sledeća tema »

[Angelina]

*



SRBOLJUB MITIĆ
(Crljenac, 11.04.1932 — Crljenac, 28.07.1993)


Srboljub Mitić rođen je 11. aprila 1932. godine u Crljencu kao drugo dete Ljubisava Ljube Stojanovog. Prema svedočenju istoričara i publiciste Ljubiše Obradovića otac mu je umro mlad, a svu brigu o podizanju i sazrevanju preuzela je njegova majka Branka. Bez obzira na gubitak oca, detinjstvo Srbe Mitića bilo je relativno bezbrižno, a njegova porodica za ondašnje prilike prilično imućna.

Deda Stojan bio je čovek od ugleda, i veoma obrazovan čovek. Posedovao je biblioteku od hiljadu knjiga i gotovo sva dela Šekspira. Treba li posebno ukazivati da će takva biblioteka biti odlučujući faktor za budućeg stvaraoca i umetničko stasavanje pesnika. I sam Mitić je počesto priznavao u brojnim razgovorima da je biblioteka bila najprivlačnija prostorija u kući, no, kako se ubrzo pokazalo, ne i dovoljna za njega. Brzo je iščitao sve knjige i obreo se u seoskoj knjižnici u Crljencu. No, ne treba misliti da sem Mitića nije bilo drugih čitalaca. Naprotiv, bilo ih je i te kako, ali Srba je bio najveći čitalac. Vremenom, uzimaće knjige i iz požarevačke biblioteke jer gotovo nije bilo ni jedne koju nije pročitao.

U stiškom Crljencu Srboljub Mitić je živeo život u početku, kao vrlo mlad čovek, poput drugih žitelja. Bavio se poljoprivrednim poslovima. Kasnije, prevagla je besmrtna ljubav prema knjizi i pisanoj reči pa je praktično sebe zaveštao svetu književnosti, kako je i sam često govorio "za vavek". Supruga Cveta njegova životna saputnica brinula je sve više sama o domaćinstvu i poslovima u polju. Mitić je sa Cvetom dobio ćerku Vesnu i sina Dobricu.

"Da je živeo u velegradu a ne u skrajnutom Crljencu, sasvim sigurno već odavno bio bi legenda i "veliko slovo" srpske literature. Ovako preostalo je da vreme postavi stvari na svoje mesto, a istorija književnosti odredi značaj dela Srbe Mitića. Doduše, Srba je još za života bio slavan, potvđen pesnik. Po mom dubokom uverenju, Mitić spada u same vrhove srpske poezije", pisao je Vladeta Jerotić.

Veliki broj meštana voleo je Srbu Mitića jer je bio druželjubiv, otvoren, neposredan, praktično, bio je čovek sa kojim se moglo svagda i o svemu razgovarati. Svoju načitanost nije isticao. Sa svojim zemljacima Mitić je išao u ribolov, na priredbe i kulturno-umetničke smotre, a sa posebnim pijetetom učestvovao je u dramskoj družini svog sela u kojoj je igrao glavne uloge. Impresivne su mu bile uloge u "Zajedničkom stanu", "Laži i paralaži", "Sumnjivom licu", "Karlovoj tetki" i druge.

Mitić je imao samo 21 godinu kada mu je objavljena prva pesma u listu "Zadruga" koji je izlazio u Beogradu. Taj događaj iz 1953. godine bio je predivan da bi mogao biti podložan zaboravu. "Bio sam obradovan do suza i začudio se da i ja umem da rimujem", govorio je Srba tim povodom. Od tada do pojave prve njegove knjige proći će punih osam godina. U međuvremenu, ime Srboljuba Mitića postalo je sve prisutniije u brojnim listovima i časopisima.

"Zadruga" je na svojim stranicama zabeležila, i to krajem decembra 1965. godine u posebnom tekstu "Od ponora ka zvezdama" da je Mitić specifična pesnička pojava i da je u poređenju sa ostalim pesnicima sa sela on izraziti intelektualac, ne po školi, završio je samo četiri razreda, već po obrazovanju. Sam Mitić uvek je govorio da se "pesma piše lako ili nikako".

A onda se dogodio veliki, prelomni trenutak u stvaralaštvu Srboljuba Mitića. Respektivna tada kao i sada Matica Srpska iz Novog Sada objavila je prvu zbirku stihova "Veliki ružan konj". Povodom objavljivanja te knjige list "Reč naroda" kao uvek budan letopisac objavio je zabelešku književnika i novinara Milivoja Ilića, inače, iskrenog i doslednog poštovaoca Mitićevog pesništva.

"Pre izvesnog vremena u knjižarskim izlozima pojavila se nevelika zbirka stihova "Veliki ružan konj" od mladog i talentovanog seljaka i književnika Srboljuba Mitića iz Crljenca. Ovaj pesnik duže vremena sarađuje u mnogim listovima i časopisima "Delu", "Savremeniku", "Braničevu".

Tada, sa tridesetak godina Mitić piše i stvara, a izvorišta inspiracije su različita kao i lirski tematsko-motivski krugovi. Ipak, sam konstatuje u pismu pesniku Raši Periću (ta prepiska trajala je skoro ceo život) kako je do tada, verovatno i kasnije pisao pesme.

"Žudan sam, brate, da prostrem guber pod moju krušku i pišem. Svoje najbolje stvari tako sam napisao" — pisao je Srba.

Pet meseci kasnije, iste 1969. godine, Mitić piše Periću sledeće:

"Idućeg leta ću pustiti bradurinu, kupiću magarca, uzjahaću ga i šetaću se diljem zemlje Srbijice — psujući krivdu i njenu rodbinu na devedeset devet dobrih načina. I pored svih muka divno mi je, jer se u očajanju snalazim kao patka u vodi. Ovo ti sve govorim da ne bi klonuo".

Već u pomenutoj prvoj knjizi "Veliki ružan konj" Mitić najavljuje bezmalo proročanski "opstanak u večnosti". Bio je to neustrašivi, otvoreni "juriš na nebo", na sve ovozemaljske sile, da se spoznaja ljudske patnje preinači u blaženo toplu, široku, volšebnu i nepristrasnu reč, u ljudsko lice koje zrači iskonskom čistotom. No do čistote valja preći preko stvarnosti krcate jezovitim događajima i "nepročitanim" pojavama.

"Oko nas za sto godina u kru
Tuga legla na zemlju.
O, zar niko ne može da prepliva
Zar niko ne može da prokopa
Ljuto vreme paćenja?
O zar niko ne može
Krvave kazaljke života da okrene
Do dvanaestog sata
Poslednjeg u beskonačnosti zlosna?"

U istoj zbirci samo u pesmi "Crnci" Mitić će ponoviti slično pitanje. Iako je vapaj indvidualna odbrana od zla morala bi da bude kolektivna, a nije.

"O zar niko ne može na javu nakaznu
Glasovito da nasrne?"

Prva knjiga pa još u Matici Srpskoj bila je za Srboljuba Mitića zvanična potvrda već stasalog pesnika, od snažne poruke i jakog podteksta. Mnogo mu je na poetskom planu zbirka donela: Mitić je vrlo brzo počeo da objavljuje u gotovo svim listovima i časopisima, o njegovim pesmama počinje da se u književnim krugovima priča, a sama činjenica da je imao samo četiri razreda osnovne škole zbunjivala je i doktore nauka. Istovremeno, ta knjiga mu je donela mnogo duševnog bola, imao je po duši neizbroj modrica i rana, i njemu su "po leđima šibom crtali raj". Dakle, počeli su grubi nasrtaji sujetnih pesnika, omalovažavanja, i sve druge beskrupuloznosti i prizemnosti koje prate nezajazive palanačke duhove.

Neki su čak pišući o njemu obavezno dodavali atribut "seljak" (Mitić nije svoje poreklo nikada krio) i govorili kako se on latio pera i pesme da "razbije seosku čamotinju i duhovnu dokolicu", a "propevao je" (gle prizemnosti!) kivan i gnevan na nešto imućnije komšije, iako, samome, i njegova porodica nije bila u početku materijalno slaba. Pridodata mu je i meka žica, setna i srceparajuća rustikala, foklorna tugovanka, lakokrila slikovnica i koloritni zdenac zaodenut u prirodnu ornamentiku. Toj liniji poezije Srboljub Mitić nikada nije pripadao. Drugim rečima, uz ponešto priznavanja smislenosti i erudicije, nastojalo se po svaku cenu da se dokaže kako je Mitić pre svega i posle svega ipak samo i jedva pesnik sela i odgovarajućih seoskih motiva. Pri tom se, dakako, zaboravljalo da je Mitić u poeziji bio mnogo jači, daleko iznad prvobitnih i početnih motiva, da je bio "angažovani bundžija" i gromovit u "isterivanju zla iz ovog sveta i njegovih savremenika. Jedna od stamenih Mitićevih poruka koju mi je uvek podvlačio u međusobnim razgovorima bila je: neka bude u svakom čoveku što manje zla, svakom pesniku je to dovoljno.

Dakle, da bi teza o pesniku sela bila koliko toliko osnažena i imala bar malo čar ubedljivosti, pored ostalog, dodavano je da su čest predmet njegovog pevanja i mišljenja bili Stig i Mlava. Pomni proučavaoci Mitićevog dela, međutim, primetiće da se ta dva simbola vrlo retko koriste u njegovom pesništvu. Ali, ako se sporadično i pominju onda su funkcionalni, duboko osmišljeni, zrelo harmonijski transponovani. Recimo, Stig i Mlava su najmanje obeležen atar ili ime reke, već žilište zla, arena patnje, poligon strave. Lakoverne i providne račundžije oduzimale su najpre živom a potom i mrtvom pesniku sve što se moglo.

Kombinacijom minimiziranja jednog velikog stvaralaštva i stvaraoca i ćutanjem o njemu došlo se do namirenja pravde: velikanima što više oduzimaš sve više im neko vidljiv i nevidljiv daje. Rodonačelnici tih kombinacija nisu ljudi bez obrazovanja, književnih pa i političkih uticaja i upliva. Uzaludno je likovanje ako politički moćan pojedinac satera pesnika u ugao i da kleči.

Pobeda politike nad poezijom uvek je samo trenutna i prolazna. Pobeda poezije nad politikom je definitivna, što je dobro za obe, mada se ne ostvaruje odjednom a često ne i u jednom vremenu. Otuda imamo bezbroj posthumnih ispravki, i sreća je da ih ima. A zašto? Savremenici su često lažni svedoci, sa netačnim iskazima i privilegovanim istinama o ljudima i stvaralaštvu. Upravo zbog toga postoji vremenska distanca da se složi ono što jeste u verodostojni mozaik, a ono što nije, neknjiževni kukolj bude upisan u greh vlastitim protagonistima zluradosti. Uostalom, književnu sudbinu jednog pesnika odlučuje celina njegovog opusa rasprostrta u vremenu. Isečci su samo ilustracije i fragmenti kao eksplikacije delova upravo te celine.

Autor ovog teksta bi trebalo da odgovori na pitanje ko su takvi tumači koji su na tasu vage zakidali Mitiću. Upravo oni lokalni stvaraoci koji su ga manje ili više "potkradali", na koje je snažni Mitić poetikom do srži kostiju uticao, oni koji su nikli iz Mitićevog šinjela. —

Siniša Ristić | Reč naroda/15/1 | Reč naroda/22/1

[Angelina]

*

SRBOLJUB MITIĆ — BIBLIOGRAFIJA


Knjige pesma:

• Veliki ružan konj, 1961,
• Vojnički krajputaši, 1964,
• Ozarenje Sizifa, 1967,
• Ljudske reči, 1967,
• Kamenovanje pevača, 1969,
• Čerga na utrini, 1973,
• Peti jahač, 1977,
• Orfički crteži, 1977,
• Rasap pustinjaka, 1978,
• Muke, 1979,
• Frula u crnoj svili, 1983,
• Alin zjap, 1984,
• Seme, 1985,
• Jedanaesta zapovest, 1988,
• Stiliti, 1994. (posthumno) i
• Novi ključevi, 2000. (posthumno)

Izbor pesama

• Stolpnik i ukun, 2011.(posthumno)

Pripovetke
 

• Jaka krv, 2011.(posthumno)

Knjiga posvećena Srboljubu Mitiću

• Raša Perić: Spomenica Srboljuba Mitića, 2011

[Angelina]

*
Stihovi Srboljub Mitić


TUŽNA PESMA

Ne zna se zašto trava na nekom
grobu nikad ne nikne.
Možda su kosti još besne, još otrovne
u zemlji.
Možda ponekad, noću, zakopani
strašno urlikne
za suncem
i jed izbljuje u zemlju da nikad
ni zmija kroz humku mu
put svoj
ne izrije.

Ne zna se zašto trava na nekom grobu
nikad ne zazeleni.
Možda se mrtvac pun čemera
raspao u zemlji. / markovlasic.com  

[Angelina]

**

VELIKI SRPSKI DARODAVCI
Drugo izdanje dopunjeno akvarelom
primerak №25 Beograd, decembar 94.


Dragiša Vitošević, "Darodavci iz prikrajka".


UKLETNIK IZ STIGA, SAMAC SRED SRBIJE


Srboljub Mitić upravo je napunio pedeset godina, pesme objavljuje gotovo pune tri decenije, ima deset knjiga¹ i još mnogo stihova po listovima i časopisima (i u rukopisima!), štampali su ga (i) ugledni izdavači, a o njemu su pisali (i) poznati kritičari, pa ipak — on je još uvek pesnik koga treba otkrivati. Živeći neprestano u svom selu Crljencu u Stigu kao zemljoradnik i obrazujući se stalnim čitanjem, on je ostao večiti usamljenik koji nigde i nikom ne pripada, pa ni skupini ili "školi" pesnika seljaka, u koju je najčešće ubrajan.

Javio se u Zadruzi, listu za selo, 1953. godine kao prvi od novih, mladih, istinski darovitih pesnika sa sela, kao strasni zaljubljenik u prirodu i zemlju (o čemu će ostati da svedoči njegova nadahnuta Zemlja), što već tada nije prošlo nezapaženo.²

Potom, i njegovo prisustvo u Orfeju među šljivama (1963), Cvetniku (1967) i Raskovniku (od prvih brojeva 1968) biće vrlo primetno. Ipak, on je i tu, i sve više, odudarao: svojim (crnim) viđenjem sela, a još više nizom drugih, neseoskih tema. Gde su njegovi drugovi završavali, on je tek počinjao. Ali dok su toliki pesnici, i seoski takođe, bili česti gosti po štampi i "prisutni u javnosti", on je redovno ostajao po strani.³ Naši lenji kritičari i antologičari, umesto da ga, teško "dostupnog" (i "teškog"!), iščitaju i "iščupaju" (iz zabitosti), još uvek ga radije unapred — izostavljaju. No, nije li i ta tridesetogodišnja "strahovita samoća" (bez pravog kritičara i antologičara, gotovo bez pravog izdavača, bez priznanja i nagrada, pa čak i bez novinara koji bi s njim za neki list čestito porazgovarao) bila ne samo kobna, već i plodna, pojačavajući pesnikovo "tragično osećanje sveta", ukletništva i prometejstva?⁴

U početku "neopozivi ljubavnik zemlje" (kao njegov Selko iz Vojničkih krajputaša), on je ubrzo osetio da tu nije ni jedini ni najuspešniji, i krenuo je da probija vlastiti, samotni put. Od zemlje, njegove oči se sve više okreću nebu (najčešća reč u njegovoj prvoj zbirci 1961), a njegova pesma se sve više spušta ka vlastitom ponoru, prokletstvu, prometejstvu (ovo nije igra reči). Usamljenik, izopštenik, on sve više oseća svet kao zlo, ali kao zlo kojem se mora suprotstaviti. Vrlo brzo on prevaljuje put od nemoćnog ukletništva do strasnog i prkosnog pobunjeništva. Pesnik zla, ali još više bune protiv zla, himničar (skoro do božanstva dignute) pesme i nekog drevnog pravdoljublja, on kroz sve zbirke daje dramu tragaoca i nepokornika. I kao što Šekspirov Jago "nije ništa kad nije kudilac", i Mitić nije ništa kad nije pobunjenik. Pobuna je srž čovekovog bića. Jedini pravi i jedini ravnopravni odgovor udesu. I mada to, ovde, može katkad delovati i kao jedna jedina žica, to je, u stvari, cela čovekova sudbina.

Mitić lični udes uzdiže do opšteljudske drame bezbrojne svoje sabraće: "vojničkih krajputaša" (s imenima — znamenima: Slobodan, Borko, Željko, Gradimir itd.), mitskih heroja stradalnika (Ikar, Sizif, Ulis, Orfej, Narcis: svi, samo, začudo, ne Prometej), cele povorke "ukletnika i besnika" (lutač, tminar, očajar, ubognik, umnik, udesnik, inatnik, urlač itd. — svi iz Kamenovanja pevača), sve do "ludog Panteleje", piščevog mitskog pretka i dvojnika.

Mitić lični udes uzdiže do opšteljudske drame bezbrojne svoje sabraće: "vojničkih krajputaša" (s imenima — znamenima: Slobodan, Borko, Željko, Gradimir itd.), mitskih heroja stradalnika (Ikar, Sizif, Ulis, Orfej, Narcis: svi, samo, začudo, ne Prometej), cele povorke "ukletnika i besnika" (lutač, tminar, očajar, ubognik, umnik, udesnik, inatnik, urlač itd. — svi iz Kamenovanja pevača), sve do "ludog Panteleje", piščevog mitskog pretka i dvojnika. Njihov čest sadrug je pas, znamen porobljenosti i pobune. Svi oni "propeti riču očajno", poput krajputaša Vukoja: "Bio sam / hrabar pas / mrtav umoran / od "opaliti šamar sudbini, makar i kao samoubica (u istoimenoj pesmi) koji spremno bira smrt, ili kao stara Ciganka Joja koja, svemu uprkos, neće da umre! Pridružuje im se i sam pesnik, Srboljub s dušom lutnom... u jednom vrlo ličnom i vrlo pesničkom "razgovoru s dušom", i u znaku istog tog osnovnog (kako bi Rakić rekao) "buntovništva spram sudbine", rvanja sa sobom i sa svetom, i posrtanja da bi se opet uspravilo:

Evo smo se usudili na usuda
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Na sudbinu čelom golim okom koskom.

Još nemali broj izuzetnih i odista prometejskih pesama kao što su: Izazov, Ruka letača, Šuma, Umnik, Pesmu u golu vatru obući itd. — govori da nema žrtve dovoljno velike za pravog letača, što će reći i za ovog nemirnika, nepokornika, neumornika. I nema u našoj književnosti takvog tragalačkog izgaranja i izgaralačkog traganja: "Srljam golim mozgom / na gluvi rez tmine" (Potucanje pevača); "Kostima zapaljenim / osvetljujem put krvi" (O nespoznaju čelom); sve do onog krajnjeg, makar i samouništavajućeg, dosezanja tajne: "da ne ima / zidova između / krvi i sunca" (Treća molitva za sladak dan). Pesnik oseća onu gorku misao mnogih velikih tragalaca (još od Gilgameša): da "nema dostojanstva u smrtolikosti ljudskog roda" i, poput tih mitskih junaka, i on svoju veliku bunu dovodi do "krajnjeg" kraja: do suprotstavljanja samoj smrti. Iznad svega on žudi "skok iz nevečnosti" i "dobru reč nesmrt", kao i onu drugu, čudesnu, koju je samo on i mogao da stvori (u Mukama): "rasmrtiti"...

Svi ti znameni ukletništva ipak nisu bili dovoljni da izraze ono što je pesnik srećno nazvao "mukama u prvom licu": onaj ponor između zanesenog tragaoca (ili stradaoca) i neprijateljskog sveta, koji će pokušavati da premosti čas "slobodnim" dozivima — kricima (Mrtvac Srbijom odim), čas u stroge strofe i rime "vezanim" (i izvezenim) "pismima" (Peti jahač). Kako su beskrajno raznoliki, moćni i plodni ti predeli zla! I kako bogatu letinu daje "dragocena žetva patnje"!

Zvezdožudnik, kaže jednom Mitić, ali bi isto tako mogao reći i: pesmožudnik. On ima na izgled preveliku i gotovo romantičarsku veru u reč i pesmu i u njihovu moć. Pesmi on upućuje najzanosnije reči, najveće dužnosti, najsmelije nade. Ona je štit, nadonosnica, blagovesnica. Isceliteljka. Niko nije u nas tako zaneseno i srećno pozdravio i samo dolaženje, oglašavanje pesme, koja počinje da "nedokučivo neži u mozgu": to je cela povorka i pratnja, ceo događaj i obred! Drugi put, pesma kao da dolazi iz neke zlatne rude koja se topi na najvišoj temperaturi, u ognju koji sažiže, ali i obasjava i pročišćava; kako kazuje već i onaj blistavi naslov: Pesmu u Golu vatru obući. Za ovog pesnika zaista "u početku beše reč"! Reč je jedino pravo osvojenje, i to reč (prave) pesme. Pitanje sveta je pitanje reči: oimeniti, orazgovetiti, raznemuštiti svet (kako pesnik kaže), značilo bi otkriti tajnu, iznaći čarobnu "basmu", pobediti i samu smrt.


2.

Srboljub Mitić, tek na pola svoga puta, već je očigledno daleko najviše od svih pesnika sa sela — zašao u svet. Ali, javni odlaznik, on je u isto vreme i tajni povratnik. Bežeći od sela kao od ličnog prokletstva, pesnik mu se vraća kao svom sudbinskom stvaralačkom izvorištu. Odbacujući sve što liči na ukras, "lirski" predeo i ljupku ("naivnu"!) slikovnicu, on u sebi zauvek zadržava lekovito korenje mita i predanja, iskonsko osećanje tla i vezanosti za njega. U stvari, ukopan u zavičaju, "sred Stiga s trulom projom u zubima" (Podne pesnika, II), on je samo povremeno pravio izlete i oglede, da bi se, kao obogaćen putnik, konačno vratio rodnom pragu. Taj svoj udes, uostalom, najbolje je sam sagledao i izarazio stihom: "Odrodnik selski, selu veran pasje" (Lična karta). O toj vernosti govore Rodoslov, Čerga na utrini, pesme o Panteleji, itd., mnoge tanane i otkrivalačke pojedinosti o selu i njegovom životu⁵; ali govori i onaj pregorski Sanopis o mojim dobrim stričevima, koji, pun nekog vekovima taloženog jada i mraka, spada u najcrnje, ali i najuzbudljivije što je o našem selu napisano.

Ranije udaljavanje kao da je samo bilo uvod u što potpunije ukorenjivanje. Što (nekad) dalje, to (sada) dublje! "Sred Stiga" je početak, da bi se stiglo do glavnog: "sred Srbije". Nije slučajno da se ova pojavljuje u pesmama najmučnijih ličnih ispovesti, kao pribežište i jedina pesnikova prava sredina i njegov jedini sudija (Mučilište: "A sanjao sam negde sred Srbije"; Peti jahač: "Na nekom smeđem brdu sred Srbije"; Mrtvac Srbijom odim: "Samac uklet ali vičem sred Srbije"). S druge strane, značajno je da se i u tim (na izgled) sasvim "privatnim", ličnim kricima i grčevima osećaju neke bitnije oznake tla i prostora, njihovi damari, svojstva, prokletstva:

Od srpske proje zubi mi tupi
Ali za škrgut potaman
Ali za ugriz ljuti potaman
I za smej ljucki.

     ("Mrtvac Srbijom odim)

Tako se, ne hotimično no nesvesno, nezaobilazno, postaje pravim nacionalnim pesnikom, što Mitić mnogim pesmama očigledno jeste. Drugi put, recimo u Zavijanju psa (Ozarenje Sizifa, 1967), daju se opet neke lične i najšire, okvirne, ali i osnovne, teme i ideali, u nekoj vrsti zagrcnutog spiska koji se, rekli bismo, otima i izrasta (opet) "sred blata stiškog": "Veliko slovo / Bune veliko / Oko patnje veliko / Srce pravde veliko / Suprotstavljanje."


3.

Mitićevo pobunjeništvo nije stihijno ni samom sebi svrha: ono je duboko etičko. "Veliko slovo bune" i "veliko srce pravde" u njega se, kako vidimo, sustižu i prožimaju, ako ne i poistovećuju. Tako i u Vojničkim krajputašima, Ljudskim rečima, Orfičkim crtežima, Petom jahaču. Pesma je takođe izrazito etički čin: "Pesnici mudri majstori razaranja krivde" (Ljudske reči). Krivda, drevni narodni pojam (noviji je, manje izrazit i više građanski: nepravda), pokazuje izvore i dubinu tog osećanja. Rodoslov, poema o porodičnoj nežnosti, takođe je i priča o prenošenju te patrijarhalne etike "s kolena na koleno": otac je bio "veliki inadžija u pravdoljublju", majka, u jednoj od najuzbudljivijih slika, "pravdu užasnu na golim rukama / pronese usijanu", da bi isti zavet, u starom epskom ruhu, sačekao i unuka:

Ispij mirno čemer
I zlu stani na megdan.

Od istog kova, predanja i iskustva je i "čukunčukunded Panteleja", lik iz legende, čije zalaganje za svoju skromnu "odbognicu" (ono bitno, od Boga": vodu, vazduh, sunce, reč) deluje tako savremeno! Cigani iz Čerge na utrini takođe su srećna metafora za mudru jednostavnost i toplinu življenja (Imam zelenog kera, Žuta tica, Mečkar). U svega nekoliko na izgled najobičnijih stihova imamo celu poemu o pronađenoj životnoj mudrosti, o veličini malog i običnog, o životu shvaćenom kao davanje i darovanje i kao veliko zajedništvo (Mečkar). Žuta tica, jedinstvena po nežnosti i plemenitosti, otkriva da ovaj "zlosnivač" nije slučajno stvorio reči: nežnik i onežiti; niti je slučajno već u njegovoj prvoj zbirci reč nežnost, posle neba, najčešća! Prerušavan povremeno u "inatnika urlača" kao u ulogu koju su mu dodelili drugi, on i u toj pesmi otkriva svoju pravu prirodu:

To za rujem prosutim
Pati bezumno srce.

     ("Inatnik urlač" u Kamenovanju pevača)

U potrazi za nežnošću, tim izgubljenim „rujem", on se zadržava na njenim znamenima koje vidi u bajci, u pesmi, u Ciganima i, naročito, u deci (na primer, pesme Pegavo detence, O deci čovekovoj, Melemče itd.). Čak i u onoj možda najcrnjoj njegovoj "viziji", Sanopisu o mojim dobrim stričevima, usred pomahnitale mase u koju su se utopile nemoćne i otuđene jedinke, kad se očekuje da i "krv padne", pojavljuju se, duboko poetično i čovečno, deca, trbušasta i balava, kao izvor tihe ali neugasle nade u mogućnost nekog drukčijeg, plemenitijeg sveta. Ni najmračnija noć nije bez zvezda!⁶

neugrobiva je sila nežnosti i
u svim danima koji dolaze
smrti njene nigde.

     ("Pesma štit")

Drugi, ne manje uzbudljivi Sanopisi iz lude kuće (još jedna od pesnikovih sjajnih, "ludih" poema!) ponovo i dramatično govore o prirodi i jednostavnosti kao jedinom čovekovom spasu. Dubokim pesničkim doživljajem Mitić potvrđuje ono davno i toliko savremeno Marksovo opažanje: kako čovek, imajući sve više, jeste sve manje. Zatrpan svim i svačim, čovek gubi ono najvažnije, i gubi sebe (na primer, Pesma o ratovođama, Pesma o noveku zazirnom, zatim velika neobjavljena poema Ključevi itd.). Sebičnost je takođe jedan od najboljih načina da čovek izgubi sebe, i ovaj pesnik, himničar pregalaštva, više puta strasno osuđuje "slepi put ega kukavnog". Da bi se čovek iz mreža zabluda i krivoverja vratio nekim prostim istinama, trebalo bi mu temeljno "hemijsko čišćenje": "Trebalo bi... kroz sebe zaputiti se / kao kroz oštru vatru". Stići, padom, "do sebe sržnog" (Ključevi).

Otuda pesnikovo stalno ukazivanje i na smisao i etiku muka, tog "suvog zlata patnje", od Ljudske pesme iz prve zbirke do Priče o časti muka (u Raskovniku 1980): niko, pa ni najpravedniji, nema prava da zaobiđe to neizmerno ljudsko zbližilište i čistilište!

Pesma je razotkrivač ljudskih varki i privida ("U javu uvijeni / kao u pogan oblak") i, iznad svega, čuvar prirode ("sa mojim ticama i mravima"). Ona je zato da podseti na neke stalno i nesrećno zaboravljene "praistine":

Gvožđeje velika stoguba
snaga zemljina
Ali pod nebesima
jači je cvet

     ("Pesma o danu dimnom"u Mukama)


4.

Pesnik Srboljub Mitić se, posle vlastitog mučilištva (kako mu se i zove jedna pesma), posle rodnog Stiga i Srbije, i najzad, posle sagledanog današnjeg opšteg ljudskog otuđenja, otisnuo još jednom i konačno ka — zvezdama. Obustavljajući napokon svoj veliki mladalački pohod protiv smrti i smrtnosti, i otresajući se izvesnog takođe mladalačkog (i samoučkog!) racionalizma, on se prisno smestio s "one strane", u zimzelenim predelima "svetajne". Rođen da otkriva skrivene veze i odnose, nevidljive izvore i srodnosti, jedinstvo najvećeg i najmanjeg, pesnik, ovaj (kao i svaki drugi pravi i veliki), nije mogao drugo ni drukčije ni tamo.

Uistinu, ceo njegov put bio je potraga za onim što bi drevni grčki mislioci nazvali "semenima stvari", za nezamućenim, moćnim izvorima postojanja. On se pitao (u Posrtanju Ulisa) "šta to prapamćenje iza kosti čeone tiho priča"; a takođe i šta govore: pradavnina, pramaterija, praistina, praslika, pragovor, prareči, prapesma... Sve ima neki svoj (što bi Platon rekao) "prauzor", i to je ono čemu se valja ustremiti: ka "srcu dileme", ka "korenu pesme". Nesvakidašnja je i dirljiva njegova pesma O prarečima (iz Ljudskih reči) koja lebde svemirskim maglinama i "nikad nisu dotakle / velikim krilom oko moje oko nečije". U uvodnoj Pesmi štitu za Petog jahača slika je ista, ali jasnija i vedrija: tu je "veliki pragovor koji sve zna i sve sobom doseže".

Nije važno da li to, inače jasno platonovsko obeležje ovde znači namerno usvajanje ili slučajnu sličnost, ili, najzad, nehotično ali zakonito podudaranje. Važno je da to potiče iz Mitićevog pesničkog bića, iz njegovih stvaralačkih grčeva i da zvuči visoko pesnički.

Slično je i sa završnom tačkom Mitićevog velikog traganja, koju on srećno naziva Početkom, i gde se najviše približio velikim pesnicima metafizičarima. Ispunjen žarkom verom u čoveka — crnika i čudomoćnika (kako ga je, naizmenično, nazivao) i u smisao njegovog puta, on ga i inače nije mogao zamisliti kao bednog zemaljskog izgubljenika, no samo kao samosvesnog svemirskog građanina, čije je pravo prebivalište — beskraj, i istinska sudbina — besmrtnost. Jedna Mitićeva kratka pesmica, jedan od njegovih uzgrednih "juriša na nebo", dobro pokazuje kako izuzetan pesnik prirodno misli i peva protiv svake "očiglednosti", uočavajući (i u svakodnevnom!) čudesne veze, značenja, mogućnosti, i smelo i srećno povezujući najmanje s najvećim i najdaljim:

Sunce jasno
Nebesima
Šeće

Crnik čovek
Preko sveta
Mili

Niko ne zna
Ko kog
Obasjava

     ("Zasjajnici" u Raskovniku 1980")

U svemu: jedva tri naša obična, krajnje jednostavno kazana, epska deseterca. A — neizmerno mnogo smisla, slutnje, sklada, "svejedinstva", i tihe vere u tog zemaljskog "crnika". Eto pravog Mitića, i prave antologijske pesme, najkraće od velikih pesama koje znam.

Krajnja tačka jednog traganja nije, naravno, nikakav "završetak": pesma o velikom putu nije ni blizu dopevana. [...]

_______________

¹ Mitićeve objavljene zbirke su: Veliki ružan konj (Matica srpska, 1961), Vojnički krajputaši (Braničevo, Požarevac 1964), Ozarenje Sizifa (Braničevo, 1967), Ljudske reči (Nolit, 1967), Kamenovanje pevača (Braničevo, 1969), Čerga na utrini (Braničevo, 1973), Orfički crteži (Braničevo 1977), Peti jahač ("R. Ćirpanov", Novi Sad, 1977), Rasap pustinjaka (Matica srpska, 1978), Muke (Prosveta, 1979). U rukopisu ima tri nove zbirke: Usudište, Vremeš i Ključevi (poema).
² Prve Mitićeve pesme objavljene su u Zadruzi 1953: Šumi, Jasenova priča (3. 9.), Jesen (22. 10.), Mlavi (29. 10.), Utisci (26.11.) itd. Na njega je prvi skrenuo pažnju, takođe u Zadruzi (5. 11. 1953), zemljak Milisav Pavlović, jedan od prvih međuratnih pesnika seljaka; a zatim je u istom listu u prazničnom broju za Dan Republike (26.11. 1953), izišlo toplo i dalekovido Pismo samoukom pesniku dvojice urednika, Mihaila Ćirića i Milisava Ilijina. Tako je Mitić postao pravi rodonačelnik novog seoskog pesništva, uveliko drukčijeg od predratnog.
³ Tek nedavno, uoči štampanja ove knjige, objavio je pesnik Krstivoje Ilić u Zum reporteru (!) od 29. 4. 1982, poduži i lep razgovor sa Mitićem, vođen u požarevačkoj bolnici, s naslovom koji kao da objašnjava i "opravdava" i taj izuzetak: U prisenku smrti!
⁴ Izraz "Smrtonosna samoća je iz Mitićeve Pesme o smrtonosnoj samoći u Poljima 1968. (br. 113—114). Ova je imala sudbinu poviše Mitićevih pesama: gde je objavljena, tu je i zaboravljena.
⁵ Iako Mitić najčešće ne opeva selo, on ga duboko oseća i, makar i uzgredno, snažno predstavlja: od one rane Tužne pesme gde su i kosti davnog pokojnika "još besne, još otrovne", do najveće tuge starog Ciganina: "Kad na vašarski dan pijem vodu" (O starosti).
⁶ Uvrežilo se mišljenje da u ovo doba surovosti i psovki, i još tolikih Aušvica i Jasenovaca, nežnost nije više pesnička tema, stav ni "stil", nije "od ovoga sveta": zastarela, zazorna. U toliko više se zapaža Mitićeva izuzetnost, njegovo svesno opredeljenje, tj. saznanje, tj. pesničko zaveštanje:

graviranje.rs PDF

[Angelina]

**

VELIKI SRPSKI DARODAVCI
Drugo izdanje dopunjeno akvarelom
primerak №25 Beograd, decembar 94.


SEME

I
Odasvud svet

14
Visine i dubine nebesne
Jednom poljubiće se
U maloj toploj kosti

22
Još mi srce ispred čela leti
Još me oko okovanog vodi
Straobama kud ne smeju pusti

24
Kroz prozor velike kuće vidi se
Među visokim zapaljenim svećama
Ugašen neko

25
Jednom neki čovek plugom izvalio
Zarđali nož projar
Vrlo važan

32
U planini u izbi kamenoj
Mati sina u naćvama kupa
Detence se kroz kamenje sjaji


II
Plav čoveku travi

6
Zemlja moja čudesno valovita je
Lepotno i stravno poput čela hajdučkog
I poput duše za letenjem lude

18
Igra kolo pevaju devojke
Ječi frula jasike trepere
Što li cvili ispod plota pseto


III
Bije sudbina

13
Plastovi novoga sena
Kao čopor zelenih pasa
Sede nautrini

17

Biti jug ciči
Biti led u jari
I biti istinit


* * *

Свака реч написана иза двојице српских великана речи, Драгише Витошевића и Србољуба Митића, изгледа неприкладно, поготову од издавача који до сада није објавио ни једну књигу.

Заслужни за излазак ове књижице су понајвише песимисти, равнодушни и лењи.

У години смрти Србољуба Митића и шест година после одласка Драгише Витошевића књигу издавач поклања онима ретким за које сматра да ће их књига обрадовати. Штампана је у малом тиражу као уосталом и сва његова дела.

Једина напомена издавача је да је књига написана новоствореним фонтом мињон ћирилица, првим графички светски вредним ћириличним фонтом. Са њим ћирилица прави неочекивано велики искорак у будућност. Својом високо естетском вредношћу и савременом формом стоји раме уз раме са најбољим латиничним фонтовима. Мињон једноставно васкрсава српску ћирилицу и заједно са њеном јединственом фонетиком чини је светски авангардним писмом. Овим фонтом излажу се заслуженом руглу све злонамерне тврдње да је ћирилица графички неприкладна за савремен начин писања и рад на рачунарима.

Срећни смо што смо допринели да први текст штампан овим фонтом буде управо текст Драгише Витошевића и непреводива поезија Србољуба Митића.

издавач неважан
Београд, септембар 1993.

[Angelina]

**
Stihovi Srboljub Mitić


SLEPAC

Samo dlanovima vidim vodu i travu
bez zuba samo u snu
bes škrgutanjem umirim
bez usana osmehom na licu
pustu ranu raširim
 
ja znam samo za crni prostor
i znam samo za crnu javu
 
bez svetlosti
snom rijem beskrajnu tminu
bez tople ruke
uzicu straha pletem
da me vodi


TEŠKO NEBO

Teško nebo
na oči mi navalilo
u zao kamen
noge mi zažilale
glava mi se
na grani opakog sna
očajno ljulja
 
Ako padnem
voleo bih da
padnem na kamen
zato što
kamen ne ubija
tupo i strašno
kao zemlja


SAMOUBICA

Kako li se spava
u mrtvačkom sanduku
kako li se spava
s dobrim sečivom u telu
 
hajde da sakrijemo
po nož ispod leve sise
hajde da obučemo
drveno odelo
 
dokle kao puževi
ka neminovnom
Hajde da opalimo šamar
sudbini

Posleratni srpski pesnici | Priredili Sveta Lukić i Vuk Krnjević | Nolit | Beograd, 1970

[Angelina]

*
Stihovi Srboljub Mitić


TREĆI PETLI

Dan mi za vratom a smrt sučelice
Dan mi za vratom a smrt sučelice
Kuda god nogom groblje me presreta
To je ono drugo najtužnije lice
Na smrt prastaru osuđenog sveta
Na smrt prastaru osuđenog sveta

Dan mi za vratom a smrt sučelice

To od nigdine do nigdine bežim
To od nigdine do nigdine bežim
Očima trulim dok preci me prate
Mrtvi mrtvima žele da me vrate
Kao da davno već u zemlji ležim
Kao da davno već u zmelji ležim

To od nigdine do nigdine bežim

Mrtvaci živi drže me za skute
Mrtvaci živi drže me za skute
Kidaju meso moje krv mi piju
O zar ne znaju ludi zar ne slute
U crnoj zemlji crnu pogibiju
U crnoj zemlji crnu pogibiju

Mrtvaci živi drže me za skute

Od istoka mi do zapada tmina
Od istoka mi do zapada tmina
Večito zemlja voda zemlja voda
Il krik samrtni il grobna tišina
Od izgreva mi tuga do zaoda
Od izgreva mi tuga do zaoda

Od istoka mi do zapada tmina

Smejem se plač se razleže u meni
Smejem se plač se razleže u meni
Dan mi kradljivo podlo protrajava
A sutra će me strašni teret zemni
Prekriti žutog i prorasti trava
Prekriti žutog i prorasti trava

Smejem se plač se razleže u meni

Ni kosti tvrde da istraju neće
ni kosti tvrde da istraju neće
Pojedu ih voda zemlja memla crvi
Il razdrobi ih korenjem drveće
Il podzemno ih kamenje razmrvi

Ni kosti tvrde da istraju neće

To živim život a smrt tik uz kosti
To živim život a smrt tik uz kosti
I meso mi je grob mrtvoga bilja
Telo je moje usud bez milosti
Usta su moja mašina nasilja
Usta su moja mašina nasilja

To živim život a smrt tik uz kosti

Sunce smejnog me zalud obasjava
Sunce smejnog me zalud obasjava
Ni ono u glavi tminu da ublaži
Ni lukavstvo me staro ne spasava
Dan da prespavam u prezreloj raži
Dan da prespavam u prezreloj raži

Sunce smejnog me zalud obasjava

Svud oko mene vreme tka zlu zbilju
Svud oko mene vreme tka zlu zbilju
Milošću smrti se samo život javlja
I sve se ponavlja u strašnom nasilju
Ko ja što gorku pračežnju ponavljam
Ko ja što gorku pračežnju ponavljam

Svud oko mene vreme tka zlu zbilju

Na krovovima granje plavet tice
Na krovovima granje plavet tice
Nad kućama nebo zvezde ponor crni
U kućama život i smrt sučelice
Zapupi život a već smrt se zrni
Zapupi život a već smrt se zrni

Na krovovima granje plavet tice

To li nas neki lud bog ludo sanja
To li nas neki lud bog ludo sanja
Ili nas neki opak bog opako sazda
Kad tolika je svirepa odmazda
Kad tolika je svirepa odmazda

To li nas neki lud bog ludo sanja

I da je greha grešnija je kazna
I da je greha grešnija je kazna
Pravična li je pravda zverje stroga
Sramotna li je molitva porazna
Božanstvenija buna je od boga
Božanstvenija buna je od boga

I da je greha grešnija je kazna

I da je boga ne bilo ga zloga
I da je boga ne bilo ga zloga
Da iskušava niko nema prava
Po cenu srama raj je preuboga
Ogavna milost koja ponižava
Ogavna milost koja ponižava

I da je boga ne bilo ga zloga

Iza pamćenja u dubini sivoj
Iza pamćenja u dubini sivoj
Šta ubi oči pratajne pa slepi
Bolimo u sebi ko u rani živoj
A beskrajno smo svemoćni i lepi
A beskrajno smo svemoćni i lepi

Iza pamćenja u dubini sivoj

Šta zavede nas u svet smrtnog kruga
Šta zavede nas u svet smrtnog kruga
Ko nas to strašno udari il ukle
Koja li bolest kakva li nam kuga
Um uze i baci u laži podmukle
Um uze i baci u laži podmukle

Šta zavede nas u svet smrtnog kruga

A toliko smo svemoćni i lepi
A toliko smo svemoćni i lepi
Iza neumlja iza lažne jave
O da smo samo malo manje slepi
O da je samo malo manje strave
O da je samo malo manje strave

A toliko smo svemoćni i lepi

Možda će neko u snu da se seti
Možda će neko u snu da se seti
Il ponovni udar il ukun na ukun
Vreme učasno al nadno već leti
Proričem ljude čudomoćnih ruku
Proričem ljude čudomoćnih ruku

Možda će neko u snu da se seti. / Zlatni rasudenac  

[Angelina]

**
Stihovi Srboljub Mitić


VODA
 
Ti uvek o belim topolama sanjaš
o vodo, a ja uvek sanjam tvoju bistrinu
i tvoje vrbe, žuta resanja.
I tvoju noć, tvoje senke i mesečinu.
 
Utonuo između lelujavih topola u tebi
nisam našao svoj odjek o, vodo tajno.
Nosiš me, nosiš rasparčanog beskrajno.
 
I ja svaku noć poginem od mesečine
što te srebri.
 

NOĆNIK
 
Uvo mi vodi tica raznežena
Negde iz trave očara me sklad
Cvrkuta tihog ko da mlada žena
Zadihano moli božanstveni pad
 
Nogu mi vodi crna kadifena
Koža livade i jelenja glad
Za zelenilom u meni jelena
Crnog učini i zamamni hlad
 
Šuma dozva me ko da zaljubljena
Zajeca ženka al prenu me jad
Obličja što ga moja daje sena
Jelen ja nisam to je samo glad
 
Ubognika da se iz raščovečena
Izbavi sveta da odagna smrad
Jave opake što mu prozverena
Raskopa istok zakopa zapad

Pa niti puta ima nit koprena
Smrti da zastre očinju bezdan
Zar samo snovi iz pustog vremena
Da vode dušu u raj ili ad
 
Da l to je privid ili rasvetljena
Snivanjem sveta praslika je kad
Tako se jasno razaznaju njena
Tajanstva čudesna ko neviđen grad
 
Ruku mi nebo vodi — neka snena
Magla se modrikasta diže nad
Topolama što poput nagih žena
Ispletaju lelujav beli sâd
 
U oku namah blesnu rujna pena
U Mlavu to utonu mesec mlad
I obuze me strava — na ramena
Sivoga dana leže goropad
 

NAĆVE
 
Korito veliko
Od drveta sitnočvorog
Da napuklina ne zine
 
Pa se do pola brašno
Od tvrde belije
Usune
 
I u sredini se
Udubina iskopa
Za vodu bunarsku čistu
 
Onda se smeđe šake
Jake materine
Okreću okreću
 
A meni u glavi vodenica
Melje
Melje
 
A meni u glavi hlebovi
Trče
Trče

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012

[Angelina]

*
SRBOLJUB MITIĆ (1932—1993)


KAŽITE MU ZA ŽIVOTA HVALA

ili: Paradigma Velikog Tužnog Pesnika
 
"Srba Mitić, jednostavno nije mogao da ne poveruje u Reč Božju, poklonjenu njemu, ubogom seljaku iz Stiga, čoveku bez škole i rodovskog stabla."
 
                                                                                                                                      (dr Vladeta Jerotić)

PROLOG: 20 godina pravim dugove — i pišem!!!
 
Uistinu, ima li boljeg opisa života pesnika. U jednoj rečenici, u jednom uzdisaju. U jednoj i jedinoj istini. Zla kob, čudni ures i dar božji — sve to u jednoj nepoznanici zvanoj pesnik. I dok im život uzima život, povesnica ga vraća. Umiru zarad pesme, ali se iz nje i rađaju, nanovo i nanovo. Pišu sanjohodeći kroz život, nadajući se da nije uludo, i da će možda...
 
Oni, koji pretraju mutna vremena u kojima su živeli, to nikada ne saznaju. Njihove pesme su pepeo vatre u kojoj su sagoreli. Pepeo razigran, pepeo vaseljenski. Ali, to je cena pesme. Sazdane iz radoznalosti, bola, vaskolikog čuđenja, bdenja rodobolnika, nepravde, prkosa i uvek, i uvek — iz ljubavi i za ljubav. Sve ono što se ne može pogledom izreći, psovkom izjadati, krikom opisati, ćutnjom otežati — kaže pesma. A oni koji je tvore moraju odbolovati svu nemoć pogleda, psovke, krika i ćutnje. I prometejski uzdahnuti, i tirtejski podviknuti, i reći urbi et orbi kad ostali ćute:
 
Neka se sakriju koji se ne usuđuju (S. Mitić)
 
Ovo je hvala Srboljubu Mitiću, koga život, kao ni ostale pesnike, nije štedeo. Nije ulud Srbo!
 
SRBOLJUBU MITIĆU
 
Iz luka i proje
drznuše soneti
naše nespokoje
pesmom ćeš proneti
 
Veselin Dželetović Pavlov
                                          
više » » »

[Angelina]

*
PROMOCIJA KNJIGA O SRBOLJUBU MITIĆU


PESNIČKA SVETKOVINA POSVEĆENA DIVU STIGA

U okviru poznatog i priznatog FEDRAS-a koji već 37 godina traje i istrajava ispod plavetnila stiškog neba u organizaciji Biblioteke "Srboljub Mitić" i Udruženja književnika Srbije — Podružnice za Braničevski okrug proteklog utorka održan je književni skup u znak sećanja na velikana pisane reci, barda srpske poezije i večnika među zvezdama, Srboljuba Mitića. Na skupu su promovisane tri izuzetne knjige: "Spomenica Srboljuba Mitića", priređivača Raše Perića, vrsnog književnika iz Petrovca i velikog Srbinog prijatelja; "Stolpnik i ukun", antologija najlepših pesama Srboljuba Mitića, priredivača poznatog i priznatog pesnika i novinara Siniše Ristića, dobitnika ovogodišnje nagrade "Srboljub Mitić" izuzetnog poštovaoca Srbinih dela i velikog pesnikovog prijatelja; "Jaka krv", pripovetke Srboljuba Mitića u izdanju Kulturno-prosvetnog centra i Narodne biblioteke "Ðura Jakšić" iz Petrovca.

NOVO ČITANJE PEZIJE SRBOLJUBA MITIĆA

U svom obraćanju Radomir Andrić, potpredsednik Udruženja književnika Srbije je istakao da ova sredina na pravi način dugo neguje prave vrednosti kulture, a posebno posvećenost književnosti. Ove knjige uvode nas u nova čitanja Srboljuba Mitića u prinavljanju veoma bitnih čitanja jednog od najznačajnijih pesnika srpskog jezika dvadesetog veka. Mnogi ljudi bez obzira na različita interesovanja i stvaralačke mogućnosti, posebno kada je reč o umetnicima ne mogu biti ništa drugo, osim to što jesu, čuvari preobražajne vatre i posvećenici neporecivim dokazima da pripadaju bratstvu po nesanici. Svakako taj izvor u značenju sudbinske predodređenosti uglavnom je osenčen tragizmom i nesaglasjem sa stvarnim životom. Svoje delo doživljavaju kao posledicu samožrtvovanja i neprestanog nesporazuma sa svakodnevnicom, sa brojnim egzistencionalnim nedaćama. Jedan od takvih umetnika je bio pesnik Srboljub Mitić koji je po rečima Dragiše Vitoševica pripadao krugu darodavalaca iz prikrajka. To u osnovnim datostima pokazuje i dokazuje prvenstveno službom poeziji i traganjem za dobrotom povremeno potisnutom iz ljudskog srca.

"U 18 do sada objavljenih pesničkih knjiga, 11 pre zamicanja preko visokog udesnog brega, 7 štampanih posmrtno, moglo bi se reći da se natpevavao sa svojim pretkom Pantelejem. Ako to natpevavanje zaista predstavlja suštastvo njegovog pesmotvorenja onda je svih svojih 61 godinu ugradio u svetajnu, a kako je ta gradnja izgledala i šta je sve plaćao sopstvenom kožom da bi temelji pesničke građevine izdržali nalete ruševnog vremena teško je objasniti i naći pravi ključ razumevanja. Naše je da tražimo putokaze makar samo delom odškrinuli jedna od hiljadu zatajenih vrata, zaključanih u trenutku seva zaumnog, magičnog i neponovljivog u pronicanju do same srži neizrečja nadvladanog šapatom ili krikom, svejedno kada se emotivna magma pokrene iz jezika carovitog. Pesnik je silazio u pravreme, u korene reči namagnetisanih predanjem i mitskim nedešifrovanim strujanjima. Utoliko smatram da su knjige "Spomenica Srboljuba Mitića" koju je priredio Raša Perić i "Stolpnik i ukun" koju potpisuje Siniša Ristić vredan doprinos novom i potpunijem vrednovanju pesničkog dela ovog značajnog srpskog pesnika odraslog u Stigu. I jedna i druga knjiga različito koncipirane, ali ozarene izuzetnom ljubavlju i poštovanjem, nude nam još jedno uzbudljivo čitanje poezije o kojoj su mnogi ugledni kritičari i pesnikovi savremenici iskazivali visoke ocene i otkrivali bogatstvo leksike, misaonost i nesvakidašnju lirsku potku.

Perić i Ristić takođe značajni srpski pesnici obasjavali su svojim sabratskim okom iznutra začudne metafore Srboljuba Mitića, plođene zapitanostima koliko i spoznajama da nema tačnog i konačnog odgovora šta je ono najdelatnije u širenju osvojenog poetičkog okvira i da li se tajnopisna pesnička reč razlikuje od samog života. Spomen knjiga predstavlja mozaički raspored poetskih i proznih tekstova i likovnih priloga, vinjeta sa logičkim sledom. Pesnik je mukotrpno i uspešno proučavao i osvajao modernu poetiku, postepeno se izdvajajući iz grupe znane kao "Orfeji među šljivama". Otuda nam je blisko mišljenje Siniše Ristića istaknuto na korici knjige "Stolpnik i ukun" da je Srboljub Mitić priznat kao jedan od najdubljih posleratnih srpskih pesnika sa božjim darom i raskošnim talentom. Sve tri knjige svaka na svoj način nude osobene ključeve za nova čitanja u prvom redu Srboljuba Mitića, posebno kada znamo da priređivači u sebi nose zavičajne tajne i sve ono neodvojivo od autentičnog pesnikovog bitija", poručio je između ostalog Radomir Andrić.

Priređivac Spomenice, Raša Perić je istakao da je iz duhovnog srodstva sa Srboljubom Mitićem i trajnog dubokog poštovanja njegove poezije povodom petnaestogodišnjice smrti pesnika počeo rad na knjizi. Odmah su se nametnula dva pitanja. Da li je rano za nju? (Nije, jer je od pesnika za pesnika) i kako je sačiniti? Samo od pesama koje Mitica čine prepoznatljivim ili dati opštu biobibliografsku sliku autora. "Ovo drugo učinilo mi se bitnijim te s toga je pred nama ovakav mozaički raspored poetskih i proznih tekstova i likovnih priloga, vinjeta sa logičkim sledom. Izbor pesama učinio sam iz Mitićevih do sada za života ili posmrtno objavljenih zbirki, a neke pesme preneo sam iz još neobjavljenih rukopisa koje mi je na uvid dao pesnikov sin", rekao je Raša Perić.

O antologiji najlepših pesama Srboljuba Mitica "Stolpnik i ukun" govorio je Ilija Dimitrijević, direktor NIPD "Reč naroda": "Objavljujući feljton o Srboljubu Mitiću u "Reč naroda" ostvarili smo prvobitnu idejnu misao koju smo sa pijetetom i u slavu velikog pesnika Srboljuba Mitića, želeli i to učinili za naše čitaoce i za sve prijatelje novinske kuće "Reč naroda" i poezije Srbe Mitića. Iz nastajanja feljtona rodila se ideja da objavimo novu knjigu u kojoj ćemo pored objavljenog feljtona objaviti antologiju najlepših pesama Srboljuba Mitica. Ideja je prihvaćena od porodice pesnika, opštine Malo Crnice i Biblioteke "Srboljub Mitić" kojima se ovom prilikom zahvaljujem, a vreme će pokazati vrednosti nove knjige, kojim vrednostima je težio celog života Mitić u svojoj poeziji.

Nova svetlost poezije izbija svojim zracima iz nove knjige, antologije najlepših pesama Srboljuba Mitića priredene od književnika Siniše Ristića pod nazivom "Stolpnik i ukun" označavajući dubinu čistote izvora koji poput belog anđela pogledom prati kroz život u kojem trajemo, ostavljajući tragove bitisanja".

DAR OD PESNIKA PESNIKU

Knjige koje su predstavljene svedoče o jednoj udruženoj stvaralačkoj, priredivačkoj i izdavačkoj energiji na ovim prostorima. Književnici okupljeni oko časopisa "Stig" upravo to iskazuju u časopisu koji je Srboljubova ostavština i zadužbina. Knjiga "Stolpnik i ukun" je dar od pesnika pesniku. Slično kao i Spomenica svedočanstvo je duhovne, pesničke i svake druge sklonosti i naklonosti priredivača prema Srboljubu Mitiću. Preme rečima književnika Mića Cvjetića ona je simbolički naslovljena i u duhu Srboljubovog pesništva, njegovog bogatog, metaforičkog i simboličkog repertoara. Ove dve knjige u spomen Srboljubu Mitiću su u dobroj meri komplementarne, jedna drugu dopunjuju.

"Sastavljač je birao pesme po svom ukusu i meri iz celog opusa i iz ranijih zbirki i posthumno objavljenih "Stiliti" i "Novi ključevi". Predstavio je Srboljubovu poeziju u pet ciklusa: Mučilište, Skitac na kraju puta, Čerga na utrini, Potkopavanje tajni, a peti ciklus predstavljaju pesme iz zbirki zaostavština "Stiliti" i "Novi ključevi", dodao je Mićo Cvjetić.

NEZAOBILAZNO DELO SRPSKOG BARDA

Govoreci o knjizi Siniše Ristića, Mile Lazić, književnik i satiričar iz Požarevca, naglasio je da je Ristić veoma inventivno napravio Antologiju najboljih pesama znamenitog srpskog pesnika Srboljuba Mitića. O poeziji samog Mitića naglasio je da su to blistave i dubokoumne pesme sa pomalo ukletim motivima, ali koje mogu da se nađu u svakoj drugoj antologiji.

U svom obraćanju pesnik Siniša Ristić je istakao da ga je čuvena misao Srboljuba Mitića da je poezija nadčudo u vremenu i prostoru rukovodila da krene u pet pravaca koji vode ka njegovom jezgru. "Mitić je pesnik bune, nepristajanja, pesnik protesta, dubinski, misaoni pesnik. Svi putevi u njegovoj poeziji vode ka njemu samom. On je ostvario izuzetno delo za života, ali dve njegove kapitalne posthumne knjige "Stiliti" i "Novi ključevi" su nešto retko što se susreće u našem posleratnom pesništvu. Srboljub Mitić je zbilja bio između hriščanstva i prokletstva i taj ukun je višegeneracijski. U velikom kalendaru srpske književnosti njegovo ime blistavo svetli i on je vek ili dva ispred nas. Kao obaveza pred istorijom književnosti ostaje da se njegovo nezaobilazno delo još više iz raznih uglova osvetli", poručio je Ristić.

O pripovetkama Srboljuba Mitića pod nazivom "Jaka krv" govorio je profesor književnosti iz Petrovca Danilo Radojković. Nastojanje Kulturno-prosvetnog centra i Biblioteke "Ðura Jakšić" iz Petrovca da se iz zaostavštine Srboljuba Mitica, u formi jedne knjige, objave njegovi prozni tekstovi, koji su objavljivani po raznim časopisima, uvidavnošću porodice pokojnog pesnika, urodilo je plodom, čime se sada pruža uvid u potpunije sagledavanje proznog stvaralaštva ovog geografskog područja, kao i celovitiji pristup književnom delu ovog stiškog pesnika. Zbirku čine deset pripovedaka i jedna radio-drama.

Tokom promocije stihove pesnika Srboljuba Mitića kazivali su glumci Ivan Jagodić i Miroslav Mitrović, dok je Ana Stojadinović učenica Požarevačke gimnazije pročitala pismo Srbe Mitica upućeno pesnikinji Ani Dudaš. Na kraju je Zorka Stojanović, direktorka Biblioteke "Srboljub Mitić" uručila zahvalnice priređivacima ovih knjiga.

D. Dinić | Reč naroda