Milorad Pavić (1929—2009) **
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milorad Pavić (1929—2009) **  (Pročitano 11634 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 20, 2011, 03:57:10 pm »

*




MILORAD PAVIĆ
(Beograd, 15.10.1929. — Beograd, 30.11.2009)


O SEBI:

"Ja sam pisac već dve stotine godina. Daleke 1766. jedan Pavić je objavio u Budimu svoju zbirku pesama i otada se smatramo spisateljskom porodicom.

Rođen sam 1929. na obali jedne od četiri rajske reke u 8 i 30 časova izjutra u znaku Vage (podznak Škorpija), po astečkom horoskopu Zmija.

Prvi put sam bombardovan kada mi je bilo 12 godina. Drugi put kada mi je bilo 15 godina. Između ta dva bombardovanja zaljubio sam se prvi put i pod nemačkom okupacijom prinudno naučio nemački. Tada sam kradom naučio i engleski od jednog gospodina koji je pušio mirišljavi duvan za lulu. U isto vreme prvi put sam zaboravio francuski (posle sam ga zaboravljao još dva puta). Najzad, u jednoj štenari, gde sam se našao bežeći od anglo-američkog bombardovanja, jedan ruski carski oficir emigrant počeo je da mi daje časove ruskog iz knjiga pesama Feta i Tjutčeva. Druge ruske knjige nije imao. Danas mislim da je učenje jezika bilo vrsta pretvaranja u različite opčinjujuće životinje.

Voleo sam dva Jovana — Jovana Damaskina i Jovana Zlatoustog (Hrizostoma).

Mnogo više ljubavi sam ostvario u svojim knjigama nego u svom životu. Sa jednim izuzetkom koji još traje. Noć mi se u snu slatko lepila za oba obraza.

Do 1984. bio sam najnečitaniji pisac u svojoj zemlji, a od te godine nadalje najčitaniji.

Napisao sam roman u vidu rečnika, drugi u obliku ukrštenih reči, treći u vidu klepsidre i četvrti u vidu priručnika za gatanje kartama tarot. Trudio sam se da što manje smetam tim romanima. Smatram da je roman kao rak; živi od svojih metastaza i njima se hrani. Kako vreme protiče, ja sam sve manje pisac svojih knjiga i sve više pisac onih budućih, koje po svoj prilici neće nikada biti napisane.

Na moje zaprepašćenje knjige su mi do sada prevedene 73 puta na razne jezike. Ukratko, ja nemam biografiju. Imam samo bibliografiju.

Kritičari u Francuskoj i Španiji zabeležili su da sam prvi pisac 21. veka, a živeo sam u 20. veku, kada se morala dokazivati nevinost, a ne krivica.

Znao sam da ne treba dodirivati žive rukom kojom sam u snu dotakao mrtvaca.

Najveća razočaranja u životu donele su mi pobede. Pobede se ne isplate.

Nisam nikoga ubio. Ali, mene su ubili. Mnogo pre smrti. Za moje knjige bilo bi bolje da im je autor neki Turčin ili Nemac. Bio sam najpoznatiji pisac najomraženijeg naroda na svetu — srpskog naroda.

XXI vek za mene je počeo pre vremena, 1999. godine, trećim bombardovanjem, kada su NATO avioni bacili bombe na Beograd i Srbiju. Reka na kojoj živim, Dunav, otada nije više plovna.

Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošću podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio možda baš zbog te radosti."


Milorad Pavić

Foto arhiva Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: April 13, 2012, 01:11:13 am »

**
Stihovi Milorad Pavić
PALIMPSESTI


EPITAF

U dimu nad ognjištima greju se ptice i prve pahulje se tope
Kao podvodni vetar izranja i kipi crno mleko noći sa dna duboke reke
Izliva se u svet i krivuda duž mlečnih staza i belokore uvija smreke.
U mojim očima sneg se u suze pretvara i kada oči se sklope
 
Kroz hladne kapi te daleko i čisto sa svojih obraza gledam: pred njima
Vetar je postao crn, a stabla mi prilaze kao na pojilo zveri
I u jedan red staju oko mene. Borovi su probili magle vrhovima
I cepaju ih rastući im sa dna u čudnoj nekoj veri
 
Kraguji pod zlatnom kapom između niskog neba i visokih šuma jeseni
Stazama lete već u strahu da ih grane u brzom rastu ne probodu.
I ja bolest ko srce nosim i moja smrt se večeras raduje u meni;
 
I znam, moja usta su groblje predaka spuštenih u reči kao u ćivot
I slušam: lês mi se teše gde god imena stvari zasadih u hodu.
Ležim u svakoj reči po jednom, u svakom od vas ponovo sahranjen za život.


SIMPOSION
 
Gozba je preda mnom. Nad krovom jesen i u ognjištu lišće i gnezda.
Rekli su i učinili: otvorićemo vrata kočija u vrata tvoje sobe
Iz nepranih glinenih zdela ješćemo mesečinu
I mlade vrtove što pune svoje bose senke višnjama i lišćem.
 
Lepe, prljave ruke natočiće nam čašu zečije krvi punu tuđega sunca.
Rekli su i učinili, no ja ne uzeh do zrno grožđa i paunovo pero.
U mom srcu je groblje i reka izvire ispod krstača njegova
Usta su mi pepela puna jer hleb umakah svoj u oganj
 
I uši pune suza iz snova i samo ptice koje ih piju znaju im ukus
Strašno zvono ljubavi odzvanja zalud godine u mojim nedrima:
Ne čujem da zvuk taj već hiljadu proleća ubija rode u letu i gasi sveće
 
U peščanome podu hramova gde raste sveto drvo. Na sunce su izišli sveci
I despoti u grimizu. I strašni su od vremena i jer dolaze iz mraka
I jer su gladni i žedni trpeze moje. A ja uzimam zrno grožđa i paunovo pero.

Stihovi preuzeti iz zbirke pesama Milorada Pavića PALIMPSESTI | Nolit • Beograd, 1967
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: April 14, 2012, 04:07:46 pm »

**
Stihovi Milorad Pavić
PALIMPSESTI


LJULJAŠKA NAD KLADENCEM IMENA

Kud lutaš, vide moj bez mene po mojim snovima, čarobni sledeći prizor mada ti oči spavaju
Moje srce zna zašto si umoran kada se vratiš zorom u ovaj svet
Umiven pre buđenja u vrelom lekovitom zdencu na dnu ledenih voda
Gde su i zvezde najdalje od svojih slika. Moje srce zna, no meni ne kazuje.
 
Što trčite ko psi ispred moga života, oči, iza okuke njegove o neznane se otimajuć stvari?
Da l vas ko napada tamo u šumama što će nići, i mogu li piti i ja od vode
Koju ločete iz sutrašnjih kiša? Hoću li se probuditi slep jednoga jutra
Ako vas rastrgnu oči iz nekog tuđeg sna? Devojčica u čarapama belim
 
U ljuljašci od zlatne kose nad vašim zdencem se njiše
I potonula imena iz lekovitih voda njoj se vraćaju u isparenjima vrelim
No ne razume ih ona i s imenima dragocenim našim igra se kao sa šljunkom
 
I natrag u bunar ih baca. Uzalud ronite u noći i natrag ih donosite meni
Pretvorena u boje: vratiti ih ne umem više iz boja u reči;
Moje srce ih zna, no meni ne kazuje i samo devojčica u čarapama belim
 
Može nam još pomoći, no ne oseća da može, ili ne želi da leči.


SPOMENIK NEZNANOM PESNIKU

Oči su moje pune vina i krvi ko lep na hramovima Atosa
No moje srce još vidi na pučini galeba kako se kupa u peni
Uši su moje pohranilište odjeka i slušaju samo sebe
No moje srce još čuje kako daleke reke nose ptice vetrom utopljene
 
Moj jezik je triput svlačio košuljicu godina i tri jezika zaboravio u meni
No moje srce još poznaje jezik zaboravljenih liturgija
Noge su mi umorne od biranja štapova nesalomljivih
No srce moje još dolazi u pohode tvojim spaljenim rečima
 
Jer gluh uhodim progonstva gde još laju talasi koje si slušao
Jer slep uhodim ostrva koja su davala crvene slike tvojim suzama
Jer pre pesme jedne ptice postoji uvek ime nekog vetra.
 
Moj jezik je triput svlačio košuljicu vremena i tri jezika zaboravio u meni
No moje srce je okusilo kamen tvog zavičaja i našlo u njemu ukus ognja
Iako sam bio učenik pesnika koji ne postoji, pesnika bez pesama.

Stihovi preuzeti iz zbirke pesama Milorada Pavića PALIMPSESTI | Nolit • Beograd, 1967
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: April 15, 2012, 03:51:50 pm »

**

NAPOMENE UZ "PALIMPSESTE"


Palimpsest je grčka reč i označava pergament sa kojeg je uklonjen prvobitni tekst da bi se na njegovom mestu ispisao novi. Tako su različiti spisi bedeženi jedni preko drugih i isti rukopis često krije po dva ili tri sloja različite starine i na različitim jezicima.
 
Teodor Span ("Golobradi") ili Teodor Gramatik je srpski pisac XIII stoleća, štićenik Domentijanov, i izjednačava se prema nekim mišljenjima sa ličnošću čuvenog pesnika i Savinog biografa Teodosija. Teodor je kao svetovno lice živeo i pisao na Atosu u Hilandarskoj isposnici, u pirgu koji danas više ne postoji. U vreme progona golobradih sa Svete Gore bio je u dva maha proteran i morao da prekine književnu delatnost. O tome kako mu je suđeno i kako se uporno borio da ostvari svoj spisateljski poziv, ostavio je progonjeni pesnik svedočanstvo u pogovoru jednog dela koje je prepisivao.
 
Potičište je stari naziv za hipodrom — konjsko trkalište.
 

NAPOMENE UZ "ČETIRI ZVONIKA U SENT-ANDREJI"
 
Gavril Stefanović Venclović (oko 1680—1749?) slavan besednik i pesnik iz Sent-Andreje, bio je iluminator svojih rukopisa, slikar ikona, reformator pravopisa i književnog jezika. Neki od simbola iz Venclovićevih knjiga upotrebljeni su ovde u pesmi koja mu je posvećena.
 
bog straha ili crno ogledalo u Venclovićevom delu podrazumeva širok spektar pojmova vezanih za tamnu stranu čovečije prirode, koja se kao u ogledalu odražava u gnevu božanstva.
 
Galije sa zavađenim posadama značile su za komoranskog slušaoca pred Venclovićevom predikaonicom iz 1740. godine simbol crkava u večitoj zavadi i metaforu za netrpeljivost savremenika ukrcanih na isti brod života.

Crni bivo u srcu potpuni je simbol polarnosti u čovečijoj prirodi, onih kontrasta koji su u baroknom vremenu toliko dolazili do izražaja i označava prisne odnose između dobra i zla, boga i đavola, moralnosti i amoralnosti, duše i tela.
 
Knez oblasti noćne je sinonim za demona zla. Treba imati na umu da je u starim spisima demon zla bio na izvestan način i negativno oličenje ljubavi i da je čak obeležavao stranu slabosti božanstva, jer posle odlaska nepokornih anđela bog oseća nedostatak ljubavi i poštovanja i stvara ljude da bi popunio i nadoknadio izgubljenu sumu ljubavi.
 
Ptica straha je metafora koju je Venclović upotrebio poredeći srce uplašenog proroka sa pticom koja bije o zidove krletke tražeći izlaz u slobodu.
 
Fragment o orlu, lađi i zmiji preuzet je iz Solomona u Venclovićevoj stilizaciji; slično je sa vizijom ekilibrista, koja je Venclovićeva.
 
Baronijus je knjiga iz Venclovićeve biblioteke o kojoj su generacije književnih istoričara iznosile oprečna mišljenja; ona, međutim, nije bila potrebna Vencloviću besedniku, nego živopiscu, kao kodeks ikonografskih formula.
 
U pesmi se čine aluzije na jedan poetski tekst Kiprijana Račanina, učitelja Venclovićevog, koji počinje:
 
Reči proročkih oštrovidih kazivanja
koje kamen razbijaju,
skupljamo kao kapi iz napunjene bezdne mora,
i u ovu malu knjigu,
kao u mali kladenac stešnjavamo.

 
Oči slepoga Didima označavaju "oči srca" kako bi se to reklo pre trista godina, onaj unutrašnji organ vida, koji je Didimu, slepom komentatoru starih tekstova, bogato nadoknađivao onakve oči kao u mušica, žaba i miševa.





Milorad Pavić
PALIMPSESTI
Nolit • Beograd, 1967
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: April 17, 2012, 12:12:48 am »

*
A. PAVIĆEVA KNJIŽEVNA DELA


A. 1. PALIMPSESI, PESME

U beogradskom "Nolitu" se 1967. godine pojavila prva pjesnička zbirka Milorada Pavića pod naslovom Palimpsesti. U napomenama na kraju knjige Pavić riječ iz naslova tumači ovako:
 
"Palimpsest je grčka reč i označava pergament sa kojeg je uklonjen prvobitni tekst da bi se na njegovom mestu napisao novi. Tako su različiti spisi beleženi jedni preko drugih i isti rukopis često krije po dva ili tri sloja različite starine i na različitim jezicima".
 
Palimpsest je, kao naslov zbirke, postao metafora koja sugerira višeslojnost pjesničkog teksta. No, ta višeslojnost nije samo u Ingardenovom smislu riječi, već sugerira postojanje u istom tekstu različitih vremenskih i jezičkih slojeva; nije, dakle, riječ samo o sinhronijskoj, već i o dijahronijskoj slojevitosti: u istom tekstu se nalaze tragovi različitih vremena.
 
I dok metafora Palimpsesti u pjesničkom tekstu izvrsno funkcioniše, nevolja nastaje onda kada je počinjemo kritički promišljati; kritičko-teorijski govor, naime, s razlogom izbjegava metafore i pjesničke slike, jer mogu biti, i po pravilu jesu, izvor čestih i brojnih nesporazuma; efektnost slike zamjenjuje logičko izvođenje dokaza i pojmovno mišljenje. Palimpsest, naime, sugerira izvjesnu mehaničku slojevitost i statički odnos među slojevima; sugerira postojanje odgovarajućeg vremena za svaki sloj i mogućnost mehaničkog razdvajanja slojeva. Slika ovakve slojevitosti sasvim je slična slici različitih slojeva fresaka na zidovima starih i više puta živopisanih crkava ili — što je mnogo dalje od umjetnosti — slici geoloških slojeva.
 
Ovako shvatiti Pavićeve Palimpseste bilo bi potpuno pogrešno: vremenski i jezički "slojevi" se međusobno prožimaju i žive u istom trenutku i u istom tekstu. Palimpsesti su djelo našeg vremena i sve što je u njima napisano pripada istom tekstu i istom vremenu. Oni se, međutim, oslanjaju na glasove i iskustva minulih vjekova, na pojedine citate ili simbole starih pjesnika. Riječ je, dakle, o svojevrsnom dijalogu među epohama, piscima i djelima. Glasovi iz starih vremena pojavljuju se u našem dobu, u savremenom tekstu, kao integralni dio tog teksta, i imaju šta da nam kažu. "Slojevi", dakle, nikad nisu mehanički odvojeni niti odvojivi, već su znakovi starih tekstova i rukopisa istovremeno sasvim relevantni znakovi Pavićevog djela; oni su i Pavićevi znakovi, a ne neko strano tijelo.
 
Riječ je o svojevrsnom dinamičkom "dijaloškom" odnosu među različitim tekstovima, u ovom slučaju i iz različitih epoha, koji u svom kontaktu grade jedno zajedničko polje, jedan svijet intertekstualnosti, kako se to danas, dosta pomodno, kaže.
 
Pavićev stih je neuobičajeno dug za našu savremenu poeziju, čak i do dvadeset osam slogova. Tom dužinom se pokušava ostvariti dah i zamah liturgijskog stiha, što nam se čini zanimljivom idejom za obogaćenje ritmičkih mogućnosti savremenog srpskog pjesništva; idejom kojom bi se mogao koristiti neko ko stihu bude vjerniji od Pavića. Tim liturgijskim stihom, kao i tematikom, traži se oslonac u srpsko-vizantijskoj tradiciji.
 
Raspored strofe je, međutim, u znaku romanske tradicije. Pjesme su dosljedno raspoređene u po dva katrena i dva terceta gradeći sonete, a jednom broju soneta dat je i grafički izdvojen petnaesti stih, koji najčešće sadrži poentu, što je u tradiciji takozvanog "soneta s repom", ali istovremeno i odstupanje od te tradicije: petnaesti stih nema u Pavića ironijsku funkciju.
 
Ovaj neobičan spoj — dug stih koji hoće da prizove sjećanje na liturgijsku tradiciju i sonetna forma pjesme - čini nam se vrijednim pažnje. Drugo je pitanje koliko "zvonjalica" može da izdrži dva i po puta duži stih od njenog matičnog jampskog jedanaesterca, lišena pri tom rimovanja i, najčešće, dinamičkog odnosa između katrena i terceta. Ali u tome i jeste izazov ovakvog spoja. To ujedno otkriva i ranu Pavićevu spremnost na eksperimente s tradicionalnim formama, za inovaciju koja je puna rizika, a koja se, na neki neobičan način, oslanja na tradiciju.
 
Zbirka se otvara pjesmom "Epitaf"; epitafom čitaocu počinje i Hazarski rečnik. Poslednji stih "Epitafa" sugerira sahranu i vaskrsnuće u riječima:
 
Ležim u svakoj reči po jednom, u svakom
od vas ponovo sahranjen za život.

 
Riječi su, što će reći i pjesnički tekstovi — oni prevashodno — svojevrsno groblje njihovih tvoraca. Jezik ima drugo pamćenje i mi - svojim govorom, čitanjem, stvaranjem, kulturom — oživljavamo ono što je sahranjeno, sjećamo se onoga što lično nismo doživjeli. Biti sahranjen u riječi, u jeziku, u pjesmi, ne znači biti mrtav niti izgubljen, nepostojeći, već to znači biti i sačuvan, kao u crkvi ili žitiju. Svako čitanje je svojevrstan spomen, svojevrsno vaskrsenje. Čitalac je i grobnica, i čudotvorac koji vaskrsava mrtve. Tako "moja sećanja postaju starija od mene"; tako smo već na pragu fantastičnih čuda Hazarskog rečnika.
 
Naši snovi, a prije svega snovi pisaca, žive poslije nas, jer naše riječi ostaju iza nas. Budući da su riječi skitnice, skitaju i lutaju u njima i s njima i naši snovi, od čitaoca do čitaoca, od čovjeka do čovjeka, koji naše riječi izgovaraju, na neki način u našem svijetu participiraju. Riječi su leteći grobovi, bolje reći leteći hramovi, u kojima su naši snovi sahranjeni, što će reći sačuvani, sposobni za vaskrsnuće. U pjesmi "Povratak Teodora Spana", posljednji petnaesti stih, izdvojen kao dodatak sonetu, ima funkciju poente i glasi:
 
I snovi se sanjaju naši u skitačkim rečima
našim i potom.

 
Nije li već tu proklijala ideja o recipročnim i paralelnim snovima i snivačima, o lovcima na snove i o ostalim čarobnjacima Hazarskog rečnika.
 
Jezik lirskog subjekta, poput zmijskog svlaka, ostavlja iza sebe košuljicu godina, i to u samom subjektu, ali ostaje sjećanje na "zaboravljene liturgije":
 
Moj jezik je triput svlačio košuljicu
godina i tri jezika zaboravio u meni,
No moje srce još poznaje jezik zaboravljenih
liturgija.

 
Sjećanje — a ono je ovdje uvijek i sjećanje na zaboravljeni, stari jezik predaka, na gotovo zaboravljenu staru srpsku kulturu — nije samo stvar mozga i uma, već prevashodno stvar srca i osjećajnosti, stvar senzibiliteta, kompletne ljudske duhovnosti i emocionalnosti; sjećanje je stvar kulture koliko i doživljaja: i kultura doživljaja, i doživljaj kulture.
 
Najbliži tematici Hazarskog rečnika su stihovi iz pjesme "Daemon florae". Tamo je lirski subjekt u situaciji junaka Hazarskog rečnika — budi se iz tuđih snova:
 
I odjednom iz tuđih snova se prenuh, iza
sklopljenih očiju.

 
Završni tercet, međutim, ide i dalje:
 
Ako me demon taj bezazleni i strašni vrati
u naše zamorene snove
Doći ću kao bog obogaćen raspećem, s izbolovanom
dušom kiparisa i zove
s pamćenjem feniksa i sa iskustvom mrca.

 
Ima li težeg, većeg i nedokučivijeg saznanja i iskustva od "pamćenja feniksa" i "iskustva mrca", od saznanja smrti, sopstvene smrti, sopstvenog samospaljivanja i uskrsnuća? To je jedna od središnjih tema Hazarskog rečnika i u traganju za rešenjem te tajne junaci Pavićevog romana, kao i lirski subjekt ove pjesme, moraju preko raspeća na tuđim i svojim snovima. Evo, dakle, jedne od glavnih ideja Hazarskog rečnika u prvoj Pavićevoj knjizi, u pjesmi "Daemon florae".
 
Nekoliko "hazarskih" motiva, koji će u prozi biti znatno razvijeniji, srećemo u pjesmi "Demetra":
 
Tvoji su dani duži i u njima više je noći
no što ih ja imam
U svakoj od njih ja starim po jednom, i ko zna
Koliko sam nečujnih smrti već imao u tvom životu.
 
Kako je tužno što ću se probuditi jednom
u tuđu neku smrt.

 
Kod različitih lica dani i noći su različite dužine, različitom brzinom im prolaze godine, a "u tuđu neku smrt" se bude, ili je sanjaju, junaci "baroknog sloja" Hazarskog rečnika.
 
Dvije epohe iz prošlosti, s kojima je pjesnik i njegovo dvadeseto stoljeće u korespondenciji, jesu srednji vijek i epoha baroka, baš kao i u Hazarskom rečniku. Osamnaesto stoljeće se javlja u Pavićevom naučnom i u književnom radu kao čvorišna vremenska tačka, kao svojevrsno srce vremena:
 
Kroz crni grlić s barutom i vinom
Osamnaesti vek uzima u sebe sve druge.

 
Ko zna kako bi izgledalo srpsko osamnaesto stoljeće da nije bilo Velike seobe Srbalja 1690. godine, kojoj Pavić posvećuje jednu od svojih dužih pjesama, naglašavajući gubitničke i tragične aspekte Seobe. Završni dio zbirke je rukovet od osam pjesama pod zajedničkim naslovom "Četiri zvonika u Sent-Andreji", s posvetom Gavrilu Vencloviću: "slavnom besedniku sentandrejskom, poruka izmirenja i utehe iz stoleća dvadesetoga".
 
Venclović je Pavićevo književno otkriće i velika literarna inspiracija. Pavić koristi cio niz Venclovićevih simbola, nalazeći za potrebno da neke od njih komentariše na kraju knjige, aludira na Venclovićeve stihove i na stihove njegovog učitelja Kiprijana Račanina, ugrađujući u taj dijalog s osamnaestim stoljećem ono što sam od tog stoljeća baštini. Prizivajući i "pleme moćnih uljeza u prošlost", unutrašnjim očima, "očima slepog Didima", traži se "jedno drugo vreme". U toj igri vremenima u dozivanju vjekova i epoha, u buđenju unutarnjih pogleda, u diskusiji s barokom i srednjim vijekom, događaće se i skrivaće se tajne Pavićeve proze, Pavićevog književnog stvaralaštva uopšte.


Jovan Delić | Hazarska prizma Tumačenje proze Milorada Pavića | 1991. | Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: April 27, 2012, 09:18:34 pm »

*
Stihovi Milorad Pavić


VEČERA U KRČMI "ZNAK PITANJA"
 
Anđeo s naočarima pored Patrijaršije
Sedi u krčmi kod "Znaka pitanja".
On mi pljunu u usta i reče:
"Prosti prostranstvu slov!"
Naručismo porciju sede trave s jezikom
I dva puta po čanak toplih božijih suza
Naručismo pohovan pogled
Od onih gorkih što ostare za sat, s limunom,
I pasulj na savskoj vodi.
Oglodasmo reč Uzalud
I zaboleše nas po obedu
Cvetovi u travi preko puta
I dve kašike u tanjiru
Jer stvari ne postadoše ono
Što smo ih naučili da budu.
Naplatiše nam svakom
Po jedan aprilski utornik
I uzesmo sat kusura.
Na rastanku on skide šešir i reče:
Dositej.
U porti preko puta
Sahranismo po ogledalo
I svaki svoj put odnese na leđima.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Mart 01, 2013, 01:31:36 am »

 **
 Stihovi Milorad Pavić


 BLIZU KARAMATINE KUĆE U ZEMUNU...

 Kako bih voleo da sam livac
 Da imam radionicu zvona u 1854. godini
 S one strane rajske reke
 Blizu Karamatine kuće u Zemunu.
 Pio bih vino iz najlepšeg zvona
 Iz jednog uha rasla bi mi vrba iz drugog grožđe

 I boleo bi me za vas
 Gvozdeni kokot na krovu livnice.
 Tako bih uvek znao s koje strane vetar duva
 Tako bih 1970. otkrio da pevac
 pokazuje kradom i jedan peti vetar
 Vetar sunčeve prašine
 I svetlosnih odjeka zvezda.

 Ovako Vasku su Popi i meni opet ozebli zubi
 Na košavi iz Besarabije
 Pa se grejemo čorbom od jedne mudre ribe
 Koju nisu upecali nego ubili kamenom
 Ko pticu grudvom snega u letu
 Kao pre 7.000 godina u Lepenskom viru
 na ovoj istoj rajskoj reci.
 Na dnu čorbe našli smo ime ribe
 Koje nije za jelo ni za objavljivanje.
                 ("Anahoret u Njujorku")


 U KOPITAREVOJ GRADINI

 U Kopitarevoj gradini mesečina ima postavu
 Klupe mašu repom i duva vetar
 Što umesto šešira odnosi imena
 Ljuba ih Simović i ja čuvamo
 Uvijena u gustu hranljivu kišu
 On svoje u bradi ja svoje u zubima
 Za leđima u mraku nam reži Vukovo ime
 I čeka vlasnika.
 Sa ustima punim kafe iz "Tri šešira"
 Puštamo petlovima krv
 I razgovaramo o jednom praocu vetru
 naslikanom na fresci u Mileševi.
 Ptice i poslednji listovi
 Sleću na svoje senke izgubljene u mraku
 Govoreći im:
 Eto kako se treba potpisivati na zemlji.


 LEKCIJA IZ ČITANJA KARATA

 Palavestra, Lalić, Hristić & ja u krčmi
 Kod "Bufala" u Berlinu


 Gladnih ušiju na žednim petlovima
 Ujahasmo u Berlin
 Na satljik kupusne pljuvačke i pticu na žaru.
 Kod "Bufala", West Germanija,
 Operišemo tu pticu od čira na vazdušnom mostu

 I otkrivamo u njoj (sasvim čudodejivo)
 Mali berlinski zid.
 Čuje se iz nje ciktanje cikada,
 To mesto južnog vetra,
 Što svareno ne goji oči, no goni
 Da se podruguje na sunce u prahu,
 I nezavejivo drveće.
 Umesto crnih ljubičica
 Kod "Bufala" u Berlinu
 Nađosmo Gintera Grasa.
 Ali bolje vrabac u ruci
 nego Franfurt na Kajni.

 Izbor poezije M. Pavića Milenko Stojičić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Mart 03, 2013, 07:01:44 pm »

**
Stihovi Milorad Pavić


IKOS HILANDARSKI

A hram bi otkriven prevelik i čudan
Podigoše se pod njim ostrva i gore
Leteće svečanosti sluha
Stadoše na slobodnu nogu
I troruka devica metohe mu zaseja.
Spalismo vino i očešljasmo senke
I kada presta rika na Egejevom moru
Malo daleke tišine s pučine dođe u vetru
I drveće stade pod njom presvlačiti koru
A zvona odbrajati nam sate.
No ja ne poznah koja je noć u meni
Od noći mojih
Ni indiktion koji ni sat koji je.

A hram bi otkriven prevelik i čudan
Jednoga vaseljenstva i pupak i ključ
Nasledni vepar kome na leđima niču trave
I carsko vreme u maglama stoji.
No zemlja sebe u njemu otvrzla jest
I ribe po ulicama njegovim izvrgla u žuč
A ja srebrnu tišinu
Ostavih u dimu kandila i sveća
Otoke morske protrčah čun strave
I prestadoh motriti na snove tuđe u svojim
Od krugova nebeskih noći
Vihorni primajuć vetar.
No ne poznah koja je noć u meni
Od noći mojih
Ni indiktion koji ni čas koji je.

Hram je otkriven prevelik i čudan
I davno udov i prislužen pod zvezde
Knjigama svetim nahranjeni su hrti
A hrisovulje razgrnute pod kamenim daždom
I pod mirisima što kaplju ko suze.
Razbaštiniše nas horugvonosce
Što u preizobilnoj tišini
Praznovasmo na konjma gospu nam ognjenih skuta
I gospu preseljenih smrti.
Njenoga rasutog hrama nosimo imena u zdeli
I gradimo im hramove duž puta
A ja poznah koja je noć u meni
Od noći mojih
I indiktion koji i čas koji je.


Milorad Pavić (1929)






Ikona Bogorodica Odigritija
Icon of Odigrije mother of God

Katalog: OSAM VEKOVA SRPSKE DUŠE | str. 12
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Mart 03, 2013, 07:10:37 pm »

*
IN MEMORIAM — MILORAD PAVIĆ


ODLAZAK PISCA SVETSKOG GLASA

Milorad Pavić preminuo je u Beogradu, od posledica infarkta u 81. godini. Njegovim odlaskom Srbija je ostala bez jednog od utemeljivača srpske postmoderne proze. U znak sećanja, objavljujemo njegovu autobiografiju i neke delove intervjua

Pavić je bio pripovedač, pesnik, dramski pisac i član Srpske akademije nauka i umetnosti. Njegova dela imaju više od 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Pavića su stručnjaci iz Evrope, SAD i Brazila nominovali za Nobelovu nagradu za književnost. Slavu u Srbiji i inostranstvu stekao je romanom "Hazarski rečnik", koji je objavio 1984. godine. Među njegovim najpoznatijim delima su i "Istorija srpske književnosti baroknog doba" (1970), "Vojislav Ilić i evropsko pesništvo" (1971), zbirke priča "Gvozdena zavesa" (1973), "Konji svetoga Marka" (1976), "Ruski hrt" (1979), "Nove beogradske priče" (1981), "Duše se kupaju poslednji put" (1982). Njegov drugi roman "Predeo slikan čajem", koji je doživeo uspeh, objavljen je 1988. godine, a tri godine kasnije objavio je roman "Unutrašnja strana vetra" i nakon toga "Poslednju ljubav u Carigradu". Po jednoj njegovoj priči snimljen je i film "Vizantijsko plavo". U Rusiji je bio jedan od najpopularnijih savremenih stranih pisaca, kome je ovoga leta, u čast rođendana, postavljena bista ispred centralne Moskovske biblioteke uz najveće književnike sveta. Ostaće zapamćen kao najinovativniji srpski pisac 20. veka, koji je uveo u našu literaturu pojam "nelinearne interaktivne proze".

DETINJSTVO
Prva dva bombardovanja 1941. i 1944. godine. Išli smo često u posete rođacima u Pančevo, a iz Pančeva na njihov salaš. Lubenice hlađene u bunaru, uveče izvađene, nalivene rakijom i ostavljene da prenoće. Ujutru imaju neobičan ukus. Časovi francuskog kod gospođe Ogistine, časovi engleskog i časovi ruskog (pod okupacijom je bilo zabranjeno učiti i predavati ova dva jezika ali sam ih ja ipak učio), časovi nemačkog u školi. Ozarenost kada sam prvi put La Fontena čitao i razumeo na francuskom.

ZAVIČAJ
Moj zavičaj je srpska književnost, koja je deo dugih i dubokih balkanskih tradicija od Homera na ovamo.

NAJDRAŽA USPOMENA  
Jahanje bez sedla od Pančeva do salaša i natrag. Spavanje u kolima koja se kreću. Noć je, iznad mene svetlucaju zvezde, ogromna šerpa s pilećim paprikašem i noklicama povezana platnom, ja sam umotan u ćebe, na kolima visi fenjer, za kola je vezan pas kojem smrdi fenjer i on okreće glavu u noć. Pomalo me peckaju buve. Zdravlje i radost ulaze na oči, na uši, udišem ih.

VERA
Za mene je hrišćanstvo nerazdvojivo od hrišćanske kulture i posebno umetničkih tokova Balkana. Kad pominjem da pripadam vizantijskom komonveltu, kako se to danas kaže, onda hoću da upozorim da postoji kroz vizantijsku tradiciju jedna veza sa antičkom Grčkom koja je živa i danas na Balkanu kroz epske tradicije raznih naroda. U tom smislu i moji romani su deo te epske tradicije.

PRIJATELJSTVO
Prijateljstva su važna i nezaboravna u mladosti. Nikad neću zaboraviti druženje sa pesnicima Miodragom Pavlovićem, Vaskom Popom i Rašom Livadom, sa kritičarem Zoranom Mišićem, sa francuskim romansijerom Alenom Boskeom. I nikad neću zaboraviti kolika su bila ona izuzetno retka prijateljstva sa ženama koje sam voleo.

SLAVA
Slava je nešto što se seli, kao i sreća, samo, ona se seli kroz svet. Bio sam zabranjen u Sovjetskom Savezu, a u to vreme su me mnogo prevodili na zapadu, u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Španiji, Portugaliji, Sjedinjenim Američkim Državama. A onda, u trenutku kada se raspao Sovjetski Savez, moja slava se preselila na istok. Rusi su za poslednjih deset godina objavili sve što sam napisao, pet mojih pozorišnih komada igra se u Rusiji, i ja tamo imam milione čitalaca koji mi svakodnevno pišu pisma koja su mudrija od napisa koje o mojim knjigama čitam u štampi ili stručnim glasilima.

PRAŠTANJE
Jedan moj roman počinje rečenicom: "Nijedan neopaljeni šamar ne treba u grob odneti". Nažalost, moja priroda nije mi omogućila da se držim ove devize.

KAJANJE
Više se kajem zbog onoga što nisam mogao da uradim, nego zbog onoga što sam uradio.


Autor: Mila Milosavljević | Stil magazin
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Septembar 20, 2013, 04:18:17 am »

*

OPROŠTAJ PESMAMA

"Novosti" objavljuju poslednji rukopis Milorada Pavića. Na kraju života vratio se stihovima kojima je kročio u književnost

Kao pisac, Milorad Pavić (1929—2009) je, pošto je prethodno sjajno preveo Puškinove stihove, debitovao pesničkom knjigom "Palimpsesti", koja je objavljena 1967. godine. I kako je počeo tako je i završio dug i dragocen rad na književnom polju: pesmama koje je pisao poslednjih nedelja i dana života. Ekskluzivno, zahvaljujući ljubaznosti piščeve životne saputnice Jasmine Mihajlović, naš list objavljuje ove dirljive ljubavne stihove, poslednje što je ostalo u rukopisu iza jednog od najvećih srpskih književnika.

"Daleke 1766. jedan Pavić je objavio u Budimu svoju zbirku pesama i otada se smatramo spisateljskom porodicom", zabeležio je u jednom autorskom zapisu Milorad Pavić. Možda je to i bio razlog što se najpre oglasio stihovima, nastavljajući tamo gde je njegov predak stao. Četiri godine posle prve objavio je i drugu pesničku knjigu "Mesečev kamen", a zatim su usledila poznata dela koja su ga proslavila širom sveta. Govoreći o bolesti, operaciji i iznenadnom odlasku velikog pisca, Jasmina Mihajlović za "Novosti" kaže:

— Moj muž, Milorad Pavić, već dve godine se teško kretao. Neka neumoljiva bolest zahvatala je kičmu, noge, kolena... Sve to uz jake bolove. Nikakve terapije nisu pomagale. I on i ja smo znali, da ukoliko prestane da se kreće, to će biti energetsko-kreativni kraj. Ja sam bila spremna da pristanem na nekretanje, ali ne i on. Zato se odlučio na operaciju kukova, prvo jednog, pa potom drugog. Odlučio se na sve ili ništa. Posle tri nedelje provedene u bolnici i uspešne operacije kuka, vratio se kući. Čekala ga je duga rehabilitacija. U nju nismo ni ušli, jer je infarkt bio brži. Umro je posle nedelju dana provedenih na intenzivnoj nezi u koronarnoj jedinici. Spasa nije bilo. To znamo i on i ja i lekari.

Napominjući da je Pavić neobjavljene stihove pisao tokom oktobra i novembra ove godine, neke i u bolnicama, Jasmina Mihajlović kaže:

— Pročitala sam ih tek po njegovoj smrti. Sada spavam pokrivena papirima na kojima su te pesme, te reči... One su mi nekakva tiha uteha, neki šator u koji mogu da se sakrijem. Neki "Zapis na konjskom ćebetu"... Moj muž je najviše na svetu voleo književnost. Sa takvom suparnicom nema borbe. Možete je samo prihvatiti. Takođe, Milorad Pavić je više voleo umetnost nego bilo kakvu ideologiju, a to se ni u jednoj sredini ne prihvata kao vrlina... Često je govorio da se u Srbiji uspeh ne oprašta. Sada, posle svega, rekla bih da se u Srbiji ni smrt uspešnog ne oprašta...



POSLE SVEGA

Ako bi mi opet kupila
Svesku praznih listova bez crta
Možda bih najzad mogao
Da ti napišem ljubavno pismo
Poslednje mesto prvog

Bio sam srećan, a nisam znao,
Bila si nesrećna, a nisi znala.
Kada smo shvatili bilo je kasno
Zauvek za mene, ali ne i za tebe
No ni to nisi znala

Kod "Ljubića" smo jeli
Teletinu sa pečenim povrćem
Ti si sedela nesrećna i zdrava
A ja srećan i bolestan
U ogledalu iza tebe
Kola i ljudi što idu niz ulicu
Išli su uz ulicu

Za rođendan kupila si mi knjigu
Čitam je tvojim očima
I vrebam ono što bi se u njoj
Moglo tebi svideti
Za mene knjige više nema

Neki nas nepojamno mrze
Drugi nas mnogo vole
Ja sam navikao na to, ti ne
Ja računam samo one druge
Ti samo one prve

Ti si vidovita, bolje vidiš budućnost
Ja ne, ja bolje vidim prošlost
Ti samo misliš o prošlom
Ja samo maštam o budućnosti
Možda svak želi što nema

Jedna žena nam je prorekla
Budućnost neće ličiti na prošlost
Ja ne verujem u to proročanstvo
Na tvoj suncobran upisao sam
Sve lepe dane naše prošlosti
Sve crne dane naše prošlosti
Ti si upisala na moj kišobran
Ni ti ne veruješ u to proročanstvo

Jedan drevni čovek je napisao
Ne mogu živeti ni s tobom ni bez tebe
Kada sam to pročitao rekoh
Kako je stvar lepo rečena
Danas me boli uvo da li je stvar lepo rečena
Sad znam da je to istina

U mladosti telo je ispred duha
U starosti duh je ispred tela
Znam da sam u poslu i u ljubavi
Iskoristio trenutak
Kada su duh i telo bili ravnopravni
Sada je kako mora biti

Bila si mlada, lepa i talentovana
Bio sam srećan zbog tvog talenta
Bila si nesrećna zbog mog talenta
Od kojeg nije ostalo vremena za nas
A ja sam mislio da talenat nema godine

Govorio sam knjige su naša deca
Čim se osamostale prhnuće u svet
Čim to bi naša deca prhnuše u svet
Čim to bi naše knjige prhnuše u svet
Sad nam je kuća bez maltera što spaja

Jedan Rus kaže da se vreme
Zaustavlja u materiji a teče u energiji
Ja mislim da naše Sada, naš život
Nastaje na preseku večnosti i vremena
Ti kažeš da ćeš još samo četiri godine
Moći da nosiš lepe haljine

D. Bt | 07.12.2009. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: