J — Riznica mudrosti
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « IZ SRPSKE KNJIŽEVNOSTI « Riznica mudrosti « J — Riznica mudrosti
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: J — Riznica mudrosti  (Pročitano 3878 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Jun 21, 2011, 09:59:24 pm »

**

JOVAN DUČIĆ (1872—1943)

"Samo pesnik stvara jer samo on misli da bi izmislio. Ko je god nešto stvorio — bio je pesnik."

*

"Nema od Arnauta nesrećnijeg naroda u Evropi. Živeli su vekovima među dvije najveće civilizacije, grčkom i rimskom. I niti su sami šta stvorili, niti šta od njih prihvatili."

*

"Nijedan pesnik nije verovao da je napisao ono što je hteo; a pravi pesnik čak misli da je napisao nešto baš protivno od onoga što je sam hteo da napiše... Otuda mučenje najvećih i najiskrenijih pisaca, njihova stalna traženja da jednu istu stvar, misao, svaki put kažu drukčije. Otud i njihovo stalno prepravljanje svojih sopstvenih tekstova... Dante je hteo da svoju Božanstvenu komediju zapali. Bezuslovno najčitkija, i po izgledu najspontanija jeste baš ona pesma na kojoj se jedan pisac najviše namučio i kojoj se najčešće vraćao da je ispravlja... Hajne je tako mučenički pisao svoje stihove, a Tolstoj svoju prozu. Samo najgori pesnici ne znaju za ovu patnju najboljih među piscima... Nema na svetu rečnika koji bi pesniku dao pravu reč što mu u datom trenutku treba; jer ako jedna reč odgovara leksikografski jednom pojmu, ne odgovara mu pesnički ni svojom bojom ni svojom muzikom... i zato se veliki izražaji kazuju onim što jedno delo sugeriše, a ne onim što ono kaže... Simbolisti 19. veka su bili takvi pesnici koji su uvek tim nedorečenim izražajima i sračunatim nagoveštenjima pravili najveće efekte, a ponekad i najbolje stvari. Bilo je tu i zloupotreba nad čistim razumom, i nad običnim formama ljudskog razumevanja."

*

"Pesnik od talenta ili je čovek od srca, ili od misli, ili od mašte, i on je tvorac; ako ima sve troje, on je veliki umetnik. Na kritičaru je da zapazi kakav čovek stoji iza dela, ali se teško može reći koja je komunikativnija, i plodnija, i iskrenija, od one tri tvoračke snage: srce, misao, ili fantazija."

Čitave decenije se u nas nije verovalo da je lirska poezija stvar filosofije; i da je od svega najbliža metafizici; i da se nigde kao u njoj ne prokažu lakše ljudi bez dubljeg i složenijeg unutrašnjeg života; i da pesnik nije ni šumski čovek, ni kafanska razbibriga, nego kabinetski radnik i učeni zanatlija na teškom poslu rime i ritma."
Moji saputnici u Milorad J. Mitrović, Beograd—Sarajevo, 1989.

*

"Moglo bi se reći i za jednu književnost: da će biti osuđena na propast kad ljudi u njoj budu više pisali nego čitali, i kad zato bude više pisaca nego čitalaca. A sa današnjim načinom industrijalizacije svega, pa i misli, svet ide pravo toj mizeriji...  Literatura će postati zanat i uhljebije, a ne inspiracija i misija. Nekoliko pariskih književnika objavljuje ovih dana jednu knjigu sa naslovom. Udžbenik da se postane pisac. Do sad su po školama učene teorije književnosti i poetike da bi učenici razumevali ono što su mudraci napisali. Sad se to ne traži. Sad se traži da i polupismeni postanu pisci, i da pišu knjigu sa udžbenikom u ruci. Jer je lakše biti mali pisac nego veliki čitalac.

... Svakako, prošlo je doba kad je nauka i literatura bila aristokratsko zanimanje, i kad su pisci bili mudraci... Od dana otkad književnost postaje uhljebije, ona prestaje biti stvar učenosti, srca i savesti... U ovoj besomučnoj trci života, niko nema vremena ni za što. Ne traži ni zabavu, nego razbibrigu. Ne čita da nauči, nego da zaboravi! Ne ceni vreme, nego traži hiljadu načina da ga ubije... ...čovek ubija sebe kad ubija vreme."
Naše književno vreme, 26. novembar 1929.

*

"Bilo je država koje su bile vojničke, kao Sparta ili kao Rim. Bilo je drugih koje su bile trgovačke, kao Venecija i Đenova itd. Bilo ih je koje su ponikle iz čisto pravnih kompromisa kao Švajcarska ili Sjed. Amer. Države. Ali istorija ne poznaje osim Srbije drugu državu koja je bila čisto seljačka. I to: seljak je stvarao državu kao što je stvorio najlepše oblike svoga jezika i kao nacionalnu literaturu (koja je delo nepismenih i anonimnih masa), a koja je izazvala divljenje najprosvećenijih naroda u svetu. U Srbiji je država seljačka, dinastija seljačka, vojska seljačka, a seljačka literatura pod imenom narodnih pesama i narodnih pripovedaka dala je nama pesnicima sve obrasce figura i metafora, savršen metar i ritam stiha, često čak i bezazlene ali lepe rime. Ono što italijanski pisac uči iz Božanstvene Komedije, naš pisac može, bez svakog drugog napora, da nauči iz raskošnog izvora te literature koja je delo našeg seljaka. Mislim da nema primera sličnog u istoriji ni jedne druge rase.

...pismenost i darovitost nisu vezane jedno za drugo. Ima naroda u kojima mase ne poznaju više danas stanje analfabetizma, ali u pogledu kulturnih mogućnosti, te mase ne stoje iznad polupismenih, čak ni iznad savršeno nepismenih. Ne verujem, dakle, da slovenački seljak koji ne zna za analfabetizam stoji kulturno više iznad hercegovačkog seljaka koji skoro ne zna za pismenost."

...Dok su se hrišćanski narodi otimali za mošti jevrejskih i sirijskih hrišćanskih svetitelja, koji su bili isposnici ili mučenici svoje vere, pravoslavni srpski seljak ostao je zadovoljan da veruje i dalje samo u svetiteljstvo čisto svojih nacionalnih i državnih ljudi koje je on sam posvetio i u čije je svetiteljstvo mogao da veruje bez ikakvog šarlatanstva svojih sveštenika.

Naš seljak i kad nije znao trideset pismena svoje azbuke, nosio je na svojim usnama hiljade stihova o svojim carevima, kraljevima, despotima, velikoj vlasteli i velikim herojima. Kao što vidite, pismenost nije ono isto što i kultura. Dodajte tome da srpski seljak nije imao moć samo receptivnu da prima već gotove tuđe stihove, nego ih je u masi sam stvarao. Koliko je ovo skoro izuzetan slučaj među savremenim narodima Evrope, to je očevidno. Verovatno da ni rapsodi grčki, koji su stvorili Ilijadu, nisu učili grčku gramatiku ni grčki pravopis na jonskim obalama sa kojih je Ilijada i došla u Atinu. Zato srpski rapsod i nema drugog primera nego u slepom Omiru koji je verovatno, ako je postojao, mogao biti samo jedan ahajski Višnjić.

Govor je do sad bio ovde samo o tvoračkoj snazi našeg seljaka, božanstvenog analfabeta, samo u pogledu literaturnom. Njegovu duboku kulturnu moć i tvorački genije naći ćete pri njegovoj nacionalnoj muzici i na celoj liniji njegovog folklora..."
Kultura našeg seljaka, Beograd, 23. august 1930.

*

"Onaj koji sve pobedi, najzad i sve unizi".

*

Od Triglava do Beloga Mora sve što nije opevao srpski guslar, umrlo je za sva pokolenja.
Srpska mistika i Meštrović, Pravda, 30 april, 1, 2 i 3 maj 1932.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Januar 16, 2012, 02:09:50 am »

**

JOVAN SKERLIĆ (1887—1914)

"Pa ta prizivanja smrti! Na žalost, od sviju ljudskih želja smrt je jedina smesta ostvarljiva, i njeno izvršenje je uvek u našim rukama. Ali, od pesimizma još niko nije umro, i nije zabeleženo da je ijedan pesnik opšte moralne bede i grobnoga mira zapečatio krvlju svoja učenja."

"Ima trenutaka kada čovek ima da se bori sa istočnjačkom indolencijom, sa mlakom neotpornošću, pasivnim duhom našega sveta, sa ljudima zle volje koji mrze svaki rad za opšte dobro, sa duhovnom i moralnom fukarom koja nigde više nema maha no u Srbijn, i tada je sklon da poveruje da je zbilja donkihotski ispravljati krivu Drinu, isprsiti se pred prljavom bujicom koja nosi blato u sebi i šljam na sebi, da je najpametnije izmaći se iz toga vrzinog kola, kao Volter, "obdelavati svoj vrt" i čekati bolje i pametnije doba i pokolenja. Ali, te malodušne misli dolaze samo onda kada čovek nema osećanje da mu je dužnost ostati na svome mestu kao soldat istine, kada zaboravlja da nijedan, i najmanji napor nikad nije izgubljen, da zdrav razum mora najzad pobediti, i da bi takvo dezertiranje značilo punu pobedu truleži i rđavštine."
Jovan Skerlić, Odjek, 12. novembar 1905

*

"Danas ma kakav seoski zelenaš, palanački bakalin ili mehanski političar, smatra kao svoj dnevni obrok da izlije što više glupih kleveta na onaj prezreni red što se zove inteligencija. A ta ista inteligencija, čiji su materijalni uslovi života tako teški, jedino ona drži kulturu i napredak u ovoj zemlji, jedino ona živi za stvari duha i ukusa, za nauku, književnost i umetnost, za sve ono što čini cvet života jednog naroda."
Jovan Skerlić, 1905. godine
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: