Bogdan Popović — O kniževnosti i umetnosti
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Bogdan Popović — O kniževnosti i umetnosti  (Pročitano 5594 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Jun 10, 2011, 01:42:38 am »

**
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 16, 2012, 03:49:07 am »

**

ŠTA JE VELIKI PESNIK?


[o d l o m a k]

... Već sama ocena nekoga pisca po njegovim osobinama, nije laka: treba, prvo, iz čitavog niza sitnijih osobina i pojedinosti, koje se najčešće prelivaju jedne u druge, izdvojiti glavne; i, drugo, osvetliti ih po potrebi njihovim uzročnim odnosima. Ali tu, ako je ovaj drugi deo posla prilično težak, bar onaj prvi, određivanje glavnih osobina, dobrom i nešto izvežbanom oku neće vrlo teško pasti. Tu čovek ima da opazi razlike između raznorodnih stvari. Određivati, međutim, stepen, u kome je neka stvar razvijena, znači hvatati razlike između stvari istoga roda. Kao što je god kod boja lakše reći koja je boja zelena ili crvena, no odrediti koje je vrste preliv zelene ili crvene boje prema ostalim prelivima istih boja, tako je lakše reći koga je roda neki pesnik no reći u kom je stepenu on u svom rodu odmakao. Ali je pomoću malo analize pesničkih osobina i to mogućno, i to dovoljno tačno . . .
 
Treba prvo utvrditi da veličinu nekoga pesnika ne čine neke naročite osobine koje bi takav veliki pesnih imao, dok ih ostali daroviti pesnici (ali pesnici drugoga reda) ne bi imali. Veličinu njegovu — kao što sam taj izraz vrlo tačno kazuje — čini samo stepen u kome su u njemu razvijene opšte osobine pesničke, one koje su, u raznim razmerama, zajedničke svim pesnicima. Ma kakvo bilo pesničko delo, i od koga bilo pesnika, ono će biti lepo ili mišlju, ili osećanjem, ili maštom, ili ukusom — to jest, većom ili manjom dubinom misli, većom ili manjom dubinom osećanja, više ili manje živom maštom, i više ili manje prečišćenim ukusom. Te osobine, razume se, ne nalaze se u pesničkom delu nikad usamljene, jedne bez drugih; one se međusobno kombinuju, po dve ili po tri, ili sve četiri zajedno; naročito prva koju sam pomenuo, dubina misli, nije sama dovoljna da pesničko delo učini lepim. Ja sam te osobine ovako izdvojio radi analize. E sad: te iste osobine nalaze se i u delima darovitih, i u delima vrlo darovitih, i najdarovitijih, ili, kako se to popularno kaže, u delima genijalnih pesnika. Ono što čini razliku između darovitih i onih najdarovitijih, to je, kao što sam rekao, samo visok stepen koji su te osobine dostigle i u kome se pokazuju u delima ovih poslednjih. Štaviše, nije potrebno da sve te osobine zajedno dostignu taj visoki stupanj razvića, pa da daju velikog pesnika. Kod najvećih, kod Šekspira i Getea, na primer, one su sve tu, i skoro podjednako razvijene. Ali kod drugih, takođe velikih, dovoljno je da pored ostalih osobina, koje su samo više ili manje razvijene, jedna dostigne vrlo visok stupanj. Viktor Igo je jedan od najvećih svetskih pesnika, po mašti i moći izraza izvesno nikad nenadmašen; kad bismo ga cenili po njegovim mislima, kao mislioca, on bi ispao vrlo mali čovek; uprkos njegovom stavu apokaliptički dubokog filozofa, u glavi toga džina nikad se dve zaista duboke i odmerene misli nisu ukrstile. Ono što ga čini velikim pesnikom, to je neobično visok stupanj koji je jedna naročita pesnička osobina u njega dostigla; stupanj tako visok da, sasvim izuzetno, naknađuje njegovu oskudicu u mislima, u mislilačkom daru, bez kojeg inače nema najvišeg pesnika. Ono, dakle, što čini velikog pesnika, to je visok stepen u kome su u njega sve — ili vrlo visok stepen u kome su u njega pojedine opšte pesničke osobine razvijene.
 
Pošto smo videli koje su to pesničke osobine, i u čemu se sastoji veličina nekog pesnika, potrebno je videti u kojoj su meri pojedine pesničke osobine razvijene . . ., pa ćemo znati da li se. . . može s pravom nazvati velikim pesnikom . . .

 
Bogdan Popović
(Iz knjige eseja Ogledi iz književnosti i umetnosti I)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Jun 05, 2013, 12:20:06 am »

**


O KNJIŽEVNOSTI
 

... Ono što je za čoveka najvažnije i najzanimljivije, ono što ga se najviše tiče, slika se i raspravlja u književnosti. Od svega što postoji na svetu, čovek se čoveka ipak najviše tiče; a čovek, ceo čovek, u svim pravcima njegova života i delanja, sa svima njegovim osećanjima, željama, nadama, pogledima na svet, mislima o njegovom zadatku i položaju na ovom svetu, jednom rečju, sa celokupnim njegovim unutrašnjim i društvenim životom — predmet je književnosti. One naučne grane koje zadovoljavaju čovekovu opravdanu radoznalost za objašnjenjem okolnog sveta, — koje mu, blagodareći podobnim primenama njihovih pronalazaka na praktičan život, uvećavaju njegovo materijalno blagostanje, — koje tako donose sav onaj vidljivi napredak koji za obične oči beleži stanice ljudskog napretka u velikom putovanju čovečanstva kroz istoriju; — te nauke su i korisne i zanimljive i dostojne cene koja im se daje. Ali one najvećim delom imaju samo spoljašnje važnosti za čoveka; unutrašnje, one koja bi na samog unutrašnjeg čoveka uticala, koja bi unutrašnjeg čoveka menjala i unapređivala, nemaju ili jedva...
 
Otuda, što je pretežnije od materijalnog napretka, bliže čoveku, važnije za njega, to je nešto što može trajnije služiti, biti od svakotrenutne koristi, studija jedna, pošto je o studijama reč, koja će pored svoje naučne vrednosti imati još i unutrašnju; koja će nam, kao i sve ostale, davati izvesne podatke, i opažavanja na njima učinjena, i zaključke iz njih izvedene, i opšte teorije na njima osnovane, — ali koja će nas u isto vreme još i vaspitavati, biti naš brižljiv vođa i svakidašnji prijatelj na ovom našem potežem putu ljudskom, — miriti nas sa našom sudbinom, bodriti nas u težnjama za dobrim i boljim, oružati protiv iskušenja, spremati da što potpuniji i savršeniji ljudi budemo, u svoju korist, i korist onih što sa nama zajedno putuju s bosim i izgubljenim nogama po ovom svetu, "u kome je sve što vidimo od drveta i kamena". A ako uopšte ima takve studije, takva je književnost. Zamislite, u jednoj gorostasnoj viziji, čovečanstvo na našoj zemlji, kroz prostor i kroz vekove, onaj ogromni mravinjak ljudski, sa milijadama svojih duša prilepljenim za zemlju, kako gamižu i putuju neprekidno, bez odmora, u beskrajnoj i širokoj povorci, od postanka do danas: — sve što su ti ljudi osećali, mislili, govorili, trpeli, pokušavali, tekli, — njihove nade, radosti, pečali, mudrost, sve njihovo iskustvo, dakle ono što je za nas, koji smo ono što su i oni bili, najvažnije, — sve se to nalazi kao svod u velikoj Bibliji čovečanstva, u njegovoj književnosti. Potporu, utehu, mudrost, zadovoljstvo, naći ćete u književnosti kad god budete hteli. To su najbolji među nama, najosetljiviji, najblagorodniji, uvek osećali, i uvek blagodarno ponavljali...
 
Cela književnost uglavnom i nije ništa drugo do velika, raznolika i potpuna slika unutrašnjeg života čovekovog. I što je koja književna vrsta savršenija, to je ta slika u njoj viša i potpunija. U drami i romanu veliki pisci pokazuju se kao veliki moralisti i veliki psiholozi. Fine, suptilne stvari, koje će stručni psiholozi i etičari izgubiti iz vida, opažene su i zabeležene u Šekspirovim i Geteovim dramama, Eliotovim i Tolstojevim romanima. Zamašni problemi moralni, oni za koje smo maločas rekli da čoveka zanimaju pre svih drugih, koji, osim naučne, imaju još jednu prisniju vrednost za čoveka, postavljeni su i srećno rešavani u delima velikih pesnika. I eto otuda se moglo reći da unutrašnju važnost imaju za čoveka ne samo sve visoke i prave intelektualne filozofeme, no i katastrofa svake dobre tragedije.
 
Što je naročito važno, ti su problemi u književnosti rešavani na takav način da na kraju knjige niste samo doznali rešenja postavljenog problema, no ste još i potreseni bili načinom na koji su stvari bile predstavljene, i povučeni ste bili onamo kuda je pisac hteo da vas vodi; dubok utisak je učvrstio u vama, pretvorio u vaše osećanje ono što je kao teorijsko rešenje moglo biti samo logička apstrakcija, bez dubljeg odjeka u vama, bez daljeg uticaja na vaš moralni život. Jer dela književna ne uvere vas samo logično, dokazavši vam tačnost jedne misli, no vas i pridobijaju i povuku za sobom. Tako vam je kao da ste prijateljskom rukom povedeni, mesto da vam je samo suv savet pružen. Njena obraćanja na vaše osećanje, lepi primeri koje vam ona iznosi, imaju nečeg zaraznog i neodoljivog u sebi... Ljudima u većini prilika nije dovoljno samo objasniti jednu stvar da u nju veruju, ili da vas poslušaju, govoriti samo njihovoj pameti; no im se valja obratiti i srcu, njihovom osećanju. Oni često mogu vrlo dobro razumeti razlog, pa da to ipak ostane bez daljih praktičnih posledica. Da pođu za razlogom, oni treba da su razlog osetili. Otuda to veliko preimućstvo književnosti, koja vas ubedi kad vam nešto kaže, povede kad vas ubedi, i osposobi, kad vas povede, da pođete onamo kuda vas vodi.
 
Književnost uopšte vaspitava ljudsku osetljivost tom svojom osećajnom stranom. Usluga jedna od neocenjive vrednosti. Danas, kod mnogih ljudi, osetljivost, moć simpatije, nisu još dovoljno razvijene; hoću da kažem da još nisu došle do stepena na kome daju svu korist koja se od njih može iščekivati. U svakidašnjem životu, koji je pun borbe, pun sebičnosti i nemilostivog takmičenja, čovek nema uvek prilike da neguje uvek svoje srce, nežna osećanja i simpatične emocije. Život je surov; u takvoj borbi, bar za neko vreme, nadvlađuju jači i tvrđi. Osobine koje se u njoj razvijaju nisu uvek osetljivost i simpatija. Međutim, to su osobine koje na kraju treba da prevladaju; ako išta, one imaju da reše "današnje disonancije u harmoničan akord", i da donesu sa sobom kulturu, civilizaciju, da stvore jedno društvo (ukoliko je to moguće) u kome se ljudi neće više klati kao vuci među sobom; jer to je danas uglavnom stanje u kome se oni još nalaze uprkos svima materijalnim naprecima i mehaničkim pronalascima svojim. Otuda sve što pomaže da se te osobine odgaje i pojačaju, važno je više svega; i književnost na jednom od prvih mesta. Ona utiče na srce, daje plemenitija osećanja, budi blagorodnije žudnje, i ako ništa više (jer neću da preterujem), bar usađuje klicu u čoveku, koja će u dobrom zemljištu i pod dobrim uslovima izbiti, uspevati, razviti se i uroditi odličnim plodom. I onda kada nema neposrednog uticaja i kad sa željom za dobrim ne usadi u čoveka u isto vreme i moć da on dobro odmah ostvari, ona je bar stvorila u njemu jaku želju. Ta je želja sada tu i sa njom se odsad može računati kao sa nečim stvarnim; ona čoveku pomaže da učini prvi korak ka meti, koji se uvek mora učiniti, bez obzira na to da li ćemo docnije uspeti da stignemo na metu ili ne. Jednom rečju, ona bar pravi čoveka boljim od njegovih dela.
 
No književnost bi očevidno bilo pogrešno smatrati samo kao sredstvo za vaspitanje ili kao studiju; daleko od toga. Njena poetska, idealna, osećajna strana, isto su nam tako potrebne. Čoveku je s vremena na vreme potrebna jedna izvesna suma prijatnih uzbuđenja, potrebno mu je malo poezije i idealisanog života. Svakidašnji je život prozaičan, dosadan, pun briga, pun nedelikatnih stvari, pun nepreporučljivih kompromisa. Dođe trenutak kad osećaj zatraži svoje, duša poželi da dane, da poživi malo u vedrijim i svetlijim sferama, u kojima nema senke ni licu naličja; i svakome se čoveku prohte da po otpravljenim suvoparnim dužnostima poleti malo u plavetnilo. On je pun želja, čežnja i žudnja, koje, na žalost, ne mogu da se ispune ni od česti u životu; nije svakome dato da proživi svoj roman, svoj vlastiti roman, na ovoj zemlji, iako je u svakom čoveku želja da ga proživi. Zato, kad ne može da ga nađe u životu, on će ga tražiti na drugi način, u poeziji, u svojim snovima, u fikciji. On se sa svojim neostvarenim željama zanima, miluje ih, neguje ih, i za sve vreme dok se njima bavi u svojoj mašti, koja mu ih ispunjava, one su kao da su i ostvarene, i uživanje je u njima kao da nije uobraženo, — možda još potpunije, svakojako čistije, možda i veće, pošto je moguće da je, kod želja, zadovoljstvo u želji, kad već i onako nije u sitosti. Slavni časovi unutrašnjeg života provode se u takvom duševnom raspoloženju. Kontemplacija, život u mašti, može da otkupi mnoge gorke časove sa kojima je ljudska sudbina često vrlo izdašna. I oni kod kojih takav odmor i odšteta izgledaju najmanje potrebni, kod kojih ni po čemu ne možete poznati da se na svom zauzetom, ili suvom i trezvenom putu zaustavljaju, — ko zna koliko puta i oni žrtvuju uobraženju, mašti, osećanju, i poeziji!...
 
Otuda je i književnost tako omiljena. Ona najbolje zadovoljava čovekovu potrebu za idealisanim i osećajnim životom. Ako su naši vlastiti snovi lepi, ako je lep onaj uobraženi svet koji mi sami stvaramo, mnogo su lepši snovi i većma poetske fikcije onih kojima je od boga dato da ih stvaraju za svoje i naše zadovoljstvo. Njihove su umotvorine nov jedan svet, u kome čovek može da živi zasebnim životom, odvojenim od svakidašnjega, u koji može da se skloni kad mu ovaj postane dosadan ili nedovoljan, u kome može da nađe zadovoljenje sviju svojih želja, utehu za svoje nevolje, savet u sumnji, potporu u mučnoj situaciji, a svakad večito živ izvor zadovoljstva. I to najlakši i najjevtiniji način, jer je knjiga, od svih umetničkih zadovoljstava, najjevtinija i najbliže pri ruci. Ne izlazeći iz svoje sobe, s knjigom u rukama, vi možete putovati po celom svetu i svima dobima, živeti u prošlosti i šetati po najudaljenijim krajevima naše zemlje; možete se poznati, gotovo lično i vrlo prisno, sa najodličnijim ljudima svih vremena, i svih naroda; sedeći mirno, vi možete proći sva uzbuđenja i sva raspoloženja duševna; ne dižući oči s knjige, gledaćete najraznovrsnije prizore i najlepše slike koje se mogu videti. Samo pravi čitač zna kakvo je uživanje živeti tako u društvu sa jednim velikim piscem, za duge časove slušati one pametne i srdačne reči njegove, gledati u mašti šarene i sjajne slike koje on rastire pred vašim očima, boraviti u društvu idealnih ličnosti, koje on stvara po našoj slici ili prilici, ali sa zlatnim pesničkim aureolom oko njihovih idealnih glava, primati onu intimnu, blagu i čistu emociju, s kojom ne znam šta bi se moglo porediti, koja je, kao i ostale umetničke emocije, pored saznavanja, možda najlepše i najviše što na svetu postoji — nepomućeno i visoko uživanje, koje na ceo život baca svoj veliki svetli odblesak i daje odštetu za rđave časove gde njih ima, a uvećava na izredan i uzvišen način zadovoljstvo srećnih egzistencija. Život u tom idealnom svetu je kao, zdrava šetnja po vrhovima visova; čist vazduh se samo diše na tim visinama; srce u njemu brže kuca; oči bolje i dalje vide. Horizont se proširio, pogled na stvari, posmatrane kroz nimb nepomućene emocije, razvedrava se, i čovek, u tim retkim trenucima, izlazi prekaljen, kao okupan u čistom etru, sa jasnijom i višom svešću o sebi i svetu.
 
A ono što ste pročitali, ostaje u vama, nastavlja se: utisak traje i dalje, i pošto ste knjigu ostavili iz ruku. Tako se u čoveku nagomilavaju utisci, ostaci minulih uzbuđenja, građa za nova, i duša postaje kao instrumenat koji će odsad pod najlakšim dodirom treperiti. I to je nov izvor zadovoljstva i novo vaspitanje. S druge strane, mašta se naseli najraznovrsnijim slikama, idealnim prizorima i ličnostima; slike s kojima smo se upoznali u delima velikih pesnika, ne gube se, no osttju u jednom kutu naše fantazije, gotove da nam opet iziđu pred oči kad mi zaželimo. Čovek koji je mnogo čitao, kao i ljubitelj lepih veština, ne poznaje samo lepe stvari koje je imao prilike da vidi oko sebe u životu, ne poznaje samo lepe predele kroz koje je proputovao, ličnosti koje je u životu sretao, dramatične prizore koji su se zbili u njegovom prisustvu, no poznaje još i sve ličnosti i predele, i prizore, koje je našao u delima velikih pisaca i umetnika. Mašta je načitana čoveka kao živ i ogroman muzej najlepših slika. I taj drugi svet baca svoje zrake na ovaj obični, svakidašnji svet, meša se s njim, i ulepšava ga. Mi se u tom svetu učimo da bolje vidimo ovaj. Hoću da kažem da smo u njemu naučili gledati, pa onda i u ovome bolje uživamo. I to ne samo zato što našom maštom, koja se fiktivnim slikama obogatila, umemo da ulepšamo ono što vidimo, da nedostatke dopunimo ideališući ih, no još i stoga što smo uopšte naučili da bolje gledamo. Pesnik i umetnik vide mnogo štošta pre nas, vide ono što mi ne bismo umeli videti da nam ga oni ne pokažu. Mi, osim toga, i ono što vidimo, vidimo grosso modo i utisak nikad nije ni potpun ni dovoljno jak. Pesnik i umetnik dolaze onda, pa nam pokazuju šta su oni videli, blagodareći oštrini svojih čula i svojoj moći saosećanja sa celim okolnim svetom, i mi to onda vidimo posle njih, s početka samo na primerima koje su nam oni pokazali, docnije i na drugim sličnim primerima. Kad nam se tako oči otvore u nekoliko prilika, mi se postepeno naviknemo da sve svuda i sami gledamo, i bez njihove pomoći. Izlišno je dodavati koliko je to lepo vaspitanje, koliko zadovoljstva donosi sa sobom, i koliko doprinosi našoj opštoj kulturi.
 
To i jeste, po mom mišljenju, jedno od glavnih svojstava lepe književnosti, to razvijanje vaskolike i mnogostrane, moralne i estetičke simpatije u ljudskim dušama. Poezija, duboko uočena u svojoj suštini, i nije ništa drugo do simpatično osećanje sa našom okolinom, živom i mrtvom. Poezija su emocije koje dobijamo od stvari. Proširiti što više krug tih emocija, načiniti čoveka što pristupačnijim raznovrsnim utiscima, to je jedan od zadataka lepe književnosti, kojega je ona, ako tako smem reći, svakim danom sve svesnija. Poezija, koja se u prva vremena ograničavala na jedan mali krug misli, događaja, i osećanja, danas zahvata u svoj opseg, sve širim i širim krugovima, ne više samo neke strane čoveka, no celog čoveka, ne samo pojedine slojeve društva, no celo društvo, ne samo pojedine događaje, no sve što se oko nas dešava. Sve ona uzima u svoja velika naručja. Sama priroda ulazi svakim danom sve više u njen okvir; uporedite samo opise predela u Omira sa opisima Dikensovim ili Tolstojevim. I ne širi se ona samo po obimu, no i po pojedinačnom udubljivanju u stvari. Na taj način ona širi krug svojih simpatija. Koliko novih osećanja mi danas imamo, koliko smo kadri novih utisaka da primimo i stvari da razumemo, može se videti i iz najpovrhšnijeg poređenja današnjeg čoveka sa čovekom ranijih vremena, ili današnjeg načitanog čoveka sa prostim, neukim ljudima. Suma osećanja koju može imati jedan od ovih poslednjih nesravnjeno je manja od sume onih mnogobrojnih i raznovrsnih osećanja obrazovana čoveka, čija duša može da ima simpatične veze sa tisućom stvari, nepoznatih, nevidljivih običnom čoveku. U današnje vreme, kad prosveta potiskuje i istiskuje teološku religiju, ljudi su se već češće pitali šta ima da dođe na mesto ove poslednje, ili već dolazi, da posluži kao moralan vođ, koji će nam pokazivati, kao dosad religija, put kojim da idemo i način na koji da idemo. I svakim danom sve jasnije postaje da počinje da je zamenjuje svest o solidarnosti, "društvenost", simpatija, veća osetljivost, simpatično oduševljenje za dobrim i lepim, poetska i osećajna strana u čoveku. I, naravno, mnogobrojni su uzroci koji te osobine razvijaju, ali im je svakojako moćan pokretač i nosilac lepa književnost. Ona je kao ogromna reka koja u svom koritu nosi te paralelne struje valjajući u svojim talasima stare ostatke i ruševine, razlivajući se daleko u zemlju preko svojih obala, natapajući i napajajući svojim vodama celokupno zemljište, račvajući se u nepregledne mreže većih i manjih kanala, koji postepeno osvajaju i najudaljenije krajeve i najdublje slojeve. Što je pre bila svojina nekoliko mandarina, danas postaje opšteljudska imovina. Tako ne samo idejama i sadržajem svojim, no i svojim domašajem, ona postaje sve podobnija da posluži kao jedno od moćnih vaspitnih sredstava naših. Taj uticaj njen možete i na naročitim primerima videti, u većini istorijskih i društvenih pokreta poslednjih vremena. Društva i narodi kretani su književnim delima. Rusovljeva su dela bila preobrazila Evropu, stvorila jedno društveno duševno stanje koje je bilo od najvećeg uticaja na razvijanje događaja. Koliko je književnost pomogla dolasku francuske revolucije poznato vam je. Geteov Verter, Šatobrijanov Rene, Bajronovi junaci, proizveli su duševna stanja za čitavu jednu istorijsku periodu, koja su i poznata pod njihovim imenima. Za oslobođenje Italije učinili su rodoljubivi pesnici italijanski prošlog veka i prve polovine današnjega toliko isto koliko njeni političari i spoljašnji događaji. Čiča Tomina koliba Bičer-Stovove pomogla je znatno da se ukine trgovina robljem u Americi. Za Turgenjevljev Lovčev dnevnik vele da je toliko isto pripomogao oslobođenju ruskog mužika. Uticaj ruskog romana druge polovine našega veka na današnja mišljenja i osećanja takođe vam je poznat; kao pre verterizam i bajronizam, tako danas postoji tolstojizam, i kao reč i kao fakt. Najzad, u novije vreme imate uticaj Ibzenov, čije se moralne teorije raspravljaju, pričaju, propovedaju, u dramama, romanima, pripovetkama, raspravama, po novinama, svuda gde god se čita i piše. Toliko je maha uzeo uticaj književnosti.
 
I taj će uticaj verovatno još rasti.
 
(Ova rasprava je deo pristupnog predavanja koje je Bogdan Popović održao 12. februara 1894. godine na Filozofskom fakultetu Velike škole u Beogradu.)
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: