Jovan Dučić (1872—1943)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan Dučić (1872—1943)  (Pročitano 29299 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« poslato: Novembar 11, 2010, 12:29:40 am »

*




JOVAN DUČIĆ  
(Trebinje, 05.02.1871 — Geri, 07.04.1943)

Rođen 1874, u Trebinju, u Hercegovini,* kao i njegovi književni drugovi Aleksa Šantić i Svetozar Ćorović, propevao je početkom devedesetih godina, pod jakim uticajem Vojislava Ilića. U prvoj njegovoj zbirci Pjesme (Mostar, 1901.) nalaze se motivi, predmeti, osnovni ton, pa čak i rečnik Vojislava Ilića. Kao i Vojislav Ilić, i on voli Puškina i daje nekoliko prevoda iz njega (Bahčiserijski šedrvan i Galub, 1900; Andželo, 1901;125 Cigani, 1902; Kavkaski sužanj, 1905). Ali Dučić, jedan od najgipkijih i najevolutivnijih duhova srpske književnosti uopšte, nije se na tome zaustavio. Otkako je 1899. otišao na stranu, u francusku Švajcarsku i Francusku, on je došao u školu modernih pesnika francuskih, naročito Albera Samena i Anrija de Renjije, i ubrzo se pokazao ne kao dobar đak no kao samostalan stvaralac.

Njegova poezija do 1901. bila je više opisna, u najboljem slučaju poezija šumova i zvukova. Ljubav je bila glavno osećanje koje je pevao u toj svojoj mladićkoj lirici, i nekoliko iskrenih, osećanih, neposrednih pesama koje je tada ispevao, idu u njegove najbolje pesničke proizvode. Docnije, sve to mu je počelo izgledati naivno, početničko, nedovoljno umetničko, i on se sav okreće "umetnosti radi umetnosti", umetnosti rafinisanoj i idejom i formom, poeziji formalne lepote i simbola. Druga sveska Pesama (Beograd, 1908), u kojoj ima izmenjenih pesama iz zbirke od 1901, pokazuje koliki se preokret napravio u njegovom pevanju. Forma mu sada izgleda važnija od sadržine: "Forma u pesmi može često da zameni sve drugo..." Pesnik je za njega "kabinetski radnik i učeni zanatlija na teškom poslu rime i ritma..." "Sve je do toga kako se nešto reče..." On hoće da u svoju poeziju magle i senki unese što ređe osećaje, što suptilnija osećanja, trudi se da uhvati one suptilne veze koje vezuju dušu čoveka sa dušom stvari, ljudski život za vasionski život, da mesto opštih i prostih ideja dâ više poetske simbole. On pati od straha da ne bude dovoljno otmen, da njegova poezija ne liči odveć na poeziju drugih pesnika. On poeziju shvata kao neku vrstu primenjene metafizike, nerado opisuje spoljni svet i opšta ljudska osećanja, no, u težnji "da se od čisto spoljnih fakata približi događajima duše", obdelava "tananu poeziju simbola", "metafiziku osećanja".

Sve to, odista, nije banalno, bar u dosadašnjoj srpskoj književnosti; u toj poeziji ima mnogo otmenosti, sklada i finoće, ali to ugušivanje sopstvenih osećanja, izokretanje svoje prirode, želja biti drugači od ostalih, strah od iskrenosti i prirodnosti, traženje simbola pošto-poto, isključivo staranje o efektima koji se postizavaju kombinacijama reči i glasova, sve to čini utisak nečega hladno usiljenog, ukočeno otmenog, i katkada gotovo prelazi u manirizam.

Žrtvujući katkada smisao, jasnost, iskrenost, svoje intimne pesničke osobine, Dučić se usavršio u formi kao niko do njega. Mada mu slikovi nisu svagda pravilni, on piše vanredno izrađenim stihom, uglađenim, utančanim, sa obiljem slika i bogatstvom reči, pokazujući se kao majstor u reči. Njegovi fluidni, živopisni, sjajni stihovi idu u najbolje stvari koje je srpska poezija dala. Stil je uopšte njegova najveća osobina, i to se vidi najbolje na njegovoj prozi, na putopisima (Pismo iz Ženeve, 1908; Pismo sa Alpa, 1906; Pismo s Jonskoga mora, 1911) i književnim impresijama (o Vojislavu Iliću, 1902; o Borisavu Stankoviću, 1907; o Miloradu J. Mitroviću, 1911; o Petru Kočiću, 1912; [o Isidori Sekulić, 1914]). Ti putopisi su često fantastični, a književne slike su više pesničke impresije, književni vezovi, sjajna stilska razvijanja povodom jednog pisca. Ali to je pisano nečuveno sjajnim, bleštavim stilom, bogatim rečnikom i retkim figurama, sa mnogo duha i gracije, sa toliko literature da čitalac ostaje zasenjen. Njegovi putopisi su najknjiževniji i najbolji posao svoje vrste u srpskoj književnosti. Pesnik vrlo velikog talenta čije razvijanje još nije dovršeno, pisac prvoga reda koji još nije kazao svoju poslednju reč, Jovan Dučić je jedan od tvoraca u današnjoj poeziji srpskoj a u prozi jedan od najvećih srpskih stilista.
Jovan Skerlić: "Istorija nove srpske književnosti"


Pevani pesnici — Jovan Dučić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #1 poslato: April 04, 2011, 09:35:31 pm »

*

JOVAN DUČIĆ — Bibliografija  


Pjesme, knjiga prva, izdanje uredništva Zore u Mostaru, 1901.
Pesme, Srpska književna zadruga, Kolo XVII, knj. 113. Beograd, 1908.
Pesme u prozi, Plave legende, pisano u Ženevi 1905. Beograd, 1908.
Pesme (štampa "Davidović"), Beograd, 1908.
Pesme, izdanje S. B. Cvijanovića, Beograd, 1911.
Sabrana dela, Knj. I—V. Biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca, Beograd, Izdavačko preduzeće "Narodna prosveta"; (1929-1930).
Knj. I Pesme sunca (1929)
Knj. II Pesme ljubavi i smrti (1929)
Knj. III Carski soneti (1930)
Knj. IV Plave legende (1930)
Knj. V Gradovi i himere (1930)
Knj. VI Blago cara Radovana, Beograd, izdanje piščevo, 1932.
Gradovi i himere, (Putnička pisma), Srpska književna zadruga, Kolo XLII, Knj. 294. Beograd, 1940.
Lirika, izdanje piščevo, Pitsburg, 1943.
Sabrana dela, Knj. X Jedan Srbin diplomat na dvoru Petra Velikog i Ktarine I — Grof Sava Vladislavić — Raguzinski, Pitsburg, 1943.
Sabrana dela, Knj. VII—IX (Odabrane strane). Rukopise odabrali J. Đonović i P. Bubreško. Izdanje Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 1951.
Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković), Svjetlost, Sarajevo, 1969.
Sabrana dela, (uredili Meša Selimović i Živorad Stojković. Pregledao i dopunio Živorad Stojković), BIGZ, Svjetlost, Prosveta, Beograd-Sarajevo, 1989. Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #2 poslato: April 04, 2011, 09:39:42 pm »

*

JOVAN DUČIĆ  


Podaci o rođenju Jovana Dučića su dvojaki. Po nekim podacima rođen je 5. februara 1871. a po drugim 5. februara 1874. godine. Mala enciklopedija prosvjete, drugo izdanje, Beograd 1970, strana 439 navodi da je Jovan rođen 1871. godine što je uzeto kao tačno.

Međutim, pretpostavka da li je Jovan rođen 1871. ili 1874. godine, neće mnogo uticati na sve ono što se može reći o ovom velikanu pisane riječi. No, nedvosmisleno je da je Jovan rođen u siromašnoj seljačkoj porodici, u podnožju brda Leutar u selu Podglivlje, u kamenoj kući na sprat; od te kuće danas postoje samo zidine i stari čempres ispred vrata...

Jovanova majka bila je Joka koja se prvi put udala za Šćepana Glogovca sa kojim je imala sina Rista i kćer Soku (Risto će biti taj koji će svom polubratu Jovanu omogućiti školovanje). Drugi put se Joka udala za Andriju Dučića iz Podglivlja sa kojim je rodila kćer Milu i sina Jovana.

Poslije očeve smrti 1878. sva briga oko djece pala je na pleća majke Joke. Uz makstmalne napore i odricanja Joka je uspjela da djecu odhrani i odgoji.

Jovan raste u sredini gdje su gusle bile i ostale prvo i osnovno obrazovanje svakog Hercegovca pa i Jovana. Priče o Trebinju i staroj Travuniji, o Dubrovniku i njegovoj gospoštini, o Mlečanima i Turcima, hajducima i uskocima imale su i te kakav uticaj na Jovanov intelektualni razvoj. Trebinje i njegovu okolinu u srcu je nosio do kraja života a o svojim zemljacima uvijek je imao najljepše mišljenje. Jednom prilikom je napisao:

"Vjerujem da su od sviju ljudi u našoj zemlji, Hercegovci po prirodi najučtiviji, najmanje skloni spletkama. Njihova uboga pokrajina napravila ih je skromnim, pobožnim i umerenim..."

Osnovnu školu Jovan završava u Trebinju. Zbog vrlo teških uslova za život; Jovan sa majkom napušta Trebinje i prelazi u Mostar, gdje ga prihvata njegov polubrat Risto Glogovac. U trebinju ostaje Jovanova sestra Mila koja je bila udata za Rista Ćelovića iz sela Zasada. U Mostaru Jovan nastavlja trogodišnje školovanje u trgovačkoj školi a u slobodno vrijeme pomaže polubratu Ristu u trgovačkoj radnji. Godine 1886. javlja se sa prvom rodoljubivom pjesmom u omladinskom časopisu.

Tih dana po slomu srpske pobune protiv okupatorske Austrije, počinje kulturni rat protiv nje. Na prvoj svetosavskoj proslavi u Mostaru 1887. god Jovan obučen u narodnu nošnju (kako kaže njegov prijatelj Voislav Šola — sav u zlatu narodnog odijela) sa velikim uspjehom recituje prolog Subotićeve drame "Krst i Kruna."

Željan daljeg školovanja upućuje se u učiteljsku školu u Sarajevo gdje 1890/91. godinu završava prvu godinu učiteljske škole, da bi drugu i treću završio u učiteljskoj školi u Somboru. Tu Jovan stiče i reputaciju poete. Prvu pjesmu "Samohrana majka" objavio je u Somborskom listu "Golub". Odatle pokušava sreću i u novosadskom listu "Neven". Prve pjesme koje mu je "Neven" oblavio dale su mu poleta i snage da se njegovo ime narednih godina objavljuje na stranicama "Bosanske Vile" i "Cetinjske Zore".

Ranog proljeća 1887. Jovanu umire sestra Mileva (Mila). Ta ga smrt teško pogađa i on piše pjesmu posvećenu sestri:

Spusti se blago veče,
Umukli ptičiji glasi,
A na tvom grobu, sejo,
Pošljednja s zora gasi
Pa suši čistu rosu
Na grobu što se sije;
Majčine suze to su
To bistra rosa nije...

Godine 1893. Jovan dobiva diplomu učitelja. Za vrijeme školovanja naročito se ističe u poznavanju maternjeg jezika, istorije i književnosti. Postavljen je za učitelja u Srpskoj osnovnoj školi u Bijeljini, 1893. pojavljuje se sa nizom nacionalnih članaka u Sarajevu, Novom Sadu i Pančevu. Jedan je od zapaženih nacionalnih radnika i kao takav pada u oči policiji. U maju 1894. policija je izvršila pretres njegovog stana, jer je već ranije bio optužen zbog ometanja javnog reda i mira.

Tada su policiji pale u oči dvije Jovanove pjesme. Prva je bila "Oj Bosno" sa stihovima:

Mučenice sveta...
Prkoseć buri grdnih vjetrova
Što t'zimom biju čarobnu grud,
Ti nosiš teret ropskih okova,
Ti nosiš sudbinu i udes hud...

Druga pjesma mu je bila "Otadžbina" u kojoj kaže:

Ne trza te užas bjede,
nit' te trza užas rana,
Mirno spavaš mila majko,
teškim sankom uspavana.
Zarudiće ljepša zora,
Ljepšem dobu svanut dani...

Rješenjem Zemaljske vlade u Sarajevu Jovanu je zabranjeno vršenje učiteljske dužnosti u Srpskim školama na prostoru Bosne i Hercegovine.

Naredne 1895/96. godine uspijeva da se zaposli kao učitelj Srpske pravoslavne škole u manastru Žitomisliću kod Mostara, ali mu ni tu vlasti ne daju mira. Jovan odlučuje da napusti učiteljski poziv. Vraća se u Mostar, gdje sa prijateljima osniva list "MOSTARSKA ZORA" (list za zabavu, pouku i književnost). U ovom listu Jovan se pojavljuje kao prevodilac sa njemačkog i francuskog jezika, postaje i urednik "Zore" u kojoj objavljuje niz zapaženih članaka i rasprava o knjigama, slikarima, događajima u kulturi i sl. U jednom reagovanju na tadašnje književne prilike, Jovan u "Zori" iznosi svoj stav i kritikuje pojavu svakojakih pisaca, koji kroz pjesmu i pisanje žele samo slavu, te "Zora" u tim knjigama ne vidi patriotsku nego samo sebičnu i ambicioznu pobudu. Oni svojim pjesmama daju frazerske i bombastične predgovore, jer "Pjesma nas je održala" ovakva nas pjesma doista nije održala, održala nas je mnogo bolja... da bi završio: Takva pjesma neće održati ni sama sebe a ne nas.

Mostarska sredina, bez obzira koliko se u njoj prijatno osjećao, sputava njegove ambicije i guši ga, on odlučuje da krene dalje. U ljeto 1899. Jovan odlazi u Ženevu na studije književnosti i filozofije. Ovim se konačno ispunjava njegova želja za studijama u Švajcarskoj, gdje iste godine postaje predsjednik studentskog kluba VILA.

U ženevu je otišao materijalno nezbrinut. Pored skromne ušteđevine, pomažu ga prijatelji a kasnije stiže potpora i od Srpske Vlade iz Beograda. No, najviše se izdržavao od svojih književnih radova i prevoda sa ruskog i njemačkog za Maticu Srpsku u Novom Sadu.

U maju 1900. god. iz Mostara mu stiže tužna vijest, umrla je njegova majka Joka. Koliko ga je ta vijest rastužila najbolje se vidi iz pisma upućenog Milanu Saviću sekretaru Matice Srpske u Novom sadu, početkom juna 1900. godine:

"Ne odgovorih Vam prije, jer za ovo vrijeme valjalo je da oplakujem jednu tešku nesreću. Prvog maja javiše mi iz Mostara da sam naprasno izgubijo moju jadnu majku, koju sam beskrajno volio. Njena smrt porazila me i oborila u postelju. Pišem vam ove retke poslije nekoliko dana groznice.

To neka me izvini u Vas. Ako ste podnosili slične udarce, razumećete me. Dobra i plemenita majka zauzima u duši djeteta toliko mjesta da za sobom zadugo ostavi jednu neutješnu pustoš. Pritom sam ostao potpuno sam. Na moj dolazak, moj povratak u otadžbinu sada čeka samo nekoliko ubogih grobova. Ako vam dodam da imam čast biti sin jedne poštene plebejske kuće, u kojoj s nama zajedno za polovinu vijeka pod istim krovom stanovaše nesreća i neprekidna borba, vjerovaćete koliko su mi ti grobovi rečiti. A svi grobovi su rečiti. Treba da u svaki položimo po parče srca, da ih poslije oplakujemo sa dubinom bola koji nas obara, a kojeg sam sada prvi put spoznao..."

U stalnoj je besparici. Na sve strane pokušava da dođe do novca pa kaže: "...Čovjek da crkne ne može doći do 5. franaka..."

Ljetne ferije provodi kod rođaka u Trebinju i prijatelja u Dubrovnoku i Mostaru. Po prolasku ferija ponovo se vraća u Ženevu, ali nezadovoljan mašta o Parizu. 19. decembra piše Đuri Jakšiću u Pariz i kaže: "...Sve je u redu kao sat! Predamnom stoji pasoš u najpotpunijem redu i ja nemam ništa osim da metnem nogu u uzenđiju i da Vam odjašem."

Sa stipendijom Srpske Vlade ostaje u Parizu cijelo proljeće. Novac koji je dobio od Matice Srpske donekle je sanirao ljegovo materijalno stanje. Tih dana i Jovanovi prijatelji u Mostaru objavljuju mu: "Jadranski soneti", "Pjesme Leili", "Moja pjesma", "Jeselje elegije", "Venecijanske večeri" i "Moju Otadžbinu" — Pjesmu zbog koje je Austrija zabranila Jovanu da bude učitelj u Bosni i Hercegovini.

Mnogi kritičari i istoričari poslije ove zbirke stihova napisali su da se Jovan odrekao "Šeretskih godina" a Jovan kaže: "Od tada počinju majstorske godine".

Jovana, Skerlić okiva u zvijezde i piše: "Dučić je najbolji mladi liričar u našoj književnosti".

U jesen 1901. poslije školskih ferija, Jovan se ponovo vraća u Pariz, da bi se u maju 1902. godine vratio u Švajcarsku, da tamo kako sam kaže: U tišini se odmorim i spremim za ljetošnje i jesenje ispite. U časopisu "Djelo" piše esej: "Spomenik Voislavu" (Iliću). Književni su istoričari utvrdili da je taj tekst, u stvari, svojevrsni pjesnički program, njen moderni manifest. U tom eseju Jovan otvoreno tvrdi, Samo rđavi pisci ne podnose utjecaj...

O Jovanu tih dana piše Anton Gustav Matoš (1873—1914):  Ako Jovan Dučić nije do danas najbolji od mladih srpskih lirika, može to postati. On se razvija, raste, počeo je tek pjesnički samostalno živjeti...

Jovan sarađuje u nizu listova i časopisa širom tadašnje Jugoslavije: Saradnik je Dubrovačkog glasa "Srđ", koga tada uređuje Anton Fabris. Za "Srđ" Jovan piše članke i sitnije prikaze novih knjiga. U jednom pismu Fabrisa moli da pomogne njegovoj polusestri i kaže:

"Molim Vas da rukopis izađe onim pismom kojim Vam šaljem. Ja ću Vam u budućnosti slati više latinice. I još nešto i preko moje volje. Slušajte, dragi gospodine Fabris, pa makar se odmah odrekli moga prijateljstva.

Ima u Trebinju jedna žena, čija je kći bila nekada udata za nekadašnjeg načelnika Ćelovića, koja je bila nekada srećna, a koja je danas jadna. Ona je moja rodbina. Ja sam je vidio kada sam prije dvije godine bio tamo, i obećao sam da ću je pomagati koliko mou u njene žalosne stare dane. I ja sam do sada plaćao njenu kiriju za stan, da je dobri hrišćani nebi izbacili na ulicu. Ovih dana trebalo bi da joj pošaljem 20-30 franaka; ona to čeka dan i noć od mene.

Slušajte, dakle, dragi gospodine i prijatelju. Ja Vam šaljem sve ove rukopise s molbom, ako možete iz "Srđa" da odvadite i da joj pošaljete i to na moje ime. Ja zase verujte ni u kom slučaju nebi ništa tražio od "Srđa", ali za ovu jadnicu nije me ni malo stid da vam zatražim... To je jedna sirotica koja sa jednom plemenitom gordošću i nijemom tugom podnosi svoju mizeriju čiju sudbinu niko ne zna koliko ja..."  

Januara 1903. ponovo je u novčanim nedaćama. Obraća se Grguru Jakšiću u Pariz i kaže:

"Dragi moj satrape, nemam nikakvo dobro da vam javim ovom prilikom. Ja sam bez prebijene pare, prezadužen... Vi koji ste jedini još Alhemičar i koji ste znali od svačega da napravite žeženo zlato, znaćete šta, u trenutku kad umirem 24 puta dnevno, valja da činim da iznesem živu glavu... Ako izađem to je da ščepam koga za kredit."

Godine 1903. još je na studijama u Ženevi i u prepisci sa Jakšićem zbog novčane krize. U prepisci je i sa maticom Srpskom u Novom Sadu interesujući se za sudbinu Puškinovih prevoda. Jedan je od najrevnosnijih saradnika "Srpskog književnog glasnika". U novembarskoj svesci 1903. godine objavljuje "Jadranske sonete".

Početkom ljeta 1904. godine, stiže u beograd i sastaje se sa ranije poznatim društvom: Skerićem, Stankovićem i Rakićem.

U Srpskom književnom glasniku objavljuje svoje pjesme "Dubrovački pasteli" i "Dubrovački Polkisar".

Septembra 1904. godine, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu izvedena je premijera Jovanove drame Krunisanje Dušanovo. U Berlinu tih dana objavljen je ciklus Jovanovih pjesama na njemačkom jeziku. Jovan završava esej o Bori Stankoviću koji objavljuje u Srpskoj 1905. godine. Od Beograda putuje do Trebinja, da bi u decembru ponovo bio u Ženevi.

Koncem 1904. godine, po drugi se put zaljubljuje. Od 1.1.1905. godine vodi dnevnik u koji najviše bilježi o svojoj ljubavi. Zanemaruje studije i tako do kraja marta 1905. kada se gase njegove ljubavne avanture. Okreće se svakodnevnom poslu, učenju i ispitima, ali u besparici, snalazi se kako zna i umije. Uglavnom piše pjesme koje šalje raznim književnim časopisima i traži pomoć.

Pri kraju je studija koje su se otegle. Stipendija mu je ukinuta 7 mjeseci prije kraja studija. Ponovo stara bolest-besparica. Matica srpska iz Novog Sada šalje mu honorar za prevode Puškinove što ga izvlači iz krize i upisuje naredni semestar koji je bio došao u pitanje zbog 50 dinara. Početkom 1906. godine, planira da napiše knjigu eseja o našim piscima. Iz Ženeve obraća se po tim pitanjima Petru Kočiću.

"Ja spremam, koliko mi je moguće u položaju kome sam (ni na nebu ni na zemlji, nego u Ženevi), ja spremam jednu kljigu Književne impresije... U njoj će izaći eseji o 1. Bori Stankoviću, 2. Ivi Ćipiku, 3. Petru Kočiću, 4. Ivi Knezu Vojnoviću, 5. Milanu Rakiću. Možda i jedan napis o Svetozaru Ćoroviću, Av. Stefanoviću i sličnim piscima o kojima valja neko da reče jednom bez laži koja nigdje nije odvratnija nego u književnosti i nigdje viče akreditirana nego u našoj književnosti gdje se niko ne zove svojim pravim imenom".  

U julu 1906. javlja se Aleksi Šantiću i pored ostalog kaže: "Ja sam postao ozbiljan čovjek, dragi moj Aleksa i govorim samo o moralu i pijem samo sifon..."

Ljetopis "Matice Srpske" tih dana štampa Jovanove pjesme: "Gama", "Dubrovački karneval", "Dubrovačko vino" i "Nirvana".
modersmal
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #3 poslato: April 04, 2011, 09:41:42 pm »

*

JOVAN DUČIĆ


Bio je opsednut svetom, naročito velikim i umnim Zapadom. Rođen u Trebinju, završio je trgovačku školu u Mostaru, zatim učiteljsku u Sarajevu i Somboru, radio je kao učitelj u Bijeljini i Mostaru. Godine 1899. napušta Mostar i odlazi na studije u Ženevu, tada nastaje preokret u njegovom životu. Završava studije i vraća se u Srbiju 1906. gde stupa u službu u Ministarstvo inostranih dela, a od 1910. ulazi u diplomatiju. Do Prvog svetskog rata i između dva rata vršio je razne poslove po raznim evropskim prestonicama. Po izbijanju Drugog svetskog rata prešao je u Ameriku...—

Započeo je da piše veoma rano (prva pesma 1886, a zbirka Pjesme 1901). U toku svoje pedesetogodišnje karijere se neprestalno razvijao i umetnički usavršavao.

U njegovom radu se mogu izdvojiti tri faze:

Prva, vojislavovska, do odlaska u Ženevu, u kojoj se on razvija u okvirima domaće pesničke tradicije, kao sledbenik Vojislava Ilića okrenut tradicionalno i nemačkim i ruskim pesnicima.

Druga, parnaso-simbolistička, do Prvog svetskog rata, u kojoj on radikalno raskida sa prethodnom fazom i pod isključivim uticajem francuske poezije teži da postigne otmenost u izboru predmeta o kojima će pevati i savršenstvo u formi i izrazu (druga i treća zbirka — Pesme i Pesme u prozi — obe 1908.)

Treća, postsimbolistička faza, od Prvog svetskog rata, pa nadalje, u kojoj je dostigao misaonu i umetničku zrelost. Pokretački princip tog razvoja jeste čežnja ka savršenstvu stvaralačka samodisciplina. Vraćao se već objavljenim pesmama i iznova ih prepravljao ili sasvim odbacivao.
 
Zbirka Pjesme (1901) sadrži i stihove iz najranijih godina. Ovaj lirski prvenac je pravi mozaik stranih slika i izraza. Ugledanje je očevidno i svestrano: na Vojislava Ilića od naših, na nemačke i ruske romantičare od stranih. Uticaj Francuza je najbleđi. Ovlašno prisvajanje pojedinosti iz Igoa, de Lila i Misea. Zaglavlje knjige donosi, jedan ispod drugog epitafe Maroa i Ljermontova.

Knjigu Pjesme posvećuje Aleksi Šantiću i Atanasiju Šola "u znak najdublje ljubavi", oni su bili njegovi lični drugovi u Mostaru, saurednici u časopisu Zora.

Nastojanje da se srpski jezik osposobi za evropski lirski izraz unošenjem "novih osećanja"’ postignuto je uglavnom epitetima, glagolima i poređenjima. Dučićeva upotreba opisnih prideva znači, kako u njegovom stvaranju, tako i u našem pesništvu, ovećanje lestvice boja i zvukova, istančavanje krajnosti. To je ujedno dokaz i oštrovidosti u posmatranju prirode.

Dučić je obratio pažnju metrici ustaljenih oblika — Erediji, de Lilu, Bodleru i Samenu. Smatrao je da se nova sadržina može preneti i u stare okvire, jedanaesterac i dvanaesterac.

Načinio je podelu koja ne odgovara hronologiji, ali je hteo postići estetski sklad.

  • 1. PESME SUNCA (najveći broj antologijskih pesama) — ciklus Večernje pesme i Lirika (kasni stihovi iz ove knjige.
  • 2. PESME LJUBAVI I SMRTI (žena se javlja kao osnovni pokretač nadahnuća). Dučiću je žena bila isključivo povod da govori o sebi
        ili da razmišlja o temama života i smrti, o gašenju i prolaznosti ushićenja (nije tačno).
  • 3. CARSKI SONETI (istorijske i rodoljubive pesme) — Dubrovačke poeme (ironične)
  • 4. PLAVE LEGENDE

Četiri knjige izgledaju kao četiri pevanja jednog speva ili četiri stava jedinstvene pesničke simfonije.

Ostvaruje načelo da svaka velika poezija odgovara na tri najveća i najvažnija pitanja — o Bogu, o Ljubavi i o Smrti.

U pesmama o Bogu smatrao je da bi veliki pesnik dao izraz svemu onom čim je čovekova duša vezana za prirodu i njene tajne.

U pesmama o Ljubavi kazao bi sve ono što nas vezuje za stvari i bića u neizmernoj lepoti apstrakcije i snage.

U pesmama o Smrti kazao bi sve slutnje o konačnom cilju i svu gorčinu neizvesnosti na našem prolasku kroz misterije života.

Dva su osnovna motiva dominirala stvaralaštvom ovog pesnika — priroda i ljubav.

Uveo je u srpsku poeziju nov, savremen odnos prema životu i svetu, i kao niko pre njega visoko uzdigao i razvio motiv ljubavi koji je jednom stranom obuhvatao ženu, a drugom prirodu.

Njegova poezija je do 1901. bila više opisna. Ljubav je bila glavno osećanje koje je pevao u toj svojoj mladićkoj lirici. Okreće se umetnosti radi umetnosti, umetnosti rafinisanoj i idejom i formom, poeziji formalne lepote i simbola. Forma mu je u drugoj svesci Pesama (1908. Bgd) izgleda važnija od sadržine.

Osnovni ton cele Dučićeve poezije ima nečega maglovitog, mutnog, dalekog. Ljubav koju on peva zbiva se neznano gde, neznano kad, negde daleko, u plavoj zemlji snova.

Njegove omiljene reči koje se svaki čas ponavljaju su mutan, mračan, bled, siv, sumoran, pust, mrtav, hladan, nem, tajanstven, gluv, dubok, magla,šum, tama. Dučićevi opisi su tako potpuni, impresivni, lepi, da im je malo ravnih u celoj našoj poeziji.

Pesme o prirodi zauzimaju pretežni i bolji deo njegove lirike i nose dah iskonskog i mitskog. Priroda je stalan, večit i najsadržajniji motiv Dučićevog pesništva.

Pisao je i prozu, pre svega proslavljene putopise GRADOVI I HIMERE (1930).

Poznatije pesme Jovana Dučića su: ZALAZAK SUNCA, HIMNA POBEDNIKA, JABLANOVI, ZVEZDE, AKORDI, SELO, MEĐA, BOR, PESMA LJUBAVI, PESMA TIŠINE, PESMA UMIRANJA, PESMA ŽENI, POSLEDNJA PESMA.


Marija Spasojević | Pisanija

___________

Literatura:

Jovan Deretić: Istorija srpske književnosti
Vladeta R. Košutić: Parnasovci i simbolisti u Srba
Slavko Leovac: Jovan Dučić, književno delo
Predrag Palavestra: Knez pesnika, Jovan Dučić
Zoran Gavrilović: Od Vojislava do Disa
Jovan Skerlić: Istorija nove srpske književnosti
Jovan Skerlić: Pisci i dela V
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #4 poslato: April 04, 2011, 09:42:30 pm »

**

JOVAN DUČIĆ


Moderna srpska književnost s početka XX veka imala je u Jovanu Dučiću svog istaknutog pesnika i stilistu. Rodom iz Hercegovine, iz Trebinja, on je svoj životni put započeo učiteljskim pozivom u Mostaru. Dučić je tu drugovao sa Aleksom Šantićem i s njim učestvovao u radu mladog i nacionalno svesnog mostarskog naraštaja koji se okupljao oko časopisa Zora i kulturnog društva Gusle.
 
Međutim, Dučić ubrzo napušta svoj zavičaj i odlazi na školovanje u Švajcarsku i Francusku. U Ženevi i Parizu on stiče visoko kulturno i književno obrazovanje, izgrađuje se na literaturi francuskih modernista i simbolista, a potom stupa u diplomatsku službu Srbije, u kojoj ostaje i posle prvog svetskog rata, u doratnoj Jugoslaviji. Kao diplomatski predstavnik proveo je dugi niz godina u Rimu, Pešti, Atini, Sofiji, Carigradu, Madridu i Kairu. Tom prilikom je obišao mnoge evropske zemlje i krajeve, upoznao se s njihovom kulturom i društvenom istorijom i time obogatio svoja iskustva i svoju ličnu kulturu.
 
Pored više zbirki pesama, Dučić je napisao i jednu zbirku putopisa sa naslovom Gradovi i himere. Tu su iznesene njegove impresije i meditacije sa putovanja po Francuskoj, Italiji, Španiji, Švajcarskoj, Grčkoj i Egiptu. Ovi putopisi su stvarani u lirskom zanosu lepotama sa kojima se pesnik sretao i koje je u svom unutrašnjem životu doživljavao. Naročito su uspele njegove meditacije o spomenicima i događajima kulturne i političke istorije zemalja kroz koje je prolazio. Dučić pri tom nije težio naučnoistorijskoj istini. On se služio isključivo impresijama, lirskim evokacijama prošlosti i pesničkim reagovanjem na prirodne lepote posećenih zemalja i istorijska zbivanja njihove prošlosti. U njegovim utiscima i karakteristikama života i ljudi tih zemalja ima mnogo duha, lucidnosti i finog estetskog uopštavanja. Stilski i sadržajno su naročio uspela pisma iz Francuske, sa Jonskog mora, iz Grčke i Italije. Putopisi Gradovi i himere napasani besprekorno odnegovanim stilom i izrazom, predstavljaju ono što je u putopisno-književnoj vrsti kod nas najlepše stvoreno.
 
Dučić je napisao i jednu knjigu filozofsko-lirskih meditacija — Blaga cara Radomira. To je zbirka njegovih razmišljanja i shvatanja o raznovrsnim problemima čovekovog duha i života. Vešto se služeći podacima i delima čovekove duhovne kulture, on tu gradi obilje sentencioznih misli i opažanja o životu, ljubavi, smrti, sreći, istini, lepoti i slobodi. Naziv knjige je simboličan — on označava iskonsku težnju čovekovog duha da se oplemeni, uzdigne i dođe do najviših saznanja i istina.
 
I u svim ovim radovima Dučić je prvenstveno pesnik. On to i jeste ogromnom većinom svog književnog dela. Dučić je napisao veliki broj pesama u kojima je najčešće opevao tematiku ljubavi, bola, sreće, smrti, samoće i prolaznosti. Motivi o ženi, iluzijama i snovima najčešća su tema tih njegovih pesama.
 
Dučićeva ljubav je uvek elegična, nesrećna i melanholična. On čezne za njom, ali je svestan njene prolaznosti i bola koji ona uvek ostavlja za sobom. U pesmi Zamor on rezignirano gasi ljubavna osećanja u sebi i kao jedinu i apsolutnu neminovnost sluti dolazak smrti:
 
Dosta, jadna ženo, sve je zalud! Dosta!
Mi smo jedno drugom davno sve već dali.
Pogasimo lampe pira! Kao vali,
Sve je već proteklo i ničeg ne osta...
 
Još jedan dan samo hteli bi svom snagom!
Jedan, samo jedan!... Vaj, dok se sve brže
Kroz kobnu noć čuje kako besno rže
Par zlih crnih konja, već spremnih, pred pragom.

 
Žena u Dučićevoj poeziji nije stvarna, čulna i fizička žena. To je više njegov san o ženi i više jedna iluzija o njoj. U pesmi Zalazak sunca on sniva o jednoj takvoj ženi, koja u nekom dalekom svetu, u zamku kraj mora, sa bolom u duši sanjari o njemu i njegovoj ljubavi:
 
Opet jedno veče. . . I meni se čini,
Negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku sunca, u prvoj tišini,
Tužna, u senci smaragdovih gora,
Bleda kao čežnja, nepoznata žena,
S krunom i u sjaju, sedi misleć na me...
Teška je, beskrajna, večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.

 
On je toliko predan tom svom snu i toliko uživa u njegovoj nestvarnoj lepoti da strepi da neka misao ne razruši tu opojnu himeru njegove duše:
 
Ah, ne recite mi nikad: nije tako,
Ni moje srce da to laže sebi.
Jer ja bih plakô, ja bih večno plakô
I nikada se utešio ne bi'!


U svojim pesmama o ljubavi i ženi Dučić se služio sasvim novim, modernim slikama, simbolima i poređenjima da bi izrazio rafiniranost svojih osećanja i doživljaja. Takva poređenja i slike naročito su uspeli u pesmi Poznanstvo:
 
Glas njezin beše k'o muzika tuge. . .
I zato mišljah, u slušanju mnogom,
Samo na prošlost, na jeseni duge,
Na hladno nebo i na tužno "zbogom".
 
Poljubac njezin beše tih i ledan,
Mramorni poljub; a kosa joj plava
Odisala je setan miris jedan
Bokora ruža koji docvetava.

 
Isto su tako lepe i poznate Dučićeve pesme Veče, Sat, Jablanovi i Morska vrba. Pesma Movska vrba sa svojim alegoričnim pejzažnim okvirom predstavlja setnu i sugestivnu umetničku sliku usamljenosti i prolaznosti u životu:
 
Sama vrba stoji nad morem na steni,
Rasplela je kosu zelenu i dugu:
Naliči na nimfu koju su prokleli
Da postane drvo i da šumi tugu.

 
Pesma Duša je izraz krajnjeg subjektivizma i pesnikovih idealističkih misli o životu, bolu i sreći. U Dučićevom unutrašnjem svetu živeo je jedan snažni afinitet za prolaznost, setu i elegična raspoloženja. Iz njegovih pesama dobija se utisak da se sa nekom čudnom radošću uživljavao u takva osećanja i da je umeo da u njima nađe izvesnu bolnu i melanholičnu lepotu:
 
Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još je uvek sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.
 
Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine,
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko.

 
Od ostalih Dučićevih pesama treba pomenuti i njegove Jadranske sonete, koji čine ciklus pesama sa deskriptinnim i misaonim motivima jadranskih pejzaža. U godinama oslobodilačkih ratova Srbije Dučić je ispevao i niz patriotskih pesama, u kojima je modernim i iskrenim izrazom opevao ratna pregnuća, slavu i pobede srpske vojske. Među pesmama sa rodoljubivim motivima posebno se ističe njegova Himna pobednika u kojoj je, uz veru u slobodnu budućnost domovine, slikovito izražena pesnikova misao o neminovnosti i veličini žrtava za slobodu.
 
Poezija Jovana Dučića je jedno produhovljeno i eterično umetničko stvaranje. Ona je svojim najvećim delom otuđena od stvarnog, običnog života, ona se nije osvrtala na konkretne i žive probleme njegova naroda. Zato je ona u svojoj osnovi, i tematski i idejno, asocijalna i nestvarna. To je poezija jednog intimnog i subjektivnog sveta, poezija snova i melanholije. Najbolja karakteristika idealističke subjektivnosti Dučićeve poezije bila bi ona poznata njegova misao — da stvari imaju onakav izgled kakav im daje naša duša.
 
Svoj stav prema zadacima poezije, svoja shvatanja o njoj, on je otvoreno iskazao u poznatoj pesmi Moja poezija. Sa aristokratskim prezirom prema običnom i svakodnevnom životu, Dučić tu izražava svoje asocijalno shvatanje poezije:
 
Mirna kao mramor, hladna kao sena,
Ti si bledo, tiho devojče što sneva.
Pusti pesma drugih neka bude žena
Što po nečistijem ulicama peva.

 
Po njegovim rečima poezija mora da bude uznesena nad stvarnim životom i da se nikad ne spusti do njegovih problema i prozaičnosti:
 
Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,
Nego žute ruže u te kose duge:
Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
Odveć gorda da bi živela za druge.

 
U pogledu forme Dučićeva poezija je predstavljala veliku novinu i napredak u razvitku naše pesničke reči. Ona je za čitav niz godina bila prava škola koja je živo delovala u ondašnjem književnom životu. Niko do Jovana Dučića nije sa toliko estetske skupuloznosti birao i nijansirao misli, simbole i metafore svoje pesničke reči. To je i doprinelo da se naša pesnička reč obogati novim prelivima boja i tonova. Gledano uopšte, forma Dučićevih pesama je brižljivo odnegovana i gotovo savršena. Otuda u njegovim pesmama ima toliko sklada, melodije, boja i ukusa. U tom pogledu Jovan Dučić je znatno doprineo da se naša poezija uputi ka novim mogućnostima pesničkog kazivanja i oblikovanja.
 
Međutim, diplomatska karijera odvela je Dučića putem koji ga je odvojio od društvenih zbivanja u njegovoj zemlji. Otuda u njegovom stvaranju ima toliko aristokratskih manira i jedne gotovo salonske čistote i uznesenosti...


Dragutin A. Stefanović & Vukašin Stanisavljević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #5 poslato: April 04, 2011, 09:45:39 pm »

*
JOVAN DUČIĆ


LEPOTA U HARMONIJI

Jovan Dučić jeste najznačajniji pesnik srpskog modernizma i najznačajniji liričar zlatnog doba srpske književnosti. To mišljenje dele sve generacije književnih kritičara i pesnika u ovome veku. Naime, u našoj poeziji postoje pesnici zapete, pesnici dvotačke, pesnici tačke, pesnici upitnici — ali za Dučića se slobodno može reći da je pesnik uskličnik. Ko je video njegovo rodno Trebinje, ko je video modru Trebišnjicu, koji je na njenim obalama video vitke primorske, zapravo hercegovačke čemprese, biće mu jasno zašto za ovog pesnika kažem da je uskličnik, uspravan i vitak i visok. I njegov život i njegovo pesničko delo to na najbolji način dokazuje. Logičan je i sled u njegovom pesničkom putu i razvoju, logično je da je na kraju taj pesnički bor počeo da gleda u sebe, da otkrije Boga i da se pomiri sa izvesnošću na kraju puta. Njegovo shvatanje pesničkog poslanja i do danas je izuzetno, čak neprevaziđeno. On je izrastao u pesničkog džina onim putem koji je za našu poeziju presudan i zato logičan: posle Njegoša, preko Radičevića, Jakšića, Zmaja, Laze Kostića, Vojislava Ilića — bila je logična Dučićeva pojava i veličina. Jeste da mu je jedan dobar period XX veka nije bio sklon iz razloga komunističke ideologije, pa nam je zato i njegova literatura prinošena u gvozdenim rukavicama. Ali vreme, majstorsko rešeto, ipak postavlja stvari na svoje mesto. U "Blagu Cara Radovana" Dučić će zapisati: "Najlepša pesma jednog pesnika ima izgled molitve, i najlepša slika jednog slikara, ima izgled ikone... Umetnost se nikad nije mogla odvojiti od misije da bude afirmacija, božanskog u čoveku; umetnost je uvek bila glavna veza između neba i zemlje". On se primiče Platonovom shvatanju pesnika: pesnik je nešto lako,  krilato i sveto — tumač božanstva, da bi bez zazora i ustezanja tvrdio da je pesnik "najizrazitiji i najpotpuniji tip jedne rase, merilo rasnog genija, senzbiliteta, ideologije, najčistija gruda svoje zemlje".

Dučićeva lirika u kasnim godinama nije crkvena, ali je prožeta religioznošću, Dučićev bog je Logos (jezik), suštine pesničkog čina kao tvoračkog načela, vaznošenje iznad trivijalnog u ono što je večno. Kao metafizički pesnik, on nastavlja ono što su naznačili Njegoš i Laza Kostić. U svakoj drami našeg srpskog naroda, Dučić je savremenik. Tu je njegova veličina i neprolazna vrednost njegovih stihova. Milan Kašanin, jedan od znatnijih tumača njegovog pesničkog opusa, zapisao je: "Nije se mogao pametnije utrošiti jedan život ni bolje iskoristiti jedan talenat". Dučićeva pesma je lepota u harmoniji. Ovaj pesnik nedvosmisleno kaže da "liričar će postati velikim pesnikom samo onda kada bude kazao velike istine o trima najvećim i najfatalnijim motivima života i umetnosti: o bogu, o ljubavi i o smrti". "A ideja o Bogu jeste neizmerno prostranstvo, pojam o sveobimnom i totalnom, kakvu nikakva druga funkcija ne može dati; a slika o Bogu to je najsavršeniji od svih pojmova, koji je ljudstvo moglo imati; snaga razuma, dobrota, pravda, milosrđe; a sve ovo pod raznim imenima, i u raznim slikama. Odreći se ovakvog ideala, značilo bi osiromašiti život i umanjiti sebe. Negirati opstanak Božji, to je ili duhovna ili moralna poremećenost, ili perverzija kakve fiziološke škole". To je doživljaj Boga kao Lepote i Ljubavi u svesti metafizičkog liričara sa subjektivnom isključivošću. Dučić Boga traži u svemu i nalazi, čak, "u strašnoj katastrofi zvezda", u harmoniji svetlosti, u miru i toplini ptičjeg gnezda, u zimzelenu. "Vjerujem u Boga, u ljubav, prijateljstvo, u Otadžbinu. Da ne vjerujem istovremeno u sve to, ne bih imao razloga verovatno ni jedno od toga posebno". Taj, za života nazvan knezom srpskih pesnika, ostavio je zaveštanje zbilja decidno: "Odista imaju samo dva tvorca u Kozmosu: Bog i pesnik, pesnik je prvi objavio Boga", a poezija je "glavna veza između neba i zemlje". Jovan Dučić je, kao i Berđajev (njegov savremenik), pre za svetog Franju Asiškog nego za Dominika iz kastiljanske Kaleruge, jer se Dučić i Berđajev saglašavaju da nema većeg besnila od onog koje dolazi od vere, ni mračnijeg ubice od onoga koji nosi božju buktinju, ni cinizma od onoga kojim se kupuje božja dobrota. (Gradovi i himere). Dučićeva istina Boga je fatalna: "Čovek kulturom postaje sve više tvorac, i time se sve više približuje tvorcu sveta. Zato će ideja o smrti uvek biti najveća protivnica ideje o Bogu". (Blago Cara Radovana). Razlaganjem eceptivnog apsoluta BOG LJUBAV SMRT ostvarena je velika umetnička građevina evropskog kasnog simbolizma u parnasovskom duhu, na srpskom jeziku.

...

Kad se kaže pesma u prozi, onda zavirimo u "Rečnik književnih termina", gde piše: "Uslovni termin za kratki sastav ili prelaznu umetničku formu između slobodnog, nesimetričnog stiha i proze. Štampana kao proza, pesma u prozi sadrži elemente lirike: brižljivo planirani ritam, aliteraciju, asonancu, rimu, govorne figure i slike koje se ponavljaju. Kao poseban žanr, pesma u prozi se prvi put javlja u "Gasparu u noći" A. Bertranda (1830. godine). Bodler je pod uticajem ovog dela napisao "Male pesme u prozi" (1862. godine). Pesme u prozi su, pored ostalih, pisali O. Vejld, E. Louel, K. Hamsun, I.S. Turgenjev, a kod nas J. Dučić i nobelovac I. Andrić. Bez obzira na Bodlera, valja napomenuti da je Turgenjev ostavio jednu zbirku kratkih tekstova koju je nazvao Senilia, a urednik časopisa "Vesnik Evrope" M. M. Stasjulevič, objavljujući ih prvi, tim tekstovima da je naslov Pesme u prozi. Otada se i koristi u svetskoj literaturi taj termin. Za divno čudo, Turgenjev je, osim kod Bodlera, mogao da nađe uzore u srednjevekovnoj ruskoj književnosti, u "Skazaniju Danila Zatočenika", u letopisnim legendama, u istočnjačkim i ruskim bajkama koje su živele u narodnom predanju i, sasvim sigurno, u Gogoljevim lirskim pasažima "Mrtvih duša" oslonjenih na Dnjepar, Ukrajinske noći i slično. Bodler je, šaljući te svoje pesme u prozi, napisao izdavaču: "Dragi moj prijatelju, šaljem Vam jedno delce za koje  se bez nepravde ne bi moglo reći da nema ni repa ni glave, jer, na primer, sve je tu u  isti mah i glava i rep, neizmenično i uzajamno." Ali, ne zaboravlja da doda: "Procenite, molim Vas, kakve sve divne mogućnosti nudi ovaj sklop svima nama... Možemo prekinuti gde nam je volja, ja svoje sanjarenje, Vi — rukopis, čitalac svoje čitanje.... Oduzmite jedan  pršljen, i dva kraja ove krivudave izmišljotine spojiće se bez muke. Iceckajte je sitno, i videćete da svaki komadić može opstati za sebe". Bodler je osetio potrebu da da poetski oblik pariskom podzemlju i da o njemu govori stilom zvanim pesnička proza, muzikalna i bez ritma i rima. To je talasanje sanjarija, poskočice svesti. To bi i bilo ono bitno: savremene manifestacije večnih pitanja, osnova filozofskog uopštavanja. Ta zamišljenost, ta svrha postavljenog pitanja, zaključivanje na osnovu svagdašnjih pojava, to je zajedničko ovom žanru koji su posle Bodlera negovali i Turgenjev, i Bunjin, i Dučić i Andrić i toliki drugi. Mila Stojnić taj vid pesničkog izražavanja s pravom zove malim žanrom sa tezom: "Bodler svoje pismo upućuje pojedincu, izdavaču, ali ga namenjuje javnosti. Turgenjev se pismom obraća svim svojim čitaocima, Dučić svoje Plave legende posvećuje "prijatelju Ivi Ćipiku" bez ikakvih daljih objašnjenja. Neposredno obraćanje konkretnom, bilo kolektivnom bilo bilo pojedinačnom adresatu stvara štimung izvesne intimne ispovesti, tako da je toj prozi implicitan neke vrste ispovedni karakter.

Kod Dučića u Plavim legendama, kao uostalom i kod Turgenjeva, Bodlera i Bunjina, tretirane su apstrahtne, opšte filozofske teme. Ali, nisu te teme obrađene same po sebi. One su na poseban način uspostavljen odnos, njihova suština je u izrazito individualnom  uspostavljenom odnosu. Presudne su, i naglašene, najbitnije odlike u četiri odnosa: pesnikov odnos prema prirodi, prem Bogu ("Na steni", "Večernje", "Jedne vedre noći", "Sunce", "Kazna", "Večernja pesma", "Čove", "Pesma Bogu", "Drugovi"), u odnosu prema drugim ljudima ("Čovek"), u odnosu prema Demonu ("Ostrvo papagaja"). Pod formom pesme u prozi Dučić rado, i maestralno, podvlači svoje poglede na umetnost i stvaranje uopšte ("Sunce", "Delo", "Svetlost"). U pesmi "Delo" Dučić kazuje da umetnost nastaje u "tamnom vilajetu" nesvesnog, nagonskog. Umetnik stvara, jer ne može da to ne čini. Nenadmašna je energija koja ga tera da čini upravo to i ništa drugo. On, poput pauka, "ispreda iz svojih grudi, iz srca, iz bolnog maglovitog sna" svoju mrežu koja spaja nebeske visina i zemaljske doline i, paradoksalno, postaje zmaka za druge. Kroz umetnika, slobodno se može reći, progovara kolektivno nesvesno njegovog naciona.

Ljubav se, u pesmama u prozi kod Dučića, pojavljuje u sasvim neočekivanom, drugačijem svetlu. To je iskonski nagon, preteča svih osećanja koja povezuju i izjednačavaju sva živa bića, od jednoćelijskog polipa do čoveka ("Ljubav"). To osećanje ne podleže promenama, ne zavisi od duhovnog čovekovog dosega, nema veze sa obrazovanjem i kulturom ("Prehistorijska ljubav"). Iz ljubavi se rađa ljubomora, žudnja za osvetom kod gorile jednako kao kod modernog čoveka.

Vredi skrenuti pažnju i na Dučićevo shvatanje bludnice. Ona jeste "sveštenice ljubavi", ona truje pesnika pošto ga očara svojom igrom. A pesnik umire od same pomisli što "nas lažu ne samo oni koji nas mrze" nego i "oni koje mi ljubimo". Na drugoj strani, bludnica "služi zakonima prirode, a ne zakonima ljudskim. Jer je radost u kosmosu preča nego sreća među ljudima". Dučić je umiruću ljubav doživeo na način Turgenjeva. To je očigledno u pesmi "Dubrovačke jesen", u kojoj se refrenski ponavlja slika žutih ruža koje umiru u vazi i "lagano ispuštaju svoju mirisnu dušu, umiru očajno". To se skoro poklapa, strukturom i slikom, sa pesmom Turgenjeva "Kako su lepe, kako su sveže bile ruže..."

A kad je o smrti reč, Dučića kao i Bunjina intrigira zagrobni život ("Proletnja pesma").

Pojam žene i fenomen večne ženstvenosti takođe uzima vidnog mesta u "Plavim legendama". I u ostalom Dučićevoj poeziji žena je zauzela važno, prestolno mesto. Ovde je mnogostruko varirana ta tema i ne nalazimo je u poeziji ostalih srpskih simbolista, samo kod Dučića. U pesmi "Ogledala" žena je oličenje surovosti, divlje strasti (ogleda se u očima muškaraca, da bi ta ogledala porazbijala u nastupu strasti). Kao kod Bunjina, i kod Dučića žena ima "instinkt spola, a ne instiknt prijateljstva", varljiva je, neverna, okrutna ("Pesma o ženi", "Ruka", "Kazna").

Isus Hristos je takođe tema koja Dučiću nije dala mira. Ali, Dučić to ipak doživljava drugačije i od Bunjina i od Turgenjeva; njegov Hristos je čovekobog, a ne bogočovek. U "Pesmi o Hristu" Dučić s njim razgovara kao sa sebi ravnim i svoje obraćanje Njemu završava ovako: "Ti svojom istinom samo ograničio nešto što je neograničeno; i govorio što je neizrecivo. Ali si svojim ranama pokazao ono što je božansko u čoveku. I tako, i ako nisi otkrio Boga, Ti si Ga posvedočio".

No, tu su i opšta mesta svojstvena velikim majstorima: ista simbolična značenja su kod Turgenjeva, Bunjina i Dučića. Biljni svet oličen je u ruži, jasminu, čempresu, mirti. Od životinjskog sveta, pas je oličenje odanosti, vernosti koja prevazilazi ljudsku sposobnost da se postigne takva vrlina. Od ptica, tu su ždralovi, golubi, gavrani — oličenje prolaznosti, nevinosti, kobi. Biblijsku konotaciju sublimiranog zla i mudrosti oličava zmija. To govori o još nečemu — Dučić se oslanjao na motive starozavetnih legendi o Adamu i Evi i na Prvu knjigu Mojsijevog "Postanja". Rečito o tome svedoči "Večernja pesma", ali i pesma "Otrov" koja se oslanja na jevanđelske legende  o smrti Jovanka Krstitelja. Tako je i sa pesmom "Seme", gde je reč o motivu i paraboli o sejaču i semenu. Tu je, naravno, i oslanjanje na opise lepe Jelene u Ilijadi (kosa boje mesečeve svetlosti, zlatna zvezdana prašina). A pesma "Ravnodušnost" naslanja se na Geteovog "Fausta". Onda se Dučić, ko bi drugi, doseti da — misleći na Tebu, Jerusalim, Vavilon — uznemiri dublji sloj međuteksta sa porukom da je ravnodušnost "osećanje koje nikada nije imao ni Bog ni Satana", i da ravnodušnost pripada samo čoveku pa zato u Mefistovom srcu nema ni mržnje ni ljubavi — samo studena ravnodušnost. Ali, to je već svojevrsna Dučićeva lična recepcija "Fausta".

Na kraju, važno je reći da se u formalnoj strukturi Dučićevih "Plavih legendi" lako prepoznaju ritmovi i stil "Pjesme nad pjesmama" cara Solomona. To najbolje potvrđuje pesma "Zizema". U opisu Zizeme Dučić je koristio slike iz Solomona. Kod Dučića, njene bradavice su "kao dve krupne kapi krvi ranjene lavice", nasuprot "dvije dojke tvoje kao dva blizanca srnčeta... "Odvrati oči svoje od mene jer me raspaljuje", u "Pjesmi nad pjesmama".

Šta zaključiti? Jednostavno: Dučić je u "Plave legende" sažeo sva iskustva svoga vremena u tome žanru. I postigao zavidan nivo. U našoj književnosti do tada nepoznat. Čega god se tako svojom lirom, on je to jednostavno pozlatio. I zašto onda ne ponoviti: Jovan Dučić je u srpskom simbolizmu pesnik uskličnik, baš onako stoji uspravan kao čempresi u njegovom rodnom Trebinju.


Milan Nenadić
Novi Sad, jula 2000. godine

(Ovaj tekst je kao predgovor objavljen na početku, Dučićevih "Plavih legendi", u Bukureštu, prošle godine)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #6 poslato: April 04, 2011, 09:46:43 pm »

**
JOVAN DUČIĆ


USAMLJENIK

Odrastao blizu Jadranskog mora i formiran u orbitu mediteranske kulture, Jovan Dučić je veći Latin od ijednog srpskoga pesnika. U njegovom mišljenju, u njegovom govoru i pisanju nema ničeg od Srednje Evrope, iz koje su izišli naši romantičari, niti ičega od Rusije, u koju su gledali naši realisti krajem prošlog veka. Bliži Rimu no Vizantu, Francuzima no Rusima, paganstvu no hrišćanstvu, Jovan Dučić je izrazito mediteranski čovek latinske kulture. Kao da nije pravoslavljanin, tajno se zanosio veličinom istorije katoličkog sveta. Ne samo da su svetitelji koje on pominje u svojim putopisima svi odreda katolički, nego i sve što zna o hrišćanskoj veri on zna od Latina. On se ne unosi u pravoslavlje, koje ne poznaje, i nema nikakve radoznalosti za vizantijsku kulturu, — on ne zna ni za njene arhitekte i slikare, ni za njene pesnike i besednike. Godinama je živeo u Atini, a čini se da nije pošao do Soluna, ili, ako je i bio u njemu, da se nije zadivio njegovoj istoriji, ni' njegovim bazilikama i mozaicima u njima. Izgleda da nije posetio ni Svetu Goru, niti zaželeo da vidi Hilandar, ili, ako ih je i video, da ih nije razumeo. Čitajući latinske pisce, Dučić je u Vizantiji i pravoslavlju nalazio ono što su u njima videli Latini.

Kao i za većinu mediteranskih ljudi s početka ovog veka, za Jovana Dučića svetsku istoriju predstavljaju antička Grčka, renesansna Italija i moderna Francuska. Niko u srpskoj književnosti nije s tolikim zanosom govorio o Atini, Rimu i Parizu, niti se tako divio helenskoj i latinskoj kulturi. U starih Helena, koji su, po njemu, najveći i najhumaniji narod na svetu, ne zna se šta više voli, zemlju ili istoriju, ni šta više u njih ceni, mudrost ili umetnost. Razmišljajući o raznim kategorijama lepog, on kaže: "Lepo, to je ipak ono staro grčko lepo. To je materija i ideja, ujedinjena u harmoniju". I dodaje, da ne ostanemo neobavešteni, kao što nije ni on: "Osim lepog na grčki način, postoji i bizarno kao lepo, i snažno kao lepo. I primitivno kao lepo, i divljačko kao lepo." On se odlučio: "Ali apsolutno lepo, to je samo ono grčko, i definisano: lepota u harmoniji." Dučićevo shvatanje umetnosti i, dobrim delom, ljudskog života, prvenstveno je klasično i pagansko...

Književni rad Dučićev tekao je istim poretkom i logikom kojom je tekao njegov život. Počeo je, u mladosti, sentimentalnim monolozima o ženi, o ljubavi i prirodi, a produžio živopisnim slikama galantnih ljudi i običaja baroknog Dubrovnika i dostojanstvenih ličnosti i prizora srpskog carstva. Uvek u pokretu i traženju, izišavši u zrelosti iz prirode i sebe, uputio se, u poeziji, u filozofiju ljubavi i smrti, u putničkim pismima u otkrivanje lepote i istorije sveta. Nepodmitljiv i jednak sebi, svoje pisanje je završio kao i svoj život — dijalogom koji je, usamljen i neveseo, vodio s bogom.

S vremenom, pesnik Dučić nije opadao, kao što biva s pesnicima; svoja najbolja dela on je dao ne na početku, nego na kraju svog rada. Sam se odrekao svih pesama — ne ni malobrojnih — koje je objavio pre nego što je imao trideset godina. Njegovi prvi stihovi i nisu značajni za njegovu i našu poeziju; značajni su za našu prošlost...

Prve svoje cikluse, Senke po vodi i Duša i noć, Dučić je pisao za studentskih dana, u tuđini, u Ženevi i Parizu — oni su izraz koliko njegov toliko njegove okoline i njegove lektire...

U ranim svojim pesmama, više dekorativnim i sentimentalnim nego osećajnim, Dučić je pesnik ljubavne igre, ne ljubavnih sreća i nesreća — on više hoće da se vidi no da se ispovedi. Jeste da on u svojim stihovima često plače, i ne samo on, nego još više njegova draga, koja plače "svu noć i dan ceo". I jeste da nas — iz bojazni da ne ostanemo u nedoumici — pesnik uverava: "U svakome stihu ima suza jada, u svaku je strofu leglo srce celo." Ali ni tu najavu pesnikovu, ni njegove jade i suze ne treba shvatiti doslovno: više nego izraz autentičnog bola, one su dekor ljubavi. Te Dučićeve "mirne pesme osenčene jadom", ta poezija "mirna kao mramor, hladna kao sena", koja je "tužna sa sopstvenih jada", nastala je u srećno doba, ne u nesrećno — srećno za pesnika, koji je provodio s njima mladost u divnim studentskim gradovima, i srećno za Evropu, koja je, mirna i moćna, živela u izobilju. Više stvoreni no rođeni, i više smišljeni no proosećavi, ti stihovi su manje život no što su književnost. U njima dan očajno tinja, vetar cvili, česme plaču, u pesnika je oko sumorno i suza mutna, ali bol pesnikov je veći na rečima no u srcu — te pesme nisu toliko lični govor koliko način savremenog poetskog kazivanja...

Više laskave no iskrene i više diskretne no intimne — pre pisane za čitaoce u inostranstvu nego kod kuće — Senke po vodi i Duša i noć su vanredno značajne, ali ne i reprezentativne pesme srpske književnosti i Dučićevog književnog dela — to je više velika literatura nego veliko pesništvo. Odjek salonskih udvaranja, ne istinskih drama, i refleks narcisoidnih ogledanja, ne samoposmatranja, sastavljene od lepih reči i još lepših slika, one nisu toliko poezija koliko poetska atmosfera. Pisane radi toga da budu čitane u malom skupu pred ženama u večernjoj toaleti i pred ljudima u smokingu, za čitaoce koji ne znaju za smoking i kamin, te pesme su neme. Izbledele na suncu života, one imaju tu jasnu stranu da čuvaju igre koje se više ne igraju i mlada lica na portretima naših starih kojih više nema.

Značaj Dučićevih pesama napisanih između 1900. i 1908. nije toliko estetički koliko istorijski — s njima se u srpskoj poeziji, i vremenski i suštinski, svršava jedan i nastaje drugi vek. One obeležavaju prekid s folklorom i s pesništvom Srednje i Istočne Evrope — s njima srpska poezija ulazi u orbit francuskog pesničkog sentimenta i francuskog načina kazivanja. Više proizvod intelekta nego osećanja, ta poezija je racionalizovana, više proračunata i smišljena no spontana. Ljubav u njoj nije samo osećanje, već i misao, žena nije samo biće, već i sudbina, odnos žene i čoveka je više složen no dramatičan. Govor pesnički, rečnik, ritam, iz osnova je nov. Posle dinamičnog kazivanja revoltiranog Đure Jakšića i rečitativa zanesenog Laze Kostića, a posle umilne kangilene Vojislava Ilića, distancirani Jovan Dučić donosi dostojanstveni aleksandrinac i otmeni sonet. Dotad nijedan naš pesnik nije, kao on, slušao "u mrgrnoj ljubičastoj noći gde šušte zvezde", ni čuo "te reči lišća i taj govor voda", "vetrova pesmu i muziku kiše", niti je ko pre njega video "prah srebrnih zvezda", "purpurnu kišu iz jutrenjeg svoda", niti je ko napisao: "Vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem". To su ne samo nove reči nego i nov senzibilitet. Koliko je pesnički govor sav u simbolima i slikama, toliko je duhovna radoznalost sva u slutnjama. Ako to nije velika poezija, to je velik stil.

Hladan i melanholičan pesnik ljubavi, koji o njoj više misli no što je doživljava, Jovan Dučić je vedriji i topliji kao pesnik Jadranskog mora i njegovih obala. U poređenju s drugim našim pesnicima koji govore o prirodi, on je drukčiji i po motivima i po osećanju. Posle sumornih jeseni i mračnih zima, posle gromova i oluja, planina i stena, kojima su ispunjeni stihovi romantičarskih i realističkih pesnika, Dučić unosi u srpski pejzaž diskretnu tišinu i veliku svetlsot. Ni u čijim stihovima nema toliko sunca i neba, toliko sjaja i prostranstva kao u njegovim Jadranskim sonetima. U Dučićevo vreme, kad za većinu Srba Jadran nije bio realnost nego san, ti stihovi su bili više nego pesme — bili su otkriće.

Kao pesnik prirode, Dučić ne nalazi samo njene vidljive lepote nego i njene tajne, on ne samo da kazuje nego i sugeriše, i on ne ide u prirodu da uživa u njoj, nego da u njoj razmišlja — ona je za njega koliko muzika i slika toliko zagonetka. Nema, ne boljih, već nema ni drugih primorskih pejzaža u srpskoj poeziji od Dučićevih Jadranskih soneta.

Kao i svi veliki pesnici, Jovan Dučić nije živeo samo u sadašnjosti, nego i u prošlosti. Uvek različit, on, i tada kad zalazi u prošlost, zalazi u drukčiju nego drugi. Njega u našoj prošlosti ne privlače dani pada nego uspona; on se seća naših osvajanja i pobeda, ne naših poraza; njegova velika ličnost u našoj istoriji nije knez Lazar, nego car Dušan; on traži trijumf u životu a ne u smrti; njega zanosi, ne monaški Hilandar, nego aristokratski Dubrovnik. Nikakvih hajduka i nikakvih handžara u njegovim pesmama. On ne gleda na našu prošlost očima guslara, niti ima rečnik i ritam narodnih stihova. On gleda na nju očima građanina, i peva o njoj prozodijom modernog pesnika. U vreme idolatrije seljaka i sela, Dučić je u našu književnost unosio kult gradova i gradske kulture. Dubrovačke poeme i Carski soneti dolazili su da svedoče da mi nismo samo seljački narod — kao što i nismo ...

Izuzetne po motivima, Dubrovačke poeme su retke i po tome što su narativne. Ja znam da u naše dane nije ništa omrznuto kao naracija u stihovima i da se savremena poezija svodi na simbole i figure. Ali bogatstvo se nikad i nigde, pa ni u književnosti, nije sastojalo u siromaštvu. Narativna poezija — od Homera do Puškina — nije manja, ni manje privlačna od deskriptivne i intimne, niti u njoj ima manje misli i osećanja no što ih ima u refleksivnoj i simboličnoj. U našem pesništvu, od Bečkih elegija Jovana Subotića nije bilo duhovitijih ni više misaonih naracija u stihovima no što ih ima u Dubrovačkim poemama. Dučić je majstor da u pesmi od četiri strofe od po četiri stiha ispriča celu jednu ljudsku istoriju, vedru ili dramatičnu koliko i ona koja se sadrži u nekoj noveli ili u kratkom romanu.

Isto toliko priče koliko pesme, Dubrovačke poeme svojom materijom nisu manje za gledanje nego za slušanje — u našoj lirici nema živopisnijih slika ni privlačnijih portreta nego u njima. Po atmosferi, po scenama, licima, anegdotama, Dubrovačke poeme su ono što su galantne svečanosti francuskih i italijanskih slikara XVIII veka, koje je Dučić nesumnjivo video i njima se inspirisao...

U Dučićevom životu — videli smo — nema ničeg naglog ni neočekivanog. Ničega neočekivanog ni naglog nema ni u njegovom putu kroz književnost. Promene s njim i u njemu vršile su se po meri njegovih iskustava, što znači koliko postepeno toliko neprekidno. I književna i životna linija Dučićeva penjala se vertikalno. Među srpskim pesnicima nema nikog u čijoj bi aktivnosti bila tolika razdaljina između prvih sitnih koraka i završnog leta.

Književne faze Dučićeve izlaze jedna iz druge ne može biti prirodnije, kao što godina izlazi iz godine. U prvoj, koja nastaje posle prvih pokušaja i koja ide od 1900. do 1910. po prilici, kad su nastale Senke po vodi, Duša i noć, Jadranski soneti i Dubrovačke poeme, kojima su se potom pridružili Carski soneti i Moja otađbina, Dučić je pesnik čiji je talenat izuzetan, ali u orbitu nacionalnog, ne evropskog pesništva. U drugoj fazi, koja nastaje 1910. po prilici i dostiže svoj visoki domet između 1920. i 1930, kad su nastale Jutarnje pesme, Sunčane pesme, Večernje pesme i Pesme ljubavi i smrti, da im se pridruži na kraju Lirika, Jovan Dučić se uputio u pesnike svetske vrednosti.

U svojoj dužoj fazi, Dučić nije Biše pesnik "sa srcem što nije ni srećno ni plačno", niti je njegova poezija "tiho bledo devojče što sneva". Sad, kad piše stihove, njemu je "sva u čudnu svetlost obučena duša", on sad čuje "poklič u dnu duha svoga, kao vest proročku", on sad oseća gde mu "blage reči večitoga... prolaze kroz srce i usta". On je sada isto toliko čovek koliko pesnik.

Stihovi Dučićevi u drugoj fazi nisu slikarske deskripcije, ni melanholična raspoloženja, ni vedre priče, kao što su, to, najčešće, bivali u prvoj. Daleko od snobizma koji su mu, za života, toliko, prebacivali, a kojeg je u mladosti svakako i imao, on sad piše pesme u kojima nema ni glumljenja ni preciznosti. Njegov svet je sad više unutrašši nego spoljašnji, pesničke teme ne efemerne, već neprolazne, poetski utisak ne efektan, već subliman.

Druge misli i osećanja našli su i druge izražajne forme. Pesme su često u kratkom metru, govor sažet i spokojan, bogat metaforama i refleksijama, s poentama koje zvuče kao definicije u logici i finale u muzici. "Lirika je najviši stepen metafizike", kaže sad Dučić u jednom eseju, "lirski pesnik je filozof koji ide do krajnje granice transcendentnog i opšteg". Pesme ljubavi i smrti i Liriku treba čitati polagano i s punom koncentracijom. U njima je svaka reč, u svakom stihu, ne potrebna, nego nezamenljiva. Među stihovima u ciklusima Sunčane pesme i Večernje pesme jedva je mogućno praviti izbor. Ako ima savršenih pesama, one su.

Veliki pesnički motivi Dučićevi u drugoj polovini njegova života, to su usamljenost čovekova, ljubav, traženje vere, pomirenje sa smrću. U Pesmama ljubavi i smrti i Večernjim pesmama on ništa toliko ne oseća koliko "neizmerne i bolne samoće", "gorke samoće ove zemlje", niti šta čuje koliko sopstvene "reči u samoći očajanja", "setni govor s bogom, njegov glas u duhu". On pokušava da izađe iz samoće, oslobodi se tamnice života i porekne smrt. U njega je besna želja za lepotama, ljubavima, uživanjima, pobedama — on bez prestanka peva himne svetlosti i letenju. Ne nalazeći zadovoljenja u stvarnosti, on ga traži u snovima i himerama, u razgovoru sa prirodom i druženju sa nestalim svetom, u ogorčenoj težnji za nepropadljivošću i večnim trajanjem. Nomadi, Himera, Srca, Zavet, Krila, Zaborav nenadmašna su kazivanja o nezasitnim radostima na putu kroz život i bolu od nestanka.

Usamljen, on bi da voli i bude voljen, ali sve njegove ljubavi su nesrećne, i on govori o svima njima, ne kad se približuju ni kad su u njemu, već kad prestanu. Pa ni žena o kojoj on peva nije određena, jedna žena, koja ima svoje ime i svoj život. Svakako, on nije ni voleo jednu ženu, iako u njegovim stihovima nema razlike među njima. Žena u njegovim stihovima nije ličnost, nego misao, i ona je simbol, a ne biće — on ne peva o ženi koje ima, nego koje nema. Ni njegova ljubav nije igra, ni banalna sreća i nesreća koja dolazi i prolazi, nego sudbina. Njegovo pevanje nije samo poezija, nego i filozofija.

U srpskoj književnosti ima vatrenijih, nežnijih, mističnijih ljubavnih pesama od Dučićevih — u Đure Jakšića, u Zmaja Jovana Jovanovića, u Vojislava Ilića, u Disa — ali nema dubljih ni oduhovljenijih. Ima ih i poletnije napisanih i strasnije izrečenih, no nema ih koje bi bile toliko sublimne. Dučićeve Pesme sutona, Pesma tišine, Pesma umiranja, Poslednja pesma i Pesma ženi nalaze se na vrhuncu evropskog pesništva.

Polazeći od svog prvog sudbinskog trenutka, od mladosti, s njenom najvećom srećom, ljubavlju, Dučić u svojoj poeziji ide do poslednjeg trenutka koji ga čeka — do smrti. Nijedan naš pesnik nije više i dublje razmišljao o smrti od njega, koji je video u njoj negaciju, ne samo cilja i harmonije sveta nego i boga. Ničeanske Pesme smrti su jedinstvene u nas, i po dubini, ne samo po temi.

Na izgled sve u svetlosti, Dučićeve Sunčane pesme — među njima naročito Ćuk, Šuma, Sunce, Bor, Vetar, Noć, Bukva, Mravi — nisu samo sjajna deskripcija onog što im kaže natpis, već i simbolična apoteoza lepote i mistične sudbine nerazdeljivog života i sveta. Ne suprotnost, već nastavak njihov, Večernje pesme produžuju Dučićev monolog ljudi i stvari na rastanku sa svetom. Suncokreti, Seta, Pesma, Međa sadrže sav "gorki miris svega što nesta", u neuporedivom kontrastu radosnog ritma i neveselih misli...

Nesvakidanju sažetoet misli i tananost osećanja pratilo je u Dučića savršenstvo forme, koje on nije postizao prostim nadahnućem. Ni u najranijim godinama on nije smatrao da je pesma improvizovanje. Tražeći od umetnika ne samo talent nego i kulturu, on je držao da je pisanje ne samo zanos već i posao. Blizak klasičarima svih vremena za koje je pisanje težak intelektualan rad, on je — kao i njegov model Bodler, kao i njegov savremenik Pol Valeri — smatra da poezija treba da počiva na radu i računu. Kritičari i čitaoci bili su iznenađeni njegovom izjavom da je pesnik kabinetski radnik i učeni zanatlija na teškom poslu rime i ritma. Dučić je imao dva razloga da to kaže: što je to u mnogom pogledu istina, i što je on to možda više no ikoji noviji srpski pisac. Istrajan i metodičan, bio je krajnje kritičan prema sebi. Ima srpskih liričara koji su napisali isto toliko ili i više stihova nego on, ali nema nijednog u koga bi ih bilo toliko dobrih kao u njega — i najstroža antologija Dučićevih pesama iznosila bi, ne sveščicu, već knjigu. "Lirska pesma je jedini rod umetnički gde osrednje znači što i rđavo; i gde ništa nije dobro što nije i savršeno", kaže on na jednom mestu, da bi potvrdio na drugom: "Pesma mora biti savršena, pošto inače nije nikakva".

Dugo razmišljajući o onom što piše, Dučić je unapred beležio stihove, strofe, pa i reči, da bi potom od njih pravio pesmu, a nije je, ponesen osećanjem, odjednom napisao celu. Kad je priređivao svoja Sabrana dela, pregledao je u svakoj pesmi svaku strofu, svaku reč. U pesmi Oči, stih: "Imaju glas slutnje u granama bora" izmenio je u "imaju šum slutnje" — jedno zato što grane daju, ne glas, nego šum, a drugo da izbegne kakofoniju dva s. U ciklusima Senke po vodi i Duša i noć, pisanim pre 1908, retka je pesma u kojoj nije, 1929, izvršio izmene pri njenom unošenju u definitivno izdanje svojih dela.

"Nema nijedne knjige za koju njen pisac misli da je sasvim gotova", kaže on sam i dodaje: "Najbolji je onaj pisac koji misli da bi svako svoje delo trebalo da iznova napiše".

Lucidnog intelekta i budnih čula, cerebralan i meditativan pesnik, u koga nema osećanja koje nije proceđeno kroz sito razmišljanja, i za koga je zakon proporcije glavni zakon misli, Jovan Dučić je naslednik klasičara, ne romantičara. U njega ima i mudrosti, i spokojstva, i poleta, i žara ima, ali nezadrživih osećanja, vatre, strasti, nema u njega. On je retko uzbuđen kad što doživi ili vidi, ili kad što otkrije, i zato retko uzbuđuje i čitaoca. Njega zasenjuju boje, zanose zvuci, zavode žene, odvode u davninu prošli dani i on, ozaren i zadivljen, zasenjuje i zadivljuje druge, ali ih ne zanosi i ne očarava.

Sam Dučić u tome nije video nedostatak, nego vrlinu. "Ima pesama intimnih, neposrednih, toplih, čak i dubokih, ali to nije velika poezija", kaže on; "pesma je savršena kad je pre svega sublimna". U svojim književnim ogledima on na nekoliko mesta potvrđuje to osvedočenje. Sećajući se, svakako, Rasina i Getea, on kaže: "Veliki pesnici su uzvišeni, ali ne i intimni; oni nas zadivljuju, ali nas ne zanose". Ne može se (i ne treba) poreći da se u Dučićevim stihovima sublimnost katkad sadrži u blistavim metaforama više nego "u mislima i osećanjima; kroz osam stihova jedne njegove pesme ređa se poređenje za poređenjem, od kojih se ne zna koje je lepše, ali ih je toliko i toliko raznih da žive za sebe, a ne radi čega su napisane. Ali ako to jedno treba reći, ne treba ni drugo prećutati. U Dučića je ne skroman, nego impozantan zbir pesama nastalih u onom suverenom vladanju sobom i umetničkom materijom koje je on video da imaju antički Heleni u skulpturi, Pijero dela Frančeska u slikarstvu i Ramo u muzici. Jovan Dučić nije hladan, već spokojan. Ono što je veliko u njega, to nije temperament, kome se mi obično divimo u jednog pesnika. Velika je njegova mirnoća, misaonost, koja ne plamti, nego svetli.

Želeći da o svemu što napiše postigne "savršenstvo i poslednju reč mudrosti i oblika" — kao što sam kaže — Jovan Dučić je i kao pesnik i kao prozni pisac izuzetno mnogo davao na jezik i stil. Lepih stihova ima i pre njega — i kakvih! — u Njegoša, u Đure Jakšića, u Laze Kostića, u Vojislava Ilića; ali lepota reči kao zasebna estetička kategorija ulazi u našu književnost sa Jovanom Dučićem. Stihovi u generaciji naših romantičara — ko nije primetio! — puni su provincijalizama, aliteracija, elizija, pripovedačka proza u generaciji realista puna dijalekata i vulgarnih fraza. U Dučića, ne samo što nijedna reč nije zaludna, nego je i probrana, i probrana ne samo sadržajno, već i muzikalno. Svaki izraz koji ima ružan prizvuk on odbaci, a gde postoji mogućnost alternative, odlučuje se za plemenitiju. Kakvih li divnih reči u njega, i u stihovima i putničkim pismima! Staze pune kosovaca; zamrli gajić oskoruša; oganj daždi, dažd rominja; vitorog se mesec zapleo u granje; sijaju reke pune žerave; šuma pomrčala u senkama; žuti se mladi šiprag klena; u nebo prvi kozlac gleda — more jedno koliko lepih toliko retkih reči. Niko u Dučićevoj generaciji, u kojoj je bilo toliko izvrsnih stilista, nije više kultivisao jezik od njega. Kao slikar u bojama, kao muzičar u tonovima, Dučić je senzualno uživao u rečima, u njihovom obliku, u zvuku. Po lepoti reči, pesme i putnička pisma Dučićeva prevazilaze sve što je u srpskoj književnosti napisano.


Milan Kašanin
(Odlomci iz eseja o Jovanu Dučiću iz knjige eseja "Sudbina i ljudi", 1968)


OBJAŠNJENJA:
rečitativ — govorenje pomoću pevanja, pri čemu je sadržina govora važnija od muzike; kantilena — pesmica, melodija; aleksandrinac — stih od 12 slogova, sa cezurom posle šestog slota, nazvan tako po francuskom romanu iz 12. veka o Aleksandru Velikom; usavršili su ga francuski pesnici parnasovci; prozodija — izgovorene reči prema akcentu i dužini slogova; pravila o dužini i kratkoći slogova, nauka koja se time bavi; idolatrija — obožavanje idola, kumira; idolopoklonstvo; snobizam; samoprecenjivanje; pridavanje važnosti sebi; efemeran — kratkog trajanja, kratkovek, prolazan; subliman — uzvišen, divan, veličanstven; himera — po grčkoj mitologiji, strašna neman; fig.: varka, samoobmana; apoteoza — uzdizanje umrlog junaka ili velikog čoveka do božanstva; veličanje, obožavanje; lucidan — jasan, svetao, svestan; cerebralan — koji se tiče mozga; meditativan — sklon razmišljanju; Rasin — Rasin Žan (1639—1669), francuski pisac tragedija pisanih u klasičnom duhu i sa klasičnom tematikom; klasičnu tragediju doveo do savršenstva, unoseći i psihološke analize junaka.; Gete — Gete Johan Volfgang (1749—1832), najveći nemački pesnik i najveći pesnik i u svetskoj književnosti. Izvršio veliki uticaj na razvitak svetske književnosti i pesmama, i romanima, i dramama.; Frančeska — Frančeska Pijero dela (1416—1492), veliki talijanski slikar renesanse; Ramo — Ramo Žan Filip (1673—1764), francuski kompozitor opera i pisac velikog broja teorijskih dela iz oblasti muzike.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #7 poslato: April 04, 2011, 09:48:29 pm »

*

JOVAN DUČIĆ
 

"Ulazak južnijih delova narodne zajednice u aktivno kulturno stvaranje karakterizuje, između ostalog, kraj XIX veka kod Srba i Hrvata i daje moderni i nacionalističkoj plimi XX veka njihovo obeležje. Romantizam su držali, uglavnom, Vojvođani i Zagorci; realizam Šumadinci, Slavonci, Ličani i Primorci iz Istre i sa Kvarnera. Ostale, južnije pokrajine učestvovale su u tome stvaranju, silom prilika, samo posredno: dale su anonimne ili poluanonimne osnove, — srž narodne pesme; od individualnih snaga dale su XIX veku, istina, najveću, Njegoša, ali baš ta pojava pokazuje koliko izuzetnost individualnih likova u to doba, toliko i velike, još skrivene mogućnosti Juga. Tek koncem XIX i početkom XX veka izlila se sa juga snažna novoromantičarska lirska bujica: Dalmacija (Vojnović, Tresić-Pavičić, Nazor, Begović), Bosna i Hercegovina (Dučić, Šantić, Ćorović, Kočić i, najzad, Mlada Bosna) i južna Srbija (Stanković) zavladale su za nekoliko godina. Njihova lirska osnova bila je, i pored svih prerađenih ostataka realizma (naročito kod pripovedača), od presudne važnosti za celokupni duhovni izraz ne samo predratnog razdoblja. "Mostarski trolist" — Šantić, Dučić, Ćorović — imao je u svemu tome živa, a često i nadmoćna udela.

Jovan Dučić pokazao se u društvu tih dečaka pesnika druge polovine 80-ih godina, već sa petnaestak godina kao živ i radoznao duh; inače, kod njega se već u samome početku ispoljavaju izvesna ograničenja u obimu rada i interesa, naročito ako se uporedi sa nešto starijim Aleksom Šantićem, koji svojim mnogostrukim javno-nacionalnim radom najbolje predstavlja mostarsku grupu kao celinu. Ali i u samoj poeziji ova dva glavna predstavnika književnoga Mostara već u početku dolaze do izraza karakteristične razlike izmeću dve različite, skoro suprotne prirode, izrasle pod istim okolnostima i pod istim uticajima1. Obojica su bila iz iste sredine; imali su iste pesničke naklonosti i uzore; prošli su kroz iste faze razvoja, od potpune nesamostalnosti i podređenosti poeziji romantičara i njihovih epigona (Radičevića, Zmaja, Jakšića, Grčića-Milenka, Mite Popovića) preko postepenog oslobađanja pomoću umetnosti Vojislava Ilića do slobodnog ličnog stvaranja, gde su im se putevi najzad zauvek razišli. Ali u Šantićevoj prvoj zbirci (1891) jedva ako ima jedna petina ljubavnih pesama; sve ostalo je skoro sama propagandna, poezija socijalnog i patriotskog smera, vezana za trenutne i lokalne prilike i potrebe; kod Dučića, međutim, skoro ispočetka preteže ljubavna pesma, mnogo je jače naglašen lični život. U samom izboru tema vidi se tu klica docnijeg njihovog individualnog razvoja. Docnije, kada je mladim Mostarcima podražavanje Iliću postalo isto tako stvarnim doživljajem kao što im je to bilo ranije imitovanje romantičara (a to je neminovno u razvoju: trebalo je prosto da prožive osnovne faze nacionalnog kulturnog razvitka, da bi stigli do sebe), pojavile su se tipske razlike i u izrazu i izboru reči. Šantić, čovek koji je gradio pretežno iz utisaka vida, vrlo brzo se snašao i u epskom obilju Ilićeve poezije i u njegovoj slikarskoj kompoziciji: Dučić, međutim, voli aktivnost najromantičnijeg rečeničnog dela, glagola, voli reči koje daju pokret ili radnju, zatim i izraze sa akustičkim značenjem i kompozicionu tehniku koja ne odgovara mirnoj slici, nego čini utisak nečega što teče, što se kreće kao zvuci. Šantićevi pridevi bili su već onda zaista pridevi, i skoro uvek na svome mestu; Dučićevi tada često izgledaju kao da su tu samo stiha radi. Vrlo karakteristična je u tome pogledu jedna od prvih Dučićevih imitacija načina V. Ilića, "Proljeće" (Bosanska vila, V, 1890, br. 8.). Još jasnije se vidi osnovna razlika između klasičnog i romantičnog duha — da upotrebimo termine Frica Štriha — u odnosu još nesamostalnog početnika Dučića prema rano sazrelom umetniku Vojislavu Iliću. Očevidno po ugledu na Ilićevu pesmu "Na oazi" (Otadžbina, XXVI, 1890, 500), Dučić je 1895. u Spomenici Vojislava J. Ilića objavio pesmu sa sličnom temom i istim pustinjskim koloritom, "Izgnanik". I jedan i drugi hoće da se udalji iz kobnoga kruga domaćeg epigonizma, oličenog u imitatorima romantičara; i jedan i drugi se maša dalekih egzotičnih tema — kao ovde, pustog vrelog Istoka. Iliću je, kao uvek glavno slika i objekt, u najširem smislu; subjektrvne refleksije su podređenog značaja i proističu iz slike. Kod Dučića, međutim, iako je pesma u svemu kopija, sva slikovitost služi samo kao dekoracija, a srž je ličnost izgnanoga filozofa, dakle subjekt. Ilić samo proširuje; krug njegovih predmeta samo se širi, ne gubeći nikada svoju koncentričnost (do koje prosto matematičke tačnosti to ide, pokazuje njegova "Vartolomejska noć", 1881), Dučić međutim ide, kreće se sve dalje i dalje, i nikada kod njega nema objektivne, postavljene slike. Ilićevi fantastični pejzaži — Indija, pustinja itd. — nikada, i pored sve bujnosti, neće postati neobuhvatni ili nejasni; kod mladog Dučića 90-ih godina ti su pejzaži pravo bekstvo, bežanje u neku subjektivnu, himeričnu zemlju koju za Ilićeve kompozicije vezuju samo preuzete opoljašnje oznake. Sve ove osobine ističu se u Dučićevoj poeziji pred kraj XIX veka, kada je kolektivni rad mostarskog kruga nesumnjivo bio dostigao svoj vrhunac izdavanjem prvih godišta Zore (1896—1898).

Godina 1900. donela je već raspadanje toga kruga na pojedine individualnosti, i duhovno i po prostoru, a ujedno i veliku krizu i prelom u stvaranju tih pesnika od kojih je sada svaki pošao svojim putem: Šantić u intimno-ličnu, a po izrazu realno-slikovitu liriku i socijalno-nacionalističku borbenu poeziju, u umetničkom pogledu pod izvesnim nemačkim uticajem; Ćorović u sentimentalan impresionizam, sa primesama domaćeg realizma; Dučić u bogatstvo francuskog simbolizma. Dučićeva prva knjiga (Pjesme, Mostar 1901) oličenje je dvojnosti njegove poezije oko 1900: tu su izmešane pesme tipične za njegovo mostarsko doba, sa pesmama koje već svedoče o novoj, francuskoj orijentaciji, i ukrštavaju se različiti uticaji, počevši od Vojislava Ilića i Rusa (Puškina, Ljermontova), pa i Hajnea, do francuskih romantičara (Mice, Igo), parnasovaca i simbolista.

Pesnik se danas potpuno odriče cele svoje mladićke poezije, celog svog mostarskog doba. Ona zaista i nema nikakve druge vrednosti osim relativne — kao građa za proučavanje Dučićeva razvoja. Ali kao takva ona je od neocenjive vrednosti za naučno ispitivanje, jer tek pomoću nje u stanju smo da do prvih početaka pratimo karakteristične i često skrivene Dučićeve oznake umetničke bitnosti koje su, uprkos svima ogromnim spoljnim menama, ostale, prirodno, iste. Tek pomoću nje možemo otkriti kontinuitet Dučićeva razvoja i upoznati toga pesnika u celoj njegovoj stvaralačkoj snazi koja je sva u stalnoj evoluciji i koja pokazuje neobičnu vitalnost. Tek na taj način, uzimanjem u obzir karaktrističnih osobina njegovog još nezrelog perioda stvaranja, možemo zaista pobiti lažne i loše glasove po kojima bi Dučić bio uglavnom samo manje ili više talentovan epigon Francuza, bez skoro ičega svoga i bez ikakve jače osećajne podloge.

II

Spomenuli smo ovde Dučićev odnos prema Francuzima. To je i vrlo zanimljivo, a ujedno i dosta delikatno pitanje. Jer nije tu reč samo o eventualnim tragovima neposrednog, spoljašnjeg uticaja i raznim reminiscencijama, koji su i do sada već iznošeni (A. G. Matoš, P. Slijepčević), i to ponekad i sa vrlo zlom namerom (Matošev slučaj), nego je u pitanju Dučićevo "biti ili ne biti" kao umetnika i stvaraoca uopšte. Treba dakle pitati: šta se iz samoga dela njegovog može izvući kao uzrok njegovom približavanju modernim francuskim strujama? Je li to malograđansko trčanje za modom pošto-poto, ili uzrok leži u umetničkom nagonu za uobličavanjem? Je li to samo preuzimanje bez plana, psihički ničim neopravdano, i prema tome nepotrebno? Ili je tu Dučić skoro instinktivno posegnuo za pomoćnim sredstvom koje mu je trebalo da bi se oslobodio domaćeg epigonetva i dao maha svojim ličnim stvaralačkim nagonima, još skrivenim i nekako sputanim? Kada bi se potvrdno odgovorilo na prvo pitanje, to bi značilo odricanje svakoga pravog stvaralaštva u Dučića uopšte. Toga je mišljenja i bilo kod konzervativne kritike oko god. 1900; no, mada je neposredni prelaz iz Mostara u Pariz mnogima tada zaista mogao ličiti na neki neobični, pokondireni snobizam, docniji Dučićev razvoj dokazuje sasvim protivne činjenice.

Što se tiče materijalnih tragova francuskoga uticaja kod Dučića, možemo ih ukratko svesti na ove fakte. Francuski uticaj — materijalni uticaj — trajao je primetno otprilike od 1898. pa do 1908; docnije ima samo po koja jača ili slabija reminiscencija; ostaje i po neka stilska osobina, ali te stilske odlike možemo sa punim pravom smatrati potpuno ličnom preradom obrta koje je pesnik nekada zaista preuzeo. Do 1900. nailazimo na tragove i starijih francuskih pesnika, naročito Iga i Misea, izmešane sa uticajem Vojislava Ilića i ponekim, retkim parnasovskim i simbolističkim tragom. Doba od 1900. do 1903. skoro sasvim je u znaku parnasovaca, pre svega Lekonta de Lila i Eredije; od toga vremena počinje i uticaj Bodlera. Posle 1903. preuzeo je vođstvo simbolizam: isprva više Samen i Rodenbah, posle Anri de Renije. Oko 1907. spoljašnji uticaj sve više slabi. — U prvoj fazi (Igo, Mise) oseća se francuski uticaj ponekad u izboru predmeta (Igove Orijentalke), kao i u hotimičnim bizarnostima u izrazu koje mogu da podsete na Miseovu "tačku nad i," i slične stvari. U parnasovskoj fazi uticaj je ograničen na preuzimanje motiva (Gotje, Bodler), statički-vizuelno slikanje, naročito pejzaža (npr. "Podne", 1902) i galicizme u sintaksi ("jedan" u smislu francuskoga člana; stavljanje podmeta na čelo upitnih rečenica, i dr.). U trećoj, simbolističkoj fazi francuski uticaj obuhvata celo uobličavanje, diktuje spoljašnji oblik i metar (Renijeove pesmice od tri strofe — Dučićev ciklus "Duša"; Samenovi soneti od 15 stihova - Dučićev sonet "Rađanje meseca nad morem", 1903), ponekad i unutrašnju strukturu (isticanje poente) i opšti  kolorit (izrazi kao "les eaux pales", "neige noire", i dr.). Stilističke nepravilnosti, prouzrokovane intenzivnom francuskom lektirom, bile su prolazne, i ubrzo ih je i nestalo. Oko 1908, najzad, javljaju se već prvi plodovi jedne sinteze ličnoga osećanja forme i francuske disciplinovanosti. Sinteza počinje da se ističe još oko 1906. Pojedinih reminiscencija na francuske pesnike (Bodlera — "Nomadi" npr. 1912, Pjera Luisa — "Pesme u prozi", 1918, i docnije) ima, međutim, i posle toga doba.

Ali ono što je Dučić dao posle 1908, posle svoje druge knjige, Pesme (1908), koja je sve do izdavanja Sabranih dela (1929) ostala i poslednja, ako se ne računa zbirka Pesme (1908—10), koja nije ušla u prodaju — to je bilo potpuno zrelo stvaranje, potpuno njegovo; to je bio konačan umetnički oblik izrazito romantičkog porekla, u kome je, međutim, aktivna melodična komponenta manje ili više svesno usklađena; oblik koji predstavlja potpunu sintezu romanske, francuske pravilnosti i linearno-disciplinovane stroge forme, i urođenog (i eo ipso zaista nacionalnog) melodičnog osećanja forme o kome će docnije još biti govora. Dučić je ušao u period francuskog uticaja već sa izvesnom svojom osnovnom notom, koju nije lako izbliza opaziti, ali koja je ipak dosta jasna; ona je u bitnosti romantična, muzički fluidna; ona je i dalje ostala dominantna u celom njegovom stvaranju. Postepeno stapanje toga melodijskog duha sa francuskim linearnim duhom, uzajamno prožimanje ta dva osnovna elementa, toliko različita među sobom karakterizuje celo Dučićevo delo svojim stvaralačkim impulsima i svojim dejstvom. Osnovni problem u analizi Dučićeve forme — forme u najširem značenju reči — jeste, prema tome: slediti tu melodijsku komponentu kroz sve faze i metamorfoze njegovog stvaranja.

III

U svome eseju o Borisavu Stankoviću (1905, proširen u Srpskom književnom glasniku, XIX, 1907, 114) daje Dučić svoju karakteristiku južnoslovenskog temperamenta. Suština nacionalne psihe shvaćena je tu potpuno kao romantična dispozicija: "mutna, čežnjiva, ošpirna, daleka, bez poriva, bez odlučnosti za skok, i s mnogo oklevanja u svakom hotenju". Taj je temperamenat — kaže Dučić dalje — stvorio svoje zakone, svoje nepisane konvencije, impulsivno i bez mnogo racionalne kontrole; i, kako je bez čvrstog i jasnog oblika i bez određenog pravca u hotenju, on ostaje u tim zakonima i pati od onoga što je sam stvorio, jer se te konvencije ne daju dalje razvijati, a ne mogu se tako lako ni potisnuti. U tome Dučić vidi tragiku južnoslovenskih malih gradova, i preko njih i celoga jugoslovenskog kulturnog života, ukoliko se kreće u uskim granicama jednostrano spoljašnjeg nacionalizma. Ali ujedno Dučić daje i mogućnost rešenja. Stvaralački problem on vidi u oslobođenju tih nacionalnih duhovnih snaga, i to u oslobođenju od besciljnosti i u uništenju prostorne ograničenosti koju je izazvala ukočenost tvorevina nacionalne psihe. Treba učiniti odlučni korak od malograđanina ka kulturnom čoveku; treba svoj vlastiti temperamenat osloboditi lokalnih granica, treba ga učiniti plodnim, treba iz njega stvarati opšteljudske vrednosti. "Dok ne bude tog filozofskog elementa u našoj umetnosti, naš roman i priča neće nikad izići iz granica naše zemlje" — kaže on u istome delu.

Što se tiče karakteristike nacionalnog, i tim samim i pesniku urođenog temperamenta — ona se skoro sasvim poklapa sa izvrsnim prikazom koji je dao Vladimir Dvorniković (Psiha jugoslovenske melanholije, Zagreb, 1925). Najčistijim simbolom toga psihičkog stanja Dvorniković smatra pravu južnoslovensku melodiju, melodiju centralnih, dinarskih oblasti; njenu strukturu on karakteriše izrazom vers ouvert, za razliku od vers libre, kome je doduše slična, možda i srodna, ali ipak tuđa. On tu melodiju karakteriše kao melodiju bez pravog završetka, kao talasanje beskrajnih varijacaja jedne osnovne teme čiji je osnovni i pokretni moment bol, i samo bol; beskrajno vraćanje i ponovno variranje iste teme nikada ne dopušta da se ovo bolno osećanje izlije u ekspresiju — uvek ostaje ponešto od njega, nešto nerečeno, neki talog, koji taj val sabije, priguši. — Uporedimo s time ove Dučićeve stihove, autokarakteristiku iz prvog decenija XX veka:

Da mi je da nađem novi ritam neki
I gordu sposobnost kojoj ne znam ime,
Da svagda bez straha put pređem daleki,
Put od jednog bola do njegove rime.
...............................................
I da na kraj pesme ne osetim tada
Bole koje ništa ne može da spreči:
Što u duši osta još toliko jada,
A ja za njih nemah ni suze ni reči.


("Put", 1906)

Uz to treba staviti još i nekoliko drugih pesama, kao "Sonata" (1905), "Snovi" (1904), "Duša" (1903), "Kraj" (1905); u svima njima ističe se vidno sedimentarnost toga stvaralačkog bola. Isto tako treba obratiti pažnju i na one stihove i prozne stavove koji govore o bilo kome obliku umetničkoga stvaranja, postupka i inspiracije i ovde Dučić vrlo često pokazuje koliko su njegovo doživljavanje umetnosti i njegova inspiracija muzičkog karaktera ili karaktera sna. Tu treba spomenuti: esej "Spomenik Vojislavu" 1901; pesme "Rađanje meseca nad morem", 1903; "Zizijema" 1905; "Delo", 1905; "Pesma", 1909; ovamo spada i "Moja poezija", 1905 — pesma koja se obično smatra apologijom parnasovske "impasibilnosti", dok je u stvari ispunjena potpuno neparnasovskom tendencijom: da sve treba okrenuti licem prema duši samoga subjekta, pa i najosnovnije osećanje forme, bez obzira na spoljašnju, impersonalnu lepotu. Važno je da se rezultat svih tih samoanaliza potpuno slaže sa karakteristikom nacionalnoga temperamenta u "Borisavu Stankoviću" (1907): drugim rečima, da je Dučić ipak nekako svestan svoga melodijskbg stvaralačkog impulsa koji u stvari nema završetka, koji je u neku ruku vers ouvert. Pri tome je od male važnosti da li se ta svest kod njega ograničava na obične konstatacije, ili da li je dovela do logičkih zaključaka samoanalitičke prirode, što zaista nije bio slučaj.

Put ka oslobođenju koji je Dučić u eseju "Borisav Stanković" pokazao u odnosu na celu nacionalnu kulturu, dobija za njega lično potpun značaj, kada se dovede u vezu sa ovom svešću ili polusvešću. Neumorni putnik-stvaralac u njemu morao se ponovo probuditi, morao je poći dalje, da gleda, da se bori, da traži. Oslobođenje od lokalne ograničenosti, i prostorno i duhovno, doneo mu je Pariz; a oslobođenje od sedimentarne nezavršenosti i besciljnosti vlastitih stvaralačkih dispozicija tražio i našao je u francuskom smislu za formu i njegovoj jasnoj, precizno određenoj logici. Isto je tako nekada kod Vojislava Ilića tražio i našao oslobođenje od domaćeg romantičarsko-epigonskog šablona i njegovog idejnog i formalnog kruga. Filozofska komponenta u njegovome stvaranju mogla je samo onda doći do izraza, kada se beskrajni, urođeni elemenat u njegovoj poeziji uputio nekom završetku, kada je čvršće stegnut i regulisan. U tome i jeste smisao francuskoga elementa kod Dučića; on je, dakle, potpuno potrebna etapa u njegovome razvoju, i to vrlo prirodna etapa, a nikako modno-kapriciozan salto mortale u modernističke magle.



1 Kako bi iznošenje samog materijala, makar i delimično, bilo neminovno skopčano s manje-više iscrpnim i opširnim analizama koje bi zauzele suviše prostora, iznećemo ovde kao i u docnijem izlaganju samo rezultate, bez citata, upućujući samo na najkarakterističnije primere.

Nikola Mirković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #8 poslato: Novembar 14, 2011, 01:34:02 am »

**

MOJA POEZIJA
 
Mirna kao mramor, hladna kao sena,
Ti si bledo tiho devojče što sneva.
Pusti pesma drugih neka bude žena,
Koja po nečistim ulicama peva.

Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,
Nego žute ruže u te kose duge:
Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
Odveć gorda da bi živela za druge.

Budi odveć tužna sa sopstvenih jada
Da bi išla ikad da tešiš ko strada,
A čedna, da vodiš gomile što nagle.

I stoj ravnodušna, dok oko tvog tela
Mesto kitnjastog i raskošnog odela,
Lebdi samo pramen tajanstvene magle.


DUČIĆEV LARPURLARTIZAM

Jovan Dučić je književno obrazovanje stekao u Švajcarskoj i Francuskoj i prihvatio ideje parnasizma i simbolizma. Zato se i dogodilo da je ubrzo po povratku u Srbiju raskrstio sa svojim dotadašnjim pevanjem, odrekao se pesama napisanih do tridesete godine života, i krenuo novom pesničkom stazom evropske poezije. Taj svoj zaokret Dučić će obrazložiti pesmom Moja poezija (1904).

On želi da njegova poezija bude MIRNA, HLADNA, LEPA, GORDA, TUŽNA, ČEDNA, RAVNODUŠNA. Svim ovim epitetima smešta poeziju u poseban svet, po strani i iznad stvarnosti svakidašnjice.

MIRNA: smirena i suzdržana, kao "bledo tiho devojče što sneva".

HLADNA: u epitetu MIRNA prisutna je hladnoća mramora, koja je pojačana paralelno postavljenim epitetom u poredbi "hladna kao sena"; mirnoj pesmi je svojstvena emocionalna hladnoća i uzdržanost, nezainteresovanost za svakidašnja ovozemaljska zbivanja — "pusti pesma drugih neka bude žena /što po nečistijem ulicama peva" sitnom svakodnevnom svetu zavodeći ga svojom pesmom.

LEPA: pesma mora da bude lepa kako bi se svidela svakom a lepota je prvi i osnovni uslov jer bez toga nema ni pesme.

GORDA: lepota joj daje pravo da bude "odveć gorda", a gordost je sprečava da živi za druge; ona je iznad svega uobičajenog i svakodnevnog, ima svoj svet, sama sebi je dovoljna — pesma radi pesme, poezija radi poezije, osnovni je smisao pesnikove težnje.

TUŽNA: pesma je zabavljena sopstvenom tugom tako da nema potrebe da teši one koji stradaju; pesma ne treba da ima nameru, ne sme da ima neki društveni zadatak poput socijalne pesme koja je angažovana u ljudskoj borbi za opstanak; njena tuga je specifična: smeštena je u izvanstvarnosni svet i ne zadire u životno i ljudsko — ona nema ni zračka topline jer izvire iz samoće, mirnoće i hladnoće; time se svet ove poezije zatvara u ljušturu samodovoljnosti.

ČEDNA: pesma je čista, neiskvarena, neuprljana postupcima koji nemaju veze sa lepotom i umetnošću; čednost joj ne dozvoljava da vodi "gomile što nagle" poput borbenih rodoljubivih pesama koje su ustalasavale mase i vodile ih u borbu; pesma je iznad te životne stvarnosti, daleko od arene života.

RAVNODUŠNA: sve spomenute osobine čine poeziju ravnodušnom prema svemu što je svakodnevni život običnog sveta; ona — nežna, vazdušasta i snena — lebdi u svojoj lakoći i neuhvatljivosti, dižući se u gospodstvene sfere dalekog, tajanstvenog i nedostižnog za običan svet.

Pesma Moja poezija je programska pesma u kojoj su pesničkim sredstvima izložena Dučićeva shvatanja poezije, njene funkcije i značaj. U suštini pesnikovog pogleda na poeziju je larpurlartizam — umetnost radi umetnosti, poezija radi poezije; pesma mora isključivo da služi umetničkim ciljevima (lepoti), a ne društvenim ili političkim. Ona označava Dučićev raskid sa dotadašnjim pevanjem i okretanje parnasizmu i simbolizmu.



ŽENA, LJUBAV, PRIRODA

Za pevanje Jovana Dučića karakteristično je prožimanje dva osnovna motiva: ljubavi i prirode: kada peva o ženi i ljubavi, obe su doživljene u prirodi; kada peva o prirodi, u njoj je žena i njena i njegova ljubav. Teško je kod Dučića povući granicu između pesme o ženi i pesme o prirodi, između ljubavne i deskriptivne lirike:

Kada je poznah, nebo beše mutno,
Vrti su mreli s bolnim nestrpljenjem;
Jesenje vode šumile zloslutno,
I sve očajno žurilo za mrenjem.


(Poznanstvo)

Predmet njegovih opisnih pesama su dani i noći, zore i sutoni, zemlja i nebo, reke i mora, cveće i drveće, izlasci i zalasci sunca, svetlosti i senke, šumovi prirode, ali svi ti pejzaži naseljeni su ženom — ona je nepoznata, tiha, obuzeta čežnjom i bolom:

Mre potonja svetlost i postaje smeđa,
Oktobarsko sunce gasne iza huma...
A tvoja je duša puna bolnog šuma,
Teška suza stala u dnu tamnih veđa.


(Veče)

Ljubavna poezija Dučićeva osobena je i specifična. Nema u njoj neposrednog doživljaja ljubavi, nema konkretne žene od krvi i mesa, retki su stihovi naglašene čulnosti poput ovih iz pesme Čežnja:

Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi,
Vapije u nebo, i strada, i moli!
I dok stidno oko u nebesa bludi,
Čežnjom drhću prsa i udovi goli.

Dučićeva žena je opšta, svevremena i univerzalna. Ona je bliža božanstvu nego čoveku, "više zakon sveta, nego zakon srca" (Simbol); ona je "bleda i hladna, kao mesečina" (Poznanstvo); plod je iluzije, "san o ljubavi i san o lepoti" (Pesma). I sam će pesnik postaviti pitanje: "Žena ili mašta?" (Moja ljubav). Na početku pesme Žena pesnik će reći: "Ja snevam o ženi, većoj no sve žene,/ Čija će lepota biti tajna svima" — to je žena samo njemu znana, samo je on sposoban da je razume i da sagleda njene nedogledne lepote. Na kraju pesme zaključuje "da je ova žena/ od istoga svetlog tkiva načinjena/ od koga i bolni moj san o beskrajnom." Žena Dučićeve poezije najbolje je predočena u Pesmi ženi:

Ti si moj trenutak, i moj san, i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
-------------------------------------
Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština porazan i leden;
A ti ne postojiš nit si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami
,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.


Dučićeva poezija o ženi i ljubavi daleka je od neposrednog života i stvarnosti; daleka od običnog čoveka, ne samo po tome što peva o nedostižnoj, hladnoj, nemoj i dalekoj ženi, nego i po tome što je puno rekvizita gospodskih odaja i aristokratske atmosfere.



REFLEKSIVNI PESNIK

Pevanje o prirodi, ženi, ljubavi, ljubavnoj čežnji i ljubavnim bolima neminovno je propraćeno refleksijama o navedenim temama, ali i o čoveku, životu, bolu, smrti, ljudskoj sudbini. Jovan Dučić je čovek solidnog obrazovanja, široke kulture, nesputanih vidika. Obišao je svet, video brojne spomenike ljudske kulture, doživeo lepote pejzaža. U njemu se sabralo iskustvo čovečanstva, iskristalisala sopstvena refleksija, formirao pogled na svet, život i čoveka. Njegova meditativna priroda došla je do izražaja u putopisnim pismima, Blago cara Radovana i lirskoj poeziji. Dok su filozofske maksime u prozi uglavnom rezultat bogate lektire, u poeziji su to iskazi nastali kao rezultat dugog razmišljanja i sazrevanja: pojedinačni stihovi imaju gnomsku zbijenost i vrednost iskonskih istina:

Ranjeno srce drukčije nam zbori! (Hajdmo, o muzo)
U jednom srcu cio svemir ima,
U jednoj suzi ima život cio! (Hajdmo, o muzo)
Kako malo treba da se bude sretan,
I sto puta manje da se večno pati. (Refren)
Istina je samo što duša prosniva;
Poljubac je susret najveći na svetu. (Pesma ženi)


Ako je konstatovano da su motivi prirode i motivi ljubavi isprepleteni, tome se može dodati da su svi motivi uvek propraćeni refleksijama: misaona supstanca prisutna je u svim Dučićevim pesmama. Zato se može reći da se u Dučićevoj pesmi stalno prepliću priroda, ljubav i refleksija. Posle Njegoša, Dučić je najrefleksivniji srpski pesnik.


Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti III
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #9 poslato: Mart 09, 2012, 03:59:29 am »

**

ZALAZAK SUNCA

Još bakreno nebo raspaljeno sija,
Sva reka krvava od večernjeg žara;
Još podmukli požar kao da izbija
Iz crne šume starih četinara
Negde u daljini čuje se da hukti
Vodenički točak promuknutim glasom;
Dim i plamen žderu nebo koje bukti,
A vodeno cveće spava nad talasom.

Opet jedno veče... I meni se čini
Da negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku sunca u prvoj tišini,
U blistavoj senci smaragdovih gora —
Bleda, kao čežnja, nepoznata žena,
S krunom i u sjaju, sedi, misleć na me...
Teška je, beskrajna, večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.

Pred vrtovima okean se pruža,
Razleće se modro jato galebova;
Kroz bokore mrtvih docvetalih ruža
Šumori vetar tužnu pesmu snova.
Uprtih zenica prema nebu zlatnom,
Dva giganta Sfinksa tu stražare tako,
Dokle ona plače; a za morskim platnom,
Iznemoglo sunce zalazi, polako.

I ja kome ne zna imena ni lica,
Sve sam njene misli ispunio sade.
Vernost se zaklinje s tih hladnih usnica...
Kao smrt su verne ljubavi bez nade!
Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,
Ni da moje srce sve to laže sebi,
Jer ja bih tad plako, ja bih večno plako,
I nikad se više utešio ne bi'.



ZALAZAK SUNCA

Zalazak sunca uvodna pesma iz ciklusa Senke po vodi. Objavljena je 1901. godine, dakle u vreme kada pesnik pravi zaokret u svome pevanju, okrećući se iskustvima i dostignućima francuskog parnasizma i simbolizma. U njoj je na najbolji način izvršena sinteza dvaju motiva — žene (ljubavi) i prirode, ali još više: ova je pesma eksplikacija pesnikovog zahvatanja pojedinačnog i opšteg, konkretnog i apstraktnog. Ona je, najzad, izraz suštine filozofije simbolizma: da se čovek oslobodi konkretnog i prostorno i vremenski bliskog pa da se uputi u predele maštanog, dalekog i večnog, da iz realne stvarnosti pređe u izmaštanu stvarnost (metastvarnost) kao idealu kome se teži.

Pesma je ispevana u četiri oktave. To je dosta retka strofa, ali su u njoj ispevane još tri pesme ovog ciklusa. Izbor oktave nije slučajan. Dučićevo pevanje odlikuje narativni ton: u svakoj pesmi, pa čak i u sonetima, prisutna je priča — tu je neki događaj, ličnost, ambijent. Dubrovačke poeme se posebno ističu narativnošću: svaka poema je jezgrovita novela sa upečatljivim portretima i koloritnim slikama. Oktava omogućava širi zahvat u prostor i vreme, priču, veliki broj pojedinosti, ambijent.

Prva strofa sadržinom se oslanja na naslov pesme: "bakreno nebo raspaljeno sija", "crveni reka od večernjeg žara", "podmukli požar", "crne šume starih četinara". To je aktuelni, doživljeni prostor lirskog subjekta, obasjan svetlošću, zasut jarkim crvenilom. U drugom delu strofe je daleki prostor ("negde daleko") iz koga se čuje promukli huk vodeničkog točka tako da se boja i zvuk stapaju u jedinstvenu sliku večernjeg doba na zalasku sunca. To su sve elementi koji ove stihove određuju kao stihove opisne pesme. Međutim, strofe koje slede opovrgavaju ovaj prvi utisak.

Druga strofa donosi naglu promenu: "Opet jedno veče..." Ovakav početak iznenada prekida opisivanje iz prethodne strofe i usmerava pažnju lirskog subjekta na ono što je unutrašnje, subjektivno i relativno: sa spoljašnjeg (zalazak sunca) prelazi se na unutrašnje — sećanje ("opet jedno veče"), slutnja, pričinjavanje, zamišljanje ("i meni se čini") i ulazak u novi prostor ("negde daleko, preko triju mora") sličnog trenutka ("pri zalasku sunca") u kome obitava nepoznata žena. Tako se iz postojeće (aktuelne) stvarnosti prešlo u zamišljenu stvarnost - metastvarnost. Ta stvarnost je slična snu: sva je u obrisima i slutnjama, prozračna i nejasna, nedodirljiva. Ona je takva iz više razloga: zato što je proizvod zamišljanja (vizije), zato što je sagledana "pri zalasku sunca", "u senci", "na domaku noći, tišine i tame". I žena, koja se nalazi u ovom prostoru, ne može se sagledati jasno i razgovetno, nego samo kao silueta u prostoru. Zato je ona usamljena, bleda, tužna, nepoznata. U toj usamljenosti, u dodiru "noći, tišine i tame", tuga ove žene je teška, beskrajna i večna. Sada je jasno da je slika zalaska sunca iz prve strofe samo podsticajni efekat za nastajanje niza asocijacija prostora i vremena nove metastvarnosti. Kao da je pesnik Dučić ovde išao tragom Malarmeovih reči: "Ne opisivati samu stvar nego efekat koji ona proizvodi". Zalazak sunca je samo povod da započne stvaranje vizije druge stvarnosti u kojoj će se ostvariti ideja o večitom traganju za ljubavlju i utehom. Otuda i razlika u ritmu: iskazi prve strofe teku u brzom ritmu, napetost iskaza je stalna, smirivanje dolazi tek završetkom osmoga stiha. U ostalim strofama ritam je usporeniji: svaka strofa se sastoji od po tri sintaksičke celine, sa po tri spuštanja intonacije i tri predaha. Preko opisa aktuelne stvarnosti prešlo se brzo; opis metastvarnosti teče usporeno, ističu se pojedine predmetnosti, naglašavaju emotivna stanja i raspoloženja.

Treća strofa je razvijanje motiva iz prethodne strofe: to je opažanje širih prostornih detalja koji okružuju ženu: vrtovi, okean, jata galebova, docvetale ruže, Sfinks, zalazak sunca. U tom prostoru prisustvo žene predočeno je samo iskazom "Dok ona plače..." Atmosfera prostora je u skladu sa emotivnim stanjem žene: mrtve docvetale ruže, tužna pesma snova, ćutanje Sfinksa, umoran zalazak sunca.

Četvrta strofa je sadržinski najsloženija jer se sastoji iz tri segmenta. U prvom je uverenje lirskog subjekta da je stalno u mislima "nepoznate žene", da mu je ona verna "ko samrt", da pati i čezne za njim. U drugom je strah od razbijanja iluzije "Ah, ne recite mi nikad: nije tako,/ Ni moje srce da to laže sebi"). U trećem je uverenje da se nikada ne bi utešio ako bi se iluzije raspršile. U ovoj strofi je "razrešenje" pesme, razrešenje njenoga smisla, ali i suština Dučićevog pevanja o ženi i ljubavi. Reč je ovde o čovekovoj večnoj potrebi za ljubavlju i njegovoj težnji da dosegne ljubav. Ljubav je stvarnost, ali je ljubav i iluzija. Nedostatak ljubavi nadoknađuje se sanjarenjem, razmišljanjem, sećanjem, vizijama. U ljubav se veruje, nada uvek postoji i podržava čoveka. U vizijama se stapaju prošlost i budućnost, doživljeno i nedoživljeno, ostvareno i željeno. Zato u Dučićevoj poeziji toliko vizija ljubavi, toliko žena satkanih od priviđenja, rođenih u njegovoj "tišini i čami" i onaj njegov stih koji zvuči kao duboka istina: "Jer sve što ljubimo stvorili smo sami".

Pesma Zalazak sunca je izraz stalne ljudske potrage za ljubavlju i utehom. Traženo se uvek nalazi u dalekom i skrivenom; ako se ono i ne nađe, traženje je ipak imalo svrhe jer je održavalo nadu, a nada je održavala svest o smislu življenja. Odsustvo nade bi onemogućilo opstanak u apsurdnostima svakodnevnog života. U ovom kontekstu je i razumljiv vapaj s kraja pesme: "Ne recite mi nikad: nije tako".


Staniša Veličković
Interpretacije iz književnosti III
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #10 poslato: Maj 05, 2012, 01:44:34 am »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #11 poslato: Maj 23, 2012, 02:10:25 am »

*
JOVAN DUČIĆ


O BOGU, O LJUBAVI, O SMRTI
 

ČOVEK GOVORI BOGU
 
Znam da si skriven u morima sjanja.
Ali te stigne duh koji te sluti;
Nebo i zemlja ne mogu te čuti,
A u nama je tvoj glas od postanja.
 
Jedino ti si što je proturečno —
Kad si u srcu da nisi u svesti...
Na kom se mostu ikad mogu sresti
Svemoć i nemoć, prolazno i večno!
 
Vodi li put naš k tebi, da li vodi?
Kraj i početak — je li to sve jedno?
Ko pečate ti čuva nepovredno,
Ko tvojim strašnim granicama hodi?
 
Jesmo li kao u iskonske sate
Nalik na tvoje obličje i danas?
Ako li nismo, kakva tuga za nas,
Ako li jesmo, kakva beda za te.
 
Moj duh čovekov otkud je i šta je?
Tvoj deo ili protivnost od tebe —
Jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe,
I mrkne kraj tvog svetila što sjaje.
 
Samotan svugde i pred svim u strahu,
Stranac u svome i telu i svetu!
I smrt i život u istome dahu:
Večno van sebe tražeć svoju metu.


Najveći filozof među pesnicima i najveći poeta među filozofima, Jovan Dučić, bio je najmarkantnija ličnost srpske književnosti u prvim decenijama 20. veka. Ako je Rusija dala jednog Pasternaka, a Nemačka Rilkea, Srbija je iznedrila Dučića. Jer po lepoti reči, pesme i putnička pisma Dučićeva prevazilazi sve što je u srpskoj književnosti napisano.U njega nema vatre, strasti i neuzdržanih osećanja. Njega zasenjuju boje, zanose zvuci, zavode žene, odvode u davninu prošli dani, i on, ozaren i zadivljen, zasenjuje i zadivljuje druge, ali ih ne zanosi i ne očarava. Svakako da u nas ima vatrenijih, nežnijih i mističnijih ljubavnih pesama od Dučićevih, ali nema dubljih ni oduhovljenijih. Retki su pesnici koji tako snažno i lirski poneseno, slave Božije prisustvo u svetu, vidljivom i nevidljivom, u bilju i zverinju, u svetlosti i vodi, u svemu što je pošteđeno kobne svesti o prolaznosti i smrti, kao što je to činio Jovan Dučić, sagledavajući svet kroz obasjanje onostranosti. Nijedan naš pesnik nije više i dublje razmišljao o smrti od njega. Njegova poetika jeste poetika velikih tema i univerzalnih ideja. Liričar, po njegovom mišljenju, može "postati velikim pesnikom samo onda kada bude kazao velike istine o trima najvećim i najfatalnijim motivima života i umetnosti: o Bogu, o Ljubavi, o Smrti". To je obeležilo njegovo stvaralaštvo. Liriku je smatrao najvećim stepenom filozofije, a lirskog pesnika filozofom koji ide do krajnje granice transcedentnog i opšteg. Između filozofije i religije on će odabrati filozofiju, između mudrosti i mistike, odabraće mudrost. Smatra se da je rođen 1872. godine u Trebinju. Otac mu je bio trgovac i poginuo je u ustanku 1875. godine, a majka Jovanka pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz prvog braka. Prešao je put od učitelja po srpskim školama u Austro-Ugarskoj do ambasadora u evropskim gradovima. Sudbina mu je bila naklonjena od dana kada se rodio u Trebinju, koje je imalo, ne jedanput, presudnu ulogu u srpskoj istoriji. Proveo je život po metropolama, u putovanju, posmatranju, razmišljanju, čitanju dobrih knjiga, ali je mislima vazda bio prisutan u Srbiji, koja za njega uvek bila iznad svih, kao i nacionalno jedinstvo. Njegova blistava diplomatska karijera, nije bila ni činovništvo, ni rutinska pragmatika, već traganje za motivima i odnosima i ulaženje u duboke korene. Mešavina deteta i iskusnog diplomate, briljantnog kozera iz svetskog društva i usamljenog pesnika, poznavaoca i duhovnih i materijalnih dobara ovog sveta, on nije bio samo esteta, već i pesnik sa izraženim nacionalnim stavom, koji se i te kako trudio da svojom ukupnom aktivnošću — pisanjem političkih tekstova i lirikom — svoj narod održi na okupu. S velikim događajima svog vremena živeo je u Mojoj otadžbini, s prošlošću u Carskim sonetima i Dubrovačkim poemama, sa istorijskim ličnostima u putničkim pismima i esejima. Diveći se Nemanjićkoj kulturi, on je u svojim proznim delima, s ponosom govorio o našem srednjovekovnom društvu i njegovim nosiocima — o caru Dušanu, despotu Oliveru i despotici Mariji Ani, knezu Lazaru. Najvažnija faza u njegovom radu obeležena je zbirkom iz 1908. u izdanju SKZ. To su pesme iz ciklusa "Senke po vodi", "Jadranski soneti", "Plave legende". Njegove poslednje pesme, "Lirika", obeležavaju krajnji domet njegovog pevanja, i misaono i vremenski. Nigde Dučić nije tako neskriven, otvoren i emocionalan. Tu on govori o svom životu i svojoj smrti, i te pesme imaju nezamenljivu lepotu ljudske ispovesti. Sve što nije uspeo da iskaže u poeziji, izrazio je knjizi "Blago cara Radovana", a putopisi "Gradovi i himere", koje je stvarao 40 godina, spadaju u najviše umetničke domete srpske proze. Salonski gospodin i majstor modernog stiha i tona u srpskoj poeziji, u prozi i stihu, Dučić je i u rad i u život unosio reda. Umeo se zanositi i ljudima i knjigama, i idejama i snovima, ali je u svakidašnjim postupcima ostajao mudar. S početka, Dučićev bol više je bio literaran i filozofski nego ličan. Njega zanima sudbina čovečanstva i kosmosa, a ne pojedinca. I kad daje neku istorijsku pojavu, stilizuje je pesnički i filozofski. Više pesnik prirode nego ljubavni, on o ljubavi više misli nego što je doživljava. Takođe, mesto snova, patnji, čežnji i draži na svom tlu, on uzima tuđi, zapadni i latinski ideal lepote, zapadni estetizam, otmen i virtuozan ali hladan, lišen dubokih zanosa i uzvišene etike. Otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, retka osećanja, bizarna i prefinjena. Svoja najbolja dela on je dao, ne na početku nego na kraju svoga rada. Veliki pesnički motivi, u drugoj polovini njegovog života, jesu usamljenost, ljubav, traženje vere, pomirenje sa smrću. Daleko od snobizma koji su mu, za života, toliko prebacivali, (zamerano mu je da je salonski pesnik i da je za uzore izabrao drugorazredne pesnike) on sad piše pesme u kojima nema glume. Njegov svet je sad više unutrašnji nego spoljašnji, poetski utisak subliman. Usamljen on bi da voli i bude voljen, ali sve njegove ljubavi su nesrećne. Pa ni žena o kojoj on peva nije određena, jer ne peva o ženi koje ima, nego koje nema. Bezbrižan život, usamljenost među inovercima i odsustvo dubljeg religioznog vaspitanja u mladosti učinilo je da se Dučić, dotada izričit pagan, tek u poznijim godinama opomene hrišćanstva. Uz životno iskustvo, presudan uticaj na otkriće vere imao je njegov boravak u Egiptu i putovanje u Palestinu. Dotad obožavalac paganskog života, govoriće: ",Nijedna crkva na svetu nije toliko religiozna koliko je ponoć atinske doline", da bi pred kraj života, ispisivao druga, hrišćanska uverenja. U pesmi "Povratak" ovaj bogotražitelj osećao je da će se sa Tvorcem sjediniti i u Gospodu upokojiti večnim mirom, tek onda kad njegov "prah mirno pređe u grumen gline užežene". Tada, kako pesnik kaže, između njih više neće biti međe. Međe, one duhovne, kao i da nisu postojale, i on se, naročito u godinama svoje duhovne i pesničke zrelosti, smelo zagledao u onostrano. Proživevši izuzetno bogat život (ali ipak bivajući dosta usamljen), Dučić je prešao dug put od Trebinja do Amerike, od paganstva do hrišćanstva, od narodne poezije do evropskih modernista. Nepodmitljiv i jednak sebi, svoje pisanje završio je kao i svoj život, dijalogom, koji je sam i usamljen vodio s Bogom. Na Blagovesti 1943. godine, ovaj blistavi um, preselio se u dvore Gospodnje.
 
Lela Mirković | Novine Beogradskog čitališta | Broj 46—49 | Oktobar—Decembar 2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #12 poslato: Septembar 14, 2012, 02:22:14 pm »

*

JEDNOSTAVNA PESMA
 

LETO
 
Okićenu lozom i cvećem od maka,
Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva.
Na pučini magla providna i laka,
U vrućome žitu prepelica peva.
 
Iz vode i kopna odisaše leto
Mirisom i vatrom. Tesne staze behu
Pune kosovaca. Veselo je cveto
Turčinak u njenom govoru i smehu.

Ona je kraj mene tada koračala,
Strasna kao leto, pored mirnih vala,
Polivenih toplim bojama i sjajem.
 
Vaj! I mladost prođe, ko sunce nad gajem!
Samo još u meni ti si i sad taka:
U kosi ti isti cvetovi od maka.
 
                    Jovan Dučić
 
Mnogo je božanskog daha i književnog zanata potrebno da bi se napisala pesma čija jednostavnost sadrži najsloženije valere života i umetnosti. Jednostavna pesma nije takva sama po sebi, već zato što nas takvima čini dok njome brodimo. Jovan Dučić je velemajstor jednostavne pesme. Pod jednostavnošću ne podrazumevamo samo formu koja kod ovog pesnika cepti od filigranske izbrušenosti metra i ritma (jer zahtevi forme su zasnovani na tektonskoj množini minulog rada i veštine), već i novosagrađeni svet koji se u jeziku osamostalio dočaravajući nam prevladanog sebe.
 
Dučićeva pesma Leto, iz Jadranskih soneta, prvorazredan je primer genijalne jednostavnosti koju nećemo uočiti niti razumeti ukoliko joj ne priđemo bez discipline misli i osećanja (I. Sekulić). Tu je reč o jednostavnosti koju naizmenično uokviruju život i jezik. Reč je o jasnoći predočavanja i predočenog. O moći da se po stoti put imenuje isto, a da bude novo i drugo, nikad viđeno u rasporedu slika i pojava koje obuzimaju pesmu. Dakle, jednostavnost koja to nije, pesma čija se ontološka dimenzionalnost odvaja od predmeta pevanja i postaje, miljkovićevski rečeno, višak jezika.
 
U prvom katrenu pesme Leto, slike su date lakim potezima i u pravilnom nizu događanja. Sve je u tek naznačenoj kaligrafiji stiha. Jezik još ne gospodari predočenim svetom. Nije, reklo bi se, preobraćen u umetnost. Samo simetrično razapeta krila sonetne forme sugerišu da je vaspostavljeni let jezika — i umetnost. Sve liči na iskrene zapise kakvog putnika namernika za kojeg niko ne bi rekao da mu jezik radi o glavi.
 
Okićenu lozom i cvećem od maka,/ Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva. Ovde se drugi stih čini tako zagrcnutim: Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva. Jedna uz drugu stisle su se dve iste reči u različitim padežima: jednom i jednog. Nije da pesnik nije probdeo nad tom situacijom i zadržao upravo tu varijantu gde između istorodnih reči nalazi se možda zapeta! Samo veliki pesnik može tako da postupi i napravi kontrapunktnu sliku od istog. Sve se, zapravo, odvija i lagano "zakuvava" kao u poznatom Disovom snu: Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja. Umalo nije rekao: Zapamtio sam jutros pesmu jednu ja. To je učinio Dučić obrnuvši sve i setivši se pesme. Pesma na javi ovako sneva: Na pučini magla providna i laka,/ U vrućome žitu prepelica peva.
 
Opis prirode u funkciji je panteističkog sna kojim se dâ opipati svet i njegova elementarnost: Iz vode i kopna odisaše leto/ Mirisom i vatrom. Sve je u ravni čula, u temperaturi mirisa i boja. Zatim se opšta slika svodi na detalj: Tesne staze behu/ pune kosovaca. A onda — ključni stih: Veselo je cveto/ Turčinak u njenom govoru i smehu. Vrhunac opisa ženske lepote! Jezik u čistoj umetnosti, razodenut, izuzetan i drugačiji. Sintezijski blesak turčinka kao simbola mladosti i ženske lepote prošarao je sam vrh doživljaja koji se, poput umorne (ali mile) uspomene, prikradao kroz predele običnih opisa.

Prvi tercet, ili treća strofa, nastavljaju staru priču. Sada se lagodnom imenovanju lepote priključuje i patina prisećanja: Ona je kraj mene tada koračala. Pa onda opet deskriptivni potez iz koga izranja okoliš satkan od mirnih vala. A onda — uzvik i žal do očaja: Vaj! I mladost prođe, ko sunce nad gajem! Opet jezik u lirskom artizmu! Sunce nad gajem sugeriše sliku za koju se živelo, sam život u kojem se pred našim očima rascvetao i sklopio onaj turčinak.

Završni kuplet stihova nosi svest o minulom, ali i radost da je u pesmi prošlost živa: Samo još u meni ti si i sad taka:/ U kosi ti isti cvetovi od maka. Pesničko JA ne zna za vreme. Pesnik je zatvorio prsten između prvog i završnog stiha, vaspostavljajući simetrični lanac tipa perpetum mobile. Dakle — krug kao simbol praiskonske tačke, kretanja bez početka i kraja, tok vremena gde je svaka sekunda istovetna drugoj. Kao znak neba, krug, ili prsten, u Dučićevoj pesmi, simboliše božansku zaokupljenost stvaranjem. Jednostavnost kruga poklapa se sa genijalnim. Sve ostalo su školske skice i pokušaji koji će svoja zadovoljstva ostaviti na prvim stepenicama spiralnog lavirinta pesme Leto. Dučićev talenat ima miris ozona i tajnu izmene dana i noći. On se nastavlja bez prestanka u svim pravcima. Na trenutak nas je obasjao stihom: Vaj! I mladost prođe, ko sunce nad gajem! Taj luk što ga na tren videsmo beše deo najvećeg kruga u kojem obitava sam Bog.


Nenad Grujičić | Ples u negvama (eseji i kritike) | Prosveta, Beograd, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #13 poslato: Novembar 01, 2012, 11:16:53 pm »

**

PESNIK "STRAŠNE MEĐE"


Neko je već rekao da Jovan Dučić nije samo pesnik nego u isti mah i kritičar. I to izvrstan. Od njega su nam ostali možda najbolji ogledi o srpskim piscima iz vremena moderne, njegovim savremenicima. Pri tome se on ne bavi piscem i njegovim životom, nego samo njegovim delom. Zato i mi, u času kad se pesnikovi zemni ostaci napokon vraćaju u zavičajno Trebinje, nećemo govoriti o njegovom životu, nego o njegovom delu. Uglavnom o poeziji. Uostalom njegov život, o kome malo šta izbliza znamo, sav nam izgleda kao da je prešao u njegovu poeziju, u njene slike i njenu muziku. Otprilike onako kao što je on sam jednom kazao o svojim utiscima sa pustog, kamenitog Heronejskog polja, gde je nekad vođena možda najkrvavija bitka u staroj Heladi. "Naše su impresije", veli tu Dučić, "neodoljive kad se oblače u slike, ali su svemoćne kad se oblače u zvuke. Jer sve je muzika; i samo ono što nije muzičko, mrtvo je zanavek."
 
Slike i muzika, to nisu samo dva osnovna sastojka poezije nego i dva oblika u kojima nam poezija govori. Danas bi se već reklo: u kojima nam poezija prenosi ikonično obaveštenje, koje se razlikuje od konceptualnog. Ali to nisu obične slike, nego jezičke; i nije obična muzika, nego ona koja nam dolazi iz jezičke prozodije. A i jedno i drugo više postoji za naše unutarnje oko i uho nego za spoljnje. Književni istoričari, koji vole sve da klasifikuju, podsećaju nas da su parnasovci još u devetnaestom veku prednost davali slici, da bi zatim u simbolizmu prevagu odnela muzika. Kao što je i Dučić — po svemu sudeći, nimalo slučajno — najpre kazao da su slike neodoljive, a onda dodao da je muzika svemoćna. I njegov je razvoj upravo tako i tekao: od parnasovstva na početku veka ka simbolizmu, pa nešto kasnije od simbolizma ka onim vidovima postsimbolističke poezije koje nalazimo kod tako krupnih evropskih pesnika kao što su Valeri, Rilke i Pasternak. Dučić im se pridružuje naročito svojom kasnom lirikom. I mi ga s njima s pravom možemo sameravati.

Dugo je naša kritika samo deo po deo zahvatala iz Dučićeve poezije, da bi je tek u poslednje vreme mogla da sagleda u celini. Jer mi nismo postepeno i dugo otkrivali samo Lazu Kostića. Otkrivali smo i Dučića. I svaki put s jednakim uzbuđenjem pred onim što smo otkrili. Međutim, kad ovako, u jedan mah, i sasvim kratko, poređamo etape kroz koje je njegova poezija prošla, ostaje skriveno kakvo je mesto i značaj ona imala ne samo u književnom razvoju nego i u širem, kulturnom pogledu. Mislimo, razume se, na našu kulturu, kojoj je književnost sastavni deo.
 
Ali kod nas, nažalost, dosad nije ispitivan odnos između književnosti i kulture, pa obično izbegavamo da o njemu govorimo, što je u Dučićevom slučaju nešto teže kad treba tumačiti i vrednovati njegovu poeziju iz vremena moderne, dakle od početka veka do Prvog svetskog rata. Dve su pojedinosti svejedno jasne. I njih ćemo se ovlaš dotaći.
 
Najpre je jasno da između književnosti i kulture posreduje jezik. To jezičko posredovanje naročito je važno za poeziju. I drugo, pažljivom filologu gotovo da nije moglo promaći da se srpski jezik na prelazu iz devetnaestog u dvadeseti vek toliko menjao, usavršavao, da smo posle vukovskoga dobili novi — uistinu moderan književni jezik. A paralelno s tim dobili smo moderan stih — i s njim poeziju — koji se sasvim odvojio od usmenoga, uvedenog posle Vukove reforme. Jovan Dučić je u tome imao veći udeo nego što se obično misli, a u samoj poeziji taj je udeo bio i presudan. Ali nije nimalo lako pokazati da su promene, osim što su istovremene, u stihu i poeziji uzajamno povezane s promenama u jeziku. Za to su potrebne šire i stručne analize, koje su najčešće i zamorne. Zato ćemo izdvojiti samo jednu ili dve očigledne novine u Dučićevoj poeziji koje nisu bile moguće bez pomeranja u jeziku. I ne samo pomeranja, nego i bez daljeg njegovoga razvijanja.
 
Opšte je poznato da je Dučić iz svoga ukupnog dela uklonio prvu, mostarsku knjigu pesama iz 1901. Dugo je on bio poznat, dugo se o njemu pisalo i sudilo ne na osnovu ove, nego na osnovu druge knjige, iz 1908. A ona je sva u prelazu od parnasovstva, koje se potiskuje, ka simbolizmu, koji izbija u prvi plan. Zanimljivo je, i važno je napomenuti, da se osim jednog izuzetka upotrebljavaju samo dva metra, koji svoj uzor imaju u francuskom pesništvu: asimetrični a dinamičniji jedanaesterac, i simetrični a uravnoteženiji dvanaesterac. Oba ova srazmerno duga metra daju se iz pesme u pesmu s gotovo besprekornom pravilnošću, za kakvu se kod nas ranije nije znalo, pa je s pravom pripisivana pesniku u zaslugu. Dovoljno je pažljivije čitati da se primeti još nešto: kroz stabilnu metričku shemu, naime, tako vešto se vodi govorni niz da se njegova sintaksička raščlanjenost stalno nalazi u dinamičkom odnosu s metričkom raščlanjenošću stiha. Dinamički odnos ovde znači dvostrano pomeranje od poklapanja ka suprotstavljanju, pri čemu i jedno i drugo učestvuje u zavodljivome ritmu i melodiji Dučićevog stiha, strofe, pa i cele pesme.
 
Kratko rečeno, pesnika koji s lakoćom ume čas da ukrsti dva raščlanjavanja, metričko i jezičko, što uvećava ritmičkointonacionu napetost, čas da ih međusobno poklopi, što napetost smanjuje, mi pre Dučića nismo imali, a teško da mu je u tome ravan i bilo koji kasniji.
 
U pojedinosti, naravno, ne možemo ulaziti, jer bi nas to daleko odvelo. Želeli smo samo letimično da pokažemo šta znači ili šta bi mogla da znači tvrdnja da je Dučić ritmički preuredio umetnički stih i položio ga u osnovicu razvoja naše poezije u dvadesetom veku. On je isto tako do savršenstva doveo i oblikovanje strofe, kao i sklapanje uravnotežene lirske kompozicije. Pored ostalog i zbog toga je osobito pazio na kadenciranje strofe i na poentiranje same pesme. Ali, malo bi mu šta od svega toga pošlo za rukom da u isti mah nije ubrzano menjana (i da je on sam nije menjao) srpska sintaksa. Ona je postajala složenijom, sa tananijim, pažljivije razgraničenim odnosima u parataksi i naročito, u hipotaksi, kao i sa lakšom a bržom, funkcionalnom promenom reda reči. Fleksibilnija, jer je i intelektualnija, ona je dobila pokretljiviju a osetniju intonaciju.
 
U kritici je često isticano da je Dučićev stih zvučan i melodičan. Kao i da je naglašeno artističan, što u novije doba nije uvek na velikoj ceni: Navešćemo, kao ilustraciju, samo jednu, inače izvanrednu strofu, s kadenciranjem na njenom kraju:
 
Ja volim noći, njine mutne zbore,
I njine tišine, i njine oluje;
Njine crne reke kada setno huje
Svoju pesmu tamnu i dugu, do zore.

 
("Noćni stihovi")
 
Zanatska veština, razume se, menja mesto i značaj u evoluciji svake umetnosti, pa i pesničke. Ali kod Dučića — što malo ko zapaža — iste osobine ima i rečenica u putopisnoj i meditativnoj prozi: zvučna, melodična, disciplinovano vođena i pažljivo sklopljena. Za nju već možemo reći da predstavlja jezičku tekovinu koja je šira od pesničke, jer je sudelovala u stabilizovanju razrađenijih sintaksičkih struktura, kao nešto kasnije i drugačije Andrićeva rečenica. Između strukture stiha i rečenične strukture kod Dučića postoji jaka interferencija, a obe one skupa uzete ugrađene su u same temelje naše moderne filološke kulture.
 
Postoje pesnici koji ostaju u istome književnom stilu i služe se sredstvima i postupcima koji su za taj stil vezani. Takav je, na primer, Milan Rakić. Dučić se, naprotiv, menjao; evoluirao je, takoreći, kao što i sama književnost evoluira. I pri tome je menjao i stih. Pred nama je dobar primer kad se, zajedno s promenom stiha, u pesmi i sve ostalo, manje ili više, menja. Pomenuli smo da u knjizi iz 1908. postoji samo jedan metrički izuzetak: pesma "Samoća" ispevana je u asimetričnom desetercu, u kome je, naravno, teško prepoznati usmeni deseterac. Deset godina kasnije, od 1918, Dučić je počeo da objavljuje pesme kraćeg stiha: od deseterca, preko deveterca i osmerca, do sedmerca. Metrički repertoar sada je bogatiji, ritmička raznolikost znatno veća, ali je zanimljivo da su i pesničke slike postale drugačije čak u istoj vrsti pesama koje obično nazivamo opisnim ili pejzažnim.
 
U većini pejzažnih pesama iz ciklusa "Senke po vodi" i "Jadranski soneti", ispevanih u dvanaestercu i jedanaestercu, opis je široko razvijen i doveden u sklad s kompozicijom. Obično se daje u srazmerama koje ga čine uzornom tvorevinom književne veštine. Slike su srezane i bojene tako da nas opsenjuju svojom plastičnošću. Ali nas istinski plene tek kad ih pesnik — često i pomoću poređenja — pomeri toliko da se ispod spoljne strane pojavi unutarnja, ispod vidljivog nevidljivo, a jasni obrisi prelaze u treperenje koje nagoveštava mutne slutnje. Zapravo takve, po pravilu, i jesu slike u modernoj poeziji, posebno simbolističkoj. Zato mešanje čulnih utisaka nije toliko značajno kao prosta sinestezija, nego pre kao razaranje onoga što naše spoljnje oko vidi, da bi se otvorio put za unutarnje.
 
Već su oveštali primeri za sinesteziju, kao i za metaforizovane senzacije: da se u ljubičastoj noći sluša šuštanje zvezda ili da staza nije samo u sumraku bela nego i večno budna, odnosno da prolećno more ima slan i modar miris, koji trepti nad obalama. Ali one kod Dučića nisu ostale samo deo pesničkog dekora vezanog za određeni književni stil, nego su postale otvor na tom dekoru, koji vodi sve do trenutka kad su se u pesmi počele da jezgre najčistije lirske slike, providne i lake, kao da izviru iz prirodnih pojava i ponovo se u njih vraćaju. One su se u punoj meri pojavile tek u kratkim metrima, u pesmama koje su nazvane jutarnjim, sunčanim i večernjim. U stihu je sada sve zbijenije. Počev od reči, koje imaju punija značenja, ali ih u kratkom retku tešnje povezuju. Jače se oseća i njihov glasovni i slogovni sastav, kao i razmeštaj njihovih naglasaka, pa se tek sada može govoriti o jampskom naspram trohejskog ritma.
 
Tri ciklusa "Jutarnje pesme", "Sunčane pesme" i "Večernje pesme" već i samim naslovima vezuju se za rođaj, uspon i zalazak dana. Tako se obično, po dobima godine ili dana, grupišu pesme koje svoj predmet uzimaju iz prirode. Ovde, međutim, ne samo što se uzima predmet iz prirode, nego se jedino on i opisuje, suzdržano i u pažljivo odabranim pojedinostima tačno. A pesnički se subjekt sasvim povukao. Ne vidi se kako posreduje. Mislimo na "Sunčane pesme", koje izgledaju kao čiste deskripcije, pomalo hladne zato što nisu subjektivne. U njima se, u stvari, svaka pojava daje onako kako se sama po sebi zbiva, a to znači kao deo velike, neprozirne tajne postojanja. Pesnik vraća postojanju onu meru koju smo mu mi u svojoj saznajnoj oholosti bili oduzeli. Ima u ovim pesmama nešto od klasične lirike, i u isti mah nešto neočekivano novo. A ne samo u ove, nego u sve tri grupe pesama uvodi nas prva od jutarnjih — "Priča". Od nje i treba polaziti, zato što nam se čini da je programska.
 
"Priča" je načinjena od istorodnih iskaza. Stihovi nisu ništa drugo nego sprezanje suprotnosti. Suprotnosti se smenjuju u neprekidnom lancu nestajanja, što i jeste samo bivanje, pa se stoga poredak onoga što nestaje i onoga što nastaje stalno obrće. U prvom je katrenu to obrtanje (pre i posle) u najčistijem obliku dato kao dvostruko, dakle kao ukršteno ili hijastičko (poslepre, preposle, poslepre, preposle):
 
O plodu zbori cvet što padne,
I reka o huci plima;
O ognju sunca zvezde hladne,
A suton o svitanjima.

 
Tako nas je uvodna pesma dovela do samog jezgra gde nastaju ne samo najčistije lirske nego i najdublje Dučićeve pesničke slike. To je, razume se, ukrštanje protivnosti u nama, u našoj tragičnoj ljudskoj sudbini, kao i u moćnoj prirodi, u obrtanju točka njenih neprekidnih, kružnih promena. I sam je Dučić, uostalom, koji je imao visoku kritičku samosvest, ovako odredio izvor poezije: ona se, kaže on, "javlja u sudaru dveju suprotnosti, u dodiru dvaju polova", pa onda dodaje da ona "izbija, dakle, ravno iz one tačke gde su se takva dva protivna pravca ukrstila". Kroz tu tačku u večernjoj pesmi "Međa" prolazi ona "crta", ona opsesivna slika "strašne međe", granice života i smrti, „što deli pokret od mira“:

Kada se jave na crti,
Na kraju tuge i pira,
Visoke planine smrti,
I hladna jezera mira,
Ko čeka na međi?

 
U istoj su pesmi zvuci koje je Dučić nazvao svemoćnim sadržani u čistom bezglasju, a neodoljive boje i slike u samom srcu tame:
 
Znam, čuva bezglasna žica
Sve zvuke neba i sveta,
I crna ponoćna klica
Sve boje sunčanog leta...


"Večernje pesme", u koje spada i sva Lirika, štampana 1943, došle su na kraju, kao sam vrh Dučićevog pesništva. Po svemu sudeći, to je uopšte jedan od vrhova naše lirike u vezanome stihu. Mogli bismo je nazvati i misaonom. Ali ne zato što su u nju utkane misli, nego zato što njene slike, nošene ritmom i melodijom, grade jedno u sebi sređeno a potresno viđenje sveta i čovekovog položaja u njemu koje je isto toliko dostupno našim čulima koliko i našem umu. U samo četiri kratka stiha pred nama iskrsava sudbina bića koje u sebi nosi božju iskru, ali ne može proniknuti ko ga je u ovaj svet poslao i kome se na kraju vraća:

Da strela s drugog kopna bačena,
Ko zna za koju kob izlivena,
Vrati se s ovog puta smračena,
Svom strelcu kom i ne zna imena.


("Putnik")
 
To je deo i produžetak onoga dubokog, numinoznog doživljaja koji je Dučić imao na "strašnoj međi". A imali su ga samo retki i, mislimo, uistinu veliki pesnici.


Novica Petković (2000)
"Slovenske pčele u Gračanici" Izabrani eseji, članci i razgovori Priredio Dragan Hamović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #14 poslato: Novembar 13, 2012, 08:52:13 pm »

**





JOVAN DUČIĆ i MILAN RAKIĆ

Jovan Dučić i Milan Rakić su pesnici koji se od najranijih vremena umetničke afirmacije najčešće pominju zajedno. Oni pripadaju zlatnom periodu uspona našeg pesništva; oni su dostigli savršenstvo našeg jezika. Za obojicu je karakteristično da su misli, osećanja i izraz podvrgavali strogoj disciplini i da su pesnički poziv shvatili drukčije od romantičarske neobuzdanosti i preterane patetike. I jedan i drugi doneli su nam veliku kulturu pesničkog stvaranja, birane teme poetske inspiracije, prečišćen uticaj francuske književne škole. Jovan Dučić i Milan Rakić označavaju, u kontinuitetu razvoja poezije kod nas, kraj jednoga doba i početak novoga.

I njihovi životni putevi umnogome kao da idu paralelno. Rođeni su sedamdesetih godina prošloga veka, imali su bogatu diplomatsku službu, za života su doživeli da budu najslavljeniji naši pesnici i umrli su u razmaku od pet godina, Dučić 1943. a Rakić 1938. Slava pesničkog priznanja pratila ih je skoro uporedo. Od prvih pesama prihvaćeni su kao celovite pesničke ličnosti i savremenici su se najviše dvoumili oko toga kome dati prvenstvo. Estetičar Bogdan Popović više je isticao Dučića; kritičari Jovan Skerlić i Antun Gustav Matoš više su cenili Rakića.
 
I savremeni književni teoretičari i kritičari i danas navode njihova imena simbolišući njima jedno vremensko razdoblje, jedan pesnički program, jednu veliku zaslugu u evoluciji naše poezije. Ali, kao da ih Dučićeva raznovrsnost i bogatstvo više privlače. Tome se dodaju posebno pesme nastale poslednjih godina njegova života, koje, u njegovom stalnom menjanju, pokazuju nov rast Dučićeve pesničke individualnosti. Rakić je rano prestao da piše i sav se iskazao i završio još u godinama pre prvog svetskog rata; malo je stvarao i nije se lako menjao, a Dučić je, skoro iz godine u godinu, davao nove i drukčije stvari od prethodnih.

Dučić je rođen u malom hercegovačkom mestu Trebinju, u kome je završio i osnovnu školu. I već posle toga počinju njegova stalna kretanja i menjanja sredina. Trgovačku školu je završio u Mostaru, prvu godinu učiteljske škole u Sarajevu, a diplomu za učitelja srpskih osnovnih škola dobija u Somboru. Početak njegovog učiteljskog službovanja odmah je nestalan: najpre je godinu dana u Bijeljini, onda u Mostaru, odakle je zbog nacionalnopolitičkog rada otpušten iz službe, pa mora da pređe u manastirsku školu u Žitomisliću. Zajedno sa pesnikom Aleksom Šantićem i pripovedačem Svetozarom Ćorovićem učestvovao je u pokretanju mostarskog književnog lista  Z o r a, koji je jedno vreme sam uređivao.

Krajem devetnaestog veka Mostar je bio i u nacionalnom i u kulturnom pogledu grad pun intenzivnog života. Bilo je mnogo talentovanih mladih ljudi, postojao je književni list, aktivno su radile knjižara i čitaonica, a pevačko društvo  G u s l e, iako stalno pod prismotrom austrijskih vlasti, ostvaruje bogat nacionalni i kulturni program. Zastupljena je nacionalna muzika Mokranjčeva, a pozorište je imalo na repertoaru značajna dela naše nacionalne drame, od Jovana Subotića i Jovana Cvijića do Đure Jakšića i Laze Kostića. Pored toga Mostarci su gledali izvođenje dela Šekspira, Igoa, Gogolja. Mnogi naši pisci i glumci iz drugih gradova, kao Sremac, Janko Veselinović, Nušić i Ilija Stanojević, bili su omiljeni u Mostaru. U istom tom periodu Mostar je još svečano proslavio petstogodišnjicu bitke na Kosovu, prenos Vukovih kostiju iz Beča u Beograd, pedesetogodišnjicu Zmajevog književnog rada. U takvoj atmosferi počelo je Dučićevo pesničko stvaranje.

Dučić je tada i pisao i radio mnogo. On je uređivao list, učestvovao u ostvarivanju programa nacionalnog entuzijazma, prevodio Hajnea, Puškina i Ljermontova, objavljivao pesme. U svom daljem menjanju i usavršavanju Dučić će se odreći mnogih svojih stihova koji su nastali u Mostaru i zažaliće što su tako "detinjaste" pesme mogle da ga predstavljaju književnoj javnosti. Ali, naravno, mi se ne moramo složiti s pesnikom, i zato ćemo istaći da u njegovim pesmama posvećenim Leili ima dobrih stihova, a cela pesma  P o s l i j e  m n o g o  g o d i n a, koja je tada nastala, primer je jake emocionalnosti sa simboličnim prožimanjem vremena i prostora, groblja i odlazaka, tragike udaljavanja i ostavljanja, crnih sanduka i dugih konopaca, i majčine kletve o grehu, kajanju i slomljenoj mladosti.
 
Na samom kraju devetnaestoga veka Dučić ostavlja Mostar i odlazi na dalje školovanje u Ženevu. To je druga, i najvažnija, etapa u njegovom pesničkom formiranju. To je vreme velikog učenja, rada, savlađivanja prepreka koje dolaze posredstvom tuđih uticaja. Menja se pesnički program, obogaćuju se stil i jezik, traže se druge teme, ne više sa socijalnim i rodoljubivim motivima. Pesme poslate iz Ženeve mnogo su drukčije od onih koje su postale u Mostaru. Tako u pesmi  P r o lo g  (H a j d' m o,  o  M u z o) pesnički poziv postaje smisao života, jedino opredeljenje, sa svešću da je put do tihe luke i ostrva mira dalek i neznan. A kada se 1901. pokreće u Beogradu prekretnički  S r p s k i  k nji ž e v n i  g l a s n i k  Dučić brzo postaje njegov stalni saradnik i objavljuje u njemu svoje najbolje pesme, i iz te godine je njegova čuvena pesma  Z a l a z a k  s u n c a, jedan nov pejzažni požar, sa vatrom bakarnog neba i hujanjem voda, sa imaginarnim i nedostižnim lepotama dalekih sanjanja, vrtova i ruža, šumora vetrova i pesme snova, dalekih žena i plača, dakle, sve odlike kojima će pesnik zadugo ostati veran. Dučić u Ženevi i Francuskoj prelazi jedan dugi put od pretopljenog duhovnog pejzaža impresionista i muzičke nijanse simbolizma do hladnih emocija parnasovaca, koji su voleli rezbarenje rečima, i bodlerovski shvaćenog poziva o prokletstvu pesnika.
 
Celo to vreme školovanja na strani Dučić ce živeo u teškim materijalnim prilikama i samo se silom stremljenja ka novim znanjima opirao onoj poznatoj nestašici koja i golu egzistenciju ugrožava. Pošto je diplomirao na Filozofsko-sociološkom fakultetu u Ženevi, Dučić je, po povratku u Beograd, postao službenik Ministarstva inostranih dela i otada počinje njegov bezbedan put diplomatske karijere. Pre prvog svetekog rata on je diplomatski ataše u Carigradu i Sofiji, u Rimu i sekretar poslanstva u Atini. I posle prvog svetskog rata započeta diplomatska služba se samo nastavlja u većim rangovima: Atina, Ženeva, Kairo, Budimpešta, Bukurešt. Drugi svetski rat zatekao ga je u Lisabonu, odakle se preseljava u Sjedinjene Američke Države. Tamo je pisao članke i brošure i u njima polemisao u velikosrpskom duhu.
 
Na dugom putu svoga života Dučić je neprestano tragao za novim oblicima i novim sadržajima, novim književnim vrstama, tako da — u nizu mnogih Dučićevih zbirki pesama i drugih dela — njegova poslednja knjiga lirike iz 1943. godine predstavlja, prema oceni nekih kritičara, jedan od najvažnijih rezultata u njegovom pesničkom stvaranju.
 
I dok se Dučić tako menjao, brzo napuštao sredine i tražio nova izražajna sredstva, dotle je Rakić ostajao nekako čvrst, stamen, sažet. Beograđanin od rođenja, a potičući iz bogate porodice, u kojoj se nije samo otac bavio književnim radom nego i deda po majci, i Rakić je imao od koga da nasledi ljubav prema književnosti. Od malih nogu učio je francuski i klavir, a u bogatoj očevoj biblioteci imao je prilike i mogućnosti da se upozna sa knjigama iz raznih oblasti i na raznim jezicima. U gimnaziji su mu bili najbolji profesori: Bogdan Popović, Jovan Cvijić, Ljubomir Stojanović. Strastan čitalac i sklon misaonim preokupacijama, Rakić je brzo ušao u svet dubljih književnih tokova, imao je jasniju predstavu o tome šta hoće i može u životu i razvijao se dosledno po jednoj liniji. U njegovom školovanju nema praznina, jer je završio najbolju beogradsku gimnaziju, zatim se upisao na Filozofski fakultet, pa pošto je na njemu proveo godinu dana, prebacio se na pravni, koji će posle tri godine nastaviti i završiti u Parizu.
 
I Rakić je rano počeo da piše, još kao gimnazijalac, ali je za javnost ćutao. Kad se najzad čitalačkoj publici predstavio, pošto je najpre ostajao anoniman potpisujući se znakom 3, Rakić je bio zreo čovek, sigurnih uverenja i iskrenih tematskih opsesija prolaznošću i smrću, koje će ostati tako njegove do kraja života.
 
Kada se vratio iz Pariza, Rakić je u početku radio u Beogradu, u izvoznoj banci, zatim je premešten u Ministarstvo finansija, gde je radio kao statističar, i onda u Ministarstvo inostranih dela, u kojem počinje i njegova diplomatska služba. Na delikatnoj dužnosti diplomatskog predstavnika, on je, pre prvog svetskog rata, na osetljivim terenima: nekoliko puta u Prištini, pa u Skoplju i Solunu, a posle rata je u Bukureštu, Štokholmu, Kopenhagenu i po šest godina u Sofiji i Rimu. Za razliku od Dučića, koji je u svom dugom veku stalno radio pišući pesme, putopise, eseje, Rakić je pisao malo, vrlo malo, i bavio se literaturom jedva desetak godina pre prvog svetskog rata.
 
Prvi Rakićevi stihovi iz gimnazijskih dana podsećali su na Jovana Jovanovića Zmaja i oni su objavljeni u školskim listovima. Rakić im nije pridavao nikakvu važnost. Čak je i njegovo okretanje ozbiljnijem radu na pesmama ispalo nekako slučajno. U Parizu, na nekom drugarskom takmičenju, Rakić je napisao tri soneta, koje je jedan njegov prijatelj sačuvao i objavio ih u  S r p s k o m  k nj i ž e v n o m  g l a s n i k u, ne navodeći pesnikovo ime. Ali od prve pojave, ti soneti, S u r o v o  ć e  v r e m e  n a š a  d e l a  s t r t i  i  C e l i v a s m o  g a  u  l i c e  i  č e l o, značili su sasvim završena, potpuna pesnička dela. On je radio sporo, ali klesano; nije rasipao svoj dar i jedva ako je, u godinama intenzivnog rada na književnoeti, mesečno pisao po jednu pesmu.
 
Ima nešto što je ovde potrebno istaći u razlikama između Dučića i Rakića. Dučić je iz plebejske kuće, siromašno se potucao u prvoj fazi svoga školovanja, pun je ambicija, željan znanja i potvrde vlastite vrednosti; Rakiću je već tradicijom obezbeđeno normalno školovanje, on u rodnoj kući može da zadovolji sve svoje radoznalosti, siguran je, zna jasno svoj put. Dučić se menjao, prepravljao i doterivao svoje pesme, odricao ih se, pisao mnogo i stalno, a Rakić je, uglavnom ostajao isti, škrt, krtica na reči, sa gotovim delom u jedinstvenoj celini. Dučić je u slavi "kneza-pesnika" i sjajnoj diplomatskoj karijeri video ostvarenja svog životnog cilja, potvrdu svojih moći, jednu vrstu skorojevićkog nadiranja u veličini i vlasti; Rakić, međutim, osećao je u svemu tome taštinu sveta, prolaznost, činovničku tačnost i dosadu.
 
Ova dva "zlatara reči", ova dva značajna naša pesnika, živeli su u isto vreme, a da nisu pomutili i ukrstili vatru ličnih obračuna u isticanju svoje sujetno-primarne odlike, svoje prve važnosti i vrednosti. Dučić je, pošto mu je Rakićev prijatelj, Kosta Kumanudi, pokazao stihove onih soneta koji su nastali na drugarskom takmičenju, rekao da su te pesme dobre, da ima novog u onom slikovanju "daska-praska" i da "ti stihovi, uopšte, dolaze nesumnjivo od pesnika kulturnog i koji ima talenta". Rakić je, sa svoje strane, kad je bio slavan i cenjen, znao da dočeka, umesto pozdrava, svoje prijatelje recitujući Dučićeve stihove:
 
Dok iz suhe stene bije nova voda,
I plavi cvetovi iz staroga panja,
I sijaju kao u sam dan postanja
Sva zvezdana kola sa velikog svoda

 
Dučić je rekao o Rakiću: " ... Ničeg napolovičnog, uslovnog, konvencionalnog. Kako je bio zreo u svačem, bio je to najpre u odnosu sa ljudima ... Njegova blagost karaktera ... bila je ... sva u sigurnosti, preciznosti, uzdržanoj posebnosti kao i njegove strofe." A Rakić, u vreme kada su Dučića žestoko napadali kritičari i pesnici međuratnog vrenja, govorio je ovako: "Za mene je svaka Dučićeva pesma bila veliki događaj: zamislite, čitate na našem jeziku jednu pesmu doteranu do savršenstva."


II

I Dučić i Rakić, davno su već postali naši klasični pesnici. Dučić je, osim pesama, ostavio u svome veoma bogatom delu još i zanimljive i umetnički nadahnute putopise, pesme u prozi i eseje o mnogim svojim savremenicima, pesnicima i pripovedanima. Rakić je, pored pesama, pisao nešto pozorišnih recenzija, u kojima je najznačajnije ono što se odnosi na razmišljanja o književnosti. I dok kod Dučića ostaju putopisi kao velika literatura svoje vrste kod nas, dotle se za Rakića zna, uglavnom samo kao za pesnika. Ali i jedan i drugi svoju pravu vrednost imaju zaista samo kao pesnici.
 
Dučić je poznat najviše po pesama u kojima je lepota daleka i slućena, nagoveštena, pesnikovim izborom tema u kojima je sve malo neobičnije u simbolima: usamljenost morske vrbe koja sama tuži kraj mora, zalazak sunca i bopato sutonsko gašenje boja dok preko triju mora nepoznata žena misli na pesnika, vitorog mesec koji se zapliće u granje, jablanovi koji šume izazivajući u pesniku uznemirenja, sumnju i strah. Ceo Dučićev pesnički program do prvog svetskog rata najbolje se ogleda u njegovoj pesmi Moja poezija. Za njega pesnički poziv nije bio u gromoglasju, u pozivanju na borbu, kako je to bilo uobičajeno kod mnogih naših romantičarskih pesnika, nego je mukotrpni posao na glačanju stihova i rima, na iznalaženju najlepših reči i izraza. Dučić je pesnik koji hoće iznad svega punu samostalnost stvaraoca, i tako je njegov jedini cilj da peva sebe radi tražeći u tome smisao života i smisao kulture. U toj programskoj pesmi on ispoveda ličnu neutralnost poezije, koja treba da bude i mirna kao mramor i hladna kao sena, koja mora da sneva i da se udalji od svakodnevne vreve:
 
Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,
Nego žute ruže u te kose duge:
Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
Odveć gorda da bi živela za druge.
 
Budi odveć tužna sa sopstvenih jada
Da bi išla ikad da tešiš ko strada

 
Zato je Dučić stvarao najlepše slike iz prirode samo onda kada je u njima bio otklik njegovog subjektivnog poistovećivanja, kada je produhovljavao pejzaže utkivajući u njih svoja osećaša. U pesmi Noćni stihovi, dok pesnik sluša noćni mir i oluje, hujaše voda i jednu pesmu u kojoj svaka stvar u prirodi ima ovoj ton, svoj šapat i strujaše, on i sam postaje deo noći, stapa se u svemoćnu harmoniju sveta koji ga okružava. I kad je tako deo opšte harmonije on, kao u pesmi Akordi, razume svaki glas što čuje, svaki udar koji dopire iz daljine i mnogoglasno u šemu odjekuje, u njegovom srcu, koje sve te zvuke prima i stapa u jedan osnovni jek.
 
Njegove ljubavne pesme ne mogu se jednostavno odvajati od opisnih. Ljubavna osećanja se najčešće kod njega javljaju pri zalasku sunca, u sutonu, u noćnim bdenjima i tišinama, i pesnik tada, najčešće, živi u prijatnim obmanama, u čežnji laganih drhtaja, u slutnjama i uspomenama. On je ljubav učinio eteričnom, skoro nekako prozračnom i nevidljivom, koja kao u laganim talasima nailazi i odbija se, postajući katkad sreća samo samim sećanjem na nekadašnju radost i vedrinu. U pesmi Duša tuga nije neizlečiva, niti je bol zaborava uništenje doživljenog srećnog trenutka, jer se još sluti, oseća i nada. U slučajevima veće stvaralačke inspiracije, kao u pesmi Suton, Dučićeva ređanja osećanja, slika, misli, u divnim prelivnim slapovima reči, uzdižu ljubav do granica lepote izgubljenosti u radosnim treperenjima, ali i u predskazivanju otrovnih zala:
 
Zaklanjaš mi sunce, a dala si sama
Sto očiju mome srcu, i sve pute
Duši, da bi ipak svi nestali u te,
Kao izgubljeni zvuk u dolinama.

 
Dučićeva patriotska osećanja nisu snažna, tako da se među njegovim rodoljubivim pesmama jedva može istaći Himna pobednika, koju je ispevao u vreme opštih veličanja srpskog pobedonosnog puta.
 
Pesnički program Dučićev nije jedinstven i ne potvrđuje se uvek onim proklamovanim principima koje je on istakao u pesmi Moja poezija. Kad se dublje zagleda u mnoge njegove pesme, osetiće se stalan sukob sa sobom, izazivanje sebe, nespokoj i nemir, a pesničke slike nisu samo u ružama, terasama, hrizantemama, sitnim akordima, nego i u razbijenim galijama i drugovima, u uzaludnim mukama, u kobi saznanja. Među njima, iako ne najbolja, zasluženo mesto zauzima pesma Neprijatelj, u kojoj pesnik traži i hoće protivnika kao nadahnuće:
 
Nek se samo jedan s raskršća široka
Vrati sa krvavom rukavicom: hodi!
Moj neprijatelju s dva velika oka,
Ovi su puti prazni i mrak je na vodi.
 
Da te vidim, strašni! Gluhe su mi noći
Bez tvojih koraka: večno neprekidno,
Bez tebe ću biti bedan i bez moći,
Mali, i unižen, i pobeđen stidno.

 
I dok je Dučić, naročito do 1914, uživao u imaginarnim lepotama i tišinama, Rakić je skoro sav okrenut stvarnim povodima. Na njegovom životnom putu ostalo je neizbrisivo1 u njegovoj poeziji ono što ga je u stvarnosti dovodilo do pobune protiv zala u svetu, protiv sprave koja u Dolapu simbolizuje teško življenje, neostvarene nade, moćnu mašinu koja tlači i gazi. Sav je svet kao stegnut u nevidljivim lancima, ropće i pišti bez pomoći: zajedno su, u njegovoj pesmi U kvrgama, ljudi, žene i deca, stežu dželati okove i jedino ljudska misao može i mora da se izdigne, iznad te učmalosti nakaznosti i bede. Rakić je pesnik koji u svemu voli misao, traži je kao opravdanje za bespuće i nedovoljstva, teši se njenim postojanjem i ceni sebe zato što ume i hoće da misli. No, dubiti misao ne znači naći utehu, ne znači objašnjenje koje će zadovoljiti i ublažiti jad. Nešto rezignacije i fatalnog uverenja — da će sve na ovome svetu ostati isto — nije kod Rakića pesimističko opredeljenje koliko svest o sporosti promena koje nikad ne donose uzlet a da ne izazovu i pad. To je životno iskustvo, i Rakić ga najbolje saopštava u pesmi Misao:
 
Ja pojimam dobro neminovnost zala,
Sklop celog života, sa tugom i bedom,
Ja znam šta je sudba sviju ideala, —
Moje znanje vidiš na licu mi bledom.
 
Ali znam i uzrok zašto tako biva,
Jer prošao nisam kroz života huku
Sklopljenih očiju i skrštenih ruku:
Kad srce zapišti, misao je kriva!

 
Težeći mnogo za mišlju, Rakić nije uspevao uvek da izbegne dosta uprošćeno rezonovanje u stihovima, ređanje izvesnih opštih mesta, sa zanemarivanjem funkcija metaforske pesničke slike.
 
Rakićeve ljubavne pesme se uveliko razlikuju od Dučićevih. Rakić nije ljubav uzdizao iznad svega, nego joj je dao životni nagon i strast. Njegova Iskrena pesma primer je ispovesti koja može nekome da se učini kao vređanje plemenitih osećanja, ali je ona istina o sebičnosti, o voljenju samo sebe, o preziranju licemerstva i laži. Rakićeva ljubavna poezija je često jedna tako obična priča kratkog veka, koji prolazi u svađi i pomirenju, u otuđivanju i, kao u pesmi Obična pesma, u nerazumevanjima, i u svemu tome jedino je lepo i tačno narušavanje preteranih romantičarskih glorifikacija i uvek razmahnutoj ljubavi, koja je silna i svemoćna. Njegova pesma Varijacije sva je satkana od fine ironije, lepih zvukovnih podudarnosti i sigurnog rimovanja:
 
Telo ti je u filigranu ljuska
Kroz koju blista krotka duša tvoja,
Iz očiju ti bistrih blagost pljuska,
Vrlinama ti već ne znam ni broja;
Al' znam: za dušu tamnica je uska
Ta prekrasna u filigranu ljuska.
— — — — — — — — — — —
Rečima finim kao vaza saska
Pokazaću ti ja kako se laska.

 
U Rakićevoj poeziji oseća se jedno neizmereno obilje života, jedna slast življenja životnih muka i lepota. On hoće da okusi gorčinu i med, da oseti radost i bol ranijih pokolenja i svojih savremenika, da živi intenzivno, kao u pesmi Silno zadovoljstvo:
 
Jest, duša je moja ko kutije stare
Što u svetom hramu na dovratku stoje,
Gde prolaznik svaki spušta skromne dare
Za smirene svece i za bližnje svoje.

 
U silnom osećanju jednog punog, totalnog življenja, ni smrt više nije tako strašna. Zato je pesnikova želja da umre u jesenje noći vedar i nasmejan, u plodnim septembarskim darovima zemljinim, bez piske i zanatskih suza, koje se u takvim prilikama obilno prosipaju.

Rodoljubiva Rakićeva lirika građena je pomno, uzbuđeno, ali trezveno, sa smislom za meru i cenu sopstvenih vrednosti u nasleđu, u uspomenama na Kosovo, u odsjaju unakaženih fresaka sa zidova naših manastira, i sve to treperi u njemu, nekako nagonski i normalno.
 

III

Značaj pesničkog stvaranja Jovana Dučića i Milana Rakića, kako u istorijskom razvoju naše poezije tako i u vrednosti koju danas ima, veliki je. Oni su doveli našu poeziju do izražajnog savršenstva i sve njihove pesme u tehničkom pogledu skoro su besprekorne. U srpsku poeziju u kojoj se toliko nebrižljivo pevalo i u kojoj se išlo za prvom neizgrađenom inspiracijom, došli su pesnici da savesnim radom i evropski visokom kulturom unesu obavezu i odgovornost, strpljivi rad i disciplinu misli i mašte, kao prave odlike jednog visokog dosegnutog stepena kulture, jednog složenog poimanja pesničkog poziva. Njihova veličina nije samo u superiornoj fakturi pesme, u kojoj nijedna strofa niti ijedan stih smeju biti slabi i nedorađeni, nego i u talentima, pre svega u njima, koji su im omogućili da skladno objedine izraz sa temom, osećanje sa mišlju, sliku sa značenjem. Takvo bogatstvo i takvu umetničku raskoš naša poezija do njih nije znala.

I danas se još uživa u njihovim pesmama, u raznovrsnosti pesničkih motiva, u lepoti njihove imaginacije. Među pesnicima čija imena označavaju plodonosnu granicu i vrh jednog dostignuća, imena Jovana Dučića i Milana Rakića ne samo što su vrh jednog zlatnog perioda naše poezije u prvoj deceniji ovoga veka nego su i sinonimi pesnika uopšte.

 
Vasilije Kalezić
(Pogovor)




Jovan Dučić i Milan Rakić
PESME
Za štampu priredili:
Vasilije Kalezić i Vladan Nedić
Narodna knjiga
Beograd, 1965.


______________

Jovan Dučić (1871—1943) i Milan Rakić (1876—1938)

Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #15 poslato: Novembar 27, 2012, 01:21:54 am »

*

DVA STABLA DUČIĆEVE POEZIJE


Jovan Dučić je krenuo u svet iz ovog grada koji će ostati njegova večna ljubav i od kojeg je hteo da napravi srpsku Atinu. Krenuo je iz one trošne kućice na dve vode, koju je nacrtala vešta ruka Bete Vukanović. Delom je zaklonjena kamenim zidom, kao brana za sve one koji nisu bili ni ostali znani po dobru. Dva drveta, zasađena su jedno kraj drugog: jasika bez lišća, ogrnuta nemaštinom i bujni zeleni čempres. Biće to važno drveće njegove buduće poezije. Iza kuće brdo, zaklon od ljutog severca i svakojakih vojski koje su ovuda utrle puteve još za vreme hercega Stefana kada se Hercegovina rasprostirala duž primorja, preko Konavala do Kotora i nekoliko jadranskih ostrva. Od te kuće preko Mostara krenuće Dučić na put do večnosti. Mostara, za koji veli da je to onaj grad gde je "naš onomašnji svet živeo jedino od svog poštenja i junaštva, dve veličine i dve lepote, ali i dva očajanja, ako ništa više nije ostalo za ljudsku sreću". Mostara gde je pisac napisao svoje prve pesme, a Šantić ispevao najlepše stihove o svojoj braći druge vere koja su, svedoci kažu, nedavno obesili njegovu bistu o granu drveta i na kraju je minama razdrobili i uništili.

Dučić je znao da se iz zavičaja najbolje može videti svet, a iz sveta zavičaj. Ne treba zaboraviti da se Dučić rodio na granici gde se ukrštaju planinski i mediteranski vetrovi, gde se mešaju vučji glasovi s kricima morskih ptica. Možda baš zato što je Dučić "rođen blizu mora, on je gipkiji i blistaviji majstor", veli Pero Slijepčević. Mediteran mu je bio mogućnost da pobegne iz sure stvarnosti hercegovačke sirotinje. Otuda i toliko moreplovaca diljem sveta rođenih u Popovom polju, i toliko Hercegovaca po morskim otocima. Šturi su podaci o Dučićevom detinjstvu. Oni oko njega malo su ih iznosili u javnost, a on ih je, iz nekog razloga, izgleda krio. Dučić se detinjstvu retko vraćao — a u svoju intimu malo koga puštao.

Dučić nije zaboravljao onaj "mali trebinjski breg Leotar", koji je smatrao značajnim vidokrugom ljudi ovog kraja. Nije zaboravljao da taj vidokrug pored Trebinja obuhvata i Gacko, rodno mesto njegovog junaka i pretka Vladislavića, ali i mesto sa zloglasnom kulom Smail-age Čengića, a to je zavičaj onog Andrićevog junaka koji se, kao kakav stanac kamen, drži postojano pred silnikom, prebegom Latasom. U taj vidokrug spada i Šantićevo "pusto Nevesinje ravno", odakle su uvek započinjali bune i ustanci protiv svakojakog ropstva i tiranije. Tu je smešteno kamenito Ljubinje, te Stolac, sa dvorovima vekovnih haračlija, hercegovačkih paša i vezira. I napokon Bileća, s brojnim dolovima i zloglasnim jamama. U Hercegovini se Dučić, jamačno, nakupio straha od one svoje seni, ovde je ušao u doživotnu samoću, koja će se samo pojačati u raskošnim svetskim palatama i dvorcima. Možda Dučić, koji je prvi naš veliki putopisac, opterećen slikama svog detinjstva neće "umeti da se divi onom što je strašno, ni razumeti lepotu u kojoj nema gorčine". Dučić je voleo sjaj i moć našeg srednjeg veka, i nije mario za isposništvo, patnju i askezu. I onda kada se na narodnu leksiku i metriku oslanjao, Dučić je imao čudesni dar da sve to oduhovi i prosvetli, da svemu tome doda otmenu patinu starog zlata. Zaokret koji je u poeziji izveo tražio je suptilniju tradiciju nego što mu je nudila "epska rapsodija" od koje je, kako veli, "srećno umakao".

Tek nedavno, kada mi je slučajno do ruku dospela poznata Dučićeva knjiga rodoljubivih tekstova, koja je ubrzo i kod nas objavljena, bilo je jasnije zašto je on bio prokažen pisac. Istoriju je video na daljinu i pisao o istini od koje su — danas je to očigledno — svi bežali. Dučić je poučan primer ponašanja pisaca rodoljuba i patriote u vremenima kada je njegovom narodu bilo teško. Osetio je ono što se tada nije videlo ili se nije htelo videti. Jer je znao o svemu što se u prošlosti zbilo i naslućivao ono što bi se opet moglo zbiti. Vidoviti Dučić je zapravo napisao knjigu o nama i o našem vremenu. Da nije tako onda bismo se danas, ili tačnije juče, kada se navršila 51 godina od Dučićeve smrti, okupili oko njegovog povratka u zavičaj. A ovako i Dučićev poklon Trebinju — Njegošev spomenik pod platanima mora da se čuva i oblaže sanducima peska da bi ga odbranili od raketa koje dolaze otuda gde je on o albatrosima pevao. (...)

Ako i danas važi ona stara poslovica koja kaže da se u zavičaj možeš vratiti jedino slavan ili mrtav, Dučić je ispunio oba zahteva. Danas je možda više nego ikad potrebniji svom zavičaju i svom narodu.


Radoslav Bratić, 1993 | ESEJI Iz knjige "Šeherezadin ljubavnik" | Projekat Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #16 poslato: Novembar 27, 2012, 02:37:46 am »

*

RAZUM I SRCE JOVANA DUČIĆA


Prije dva mjeseca, početkom aprila, kada je bilo zakazano, ovo što se danas događa, ja sam mislio da govorim o onome što sam govorio i u blizini njegovog groba u Libertvilu, tj. o Dučiću kao patrioti. No, kako je taj tekst sad vež objavljen u "Glasu Trebinja" i u "Svetigori", ja ću da govorim na temu: " Razum i srce u Jovana Dučića".

Ali, pošto je u "Glasu Trebinja", mojom greškom, izostao jedan tekst patriote Dučića, a tiče se nas u BiH, ja ću ga pročitati, pa ću od njega i početi moju temu. Tekst je napisan 1928. godine.

"Bosna i Hercegovina uzimaju se u današnjem našem javnom životu kao jedna politička epizoda, važna za efemerne kombinacije između ljudi od vlasti. Tako je jedna živa duša postala predmet pogađanja. Međutim, nije moguće jednu veliku i duboku rasnu pokrajinu ograničiti u tako bijedni udes jedne tangente i smatrati je nečim nerješenim i nedovršenim. Zemlja BiH svojom dušom ne pripada agitatorima ni propagandistima, nego njenim herojima i njenim pjesnicima. Takav je slučaj i sa svakom drugom zemljom na svijetu. Ona istorijski pripada onima koji su za tu zemlju dizali ustanke, u ime jedne nacije i u ime jedne istorije. Ona pripada onima koji su za nju izdisali na turskom kocu i austrijskom konopcu".

To su riječi patriote Dučića, ali su tako duboke, tako mudre i racionalne, da bih ja uzeo te riječi kao primjer obdarenosti, sposobnosti i razboritosti Dučića.

Bio je to čovjek rijetke inteligencije, i velikog znanja. Kad čitamo njegove tekstove, recimo putopise njegove, vidimo koliko taj čovjek zna, šta je naučio, šta je pročitao, i sa kakvom lakoćom svim tim barata, pritom ozbiljno i odgovorno. Ili, kad čitamo, recimo, njegove ocjene o narodima, na primjer o nama u Hercegovini, ili o političkim stanjima, kao što su one njegove tri rasprave iz 1942. godine, vidimo jedan briljantan um. Pa kad čitamo njegove pjesme — to je veliki filosof i njegove pjesme bi, možda, trebalo, mada nije zahvalno (i ja sam najmanje pozvan) da pjesnika analiziramo, recimo, filosofski, ili da pravimo neku vrstu analize njegovih pjesama, gdje bi zaključili šta on misli i kakva su mu shvatanja, ideje, kakva mu je filosofija. To je nezahvalan posao, a ja nisam pjesnik. Zato sam uzeo temu: Razum i srce u Jovana Dučića, jer mi se čini da je to razum i srce nas u BiH, nas Srba uopšte, a posebno Hercegovaca.

Dučić je prošao sjajne škole, naučio mnogo, ali, se mora priznati — bar meni se tako čini — da je ponegdje platio i danak tom svom sjajnom, briljantnom školovanju, uglavnom u francuskim školama Švajcarske, i vremenu u kojem se školovao. Ne bih htjeo da budem sada ovdje kritičan, ali u mnogim zaključcima Dučićevim prepoznajem ono što je on u toj školi učio. Vrlo je važna škola; za jedan takav briljantan um, kakav je bio Dučićev, bilo je važno koju je školu prošao. A on je prošao najbolju školu svoga vremena, ali školu u kojoj je i do danas, a to skoro da važi i na cijelom zapadu, u kojoj je Pravoslavni Istok uglavnom otpisan. U Dučiću, recimo, nema mnogo Vizantije, ima srednjovjekovnog Srpstva, ali, uglavnom to su vladari i Sveti Sava. Kad govori o divnim hrišćanskim likovima, naći će se tu Franja Asiški, neće se recimo naći, jedan Jovan Zlatousti. To je rezultat njegove zapadne škole. Međutim, ako je i shvatimo razumom Dučićevim, koji je tako sjajno upio i ne samo upio, nego potpuno razborito i, rekao bih, kritički, prošao zapadne sjajne škole, ipak srce Dučićevo je nadmašilo tog razboritog Dučića, tog mudrog, tog umnog, tog učenog čovjeka.

Čak i u onim spisima koji su putopisni, kao što je "Pismo iz Palestine", srce je nadmašilo razum u Dučiću. Pokušaću da iz nekih njegovih tekstova pokažem kako je sam bio raspet između razuma i srca, i kako je srcem nadmašio svoj razum, kao što je to i nama Hercegovcima svojstveno. Izrazito mudar, trezven, filosofski, razborit narod, a istovremeno još jači i veći, širi, dublji i viši srcem narod.

Kad, na primjer, Dučić ovako opisuje Srbina uopšte, a posebno Hercegovca: "Vjerujem da su od sviju ljudi u našoj zemlji Hercegovci u prirodi najučtiviji, najmanje skloni spletkama. Njihova uboga pokrajina napravila ih je skromnim, pobožnim, umjerenim. Srbin iz te zemlje nije ni po svojoj prirodi samo učtiv, nego i topao, i srdačan, ljubak i dobrostiv. Skladnost i harmonija tog karaktera čine da je on oprezan i pažljiv istovremeno i ponosan ".

Ili, kad govori u sjajnoj mu studiji, koja pokazuje veliku erudiciju, o svome zemljaku i pretku grofu Savi Vladislaviću, govori da je on bio "oličenje Srbina iz Hercegovine, duhovnog koliko i duševnog, gipkog koliko i ponosnog, opreznog koliko i neustrašivog. To je karakter Hercegovca u poznatoj ravnoteži između pozitivnih i negativnih osobina". Trezvenost Dučićeva bi se mogla dokazivati, i njegova racionalnost ako hoćete, ali ja bih više rekao umnost, i treba da budem pošten: moj naslov jeste "razum i srce" kod Dučića. Ali on sam više voli um, nego razum. Postoji tu razlika. Zapad ima izraz za razum, to je "racio", ali nema izraz za um. Tu razliku uma i razuma imaju i Grci, a mi smo nasljednici te drevne grčko — biblijske tradicije. Um je dublji, razum je jedan potez, pokret ili jedna dimenzija uma. Dučić je uman čovjek, ali je još veći i dublji srcem svojim. U njegovim pjesmama, kad god se povodi za razumom, on dolazi do bezizlaza i pribjegava sumnji koja je neka vrsta utočišta svih umnih ljudi, neka samoodbrana, alibi. U pjesmi iz ciklusa "Pjesme ljubavi i smrti", druga pjesma Bogu kaže :

"Ti mi dade sumnje mutno oko ovo, no da vječno pitam za Tvoj trag i mjesto, usadi mi bijedno srce čovjekovo".

Sumnja je, ili "svjetlost razuma", kod Dučića jedna velika poluga, to je nešto svojstveno čovjeku, i učinilo bi se jednom brzom čitaču, da ne kažem površnom, da je sumnja glavna pokretačka moć, čak i u pjesništvu, ali i u životu uopšte. Međutim, Duka ne bi bio Duka da je ostao na tome, i da mu srce nije preplavilo i potopilo sve u svoje dubine, makar to bila i svjetlost sumnje, ili svjetlost razuma. Kad i Bogu pripisuje da mu je dao sumnju kao dar, on govori da tom sumnjom neće biti daleko doveden, biće raspet i, gledajući u Boga, tako raspet između sumnje i osjećanja srca, on pribjegava tom mostu koji se zove srce, na kome se jedino čovjek sa Bogom može sresti. Ili, kad se podaje razumu, on kaže: "Moj duh čovjekov otkuda da je i šta je, tvoj dio ili protivnost od tebe, jer trećega nema". Ako je tako, onda Dučić ne bi bio Dučić kad ne bi bilo trećeg, kad ne bi našao to treće. Čovjekov duh niti je dio Boga, niti protivnost Bogu, nego je upravo nešto treće. Ali je u školi evropske misli, i evropske i svjetske poezije, koju je prošao Dučić, i ostalo mu je to, i onda je tako razuman to artikulisao. Ali srcem Dučić osjeća i piše, pa između njega i Boga nema granice: i kad pređe tijelo njegovo u prah, on će biti jedno s Bogom.

Razumski gledano ili racionalno gledano, ovo bi moglo da liči da je Dučić jedan panteista, i ima mjesta koja podsjećaju na panteizam. Da, Dučić, recimo u pjesmi "Povratak" ima indijskih motiva, ima Solomonove mudrosti, ali odjednom iskrsava iz njega hrišćanin, sa iskustvom srpskim i pravoslavnim, sa iskustvom duboko i svestrano ljudskim, čovječanskim, još tačnije, po Šantiću, bogočovječanskim. On govori da je "jedno s Bogom", a u isto vrijeme očekuje da mu u te časove, kad mine sva putanja, Bog dođe, priđe mu, i "oslovi ga pravim imenom", novom rječju.

Iz ovih riječi progovara srce Dučićevo, ne razum, to jest nije razum potisnut nego je nadiđen, potopljen u daleko veću realnost koja se zove srce. Jer čovjek neće da nestane u Bogu, i srce neće da nestane u Bogu, hoće da se sjedini. Ali, racionalna misao evropska ili panteistička indijska, smatra da je sjedinjenje s Bogom nestanak nas. I to je njima ideal! To je bio vrhunac grčke mistike, koja je sva racionalna: da se duša povrati Jednome, i da sve postane Jedno, jer je sve iz Jednoga proizašlo.

Ali, hrišćansko iskustvo Dučića traži da se on susretne s Bogom, i u pjesmi "Tajna" on to kaže, taj nomad koji luta po svijetu, vječni nomad želi da se sretne s Bogom, da ga Bog "oslovi pravim imenom", a to pretpostavlja zajedništvo, to pretpostavlja dvoje. Uostalom, sva ljubav, sve pjesme o ljubavi Dučićevoj — ljubavi prema ženi, ljubavi prema prirodi, ljubavi prema Bogu, te tri velike ljubavi, kako je on govorio, a završio je s ovom trećom i najvećom — ljubavlju prema Bogu, sama, dakle, ljubav iziskuje zajednicu, a zajednica, kada bi bila slivanje svega u jedno, ravna je slivanju svega u ništa. Jer, ako je sve jedno, i jedno sve, onda je istovremeno i sve ništa i ništa sve. Zato Dučićevo srce isplivava, i divne mu pjesme koje je posvetio srcu, nadilaze taj ponor panteizma.

Kad osjeti da je svemu oko sebe stran, drugačiji, kad osjeti čak da ga i srce njegovo izdaje, "kanda tuđe srce bije u mom kutu", on jednostavno nadilazi onim dubinama svog bića koje se u Bibliji naziva srce, jer srce nije samo osjećanje, nisu samo emocije; to, na žalost, govore zapadni intelektualci i mnogi njihovi rođaci kod nas. Recimo, u našoj drami, tragediji, ovoj golgoti Srpskog naroda, jedan beogradski intelektualac kaže: "Neću da se podam emocijama da ne povrijedim integritet intelektualaca". E pa, hvala mu lijepo na tom integritetu, ako u ovoj našoj patnji on može da ostane gospodin, koga možeš da skuvaš, i da ne ostane ništa; da bude, što kažu Grci, ko skuvana bundeva. Kako može srpska majka kojoj ustaše, uhvativši dva sina, predlažu da joj zakolju jednoga, a jednoga oslobode, ali ona da kaže kojega, kako takva majka može biti "racionalna"? Majka koja bi racionalno posmatrala taj prijedlog, mogla bi ličiti na majku Amerikanku ili Evropljanku, ali na Srpsku majku ne bi. Odgovor Srpske majke bio je da je briznula u potok suza! Jer, srce joj je jače od razuma. Kako ona može da odredi kojeg će joj sina ubiti?

Tako je iz Dučićevih dubina srce nadmašilo razum. A Dučić je tu u toj drami između razuma i srca, sličan Dostojevskom. Sjećate se da je Dostojevski prošao sjajnu školu evropskog racionalizma i skepse i onda je, kao i Dučić, našao u Hristu svoj spas. Ne samo spas u smislu nekog alibija, ili neku potporu, nego zaista spasenje, potpuno spasenje čovjeka. Zapadnjaci su mu prebacivali kako je postao "mračnjak", a on ih šalje kod Ivana Karamazova da se kod Ivana uče zim dubinama odricanja, sumnje, bogoborstva, pa onda da dođu da mu nešto kažu. Tako bi i Dučić mogao da kaže zapadnjacima. Prošao je sve ponore sumnje, ali je srcem, tim "bijednim ljudskim srcem", "koje mi usadi Bog da vječno pitam za Tvoj trag i mjesto, da kažem da je Bog sreća našeg srca".

Njegovo srce je očajna mjera stvari u kosmosu, ali kad se izmjere sve stvari srcem, nađoše se male, lake, kao što je tajanstvena ruka napisala Navukodonosoru na zidu dvora vavilonskoga: "Izmjeren si, i našao si se lak i bićeš odbačen". Dučićevo srce je most na kome se susreće sa Bogom, i iskustva tog susreta su zabilježena u njegovoj posljednoj zbirci pjesama "Lirika". Nije moje da je analiziram, ali u toj "Lirici" prepoznajemo onog Dučića, koga prepoznajemo u putopisima.

Naime, poslije brilijantnih opisa Ženeve, Pariza, Rima, Grčke, Egipta, Dučić je došao u Palestinu. On ni sam ne piše koje godine je tamo pošao, ali mislim da je to 1937. Susreo se tada u Kairu sa Vladikom Žičkim Nikolajem Velimirovićem, raspjevani Duka, bujica od znanja i riječitosti, kako za njega veli Nikolaj. Gdje je god dolazio, veli Nikolaj, nešto slično što je i Isidora rekla, unosio je pravu veselost. Dakle, sreo je Vladiku koji se vraćao iz Svete Zemlje sa hadžiluka sa poklonicima.

"Vladiko, veli mu Duka, jesi li bio da vidiš piramide, da vidiš Sfingu?...", a Vladika zastane pa kaže: "A Duka, jesi li ti bio u Palestini?" "Nisam, Vladiko". "Onda ni ja nisam vidio piramide i Sfingu". "Vladiko, u jesen ćeš dobiti pismo od mene iz Palestine".

Njegovo "Pismo iz Palestine" možda nema tolike literalne vrijednosti, ali tu je pravi i konačni Dučić. Iz "Pisma iz Palestine" možete razumjeti poslije svu njegovu liriku, i onaj njegov patriotizam s kojim je, s bolom, ali sa punom vjerom u Boga i u Srpstvo, završio svoj život.

Nije tu razum istisnut, nego je, naprotiv, srcem nadiđen i time spašen. Razum umije da bude vrlo sužen i okrutan. Odnos Evrope i Amerike, odnos svijeta danas prema nama je itekako razuman i racionalan, i pojedini srpski intelektualci, koji su ovako ili onako iskazivali se, naročito kad odu na stranu, osuđujući svoj narod, zbog pojedinih nesrećnih vođa, a možda i ne samo zbog njih, nego i iz drugih razloga, takođe su racionalni, ali taj racionalizam je ubistven, on je uzak i okrutan, on je totalitaran, isto onako kao ponašanje Evropske zajednice ili Ujedinjenih nacija prema nama, pod pritiskom Amerike. Oni ne mogu da osjete srce srpsko, srce pravoslavno, srce jedne druge civilizacije, ili još tačnije, jednog drugog civilizacijskog iskustva, o kome svjedoče, recimo, jedan Dostojevski, Solženjicin. To je to što Evropa i Amerika svojim totalitarizmom hože da nas po svojoj mjeri kroje, i čim se u to ne uklapamo, odbacuju nas kao neracionalne. Ja vjerujem, kao što Dučić kaže za pjesnika, da bi tako svi evropski i američki kompjuteri nas izbacili. Srbi ne bi mogli da stanu ni u jedan od njihovih čipova i programa, zato što je, jednostavno, srce nesmjestivo u okvire i programe, kao što je Bog nesmjestiv ni u kakve ramove.

Dučić je svom širinom svoga ljudskog srca spasavao svoj sopstveni razum, i to pokazivao ljudima svog vremena, jer je svugdje bio rado priman, imao šta da kaže, uživao veliki ugled, jer je bio čovjek vrhunske evropske kulture. Međutim, više od toga je bio čovjk srca, našeg balkanskog, hercegovačkog, mediteranskog, pravoslavnog. Zato nas braća pravoslavci, Rusi, Grci, bolje razumiju nego Evropljani, jer nas razumjevaju srcem. A srce je bezdan u čovjeku, u kome razum, po Dostojevskom, predstavlja dvadeseti dio. Neka je i peti dio — ne bih pristao na to da se kaže da je razum polovina čovjeka, manje je od polovine, više je od polovine čovjeka srca. To Dučić pokazuje. Ali je vrlo važno da on nije razum negirao, nije otišao na put iracionalnosti. Mada i iracionalno nije neracionalno, nego je nadracionalno. Srce je bogatije, punije i u njemu je čovjek sa čunom uma, kako bi rekao Njegoš, upućen da pliva u susret, u veliki susret i veliki zagrljaj ljubavi. Zato se Dučić spasavao ljubavlju od tih raspona i unutrašnjih raspeća, a spasavao se zato što je srcem moguće imati, njegovati i doživljavati ljubav. Ako razumom doživljavamo ljubav, osiromašujemo veliku stvarnost koja se zove čovjek.

Za Dučića bih mogao da kažem, na kraju, da važi Psalmska riječ: "Pristupi čovjek, i srce duboko! I uzvisiće se Bog!" Kod Dučića su uglavnom velike teme srca; teme razuma su mnogo manje i uže nego teme srca. Dakle, za Dučića bih ponovo mogao da kažem, na završetku, ono što je psalmopjevac David rekao: "Kad pristupiš čovjeku i nadneseš se, onda vidiš da je srce veliki bezdan! I taj bezdan priziva jedan drugi bezdan — bezdan velike ljubavi Božije".

Episkop Atanasije (Jevtić)
2000. god.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #17 poslato: Decembar 06, 2012, 09:35:48 pm »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #18 poslato: Januar 24, 2013, 03:32:50 am »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5680



« Odgovor #19 poslato: Februar 24, 2013, 09:15:52 pm »

*
JOVAN DUČIĆ — POSLANIK U "VEČITOM GRADU"


DUČE, JA SAM DUČIĆ

U jesen 1933. godine veliki srpski pesnik i kraljevski poslanik Jovan Dučić ponovo se našao u Rimu. Blaženog osmeha koji mu gotovo nikada nije silazio s lica, sav raspevan, sa držanjem kakvog "dubrovačkog poklisara", klizio je pesnik preko Via Apia.

Prvi put, službovao je u Večitom gradu još u vreme Balkanskih ratova. Kada čovek ima dvadeset godina u Rimu, napisao je jednom, on sanja o rimskim lepoticama, u tridesetim misli na nekadašnje heroje i legije, u četrdesetim razmišlja o latinskim mudracima i besednicima, a sa pedeset misao ga nosi ka davnim hrišćanskim mučenicima i svecima. Dučić je već bio ušao u šezdesete godine. "Pesnici su uvek mladi" zabeležio je, jer sveta vatra — ljubav za sve vrste lepote i veličine održava njegov duh i telo".

Još je bio stasit i uspravan, i dalje je voleo lepe stvari i lepe žene. Voleo je takođe — strasno, kao kakvu mladu lepoticu — "Večiti grad" kome je posvetio sonete i putopise i koji je smatrao za najlepši grad na zemlji. "Jedini je grad Rim koji ima sva naša doba i koji daje svakoj našoj strasti svoje magije. I kad se vratimo ovamo, mi uvek otkrivamo ovde nova čudesa i nove lepote."

Ali u Rimu su sada neke nove legije u crnim košuljama marširale ulicama dok je u prestonici stolovao novi "imperator": Duče.
 
IZVEŠTAJI KAO PUTOPIS
 
O prvom zvaničnom prijemu kod Musolinija 10. oktobra 1933. jugoslovenski poslanik je napisao opširan izveštaj. Fašistički vođa ga je primio u Palaco Venecija u ogromnoj kancelariji koja je više ličila na dvoranu, na čijem dnu se nalazio pisaći sto. Musolini je stajao iza stola i, praveći se da ne obraća pažnju na posetioca, pažljivo posmatrao jednu staru Stradivarijevu violinu, gladeći je prstima. Poslanik je lagano prišao i tek tada mu se Musolini okrenuo. Dučić se duboko poklonio i rekao "Duče, ja sam Dučić!". Prvi razgovor je bio kurtoazan. Dučić je govorio o svom zavičaju — Hercegovini, i o njenim vezama sa Mediteranom i sa italijanskom provincijom Romanjom odakle je bio Musolini. Komentarišući da su iz Romanje poticale rimske legije koje su nekada osvojile Balkan (Iliriju) Duče mu je na kraju kazao: "Dođite kod mene kad god imate šta da mi kažete". Dučićev izveštaj o ovom susretu, živ, pun duha i pisan bogatim jezikom, uglavnom posvećen opisima palate i atmosfere salona i dvorana ali sa malo političkog sadržaja, jugoslovenske diplomate u Beogradu su sa zanimanjem čitali kao kakav putopis.
 
Vremena su bila teška i događaji koji su se sve brže nizali nisu ostavljali srpskom poslaniku vreme da sasvim bezbrižno uživa u lepotama grada i zemlje koju su opevali pesnici koje je voleo — Virgilije, Taso, Dante. Beše to godina u kojoj je Hitler osvojio vlast u Nemačkoj.
 
Duče, osnivač fašizma, već 11 godina diktatorski je vladao Italijom. Njegova politika prema Jugoslaviji bila je gotovo otvoreno neprijateljska. Jugoslaviju je smatrao tvorevinom koja je sprečila Italiju da povrati nekadašnje mletačke posede u Dalmaciji koji su joj bili obećani tokom Prvog svetskog rata. Iako su Kraljevina Italija i Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca 1922. godine zaključile Rapalski ugovor o razgraničenju, Musolini je Jadran smatrao za Marre nostrum (italijansko more) i na svaki način nastojao da destabilizuje susednu državu. Snabdevao je oružjem jugoslovenske suparnike — Mađarsku i Bugarsku. Od 1931. godine tajno je pomagao hrvatske ustaše i makedonsku VMRO u borbi protiv vlasti u Beogradu. U tom cilju, u Italiji i Mađarskoj stvoreni su logori za obuku terorista.
 
Italija i njena politika godinama su bile glavna spoljnopolitička muka i glavobolja kralja Aleksandra i njegovih ministara spoljnih poslova. Stoga je mesto jugoslovenskog poslanika u Rimu bilo krajne osetljivo i važno, pa je zahtevalo i izuzetno spretnog i visprenog diplomatu koji je s jedne strane mogao da se nosi sa čestim promenama politike i lukavstvima fašističkog vođe, a s druge da stekne određeno poverenje rimskih vlastodržaca.
 
DIPLOMATSKA KARIJERA
 
"Duka" (kako su ga nazivali prijatelji) imao je već dvodecenijsko diplomatsko iskustvo. Stepenicama diplomatije krenuo je još 1907. godine kada je postao pisar u poslanstvu u Sofiji. Iako je u diplomatsku službu stupio relativno kasno za svoje godine — bio je već blizu četrdesete (poput starijih žena, pesnik je uvek ljubomorno krio tačnu godinu rođenja) — brzo je napredovao živeći gotovo neprestano uzvan zemlje: 1912 godine postao je "sekretar pete klase" poslanstva u Rimu; zatim je 1914. godine premešten u poslanstvo u Atini gde je ostao tokom celog rata. Kada mu je u jednoj maloj prepirci oko Vinavera koga Dučić nije podnosio, Crnjanski prebacio: "Vinaver je ležao u vatri za Srbiju i išao na juriš, Vi gospodine Dučić, niste", Dučić je odgovorio da mu za to nije bila data prilika "ali je zato Srbiju proslavio u svojim pesmama". Godine 1918. postaje "sekretar prve klase" i otpravnik poslova poslanstva u Madridu. Slede zatim službovanja u Atini (1921), Ženevi (1924), Kairu (gde je bio generalni konzul od 1925. do 1927). Nakon dvogodišnje pauze (1927—1929) Dučić se vraća u Kairo kao savetnik poslanstva (1929). Najzad, u pedeset i osmoj godini života po prvi put postaje kraljevski poslanik u poslanstvu u Budimpešti (1932). Naredne godine je premešten u Rim.
 
Ipak, za razliku od drugih kolega pisaca-diplomata, poput Milana Rakića ili Ive Andrića, o kojima je vladalo nepodeljeno visoko mišljenje o njihovih diplomatskim sposobnostima, u pogledu Dučića ocene su se razlikovale. Ovo je možda dolazilo zbog samog pesnikovog karaktera koji nikoga nije mogao ostaviti ravnodušnim — jedne je očaravao, druge nervirao. Jedni su ga proglašavali "markantnom figurom u diplomatiji" i "odličnim diplomatom" (beogradsko "Vreme", 1933), čovekom koji je svršavao "posao sa mnogo... diplomatskog takta i veštine, sa urođenim gospodstvom..." (Milan Stojadinović). Drugi su ga smatrali za "plahovitog, ličnog, sujetnog" čoveka koji "na pozornici u diplomatiji igra jednu ulogu koja mu nije odgovarala" (K. Pavlović) ili za "nadutog i taštog pesnika" (italijanski ministar spoljnih poslova Ćano). Crnjanski je zapisao da je Dučića "smatrao u (našoj) diplomatiji, za najomiljenijeg kozera", to jest pričalicu. Osim što je bio veliki pesnik i pisac, Dučić je imao i izuzetan dar konverzacije koji je vrlo koristan u diplomatiji. U razgovorima je mogao da bude "neverovatno zanimljiv". "Njegova zlatoustost... velikog umetnika, bila je puna poleta, boje, veličanstvenosti. Imala je i moć zavođenja i snagu ubeđivanja" (K. Pavlović). "Sve je odista, u rečima, napisao je Dučić, rečima koje su uvek najveće lepote ljudske...".

Nemački ambasador u Budimpešti, hvaleći Dučića kao čoveka "valjanog karaktera" isticao je da se kao jugoslovenski poslanik u Bugimpešti on "malo istakao" i da u mađarskim službenim krugovima "njegova politička sposobnost nije visoko cenjena". Nije, stoga sigurno u kojoj meri je Dučić dobio položaj u Rimu zahvaljujući svojim diplomatskim zaslugama a koliko je to bila posledica njegovog ugleda kod kralja Aleksandra i moljakanja kod drugih političara u Beogradu. "Svi (jugoslovenski) ministri inostranih poslova odreda imali su gotovo bolećivu sentimentalnost prema besmrtnom pesniku", napisao je jedan njegov kolega iz ministarstva. Kada je odlučeno da poslanika Milana Rakića u Rimu zameni Dučić, tadašnji ministar Jevtić na napomenu da "jednog pesnika menjamo drugim" navodno je rekao: "ali sa ovim drugim, lakše ćemo mimo njega, nastaviti tajne razgovore (sa Musolinijem)".
 
IZMEĐU DIPLOMATIJE I TERORIZMA
 
Vrlo brzo tokom boravka u Rimu, prevelika Dučićeva samouverenost, kao i određeno poverenje koje je stekao prema Dučeu, dovela ga je u okolnost koja je mogle da ga skupo koštaju. Dok je on prenosio izveštaje o navodnoj Musolinijevoj spremnosti da poboljša odnose, spremao se zločin. Tokom boravka kralja Aleksandra i kraljice Marije decembra 1933. godine u Zagrebu jugoslovenska policija je u poslednjem trenutku razotkrila ustašku zaveru iza koje je stajala Italija.
 
Na prve vesti o pokušaju atentata u Zagrebu, Dučić je dao izjavu da je vest izmišljena i da zavere nije ni bilo. Kada je vest potvrđena, Dučić je napravio novi diplomatski "gaf". Demantovao je svaku umešanost Italije u događaje. Međutim, istraga je utvrdila suprotno. U to vreme Ante Pavelić i njegovi saradnici slobodno su se kretali po Italiji. Oružje su dobili od Italijana. Kralj Aleksandar se ozbiljno naljutio zbog nesmotrenosti svog poslanika.

Što je bivao stariji Dučić je sve više ispoljavao ravnodušnost za ono što nije bilo književnost, umetnost ili istorija. Prema svedočenju jednog njegovog prijatelja, Dučić se u Rimu uglavnom zanimao za obilaske antikvarnih trgovina gde je kupovao staro kamenje i stare slike koje je namenio Trebinjskom muzeju. Želeo je da nešto učini i za svoj voljeni zavičaj. Krajem leta 1934. godine uputio je u rodno Trebinje 15 sanduka teških 5000 kilograma u kojima su bile knjige i razni umetnički predmeti za gradsku zbirku.
 
U razdoblju od 1929. pa sve do smrti 1934. godine, kralj Aleksandar je pokušavao da popravi odnose sa Italijom i da postigne sporazum koji bi obezbedio trajan mir na Jadranu. Bio je spreman da Musoliniju, sa kojim je održavao veze preko nezvaničnih posrednika pruži velike ustupke, pa je čak razmatrao mogućnost da Italiji ponudi korišćenje baze u Boki kao i dogovor oko italijanskih interesa u Albaniji. Ovu politiku približavanja Italiji podržavala je Francuska. Musolini se kao i obično kolebao između sporazuma i produbljivanja sukoba.

Zaključenje takozvanih "rimskih protokola" između Italije, Mađarske i Austrije marta 1934. godine, u Jugoslaviji je shvaćeno kao pokušaj strateškog zaokruživanja od strane protivnika. Jugoslavija je u isto vreme 1934. godine zaključila Balkanski pakt (sa Grčkom, Rumunijom i Turskom) kao i poseban ugovor sa Bugarskom. Pokušavajući da iskoristi tadašnje suparništvo Italije i Nemačke (posebno oko Austrije) kralj Aleksandar je nastojao da se približi Nemačkoj, sa kojom je Jugoslavija sklopila važan trgovinsku ugovor 1. maja 1934. godine. Bila je to "opasna igra kojom je medved pozivan da istera vuka" (J. Hoptner).
 
U razgovorima sa poslanikom Dučićem, Musolini ga je uljuljkivao pričama o italijansko-srpskom prijateljstvu. "Mi smo bliži Srbima, govorio je Duče, nego Francuzima... Uostalom, treba da znate i ovo: mi smo uvek znali da su naši stari prijatelji bili Srbi, a ne Hrvati. I sve to do 1929 — kada su se sami Hrvati bacili u naše naručje".
Ipak, Dučić više nije nasedao na Dučeovu slatkorečivost. Marta 1934. godine javio je kralju: "Što se tiče terorista, više je nego verovatno da šef vlade (tj. Musolini) zna sve do pojedinosti, pošto fašistička akcija protiv naše države, naročito poslednjih godina, uzima razmere jedne skupe i komplikovane organizacije". I zaista, atentat se pripremao...
 
Devetog oktobra 1934. godine, kralj Aleksandar je stigao brodom u posetu Francuskoj. Tačno u 16 časova napustio je palubu razarača "Dubrovnik" ukotvljenog u marsejskoj luci i u otvorenom automobilu, u pratnji francuskog ministra Luja Bartua, krenuo bulevarima Marseja. Masa naroda je pozdravljala. Kada su kola stigla na trg kod berze jedan čovek se odvojio iz gomile. Bio je to Vlado Černozemski, pripadnik VMRO i profesionalni ubica. Iznenada je skočio na papučicu automobila, odbacio cveće i iz pištolja ispalio više hitaca. Atentator je bio brzo onemogućen ali Aleksandar I Karađorđević je već nakon nekoliko minuta bio mrtav.
 
Ubistvo je potreslo, ne samo Jugoslaviju, nego i celu tadašnju Evropu. Istraga je pokazala da su glavni organizatori atentata ustaše — Pavelić i Kvaternik — koji su se tada nalazili u Italiji. Musolini je odbio da ih izruči Francuskoj. Naime, italijanska tajna policija je od početka bila povezana sa organizacijom atentata.
 
SUDBONOSNI DANI
 
"Kralj Aleksandar je bio žrtva kad je svako mislio da je tiranin; i bio je progonjen kad su verovali da progoni druge", napisaće Dučić o pokojnom suverenu. Jugoslavija je je u Društvu naroda nameravala da pokrene zvaničnu tužbu protiv Italije. Međutim, nakon intervencije Francuske i Engleske, koje su to sprečile plašeći se daljih međunarodnih komplikacija pa i rata, Jugoslavija je decembra 1934. godine zvanično optužila samo Mađarsku (na čijoj zemlji su se teroristi pripremali). Gledanje "kroz prste" Musoliniju od strane zapadnih saveznika čak i u ovako drastičnim okolnostima, izazvalo je veliko razočaranje u našoj javnosti. Tadašnji jugoslovenski premijer Stojadinović je napisao: "Ovaj slučaj otvorio nam je oči i upozorio da se ne možemo ni u koga pouzdati do u same sebe, kadgod se naši interesi ne budu poklapali sa interesima velikih sila."
Sa promenom vlasti u Beogradu, naročito nakon dolaska Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova (jun 1935) Jugoslavija je otpočela sa tzv. "politikom zdravog razuma", to jest približavanja Nemačkoj i Italiji i udaljavanja od Francuske. Na ovo su uticale i nove međunarodne okolnosti: u oktobru 1935. godine Italija je napala na Etiopiju i bar za neko vreme prestala da se bavi Balkanom; jula 1935 nacisti su ubili austrijskog kancelara Dolfusa pripremajući "anšlus" što će Hitlerovu Nemačku dovesti na severne granice Jugoslavije; početkom 1936. nemačka vojska je ušla u demilitarizovanu Rajnsku oblast; u julu 1936. godine otpočeo je španski građanski rat; oktobra 1936 Musolini je najavio Osovinu Berlin — Rim... Poput kakvog kineskog mudraca, Stojadinović je izjavio da jugoslovenska politika treba "bude mudra kao zmija a neškodljiva kao golubica".

Septembra 1935. godine u jednom pismu Dučić kaže: "Mi u Rimu preživljavamo... sudbonosne dane. Ja moram stalno biti u toku događaja i zato i ne stižem ni na jednu ličnu stvar." Ipak, njegov sačuvani dnevnik svedoči o neprekinutom mondenskom životu diplomate-pesnika: "Večera kod barona za 60 lica, podeljenih na šest stolova, u sali za igranje..." Dučić je održavao i vezu sa jednom mnogo mlađom, pa uz to još i udatom ženom koju je u dnevniku zvao "Andžela": "Sa A. šetnja na Via Apia. Nema lepše večeri u životu nego u ovakvoj šetnji po antičkom groblju sa jednom mladom ženom..."

Nastupalo je novo razdoblje i u jugoslovensko-italijanskim odnosima. Tokom 1936. godine, poslanik Dučić je u nizu razgovora sa italijanskim ministrom Ćanom pripremio osnove za tajne pregovore između dve zemlje. Grof Galeaco Ćano je te godine postao ministar spoljnih poslova Italije. Iako Musolinijev zet, on je kao "novi čovek" na čelu diplomatije bio neopterećen ranijim događajima pa je mogao da pokrene i nove inicijative. U prvom važnom razgovoru iz oktobra 1936. o kom je Dučić poslao izveštaj, Ćano je izjavio da "želi sa Jugoslavijom likvidiranje (loše) prošlosti" i da "hoće približavanje, zatim sporazum..."
 
U to ime, pozvao je jugoslovenskog premijera Stojadinovića da započnu pregovore kako bi "se od Italije i Jugoslavije napravile ne dve prijateljice, nego dve sestre". Na kraju razgovora, Ćano je izričito tražio da Dučić lično ode u Beograd i da usmeno prenese njegovu poruku. Nakon pozitivne reakcije ("s mnogo slatkih reči") iz Beograda, u drugom razgovoru sa Dučićem 21. novembra 1936. godine Ćano je bio još "otvoreniji i opširniji" pa je predložio da Italija i Jugoslavija sklope "savez na principu osovine Berlin–Rim".

U svom izveštaju, Dučić je ironično prokomentarisao da Ćanov predlog možda podseća na francusku uzrečicu "budi mi brat ili ću te ubiti" ostavljajući svom šefu, Stojadinoviću, da sam oceni "da li je ovaj prepad u interesu naše otadžbine". Zanimljivo je da je Stojadinović dva Dučićeva izveštaja o razgovoru sa Ćanom u celini preneo na stranicama svoje autobiografije (Ni rat ni pakt) što bar delimično opovrgava tvrdnje da se veliki srpski pisac nalazio u Rimu kako bi "samo glumio na pozornici". Ipak, kada su otpočeli suštinski pregovori o italijansko-jugoslovenskom ugovoru, Stojadinović je za pregovarače odredio posebne delegate, a ne poslanika u Rimu. Bili su to Ivan Subotić, poslanik u Londonu, zadužen za politička pitanja u pregovorima i Milivoj Pilja, direktor u ministarstvu trgovine, zadužen za ekonomska pitanja. U svom dnevniku, Dučić je ironično komentarisao: "Došli su u Rim delegati Pilja i Subotić, Poluks i Kastor beogradske naše diplomatije".
Tajni pregovori u razdoblju januar–mart 1937. su se prvo odvijali u jednom rimskom hotelu, a zatim u pobočnom krilu ministarstva unutrašnjih poslova. "Dučić nije bio najzadovoljniji, piše Stojadinović, što je on ostavljen po strani u tim direktnim pregovorima".
 
NAŠ PRVI AMBASADOR
 
Politički sporazum između Italije i Jugoslavije, koji je potpisan 25.3.1937. godine (nazvan i pakt Ćano-Stojadinović), bio je jedan od najznačajnijih bilateralnih ugovora koje je zaključila Jugoslavija uoči Drugog svetskog rata. Ugovorom je uređen niz problema između dve zemlje, poput garancije zajedničke granice, pitanja tretmana manjina, sprečavanja delovanja ustaša, unapređenja međusobne trgovine, pa čak i odnosa dve zemlje prema Albaniji. Poslanik Dučić je prisustvovao svečanosti potpisivanja u Beogradu. To je bio praktično poslednji politički događaj u kome je Dučić formalno učestvovao pre nego što će biti premešten. Već u maju 1937. godine obavešten je da će biti postavljen u poslanstvo u Bukureštu. Stojadinović je isticao da je u znak "priznanja i zahvalnosti" Dučića "unapredio". Privatno međutim, Stojadinović je pričao da je postalo nemoguće raditi sa Dučićem u Rimu. Naravno, Dučić je o svemu imao drugačije mišljenje: "Ovde gde sam ja prvi doveo u vezu Beograd sa Musolinijem (sa kojim se do sada opštilo preko Pariza) sad me odavde kreće Stojadinović koji verovatno ima svoje planove kojima bih ja stajao na putu".
 

 AVE SERBIA
 
 Tvoje sunce nose sad na zastavama,
 Ti živiš u besnom ponosu sinova;
 Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
 I zore da zrače na putima snova.
 
 Još si uz nas, sveta majko, koju muče:
 Sve su tvoje munje u mačeva sevu,
 Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
 Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
 
 Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
 Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
 Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
 Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
 
 Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
 U bolu i slavi da budemo prvi;
 Jer su dva blizanca što si na svet dala —
 Mučenik i heroj, kap suze i krvi.
 
 Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
 Kolevko i grobe, u kolevki sunca;
 Ti si gorki zavet stradanja i moći,
 Jedini put koji vodi do vrhunca.
 
 Mi smo tvoje trube pobede i vali
 Tvog ognjenog mora i sunčanih reka;
 Mi smo, dobra majko, oni što su dali
 Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.


Dučić je premeštaj doživeo veoma teško, kao neku vrstu degradacije. Rezignirano je zapisao u svoj dnevnik: "Moj bol je čisto moralni, intelektualni, estetički... ja sam ovde... preživeo... četiri godine stalne ekstaze pred tri hiljade godina ovog grada... Da Luj XIV ili Marko Aurelijus vladaju mojom zemljom, ostavili bi me u Rimu do mog poslednjeg dana života". Opisao je i poslednje susrete sa rimskim vlastodršcima, sa kraljem, premijerom, ministrom. "Koliko verujem da Musolini žali moj odlazak iz Rima, toliko sam siguran da je grof Ćano ili ravnodušan ili čak zadovoljan". Koliko je bilo Dučićevo ogorčenje vidi se i po načinu kojim je u dnevniku u najgorim crtama opisao svog naslednika (poslanika B. Hristića): "Za glavu manji i za pamet niži od svih drugih ljudi. Bez ikakvog štiva i bez senke duha... Bio bi nesrećan izbor i da predstavlja Abisiniju a ne Jugoslaviju."

Ipak gorčinu odlaska iz Rima knez Pavle i Stojadinović su slavnom piscu zasladili, unapredivši ga u rang prvog jugoslovenskog ambasadora (ili "poklisara" kako je to Dučić voleo da kaže koristeći stari dubrovački izraz) u istoriji Srbije i Kraljevine Jugoslavije. Do tada, Jugoslavija je imala samo poslanstva i konzulate. U Bukureštu je 1937. godine otvorena naša prva ambasada. Dučić će često s ponosom isticati kako je on "prvi i zasada jedini jugoslovenski poklisar"!

Međutim, ambasadorskim zvanjem mogao je da se diči samo do 1940. godine. Tada je premešten u Madrid i tako vraćen u niže zvanje poslanika. Nije velikan za male ljude, rekao bi razočarani Dučić.

 
(Fotografije su iz Arhiva Jugoslavije i SANU)

Autor: Duško Lopandić | Politikin zabavnik | broj: 3166 | godina 2012
Sačuvana
Stranice: 1 2 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: