Dragutin J. Ilić (1858—1926)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dragutin J. Ilić (1858—1926)  (Pročitano 7059 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Jun 14, 2011, 12:50:54 am »

**




DRAGUTIN J. ILIĆ
(Beograd, 14.05.1858 — Beograd, 01.05.1926)

DRAGUTIN J. ILIĆ. Sin pesnika Jove Ilića, a stariji brat Vojislava Ilića, Dragutin je rođen 14. februara 1858. Počeo je da piše još kao gimnazist, sarađujući u "Javoru", dok je kao velikoškolac (studirao je prava) sarađivao u časopisu "Otadžbina". Pored poezije, interesovao se još u mladosti i za dramu: već 1. marta 1881. Narodno pozorište izvodi njegovu dramu Vukašin. Otada pa sve do 1906. na beogradskoj pozornici izvedeno je desetak njegovih dramskih dela, i to ne bez uspeha. Ilić je još za života osetio tragičnost zaborava, koja je, možda, bila uvećana time što ga Skerlić nije obuhvatio svojom Istorijom nove srpske književnosti, kao i negacijom grupe oko "Srpskog književnog glasnika" (za koju je, donekle, i sam Ilić kriv, zbog svog ličnog izolovanog držanja u poznim godinama). Svoj život Ilić je veoma burno proveo, što je takođe jedan od uzroka ranog književnog zaborava ovog pisca. Tako je zbog opozicionarskih stavova morao 1888. da napusti Srbiju i da beži u Rumuniju, gde je u Turn-Severinu služio izvesno vreme kao kelner i trgovački pomoćnik. Posle je prešao u Zagreb, gde je radio u redakciji lista "Srbobran". Posle godinu dana, januara 1889. vratio se u Srbiju, ali više nije nikako mogao da dobije državnu službu, te je zato bio prisiljen da bude profesionalni književnik, što će se nesumnjivo negativno odraziti na njegovo stvaranje. Uzimao je učešća u nizu manifestacija tadašnjeg društvenog života. Zalagao se, pored ostalog, za zaštitu kraljice Natalije i protivio se njenom proterivanju iz zemlje, zbog čega je stavljen pod sud. Da bi izbegao kaznu, po drugi put emigrira i odlazi u Sremske Karlovce, gde se zadržao do aprila 1893. I kasnije je putovao, naročito u periodu od 1895. do 1900. Najviše se zadržao ponovo u Sremskim Karlovcima, sarađujući u "Brankovom kolu", a takođe u "Bosanskoj vili", "Zori", "Nadi", "Letopisu Matice srpske". Iz Sremskih Karlovaca odlazi u Novi Sad, gde uređuje "Zastavu", u kojoj objavljuje pesme protiv Milana Obrenovića. Posle zadržavanja u Zagrebu, on odlazi 1898. u Crnu Goru, da bi se 1900. ponovo našao u Srbiji. Već 1901. prelazi u Bukurešt, gde pokreće list "Pravoslavni Istok", koji se štampa na ruskom i francuskom jeziku. List je bio namenjen ruskoj publici i imao je zadatak da je obaveštava o uspesima i propustima ruske politike na Balkanu. Posle zabrane tog lista on se vraća u Srbiju, dobija službu i još više se posvećuje literarnom radu. Za vreme prvog svetskog rata, novembra 1914. odlazi u Rusiju da bi vodio propagandu o borbi Srbije; u Odesi učestvuje u radu na prikupljanju jugoslovenskih dobrovoljaca za Dobrudžu. Umro je zaboravljen 1926. Pored pesama, pripovedaka, putopisa i kritika napisao je trinaest dramskih dela: Vukašin (objavljen 1883), Jakvinta (1883), Pribislav i Božana (1887), Otmica (1887), Posle milion godina (1889), Za veru i slobodu (1890), Lihvarka (1895), Ženidba Miloša Obilića (1898), Saul (1906), Ženik slobode, Viđenje Karađorđevo (1904), Neznani gost (1907) i Tri deputacije (1906). Sve su to uglavnom drame i tragedije, ali ima i komedija (Otmica, Lihvarka, Tri deputacije).


DRAMA XI • Srpska književnost u književnoj kritici • Priredio Raško V. Jovanović
Nolit • Beograd, 1973
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #1 poslato: April 29, 2012, 12:19:10 am »

**

DRAGUTIN J. ILIJĆ


Srpska književnost dala je, do modernog vremena, svega nekoliko pravih dramskih pesnika. Među njima se, kako nama izgleda, samo trojica ističu kao dramski pesnici većega stila i dubine. Ta su trojica, po našem shvatanju, Sterija, Laza Kostić i Dragutin Ilijć.
 
Oštar posmatralački duh i zdrav smisao za stvarne potrebe društvene, udruženi sa prirodnim dramskim darom, osećanjem za komično, zdravim ukusom i solidnim obrazovanjem, čine te je Sterija, pored dosta uspešnog rada na tragediji,1 najviše uspeha imao u komediji, tako da je još uvek Sterija prvi komediograf.
 
Laza Kostić, talenat velike poetske dubine, originalan pored svega šekspirijanstva, čovek retkog obrazovanja i pouzdana ukusa, tvorac drame u stihu i, napose, psihološke drame u nas. Njegova dramska dela, snažno i sigurno konstruisana, duboko motivisana, ostaju i pored svih zameraka trajna tekovina naše književnosti. Po svojim osobinama Laza je prvenstveno pesnik tragičnog zapleta.
 
Najmlađi među njima, Dragutin Ilijć, dramatičar je prirodnog instinkta. Iz jednom već stvorene dramske situacije i manje komplikovanog zapleta, dramska radnja razvija se živo i spontano, događaji teku brzo i neusiljeno napred, sve do kraja. Kod njega ne osećamo pesnikovo nameštanje i refleksiju, ne opažamo da pesnik radi po strogo utvrđenom planu, do kojeg bi došao tek dužim studiranjem i razmišljanjem. Stoga i njegove drame deluju više neposredno i mogu da utiču i na šire gledalačke slojeve — za razliku od drama Kostićevih. Uporedo s tim osobinama ide i dramska dikcija Dragutinova. Ona je tečna i živa, plastična, protkana memistično bujnom lirikom, no koja kod Dragutina, dramatičara po instinktu, ne guši dramski razvoj, već je podešena prema ličnosti i situaciji. Dragutinova dramska dikcija nije u mislima i obrtima ni onako zbijena i teška, često do nejasnosti, kao kod Laze Kostića, tvorca drame u stihu, već je, pored svih zameraka koji se ovde-onde mogu učiniti bujnosti njegove fantazije, dovoljno jasna i razumljiva, ne samo pri čitanju već i sa pozornice.
 
Inače Dragutin je dramatičar prvenstveno tragičnih motiva. Na to su ga polje upućivale i njegove prirodne sklonosti. On je bio u dubini duše melanholik, nezadovoljan sobom i okolinom, ispunjen osećanjem prolaznosti i tragičnosti svega što je veliko i uzvišeno. I u drami privlače ga veliki karakteri i njihova borba sa društvom i sredinom. U tako neravnoj borbi moraju podleći i najjače individualnosti, ali Dragutin oseća da ono što je u tome herojski i uzvišeno ostaje i posle poraza njegovih junaka kao trajna tekovina. Stoga u njegovim dramama nećemo naći tipove kao Hamlet, koji se kolebaju između refleksije i akcije, već krepke ličnosti koje snažno, po impulsu delaju, pa ma i u zločin gazile. Zato je i omiljen prototip za većinu njegovih junaka Šekspirov Ričard III, koji baca svoju strašnu senku kroz nekoliko najboljih drama Dragutinovih.
 
Smisao za komično nije u njega ni blizu tako razvijen. Zato i njegovi pokušaji u oblasti komedije nisu mogli imati većeg uspeha. Dragutin je to i sam osetio, te se stoga tom dramskom granom malo bavio. Ostalo je upravo samo na jednom ozbiljnijem pokušaju te vrste.
 
Dodaćemo još da kod Dragutina dramska eksplozija, dakle prvi čin, po pravilu uvek dobro ispada, ali dalji razvoj drame često je i suviše živ, pokadšto i prenagljen, prebogat događajima, pa usled toga trpi motivisanje radnje i karakterisanje ličnosti. Imamo stoga utisak da pesnik gubi vlast nad tvorevinama svoje bujne mašte. Ali treba znati da Dragutin dovoljno poznaje pozorište i binu. On od mladosti stalno i marljivo pohađa i prati pozorište i piše vrlo uspele referate i kritike o pojedinim predstavama i pozorištu uopšte.2 To poznavanje pozorišta čini te su njegova dela puna ne samo dram-skog života već i vrlo dobrih binskih efekata. Od te trojice naših prvoklasnih dramskih pisaca binski gotovo najefektniji, najteatralniji je Dragutin. Ali za razliku od nekih dramskih pisaca, kod kojih se sve svodi samo na binsku rutinu i čisto teatralne efekte, kod Dragutina vidimo baš u njegovim najuspešnijim teatralnim prizorima uvek u prvom redu rođenog pesnika.
 
Dramska delatnost Dragutinova obuhvata uglavnom vreme od 1880—1907. godine, dakle više od četvrt veka. Početak toga rada pada u vreme kad srpska publika žudno iščekuje nacionalnog dramatičara. Tu potrebu ne može da zadovolji visoko obdareni i obrazovani, ali široj masi nepristupni Laza Kostić. Publika traži popularnog dramskog pisca, i tada se baš javljaju Dragutinova dramska prvenčad Vukašin i Jakvinta. Sve to objašnjava, zajedno sa napred istaknutim Dragutinovim osobinama kao dramskog pisca, veliki uspeh i popularnost ovih dveju drama, i žaliti je što se pesnik posle toga, zanet vrtlogom političke borbe, za čitavih pet godina odvaja od drame i tako gubi dodir sa publikom, koji posle više nikako nije mogao da obnovi.3
 
Sve Dragutinove drame mogli bismo dosta zgodno, uglavnom po hronološkom redu, podeliti u tri grupe i tako razlikovati u njegovu dramskom stvaranju tri perioda.
 
U prvu grupu išle bi drame postale u vremenu 1880—1887, i to Vukašin, Jakvinta, Pribislav i Božana i Otmica. Glavno obeležje i tendencija ovog prvog perioda jeste romantična tragedija u Šekspirovu stilu sa sadržajem iz nacionalne istorije.
 
U drugu grupu idu drame napisane u vremenu 1889—1898, i to Posle milion godina, Za veru i slobodu, Lihvarka i Ženidba Miloša Obilića. U ovom srednjem periodu opaža se tendencija ka realizmu, želja za onim što bi se nazvalo à thèse. Kao u prvom periodu drama Otmica, tako i ovde poslednje delo Ženidba Miloša Obilića čini prelaz periodu za ovim.
 
U taj treći period, koji obuhvata vreme od 1899—1907, ili, tačnije, do smrti piščeve, dolaze drame Saul, Ženik slobode, Neznani gost, Tri deputacije, a tu bismo mogli uvrstiti sasvim opravdano i poslednji dramski pokušaj Dragutinov, predigru Prvi greh. Karakteristika je ovog perioda u tome što se pesnik u prvi mah opet vraća romantičnoj drami, ali sada s težnjom da se ona psihološki udubi i motiviše, i u tome što se zatim jasno i sve jače ispoljava naklonost ka mističnom i simboličnom.4
 
U svakoj od ovih grupa, odnosno perioda, Dragutin je dao po jedno svoje najbolje dramsko delo. To su, po našem mišljenju, Jakvinta, Posle milion godina i Saul. No najviše je imao uspeha i kod kritike i kod publike sa svojim dramama iz nacionalne istorije, dakle s Vukašinom, Jakvintom i Za veru i slobodu. To, naravno, ne znači da su sva ova tri dela i njegove najbolje drame, ali svakako moramo žaliti što nije u tom pravcu nastavio rad i dalje i dao tako čitav ciklus drama iz narodne istorije. Po svom dramskom talentu i lakoći u pisanju on je to mogao vrlo lako učiniti, a uspeh bi mu kod gledalaca bio, po svemu sudeći, unapred obezbeđen.5

 
Relja Z. Popović

__________________
 
1 Naročito tragedijama Smrt Stefana Dečanskog i Skender-beg.
2 Naročito u "Otadžbini", gde je, između ostaloga, štampao i članke Pred pozorištem, u knj. XVII i XVIII 1887.
3 Izuzev donekle jedino kratku epizodu s dramom Za veru i slobodu krajem 1889, no koja je kod ondašnje kritike rđavo prošla.
4 Ovakvoj podeli Dragutinovih drama ne smeta nimalo što je komedija Lihvarka napisana ranije i kao drama u četiri čina pod imenom Svakom svoje 1884. podnesena Matici srpskoj za nagradu, ali bila odbijena. (V. "Letopis Mat. srp." sv. 144, sa referatom prof. Jov. Grčića na str. 130—133). Dragutin je docnije ovu komediju preradio u tri čina; oslobodio je romantičarskih primesa i pod nazivom Lihvarka objavio u sarajevskoj "Nadi" 1895.
5 Ovde se ne može bliže baviti oko pojedinih drama. O Jakvinti vidi naš članak u kalendaru "Dragomilju", za 1929 (pod uredništvom prof. J. Grčića); o tragikomediji Posle milion godina u časopisu "Volja", u svesci za januar 1927.


DRAMA XI • Srpska književnost u književnoj kritici • Priredio Raško V. Jovanović
Nolit • Beograd, 1973
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 25, 2016, 11:49:10 pm »

**
Stihovi


KOSAČ JE PREŠAO NJIVE....*

Kosač je prešao njive; snopove oborene
Crvena kiša spira; za brda sunce tone
I suton zaodeva domove razorene,
Ni pesma da odjekne, ni tužna zvona zvone.
Žetva je strašna bila, — ima li duše žive?
           Kosač je prešao njive!

Još gde-gde iz pepela plamen se zakoluta
I tmini, što se spušta, ozari mračne skute;
Po nebu mesec bledi kô sedi grobar luta,
Da mrtvim povorkama poslednje kaže pute.
Žetva je strašna bila, — ima li duše žive?
          Kosač je prešao njive!

Ovde su listom pali, pali kô klasje zrelo;
Gde naše kuće behu tamo se groblje niže,
Nad snopljem vuk presićen krvavu čeljust liže
I jato crnih vrana saziva na opelo.

Kosač je prešao njive; sad vrani gozbu čine
I jedan drugom graču pripovest od starina:
O majci skamenjenoj nad trupom mrtva sina,
O suzi petvekovnoj nesretne otadžbine.
Žetva je strašna bila, — ima li duše žive?
          Kosač je prešao njive!

Nica, 15.-III. 1918.    
                                           Dragut. J. Ilijć.  


STOJANKE, BELA VRANJANKE

Stojanke, mori, Stojanke,
Stojanke bela Vranjanke!
Koga te majka rodila
na što je okom vodila:
da li na sunce sjajano
ili jablanče tanano?

Bre gidi, džanum, Stojanke,
Stojanke, bela Vranjanke!

Jas li te gledam kroz ma'le
u tija džanfez šalvare
gde tijo mineš u dvore,
kako 'elenče kroz gore.

Ne znajem ništa za sebe,
bre, lele, lele, momiče,
momiče, zumbul devojče,
pogiboh, dušo, za tebe!

Bre, gidi džanum, Stojanke,
Stojanke bela Vranjanke!

Koga ti vidim dve oči,
dve tavne oči, dve noći
kali sam mnogo na tebe,
jas da te vodim za sebe!

Bre gidi džanum, Stojanke,
Stojanke bela Vranjanke,
Stojanke, Stojanke,
bela Vranjanke!


ŠANO, DUŠO *
 
Šano, dušo, Šano mori
otvori mi vrata.
Otvori mi, Šano, vrata
da ti dam dukata.

Of, lele, lele, pogibo' za tebe,
izgore mi, džanum Šano,
srce za tebe.

Tvoje lice belo, Šano,
sneg je sa planina,
tvoje čelo, gidi, Šano,
kako mesečina.

Ona usta tvoja, Šano,
kako rujne zore,
ono oko, dušo moja,
mene me izgore.

Noć mi hodi, tamna, Šano,
ja si tuga vijem.
Ubavinja tvoja, Šano,
ne da mi da spijem.

Šano, dušo, Šano mori,
otvori mi vrata,
će ti davam, džanum Šano,
đerdan od dukata.


* Stihovi objavljeni u književno-političkom časopisu "Misao" (Urednici: V. Živojinović i S. Pandurović)
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: