kopriva i pelin. Otišla je i stričeva porodica u "srećnu budućnost". Hodam po dvorištu pust i sam. Kraj bunara burjan i pavitine, umesto loze koja se pitomo granala po jabukama. Na staji otvorene vratnice, a unutra mrak i paučine.

U strašnoj samoći pred napuštenom kućom detinjstva pukla je nit što me vezivala za ovu dolinu i dovodila u nju. Nikad se više neću vratiti. Bežim od duha mrtve kuće.
 
*

Jasno se sećam oskudnog detinjstva u planinama istočne Srbije. Siromaštvo je bilo opšte blago moga naraštaja. U svemu se škrtarilo, samo ne u igri koja je bila bogata i maštovita. Sve što nam je za igru nedostajalo morali smo samo da izmislimo i napravimo.

Tako smo rano postajali ljudi i majstori.
 
*

Veličanstvena je igra jaganjaca uoči Đurđevdana po livadama i proplancima. Tu sliku nosim iz detinjstva, čistu i jasnu kao oko kladenca.

Gledao sam kako umiru prerezanih grla u praznično jutro. Kad se telo umiri, ostanu samo oči otvorene, plavlje od letnjeg neba, a potom se lagano zamagle, zamute i pobele. Liče na oči uplakanih devojčica, ništa u njima nema od one mržnje i besa kad ljudi umiru. Tu su se, jedino, oni prelepi skokovi u svetlost, zaustavili da još malo svedoče o proleću.

Ko jagnjad nije voleo u detinjstvu taj ne zna kako se kida tanki končić života razapet između naših nerazumnih potreba i višeg smisla igre.
 
*

Gledam kako trule i propadaju seoski plotovi oko avlija ispleteni od grabovog, leskovog i drenovog pruća. A koliko su ljubavi i umeća uneli u njih njihovi graditelji, majstori po nuždi.

Vidim kako plotovi umirući najtrajnije pamte snegove, kiše i žege dok se vraćaju zemlji iz koje su izrasli.

Ljudsko pamćenje je nepouzdano i kratko.
 
*

U proleće procvetaju džanarike na grobljima u zavičaju. Rojevi pčela u belim, cvetnim oblacima iznad krstača, sivih peščara i mrkih kamenova.

Šljive na grobovima, sa korenom tako duboko i žilama koje grle kosti poraženih, i rastu ravno iz večnosti o kojoj sve znaju oni što ih zasadiše.

Groblja se ne vide u proleće kad šljive procvetaju. Šljivici na tužnim mestima za retke namernike i putnike izdaleka.

Ali, tako se život nastavio.
 
*

Još leleču seljanke na grobljima u istočnoj Srbiji uoči praznika: pohode mrtve, nose ponude.

Poštovanje mrtvih ovde je još veoma jako, mada svakojakim nanosima novih razdoblja — razvodnjeno.

Taj lelek (samo žešći i prodorniji), prati me iz detinjstva, duboko negde pritajen i usađen u mene.

Pričini mi se ponekad u vrevi ulica velegradskih ili u letnjoj tišini i izmaglici Panonije.

Tako sam ga jednog leta čuo i u šumama Bavarske.

Večan je lelek seljanki.
 
*

Zime u selu su teške i duge kao starost, a leta kratka, bez odmora i spokojnog sna. Večna zebnja i strepnja sinova zemlje za čeljad, stoku i useve i na san se produžila. Strah od ratova, bolesti, suše i poplave večan je. Nema praznika, svadbe i sahrane gde on nije prisutan.

Da nije straha ko zna da li bi se ruka ratareva nežno nadnela nad klasjem?
 
*

Zagubile se u vremenu, izbledele, seoske svetkovine: vašari, slave, svadbe i litije. Nove igre zamenile su stare.

U seoske domove naprečac su ušle i nafrakane golišave igračice iz beloga sveta i promukli glasovi naših kafanskih pevača.
 
*

Video sam u Knjaževcu na autobuskoj stanici mladu seljanku lepog produhovljenog lica — ali tela već iskopnelog od težačkog načina života, poslova i rađanja.

Namah su mi u sećanju iskrsle one vitke, nežne, bledolike kokete iz gradskih kafana, gde se okuplja takozvani umetnički svet.
 
*

Kad odlazim u zavičaj skoli me neka tuga pregolema. Svaki susret sa zemljacima mi je teret i bol. Znam da ću ih videti u autobusu sa izanđalim korpama i torbama kako se tiskaju i gužvaju, svađaju i pričaju grube šale. Tužni lakrdijaši u izdrndanom autobusu vraćaju se s pazara iz palanke gde su prodali svoju muku i kupili sitnice. Vraćaju se u svoje pustinje i pričaju da rečima pokriju prazninu koja ih je zatekla na samoj obali ovog veka.

*

Danas svako gleda "svoja posla" i ćuti o krupnim i presudnim pojavama i pitanjima.

Mali ljudi jedu, piju, množe se, i žele da tako jedino bude i ostane. Nakratko smetnuli s uma sudbinu. Mali ljudi kupuju šarene sitnice da ih razvesele u pustinji života.

Nesrećni ljudi žive u velikom strahu i zaboraviće da govore.

*

Tiho je danas u šumama Tresibabe. Nad šumske puteve i progone nadneli se i zgusli glogovi, grabovi i hrastovi.

Putevi detinjstva koji su vodili u nepoznato i pitko plavilo neba iznad šuma. Oni su odveli u svet, i nema na njima tragova povratnika.

Samo vreme niz njih otiče. To je sudbina puteva.

*

Noć zavičajna, mukla i duboka. Toplo. Strava. Negde sa istoka grmi, sprema se nevreme. Još jedna jesen; lišće je već sluti. Duboko dišu tamne šume.

Kako prolaze leta, kako nas izdaju!
 
*

Tamna, teška i duga decembarska noć. Samo psi laju zagledani u nešto što ljudsko oko ne vidi. Uzalud gomile knjiga oko mene kad ni u jednoj ne piše kako dočekati dan, unapred svestan da će i on proći.

Kako li je sada zaljubljenima, samima, nesrećnima i bolnima.
 
*

Kad okopne snegovi koji podsećaju na večnost, na nepromenu — s prvim lišćem probudi se i slutnja jeseni.

Sve zeleni, mladi se, i ide ka zrenju.


Iz knjige "Bilo i prošlo", 1982.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #10 poslato: Jun 17, 2013, 03:03:18 am »

**

NAGRADE NAŠE NASUŠNE


Vele upućeni da u Srbiji danas ima oko tristotine književnih nagrada. Po broju tih priznanja moglo bi se zaključiti da ovde postoji veoma bogat i raznovrstan književni život i da će ta znamenita književnost, koju stvaraju srpski pisci, preplaviti i usrećiti svet. U to su, sasvim je izvesno, čvrsto uvereni mnogobrojini grafomani i skribomani, jer oni postojano veruju u svoju bogomdanu književnu misiju. A to je u ovakvim ili onakvim okolnostima sasvim raztumljivo. Ni većeg siromaštva, čemera ni jada ni više "bescelera" svakojakih romanopisaca i "velikih" pesničkih ostvarenja sve brojnijih stihotvoraca: sve je veća i moćnija armija srpskih liričara za koje su i velike teme premali zalogaj. To je, pomislili bi neupućeni, posledica velike pismenosti i izuzetnog obrazovanja naših ljudi o čemu su pravoverni i u sve upućeni vlastodršci decenijama neprestalno trubili. Ili je pak taj opšti lirski zanos znak i plod izuzetne darovitosti. Ali, ne lezi vraže, nedavno su današnji politički zvaničnici i činovnici zaduženi za prosvetu i kulturu konačno priznali i javnosti saopštili nemilu činjenicu da u Srbiji danas ima dva ipo miliona finkcionalno nepismenih ljudi. Verovatno da i to veoma podsticajno deluje na ovo prosto neverovatno brojno stanje književnih stvaralaca, a shodno tome i na broj književnih nagrada. Upućeni kažu da pomenuti broj književnih nagrada nije konačan i da se skoro svakodnevno osnivaju nova književna priznanja, ne bi li se kako namirilo to nezasito mnoštvo "značajnih" pisaca čije delo zaslužuje pažnju javnosti.
 
Velika je, gotovo iracionalna, žudnja za priznanjima i nagradama. Srpske književne legije sa neviđenim žarom kreću u berbu književnih magrada, a one su i ove godine obilato rodile. Borba je žestoka i bezmilosna, jer veličina književnog stvaraoca i njegovog dela zavisi od brojnih osvojenih priznanja. Zveckaju značke i odlikovanja, sjaje plakete, šušte diplome i povelje, blistaju krstovi, kondiri i pera. A tek nagrade koje nose imena velikih i znamenitih pisaca. Oko njih se vodi najžešča bitka i velika trgovina. U žirijima sede milosrdne sestre koje glume stroge i pravedne arbitre. Partijske, klanovske cehovske grupacije prigrabile su za svoje mezimce i izabranike one najvažnije, koje pored izvesne slave dobitnicima donose i materijalnu korist. Svaka Varošica danas ima barem jednu, a neke i nekoliko nagradica. Tu palanački kulturtregeri i lokalne književne veličine vode glavnu reč i te nagrade koriste kao ličnu svojinu za razmenu i trgovinu.
 
Pojava ovolikog broja pisaca u vremenu ošpteg siromaštva, svakovrsnog nasilja, moralnog posrnuća i lažne duhovnosti, zasenjuje prostotu, ali ne može da svedoči o veličini i moralnoj visni jedne književnosti. Etički kodeksi odavno su zanemareni, zaobiđeni ili prilagođeni meri onih koji odavno o svemu odlučuju. Danas je već dragocena retkost sresti časnog čoveka, a još ređa pojava je sresti poštenog pisca. Ipak, da ne bude baš sve tako crno, pobrinuli su se retki pojedinci, stvaraoci od integriteta, časti i savesti. U silnom moru dobitnika bilo je i retkih odbitnika nagrada, koji su tim činom spasli dušu i sačuvali svoje stvaralačko biće. Ranih šezdesetih godina minulog veka (u neprikosnovenoj partijskoj državi) pesnik Branko Miljković vratio je Oktobarsku nagradu grada Beograda. Danilo Kiš je šest godina po dobijanju Ninove nagrade (1972) vratio priznanje zbog tekstova koje je o Času anatomije objavio ovaj nedeljnik. Ostalo je zapisano da je Milisav Savić (posle spletkarenja kakvo je svojevremeno pretilo i Miljkoviću i) vratio Ninovu nagradu za roman godine. A onaj opsednuti tamom, istinski pesnik Novica Tadić odbio je nagradu Desanka Maksimović, odričući se tako i materijalne koristi, što na kraj pameti nije bilo nekim osvedočenim evropejcima i evropejkama, iako očigledno do književnog dela Desanka Maksimović drže kao do pišljiva boba. Antonije Isaković je odbio Oktobarsku nagradu 1993. godine uz obrazloženje da je trebalo da pripadne njegovoj supruzi Leposavi Milanin. Nenad Jovanović, (tada dvadesetčetvorogodišnjak), je 1997. godine vratio nagradu Matićev šal za knjigu Ignjat u znak protesta protiv celokupne situacije u Srbiji. Pesnik Miloš Janković odbio je nagradu Milan Rakić zato što je to nekada kultno priznanje potpuno obezvređeno i obesvećeno. Unižene su, danas, gotovo sve nagrade i svedene na meru novih dobitnika. Moguće je, da sam nenamerno, neko ime, nekog od odbitnika zaboravio, pa zato unapred ponizno molim za oproštaj.
 
Neka ovde još bude zapisano, da se ne zaboravi, da su neke ugledne nagrade bivale dodeljivane, a potom političkom voljom i intervencijama preko noći oduzimane nesuđenim dobitnicima. Toliko o "časti i moralu" moćnih i nedoučenih vlastodržaca. A današnji književnici, internacionalni i nacionalni, evropejci i patriote podjednako vešto i neumorno grabe nagrade i druga priznanja. A u izmišljanju i osnivanju novih nagrada, najneumorniji su prekaljeni skribenti, ne bi li se tako i oni okitili odličjima. Već slutim da se ovaj tekst neće dopasti nekim piscima, a možda će ozbiljno i naljutiti, kako je to kod nas odavno red i običaj, upravo one koji nigde nisu pomenuti.
 
Dakle, nijedan srpski pisac bez nagrade.

 
Zoran Vučić
Na Tresibabi,
jula 2012.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #11 poslato: Novembar 12, 2016, 01:05:48 am »

*

ZORAN VUČIĆ — POČASNI GRAĐANIN OPŠTINE SVRLJIG


Ovogodišnja povelja Počasni građanin opštine koju tradicionalno, povodom Dana opštine, dodeljuje Skupština opštine Svrljig, pripala je pesniku i kulturnom pregaocu Zoranu Vučiću. Više od četiri decenije pesnik Zoran Vučić nalazi se u službi kulture i umetnosti Srbije. Rođen u Okolištu, selu svoga oca, 1947, odrastao u susednom Bučumu, selu svoje majke, pesnički život otpočeo je kao seljak — pesnik. Jednu deceniju proveo je u Beogradu gde je radio kao novinar a potom i kao urednik časopisa Raskovnik, da bi radni vek završio u Kulturnom centru u Svrljigu. Upravo tu je dao maksimum svog stvaralačkog truda i umeća, gde je godinama vodio manifestaciju "Dani Gordane Todorović". Tu je delovao kao začetnik Zavičajne zbirke knjiga kojom se Kulturni centar Svrljig i grad Svrljig mogu ponositi. Godinama je bio u organizacionom timu naučnog simpozijuma Tradicionalna kultura istočne Srbije i susednih oblasti, i član redakcije Etno-kulturološkog zbornika i lista za decu Đak.

Zoran Vučić je jedan od pokretača i glavni urednik časopisa za književnost, umetnost i baštinu BDENJE, koji u izdanju Kulturnog centra izlazi od 2002. godine.

Osim tridesetak pesničkih zbirki Zoran Vučić je autor i nekoliko dragocenih knjiga. Pored Maternjeg jezika (antologija savremene dijalekatske poezije) i hrestomatije Bugarska književnost juče i danas, sačinio je dve antologije svrljiškog pesništva Berači zvezda i Snevanja i bdenja. Poslednjih godina aktivan je prevodilac književnih priloga sa bugarskog jezika, a njegove pesme i članci prevedeni su na više evropskih jezika. Član je udruženja književnika Srbije.

Za svoje pesništvo Zoran Vučić je nagrađivan brojnim književnim nagradama, a nedavno je dobio i prestižnu nagradu "Rade Drainac".


Centar za turizam, kulturu i sport — Svrljig | maj, 2010.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: