|
Angelina
|
 |
« Odgovor #1 poslato: April 29, 2012, 12:19:10 am » |
|
**
DRAGUTIN J. ILIJĆ
Srpska književnost dala je, do modernog vremena, svega nekoliko pravih dramskih pesnika. Među njima se, kako nama izgleda, samo trojica ističu kao dramski pesnici većega stila i dubine. Ta su trojica, po našem shvatanju, Sterija, Laza Kostić i Dragutin Ilijć.
Oštar posmatralački duh i zdrav smisao za stvarne potrebe društvene, udruženi sa prirodnim dramskim darom, osećanjem za komično, zdravim ukusom i solidnim obrazovanjem, čine te je Sterija, pored dosta uspešnog rada na tragediji,1 najviše uspeha imao u komediji, tako da je još uvek Sterija prvi komediograf.
Laza Kostić, talenat velike poetske dubine, originalan pored svega šekspirijanstva, čovek retkog obrazovanja i pouzdana ukusa, tvorac drame u stihu i, napose, psihološke drame u nas. Njegova dramska dela, snažno i sigurno konstruisana, duboko motivisana, ostaju i pored svih zameraka trajna tekovina naše književnosti. Po svojim osobinama Laza je prvenstveno pesnik tragičnog zapleta.
Najmlađi među njima, Dragutin Ilijć, dramatičar je prirodnog instinkta. Iz jednom već stvorene dramske situacije i manje komplikovanog zapleta, dramska radnja razvija se živo i spontano, događaji teku brzo i neusiljeno napred, sve do kraja. Kod njega ne osećamo pesnikovo nameštanje i refleksiju, ne opažamo da pesnik radi po strogo utvrđenom planu, do kojeg bi došao tek dužim studiranjem i razmišljanjem. Stoga i njegove drame deluju više neposredno i mogu da utiču i na šire gledalačke slojeve — za razliku od drama Kostićevih. Uporedo s tim osobinama ide i dramska dikcija Dragutinova. Ona je tečna i živa, plastična, protkana memistično bujnom lirikom, no koja kod Dragutina, dramatičara po instinktu, ne guši dramski razvoj, već je podešena prema ličnosti i situaciji. Dragutinova dramska dikcija nije u mislima i obrtima ni onako zbijena i teška, često do nejasnosti, kao kod Laze Kostića, tvorca drame u stihu, već je, pored svih zameraka koji se ovde-onde mogu učiniti bujnosti njegove fantazije, dovoljno jasna i razumljiva, ne samo pri čitanju već i sa pozornice.
Inače Dragutin je dramatičar prvenstveno tragičnih motiva. Na to su ga polje upućivale i njegove prirodne sklonosti. On je bio u dubini duše melanholik, nezadovoljan sobom i okolinom, ispunjen osećanjem prolaznosti i tragičnosti svega što je veliko i uzvišeno. I u drami privlače ga veliki karakteri i njihova borba sa društvom i sredinom. U tako neravnoj borbi moraju podleći i najjače individualnosti, ali Dragutin oseća da ono što je u tome herojski i uzvišeno ostaje i posle poraza njegovih junaka kao trajna tekovina. Stoga u njegovim dramama nećemo naći tipove kao Hamlet, koji se kolebaju između refleksije i akcije, već krepke ličnosti koje snažno, po impulsu delaju, pa ma i u zločin gazile. Zato je i omiljen prototip za većinu njegovih junaka Šekspirov Ričard III, koji baca svoju strašnu senku kroz nekoliko najboljih drama Dragutinovih.
Smisao za komično nije u njega ni blizu tako razvijen. Zato i njegovi pokušaji u oblasti komedije nisu mogli imati većeg uspeha. Dragutin je to i sam osetio, te se stoga tom dramskom granom malo bavio. Ostalo je upravo samo na jednom ozbiljnijem pokušaju te vrste.
Dodaćemo još da kod Dragutina dramska eksplozija, dakle prvi čin, po pravilu uvek dobro ispada, ali dalji razvoj drame često je i suviše živ, pokadšto i prenagljen, prebogat događajima, pa usled toga trpi motivisanje radnje i karakterisanje ličnosti. Imamo stoga utisak da pesnik gubi vlast nad tvorevinama svoje bujne mašte. Ali treba znati da Dragutin dovoljno poznaje pozorište i binu. On od mladosti stalno i marljivo pohađa i prati pozorište i piše vrlo uspele referate i kritike o pojedinim predstavama i pozorištu uopšte.2 To poznavanje pozorišta čini te su njegova dela puna ne samo dram-skog života već i vrlo dobrih binskih efekata. Od te trojice naših prvoklasnih dramskih pisaca binski gotovo najefektniji, najteatralniji je Dragutin. Ali za razliku od nekih dramskih pisaca, kod kojih se sve svodi samo na binsku rutinu i čisto teatralne efekte, kod Dragutina vidimo baš u njegovim najuspešnijim teatralnim prizorima uvek u prvom redu rođenog pesnika.
Dramska delatnost Dragutinova obuhvata uglavnom vreme od 1880—1907. godine, dakle više od četvrt veka. Početak toga rada pada u vreme kad srpska publika žudno iščekuje nacionalnog dramatičara. Tu potrebu ne može da zadovolji visoko obdareni i obrazovani, ali široj masi nepristupni Laza Kostić. Publika traži popularnog dramskog pisca, i tada se baš javljaju Dragutinova dramska prvenčad Vukašin i Jakvinta. Sve to objašnjava, zajedno sa napred istaknutim Dragutinovim osobinama kao dramskog pisca, veliki uspeh i popularnost ovih dveju drama, i žaliti je što se pesnik posle toga, zanet vrtlogom političke borbe, za čitavih pet godina odvaja od drame i tako gubi dodir sa publikom, koji posle više nikako nije mogao da obnovi.3
Sve Dragutinove drame mogli bismo dosta zgodno, uglavnom po hronološkom redu, podeliti u tri grupe i tako razlikovati u njegovu dramskom stvaranju tri perioda.
U prvu grupu išle bi drame postale u vremenu 1880—1887, i to Vukašin, Jakvinta, Pribislav i Božana i Otmica. Glavno obeležje i tendencija ovog prvog perioda jeste romantična tragedija u Šekspirovu stilu sa sadržajem iz nacionalne istorije.
U drugu grupu idu drame napisane u vremenu 1889—1898, i to Posle milion godina, Za veru i slobodu, Lihvarka i Ženidba Miloša Obilića. U ovom srednjem periodu opaža se tendencija ka realizmu, želja za onim što bi se nazvalo à thèse. Kao u prvom periodu drama Otmica, tako i ovde poslednje delo Ženidba Miloša Obilića čini prelaz periodu za ovim.
U taj treći period, koji obuhvata vreme od 1899—1907, ili, tačnije, do smrti piščeve, dolaze drame Saul, Ženik slobode, Neznani gost, Tri deputacije, a tu bismo mogli uvrstiti sasvim opravdano i poslednji dramski pokušaj Dragutinov, predigru Prvi greh. Karakteristika je ovog perioda u tome što se pesnik u prvi mah opet vraća romantičnoj drami, ali sada s težnjom da se ona psihološki udubi i motiviše, i u tome što se zatim jasno i sve jače ispoljava naklonost ka mističnom i simboličnom.4
U svakoj od ovih grupa, odnosno perioda, Dragutin je dao po jedno svoje najbolje dramsko delo. To su, po našem mišljenju, Jakvinta, Posle milion godina i Saul. No najviše je imao uspeha i kod kritike i kod publike sa svojim dramama iz nacionalne istorije, dakle s Vukašinom, Jakvintom i Za veru i slobodu. To, naravno, ne znači da su sva ova tri dela i njegove najbolje drame, ali svakako moramo žaliti što nije u tom pravcu nastavio rad i dalje i dao tako čitav ciklus drama iz narodne istorije. Po svom dramskom talentu i lakoći u pisanju on je to mogao vrlo lako učiniti, a uspeh bi mu kod gledalaca bio, po svemu sudeći, unapred obezbeđen.5
Relja Z. Popović
__________________
1 Naročito tragedijama Smrt Stefana Dečanskog i Skender-beg.
2 Naročito u "Otadžbini", gde je, između ostaloga, štampao i članke Pred pozorištem, u knj. XVII i XVIII 1887.
3 Izuzev donekle jedino kratku epizodu s dramom Za veru i slobodu krajem 1889, no koja je kod ondašnje kritike rđavo prošla.
4 Ovakvoj podeli Dragutinovih drama ne smeta nimalo što je komedija Lihvarka napisana ranije i kao drama u četiri čina pod imenom Svakom svoje 1884. podnesena Matici srpskoj za nagradu, ali bila odbijena. (V. "Letopis Mat. srp." sv. 144, sa referatom prof. Jov. Grčića na str. 130—133). Dragutin je docnije ovu komediju preradio u tri čina; oslobodio je romantičarskih primesa i pod nazivom Lihvarka objavio u sarajevskoj "Nadi" 1895.
5 Ovde se ne može bliže baviti oko pojedinih drama. O Jakvinti vidi naš članak u kalendaru "Dragomilju", za 1929 (pod uredništvom prof. J. Grčića); o tragikomediji Posle milion godina u časopisu "Volja", u svesci za januar 1927.
DRAMA XI • Srpska književnost u književnoj kritici • Priredio Raško V. Jovanović
Nolit • Beograd, 1973
|
