Miodrag Bulatović (1930—1991)

<< < (2/2)

Angelina:
*

PISAC KOJI JE DOVEO "ĐAVOLE"  


Na dan uručenja NIN-ove nagrade, januara 1976, laureat Miodrag Bulatović se sa svojim čuvenim mefistofelovskim osmehom pojavio u ondašnjem Klubu "Politike". Kad je čuo da ću ga ja intervjuisati za naš list, viknuo je iz sveg glasa: "O, ne, pa vi ste me predstavili u 'Politici' kao Boška Buhu!" (Nesporazum je brzo izglađen, i od tada do njegove prerane smrti bila sam jedini novinar koji ga je intervjuisao za "Politiku".)

Miodrag Bulatović (20. februar 1930 — 15. mart 1991), pisac koga su svi zvali "Bule", upravo se trijumfalno iz izgnanstva vratio u Beograd da primi NIN-ovu nagradu za roman "Ljudi sa četiri prsta", koju je zaslužio još pre dve decenije sa svojim najboljim romanom "Crveni petao leti prema nebu". Ali, mladi pisac koji je iza sebe već imao, danas kultnu, zbirku pripovedaka "Đavoli dolaze", i isto tako prekretničke priče u knjizi "Vuk i zvono", nikako se svojim ponašanjem i ciničnim izjavama nije uklapao u uštogljeno socrealističko društvo polovinom pedesetih godina prošlog veka.

I njegova literatura odudarala je od književne poetike koja je tada bila na ceni književnih kritičara, koji su po mišljenje išli u "Cekaj", kako smo u redakciji "Politike" podsmešljivo nazivali tu orvelovsku ustanovu. Samo je nekolicina njegovih prijatelja i kritičara, pre svih Zoran Gluščević, naslutila da se u srpskoj literaturi pojavio ne samo novi prozni glas, već budući literarni genije, pisac mračnih i demonskih sila u čoveku i u svetu, sila koje ga razaraju, ali i uzdižu u nebeske visine, kao u "Crvenom petlu..."

Taj roman definitivno ga je ustoličio na mesto koje mu pripada, ali nije bio podoban za NIN-ov žiri, jer nigde nije bilo partizana koji sve pobeđuju, dok su Bulatovićevi junaci bili ljudi sa dna, antiheroji, izdanci "Bednih ljudi" F. M. Dostojevskog. A uz sve to, mladi pisac je već prvom zbirkom najavio da su "đavoli" izašli iz sudnice ruskog genija, da se ne priviđaju samo Ivanu Karamazovu ispod stola sudnice.

I sam Bulatović bio je neka vrsta nečastivog, koji kvari partijsku književnu idilu, zbog čega ga je trebalo što pre odstraniti i iz literature i iz socijalističkog "raja" koji se već priviđao Josipu Brozu. Socrealisti su hitro reagovali, ocenjujući njegove likove kao nastrane, opake i opasne po našu socijalističku zajednicu. Nisu mogli da shvate i prihvate da jedan mlad pisac može svojim već prvim delom da razbije skučenu ideološku normu socijalističkog realizma i da se vine do univerzalnih istina o ljudskoj prirodi.

Bulatović je morao da napusti zemlju i skrasi se jedno vreme u Parizu, a potom su usledili svetski uspesi, milionski tiraži "Crvenog petla...", koji je ubrzo preveden na više od dvadeset jezika, dok je on sanjao domovinu koja ga je odbacila. Na francuskom je 1965. objavio roman "Heroj na magarcu", mitsku epopeju o našem megalomanu Grubanu Maliću, s kojim je još više sebi zatvorio vrata povratka u zemlju, kad je roman dve godine kasnije izašao i na srpskom. Dok se glavni junak Gruban Malić definitivno ustoličio na književnom prestolu, koji će od tada postati poetička mera srpske i jugoslovenske literature, partijski cenzori su u tom grotesknom liku prepoznali "najvećeg sina naših naroda i narodnosti". Vrata povratka u zemlju sasvim je zatvorio kad je u jednom inostranom listu listu izjavio da je Josip Broz bien bronze, što ima dvosmisleno značenje: lice opaljeno suncem, ali i metalno lice vlastodršca.

Ta igra prećutkivanja trajala je do 1976. godine, kada je najzad dobio NIN-ovu nagradu, pre svega zahvaljujući političkom jemstvu prof. Vase Milinčevića. Pisac koji je u Parizu stigao i do Salvadora Dalija, valjda jedini Srbin kome je to pošlo za rukom, ali nikako i do svoje domovine, najzad se na velika vrata vratio u Beograd.

"Ljubavna idila" između pisca i države doživela je vrhunac njegovim izborom 1991. za poslanika Socijalističke partije. Oni koji nisu dobro poznavali Buleta nisu mogli da objasne taj njegov potez. A, zapravo, niko se nije pitao kroz kakve je sve patnje prošao, od trenutka kad je kao dete gledao kako mu italijanski fašisti u mestu gde je rođen ubijaju oca, posle čega je dobio epileptični napad, do kasnijih godina, kad je žudeo da se vrati u domovinu, dok ga je ona stalno sumnjičila i odbacivala kao bludnog sina.

Prećutkivanje velikog pisca, na neki čudan način, nastavljeno je i danas. Kao da je opet izgnan iz literature kojoj pripada.

Baš kao kad se 1983. pojavio njegov roman "Gullo, Gullo". Kritika se i tada podsmešljivo oglasila, olako zaključujući da Bulatović nema više šta da kaže, pa zato izmišlja svetske teroriste koji uništavaju svet eksplozivnim napravama, vezanim za sopstvene polne organe. I pre 11. septembra i javnog delovanja Al Kaide, Bulatović je svojom genijalnom intuicijom mnogo pre svih svetskih pisaca naslutio strašna vremena samoubilačkog terorizma, na svoj poetički prepoznatljiv način — groteskom.

Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, recimo, nikad nije palo na pamet da bi Bulatović trebalo da bude njen član. Gde će osrednji talenti da prime u svoje redove svetskog pisca, i još s tolikim brojem knjiga, dok oni u naučne jedinice ubrajaju in memoriam-e svojim istomišljenicima?! Možda u tome ima neke više, kosmičke pravde. "U beskrajnom plavom krugu" Miloša Crnjanskog osim njega ima mesta i za Bulatovića, i za Momčila Nastasijevića, Rastka Petrovića, Milana Kašanina, Tanasija Mladenovića... U ovom probranom društvu osvedočenih besmrtnika, čija su imena značajnija od mnogih živih, samoproglašenh "besmrtnika", Bulatović se sigurno veoma dobro oseća, šaljući im povremeno svoj čuveni mefistofelovski osmeh, kojim kao da ih opominje da su oni, ipak, gore "u beskrajnom plavom krugu", a ovi dole u našoj zajedničkoj kaljuzi.

Ima pravde. Sva je sreća što još nisu uspeli, mada neki pokušavaju, da iz naše literature sasvim prognaju one "đavole" koje je pisac tako orgijastično, dionizijski raspusno i poetički barokno uveo u srpsku i svetsku prozu.

Milka Lučić | 19.02.2010 | Politika

Angelina:
*
MIODRAG BULATOVIĆ


PASTORČE CELOG VEKA  

Kada je u u Ljubljani počelo rasturanje Jugoslavije, Bulatović je žestoko krenuo na Slovence; ispostaviće se da je za to imao izvesnih razloga

Kada je u "jezičkom rastavišču" u Ljubljani, gde je Bule povremeno živeo i gde mu je živela porodica, počelo rasturanje Jugoslavije, Bulatović je žestoko krenuo na Slovence; ispostaviće se da je za to imao izvesnih razloga. Znao im je jezik, mentalitet, znao je da kaže da su alpski magarci koji čekaju vikend da se napiju i da jodlaju, da im je magla u glavi, da su takvi tutumraci koje je K. und K. kastrirala da nisu u stanju ni da pomisle da bi ponekad mogli da u dan ne izmire račune za stanarinu i struju.
 
Ako mu kažeš da taj argumenat ne pije vode, on se uoštri, pa veli da, što se Slovenaca tiče, ima da mu verujemo — on sa njima ima decu... Znam ih ja; njih treba udariti po džepu, gde im je srce, kaže.

U aferi oko "Vunenih vremena", ničim izazvan, Bule je za NIN izjavio da ga ja Đogova poezija degutirala, a poznato je kako je njega teško degutirati, te da sve to dolazi, gle, gle, iz političkog podzemlja gde će i završiti... (Setio sam se kako je na Bulatovićevim počecima Mihiz napravio jedan od retkih svojih faulova, napisav da je Bulatović mali čovek za tako veliki pakao). Kada je Bule odozgo, sa stepeništa, u Francuskoj 7, krenuo da ruke širi, jasnim gestom sam ga zaustavio i rekao da ni rukovanja neće biti. Znajući o čemu je reč, hitro je izustio: Primio, primio!
 
Nije bilo žene koja ne bi bila dostojna Buletovog udvaranja. Meni nije mogao pričati o besposlici — tuđi šlicevi i džepovi nikad me nisu zanimali. Ali, eto, pričao je kako je Andrić sa pažnjom slušao njegove skarednosti. Znate onu priču o njoj i njemu uz drvo... Lepo drvo, rekao je Andrić. Kada bi kod nas u BIGZ dolazio, išao bi sa nama u radničku menzu i za bonove jeo onaj bućkuriš, sve namigujući radnicama; nije bio probirljiv, a nije imao ni socijalnih predrasuda. Žene su to osećale i prihvatale. I kad se odbije na estradu, meni se to nije sviđalo.
 
Davali smo po crnogorskom primorju književne večeri. Bivalo je da nema mesta u hotelima, pa smo nekolike noći prespavali u privatnom smeštaju. Noću bi Bule glavu naslonio na desni dlan i kao novorođenče u komadu spavao. Bio je uredan čovek koji bi, nakon tuširanja i brijanja, pola bočice kolonjske vode na sebe sasipao. Čim stupi u one krajeve, odmah sa mnom pređe na ijekavski. Iz zaborava vadi retke reči svoga detinjstva, asocijativno polje mu se vanredno aktivira.
 
Odrastao sam po domovima, socijalizovan sam da onom pored sebe ni u čemu ne smetam. Budio bih se rano i tiho odlazio na terasu da pušim... Što tvorizaš vratima u devet zora, stavio bi do znanja da me čuje, i nastavljao da spava... Na mogrenskoj plaži prepoznavale su ga poneka Francuskinja ili Poljakinja i on bi sa njima žovijalno bezobrazao.
 
Jednom smo se popeli na Sveti Stefan. Odbio je, a ni nama nije dao da platimo ulaznicu. Stranci su već bili okupirali ovo nekad ribarsko naselje Paštrovića. Gore, u bazenu, strogo rezervisanom za goste, plivala je žena neodređenih godina. Bule se ladno skinuo u kupaće gaćice i ušao u bazen. Vodeći dvostruku, s njom pristojnu, a sa nama prostačku konverzaciju, Francuskinja se čudila što se mi stalno smejuljimo. Razumela je tek kada je počeo da je pipa. Nije se otimala... Znao je, ipak, kad je trebalo da stane i kaže da je komedija završena...
 
U Budvi je odnekud počeo da forsira neku vrstu mediteranske isključivosti... Dođemo, recimo, na onaj drveni mostić na Slovenskoj plaži ispod koga se sliva prljavi potok sa vodom olovne boje, a Bule počne da krekeće, bulji u tu vodu i poimenice doziva dvojicu saputnika... Narod se okreće, ona dvojica se ljute i psuju, a on im brižno govori da je za njih, kontinentalce, more suviše ladno i čisto, i da bi oni, tu dole, trebalo prvo da se prilagode... Pa se onda okrene meni i veli: Drugo smo mi, Mediteranci...
 
Miodrag Bulatović je bio hudo siroče koje je celog veka od svoje zemlje i ljudi vapilo dram ljubavi. A kako u ovome svetu za njega ljubavi nije bilo, on je onda sve tumbe okretao.
 
On, koji se tako dugo i s razlogom osećao odbačenim, koji je rasejanje upoznao i o njemu svedočio s lica i naličja, koji je za svetsko podzemlje i nadzemlje imao refren Mrak i sove, nije li nas na vreme upozorio sa kakvim ćemo monstrumima posla imati; nije li njegova Svinja Jozefina najavila Milosrdnog Anđela...
 
Svi su se začudili kad je prostrujala vest da je Bulatović imao težak infarkt.
 
U Igalu, na rehabilitaciji, prvi put u životu ponuđeno mu je samostalno književno veče u njegovoj rodnoj Crnoj Gori koju je voleo negativno rečenom ljubavlju. Veče, nakon koga je, od sreće ili od tuge, svisnuo...
 
Domovino, ti si kao zdravlje.

Rajko Petrov Nogo | 15.05.2011. | Večernje novosti

Navigacija

[0] Indeks poruka

[*] Prethodna strana