Milosav Buca Mirković — Moji me tramvaji voze u beskonačnost
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « IZ SRPSKE KNJIŽEVNOSTI « Odabrane strane — eseji • zapisi • putopisi • ogledi • studije • kritike  « Milosav Buca Mirković — Moji me tramvaji voze u beskonačnost
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milosav Buca Mirković — Moji me tramvaji voze u beskonačnost  (Pročitano 6364 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Jun 09, 2011, 12:45:11 am »

**

MOJI ME TRAMVAJI VOZE U BESKONAČNOST


"U ove stihove silazi se kao u katakombe"
Milan Bogdanović

    
Nepunu godinu pre smrti, svoje i Tinove, Vinaver piše velikom pesniku: "Dragi moj Tine, u poslednjem broju Književnih novina objavljen je razgovor s tobom. Tu ti bolećivo izlažeš svoje misli, nade, zebnje, strepnje, slutnje. Nije to mala stvar biti najveći živi pesnik jedne zemlje od sedamnaest miliona ljudi, zemlje koja je za poslednja dva veka dala više ispravnih metričara nego čitava Evropa... Dragi moj Tine, svi su oni, Irci i neirci, buntovni sebri i velmože izraza, došli do vrhovnog uspona tek na kraju svojih zemaljskih dna. A ti zebeš: hteo bi, veliš, da prevedeš Prusta, ali, bojim se neću stići! Otkud ti ta skromnost?"
    
Tinovu skromnost nad skromnostima prevladavala je, preodolela, preobukla u svilu i kadifu različite asocijativnosti, knjiga "Opojnost uma", knjiga Tinovih misli, koje je priredio dostojni mu "ognjeni čauš" Dubravko Jelčić. Knjiga svakolikih Tinovih intelektualnih, estetičkih i etičkih pogleda, samovlasnih i samoslavnih koji se po dimenzijama mogu meriti sa Matoševim, a po volšebnoj tananosti sa Krležinim.
    
Umnik i zaumnik je Tin Ujević na prostorima ove knjige. Ovde peva na sav glas, peva kao antidogmatski ledolomac, kao nesputani konačar, kao nesebični zvezdočatac — humanista bez mere i pesnik bez vere. Tu je sav Ujević, onaj Ujević koga svako nosi u sebi, kako je pre šezdeset godina klicao Dušan Matić. Poput paladina koji je čelo ovenčao pesničkim mađijama, kako mu je na zalasku pisao Vinaver. Ujević koji je uznemiravao osećanja i zaslepljivao svest lojalnih savremenika, kako je rekao Oskar Davičo.
    
Tinova poezija, koja se nekada činila, ako ne mistična a ono tajanstvena, danas je dobrim delom već ispala iz zglobova fundusa konzervativnih ideologija. I to zahvaljujući viškovima svojih životnih vrednosti i neprolazne aktuelnosti života koji umetnička dela poseduju. Koju god stranicu otvorite, iz nje izlazi ognjeni čauš, čarobnjak, zamišljeni i misaoni čarodej. Kreativni priređivač Dubravko Jelčić ušao je i zašao na sva magnetna polja velikog Tina i navigatorski smelo doveo ga na bližu obalu naše moderne književnosti. Tinova magnetna polja se opsenarski zarazno prostiru prostorom i vremenom:
    
"Tin je otvoren svijetu, ljudima za pobratimstvo a ne za otuđivanje, za avanturu a nikako za građanske komoditete, za divotu pijanstva, ponekad uprkos trulim trezvenjacima."(Saša Vereš)
      
Tinovi pogledi na piće, pijanstvo, vinđije i vinopije, bahusovski raspevano i humano: "Konačno pijanstvo ne mjerimo litrima i maliganima, bez obzira na mozgovne kočnice agensa apsorpcije. Jedva da se čovjek može propiti bez svoje psihičke privole, a još teže da može ostati začlanjen u poštovanom cehu pijanaca bez pijanačkog moralnog uvjerenja." O našem Rastku Tin veli : "Ali kada uzmemo jednog mladog pisca koji se formirao u Francuskoj, recimo Rastka Petrovića, može li se ustvrditi da on na sebi nosi osvećeni pečat francuskog duha. Rastko je u jednom smislu hrvatskiji pisac nego i jedan rođeni Beograđanin, pored svih dodira što su ih on, Tonin, Drainac imali s Francuzima."
    
Kao Matoš i kao Krleža, u širokom luku, u velikom zalu, Ujević je frekventno pisao o Beogradu, beogradskim i srpskim piscima, javljajući se kao najsrpskiji od hrvatskih pesnika. A poput Vladimira Čerine oduševljen je demokratijom stare Srbije, pozivajući hrvatsku omladinu da upozna beogrdski univerzitet koji "nije samo jedna dobra škola nauke, nego, štaviše, škola slobode."
    
Tinova enciklopedija "Opojnost uma" čita se i čitaće se sa povećanim tonusom radosti, pije se i ispijaće se kao čaša opojnosti. Blistava košnica asocijacija, majdan narcističke kulture, čitanka nad čitankama.
    
Pesnik Tin Ujević je sačinio izdvojenost i usamljenost. Malo je kazati da je živeo za umetnost reči. On je iz trena u tren naprosto umirao za jednostavne, prisne i drage ljudske potrebe, da bi imaginiravši dospeo u jednu od njih bio čovek sa svojim svetom, sa svojim životom, sa svojim samoizneveravanjima i o čovekovom promašaju unutar njih, bila je preteška i pod njenim teretom Tin Ujević nije izdržao. Umirući neprestance, izdvojen i sam, zadobio je utočište u jeziku, u umetnosti reči. U produženom svetu Tinovog pesništva  sve do čega nam je stalo kao da je na čas oslobođeno zemljine teže i krvnih čovekovih uza. Obreli smo se u svetu odblesaka, isijavanja, i himnodija. U tom nepristajanju na zemljinu težu, na stazi varke ili na putu prosvetljenja, u tom zakočenom umiranju čovekovih potreba i čula, u tom Tinovom izgubljenom raju ili pronađenom paklu, ni svakidašnja jadikovka nije više svakidašnja. Lako se čita, još lakše se pamti, ali se teško poima. U vremenskoj stisci i u životnoj tegobi, u potpunom i posvemašnom udesu čoveka koji peva posle rata, svakidašnja jadikovka omogućuje jednoj raspamećenoj ljudskoj sudbini da dođe do reči o sebi pre nego što dospe u azil za raspamećene, poharane, kada njena zavodljiva svakidašnjost ili savremenost — budemo li merili vreme poezije jednostavnih, bliskih i dragih čovekovih potreba.  Tinu Ujeviću nije bilo dato ne samo da sagleda, već ni da nasluti kraj te i takve jadikovke.

Kako je teško biti slab,
Kako je teško biti sam,
i biti star, a biti mlad!

I biti slab, i nemoćan,
I sam bez igde koga,
i nemiran, i očajan.
    
Tin Ujević se javio, himničnom apostolskom svakidašnjom jadikovkom u neobično fovistički bujnoj knjizi "Lelek sebra", 1920. godine u Beogradu, koji je, posle ratnih vihora i "brda leševa", postao njegov suđeni nesuđeni drugi zavičaj. O ovoj prvorodnoj knjizi pesama i pevanja nekrunisanog barda, prvi su pozdravili mladi nadrealisti: Rastko Petrović i Dušan Matić u netom pokrenutom časopisu "Svedočanstva". Dušan Matić je snažno uzviknuo, u prvoj rečenici svoga eseja: "Svako u sebi nosi svoga Ujevića." A Rastko, tek mu je dvadeset druga godina, a već se upisuje u "Srpski književni glasnik" mladićskom memorijom i burlesknom afazijom, zapisao je ove blistave esejističke slogane:
    
"Sećamo se Ujevića sa fotografije, kao francuskog mornara. Njegovo odelo izgledalo je tesno i kratko na njemu, ali zato su mu oči bile nasmejane i podsmešljive. Tada se tek bio vratio iz mornarice, čija je baza bila na Jadranu. Parisko proleće bilo je na izmaku; on nas je odveo u sobu, prenatrpanu knjigama, i jednim divnim, zatalasanim glasom, pročitao, nekoliko puta, dve tri male pesme o belim bolničkim odajama i vlažnim pariskim klupama pod mostovima Sene. I svaki čas pitao je: "Nije li to božanskije od Hajnea?" Mislili smo: "Ovo je zaista novi Hajne, i voleli smo ga beskrajno!"
    
A možda je beskrajno dragi Tin Ujević upravo mislio na Rastka i Dušana Matića kada je spomenuo svoju poemu, klodelovski baroknu, tako blisku i tako blizu njih dvojice tada i nas hiljadu kasnije, — "Visoke jablane":

Oni imaju visoka čela, vijorne kose, široke grudi;
od gromora njina glasa šuma i more se budi.
a kada rukom mahnu, obzor svijeta se šire
i bune, i prodiru u vis, u etire.
Ali, za svoju snagu oni su zahvalni patnji,
bijedi, sužanjstvu, gladi i njinoj crnoj pratnji.
Oni imaju snagu vjere što živi u smaku
i vrelo svjetlosti što tinja u mraku
i sunce u oblaku...
Oni imaju polet orlova, srčanih zračnih ptica,
oni poznaju pjesmu naših najdubljih žica,
uzdušni piloti, nebeski piloti,
za svijet u slobodi, za svijet u ljepoti,
ljudi svojih djela, djeca svojih ruku,
rođena u plaču, sazrela u muku.

"Neki su mi kritičari porekli svaki pjesnički dar, a drugi me smatraju totalno ludim čovjekom, kojega, sa drugim modernistima, bili oni ekpresioniste, futuriste, kozmičari, orfičari, kubiste, zenitiste, dadaiste, simboliste ili dekadenti, treba zatvoriti u ludnicu. Tako me često bocka beogradska štampa, možda u namjeri da mi načini reklamu. Mene, međutim, ni jedna kritika ne vrijeđa, ako je dobro mišljena, objektivna, i ako ne sumnja barem u moju čovečju i građansku ispravnost, ja nisam ni sam blag sudac, štoviše, imam za umjetnost tako strogo mjerilo da se ne usuđujem ni svoju stvar preporučiti kao održivu. Nje se nisam odrekao do sada da ne bih naškodio svojem izdavaču, g. Cvetkoviću, koji mi se žali da za 14 mjeseci nije prodao ni 400 primjeraka (kaže 375; ja ne znam je li sve točno pobrojao). Ali, bojim se, da je nadošlo ono vrijeme kada ću, zbog još drugih razloga, morati da se odreknem umjetnosti, književnosti, i naročito poezije... Da spomenem još i to, g. Ivo Andrić je prvi pisac koji je požalio što i ja nisam spomenut u knjizi g. Prohaske. Ja priznajem da se nisam na vrijeme odazvao g. Prohaski, ali imao sam običaj, kao Cezanne, da ne odgovaram na pisma. I to ne zbog drugoga, no zbog ovoga: Le Moi est haissable."


POEZIJA AVGUSTINA UJEVIĆA

Zbirka stihova g. Ujevića nosi ime: lelek. Stvarno, ona je manje lelek, a više lamentacija. Ne potok, nego niz suza. Očišćene, melodične izreke jednog stradanja u čijoj intenzivnosti se našla i jaka snaga umetničkog izraza. Te lamentacije su jadanja koja "Viru Svetla magle".
    
Knjižnica g. Ujevića, to su stihovi jednog modernog psalma. Modernog po tome što teški i autentični pesimizam tog autentičnog pesnika ne može da se razgali ni u pravoj veri, ni u pravoj skrušenosti ili dobroti. Lamentacije g. Ujevića tu su da bi kazale da su lamentacije jedini mogući jezik duša koje znaju otkuda su došle; da su lamentacije poslednji izraz u genezi čovekovih izraza o životu; da najuzvišenije što je poezija mogla dati otkad je sveta i veka, da su to lamentacije psalmopevaca i proroka raznih naroda i vekova.
      
Knjiga g. Ujevića, kao poezija, dovršena je, i lepa je kao retko koja knjiga u nas. Kao filozofija, ili religija, ili religiozna filozofija, ona nije dovršena, i nije sasvim jasna. Pesimizam g. Ujevića poezija je, a ne doktrina; vera njegova, težnja je, a ne dogma. Vrlo karakteristično, poslednji stih u poslednjoj pesmi jeste pitanje: "šta to znači?" Jedno se određeno ističe: pitanja, na kojoj spiritualni život teži dalje i dalje, sve više prelazi u impersonalnost, nasuprot individualnosti. U ovoj knjizi g. Ujevića ta je putanja naznačena, ali nije pređena. Gorda individua, car i ujedno mučenik zemaljskog života, zanima još uvek pretežni deo misli i osećanja pesnikovih. Neočišćen od individualističkih osetljivosti, pesnik, na ovom mestu, još nije slobodan ni od zanosa za herojske trijumfe, ni, s druge strane, od izvesnih nihilističkih ispada protiv sebe, čoveka, društva, Boga. Sa elanom jednog borca na nacionalnom bojištu, on se stavlja "na oltar žrtvenome nožu", ne bi li Višnji dao:

nad muško teme gizdu slavoluka;

a malo posle, ili malo pre, piše onu svoju teško negativnu pesmu, u kojoj sitna partikula bez, kao neki Mefisto, odriče sve:

Ure od smole cure besmisleno,
sumorni čovek snatri bestelesno,
sutonska strast se boji bezimeno,
a ljubav jeca, jeca bespredmetno;

i sve je danas prazno beskonačno,
a vetar duva, duva bezutešno
na gole duše koje neprestano
ištu i grle beznadno, beskrajno.

Ali uvek, kad se radi o žeđi za pobedom, i o tuzi pobeđenog, sve prolazi bez žuči, bez osvete i kletve.

Isidora Sekulić,
"Srpski književni glasnik" knj. XIII, br. 2, 16. IX. 1924.


TIN UJEVIĆ

U ove stihove silazi se kao u katakombe. Nešto sahranjeno vas dočekuje od prvih slogova, i jedno teško osećanje respekta steže vam srce. Polutama i dubina, i tragičan mir preživljenih strahota. Čini se čoveku da se u ovim stihovima živi jednim zagrobnim životom. Svi su oni izraz jednog duha koji je prestao da egzistira u našim granicama, i koji svoju čemernu misao kazuje kao sa drugog sveta.

Blaženo jutro koje padaš
u svetlom slapu u tu sobu,
već nema rane da mi zadaš
počivam mrtav u svom grobu.

S ranom u tom srcu tamnu i duboku,
s tajnom u tom trudnu i prokletu biću,
sa zvezdom na čelu, sa iskrom u oku,
gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću...

Milan Bogdanović,
"Srpski književni glasnik" knj. XVII, br. 7, 1. IV. 1926.


(NAPOMENA U INDEXU IMENA)

Ujević Tin (Avgustin), iako hrvatski pesnik, živeo je posle Prvog svetskog rata nekoliko godina u Beogradu, i pripadao grupi beogradskih modernista. Tipičan boem, i to boemstvo ogromno je škodilo njegovoj poeziji. Nas nekolicina posvetila mu je prvi broj svoga časopisa Svedočanstva (1924), ukazujući time na poetičan karakter njegovog boemstva a ne na boemski karakter njegove poezije. Ovo drugo su međutim godine i događaji učinili mnogo stvarnijim, jer su Ujevićevu poeziju, u kojoj je neosporno bilo i tona i gesta, nagrizli i iskvarili žalosni elementi boemstva: neodgovornost, dezorganizovanost, mamurluk, nedostatak ne samo lucidnosti nego i strasti, naime one koja, ma bila i mutna, ma bila i slepa, može da bude motor i motiv poetske inspiracije.

Marko Ristić,
Iz knjige Književna politika, Beograd, 1952.


OSLOBOĐENA AFRODITA

Kojim riječima, ovako prigodice, govoriti o pjesniku Ujeviću?
    
Nisam bio uz Tina u tragičnoj, a jedva primetljivoj, njegovoj borbi sa smrću. Ali i u onih nekoliko kratkih, i kao slučajnih, posjeta riječ je vodio život — iako smo svi (a on najdublje i najpouzdanije) znali da se polip razaranja zario u krvotok i u disanje. Tin je savladao smrt, preskočio je, zatvorio se u tišinu i mir, u unutrašnji grč, u sebe samoga, u život, kao maslina ili kamen litica u noć.
    
A i sad, kad je mrtav, vidim ga samo živog. jednu gromadu koja lebdi. Visoki razgranati jablan u svemiru.
    
Raširio je krila, prevladao je, prevario je smrt dobacivši joj ugljen, a zapaljenu glavnju nemira i riječi darovao je životu. Mudri, djevičanski, pobješnjeli, krotki, mračni, bezumni i trijezni, u sukobu i u jedinstvu, u stvarnosti, iznad, iza i ispred nje, pribijen na križ bez odgovora. Razapeta Afrodita.
    
Javio se u književnosti skoro na samom početku ovog stoljeća. Od tada leleče i zvoni, pobunjena, zvučna, ojađena, mukla, mirisna, mnogobrojna, elementarna, razorna riječ, koja nalazi smisao u sebi samoj, koja se umnožava, relativna u svim dimenzijama.
    
Lirika Tina Ujevića otvorila je i otvara mnoštvo pitanja i odgovora, a i ono što nije ni pitanje ni odgovor nego ona sama. Objavljena ljepota. Očitovanje ljubavi i sna.

Jure Kaštelan,
"Delo", br. 10, 1955.


POLUISTINE

Čupam ih prstima kao vunu. Pahuljice. Trepeti. Lete. Krilate, a stvarnost je u njima. Participiraju sa srži. Jer one su otisci, i ne traže drugo.
    
Jedna magička žena prođe, i pretvori se u bezbroj drugih. Gužva žena: jedna ima podbradak njezin, druga boju obraza. A svima je zajednička prolaznost.
    
Vrapci. Izgubljeni cvrkuti. Žagor bez doma. Glasovi iz trave. Laštenje u staklima. Mucanja, proizvod slutnje.
    
Kao ždral što je spustio kljun u vodu sna. Što je zario noge u pržinu sna. Kao zastavice daleke, daleke, na tanjiru mora.
    
O perino poluistina, polusne, zavjeso: tmasta oblasti, škripnju stvari na otvorenoa naslućivanja i daleke vidike.
    
O moj poglede na maglu, u vodu dragulja, na Fingala, u pranja bazalta dragocjenih pećina.
    
Tvrdi Zaratustra i tvrda Rguedo! "Ima toliko zora što još nikada nisu sinule"... toliko istina što su prije minule nego su vrata odškrinule.
    
Stvarnost se drobi. Kalupi su stari. Ima basna na domaku ruke: dubina, vrtloga, kresova s malo muke, s pola muke.

Ispunjeni preduvjeti za liričara: Žudnja da ne budem, to je u meni žudnja da budem. Jesam li introvertit, jesam li narcisit, ili bolesni solipsista, to neka kažu promatrači, no ja sebi utvaram da je već mojim prvim, reći ćemo elementarnim stavom, dan opći preduvjet za jednoga vasionskoga liričara i onaj mnogo srećniji za suvremenog pripovjedača. Mnogo dalje ne idem i kod toga stajem. Treba se vratiti u godine djetinjstva i vidjeti zašto su nas one predisponirale!

"Podvorba brza i tačna, cijene umjerene."


Piše: Milosav Buca Mirković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 17, 2011, 06:01:24 pm »

**

PTICO, MOJA LEPA NESREĆO


Živeti oduvek sa čežnjom da se sa nečim podudaramo, a ne znati tačno s čim… Lako je iz neverovanja preći u verovanje, ili obratno. Ali u šta se preobratiti, čega se odreći, u sred hronične lucidnosti. Lišena supstance, lucidnost nam ne nudi nikakav sadržaj, koji bi smo mogli da pobijemo; ona je prazna, a ono što je prazno ne da se pobiti: lucidnost je negativan ekvivalent ekstaze. Onaj ko se ni sa kim ne podudara, ne može da se podudara ni sa samim sobom: otuda oni pozivi u koje ne verujemo, ona kolebljiva uverenja, one groznice bez žara, ono udvajanje od kojeg stradaju naše ideje, pa i naši refleksi. Dvosmislenost koja je u biti svih naših odnosa sa ovim svetom. A i sa onim drugim, najpre smo čuvali za sebe; zatim smo je proširili unaokolo, kako joj niko ne bi umakao, kako ni jedan živi stvor ne bi znao kako stvari uistinu stoje.
    
Ima jutara kad se čovek digne pre zore, sav obamro, — O, sivo jutro jeseni, kad se duša budi neodmorena, tako umorna i iz tako vatrenog bdenja da želi da spava i dalje i pita se kakav li je ukus smrti. Sutra napuštam ovo selo što drhti od zime; trava je puna inja. Znam, kao psi koji su u skrovištu u zemlji sačuvali hleb i kosti za svoju glad, znam gde ću naći takva sklonjena zadovoljstva. Znam, naći ću u udubljenju okuke potoka malo topliji vazduh; iznad drvene ograde jedna zlatna lipa čije lišće još nije opalo, osmeh malom dečaku iz kovačnice koga ću pomilovati u prolazu na njegovom putu do škole; malo dalje miris opalog lišća; žena kojoj mogu da se osmehnem, a blizu kolibe da poljubim njeno detence; zvuk udaraca maljem iz kovačnice koji se, u jesen, čuje vrlo daleko. Je li to sve?
    
Dan uzavrelog, plišano toplog, zaprašenog, zaslađenog prvim plodovima, dakle tipičan dan avgusta u gornjoj Župskoj nahiji, ili rasinskom međurečju, na čijoj jednoj meandri leži seoska gostionica, podzidana još pre onog, reći će se Drugog svetskog rata, a sad preuređen lokal sa slikom Karađorđa, i knjaza Miloša u drugoj, povećoj sobi. Kafedžije Vlaste, mog drugara iz čaršije, koji je i kelner i kuvar i točilac vina i rakije, i sam sebi sajbija i ablater jarko pečenog jagnjećeg, trenutno nema… valjda je sišao na Rasinu da ulovi tanjir-dva krkušica, koje je i sam, radije nego pečenje, sa kriškom sira, uzimao za ručak ili užinu, jer to, kako je govorio ne odvajam jedno od drugog.
    
Sedeo sam na terasi, kafanskoj, pod strejom koja je nudila laku hladovinu, kad pad, okomiti, neke teške, i gustim perjem, viskoznim i vlažnim ogrnute, ptice, plivačice niskog leta. Ali, gledam, zgrožen, pa namah zadivljen, ona se, sa elegantnom nespretnošću, diže na noge, leprša kriocima, kao da skida rosne kapi sa sebe, brzimice, okreće se nemirno, odskakuje, po uvrelom betonskom sprudu, koji vodi u dvorište sa bunarom, podižući oči sa rubinskom zenicom, i nagonski, kao da ponavlja lekciju iz ptičje divlje škole, više se zaleće nego što većma poleće. Kao da sama želi, kao da se sama nada da joj se nije desilo nešto neobično, i ništa prvi put.
    
Ranjeni čovek jauče, kuka, drhti, moli za pomoć, vapi za lekom. A ptica ranjena ćuti dublje od ćutanja. I da je uzmeš u ruke, osetio bi kako šumno, očajnički brzo i jako tuče njeno maleno srce. Nikada moj pogled, dovoljno dubok ili dovoljno pažljiv, nije prišao da tako, izbliza probudi prisustvo jednog bića, jedne ptice, možda grlice ili ševe, ili, kako bi rekao Franc Kafka, nikada iza privida stvarni predmet ili stvarno biće ne uspeva da bude spašeno, prihvaćeno. Ono je blizu, sasvim blizu, ali ga sledećeg trena više nema. Ili ga nije ni bilo.
    
Niko nije znao, ni saznao, ni slutio, pitao ko je iscelio, ranjenu pticu, ili njenu bisernobelu senku, njen malaksali pad na tvrdu, još neposejanu zemlju. Samo je jurodiva vodeničarka u svitanje, puno komešanja bilja i potočne pene, uščula jedan udarac mekan, fragilan, u nemerljivosti svitanja to je, dakako, bio neuslišan pad ranjene ptice.
    
Jednog jutra, jednog svitanja, najzad jednog praskozorja ona, ptica sada sasvim neranjiva, sada Ikarusova sestrica na palubi bezimene barke ili u senovitom dvorištu poliklinike, čas ptica od mramora, čas golubica od damara, probudila je dečaka iz kamenoloma, gde ga je spavajući u vreći, pomilovao otac, dunđerin, i hitro otišao za dnevnom nadnicom, za poslom bez žara i ponosa. Ali večerom, koje je odisala ljubičicom i ilovačom, sada već uveliko Javna ptica, pošto je njena tajna rasla, zarasla i ostavila mali ožiljak na Dečakovom temenu, uzletela bi po tek narasloj paviti, gustoj, punđastoj, nepokornoj na rasinskoj atoli, u levku ljubičastih bregova. Do juče ranjena ptica požurila bi dalje, sada leteći okomito, kao grlica iznad rasutog gnezda, između sijaset svitaca, čitave Dečakove farme svetlaca, dok bi mirisi šalitre dopirali sa međurečja, a mrest pastrmki sluzio njegove, Dečakove nozdrve.
    
Najzad će ona, do juče ranjena isceliti i druge, treće, hiljadite ptice, koje veslaju nošene ružom vetrova u Matićevoj poemi i Dedinčevoj elegiji…
    
Oktobra je Alenu Boskeu, francuskom pesniku "bez granice", stiglo kratko, ali umno i gordo pismo, koje je potpisao Ernst Jinger: "Pročitao sam Vaše pesme i našao da pružaju svojevrsnu atmosferu našega vremena, atmosferu koju bi čovek doživeo pred kakvom porušenom kućom, slušajući pevanje senice".
    
Nije li Jingerova senica bila ranjena, istog onog senovitog, župskog dana, kada sam neodoljivo zalepršao njen portret, jedan kolaž od perja popadalog po livadi raži kojom je lebdela i o kojoj je pevala i poema Branka Miljkovića:

"Bunca na jugu, jeca na zapadu
ona nema svoje nebo ona luta
od jednog sveta do drugog presvislim putevima
leti bez krila kroz donja nebesa
iza sebe je zvezda ispred je noć
Dobro veče ptico lepa nesrećo

Tamna je njena pamet, njena je svetlost
Podsvesna
vidljiva je tek kad iščezne, kad odleti
sa mesta gde je bila na mesto gde će biti
niko ne ume da je vidi dok ne umre
napola presečen njenom svetlošću britkom
Dobro veče ptico lepa nesrećo".

Mogu da vam ispričam jednu pričicu, onu o papagaju koji je bio zaljubljen u Pikasa. Kako se to videlo? U načinu na koji mu je grickao kragnu košulje i skutove kaputa. Papagaj je, odista, bio zaljubljen u ono što je kod čoveka suštinsko, naime, u njegovu odeću. Ovaj papagaj je bio kao Dekart za koga su ljudi bili haljine u … šetnji (pro-ménade). Haljine obećavaju (promet), razvrat (la ménade) — kad ih svučemo. Ali to je samo mit, mit koji konvergira sa krevetom koji sam malopre pomenuo. Uživanje tela (jouir d’un corps), kad ono nema više haljine, ostavlja netaknutim pitanje šta čini Jedno, tj. pitanje identifikacije. Papagaj se odentifikuje s obučenim Pikasom. Kao što je Miljkoviću našem, ptica, bezimena i bezglasna, tamna pamet u gnezdu podsvesnog i neodoljivog.


Piše: Milosav Buca Mirković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 17, 2011, 06:02:45 pm »

**

LETOVANJE ŽUPSKIH SVETLOSTI


Sada je danas i ovde skoro nemoguće predvideti dokle će se protezati ta nemila svetlosna traka, ta čudna linija nosne kosti koja za trenutak odlučuje moj povratak u letovanja koja su bila moja ili koja sam prisvajao, nesigurno, i lomio. Uzalud je zapisivanje koje je krađa iskopnelih snegova, sastavljanje otrcanih kockica. Činjenice nisu baš zaljubljene u letnjikovce ni u plaže ni u divlje obronke gde se nasmejano rascvetava bagrem ali sve je minulo uz juriš i bilo bi dosadno ispovediti se sračunato...
    
Poludeo si! Govorila je moja sestra, već izrazito crna. To su ko zna čiji piloti i biće sve nejasno što budu govorili. Bolje je da pođemo na reku. Vir koji su napravili nadničari napunio se do vrha.
    
Naravno da sam je poslušao. Samo kraičkom oka gledao sam gore, u pamučnu, sideričnu daljinu gde su se vitlali padobrani izrešetani mecima koje smo kao tupo zujanje čuli u početku te čudne igre. Sutradan nam je o tome pričao Đuka Potsvojče i namerno se doticao džepa na svojim lanenim čakširicama gde se skrivao svežanj nekih hartija tamnih kao koža ošišanih jaganjaca. Danas mi je prosto krivo što nisam poslušao brata od ujaka da Đuku sačekamo posle velikog odmora, i da ga tamo, iza prodavnice luša i slatkiša, prisilimo da nam pokaže taj svežanj. Krivo mi je i to što sam sledećeg ponedeljka dobio dvojku iz geografije kada sam namćorasto tvrdio da negde daleko postoji država Džordžija, plava kao nebo julsko i avgustovsko...
    
Letovanje me čini nervoznim i ja često zagledam časovnik. Za koji trenutak doći će komšijina unuka unuka koja je pala iz srpskohrvatskog jezika i koja savršeno ništa ne zna o glagolima. Već sada bojim se svih onih premisli i uspomena koje će kao karteč proleteti kroz mene dok tupo, skoro nazalno mučno budem ponavljao ta užasno svedena tri pomoćna glagola ili nešto usko vezano za njih. Žurim da bar nešto zabeležim u svoj neredovni dnevnik i da napišem pismo prijatelju.
    
Ni vode proždiruće, ni vode ustajale, mutne nema u ovom kraju. Noći mirišu na dinje. Noći pune učmalog plavetnila koje se propinje nad stvarima ne obavezujući ih na nečujne treptaje, na pokrete, na zahvalnost. Osećam prste, sasvim besmislene, kako gmižu i zaustavljaju se, kako prbiraju po nekom čupavom vojničkom ćebetu, po puklim žicama ćemaneta, onih već davnih, božićnih, koje sam tako radoznalo slušao na temu dedine kuće obrasle u vinjage i čistotu. A noći mirišu na dinje i negde sa sedam brda koja nas okružuju, drndaju špediteri, prazni...
    
Uostalom, nesnosno je pisati bilo šta kada se čovek ne kreće, kada ga dani nose kao iver, kada bih mogao biti drugačiji, onda bi mi i to nanosilo bol. Uveče, znam, sedećemo na najnižem simsu jedinog gradskog bioskopa i pričaćemo svašta. Sitne misli, i onaj svež, i pun istrošenog sena, miris sa Željina vejaće pored nas. Tada će mi se učiniti da moram otputovati. Odmah. Noćas. Da moram strčati niz stepenice neke lađe. Uprepašćeni, kad se ugasi svetlost ulična, drugovi će proklinjati ono malo električara što nose farmerke sa još svojeručno dodatim šrafovima. A zatim ćemo se polako rastajati; možda će sam dugouhi gagi svraćati u bašte i kao lasica tiho krasti preostale kajsije. Od dnevnika, naravno, ne ostaje ništa. U daljini će se gegati kuvarica Đačke kuhinje, i ja ću, ponet davnom osmoškolskom željom da budem asistent filmskog reditelja, da budem samo to, uobražavati da pratim gojaznu domaćicu sanatorijuma Ajnfild iz pripovetke koja me slatko umara kad god je čitam ili prelistavam.
    
A leto prolazi, leto je već dobro načeto. Zri pokraj mene četvrtak, toplo se meškolji sreda, nad samim uhom ćaćori nedelja. Nedelja je uopšte nadmoćan dan i onda su mladići iz provincije puni nesvesnosti i ganutosti... Nije baš tako davno ni ono crno letovanje kada sam izbegavao da svoju sestru vidim kako drema u staroj sanatorijumskoj šezlonki. Uveče bi se ona vajkala kako odavno nije prala kosu i ja bih munjevito zavideo toj njenoj urednosti, toj gustoj kosi koja se gusto teturala iza čela, bežeći od one neskrivene, kao belim vinom okupane lepote lica. Od mojih dosetki tada ne bi ostajalo ništa. Odlazio sam u svoju sobu, užasno razuman i svestan kao leto, puno smole i nevidljivih leštarki koje su tu uokolo nosile svoja jaja, ima nešto od radijuma i u isto vreme od olova istopljenog na dlanu. Letnja težina je i tada bila vrlo nemerljiva. Kažem i tada jer sam čitave noći provodio besano. Mislio sam na hiljadu stvari i prosto bio kivan na pamćenje koje se tako silno otvorilo. Nisam imao s kim da ćaskam pošto je mladi mehaničar, koji je spavao pored mene, umeo da priča o seljačkim svadbama, o voću, o vazdušnim puškama. A ja sam sebe dugo prekorevao što ne znam tačno na kojoj se zapadnoj dužini nalazi Sveti Stefan, ostrvo zaljuljano u meni kao staklo, kao mudra i nedovršena želja.
    
Komšijina unuka je dolazila bezbrižno. Njena tanka sveska bila je ispisana bledom olovkom i sasvim bledom željom da se položi taj ispit. Posle njenih traljavih odgovora skoro me obradova ujakov poziv da iste večeri krenemo u ribolov. Pogledah svoje letnje cipele: one su već popustile u visini palčeva. Moja mlađa sestra još nije stizala sa plaže i osetih početak gladi pomešane sa gađenjem od dodira noćne, polumrtve ribe. Upalih sijalicu u hodniku. Bio sam željan ćutanja. Iz dvorišta je dopirao užasno nazalni glas dvojice dečaka koji su podražavali tutnjavu kamiona. Želeo sam da pokrenem neku malu ideju. Da konačno napišem novelu o smeđoj seoskoj učiteljici koja svake nedelje dolazi u sresko mesto sama vozeći čeze. Tako sam varao samog sebe a vrlo sam dobro znao kako se ta smeđa učiteljica zvala. Nisam ni čuo kada je počela da pada kiša.
    
Mali žersejski kaput koji sam nosio kao oslonac, već godinama je ležao na dnu svetlog dvokrilnog ormana. Na njemu sada nije bilo nijednog dugmeta. U dnevniku sam pronašao jedno mesto, meko precrtano. Jedna rečenica je bila potpuno nejasna, čak i izlišna. U nastavku je, međutim, jasno stajalo:
    
Đuka Potsvojče kupio dvospratnicu Džode Jankovića. Sutradan po isplati, koja je skoro odmah pretvorena u legendu, nadničari su srušili stari podrum za vino kako bi naš školski drug, koji je u međuvremenu završio neku srednju školicu, podigao novi, moderniji...
    
Kiša je u dugim kapima polivala prozore. Moja mlađa sestra zadihana otvori vrata. Noć je silazila sa sedam brda i devet livadišta. Kroz polusnev, kao da pomislih da odonda nisam ništa uznapredovao, da sam kao u Veneciji s pažnjom fiksirao pred svojim duhom neku sliku koja me gonila da je posmatram, oblak neki, trougao, zvonik, cvet, kamičak, osećajući da ispod tih znakova možda postoji nešto sasvim drugo što bi trebalo pokušati da se otkrije, misao koju te stvari predstavljaju poput hijeroglifskih znakova za koje se držalo da jedino označavaju materijalne predmete. Bez sumnje, ovo dešifrovanje je teško, ali samo ono pruža istinu koju valja pročitati. Jer, istine koje intelegencija retko hvata direktno u svetu pune svetlosti jutarnjih i predvečernjih šagalovskih...
    
…Imali smo svojih već zrelih četrnaest godina: zimi smo sankama i sličugama zaposedali Smoničko i Popovo brdo, koja su vodila na dva kraja, dva izdužena ulična kraka naše varošice, dok smo za letnjih, žarkih župskih meseci, izmišljali nove igre, sa svim oblicima dečjih turnira, takmičenja i paleture. Nismo se više delili na tabore gornjokrajaca i donjokrajaca - iako smo mi iz predgrađa, Kožetina, imali još uvek nešto polutajno, sektaško dečurlijsko — i najčešće bismo se okupljali na padinama Vukovog dola ili u širokom, poluograđenom školskom dvorištu, na čijim je pobrežju, kao ukleta kuća, stajala polunagorela baraka, nekadašnji ponos sokolskog varoškog društva.
    
Tih letnjih, ljubičastih popodneva, iako je prašina umela da nas uhvati u svoje nisko kolo, zaigrali smo se pratilaca ili dežurnih čuvara volovskih kola koja su prenosila, tačnije: prevozila kvadratne denjkove sena iz Gornje Župe, iz poluslegnutih livada pod Sinjevcom ili Gnionikom, pa čak iz raskošnog livađa na domak sela Donje Vratare. "Proradilo" je naše čulo mirisa, odjednom, skoro kolektivno čudo sa šiframa koje su nas upućivale na dolazak jednih, pretovarenih kola, ili čitavog konvoja, koji, ljuljajući se na okukama, imao nečeg svečanog, nečeg usporeno uzvišenog, praznično slikovitog.
    
Leto je u zenitu. Dan je dug, kao gladna godina. Predvečerje obasjano zvezdama padalicama. Škripa bunara i brektanje kazana sa šljivama, gube se u oporom okretanju točkova na volovskim kolima. Na visokom sedlu od sena takođe, prepoznajemo čika Radisava, brkatog, koštunjavog deliju, koji je seno vozio već deset godina, i tako postao senovozni pilot prve klase — kako je govorio moj ujak, inače modelar jedrilica sa dužinom leta od preko trista metara. Kod kožetinskog kamenog mosta nas šestorica bismo prilazili uz velika, buava kola, a čika Radisav bi svečanim glasom zaustavljao volove: "Ajs, Rudonja, eeejs Bolika, de, dedee, vilenjaci moji…".
    
Siniša Čvora i Mićko Božin bi poskočili, uzleteli, i kao vreće sa detelinom uskakali na visoko, čvrsto zdenuto i uvlaćeno seno, dok smo mi zavlačili svoje ruke u ove božje darove kao da tražimo bisere iz Vratarica ili zlatne ljuspice iz Rasine. Osećali smo se kao u zagrljaju dalekih livada, kao u krevetu malih belih zečeva. Kao, kao… o bože moj, da smo mi porasli sa svim ovim travama, sada ogrebenih u teško, smolasto, seno, u žuto povesmo, koje onesvešćuje kosače i svojim miomirisom razraste muževe u nama dečacima. Kola natovarena senom nezaboravna slika, prepuna unutrašnje vatre, vrućeg libida, i zvučne molitve pokošenih trava, kao u pesmi Desanke Maksimović ili na paganskim platnima Milana Konjovića.
    
Moja sestra Milena učila je u to vreme da čita i piše. Svečano je predamnom otvorila svesku: bila je ispunjena slovima alfabeta ispisanim plavim mastilom koja su me opčinila više od bilo čega što sam do tada video. Međutim, kad sam pokušao da ih dotaknem, ona… mi reče da na to nemam prava… ; sve što sam uspeo da iskamčim od nje usrdno je moleći bila je dozvola da uperim prstom u slova ne dotičući ih…


Piše: Milosav Buca Mirković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Januar 16, 2013, 11:07:25 pm »

**

NA RUKAMA LEŽI ČITAVA STVARNOST

    
Na čemu leži stvarnost? Na ljudskim rukama! Ruke koje peru palubu, koje razapinju jedra, ruke koje krpe cipele, peru bolnice, kuvaju obed, lože lokomotive, ruke sa mikroskopima i durbinima, ljudske ruke drže sve u svojim rukama, na njihovom dlanu leži čitava takozvana stvarnost, ova brodolomna galija sa svojim admiralima koji plove u neminovne brodolome uvek iznova, jer nisu moreplovci nego varalice...

Ruke mlade balerine koja prvi put igra i belog i crnog labuda, ruke krčmarice iz kojih smo rujno vino pili, rujno vino pili iz zasede, ruke koje beru trešnje, u Pribanovića sa stoletnog, kao toranj u Pizi, stabla sa bojom sedefa, ruke koje pišu prva slova i ćirilicu i latinicu u potkopaoničkom selu Vlajkovci, ruke koje ubacuju novu, izglačanu loptu u olinjali, poderani koš za zidom gde raste crni brest, ruke putovođe, ruke smenovođe, ruke mašinovođe, ruke dunavskih alasa što budni u praskozorje šapuću molitve od burnog Bogojeva do mirnog, lenjog rukavca mimo Kovilja, manastira, inoroga bačkog, ruke Bodlerove što nose na smrt ranjenog albatrosa i ruke po čijim dlanovima Huan Miro crta totem iz "Hiljadu i jedne noći", ruke koje predu i belu i crnu vunu između dve obdanice da "dan im ne ode u priviđenje", ruke koje se rvačima u inat rvu sobom samima dok im senka majke maše sa prozora ubrzanog voza, ruke župskih vinogradara koje ne miruju ni jednog godišnjeg doba, od Svetog Trifuna do Mitrovdana, ruke koje šaraju uskršnja jaja za decu sa Kosova i po Kosovu, potonjoj kolevci iz ruku Neimara Rada, ruke Dedalove dok drži čašu u dablinskoj krčmi, navijajući, drugom rukom vergl iz radionice bakra, ruke majstora koji prave igračke i dečje ruke koje se igraju igračkama, ruke perača prozora i ruke zavarivača nikla, ruke sejača pšenice i ovsa i ruke kovača priključaka, ruke svirača u kabareu, ruke žderača noževa i ruke skakača u bazen tašmajdanski, ruke beskućnika i ruke čuvarkuće, ruke gladne hleba i ruke žedne vode, ruke koje "kucaju" moje letnje pesme i ruke koje čiste orahe za moju zimsku slavu, ruke u nedogled, u nedohvat i ruke bola u ruci moje nade, ruke lovca na puževe i ruke vesele telefonistkinje.
 
Ljudska ruka javlja se od dordonjskih pećina do Helade kao važan rekvizit nadgrobnih spomenika. Mirno, totemistički sklopljena na sredovečnim sarkofazima, ljudska ruka živi od gotike do savremene pariske škole kao glavno pomoćno sredstvo, da nam se ljudski lik protumači i približi upravo pomoću ovog, za portret pojedinca često mnogo važnijeg detalja od ostalih delova naše ovozemaljske pojave.


Piše: Milosav Buca Mirković
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: