Milosav Buca Mirković (1932—2013) **
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milosav Buca Mirković (1932—2013) **  (Pročitano 12438 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Maj 26, 2011, 10:16:08 pm »

**





MILOSAV BUCA MIRKOVIĆ

Esejist po vokaciji, kritičar po službi dana i noći — Milosav Mirković nikada nije prestao pevati, pisati stihove, oblikovati pesme sričući semantički zvezdogram, ponajviše darivan snopom asocijacija na Davičove pesničke izazove. Posvećen zavičaju koji je rođen da rađa umetnika, a to je stara i nova Župa, kopaonička Župa, kako je zapisao Josif Pančić — Mirković je postao i njen saputnik, njen istraživač, njen lautar.
 
Pojmovik mu je prevashodno župski, naoko lokalizovan između Goča i Željina, između Rasine i Morave "leve", levačke.
 
Stoga prva Mirkovićeva knjiga pesama "Župska sela" (1975.), pojavljuje se kao prag zavičajnog hoda, kao paradigma onog i onakvog pesništva, u kome pejsaži pevaju, nagonski, a vinogradi rastu, neguju se, zalamaju i beru kao božji plodovi. Čokot, gidža, lastar, šasla, skadarka, prokupac, berba, šafolj, krbla, bačva, muljača, galica, rezanje, prskanje, — oživljavaju slovensku župsku leksiku i zadobijaju novi semantički vidik.
 
Ova godišnja doba Mirkovićeve "rajske zemlje" imaju svoje prigodne i svoje spontane svečanosti, proširuju pounutrenje zavičajnog ritma i rime.
 
Tragajući za čistotom izražaja, kristalnošću metafore, Mirković će ići dalje tražiće i jasnoću prenuća časa u kojem pesma bliznački izlazi na zračnu marginu vinovog lista. "Jelen u Neraću" se, inače, opire tumačenjima, "uglovima" gledanja i gledišta: izričnim kazivanjem autor ove kantilene ubeđuje nas da se smisao i besmisao mogu držati za ruke, da "mogu voditi ljubav", kako je rekao Pol Elijar. Bremenita kratkim udarnim metaforama, knjiga "Rasina i soneti" sporo nalazi, ali brzo obujmi čitaoca ili slušaoca.
 
Najzad, ovom pesniku polazi za rukom da blagodarnu zavičajnost stavi pod mikrosnimak univerzalnog, koji lebdi i struji u svakom od tek olistalih stabala i čokota nemanjićke, pančićevske, i evo, njegove Župe, na dlanu polustoleća...
 
Milosav M. Mirković je rođen 1932. godine od oca dr. Milana i majke Nade Petrović, u Aleksandrovcu župskom, kruševačkom i nemanjićkom. Malu maturu položio u rodnom gradu, veliku maturu u Požarevcu, gde je već uveliko pisao i objavljivao pesme, književne i pozorišne kritike. Zatim, upisao Stomatološki fakultet u Beogradu, ali posle dve godine prešao na Filozofski. U studentski kulturni, politički i književni život uključio se 1952. godine, radeći i pišući u "Studentu", gde je, između ostalih tekstova, objavio svoju prvu pozorišnu kritiku: "Staklene menažerije" u Beogradskom dramskom pozorištu, i relativno kompotentne književne kritike o "Korenima" Dobrice Ćosića.
 
Sa Muharemom Pervićem 1968. godine ulazi u redakciju najboljeg i najpresudnijeg časopisa "Delo", gde će ostati do 1983. godine.
 
Sarađuje u "Letopisu", "Književnosti", "Pozorišnoj kulturi","Vidicima","Mladosti" i "Beogradskoj nedelji", gde je delovao i kao urednik kulturnih rubrika, a najduži novinarski rad posvetio je "Politici-ekspres" i "Ninu".
 
U međuvremenu bio generalni sekretar Srpske književne zadruge i upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Poslednjih petnaest godina piše redovnu književnu kritiku u "Ilustrovanoj politici". Za sobom ima preko 16000 naslova i četrdeset knjiga.
 
Buca Mirković ne peva o sebi. On hoće svet. Ali zna da su sve relacije započele ovde i da se u Župi aleksandrovačkoj tako često okončavaju, kao da je, pišući pesmu samo za taj svoj rodni kraj čuvao. S ovom poezijom stalno izlazite na neke čistine, kroz uparađene predele, pred zrele slike, izdeljene iz bogatog, travnatog, grabuljavog, bokoravog, pasijans jezika, u kome vazda živi poetsko i kad nije nemir, ni urnebes, ni bodež, već kad snevate slatko i slažete "varku na varku".
 
Buca Mirković je zasopljeni strasnik poezije. On hrli pesmi i kad je nema, on ume da je istera iz kamena. U izdanju biblioteke "Savremenik" Srpske književne zadruge objavljena je knjiga ogleda o poeziji i pesnicima "Pevanje i snevanje književnog kritičara i pesnika Milosava Mirkovića".
 
Mirković je zanimljiva i osobena pojava u našoj posleratnoj književnoj kritici. Njegovi pogledi na književnost, posebno na liriku ne naslanjaju se na tuđa estetska učenja, niti izgrađuju strogo naučnu aparaturu kojim bi ih izložio. Mirković, jednostavno, voli poeziju i pesnike (kod mnogih kritičara ovakva sklonost se ne primećuje), pa svo pouzdanje traži i izražava kroz isključivo svoj doživljaj poezije. To je primer novog ekspresionizma u kritici. Poezija je, prosto, izazov jednom temperamentu da svoje utiske snažno zakuva i živahno izrazi, poričući pravila hladnokrvne analize.

Svoj jezik Mirković prilagođava bujnosti, stišanosti ili eleganciji svakog pesnika ponaosob. I ne plaši se improvizacija ishitrenih stavova i sudova koji se mogu oporeći. Bilo kako da piše, Mirković ni u kom slučaju svog čitaoca ne udaljuje od poezije o kojoj zbori, nego čini sve da joj ga primakne i zadrži uz nju.
 
Decembra 2004. godine, žiri Udruženja književnika Srbije, odlučio je da pesniku i esejisti, Milosavu Mirkoviću-Buci, na svečanoj sednici Udruženja, dodeli prestižnu nagradu Udruženja književnika Srbije za "Životno delo" (Za celokupno književno delo).

Živi i stvara u Beogradu i u rodnoj Župi.


Milosav Mirković | Trava od razgona | Izdavač: DODIR | Beograd, 2004


Milosav Buca Mirković — književnik, književni i pozorišni kritičar, esejist, publicista i novinar
Milosav Buca Mirković — Svi moji pesnici
Milosav Buca Mirković — Pevani pesnici
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Maj 26, 2011, 10:16:28 pm »

**

BIBLIOGRAFIJA MILOSAVA MIRKOVIĆA


KNJIGE PESAMA


Nebeske šajkače, balade sa Zejtinlika | Izdavač: Prosveta | Beograd, 1998.

Trava od razgona | Izdavač: DODIR | Beograd, 2004.

Braća i sestre Manastiri Srbije | Izdavač: DODIR | Beograd, 2004.

Dok ptica spava | Izdavač: IK "LJUBOSTINJA" | Trstenik, 2010.

Očima mojim gradovi | Izdavač: Božidar Stamatović | Beograd, 2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Maj 27, 2011, 12:08:59 am »

**
Stihovi Milosav Buca Mirković


SONET O POTERI ZA MNOM

Potera za mnom nema svoje vreme,
Ni čas ustajanja, ni visoko podne,
Ni moje ni tuđe nije breme,
Ni veslo pusto niz reke nizvodne.
 
Ni čas razbojnički, nit' blagosloveni;
Potera za mojom senkom u bircuzu,
Bez putničke torbe dijak uhićeni,
Kao plivač koji zaprosi meduzu.
 
Potera zabrežjem, po štalama surim,
Po teatru senki, po praznom bordelu,
Pretraženi salaš i čamac na buri;
 
Potera u zmijskom belom telu,
U gnezdu golubjem, u ljutoj čauri;
Potera što za mnom piše mi na čelu...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: Jun 04, 2011, 09:21:01 pm »

**



Milosav Mirković
Nebeske šajkače
[balade sa Zejtinlika]



PODNAREDNIK ZAVIŠA

I moj mlađani život ode
A ne zahvatih svatovske vode,
I ne okusih maline u lazu,
Ne okitih se perjem u mirazu,
I ne pojurih za devojkom-srnom,
Nego se vrnuh za mećavom crnom...


BOLNIČAR MILISAV

Lečiš se vazdušnom penom
Opijaš se sokom od algi
Kanavac ti vazda beo
Stopala vazda u rovu
Sanjaš orahovo lišće
Zubi-sekutići još ti rastu
A rane ti mirišu
Na lipe dedove.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #4 poslato: Jun 04, 2011, 09:52:03 pm »

**



Milosav Mirković
Trava od razgona


PISATI, PISATI

Pisati po snegu, ili po vodi,
Pisati u avgustu po nepogodi,
Pisati po slami, po paviti,
Despoticu bezimenu slaviti,
Pisati perom, ili čiodom
Pisati u tamnici za slobodom,
Pisati brodski dnevnik bez broda
Pijan ko kovač tuđeg hoda,
Pisati po perju paunovom
I po temenu Ulisovom,
Pisati po ljuskama nojevog jaja
Od župskog jutra do beskraja...



KAKVE TO VEZE IMA, BOŽE MOJ

Kakve to veze ima, bože moj,
Elijar je rođen u Sen Deniju,
Ja u Aleksandrovcu župskom.
 
Kakve to veze ima, sestre moje,
Njemu je ženu preoteo Dali,
A moja se vratila majci.

Kakve to veze ima, brate moj,
Elijar je pušio po sto cigareta,
Ja nikad nisam pripalio.

Kakve to veze ima, druže moj,
On je pisao balade i romanse,
Ja vinske pesme i zdravice.

Kakve to veze ima, bože moj,
On je pevao o Pablu Pikasu,
A ja o Ljubi Popoviću...



JEZGRO ORAHOVO

Jezgro oraha samohrano
Probudilo me jutros, rano.
 
I kao da ima tetive srne
Pokušalo da se u orah vrne.
 
Ali je kasno bilo jezgru,
Već je oplodilo zornu zvezdu.
 
I napojilo sve moje žile
Da bi se nad ušćem svile.
 
Ko vitez u rosnoj zelenoj resi,
Majko božija, daj nam dnjesi.

Jezgro oraha obećano
probudilo me jutros, rano.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #5 poslato: Jun 04, 2011, 09:52:12 pm »

**



Milosav Mirković
Braća i sestre
Manastiri Srbije


REMETA, NA FRUŠKOJ GORI

Nikoga, nikamo i nigde:
ni gušterice na pragu,
ni lista jasike u vazduhu,
ni pčele mezimice,
 
Nikoga, nikamo i nigde:
ni loze, ni rabadžije,
ni fenjera pod krovom,
ni ariša pod maglom,
 
Samo dva cveta različka
kao dve suze jastreba,
ranjenog nepogodom
uoči Svetog Tripuna.


KALENIĆ, STREPNJA

U snu zastrepim:
u Kalenić grom udario!
 
A nikoga na zemlji nema
nikoga u nebesima,
ruža vetrova uvenula.
 
Budim se u lucerki:
jedna mi je ruka prebijena
a druga osuta?
 
Vidarice za bregom
a vodarice za slepim
kamenom vodenice.
 
Jedina se spasila:
rozeta u zenici
na vjeki vjekov !


LJUBOSTINJA NA MORAVI

Morava zelena, obala čista
lebdi njome senki trista
Visoka trava, ko bršljan rosova
Napaja usta sa žednog Kosova.
 
Koja je mlađa, koja sterija
Ne zbori nam ni Ognjena Marija.
Koja za vitezom, koja za knezom,
pali kandilo sa crnim slezom.
 
Koja bez roda, koja bez kuće,
Dok smerno prolaze kroz Veluće.
Trista udovica, trista ciklama
leluja bregom budućeg hrama.

A u temelju je glečara inje
dok su od hrašča ikone detinje.
Lebede duvne, prolaze starice
na zlatnom tragu Milice Carice.
 
Sve duži pružaju nežni korak
dok ih celiva moravski orah.
A kad naiđu na šumni zdenac
Jefimija će isplesti venac,
Od smilja što ga šalje Žarevo,
Bogu božije, a caru carevo...


RAVANICA

Izrasla iz milošte
Milice, potonje kneginje,
U jošju odrasla jošte
Iz poraza kao svetinja.
 
Koplja i mačeve ukloniv
Ispod purpurne venčanice,
U ponoć klešući stoliv
Ne otkrivajući lice.

Bdeonica do zore besana
Svetli sa tvojih krovova,
Kamenom i kostima klesana
I Svetih ratnika bolova...


LAZARET MANASTIR

tamo gde cvetaju divlje ruže,
Lečio se, već davno, seljački soj,
Između kosidbe i ranomuže,
Dok je med točio pčelinji roj,
Tamo je sada samo lazaret,
Napušten, krova ispucalog,
Nije čak ni pešački zaokret,
Ne doziva ga ni lovački rog.
A bila je bolnica, poljska, mala,
Dohodio je i sasvim zdravi svet,
Sad ga je smola pokapala
Davni manastir lazaret...
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #6 poslato: Jun 04, 2011, 10:19:31 pm »

**



Milosav Mirković
Dok ptica spava


IZ RECENZIJE

Esejist, kritičar, pesnik i pripovedač Milosav Mirković ide u najplodnije savremene srpske pisce. Posle knjige O estetici, o etici, o tici došla je zapažena knjiga Svi moji pesnici, a potom i druge: Veliki drug, Matić i mašta, Naš roman, Eseji od nemira, pa dve antologije i jedna panorama poezije, poema Okeanija, Župske novele, nekoliko pesničkih knjiga i četiri knjige o glumcima.
 
Nova pesnička knjiga Dok ptica spava ima karakterističnu okosnicu, koja je vidna u poemi, novelama i u zbirkama Jelen u Nerađu i Župska deca velika gospoda. Mirković je doživeo utopiju — detinjstvo, dečaštvo i mladost — u Župi. Toj utopiji pesnik se povremeno vraća kao što veliki Kami sniva povratak u Tipazu. Nova pesma je u znaku župskih dana koji teku "ko konji na Goču razigrani", puna je snimaka sa Željina, Stolova i Kopaonika, ali koje, sezanovske i šagalovske, svakojako nosi u široka prostranstva Okeanije. Mirković tako povlači treperavu liniju između zavičaja i sveta. Župa se širi u Okeaniju kao što se Okeanija ujezgrava u Župu.
 
Mirkovićeva knjiga pesama ima tri ciklusa od po tridesetak pesama sa semantički utemeljenim naslovima: Sretenje, Vavedenje i Preobraženje. Odustajući od traženja smisla života u Trenutku kao izrazitom predstavniku vremena, Mirković svom župskom svetu dodaje metafizičku dimenziju: mitska kružnica života ide uzlazno, od Sretenja ka Preobraženju, i nizlazno od Preobraženja ka Sretenju. Zato ova poezija uz svu vedrinu, uz svu opijenost "vinom iz Drenče" i "gizdavim biljem" sa Željina, Goča i Stolova, u čemu bi uživao i Pasternik, ima jednu melanholiju prolaženja. "I ti ćeš proći avguste zlatni", uzdahnuće pesnik podižući "uveli kestenov list". U ciklusu Preobraženje ima mezgre oraha i lešnika, ali je krenula i melanholična intonacija: sunce više nije spokojno, počinju "igre u mećavi", zimska samoća sve je jača, "ogrozd" je i svitanje i pustinja. Zato knjiga, po osmišljenoj unutarnjoj logici celine, začinje pesmom Mali rekvijem ("I sve će, sve će da ozeleni .../I sve će, sve će tako da svene"), a poslednja pesma Nemire moj lepi završnica je jedne melanholično obojene misli o životu u kome je definitivno samo prolaženje:
 
 Nemire moj lepi,
 možda potonji, umire se,
 zaslepi, ogluvi kao hrast
 pod munjama od mesinga,
 i vrati mi u skoku
 kiše belice, vrati mi:
 loptu i majice, čarape
 i patike među dunjama,
 useli u mene jelene
 od tri godine, između
 vodenice i gorkog pelena,
 nemire moj lepi,
 možda potonji...

 
Završetak je eliptičan, označen trima tačkama: povratka u utopiju nema, čežnje utopije ima...


Miloš Petrović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #7 poslato: Jun 04, 2011, 10:19:42 pm »

**

Milosav Mirković
Dok ptica spava


Iz ciklusa Sretenje

MALI REKVIJEM

I sve će, sve će da ozeleni
Mladiću, starcu, detetu, ženi,
I sve će rasti iz samog oka
Do vitlejemskog vodoskoka.
 
I sve će, sve će tako da svene:
Dete pre starca, mladić pre žene,
I sve će pasti do uroka
Između vode i vodoskoka ...



U ŽAREVU SA MUZIKOM

Bubnjevi visoko u planini
Fagoti između borova
U klisuri staro gajde
Duž reke harmonika
A duduk kod vodenice.

Samo u mojoj sobi
Koja gleda na sever
Čuje se orlovo perje
Kao da svira violončelo
Orašjem ogrnuto.



Iz ciklusa Vavedenje

VEČERA U VRTU POD KIŠOM

Sedeli smo u vrtu pod grimiznom brezom
Ćuteći, večerali pogaču sa vinom,
Kao za potonjom viteškom trpezom
Ja u senci bora, ti s usnulim krinom.
 
Nikog nije bilo nama naokolo
Samo zečja stopa sa kolonom mrava
Dudovi se krotko zanjihali golo
A mrve pogače zaustila trava.
 
Na kapiji leta odjednom se lovac
Naših dugih senki pojavio krišom
Ja se maših brzo za stari časlovac
A ti dalje ćutiš kao vrt pod kišom.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #8 poslato: Jun 04, 2011, 10:35:12 pm »

**



Milosav Mirković
Očima mojim gradovi


SLOVO O AUTORU
 
"Između malenih gradova Srbije, u zelenilu svojih sokaka i zasvođenih kapija, i onoga što se zove veliki svet, pa za mnoge mora odmah da bude i kosmopolitski, ničiji i svačiji, esperanto način mišljenja, svetlost koja je razantna, — gde sam to ja, sa svojim istim temama o takozvanoj prolaznosti i o zavičaju koji nije takozvani, već stvaran, napaćen, tragičan".
 
Dušan Matić
 

Slično misli i piše naš osvedočeni lautar i promoter srpskih životnih pejsaža, Milosav Buca Mirković. Gradovi kao inspiracija, do sada ne zabeleženo na ovaj način u našoj savremenoj lirskoj poeziji. Ova zbirka nije samo puki čas iz geografije, nije pisana gledajući u Atlas. U svakom od ovih gradova naš Buca je proveo izvestan broj dana po raznim osnovama, od osnivanja pozorišnih festivala, držanja teatarskih okruglih stolova, pesničkih večeri, pukih proputovanja pa sve do toplih prijateljskih poseta. Svaki grad je u njemu probudio posebnu asocijaciju, pesničku senzaciju. Godinama se to skupljalo u njemu, sazrevalo, bujalo, da bi na kraju naš Buca Mirković sve to pretočio u ovu zbirku koja se danas nalazi pred vama.
 
Umetnost ne dokazuje, ona obuzima, opčinjava i hipnotiše, budi i pokreće osećanja koja prosvetljuju, bogate i uzdižu iznad praktičnog, svakidašnjeg. Ima dubokih, u čas otkrivenih istina, mnoštvo mudrih, uzletelih vertikala, u ovoj zbrojanoj i sabranoj biografiji malih i velikih poema i zasićenih melodija, Buce Mirkovića. Jednu od vertikala osećamo kao svest o trajanju, o ponavljanju istorijske nužnosti, o nesebičnom žrtvovanju kao akomuliranoj energiji.
 
Što su nam koreni dublji, srčaniji, i stabla su nam životvornija i plodovi nesebičniji. A što nam je istorija duža, i što nam je pamćenje pouzdanije, to nam je sadašnjost izvesnija i suđenija.
 
Objavio je Buca Mirković nekoliko hiljada tekstova o književnosti, pozorišnoj umetnosti, preko pedeset knjiga i zbirki pesama, uspešno su ocenjene i tri njegove drame, nekoliko knjiga zapaženih eseja o našim piscima i pesnicima. Iz njegovog književnog pera izlegle su se pesničke plakete i zbirke, monografije glumaca, glumački medaljoni, portreti i eseji o glumcima.
 
I danas u ozbiljnim godinama svakodnevno radi: čita i piše, peva i sneva.

 
Boža Stamatović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #9 poslato: Jun 06, 2011, 11:34:38 pm »

**
Milosav Mirković
Očima mojim gradovi


GRADOVI PO SRBIJI


POVRATAK

"Nisam uspeo da se istaknem u metežu prestonice. Vraćam se u goru Nang-Han, da se tamo smirim. Odsad nećete više moći da me pitate o putu. Jer priroda je nepromenljiva, a beli oblaci su večni."
 
Mong-Kao-Jen, kineski pesnik XVII vek
 

Nad Beogradom sunce sja kao da nikad neće zaći. Ali kad stane da zalazi, u ove jesenje dane, gasi se kao žeravka u vodi. Izgleda mi kao da ne zalazi sunce samo, nego i zemlja s njim. Potone zajedno sa suncem i modra gorska kosa u daljini, a zatim počne da se gubi i sremska ravnica, da se savija kao naslikano platno. Savijaju ćilim. Savršena predstava. Trenutna iluzija koja prođe ne ostavljajući tragove, kao nerazumljiva jeza uz kičmu.
 
U mom ranom detinjstvu jedna od najvećih i najlepših senzacija bila je prva cirkuska predstava na koju su me odveli. Samo i tu je bio jedan trenutak straha i plača. (Ivo Andrić)
 
Promeni svoju pesmu
I grad rodni promeni
Procvetao je vinograd
I proleće se ojeseni
Sve što je bilo više nije
Mećave se stide vodopada
Ustani zato što ranije
I sebi okreni novi grad
  
autor
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #10 poslato: Jun 03, 2012, 03:40:50 am »

**
Milosav Mirković
Očima mojim gradovi


PRIZREN

Grad u svitanje
A varoš iz večeri
 
Srebrna kula u veku
A koplje obrnuto
Na plećima dečaka
Bez igde ikoga
 
Prizren, prizrevajući
Despoticu u vratima
Od svile poderane
Kljunom jastrebice
 
Putovanje bez puta
Srbija bez jednog oka.


NOVI PAZAR

Ne ležiš po dolinama
Ne juriš na obronke visoke.

Danju pazariš nesanicu
A obnoć nevidelicu.
Grad si u inat gradovima
I Menhetnu, rođeni moj.

Ima dana kad si bimbaša
I noći kad si prosjak.
Klijaš iz pšenice belice
I hrastovu koru ližeš.


LOZNICA

Samo ti kao istina, kao jedro
Još možeš da staneš u moju sobu:
U moju malu školjku, u moju smeđu zenicu
Samo ti kao miris i kao zapovest.
 
Drugi te dobro znaju, a ja te verno slutim:
Najzad jedno jezero koje ti prašta,
Najzad jedna poplava koja se stidi
Da ti do kamena, do samih nogu dođe!

Samo ti kao istina, kao jedro
Neuki kaloperu koji odgovara
Možeš da staneš u moju malu sobu,
U moju malu školjku, u moju zenicu tajni!


UŽICE
Po Osipu Mandeljštamu

Ne upoređuj: neuporediva su živa lica.
Sa nekakvim strahom umiljatim
Usaglašavam se sa jednakošću ravnica
I neba krug me kao nemoć prati.

Obraćao sam se vazduhu-slugi,
Očekujući od njega usluge i vesti,
I spremao se da plivam, i plivao po dugi
Putovanja koja nisam uspeo izvesti.

Gde neba je više tamo se putovanje smeši,
I prati me tuga jasna kao prijatelj znani,
Sa još mladih brežuljaka zlatiborskih
Ka sveljudskim, svetlećim u Toskani.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #11 poslato: Septembar 28, 2012, 11:40:05 am »

*
Milosav Mirković
Čovek je trenutak, epizoda


ČOVEK JE TRENUTAK, EPIZODA

Čovek je trenutak, epizoda,
krpica odlutale cirkuske šatre,
žena je večnost, žena sa jezera koralno ostrvo,
što igra, pleše, pred svakim čovekom,
u svakom trenutku,
ocvetali vinograd
žena je nagašto gazi perje
i par je nezauzdane večnosti svih plodova.


NEZAVRŠENA PESMA

Nezavršena pesma ima ukus pljuska,
U julsko veče okrene vreteno,
I perjem što ga baca divlja guska,
Poleti kružno, kao naposleno.

I sve u modro predvečerje bruska,
Ozari pogačom ludo ožeženom,
Kao kukuruza zaneta tuluska
Kad je i kažnjeno odmah oprošteno.

Mnim: sa očima starog rabadžije
Kako kroz kanate zuri ponoć uska,
Gramatika nije što zrno s činije
Ili orahova radijumska ljuska.

Nezavršena pesma u dečjoj košulji,
Od slova reč šatra parakuska,
Glagoli jutarnji u prvoj kadulji
Još uvek imaju ukus julskog pljuska.
Snim: kako se budi hraniteljka ptica

Ustaje na noge vedra romoranka,
Nezavršena pesma puna trica
Ali će pevati mnome bez prestanka.


LAMENT NAD GLUMCEM LJUBOM TADIĆEM

Ni govora više, ni slova, ni reči:
sam i samcit kao oskoruša stara,
ni kćeri da grde, ni lude da leči,
ni strehe nad glavom, ni vode s bunara,
ni koraka moćnog, ni senke od igre
— sam i samcit kao nekršteno dete,
bacajući kocke, igrajući čigre,
proćerdane krune, svečane korvete, —
a ti nedostupno i sa tri života,
zborićeš sveudilj kao voždov prota,
a onda ko prosjak u mogilu leći,
bez krsta i znaka u bezdan ćivota:
"Nije život — što i polje preći!"


NADA ROĐINA

Ploča je sveža,
svetlo sočivo života
od mrava skromnijeg,
kao za vodom izvorskom točivo,
i ruzmarina stabla lomnijeg,
čika Rođina Nada mezimica,
a pevušila je ko nežno biće:
"Ustaj, draga, zora sviće,
nahrani piliće".


ĆUTANJE JE ZLATO

Ćutanje je zlato,
tečno ko votka,
i blago je moravsko u ljuskama,
paluba neumorna,
tiha, krotka,
ljuljaška sa mravima i guskama,
i trokrilna je kapija sa gajdama,
zlato što se otelo od svake zbilje,
poslednje uzdarje bajkama i vajdama,
i pobedničko moje gorobilje...



Po vokaciji, svakako, je nezaobilazni esejist, ali i pozorišni, filmski, likovni i književni kritičar, iznad svega pesnik ovog jezika i podneblja, pesnik pesme, mnogoznačja reči, ove i ovakve istorije koju čine i svakodnevlja, ljudske sudbine i župski pejzaži.

Buca Mirković je i značajni antologičar bez čijeg bi pregalaštva i studioznosti, i mnogo veći jezici i kulture ostale uskraćene za celovitije sagledavanje onog suštastvenog, onog što u širem i sveobuhvatnom smislu smatramo kulturom i njenim nasleđem.

Učesnik je preko dve hiljade književnih tribina i večeri, promoter preko dve stotine likovnih izložbi i kolonija i multimedijalnih manifestacija.

Učestvujući i radeći u mnogobrojnim književnim i pozorišnim žirijima ostavlja neizbrisiv uticaj na približavanju kultura i njenih tokova.

Živi i radi u Beogradu a letuje podno župskih vinograda u rodnom Aleksandrovcu.


Priredila Biljana Ostojić

Deo teksta preuzet sa: Drama
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #12 poslato: Decembar 04, 2012, 12:56:06 pm »

**
Stihovi Milosav Buca Mirković


SONET O ZALUTALOM KONJU

Pored potoka Seočanskog
Za brdima konjic belac luta
Sa dugom grivom leta lanskog
Bez putovođe i sne puta.

Oko sebe se konjic okrenuv
U moje gleda treće oko,
I kao kosač travu zdenuv
 Ustremio se drugoj obali skokom.

Ali na obali drugoj, suvoj,
Ni smreke nema, ni tamariske.
Kuda će sada načuljiv uvo,

Dok za brdima mirišu dviske
U novembarsko veče gluvo,
Samo su senke konjicu bliske.


KONJI SANJAJU

Trenutak kad hrastovi razmišljaju
Bogorodični lan rasvetljen padinom
Kreste pobunjenih jastrebova
Raskošne nevidelice avgusta
U karaveli od gorobilja
U ravnodnevnici anđela sa zida.
Mlečni put za dvoje, a svatovi
Nestaju u fatamorgani od damasta
Školjke prepune paunovih jaja
Privođenje nesanice na seočanski
I na belokosni potok u svanuće,
Konji koji piju u senci hrastova
Sanjaju li i oni mlečni put
Koji vodi do mog praga.

Miodrag Sibinović VETAR U GRIVI : konj u poeziji slovenskih naroda — antologija —
Interpres • Beograd, 2011
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #13 poslato: Mart 06, 2013, 09:06:34 pm »

**

NEUMORNI LAUTAR


Na obronku mesec a hleb na stolu
Iznova svetlost, iznova ceo svet
I brave bez ključa
I snegovi od božjih dukata
Iz snova dečaka bliznaka
Koje sveudilj mesec obasjava
A hleb na stolu čeka
Gledajući preko željinskih bregova
Kako visoko podne skače
Na sve četiri strane sveta
Pod dukatima, pred svetovima
Mojim i tvojim.
 
Kao da neprestano, sluša ili prisluškuje, Markovu maksimu da je "jezik, da je govor praktična, stvarna svest", Milosav Buca Mirković, pesnik, nesebični narodski i varoški, župski lautar, u mladosti ponajviše darivan i "otrovan" snopom asocijacija na Davičove pesničke izazove, danas poeta koji konkretizuje i obogaćuje svakodnevni usko arhaični govor svoga korena i zavičaja. Pesnik moravskih vrbaka i željinskih livada, pesnički angažovano i poletno, peva živu i živopisnu poemu jezikom svojih praotaca, leksički bogatijim i humorom zaigranijim. Tako župski iznedren dijalekt obnavlja pesničko pravo i kulturnu dužnost naslednika i povratnika govoru i tvoru jezičkih i neimara i nadničara kako je govorila velika Isidora Sekulić.

Jezik strasti i strast jeziku nezasito i nezadrživo lepršaju ovim stihovima.

Ljubav ne zna
Za razne usluge
Samo jedan znak
Morzeov
Nečujno pletući
Lizezu, možda
Od rastavića.
 
Jedan jedini znak
A hiljadu glasova
Iz napuklog
Oraha.
 
Svakodnevni život konkretizovan u rečima, može da znači jedan "genijalni ljudski dokument" ili ti pak ne? Zašto poetska ekspresija jednog ljudskog bića koje se nalazi na pragu svog samouništenja mora neminovno da bude "samo prazna i lažna poza" ili mu je baš ta poetska ekspresija na neki način kao psihoanalitička terapija pomogla da dalje živi. Jasno je da tu, poezija, još jednom, ima spasonosnu misiju. Ona delotvorno deluje na narušeno psihičko zdravlje. Veličina i uzbudljivost lirike deluje kao eliksir za sve jade koje skolaju jedno ljudsko biće. Uvek sam se pitao kakva se to "banalna i filistarska podloga života" krije iza lirike, i kako je inspiriše. Nisu li lirika, a sa njom i njen patetičan značaj samo veličanstveniji? Nije li ona samo još jedna grandiozna kompenzacija za sve te gadosti o koje se lomi pesnikova težnja za čistotom, za svu tu grozotu koja u ovom društvu i njega samog, kao i sve ostale primorava da žive banalno i filistarski, i oko guše steže?
 
Većina ljudi smatra da je pesnik neobično stvorenje, od kojega se može svašta očekivati. Samo je jedna istina nepobitna: od pesnika je i Bog digao ruke! Za pesnika ne bismo mogli reći da je čovek od mere, ali isto tako teško bismo mogli reći da je društvo prema pesnicima ispoljilo odveć takta. Između obožavanja i prezira, društvo najmanje prihvata pesnika kao svoga. Istina je, međutim, da se sudbina poezije ne poklapa sa sudbinom pesnika. Rekao bih da je sudbina pesnika tragičnija. Poezija koju jedno vreme ne prihvati ima u izgledu svoj drugi život i naknadno razumevanje.
 
Dok je pesnik osoba koje bira reči, o njemu se reči često ne biraju. Ako neko reši da "očita lekciju", rado će za svoju "metu" uzeti pisca ili novinara. Učiniće to i onda kad su mu ove delatnosti sasvim strane, a upućenost u ovu vrstu posla više nego skromna. Tako se o delatnostima koje podrazumevaju razmišljanja i predostrožnost često govori bez razmišljanja i predostrožnosti. Pod udarom ove "nekritičke kritike" su i druge oblasti rada i stvaralaštva.
 
A kada se poeziji, kao u slučaju Disa i Daviča, na primer, zameri da se "odvaja od života", gubi se iz vida da je "odvajanje" deo života. O "odvajanju" govorimo u odnosu na preovlađujuće shvatanje života i poezije. I kao što se ova shvatanja menjaju — uvećava se ili skraćuje rastojanje ili jaz između poezije i života. Nema sumnje da je "način života" u vezi sa književnim postupkom; razumevanje ove veze, međutim, složeno je i neiscrpno koliko i pojmovi umetnost i život.
 
Da bi pesma ovladala lirskim hodom, nešto od logike i gramatike svakodnevnog jezika mora biti žrtvovano. Ono što je odveć jasno, doslovno, u poeziji se javlja kao "smetnja", kao nešto što podriva poetski način tumačenja sveta. Logika lirike se povinuje logici argumenata, dokazivanja, razlaganja. Lirsko preporađa reč, snaži njena moguća značenja, preoblikuje jezički materijal. Pesnikovo osporavanje gramatike "opterećuje" jezik njegove pesme ali smanjuje rastojanje između znanja i postojanja. Misleći o svom odnosu sa sudbinskim pitanjima svoga vremena, pesnici moraju stvarati nove jedinice govora tako da uspostavljaju novi svet jezika u svom sopstvenom. Put kojim poezija dostiže istinu je mentalni proces, a istovremeno i lingvistički. Doslovno, to je izazov kako za mišljenje tako i za jezik.
 
Pesnici nisu fizički različiti od drugih ljudskih bića. Složićemo se da ih ne klasifikujemo kao druga bića. Ipak, nije slučajno to što se pesnici ističu među ljudima. Bivajući prirodom dati kao slušaoci i govornici, oni su osetljiviji i na bolji način iskazuju svoje imaginacije.
 
Teniske patike na đubrištu,
azbuka anatomije na stanici
između Stalaća i Odese,
zavičaj sa svilenim bubama
spava već u nedogled.
 
Pesnička umetnost je za Milosava Bucu Mirkovića više nego duhovna hrana, ona je opkoljena oreolom posvećenosti i magije iz koje se rodila; ona je religija i kao svaka druga religija, može se osetiti, može se biti "svestan osećaja" koji izaziva, ali se ne može do kraja racionalno shvatiti. Ono čime umetnost, pre svega, deluje, nije snaga logike i očevidnosti dokaza, nego istinitost i postojanost tona. — "Ton ubeđuje, njime se iz podsvesti prodire u podsvest, u svest, u samo biće, njime se otvore neotvorena vrata."
 
Umetnost ne dokazuje, ona obuzima, opčinjava i hipnotiše, opija do slatke glavobolje, budi i pokreće osećanja koja prosvetljuju, bogate i uzdižu iznad praktičnog, svakidašnjeg, kao krila pticu!
 
Snim brezu u daljini,
u daljini,
a java za stolom
od hrastovine
srče supu od koprive.
 
Svet se još drži
za jednu vlat pšenice
iz Mitrovog polja
a san sve žedniji
na česmi od sedefa.
 
Dok udariš dan na dlan
san ode u nedohode
a breza u daljini
ni hlebom ni kamenom.
 
Posvećen zavičaju gde je rođen i zemlji u kojoj živi, prirodno je da osnovne inspiracije crpi upravo iz tog i takvog vrela. Kosmopolita, po ubeđenju i uverenju, nije dozvolio sebi luksuz da u ovim vrtložnim vremenima makar na tren zaboravi ko je i odakle je. Milosav Buca Mirković je postao njihov verni saputnik, njihov sapatnik, istraživač, promoter i nadahnuti lautar.
 
Otkud u nesanici
leglo labudice?
 
Vasdan i svu noć bogovetnu
perje od sedefa
i pijačnog pak-papira
sa suvim smokvama.
 
Otkud taj uštap od srče
da plamen struni
u pepeo pogače
svatovske?
 
Od polarne svetlosti
zavičaj obudovio,
a gnezdo labudovo
tigar nesanice
liže...
 
Ima dubokih, u čast otkrivenih istina, mnoštvo mudrih, uzletelih vertikala, u ovoj zbrojanoj i sabranoj biografiji malih i velikih poema i zasićenih melodija. Jednu od vertikala osećamo kao svest o trajanju, o ponavljanju istorijske nužnosti, o žrtvovanju kao akomuliranoj energiji. Što su nam koreni dublji, srčaniji, stabla su nam životvornija i plodovi nesebičniji. A što nam je istorija duža i pamćenje pouzdanije, to nam je sadašnjost izvesnija.
 
Veliki znalac poezije ("enciklopedija poezije" koja hoda), svetske a nadasve naše, srpske, i ne samo srpske, Milosav Buca Mirković već u visokim godinama, svakodnevno ulaže velike napore da bi otrgnuo od zaborava nepravedno zaboravljena imena srpske pa i svetske poezije i književnosti, i postavio ih na zaslužena mesta u antologijama: Danicu Marković, Velimira Rajića, Milorada Petrovića Seljančicu, Simu Vukićevića (rodonačelnika fantastike u srpskoj književnosti), Elenu Guro (majku ruskog futurizma, ličnost kojoj je Majakovski mnogo dugovao), Rubena Daria (oca španskog modernizma) i mnoge druge.

Nema malih i velikih pesnika, ima samo dobrih i loših pesama!
 
Književni i pozorišni kritičar, pesnik, književnik, publicista, autor više od 16.000 tekstova, jednog romana i dve drame, sijaset pesničkih knjiga, nekoliko glumačkih biografija i medaljona, nekoliko pozorišnih knjiga, petnaest knjiga eseja. Jedna njegova antologija moderne srpske poezije objavljena je na španskom jeziku u Karakasu, prestonici Venecule. Dobitnik mnogih priznanja i laureat velikih nagrada, Medalja Vahtangova (za doprinos razvoja pozorišne umetnosti), Zlatni ćuran, Povelja za životno delo Udruženja književnika Srbije, 2004, Vukova nagrada za 2008. Aktivno sarađuje sa tridesetak književnih čaopisa širom Srbije i Republike Srpske. Danas živi, radi, peva i sneva na Čuburi u Beogradu.


Boža Stamatović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #14 poslato: Jun 24, 2013, 10:30:19 pm »

**
MILOSAV BUCA MIRKOVIĆ: MOJA ŽUPIJA, MOJA OKEANIJA,
Ljubostinja — Trstenik 2012.



...PO ŽUPI!

Moja Župa, moja Okeanija,
svetlija od tobolaca i od kanija,
i od rosulje kao Ostrva Farska,
gejačka, nejačka, vinarska i carska!


U delu svakog pesnika uvek se može naći mnogo toga što može biti dostupno samo onima koji žive na istom prostoru, ili govore istim jezikom kao pesnik sam. Iza ovih stihova Milosava Mirkovića koji su pred nama, prepoznajemo meku ali budnu svest. Svi znamo, pesma nije samo znanje i svesnost, već i dolutali šapat koji čujemo, osluškujemo živeći i onda kada svesno ne znamo da se taj unutarnji glas upisuje u naše telo i dušu, ostavljajući u nama svoja raznolika znamenja, nešto što će se kasnije, i našim radom i našim umećem, pretvoriti u pesmu koja je naša najdublja veza sa samim sobom i okolinom, sa ljudima i svetom u kome živimo. Možda je primordijalno vladanje iščezlo, ali se u pesničkoj nostalgiji vraća. To je govor neke zaboravljene nevinosti; uvek ćemo sanjati da smo bili u raju! Pesnikovo preovladajuće osećanje je neka vrsta blagog nestajanja, u kišnim jesenjim danima, nedogledanim zimama i samoćama. Iz ovakvog prostora i okruženja potiču reči, slike i vizije pretočene u ove iskrene stihove. Životu je neophodna opčinjenost ma kako je zvali. Mi stalno nešto iživljavamo, pokušavamo da nađemo izgubljeno, dok u stvari lagano iščezavamo. Bekstvo iz sivila i svakodnevne trivijalnosti, od upornog mirisa "neoprane duše": poezija je za Milosava Mirkovića istovremeno ono što ga smiruje i uznemiruje, što, u svakom slučaju, bogati i dramatizuje njegov život.
 
Zemlja omorike, loze i kostriša,
Sojenice što ih smola vekoveči
mećave gizdave, sumanutih kiša,
usova prolećnih i pšenica trećih.

 
Milosav Mirković, pesnik, nesebični narodski i varoški, župski lautar, putnik po Župi, poeta koji konkretizuje i obogaćuje svakodnevni usko arhaični govor svoga korena i zavičaja. Pesnik moravskih vrbaka i željinskih livada, pesnički angažovano i poletno, peva živu i živopisnu poemu jezikom svojih praotaca, leksički bogatijim i humorom zaigranijim. Tako župski iznedren dijalekt obnavlja pesničko pravo i kulturnu dužnost naslednika i povratnika govoru i tvoru jezičkih i neimara i nadničara kako je govorila naša velika Isidora Sekulić.

U aprilsko podne oglasio kos je
da galica svuda kao kiša pada,
pljušti sunce jarko ko nečujno osje
iz sto vodoskoka, tristo vodopada.

 
Milosav Mirković, zna da bi pesma ovladala lirskim hodom, nešto od logike i gramatike svakodnevnog jezika mora biti žrtvovano. Ono što je odveć jasno, doslovno, u poeziji se javlja kao smetnja, kao nešto što podriva poetski način tumačenja sveta. Logika lirike se povinuje logici argumenata, dokazivanja, razlaganja. Lirsko preporađa reč, snaži njena moguća značenja, preoblikuje jezički materijal. Pesnikovo osporavanje gramatike opterećuje jezik njegove pesme ali smanjuje rastojanje između znanja i postojanja.
 
U Srnjanima kupina do kolena,
Uskršnja zora u ladoležu,
Sredozemlje svatovskog polena
u nesvest baca ravnotežu.

 
Pesnik i zavičaj? Ili: pesnikov ili pesnički zavičaj. Ili zavičaj u samo jednoj pesmi. Može se slobodno reći: da je pesnikov zavičaj njegov jezik! Ili da je pesnikov zavičaj, što bi rekli nadrealisti njegov san i dalje: pesnikov zavičaj je on sam kao Branko Radičević po Stražilovu; Dušan Matić po Bagdali; Milan Dedinac po Crnoj Gori; Oskar Davičo po Kopaoniku; Desanka po Brankovini; Petar Kočić po Zmijanju; Bora Stanković po Vranju; Veljko Petrović po Somboru; Dobrica Ćosić po Drenovi, Milosav Mirković po Župi!
 
Uz reku Rasinu bistrija od šasle,
mutna i bećarska kad krene zagržom,
livade rosulje ko jetrve srasle
za kolevkom dubljom i bisagom bržom.

 
Pesma nad pesmama Moja Župa, moja Okeanija Milosava Mirkovića, piše se već dugi, dugi niz godina. Ovo je omaž pesnika svom rodnom kraju. Ovo su njegove senzacije iskazane na jedini mogući način: kroz stihove pisane govorom po Župi! Milosav Mirković piše lepršavo, nežno, piše izuzetnim lirskim nabojem koji je u potpunosti ovladao njegovim bićem. On piše zavičajem, jer zavičaj, taj rajski predeo je njegov jezik, njegovo biće, njegov pesnički habitus. U njegovim raspevanim stihovima nikada nećete naići na neku ružnu reč. Toga u njegovom "zavičaju" nema!
 
Mlado vino brzo poji maligane,
u bačvama punim muzika se sluša,
već otiče berba na sve četri strane,
dok nam crnjak toči moj kumić Kaluša.

 
Svakodnevni život Milosav Mirković konkretizuje rečima, čitavom bujicom toplih raspevanih reči. Može li ovo da da znači da je to jedan genijalni ljudski dokument ili ti pak ne? Njegov diskurs potvrđuje da poetska ekspresija jednog ljudskog bića koje se nalazi na pragu svog samouništenja ne mora neminovno da bude samo prazna i lažna poza, možda baš poetska ekspresija na neki način kao psihoanalitička terapija pomaže tom biću da dalje živi.

Jasno je da tu, poezija, još jednom, ima spasonosnu misiju. Ona delotvorno deluje na narušeno psihičko zdravlje. U ovoj pesmi nad pesmama Milosava Mirkovića, veličina i uzbudljivost njegove lirike deluje kao eliksir za sve jade koje skolaju jedno ljudsko biće.
 
Svoju pesmu nad pesmama Milosav Mirković je podelio na dva ciklusa: Moja Župa, moja Okeanija i Naša Župa, naša Okeanija. Poezija bogata kao mrezga od oraha: jedan ton a hiljadu vijuga. Svi ljubitelji poezija morali bi ustati i zorno pozdraviti ove stihove, stihove prirodi, ljubavi i životu.
 
Bregovi su kozji, doline lamije
Kanavci cvetaju, uzdišu šamije,
u osoru orah, u prisoju ariš,
što je Župa mlađa ti sve više stariš.

 
Boža Stamatović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #15 poslato: Septembar 23, 2013, 08:42:18 pm »

**

ANĐEO U VEJAVICI


Dobra slika, verna i jednaka snu koji ju je rodio, treba da bude stvorena kao svet. Ko što je svet takav kakvim ga vidimo, rezultat niza stvaranja, koji su išli jedno za drugim, i uvek je iduće nadopunjavalo prošlo, — tako se i harmonski vođena slika sastoji od serije slika koje su položene jedna na drugu, gde svaki novi namaz daje snu više realnosti i podižu ga za jedan stepen bliže savršenstvu.

                                                                                                                                        Šarl Bodler
 
Početkom teškog, olovnosivog, dvadesetog veka veliki ruski rapsod Boris Pasternak pevao je punim plućima: "Nije život što i polje preći", mnogo godina kasnije odgovara mu svojim punim plućima neumorni župski lautar Milosav Mirković:

Zaista, zrak sam samo, i to je sjaj u meni
Ko nahod, ko paprat u zimzelenu.

 
Biti pesnik, književni i pozorišni kritičar, istovremeno, retka je književna sudbina u nas. A biti dobar pesnik i dobar kritičar, to je već nadrealna vrednost. Slobodno mogu da tvrdim: Milosav Mirković je ta vrednost. Njegovi stihovi lete oko nas kao kiša oko putnika namernika, kao rojevi raznobojnih leptira po planinskim livadama, laki, bezazleni, zanosni stihovi u svojoj igri koja godi našem uhu i našem duhu i odgovara našoj iskonskoj potrebi za lepotom.

Poslednji ekser iz baštenske ograde
obudovele, stare kuće u Kožetinu
ovog proleća raskošno procvetao
baš kao kukurek iza bregove
i ruža divlja, i đurđevak svatovski
čuj pesnika kako se sprema
da ubere taj cvet bogohulni
od nerđajučeg čelika
i nedostojnog suseda ciklame
u saksiji na prozoru kuće stare
bez igde ikoga, bez svetlosti i senke.

 
Pesnik, kakav je svakako Milosav Mirković, ne može da prenebregne život, tu prelepu muku koju samo tako nazivamo, jer iz njega, on svesno ili nesvesno, crpi svu neophodnu inspiraciju potrebnu za svoj stvaralački rad. Dan za danom, godina za godinom, kroz najrazličitije puteve ili postupke, od konstatovanja istine do proizvodnje iluzija, naš dragi čudnovati pesnik ostavlja dragoceni zapis o svom zavičaju i o čitavoj sili sećanja i osećanja što mu ih vreme produbljuje. U tom smislu, može se slobodno reći da je naš dragi pesnik Milosav Mirković svojevrsni, verodostojni svedok doba i okolnosti u kojima mu se zalomilo da živi. Mirković zna da je dar govora dat čoveku da ga upotrebljava nadrealistički. Ne postoji ništa o čemu on odbija da govori, da obilno piše. Kao pesnik ostaće upamćen po sklonosti ka kontemplaciji, unutrašnjem dijalogu, ushićen pred perspektivom svog voljenog puta; nežan i neumoran u traženju "univerzalne zagonetke stvari".

"Sneg se topi, led odmiče, i opet proleće među nama", zapisao je Boris Pasternak, pesnik za kojim generacije maštaju već vekovima. Poezija bi da bude so čovečanstva — ekstrakt života. Ona za Milosava Mirkovića je njegov ekstrat života. U njenoj avanturi njemu, koji je ponekad neminovno aristokrata duha, hermetizam samo nehotice služi kao oklop. Kao odbrana od trivijalnosti. U jeziku poezije Milosava Mirkovića, svaka reč je odmeravana i ništa obično i normalno nije. Ni jedan kamen i ni jedan oblak nad njim. Nijedan dan i nijedna noć posle njega. I iznad svega, ničije postojanje na ovom svetu. On je pronikao u tajne i vrline bića koje peva na "proplanku uma", — kako je zborio Dušan Matić, pesnik Srbije, koje ima i nema.
 
Njena kosa je mirisala na alge
A njena lanena majica
Na tek pomuženo mleko srne.
 
U zoru je imala oči od smaragda
A posle ponoći od bisera
Žena sa mora
Koje nikada nisam video
Ni čuo sve dok ga nisu dozvale
Alge u njenoj kosi.
 
Znam: žene su neverne suncu
Moga probuđenog dana
A neverne mesecu mojih snova.

 
U ovim stihovima, kao što se vidi, posebno dolaze do izražaja dve dimenzije, dva elementa vremena: prošlost i uspomene, odnosno sećanja. Sećanje je stanje svesti kojim se upravo pokušava uspostaviti neki red u "gomili" razbacanih "trenutaka" iz prošlosti, ili pomoću koga se ta prošlost može na jedan viši način osmisliti. To sećanje reinkarnira prošlost, prikazujući je u novom svetlu: po zakonima spojenih sudova u ekstazi Milosava Mirkovića. On je pesnik sa jakim patriotskim osećanjem, što ujedno ne znači da je pesnik isključivo patriotskih pesama. Moderan pesnik tople, široke duše za koga se slobodno može reći: da je individualni mistik. On može opisivati veče, ili vodu koja kraj nas protiče i ne vraća se natrag, i ispuniti strofe duboko kontemplativnim akcentima i simbolima.

Na ovu šumu, ovu
sa lišćem od suvog zlata
niko ne misli
ni obnoć ni obdan.
I niko ne sanja
u senci njene prolaznosti
i niko ne plete
njene kose devojačke
i niko još da napiše
pesmu sejačici večnosti.


Svi pesnici pecaju iz iste reke, ali oni ne pokušavaju pretočiti prvobitno iskustvo u nešto što je univerzalno i ima jednaku vrednost za sve. Dok fizika apstrahuje iskustvo na način koji je shvatljiv svakome, poezija ne može imati druge ambicije do da bude shvatljiva svakome. Ukoliko pesnik pokuša nešto drugo, on postaje retoričar. U pravoj poeziji ne postoje univerzalne generalije. Ukoliko ostavimo po strani onu opštu, opisnu priču, gde se sve što izgleda poput pesme može nazvati pesmom, i umesto toga se okrenemo normativnoj priči, naravno da nećemo prepoznati kao pesmu sve što izgleda kao ona. Prava pesma mora biti uspešna pesma, uspešan govorni čin, na približno isti način na koji se matematički dokaz — koji zaista dokazuje nešto — može nazvati matematičkim dokazom. Nije dovoljno da on izgleda kao dokaz; dokaz mora dokazivati. Za pesmu nije dovoljno da izgleda kao pesma. Ona mora postići nešto.

Dete što spava u vozu
na kolenima slepog ujaka
ima veoma istančan osećaj
za svetla
kao što njegov jedini ujak
ima darežljiv sluh za gitaru
i simfoniju točkova voza
u tunelu klisure sićevačke.

 
Ne mogu a da, ne istaknem, po meni, jednu od najbitnijih odlika Mirkovićeve lirike, a to je muzikalnost stiha. Nije ona ustanovljena na grmljavini reči ni na sentimentu, već na darovanoj moći tišine i sanjarenja. Otuda i svaka napisana reč u njegovim pesmama peva noseći uz više značenja i ono nenapisano! Milosav Mirković rođen je u gradu, ceo svoj dosadašnji život živi u gradu, a niko kao on sa toliko ljubavi i ushićenosti ne peva o prirodi, o rodnom zavičaju. On peva o pužu golaću na obali Rasine, o košuti koja sanja, o orlovom peru u gnezdu labudice, o Župi nemanjićkoj. Peva o gradovima po Srbiji sa toliko ljubavi kao da je rođen u njima. Mirkovićeva poezija je kao košnica, prepuna asocijacija. Njega su u mladosti podjednako "trovali" i Vojislav Ilić i Dušan Matić. Asocijacije Oskara Daviča, pesnika Srbija među šljivama, ostavile su u njemu neizbrisiv trag. Senzacije koje je doživeo u ranoj mladosti ostale su gotovo nepromenjene do dana današnjeg. Svakidašnji nered smisla, konstrukcije: od svega po malo, eholalije urbane i ruralne, ulaze u pesničko pletivo Milosava Mirkovića sa noćnim mirisima trave, sa toplim zracima letnjeg svitanja — reči od nemira, reči bliznaka, ključevi nečujni i nevidljivi, blagost, blaženost, ushićenje, uživanje, pretapanje i prelivanje, krv junačka, duša devojačka. Zavičaju i prirodi se neprekidno vraća jer sa njima sve stvari i tvari poseduju svoju esenciju, svoju čistotu. Moram napomenuti, da je sve to u službi jezika, da govor ponovo bude, prozračno viskozan, tečan i sočan.
 
Tu sam već hiljadu godina,
Vidiš li da sejem, da žanjem,
Vidiš li da rastem,
Da starim.
 
Tu sam se juče rodio,
Mlečni me zubi opkoliše,
Čuješ li da rastem,
Da starim...


Milosav Mirković voli svoj narod ne kao čistu fikciju i reč, nego kao žive ljude, u čijoj sredini živi, i sa kojima deli i dobro i zlo. Njegov patriotizam nije onaj antikvarski, metafizičarski i frazeološki romantičarski nacionalizam starijih naraštaja, nego savremen, stvaran. To je trezveno, demokratsko i socijalno osećanje solidarnosti, sa svojim narodom, sa širokim slojevima narodnim, koji čine temelj i suštinu jedne rase.

Je li to mesto gde sam se rodio
Ili me sestrina senka goni,
Da se vratim na mesto
Gde sam se rodio.
Ili je tamo gde se biser roni?
 
Je li to mesto gde sam se dogodio
Ko srndać ili ovčarski pas
I gde me je za ruku vetar vodio
Gde su bosi regruti pevali u glas.
 
Je li to mesto gde sam hodio
Ko' ubogi Lazar po Dubravi
I gde sam potonje kolo vodio
Dok mi je bela senka radila o glavi.
 
Je li to dan plotun, ili noć sačma?
Bešumni fagot a premale pastirice.
Moreuz koji vodarinu plaća
Dok u sestrinoj ruci dogoreva sveća.


Boža Stamatović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #16 poslato: Septembar 24, 2013, 02:54:43 am »

**

MILOSAV MIRKOVIĆ BUCA
Aleksandrovac, 29.06.1932 — Beograd, 22.09.2013





Istaknuti književnik, esejista, pozorišni i književni kritičar,
pesnik i publicista, Milosav Mirković,
za prijatelje i dobronamernike, čika Buca,
preminuo je u nedelju 22. septembra.


                                                                        "Krenula je lađa sa ušća dveju reka
                                                                         po vremenu ovakvom kakvo jeste
                                                                         noseći ga ka obalama njegove okeanije
                                                                         gde se uveliko zrnjevlje grožđano gaca
                                                                         za pokoj tela njegovog
                                                                         na radost duše njegove".







Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #17 poslato: Oktobar 17, 2013, 12:11:45 am »

**

In memoriam:
Milosav Buca Mirković (1932—2013)



ČIKA BUCI

Nizali smo, ko na sceni,
čuburske i župske dane,
umjetnošću opijeni,
od teatra do kafane.

Ispijasmo mnoge čaše
u "Gorici", "Vltavici"...
Preplitasmo glase naše
u govoru, pjesmi, svirci...

Za kafanskim radnim stolom,
sa knjigama kao hranom,
sa osmijehom i sa bolom
drugovasmo dan za danom...

Bljesnu svjetlost sa karuca...
Sve utihnu. Klatno stade.
Preseli se čika Buca
u nebeske vinograde.

Radomir S. Milić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #18 poslato: Oktobar 19, 2013, 05:45:40 pm »

**

SEĆANJE NA ČIKA BUCU




"Tri Musketara"
Milosav Mirković, Božidar Šujica i Matija Bećković
mladi pesnici tek zakoračili u pesničke vode




Vasko Popa, Buca Mirković i Branko V. Radičević




Otkrivanje ploče Aleksandru Vuču, 2010.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #19 poslato: Novembar 12, 2016, 03:07:02 am »

*
Kultura i hedonizam na jednom mestu


BUCINI DANI U ALEKSANDROVCU

Ako nameravate ovih dana da nagradite sva svoja čula, predlažemo da krenete put Aleksandrovca. Taj grad će od utorka do nedelje, odnosno od 23. do 28. juna biti centar srpske pozorišne kulture, uz sve ostale sadržaje po kojima je poznat — uživanju u prirodi, hrani, vinu, domaćinskoj atmosferi i gostoprimstvu. Reč je o pozorišnoj i kulturnoj manifestaciji "Bucini dani" koja se održava po drugi put, a upotpunjena je raznim sadržajima po kojima je ovaj kraj Srbije i sam grad, poznat.

Ko je bio Milosav Buca Mirković? Pozorišni kritičar, esejista i pesnik koji nas je napustio pre dve godine, čovek koji je celom dušom živeo za pozorište, pa možemo reći da je bio i dramsku pisac, urednik mnogih festivala, njihov osnivač, animator. Buca je bio pozorište a pozorište je bilo njegov život. Bio je jedan od najcenjenijih Župljana ali i srpskih kulturnih i pozorišnih delatnika kod nas, pa su sugrađani ovaj specifični pozorišni festival nazvali po njemu.

Šta vas očekuje u Aleksandrovcu? U pet dana festivala posetioci će biti u prilici da pogledaju pozorišta iz Kikinde, Kruševca, Beograda, Pirota i Sombora... U žiriju su legenda srpskog glumišta Mira Banjac, popularna glumica Gordana Đurđević Dimić i bard Kruševačkog pozorišta Milija Vuković, koji će odlučiti koja će predstava osvojiti nagradu "Bucino zrno". U nedelju će u čast učesnika biće izvedena predstava "Dragi moj lažljivče" Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada.

A ostali sadržaji za uživanje i opuštanje? Manifestacija će biti otvorena — u kafani u centru, Bucinoj kafani, a nastavljena u Kulturnom centru koji nosi njegovo ime. U Muzeju vinogradarstva biće održano poetsko veče Buci u čast, sledeće večeri na istom mestu čeka nas druženje sa legendarnom Mirom Banjac i izložba njenih slika. Organizatori su na raznim mestima u gradu na kojima je Buca uživao, stvarao, družio se — pripremili programe tipične za ta mesta: Bucin doručak, druženje sa građanima u varoši, vinske večeri... Zapravo, zamisao je da posetioci tokom festivala u svakom trenutku mogu da osete i dožive jedno vreme, jedan mirniji a ipak boemski način života, da osete makar deo Bucine energije i ljubavi, ne samo prema pozorištu već životu, druženju, mirnom uživanju u lepotama okoliša, raskošnom Župskom vinogorju, načinu na koji zaista neguju tradiciju. Preporučujemo i posetu Zavičajnom muzeju Župe, bar jednom mestiru i makar jednoj vinarskoj kući i naravno — opuštanje u jednoj od kafana bilo u centru grada ili van njega. Uz degustaciju pića koje mnogi smatraju dobrom antistres terapijom, župskog vina.

Tekst: Željka Zebić | 2015. | Antistres vodič
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: