Anica Savić Rebac (1893—1953)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Anica Savić Rebac (1893—1953)  (Pročitano 17116 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Jun 08, 2011, 08:38:34 pm »

**

ANICA SAVIĆ REBAC
STELA ROSA SRPSKE POEZIJE




"Ovo činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće jedno je od odrednica moje životne koncepcije. To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno", napisala je u oproštajnom tekstu jedna od najobrazovanijih Srpkinja 20. veka Anica Savić-Rebac. A onda je sela na kanabe, prekrila glavu jorganom i ispalila sebi metak u srce.

Tragična smrt književnice i profesora Beogradskog univerziteta Anice Savić-Rebac (1892—1953) po mnogima je zagonetnija i od sudbine pesnika Branka Miljkovića. Nije sigurno da li je jedna od najvećih srpskih intelektualki prve polovine prošlog veka otišla u smrt za svojim mužem, jer je ostala sama i nije mogla da se nosi sa sredinom u kojoj je živela. Nasuprot romanima Mir-Jam međuratni Beograd nije bio blagonaklon prema ženama i njihovim izborima, i nisu sve priče imale srećan kraj.
    
Anica je rođena 4. oktobra 1892. u Novom Sadu kao jedino dete Milana Savića, književnika, i Julijane Savić, rođene Davidovac, domaćice. Još kao gimnazijalka čitala je u originalu antičke i moderne pisce, prevodila, sa 13 godina objavila prve pesme u Brankovom kolu, a sa 17 napisala prvi esej. "Ceo je Novi Sad govorio o njenom daru i inteligenciji i tome da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom...", zapisao je Milan Kašanin. A prijatelj kuće Savića, pesnik Laza Kostić, čija je Anica bila ljubimica, ovako je doživeo njene prve pesme: "Kad pogledam one svoje prvence — a bio sam tri-četiri godine stariji od nje — čisto bih sve bacio k vragu". Slikar Uroš Predić jedini je strahovao od Anine darovitosti. U svom pismu Anicinom ocu Milanu Saviću kaže da je "sa divljenjem, ali i sa nekim neizvesnim nemirom pročitao Aničin sastav o renesansi". I dodaje: "To je suviše za jedno dete."

Aničin otac Milan Savić bio je ugledni književni radnik — pisac i prevodilac, urednik i saradnik mnogih književnih časopisa. Zahvaljujući ocu, koji je jedno vreme bio sekretar, potom i urednik Letopisa matice srpske, Anica je od malena bila u dodiru sa književnicima, slikarima i školovanim ljudima tog vremena. Rano je počela da uči klasične i moderne jezike, tako da je već sa trinaest godina imala prve objavljene prevode. Završila je Srpsku osnovnu školu u Novom Sadu, srednjoškolski tečaj u Srpskoj pravoslavnoj višoj devojačkoj školi, kao redovna učenica, i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju, kao privatna učenica.
    
Već 1905. dakle, kada joj je bilo trinaest godina, objavljen je njen prevod Bajronovog speva Manfred. Među njenim prvim radovima su i prevodi Šelija, Emila Verharna. Paralelno se bavila i originalnim književnim stvaranjem. Prva ozbiljna ostvarenja su drame inspirisane antičkim likovima: Nijova, Ifigenija i Poslednja sveštenica Palade Atine. Godine 1906. u časopisu Brankovo kolo izlaze njene pesme Pan i Renesans. Izvesno je da su je već u najranijoj mladosti privlačili klasična filologija i klasična književnost. Godine 1910. upisuje klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču. Tokom svojih studentskih dana bila je u centru modernih kulturnih zbivanja s početka XX veka. Sa roditeljima je često putovala, međutim ne obilazivši velike evropske gradove, već mala mesta po morskoj obali i planinama. Kao apsolvent pre školske 1913/14, Anica sa roditeljima napušta Beč i vraća se u Novi Sad. Nakon rata diplomirala je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Sve do svoje udaje, Anica je živela u Novom Sadu. Teško je pribavljala potrebnu literaturu za svoja istraživanja, na šta se često žalila u svojim pismima prijateljima, i inače se teško nosila sa malom sredinom u kojoj je živela. Volela je Beograd i umetnike sa kojima se u njemu sretala. U proleće 1921. Anica se venčala sa Hasanom Rebcem, službenikom Ministarstva vera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Godinu dana nakon venčanja, preselili su se u Beograd. Iste godine se zaposlila u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji, prvo kao suplementkinja, a potom kao profesorka latinskog jezika. U toj gimnaziji ostaće do 1930. kada se sa mužem seli u Skoplje, gde je on bio premešten.

Doktorirala je 1932. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nakon doktorske disertacije Predplatonska erotologija objavljene su i druge Aničine studije: Geteov Helenizam, Ljubav u filozofiji Spinozinoj, Mistična i tragična misao kod Grka, Štefan George, Platonska i hrišćanska ljubav, Kallistos, Tomas Man i problematika naših dana. Nakon Drugog svetskog rata, objavljene su i studije o "Luči mikrokozma" i Njegošu: Za Anicu Savić-Rebac "Luča mikrokozma" bila je "najviši izraz jugoslovenske kulture" te je ova žena, jedna od najumnijih koje smo imali, a da nismo znali da je imamo, posvetila "zaprepašćujući napon energije" potreban da se "Luča" prevede na engleski i nemački!

Može se reći da je Anica Savić-Rebac bila prva i poslednja sveštenica Njegoševe vere zapisane u "Luči mikrokozma". Jer, šta sve nije radila za "Luču", nego je, usamljena u tom poduhvatu, radila i na "Lučinoj" evropskoj, svetskoj promociji. Dopisivala se sa evropskim naučnicima i književnicima, dopisivala se sa Ludvigom Radermaherom, jednim od njenih bečkih učitelja, sa Hansom Lajzegangom, ali i sa Tomasom Manom koji je njene odlomke uneo u svoje delo, a Rebeka Vest je ushićeno pisala o srpskoj filozofkinji i poetesi. Samo u Srbiji, Anica Savić-Rebac nije imala podršku za ono što je radila. Jednostavno, nije imala sagovornika sebi ravna. Malo je ko, ovde, razumeo i njenu filozofsku poetiku, a još manje njen naučni uvid u "Luču". Srpskoj "prvosveštenici" Anici najviše se približio jedan Francuz, srpski akademik Miron Flašar, njen učenik. Ali, i on će je, vremenom, napustiti. Jer, vratolomne su staze kojima je ona išla. Vratolomnije od cetinjskih visina.

I, tu smo, i danas. Na jednoj strani Anica sa Njegošem, na drugoj, svi mi. Anica Savić-Rebac bavila se Njegošem od svojih tridesetih godina pa do kraja života. Kao plod tog istraživanja pojavila su se njena dva izuzetno važna rada: "Njegoš i bogomilstvo" i "Njegoš, Kabala i Filon", "Pesnik i njegova poezija".

Anica je nastavila da se aktivno bavi prevodilačkim i esejističkim radom. Jamb ju je najviše privlačio kao stih na koji je Laza Kostić smatrao da treba prevoditi strane klasičare (a naročito Šekspira) da bi se izbegla neumitna trohejska tromost, koja vodi u u neku vrstu guslarske zapevke. "Partizanske narodne pesme" prevela je Anica Savić Rebac na engleski, vrlo spretno. Njeni članci iz raznih oblasti naše khjiževnosti, uglavnom teže da objasne po neko zamršeno pitanje iz verskoga života, iz verskoga stava naših pisaca, iz prostonarodnog genija. U svim ovim radovima ona je pokazala vidovitost, erudiciju i izuzetan dar pesničkog oblikovanja. Kult njen i njene porodice bio je i ostao Laza Kostić koga je smatrala najvećim našim pesnikom, to mišljenje delio je sa njom i njen otac, čuveni Mića Savić. Dom Anice Savić bio je pun relikvija Laze Kostića, a pre svega slika Lazine tragične ljubavi, Lenke Dunđerske — te su slike bile u svakom kutku. Ta ljubav Laze Kostića nadahnjivala je Anicu Savić-Rebac i nesumnjivo ju je usmerila u pravcu neobuzdane Poovske romantike.
    
Njeni prevodi i eseji se stalno objavljuju, a 1946. postaje i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

"Glas autentičan, ličan, na trenutke senčen zalelujanim odzvucima jedne prozodije čiji je zavičaj u pesmama Getea i Helderina. U poeziji Anice Savić-Rebac ostvaren je jedan od lepših spojeva intelekta i pesničkog senzibiliteta; i dok se duhovna radoznalost pesnikinje okreće prema antici — uglavnom onakvoj kakva se ona prelama kroz prizmu engleske i nemačke poezije prve polovine prošlog veka — i prema nekim drugim velikim glasovima prošlosti, njeno fino pesničko čulo reaguje sa najviše tananosti na mogućnost da se odjeci te radoznalosti prevedu na jezik emocija."
Ivan V. Lalić

Žena pravog obrazovanja, filozof i estetičar istinske kompetencije, Anica Savić-Rebac jeste pesnik zbog lepota koje su van poezije, i njene pesme su svedočanstva o nekim iskustvima i saznanjima iznad poezije, i otud je njoj poezija očigledno sredstvo, ne cilj, ne poslednji oblik otkrivanja. Lepota za nju nije u stihu, u ritmu, i sklopu reči, u poetskoj viziji, nego su za nju lepote stvarno u morskom pejzažu pred kojim stoji, u nebeskoj visini prema kojoj diže pogled, u idejama u koje veruje, u istoriji koju sluti. Helenski motivi njeni nisu način da se stvori i izrazi jedna zaista uzvišena poetska zgusnutost, jedan stvaralački događaj koji na kraju opravdava samog sebe, nego oruđe da se zbilja dođe bliže skrivenoj sakralnoj energiji pejzaža, zračenjima istorije i klasične i renesansne poezije.
    
Helada i jedinstvo bili su njena opsesija, simboli mudrosti, umetnosti i čistote.

No, nije samo Helada bila u tematskom vidokrugu Anice Savić-Rebac. Ona je svoju inspiraciju nalazila u prebogatoj lektiri na raznim jezicima, u tragovima koje su za sobom, u evropskoj poeziji, ali i njenom čitalačkom iskustvu, ostavili veliki pesnici. Njene svetle tačke u toj galaksiji bili su Safo, Žofre Ridel, Gvido Kavalkanti, Dante, Gete, Šeli. U nekim od ovih pesama pesnički predmet postaje subjekt koji govori. Anica Savić-Rebac, naime, uzima lik pesnika o kome piše, preuzima njegovo pravo lice I empatično se unevši u njegove motive ispisuje svoju inkantaciju. Takve su pesme "Joffroy Rudel" i "Pesma Gvida Kavalkantija", kao i "Gete na Breneru". U tim pesmama su, pored još nekoliko, i najlepši stihovi koje je napisala Anica Savić-Rebac. Te pesme su najdoteranije, njihova faktura je najkonzistentnija.

Među ovim pesmama svojom lepotom i eteričnošću osvaja pesma "Dante u Apeninu" u kojoj duše dvoje pesnika koji žive u različitim vremenima, Aničinom i Danteovom, spaja samo most od večno iste mesečine, a potom, kada taj spoj dovede u opasnost mesečev zalazak, kao nova veza, drukčiji luk koji će spojiti te duše iz različitih epoha javlja se, materijalizovana u sliku mosta, svetlost platonističke misli u koju će se i pesnikinja obući kada bude odlazila iz ovih prostora:

O, kao večna odeća svetlosna
Obuhvatiće onde moje biće
Ona, što beše duša mojih misli.


Uz nju bi ravnopravno mogla stajati i, sve eterična, "Toskanska elegija" posvećena Šeliju.

No, Anica Savić-Rebac nije dozvoljavala da u njenoj poeziji prevlada knjiška, intelektualna inspiracija. Borila se uporno sa samom sobom ne dozvoljavajući da se njena poezija udalji od života. U jedno pismu Milanu Kašaninu piše: "Umetnost ne sme biti sama sebi inspiracija. To oduzima umetniku i umetnosti životnu snagu. Ja sam to iskusila i stoga razumem bar jedan deo vaše krize".
    
Duga razmišljanja o propadanju duha i duše zajedno sa telom inspirisala su Anicu Savić-Rebac da u bezbroj varijacija piše o antitezi i o sintezi duše i tela. Šta je jedno a šta drugo? je li jedno realnost a drugo prividnost? jesu li isto? ima li možda nešto treće u čoveku što je čas jedno čas drugo? Lukrecije je pokušao da da niz dokaza da su duh i materija isto: "U deteta je telo nejako pa i duša; kad je telo pijano, i duša nije svesna". Anica Savić-Rebac ih deli, ali im pripisuje kao i Valeri, s jedne strane, moć neverovatnih varijacija u intimnom zbižavanju, sa završnim stepenom savršene ravnoteže, kad je telo što i duša — i, s druge strane, vodi njihovu zajednicu do apsolutne zavisnosti, jer duša ne može bez tela ništa. Kad nastaje savršena ravnoteža duše i tela? Odgovor je možda u stavu Anice Savić-Rebac: "Iz života treba otići blagovremeno!"
  
Živela je i snevala po "nemirima" Ive Andrića: "Videći mnoge promene oko sebe, zatrepta želja u meni da živim doveka i da padam po svemu kao sjaj i vetar, i bela magla koju donosi jesen.
    
Zaželeh da živim samo pokretima i samo kao senka na bojama zemlje i neba, bez glasa i imena i s malo bola, tek koliko je potrebno da se živi.
    
Zaželeh da imam dušu svetlu i hladnu kao oko životinja i površina voda, dušu kojoj je jednaka voćka koja trune u travi, a mravi buše u njoj vijugav hodnik, kao i klica koja, bledi od napora, probija kaljavu opnu, kojoj je jedno te isto grohot i fijuk burna mora u špiljama i topla tišina kad bez trepta i daha izlazi u mesec."

Čoveka pleni ta lepota i izvesnost, no ne može se reći, bar ne na prvi pogled, u čemu se sastoji originalnost tih naprosto pravilnih, zdravih, jednostavnih pesničkih formi; stihove Anice Savić-Rebac čovek oseća na jeziku, u dahu, neku slast kao nikada ranije. Kadence, rime, sklopovi slede neke tajne zakone, čini mi se da imaju svoju vlastitu arhitekturu, izvija se neka melodija koja nije sastavljena od materije ove zemlja a peva o njoj. To je savršenstvo, savršenstvo poput ostatka antičkog zida na Akropolju pred kojim se Gustav Flober zaplakao od ushićenja.


Tekst više autora
Portret pesnikinje Anice Savić Rebac, Beograd, 1930.
Autor fotografije nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Oktobar 05, 2011, 12:48:33 pm »

**
Stihovi Anica Savić


S A F I J S K A  O D A

Putnice večna kroza sve svetove,
Ti što svetlošću dubokom prosijavaš svest i san,
I vezom tajanstvenom držiš život i smrt;
Ti što k'o nesito sunce upijaš u se sve magle i sva mora prostranstva,
I sijaš plamenom novim iz predmeta svakog u koji god zađeš;
Zašto si izabrala za večno-usamljeno svoje ognjište
Moje srce? Što da zagreva tek svoju samoću?
Nevidno svima i slepo za sve, utonulo u mrežu snôva,
Neplodno k'o zrno svetlosti bačeno u pustinju neba,
Sito u večitoj gladi, gladno u večnoj sitosti,
Nahranjeno tek srećom svoga bola:
Ono te slavi kao skrivena
Kadionica u dnu oltara,
Tebi tek znana, — i sniva sen tvoje milosti, o Afrodita!

Na međi sna i života,
Gde teku najgorče struje,
Čekam te: Pojavi se, Večna, iz nebesnih ponora svetih!
Bolesni gôre meseci uz tvoje putanje, preda te rasuti
U ognjenoj tuzi krvare k'o rane cvetovi jesenji, —
Zgaženi dani na stazi prošlosti bolno ti cvetaju snôva u susret.

Zasijaj i meni! K'o nimfa u času tvog mitskog rođenja
Ogledalo držim ti spremno u najtišem bezdanu duše,
Već tvoj u njemu sniva lik k'o dalek plam.
Hodi! Svemeđesepred gobom ruše: vekovima se igraš dugim
Kao trenucima, sahnu daljine od zvezde do zvezde, od duše do duše.

O, spusti k'o most preko ponora mračnih
Plamenu svoju dugu napokon do praga i moje samoće.

Objavljeno u časopisu "Misao" 1919—1937, Beograd. | Digitalna Narodna biblioteka Srbije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Jul 18, 2012, 03:00:16 pm »

*
Stihovi Anica Savić Rebac


PROLETNJI DITIRAMB

Planulo je proleće u tisuć cvetnih strukova,
Gori u ružama srce moje ljubavi,
Sada, u času kad procvali vrtovi vladaju svetom.
Bezdana trava je modra i čempresi zlatni,
Vetar je samo šušanj svile nebesna svoda,
A ja imam tvoju dušu kao prostran vrt.
Negde daleko okreću vidici
Sunčane kaskade i daždeve plave,
No srce neba gori u postojanoj žari.
Prelivaju se mesečaste manjolije k'o vodoskoci,
Sve grane drhte u zagrljaju,
A moja je duša na tvojim usnama,
Kao pečat je spuštena moja duša na tvoje usne, za navek.
U granama pevaju vetri k'o ptice purpurne,
Bezgraničnog proleća nišu nas vali.
Sunčani vinogradi kraj mora
Kroz tvoje tamne trepavice zrače,
A bašte Afrodite sjaju beskrajem kao zvezde.


APRILSKO JUTRO

U ovo jutro aprilsko, puno suza i tužna sunca,
Bojažljivo sam pohodila zemlju svoga proleća,
I videla sam gde cvetaju zore neizrečne
Što osvetljavaju moju mladost, videla drhtave beskraje snova  
Zapaljene kao suncima cvetnim krunama sa srcem živim:
O lale od crvena kristala, perunike bele ko zvezdani velovi,
Cvetovi sunca i ljubavi, cvetovi plavi i zlatni, cvetovi zvezdanih beskraja,
O, kako sam tužna kad palite snova lučeve u mojoj duši!
Srebrna zvona bleda s mirisom zemlje u prvom vrenju,
Buđenje rana što ponovo tonu, u teške oblake,
Pa modre sase aprilskih vedrina
Tihe margerite u bezdanu morske trave,
I plamene kupe i grozdovi svilni
I grane jabuka u cvetu, san mi otvarahu čudne beskraje:
Nebesne staze me zavale, s obricanjem jedva podnošljive sreće.


INKANTACIJA

Snežna zemlja k'o da dišu u snu,
K'o da zraci puni medne rose
Prodiru kroz ćilim lak i zvezdan,
Prodiru kroz hladnu površinu
U dubine tople njene grudi.
Tamo drhte sad već pola budne
Žile tanke, i sokovi struje;
Kroz vazduha tišinu kristalnu
Čujem gde se večito klijanje
I semenje nebrojene kreće:
Zemljina se večna plodnost diže
Sva na moćnu zapovest meseca
Kao slana pena morskih plima;
A kroz oštri miris snega struji
Prvi dah nerscvetana cveća:
To ga, u kolu Sestara Rosnih,
Hrani rosom Cintija mađiskom
Bašta svojih nebeskih, gde cveta
Po putanjama safirne tame
Kao simbol daljnja bujna žića,
Hiancint i narcis, cveće kiše.




Anica Savić Rebac
Rad Uroša Predića
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Jul 18, 2012, 04:03:59 pm »

*
Stihovi Anica Savić Rebac


PRAKSITELU

Noćno nebo, ko senka modroga beskrajnog Maja,
kao u trenu belo sunce lepote kad klonu
Obli ga sjaj: Sa istoka, zanosnim letom nepomičnim,
Moćan mesec se diže etirom tamnim — i kao
Suze pod milovanjem su zvezde pod njegovim zrakom
Posred modrih beskraja
Što se svetlošću i tamom ko srma prelivaju,
Dok pod neizrečnom čari
Dišu i premiru nežni oblaci od vlažna mramorna sjaja.

Budi se senka modra beskrajskoga Maja,
Budi se besmrtna lepota sna bogova,
Mesec dok sija — odlomak nebesna mramora,
Najlepši svet iz njega što vajaš:
Bogova likove sjajne na kojima drhće
Osmejak zlatan, ko zrak njinog umrlog sunca.

Nebom žilama nevidnim i nežnim,
Bela krv bogova struji.
Na oživeloj modroj i srebrnoj tami
Bogova likovi snuju kao na prozračnome nebu nebesa —
Na oživeloj tami
Sija nebesni mramor umetnosti, i sjaj mu
Božanska je maska na mračnome liku Beskraja.


ROMEO I JULIJA

U toplom sjaju vaše cvetne zore
Gube se ko i vrhovi mačeva
I zvezde, smrtno bled im lik ne sneva.
No zore vaše dok još vatre gore

Iz zapada krvava se razleva
Ko zora vaša vedrog plama more.
I dva ta plama lepši plam još tvore:
Sa zorom vašom zapad vaš se sleva.

Najdivnije blistanje sad se rasu,
I jedna ruža tek nebesa sva su —
A zvezde dve u njima sene gube:

Vaša se, evo, zlatna zvezda spaja
Jutarnja sa večernjom sred tog sjaja,
Ko vrhovi mačeva da se ljube.


MAGIA NATURALIS SOLSTITIUM

Tiho u zlatnome miru sužavahu se prstenovi dana,
U purpurna tonjahu mora večernja:
Opalni blagi žar jesenjih zalazaka,
Drhtaji bleda purpura u lišću i u poznom grožđu,
Najnežniji plam razliven po nebesnoj pučini mlečnoj:
Talasi i vetri i buktinje buja,
Polako je leglo sve u najdalji najtiši sunčani zaton
— da najzad iz tame
Blesne u dnu nebesa obrtnika tajanstveni luk.
Tišina neba se penje kao strmen zid.
No negde daleko kroz krajeve strane
I ravni beskrajske razleže se srebrna jeka oružja,
A štitovi zvuče u plesu mađijsku:
To svetlosni dusi što čuvaju život međuzvezdani
Odgone čini, i štite sunčev san.

i sve je već zasjalo snova: u nebesnom krugu se proleće
rađa —
Obnažena loza se vije uz sunčani zid tišine,
Ko slutnje mora preko surih stena
Padaju ogromni modri odsevi, i ljubičast se penje dim,
Toplota nežna zrači sa osunčana snega;
Visoko nad strujama hladnim
Proletnje senke cvetaju azurom,
A dole na zemlji
Drveta u inju, ko šume belog korala, bujne,
Dignute iz podmorska duga sumraka
I snova sumornih med vedrije struje gde neba sjaju
U modrom miru halkionskih dana. / Projekat Rastko
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Jul 18, 2012, 04:18:45 pm »

*

TRAGIČNA SUDBINA HEROINE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

BEOGRAD — Žene su, namerno ili slučajno, gotovo uvek u prošlosti srpske kulture delile neslavnu sudbinu da su, bez obzira na veličinu i značaj njihovog dela, bile nekako skrajnute u stranu ili prekrivene velom zaborava. Iako su se pripadnice nežnijeg pola uspešno tokom proteklih decenija prošlog i pretprošlog veka ogledale na poljima umetnosti i nauke, nesporan je utisak da su njihove muške kolege uvek dobijale jasnija i otvorenija priznanja javnosti. Kada se danas pomene istorija helenske kulture i književnosti, gotovo svima će prva asocijacija biti ime profesora doktora Miloša Đurića, jednog od najpoznatijih profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu svih vremena i jednog od najvećih srpskih helenista. Ipak, i jedna žena je dala ništa manji doprinos na polju izučavanja helenske kulture, ali i srpske poezije, a opet se imena Anice Savić Rebac danas sećaju samo uski krugovi helenista i studenata ove oblasti.

Anica Savić Rebac rođena je 4. oktobra 1892. godine u Novom Sadu, u uglednoj građanskoj porodici. Njen otac Milan Savić bio je poznati književnik, pisac i prevodilac, koji je uređivao nekoliko književnih časopisa tog vremena, dok joj je majka bila poreklom Grkinja, i takođe je poticala iz ugledne porodice. Zahvaljujući ocu, koji je jedno vreme bio sekretar, potom i urednik "Letopisa matice srpske", Anica je od malena bila u dodiru sa književnicima, slikarima i školovanim ljudima tog vremena. Rano je počela da uči klasične i moderne jezike, tako da je već sa 13 godina imala prve objavljene prevode. Završila je Srpsku osnovnu školu u Novom Sadu, srednjoškolski tečaj u Srpskoj pravoslavnoj višoj devojačkoj školi, kao redovna učenica, i Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju kao privatna učenica. Anica je sa svega 13 godina počela da se bavi prevođenjem sa engleskog jezika. 1905. godine izlazi njen prevod Bajronovog speva "Manfred" — Anicu Savić proglašavaju čudom od deteta, a narednih godina stvara i originalna književna dela, pesme koje je pohvalio i porodični prijatelj Savićevih, Laza Kostić.

Izvesno je da su je već u najranijoj mladosti privlačili klasična filologija i klasična književnost. Godine 1910. upisuje klasičnu filologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beču. Tokom svojih studentskih dana bila je u centru modernih kulturnih zbivanja sa početka 20 veka. Posle rata Anica je diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde postaje redovni profesor. Objavila je veliki broj eseja i naučnih dela iz oblasti helenistike, ali i srpske književnosti, a najpoznatiji naslovi su "Geteov helenizam", "Ljubav u filozofiji Spinozinoj", "Mistična i tragična misao kod Grka", i "Tomas Man i problematika naših dana". Posebno mesto u književnom radu Anice Savić Rebac zauzima pesnička zbirka "Večeri na moru", gde stihovi odišu toplinom i iskrenošću. Nekoliko meseci posle smrti supruga Hasana Rebca, službenika Ministrarstva vera u Kraljevini Jugoslaviji, ne mogavši da podnese odlazak životnog pratioca i oslonca, Anica Savić Rebac ubila se u svom stanu u centru Beograda 1953. godine. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, a njeno nedovršeno delo "Antička estetika i nauka o književnosti" objavljeno je posthumno, 1954, u izdanju beogradske "Kulture". Njene studije, rasute po brojnim časopisima, prikupio je profesor Predrag Vukadinović i priredio širi izbor iz dela pod naslovom "Helenski vidici" 1966. godine.

Profesor grčkog jezika i književnosti Jelena Todosijević za delo Anice Savić Rebac kaže da je izuzetno bogato, ali da je činjenica da se o njoj danas malo govori u srpskoj kulturi i književnosti.

— Ceo njen život bio je izuzetan, od činjenice da je još kao devojčica prevodila književne klasike, da je njenim radom bio oduševljen i Laza Kostić, da je dala izuzetno važna dela i prevode iz oblasti helenističke književnosti, ali i da je stvarala originalna književna dela, prevashodno poeziju, pa sve do njenog tragičnog kraja i sudbine od koje se nije moglo pobeći. Po celom svom životu i radu Anica Savić Rebac jedna je od najoriginalnijih ličnosti srpske kulture i potpuno nepravedno je danas maltene zaboravljena od strane novih generacija. Ipak, nikada nije kasno da se njeno bogato delo ponovo otkrije — veruje Todosijević.


Srećko Milovanović

 
Ovako je pisala Anica

"U ovo jutro aprilsko, puno suza i tužna sunca,
Bojažljivo sam pohodila zemlju svoga proleća,
I videla sam gde cvetaju zore neizrečne
Što osvetljavaju moju mladost, videla drhtave beskraje snova
Zapaljene kao suncima cvetnim krunama sa srcem živim…"

("Aprilsko jutro")

Pravda | 14.09.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 23, 2013, 10:18:16 pm »

*

ANICA SAVIĆ-REBAC
Ili misterija smrti najpametnije Srpkinje


Ma, šta mi kažeš Persida, zar se Anica još nije ubila? Rezala je vene, ali su je spasili. Zamislite!? Pitam se kako ih je to rezala, kad je preživela? Ako je dala reč Hasanu da će se ubiti onda je, mislim, red da se lepo ubije. Ovako su dve istaknute beogradske drugarice, nekad gospođice u svojim, (sad) oslobodilačkim. salonima komentarisale Anicu Savić-Rebac davne 1953. godine.

"Bez osvajačkih crta lica i ljupkosti u držanju, više gorda i opora, nego blaga i umiljata, Anica nije naročito primećivana u beogradskom društvu" — tako je opisivao večno u nju zaljubljeni, najdecentniji prečanski intelektualac, gospodin Kašanin, a onda su se stvari naglo promenile... Iznenadna smrt njenog bolesnog muža Hasana, bivšeg četnika-komite i prijatelja Mustafe Golubića, i njeno obećanje da će odmah za njim u smrt napravili su od nje trač partiju godine.

Anica, po prirodi asocijalna i sasvim okrenuta svom antičkom svetu punom kipova i iracionalnih ljubavi, dala je mužu obećanje da "bez njega neće živeti'" da bi ga "okuražila" jer niko nije mislio, pa ni Anica, da će Hasan stvarno umreti.

A onda je on umro.

Ona je ostala potpuno sama, a Beograd vrelo zainteresovan za to kada će ona ispuniti svoje obećanje...
 
Priča o neosporno najumnijoj Srpkinji pominje se davno, još u zagušljivom prošlom veku, kada su jednog jutra 1892. pisac Milan Savić i njegova plemenita žena, Julka (rođena Davidovac) dobili svoju jedinicu Anicu Savić-Rebac.

Anica je bila novosadsko mezimče koje su mazili i na kolenima cupkali čika Jova Zmaj i Laza Kostić.

Francuski, nemački i engleski, još kao dete naučila je da govori kao maternje jezike, a u četrnaestoj godini objavila je svoj prvi prepev Šelija.

Njen otac, Milan Savić, sekretar Matice Srpske i prevodilac Geteovog Fausta, sve je činio za svoju jedinicu, samo da ona dobije što bolje obrazovanje, "samo da se njen talenat razvija".

Anica je išla u privatnu gimnaziju i zanimao je isključivo samo jedan muškarac — čika Laza Kostić, uz čije je pesme u san padala i iz sna se zadihana vraćala.

Milan Savić je, inače, pomagao Lazi onda kada ga je ceo svet odbacio i sve je činio da Matica objavi njegova dela, pa je Laza bio najbolji prijatelj porodice i Aničina sasvim tajna ljubav, opsesija njenog ranog devojaštva. Veliku tajnu za koju nije znala ni njena mama Julka, koja je mislila da prati sve Aničine poglede, čuvala je devojčica od svih.

Dok je Anica krišom gledala u starog Lazu u njene prozore je zajapuren i zanesen piljio sasvim mali Kašanin.

Kašanin je bio četiri godine mlađi od Anice i nije bilo dana da je prošao kroz srpsku Atinu da nije našao razlog da skrene kroz Hlebarsku ulicu, gde je Anica stanovala, ne bi li je video kako stoji na balkonu ili gleda kroz prozor.

Ali, kako je Kašanin posle pisao. "na balkonu nikad nije bilo nikog, a vrata su uvek bila zaključana".

Anica je čitala ili gledala Lazu, ili se brinula za njegovu sirotinju i bolesti. Na sve načine je mali Kašanin pokušavao da upozna Anicu, ali nije uspevao. Uzalud je šetao Hlebarskom ulicom po kiši i vetru, uzalud je išao na književne večeri i koncerte. Anica ga nije primećivala.

A onda je došla 1910. godina. Te čudne i vetrovite godine umro je Laza Kostić, a Aničina porodica preselila se u Beč da bi ona studirala klasične jezike i književnost kod profesora Radermahera. Anica je volela, uz topao čaj, u šali da govori da je njen dobri otac, Milan Savić otišao zarad njenog talenta u Beč isto kao što se Horacijev otac preselio zbog Horacija u Rim.

Čudna vredna i uporna gospođica Rebac nije u Beču uživala kao što bi to druge gospođice činile. Nije se ona zanosila ljubavima, kolačima i plesovima, već je svoju strašnu i neutešnu žalost zbog Laze ublažavala svojim druženjima sa profesorom Radermaherom. U dugim i čudnim, običnim ljudima i veselim gospođicama nerazumljivim, zanosima, predelima i pričama iz stare Helade pronalazila je ona sav smisao svog mladog života.

Profesor Radermaher bio je jedini muškarac, koji je posle čika Laze uspeo da razume njene olimpske zanose i hiperborejska interesovanja, njenu stravičnu žeđ za tajnama grčke i rimske mistike i ezoterije. I dok je zabrinuta mama Julka odmeravala bečku gospodu i kupovala lepe materijale za haljine svoje kćerke, Anica je čitala i sanjala ambrozijski svet i zanosila se Nižinskim koga je gledala u bečkom baletu.

Kada je jednog jutra Julka zabrinuta za Aničinu malokrvnost pitala šta bi joj mogla skuvati da je razveseli ona je rekla:

— Ambroziju!

Zabrinuta gde bi to jelo mogla naći, pitala je Julka šapatom svoga muža šta je to?

— To ti je ono jelo što po grčkoj mitologiji jedu bogovi i njihovi konji — odgovorio je Savić kroz suzdržan smeh.

Ambrozije nije bilo na bečkoj pijaci.

Godine 1913. ona je apsolvirala i rat je prekinuo njeno dalje školovanje. Sa svojim profesorom Radermaherom nastavila je ona da se dopisuje sve do njegove smrti 1952. godine.

Iz rata je Anica opet bežala u grčka i rimska ratovanja, a onda je 1918, na dan ulaska srpske vojske u Novi Sad, upoznala mladog gospodina Kašanina. Mladi gospodin Kašanin bistar i naočit, bio je sada student koji je tu došao da učestvuje u radu Srpskog narodnog odbora. On je već bio zaboravio na nju, na svoje šetnje Hlebarskom ulicom i na želju da je upozna. Ona je čitala njegove radove u Braniku i somborskoj Slozi, ali sada ga je videla prvi put.

Odmah su postali nerazdvojni.

Po povratku iz Beča Savići su ostali bez svoje kuće u Hlebarskoj ulici, i sada su živeli na uglu Nikolajevske i Lazareve ulice u apartmanu čiji su prozori gledali na usamljenju i tamnu Nikolajevsku crkvu i na njenu uvek praznu portu.

Da li zbog starog nameštaja, ili zbog ostarelog domaćina, među kojima je Anica izgledala još mlađa i naivnija nego što je bila, ili samo zato što sam im odlazio u posetu predveče, zauvek mi je ostao u sećanju mračin i tužni stan. Na vratima me je svaki put presretala Aničina mati sa osmehom i rečima koje su bile isto toliko ljubazne koliko i konvencionalne. Aničin otac nije bio sa mnom mnogo razgovoriv, valjda i stoga što je verovao da ga, kao i svi šadašnji mladi ljudi, ja mnogo ne cenim. A možda nije govorio i zato što je slabo čuo, i zato što nisam dolazio k njemu nego Anici. Onako kako bih ga zatekao kad bih ušao, tako bih ga i ostavio kad bih izlazio. Stajao je malen, sitan, ružan, za pultom i pisao...

Tako je opisivao, u svojoj ispovedi na te dane, gospodin Kašanin koji je Aničin svet obrnuo naopačke. Ona koja je volela samo stare i pametne muškarce i koju su je jedino razumeli, osedeli i prezreni Laza i zaneseni profesor Radermaher. Sada je svako veče u svojoj sobi, u plavičast sumrak, sedela sa ovim mladim muškarcem, skoro dečakom, i pričala o poeziji i dunavskim plažama, o pitijskim zagonetkama i orfičkim strastima.

U varoši koja je još mirisala na rat i gde je jedna vojska tek otišla a druga došla nije bilo struje. Njih dvoje bi tako sedeli u potpunom mraku, jedva se nazirući i sakrivajući tako svoja crvenila i poglede sve dok Anica ne bi skočila i rekla:

— Bože, što ne kažete da je mrak! — onda bi zapalila malu petrolejsku lampu a sobu bi ispunile dugačke senke, i Anica bi odmah počela da govori o Lazi. I mladi Kašanin je voleo Lazu. Pričajući o Lazi, on bi opet pogledom malog dečaka koji prolazi Hlebarskom piljio u njeno lice, a ona bi se, praveći se da joj sva duša gori za Lazom, smeškala od zadovoljstva koju joj je ova nova i nenadana ljubav donela.

On je voleo Ruse, ona Helene, On Francuze ona Engleze. Njihove, Julki sasvim nerazumljive svađe, završavale su se kikotom i osmesima.

Sećajući se tih večeri on je zapisao:

"Nju je trebalo gledati, ne samo slušiši, kad je ponesena i ushićena izlagala svoje misli. Ne sedeći u fotelji ni minut mirma, ona se naginjala, ispravljala, pljeskala rukama i širila oči... Pre je ličila na debitkinju glumicu, nego na svršenog studenta klasičnih jezika i više sećala na dečaka nego na devojku."

Anica se, praveći se važnom, sve više zaljubljivala u Milana, a da to nije ni primetila. Milanova želja za Anicom bila je presecana njenom pozom svršene studentkinje i starije gospođice.

Celu godinu dana, od jeseni 1918. do januara 1919, njih dvoje su punili sumrak na uglu Nikolajevske svojim znanjima i strastima, a onda je Milan trebalo da otputuje u Pariz na Sorbonu gde je upisao istoriju umetnosti, a Anica u Beograd za ispite na univerzitetu.

Sasvim naivno, verovali su da će se njihov zanos održati preko pisama. Anica je zamolmla Milana da se dopisuju na francuskom. Milan je pristao iako mu je to bilo smešno.

O ljubavi Anice i Milana zna se sasvim malo, kao uostalom o bilo kojoj velikoj ljubavi zaključanoj u sumrak memljive sobe. Ni sama Julka, koja je katkad sitnim koracima prolazila sporo ispred zaključanih vrata, nije znala šta se dogodilo.
 
Malo poljubaca, puno obećanja i previše nerazumljivih stranih imena! — kako bi rekla njihova sluškinja. ...

Stalno ga je proveravala, isiitivala, začikavala kroz pisma. Ispitivala njegove opsesije i znanje francuskog. Sasvim sigurna u njegovu ljubav ponekad bi, kroz neki blag opis ili reminiscenciju, pokazala i tanku okrutnost...

Pametne devojčice svi neguju i tapšu, pametne devojke već postaju čudne i opasne za svoju sredinu, a pametne žene su već prava tragedija i predmet ismevanja za srpske gradove. Tako je već stotinama godina. Nekad dika i ponos srpske Atine, Anica sa svojim ekskluzivnim stavovima, više zainteresovana za Trojanski rat i muze nego za srpsku stvarnost i haljine, sve je više bila predmet ogovaranja i intriga. Sredina ne oprašta nezainteresovanost za nju. A onda, kada je već ionako krhka i nežna, crnka, markantnog nosa i "konvencionalno ljupkog lica" bila razdirana svojim duševnim bolovima, dobila je pismo od Milana u kome je pisalo da se on oženio ruskom groficom.

Bila je šokirana, ponižena, duboko uvređena i sasvim sigurno — potpuno nesrećna. Odjedamput je shvatila koliko je volela tog mladića...

Odlučila je da se i ona uda... Ali za koga se, zaboga, tako pametna Srpkinja u Srbiji mogla udati?

Hasana je Anica srela sasvim slučajno, ili ga je možda dozvala. Oni koji znaju nešto o njihovom prvom susretu ili su mrtvi ili ljubomorno čuvaju tajnu. Neki kažu da je to bilo u Parizu. U jednu suvu jesen.

Hasan je na turskom značio lep i Hasan je to u životu i bio. Ogroman i žovijalan — kako su ga njegovi savremenici opisivali, Hasan je bio načelnik u muslimanskom odeljenju Ministarstva pravde. Ranije je taj dinarski gorštak, stočanin, poput Mustafe Golubića i drugih srpskih, mladobosanskih rodoljuba, muhamedanske veroispovesti prošao ratnu školu eteričnog, "šturm und drang", vojvode Tankosića.

Bio je jedan od onih srpskih komita, ustaša, potom četnika koji su u "Zlatnoj moruni" uz duge čibuke i prevrelu rakiju, u duhu najbrutalnijih svedočanstava poljskog plemića, srpskog aristokrate, Stanislava Krakova, prepričavali svoje avanture s južnih balkanskih gudura. Hasan je, po nekim navodima, bio jedan od onih srpskih bojovnika koji su jezdili Kosovom, Metohijom i negotinsko-kumanovskom granicom noseći na kopljima glave arbanaško-turskih dahija, sveteći se za ubijenu srpsku nedonoščad.

U tom romantičnom ratniku, srpskom vitezu muslimanske veroispovesti, gorda prečanska intelektualka, opsednuta jelinskom heroikom, pronaći će prototipnu figuru za svoje pretplatonsko-spartanske snove.

Hasan, koga je zlobna beogradska čaršija neopravdano optuživala da je "glup", u međuvremenu će izrasti u najpoverljiviju figuru srpsko-muslimanskih diplomatskih, antikatoličkih, taktičko-strateških manevara.

Hasan (lepi) će ovaplotiti njene najskrpvenije vizije, i u njemu će ona pronaći vezu između ahilejske uzvišeiosti i hiperborejske nedokučivosti.

Nikada Anica nije otišla ni na večeru u Pen klub ili na bilo koji skup a da njen Hasan, kao ogromna senka, nije bio uz nju. Takva bračna odanost i vezanost provocirala je u književnoj čaršiji više prezira i ogovaranja nego klasičan književni blud i razvrat.

Ali, Anica nije marila za to. ...

Kada je sreo 1927. Kašanin je bio šokiran.

Nekoliko puta ih je posetio u Lominoj ulici, gde su živeli.

Anica je bila formalna i hladna. ...

Očigledno razočaran, Milan će zapisati:

"Iz godine u godinu nametljivije i utoliko ubedljivije ukoliko smo se ređe viđali, život kojim je živela Anica Savić činio mi se ne istinski, već fiktivan, njen odnos prema pojavama i bićima veštački. Zauzeta naukom i poezijom, čitanjem i pisanjem, volela je Platona i Lukrecija, ne i žive ljude. Ničim nije pokazala, još manje rekla, da joj je žao što nema braće i sestara, i nema dece..."

U ovom tekstu Kašanin je zaboravio samo da napomene da je pored tolikih mrtvaca volela kroz "jezivu romantiku" i jednog živog muškarca — svog Hasana.

Samo je taj zanos, zanos koji je nerazumljiv bez izvornog poimanja erosa, mogao privoleti jednu više nego, makar i mladalački, samosvesnu intelektualku da se odrekne svoje karijere i poput orijentalne, krotke hanume krene za svojim mužem u smeru njegove delikatne političke misije. Tako je miljenica austrijskog konzervativnog filologa Radermahera, bečka apsolventkinja, primadona vojvođanske intelektualne scene zvezda pariskih (i inih evropskih salona) uz svog Hasana, uz svog Ahileja stigla 1930. u Skoplje.

Hasan je tamo postavljen za upravnika muslimanskih vakufskih imanja, a ona za nastavnika gimnazije i honorarnog asistenta na fakultetu. Decenija provedena na južnom polarnom polju srpskog naciona mogla bi se iz jednog ugla tretirati kao Hasanovo obrušavanje od Aničinog Ahileja do njene ahilove pete, pogotovo ako se ima u vidu da je njena ekspertiza ranojelinske filosofije na kraju svedena na dugogodišnje suplentovanje ili predavanje na Skopskoj medresi.

Politička pozadina cele stvari je ipak bila zanimljivija. Hasana je srpska vlast poslala u Skoplje da bi kao Srbin muslimanske veroispovesti delovao na brojne "mudžahere" koji su se tu sklonili, bežeći iz Bosne i Hercegovine od austrougarske vlasti kako bi pojačao njihovo "srpsko" osećanje nad "muslimanskim". U tom smislu se i na Aničin rad u medresi može gledati kao na svesnu ili nesvssnu konspirativno — špijunsku misiju za srpsku stvar. ...

I pre spoznaje Hasanove opake bolesti, Anica je bila opsednuta idejom dobrovoljne smrti. U toj opsednutosti je bilo nečega veoma bliskog japanskom organskom stapanju sa sudbinom države, ali naspram japanskog rojalističkog rodoljubivog transa (samuraj se oslobađa od života lako kao što se trešnjev cvet oslobađa od latice) Anica je ispunjena personalnom ljubavlju, ljubavlju žene prema muškarcu koji joj je omogućio dubinu mističke spoznaje i potpunu zaštitu i videla je kraj u zajedništvu voljenih bića ...

Puno godina kasnije, uprkos povlašćenom položaju u Titovoj Jugoslaviji, položaju zbog koga će i za života, a pogotovo nakon smrti biti ogovarana, zašto ne reći i licemerno-perfidno potcenjivana, u vreme opšteg etatističkog zanosa, u kojem nisu učestvovali samo odabrano-odbačeni, Anica se u potpunosti posvetila tom transcedentalnom imperativu dobrovoljnog napuštanja života. Kad bi joj neki perverzni intelektualac željan antičkih pikanterija ponosito skrenuo pažnju na ovaj ili onaj rukopis upućen njenoj omiljenoj Heladi, ona bi melanholično upitala "a kako se tu komentariše antička ideja dobrovoljne ili svesne smrti?"

Potom se Hasan razboleo i ideja smrti se otrgla od svoje metafizičke aure...

Sitna ženica, koja se grohotom smejala, i koja osim svog Hasana i vučjaka Vuleta nikog na ovom svetu nije imala bila je prestravljena ozbiljnošću stvarnosti i zavetovala se Hasanu na večnu ljubav.

Kada je Hasan umro, naglo i prebrzo, krvoločni Vule je nije mogao odbraniti od oštrine stvarnosti koja je prodrla kroz njena helenska vrata. Svi su čekali njenu smrt, ili bolje rečeno, svi su je želeli... iz zabave... iz intrige... radi uzbuđenja...

Kako to Vinaver piše, ona je neuspešno prerezala vene jedanput što je pojačalo pritisak i prezir javnosti.

A onda je rešila da napravi rođendansku zabavu i da na nju pozove sve one koji su "zahtevali njenu smrt".

Na rođendanu je, kako svedoci u sećanju drže, Anica bila vesela, kikotala se i prkosila i kao uvek išla oko njih svojim laganim korakom. Svi su bili zapanjeni. Čak je i tračansku večeru spremila. Još jedanput je beogradskoj čaršiji demonstrirala svoja znanja, sve ih uz osmeh ispratila i ujutru se, s metkom u srce, ubila. ...

Mrtva — pametna žena, ponovo postaje omiljena, kao devojčica, ponovo se priča o njenim talentima i blagostima. Mrtva, još ne dobija priznanje da je "baš pametna", ali se spominje uz odobravanje njena erudicija.


Isidora Bjelica
Tajni život slavnih Srpkinja

Kompletan tekst na: http://www.pravoslovo.net/
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 19, 2014, 03:17:40 am »

*
ANICA SAVIĆ-REBAC


HOD POD SNOVIMA

Filozof, estetičar, erudita, umetnik s izuzetnom privilegijom i pokretačkom snagom eksperimentatora. Te unutrašnje veze činile su je, pre svega i nad svim — Pesnikom

Spasili ste mi život, ali ste pogrešili, jer ću pokušavati da se ubijem dok mi to ne uspe, izgovorila je Anica Savić-Rebac peskovitog avgusta 1953. godine, posle neuspelog pokušaja samoubistva. A pokušavala je na najuzbudljivije načine, sve dok i smrti upornošću nije dosadila 7. oktobra 1953. Život je okončala metkom ispaljenim pravac u srce, kojim je jedino umela i da živi. Ruka joj nije zadrhtala ni na tren. Svoj apstraktni, izmaštani svet punila je paganističkim duhovima, jeresima i dogmama, bogovima, anđelima, avetima, senima iščilelih vera i naroda, idejama oživljenim i začinjavanim helenskim mudrostima. I nije umela da živi sama jer, ostavljenoj, više se nije našao niko ko bi podupirao njenu fiksaciju, izobraženu u uporednu stvarnost u kojoj je rasla kao miomirisni mak u polju korova, trn u oku dežurnih kibicera zajedljive palanke. Zagazila je svesno u ambis čim je ostala bez svoje, pokazalo se, ipak tamne strane — supruga Hasana Repca; njegova senka toliko je bila gusta da nije uspevala sama da nastavi dalje.

IZBIRLJIVA MELANHOLIJA REČI
 
Ljubav je jedino kadra naše pustinje prevesti u oaze.
 
Izabrala je. Iako ne biramo mi na koji način i kada ćemo na onaj svet; smrt je ta otmena izbiračica. Ponekad verujemo zaslepljeni gordošću i samoljubljem da držimo sve konce čvrsto pripijene uz prste, ali se ubrzo pokaže da su i tako pažljivo obmotani zamršeni u nerazmrsiv Gordijev čvor. I tada nastupa sve iz početka — ili s kraja. Nada. Vera. Glupost. Patnja. Dobro. Lepota. Tragizam.
 
A Anica Savić-Rebac je u srpskoj književnosti pravi primer s tragičnim ishodom.
 
Filozof, estetičar, erudita, umetnik s izuzetnom privilegijom i pokretačkom snagom eksperimentatora. Te unutrašnje veze činile su je, pre svega i nad svim — Pesnikom. Gradeći slobodne ideje i osećanja slobodnim stihom, prednjačila je u postupku koji pomera granice i vremena i prostora, ruši omeđena stanja krčeći put ka novom.
 
Većina njenih pesama fatalističke recepcije slutnje i nadanja, nastala je u mladosti kada je i najpre moguće iskreno se čuditi i diviti životnoj snazi, kada se živi očima i srcem, a ne nametima svakodnevice i navikama, kada usrećavaju široki horizonti istim intenzitetom koliko i uski, a radoznalost ne posustaje, jer nekim teralačkim i tragalačkim unutrašnjim porivom Anica je znala da poezija ne trpi teoretisanja, zadatosti, naročito ne utege steknutog ali i nametanog znanja. A ona ga je iz dana u dan nemilosrdno gomilala, iako svesna da učenost i logika iskrenosti i spontanosti škode, i da uprkos želji da bude i ostane, ipak gubi privilegiju — Pesnika.
 
Okrenula se naučnom radu.

I baš tom autohtonom iskrenošću i neslućenim dimenzijama duha i misli, neretko izražavanom skepsom i strogo izbirljivom melanholijom reči, Anica svesno razgrađuje monotoniju svakodnevnog i očekivanu, od uobičajenosti, harmoničnost u konstruisanju stihova, potom i lakom prevodnicom prevodi ih u snove, da bi po njima bosonoga, bestežna hodala. Njena poezija je prkosno neuslovljena, izuzeta od regionalnog, lokalnog ili bilo kog i kakvog prostora osim ličnosnog, jer — verovala je — umetnost ne sme biti sama sebi svrha, ona svojom plemenitom misijom prelazi u više sfere, obesvetilački međuprostor, ničije ništa, nulto stanje odakle nastupa uvek prkosna istina. Poezija.

NEDOSANJAN ŽIVOT
 
Zar vi ne znate koliko mrtvi mogu da budu živi, a koliko živi mogu da budu mrtvi?, zavapila je u jednom pismu upućenom Milanu Kašaninu, ta krhka žena u beskrupuloznom okružju gvožđa i rđe. I nikada, kao njena saputnica i sapatnica Isidora Sekulić, nije uspela da sakupi dovoljno hrabrosti, poistoveti umetnost i život, i živi u inat Jednim. Sredina joj nije dopuštala, sputavala je i saplitala na svakom majušnom koraku. Nije uspevala da joj se odupre. Ili nije želela. Zalazila je sve dublje, sve dalje u bivše, nestale svetove i religije, gubila se u sopstvene meandre lavirinta, u odlučnom odbijanju prilagođavanja na pogubnu palanačku filozofiju, ali i psihologiju. I taj veštački konflikt umetnosti i života, crpljenje snova i atmosfere stvarnog, bivali su kob Aničinog života, uostalom kao i mnogih naših, pa i svetskih pesnika, jer tu ne bi smelo biti potiranja niti nadvladavanja.
 
Iako je u kritičarskim, ali i čitalačkim krugovima nisu smatrali značajnom književnom pojavom, a nepravedno je docnije bila skrajnuta i na naučnom planu, Anica nikada nije podlegla kompromisima, niti sa samom sobom niti sa onima koji su naprečac donosili sudove, često iz nemanja volje da s punom pažnjom ulaze u njen rad i suštinski ga sagledavaju. Prihvatala ih je kao neminovnost, osluškivala sa zebnjom, često s premnogo bola ih zadržavala, utiskivala i pronosila kao usijani žig posred čela.

Ali, nije odustajala. Pisala je. Jer pisati za Anicu je značilo živeti u punoj ljubavi, u vezivom, neraskidivom i ostvarivom jedino kroz drugoga, iz sebe same, uspevala je tek uzgredno.
 
Pisanje je bilo potpuna formula, nepotpuno isanjanog života Anice Savić-Rebac…


Piše Laura Barna | 10.11.2010. | Pečat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Februar 10, 2015, 02:14:45 am »

*
BEOGRAD:


SPOMEN-PLOČA ANICI SAVIĆ-REBAC

U utorak otvaranje spomen-ploče pesnikinji i helenisti. Nesvakidašnjim darom i obrazovanjem zadivila i najveće umove svoga vremena. Detinjstvo uz Lazu Kostića, Simu Matavulja, Uroša Predića

Kulturni poduhvat postavljanja spomen-ploča na kuće u kojima su živeli i stvarali naši najznačajniji pisci vratiće dug i jednoj od najumnijih žena srpske kulture, pesnikinji i helenisti Anici Savić-Rebac. Kao deo akcije koju zajednički vode Ministarstvo kulture, "Večernje novosti" i beogradske opštine, sutra u 11 sati obeležje će biti otkriveno na zgradi u Carigradskoj ulici broj 8, u kojoj je stanovala od 1947. pa do smrti 1953. godine.
 
Ćerka Julijane i Milana Savića, sekretara Matice srpske i urednika njenog "Letopisa", pisca i čuvenog prevodioca Geteovog "Fausta", rođena u Novom Sadu 1892. godine, od detinjstva je pokazivala briljantne sposobnosti. Prevod odlomka iz Bajronovog "Manfreda" objavila je kada joj je bilo tek dvanaest, a godinu dana kasnije i prve pesme.

Njen prevodilački i pesnički talenat zadivio je i krug kućnih prijatelja, u kome su, između ostalih, bili Laza Kostić, Simo Matavulj, Uroš Predić... navodi u temeljno dokumentovanoj monografiji "Život Anice Savić-Rebac" filozof Ljiljana Vuletić.
 
"Kada pogledam na one svoje nespretne prvence — a bio sam 3-4 godine stariji od nje - čisto bi ih sve bacio k vragu," piše njenom ocu Laza Kostić. Činjenica da je Anica u nekoliko meseci položila ispite za dva razreda i pri tom imala još vremena da piše stihove, gotovo je uplašila čika Uroša Predića (naslikao je njen čuveni portret sa crvenim šeširom), koji u jednom pismu navodi: "To je isuviše za jedno dete".

U gimnazijskim danima prevodila je sa nemačkog, francuskog i engleskog, a poznavala je italijanski. Ipak, njeno životno opredeljenje postaće proučavanje starogrčkog i latinskog, antičke književnosti i filozofije, pa je put vodi u Beč, na studije klasične filologije. Zbog rata će se vratiti u rodni Novi Sad, gde će drugovati sa Milanom Kašaninom, a zatim i voditi intenzivnu prepisku.
 
Poslednja dva semestra klasičnih studija završila je u Beogradu, gde se kretala u društvu u kome su bili Crnjanski, Todor Manojlović, Isidora, Andrić, Vinaver, Desanka Maksimović... U "Lirici Itake", Crnjanski joj posvećuje provokativnu pesmu "Reljef sa likom Dantea", a u njenoj ostavštini Ljiljana Vuletić je pronašla i jedno ljubavno pismo autora "Seoba". Po svemu sudeći Anica mu naklonost nije uzvratila, verovatno zato što je njeno srce već tada pripadalo Hasanu Rebcu, Srbinu muslimanske veroispovesti, rodom iz Mostara, zbog koga je preskočila sve predrasude i malograđanske barijere i pratila ga u stopu kroz životne nedaće. Za njim je krenula i u smrt.
 
"Hasan i Anica bili su, u mnogo čemu, sušta suprotnost već na prvi pogled", piše Ljiljana Vuletić. "On — visok, krupan, snažan, robusni dinarski tip; ona oniža, sitna, prefinjenog izgleda. On muslimanske veroispovesti, ona, rođenjem pravoslavne. On — sav posvećen politici, rečju i delom, bojovnik na nemirnim balkanskim prostorima; ona pesnikinja, naučnica, profesorka. Ona, savršenog zdravlja do kraja života, on teški srčani bolesnik. Ipak, ona je rekla: "Ti i ja smo jedno...", a on da "...kada bi se još jednom rodio samo bi nju voleo".
 
Njihova bliskost i prožimanje ostavili su jak utisak i na englesku spisateljicu i blisku Aničinu prijateljicu Rebeku Vest, koja ih je upoznala u Skoplju. U čuvenom putopisu "Crno jagnje, sivi soko", pominje ih kao "dva stuba nosača" na kojima "počiva kuća koja nam je neophodna da se u nju sklonimo ukoliko ne želimo da nas vetrovi prirode oduvaju".
 
Upravo u skopskim danima Anica, uz intenzivan naučni rad (doktoririrala je 1932. godine na BU, sa radom "Predplatonska erotologija"), predavanja u gimnaziji i na tamošnjem fakultetu, prevodi novele Tomasa Mana. Održavaju i intenzivnu prepisku. Zbog čestih selidbi koje su je zadesile tokom Drugog svetskog rata (po dolasku u Beograd, Hasan i ona će jedno vreme čak stanovati u učionici na Filozofskom fakultetu, koju će napuštati tokom nastave) sačuvano je tek nekoliko pisama. Izvesno je, međutim, da je veliki nemački pisac kao materijal za svoj roman "Josif i njegova braća" koristio njen naučni rad "Kalistos", o povezanosti svetlosti, lepote, ljubavi i saznanja.



KIŠOBRAN ZA CRNJANSKOG Kada je Miloš Crnjanski otvarao izložbu Petra Dobrovića u Novom Sadu, čuo je kako se Milan Savić, nezadovoljan što je njegovoj ćerki Anici posvetio pesmu u kojoj se pominju kentauri i gole žene, sprema da ga istuče kišobranom.
— Ja sam se, u to vreme, tukao, i na ulici, ali nisam mogao da se tučem sa čovekom koji je bio od mene valjda četrdeset godina stariji — prisećao se kasnije Crnjanski. — A Dobrović se kikotao, i nije pristajao da neko drugi, mesto mene, to predavanje o slikarstvu održi. Može se misliti kako mi je bilo, kada sam rekao prve reči, primetio, u prvom redu, starog gospodina sa kišobranom u ruci. Kada bi nam se pogled susreo, on bi, da me ne gleda, zatvorio oči. Meni je, u glavi, onda, počelo da se muti.


M. Kralj | 26.03.2012. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: