Jovan Dučić — Članci
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Jovan Dučić — Članci  (Pročitano 15518 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 07, 2010, 01:42:00 am »

*



          
            J O V A N   D U Č I Ć


...Važnost jednog satiričnog lista u sredini ma kog naroda nije nužno dokazivati. Ljudi su još od vajkada već uvideli da osim mudrog savetovanja i hladne zbilje ima još nešto čim se isti uspeh može postići, a to je ona fina, uglađena šala i elegantna satira. Ono što ozbiljni presuđivač želi da tom istom hladnom zbiljom omalovaži, i na taj način iskoreni, mnogo puta ne prikaže se u takoj prirodnoj veličini kao kad vešt šaljivčina na fini način to izvrgne podsmehu; a takova je uviđavnost kud i kamo pouzdanlja i brži lek nego ona hladna i suhoparna kritika.

... Naš srpski narod nije imao prilike da pozdravi još ni jednog Ezopa, ali je zato sam narod naš pun i prepun satire i humora, što se najbolje vidi iz njegovih "basana" i "podrugačica". On je u njima sam sebi spleo bič, i u tom zacelo ima jedan ili možda ni jedan narod koji bi se s njim mogao meriti. Satira je i srpskom narodu oduvek bila svakidašnja potreba, a to je naročito danas, kad su naše prilike tako strogo izložene uticajima tolikih elemenata sa svima njegovim vrlinama i manama.
Mirođija, Pančevo, 11. (23) aprila 1893.


*

... Ograničeni smo na sebi samijem. Srpski pisci osjećaju se slavni ako njihova djela ne propanu i ako se pred književnim srpskim Areopagom čuje uz njihovo ime riječ književnik ili pjesnik. Time je sva njihova ambicija zadovoljena.
Patriotizam u književnosti, Mostar, 1. mart 1899.


*

Moglo bi se reći i za jednu književnost: da će biti osuđena na propast kad ljudi u njoj budu više pisali nego čitali, i kad zato bude više pisaca nego čitalaca. A sa današnjim načinom industrijalizacije svega, pa i misli, svet ide pravo toj mizeriji...  Literatura će postati zanat i uhljebije, a ne inspiracija i misija. Nekoliko pariskih književnika objavljuje ovih dana jednu knjigu sa naslovom. Udžbenik da se postane pisac. Do sad su po školama učene teorije književnosti i poetike da bi učenici razumevali ono što su mudraci napisali. Sad se to ne traži. Sad se traži da i polupismeni postanu pisci, i da pišu knjigu sa udžbenikom u ruci. Jer je lakše biti mali pisac nego veliki čitalac.

... Svakako, prošlo je doba kad je nauka i literatura bila aristokratsko zanimanje, i kad su pisci bili mudraci... Od dana otkad književnost postaje uhljebije, ona prestaje biti stvar učenosti, srca i savesti... U ovoj besomučnoj trci života, niko nema vremena ni za što. Ne traži ni zabavu, nego razbibrigu. Ne čita da nauči, nego da zaboravi! Ne ceni vreme, nego traži hiljadu načina da ga ubije... ...čovek ubija sebe kad ubija vreme.
Naše književno vreme, 26. novembar 1929.


*

Od Triglava do Beloga Mora sve što nije opevao srpski guslar, umrlo je za sva pokolenja.
Pravda, 30. april, 1, 2. i 3. maj 1932.

*

...pismenost i darovitost nisu vezane jedno za drugo. Ima naroda u kojima mase ne poznaju više danas stanje analfabetizma, ali u pogledu kulturnih mogućnosti, te mase ne stoje iznad polupismenih, čak ni iznad savršeno nepismenih. Ne verujem, dakle, da slovenački seljak koji ne zna za analfabetizam stoji kulturno više iznad hercegovačkog seljaka koji skoro ne zna za pismenost.

...Dok su se hrišćanski narodi otimali za mošti jevrejskih i sirijskih hrišćanskih svetitelja, koji su bili isposnici ili mučenici svoje vere, pravoslavni srpski seljak ostao je zadovoljan da veruje i dalje samo u svetiteljstvo čisto svojih nacionalnih i državnih ljudi koje je on sam posvetio i u čije je svetiteljstvo mogao da veruje bez ikakvog šarlatanstva svojih sveštenika.

Naš seljak i kad nije znao trideset pismena svoje azbuke, nosio je na svojim usnama hiljade stihova o svojim carevima, kraljevima, despotima, velikoj vlasteli i velikim herojima. Kao što vidite, pismenost nije ono isto što i kultura. Dodajte tome da srpski seljak nije imao moć samo receptivnu da prima već gotove tuđe stihove, nego ih je u masi sam stvarao. Koliko je ovo skoro izuzetan slučaj među savremenim narodima Evrope, to je očevidno. Verovatno da ni rapsodi grčki, koji su stvorili Ilijadu, nisu učili grčku gramatiku ni grčki pravopis na jonskim obalama sa kojih je Ilijada i došla u Atinu. Zato srpski rapsod i nema drugog primera nego u slepom Omiru koji je verovatno, ako je postojao, mogao biti samo jedan ahajski Višnjić.

Govor je do sad bio ovde samo o tvoračkoj snazi našeg seljaka, božanstvenog analfabeta, samo u pogledu literaturnom. Njegovu duboku kulturnu moć i tvorački genije naći ćete pri njegovoj nacionalnoj muzici i na celoj liniji njegovog folklora...
Kultura našeg seljaka, Beograd, 23. august 1930.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 07, 2010, 01:42:35 am »

**

KNJIŽEVNO VREME


Mirođija

Kada je Zmajev Starmali prestao izlaziti, naša satirična književnost izgubila je u njemu svog jedinog dostojnog predstavnika. Gubitak Starmalog ne samo naš srpski narod, nego ma i koji književno napredniji narod morao bi sažaliti, jer šta je taj list bio u našem i privatnom i javnom životu, najbolje se oseća danas — kad ga nemamo više. Njegovim prestankom kolo humorista i satiričara srpskih, koje se u Starmalom tako bogato okupilo beše, rasturilo se, i ta grana naše književnosti danas je eto najslabije obrađena.
 
Važnost jednog satiričnog lista u sredini ma kog naroda nije nužno dokazivati. Ljudi su još od vajkada već uvideli da osim mudrog savetovanja i hladne zbilje ima još nešto čim se isti uspeh može postići, a to je ona fina, uglađena šala i elegantna satira. Ono što ozbiljni presuđivač želi da tom istom hladnom zbiljom omalovaži, i na taj način iskoreni, mnogo puta ne prikaže se u takoj prirodnoj veličini kao kad vešt šaljivčina na fini način to izvrgne podsmehu; a takova je uviđavnost kud i kamo pouzdanlja i brži lek nego ona hladna i suhoparna kritika. — U starom veku ne beše slobodno da se tako izmahne satirom kao danas, pa ipak je tako cvetala da su njeni plodovi kroz hiljade godina doprli eto čak do nas. Od Ezopa, frigijskog roba, postao je dubok posmatralac čoveka i njegovih osobina, naročito posmatralac vrlina, i mana grčkog naroda i narodnih vladara, i kao takav postao je sudija tolikim zlim stranama čoveka i naroda. Zar nisu njegove basne još i dan danas savršenstvo fine i elegantne satire, i zar taj isti Ezop nije učitelj sviju Lafontena, Bernea, Safira, Krilova, Lesinga, Dositeja i dr.? . . . Ono što frigijski rob nije smeo da izusti pred gnevom naroda i vladara, to je ma koja životinja iz njegove basne progovorila i narodu i vladaru. Ta fina satira ne menja svoj pravac, te je kao takova kroz vekove do danas progonitelj zlih osobina ljudskih.
 
Naš srpski narod nije imao prilike da pozdravi još ni jednog Ezopa, ali je zato sam narod naš pun i prepun satire i humora, što se najbolje vidi iz njegovih "basana" i "podrugačica". On je u njima sam sebi spleo bič, i u tom zacelo ima jedan ili možda ni jedan narod koji bi se s njim mogao meriti. Satira je i srpskom narodu oduvek bila svakidašnja potreba, a to je naročito danas, kad su naše prilike tako strogo izložene uticajima tolikih elemenata sa svima njegovim vrlinama i manama. — Potreba satire u obliku jednog satiričnog lista porodila se i u našem prvom pesniku i satiriku Zmaj Jovanu, koji je srpskom narodu dao tri satirična lista: Zmaja, Komarca i Starmalog. Kada su zle prilike sahranile Zmaja, ponikao je Komarac, kome opet Starmali beše poslednji naslednik priznanja i poziva pravog srpskog satiričnog lista. — No i Starmalog eto nema više . . .
 
Pred nama stoji Mirođija, koja je ponikla, ili, kao što ona lepo veli za se, "zamirisala" u Vršcu. Još kada je pre dve godine izašao prvi broj, latio sam se bio da je javno prikažem, a to isto pokušavao sam i posle, ali uvek sam morao da oturim pero, odlažući s danas na sutra.

Nadam se da poštovani urednik Mirođije neće posumnjati u moju prijateljsku naklonost prema boljitku naše satirično-humorističke književnosti, kao god što ni ja nikad do sad nisam posumnjao u to da je i njega ta ista naklonost pobudila da pokrene svoju Mirođiju. Za to se ne bojim da priznam da sam s danas na sutra svoj prikaz s toga odlagao što sam od tog jedinog našeg lista svoje vrste uvek očekivao da ću sutra nečim boljim biti iznenađen, nego što sam danas. — Od tada eto protekoše pune dve godine, a sad, uspoređujući prvi broj sa poslednjim, laćam se da prikažem našim dragim čitaocima vršačku Mirođiju, i ukratko obeležim stanovište koje ona zauzimlje prema zahtevima jednog satiričnog lista. —

"Šala, zbilja i pouka" — to je svet u kome se naša Mirođija kreće. Sve to troje, kao što znamo, čini satiru, a šta je satira drugo nego: ozbiljna pouka u šali, i Mirođija prema tome treba da je satiričan list. No da li šala, zbilja i pouka zaista ispunjava taj list, o tom usudih se evo da reknem svoju.
 
U Mirođiji je šale vrlo malo, zabave još manje a pouke, pouke — baš ni malo! Među prvim i poslednjim brojem njenim ne postoji ama baš nikakva razlika, naročito u pogledu napretka. Kad bi oduzeli mnogo nešto što smo već i pre po našim suvremenim listovima nailazili, i ono što je "s" — "po" — "prema" — "prerađeno" — i "prevedeno", ostalo bi nešto oriđinalno, čemu pogotovu nikakve stvarne važnosti ne možemo pripisati. To je bez svake satire, bez svakog humora — pravi "umor" kao što to lepo reče moj jedan prijatelj. Oduvek je bila ružna pojava kad se neko silom pravi smešnim. Čovek u toj nameri često izazove smeh, ali ne zato što je tobož smešno, nego zato što ga to upravo glupim čini. Mi u Mirođiji nikad nismo naišli na ono čim se odlikovao Starmali. Njene dosetke ne sadrže u sebi ni senke od onoga što se zove duhovita satira, pravi sveži humor i fina i uglađena vic-komika. Mirođija mnogo puta izgleda kao kakav bedni pajac, koji se ne ženira da makar kakvom glupošću iznudi koji ironični osmeh svojoj strpeljivoj publici. To je očiti dokaz da je njen urednik vrlo malo postigao od svoje namere, i da je oko svog lista okupio sve krajnje diletante. — Teško nam je mnogi sokački vic, s kojim smo se u Mirođiji sreli, povredio i samo etično i estetično osećanje. Ne navodimo ništa od toga, ne zato što bi nas odvelo daleko, nego s toga što ono ne želimo da vidimo štampano nigde više a ponajmanje u ovom listu. Oni neprijatni refleksi usijanih i poremećenih fantazija ne bi smeli imati mesta u Mirođiji kao takovom listu, koji zaviruje u tolike naše nevine i čedne domaće krugove; jer takova šala jednom narodu, koju je kroz buran život ako ništa drugo, a ono bar svoje estetično osećanje nepovređeno održao, takova šala nikad nije dobro došla. Kako tek neprijatno utiče ono silno zapomaganje, oni ordinarni vicevi i tolike pseudo humoreske u kojima se već prostački ismeva srpsko ženskinje. Zar urednik Mirođije ne pretpostavlja da u srpskom narodu ima još vere i ljubavi prema srpskim materama, sestrama i ženama, i da njegovom osećanju ne može podneti da mu se onako ružne naočari na nos natiču. Pa tek oni prozaični stihovi, pa tek ona suhoparna proza! Na što ono silno zajedanje pojedinih prvaka hrvatskih (kao pre neki dan vrlog pesnika Trnskog)? Zna li Mirođija da je ispod dostojanstva jednom srpskom listu da silazi u onu nizinu na kojoj stoji Glas Hercegovaca i dr.? Ima li u Mirođiji išta od svega onoga, što na svom čelu obećava — ima li tu šale, zbilje i pouke? . . .
 
Pišući ove retke, nisam gubio iz vida da sam se i nehotice možda izložio kakvom drastičnom vicu jednoga ili drugoga od poštovanih baštovana "satirične" Mirođije, no kritičarska smernost i strpljenje dovela me do kraja. Ovo koliko rekoh, rekoh s toga što bih želeo da taj list bude na visini pravog satiričnog srpskog lista i daleko od svih onih pedantnih i bizarnih viceva koji ga često ispunjavaju. Na taj način g. urednik Mirođije najvećma će se privržen pokazati nežnoj boginji satire i najvećma obvezati mene, njenog skromnog obožavatelja.


Jovan Dučić, Vesnik, Pančevo, 11. (23) aprila 1893.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Januar 15, 2012, 10:42:57 pm »

**

KNJIŽEVNO VREME


Patriotizam u književnosti

I

Srpska je Književnost u jednom pogledu sudbine svog naroda: ona je prepuštena sama sebi, bavi se sama o sebi, čita se samo u granicama svoje otadžbine. Kritika njena, koliko je ima, ona je kritika samo srpska. Nju nije osijala sreća drugih naroda da je čitaju i presuđuju strani narodi, da oni otkrivaju njene velike talente, da se njima oduševljavaju, i da srpsko slovo ima većeg značenja i za širi svijet. Pala je nekoliko puta u tuđini po koja utješna, laskava riječ o nekim pravednim našim djelima, ali srpska pismenost poznata je još i danas u općem književnom životu samo po našim narodnim pjesmama. Satisfakcija je to našem narodnom geniju, narodnoj Muzi naše stradalničke prošlosti, ali i jedan znak više da je srpska umjetnička Književnost još dijete, i da, onako samonikla i nenapojena na općem izvoru, na vrelu svjetskog slova nije ni mogla da dadne junake za onu vojsku velikih genija, čiji umovi sazdaše veličanstveni hram Evropske Muze. Nauka evropska poznaje nekoliko srpskih imena, bilježi ih pored stranih imena svjetskog glasa, ali Književnost nije do sada dala takvih imena.
 
Ograničeni smo na sebi samijem. Srpski pisci osjećaju se slavni ako njihova djela ne propanu i ako se pred književnim srpskim Areopagom čuje uz njihovo ime riječ književnik ili pjesnik. Time je sva njihova ambicija zadovoljena. Srpska Književnost zadovoljena je tako isto s malim; veličine ne mjeri aršinom koji vlada u literaturi općoj; ona je za sebe sad jedna republika ograničena na sebi i u svom očekivanju. Vijek pred nama, vijek je njenog uzdanja. Ovaj joj je dao i više od njenih nada. Na svima stranicama narodne joj povjesnice, on je ostavio svoj impozantni trag.
 
No da se Književnost srpska, nedoraslo djetence naroda našeg, vaspita, da se njegovom organizmu dadne pravilan razvitak, da se postave granice njegovih djetinjskih prohtijeva i obilježi put napredovanja, to je danas prva zadaća, najsvetiji poziv našeg patriotizma. Da ne bi izgledalo da će ovaj članak biti ponavljanje jeremijada na srpsku kritiku, na import zaraznih stranih djela u našu Književnost, i ponavljanje u ređanju poznatih prečaga koje koče pravilan hod naše knjige, pominjemo unaprijed da je cijelj ovim riječima — ne da ređa nedaće, nego da napomene način koji bi možda mogao doprinijeti oplemenjavanju srca i duše tog ljubljenog djeteta.
 
Činimo to bez svakog drugog uvoda.
 
Prije svega — mi nismo po svom najdubljem uvjerenju mišljenja da se izvjesni kalupi, i izvjesna lična ubjeđenja, mogu da postave u razvitku Umjetnosti. Poznata istina, da je Umjetnost stvar srca, stvar slobodnih osjećaja koji ne podnose okova, i da njen korijen leži duboko iznad domašaja ikoje snage spolja, eto to je što nas uvjerava da tu njenu stranu mora da uzme na oko svako ko hoće da utječe na njene puteve. Ali ako se ne da utjecati tako lako na proizvode srca direktno, vjerujemo da se može indirektno: da se da utjecati na samo srce, na misli književnih tvoraca, na njihovo vaspitanje. Književnost srpska neka bude republika sa slobodnim ispovjedanjima, sa smjelim mislima i širokim pravima, ali neka bude država s ustavom. Sloboda misli neka postoji, ali samovolja neka bude subordinirana snazi ustava. No neka taj ustav postoji u Književnosti, uz čije se ime običaje tako često da pominje riječ korupcija i anarhija.

II

Što nam izgleda u našoj Književnosti da malo postoji, to je patriotizam. Patriotski obziri u njoj su izveli vrlo malo; ona nije imala svoju vojsku, svoj zakon i strogo odijeljenu svrhu. Njeni građani živjeli su uvijek potpunom slobodom ličnog ubjeđenja.
 
Sloboda se ta zloupotrebljavala: književna djela i književnici dizali su se i padali u javnosti prema samovolji presuđivača. Antikritika u našoj Lijepoj Književnosti nije poznata, nije u običaju, i čovjek za takvom barikadom obično se držao za pobijeđena. Da ovo potvrdimo, molimo da se svako sjeti nekoliko književnih imena u našoj Književnosti koja briljiraju, koja se spominju sa hvalom, a koja u stvari ne dadoše nikakvog umjetničkog ili naučnog djela. Njihove likove vidimo u narodnim knjigama — kalendarima, u srpskim časopisima. Spominju se sa hvalom i uz atribute koji im se zadjenuše u svoje vrijeme benevolencijom. Pravo govora u slobodnoj književnoj našoj presi ne mjeraše se često puta po tome koliko ko za takvu riječ ima poziva, instinkta; njemu su davale pravo titule i staleži. Imamo primjera u jednom mjestu, u jednoj našoj gimnaziji, gdje je svaki njen nastavnik imao prava da se drži književnikom, da presuđuje književna djela i da određuje književnicima njihovu kategoriju. Njegova profesija davala je mandat književnički svakom pojedincu od njih koji je umočio pero. Da mi u našoj Književnosti iz čitavog reda tih ljudi nemamo nijednog književnog djela, to je dosta da se iskreno zažali na tu okolnost.
 
A to nije bio rijedak slučaj. Malo je puta inspirirao čist patriotizam mnogu riječ u našoj knjizi. Malo se puta u nas laćalo za pero samo s tom namjerom — da se neki mlad talenat predusrete, da mu se dadne maha, da mu se ponude uputstva; a tako isto malo se puta laćalo za pero da se prema čijoj samovolji, kakvoj zloj struji ili kakvoj lažnoj veličini učini patriotska dužnost u ime Srpske Knjige, njenog ugleda i u ime vaspitanja. Svi srpski listovi puni su prikaza, kritika, teoretskih izlaganja, pa ipak tako malo puta pisanih sa inspiracijom patriotskom, prema onom što pomenusmo: da se pozvanima dadne maha a razmaženi i nepozvani suzbiju . . . Benevolencija, Protekcija, kakve sramne riječi u Literaturi!
 
No nezaražen srpski genije činio je, doduše svoje. Mi se danas dičimo produktom njegovim za potonjih dvaestak godina. Naša nauka poznata je i izvan granica; najvažnija pitanja naše povjesnice rasvijetljena su umom naših naučnika; naš je jezik prečišćen dubokim znanjem sinova našeg naroda; srpska umjetnička priča prava je srpska priča sa čistim srpskim obilježjem, čim se ne mogu pohvaliti neka bliža naša slovenska braća. Možemo sebi s pravom priznati veliki književni napredak, i pored svega toga što u nas Književnost bješe sporedna stvar svakog pojedinca; što se ne množaše kao u drugim Literaturama gdje su nagrade pisaca takve da od nje žive, da se samo njoj predaju, te po tome i množe svoje umotvore. Mi imamo i danas velikih duhova s riznicom dubokog znanja i prostranih pojmova, koje se rasipa možda u školskim predavanjima, ili — što je još gore — kao u starom Dubrovniku, u golim konverzacijama. U nas pišu oni samo koji se drže za književnika. Mnogi ljudi od poziva ne pišu; oni se ne laćaju da progovore o nečem, da nešto prikažu, zato što to treba, što mu je to patriotska dužnost.
 
Izišlo je, recimo, novo djelo. U njemu se takvom Pozvanom pričinio jedan talenat sa pretenzijama, kome bi, u ime Književnosti, valjalo izići na susret. I takav Pozvani laća se i pregovara o tome, mjesto što bi dopustio da čija žutokljunost izleti najprije sa svojim teorijama!* Isto tako postupa i prema djelu kome bi, u ime Književnosti, valjalo oduzeti debi. Zašto, na pr., naši prvi kritičari, koji izlaze samo s knjigama studija, ne bi i jedno manje djelo prikazali makar u maloj bilješci u kom srpskom knjiž. listu. Mi Srpski Pregled očekivasmo uvijek s nestrpljenjem da vidimo sud jednog Nedića i one njegove divne družine o kojem djelu, izišlom onih dana.

Namjera nam je stoga da rečemo o tome: koliko bi samo patriotski obziri mogli da učine u tako neuređenim odnošajima naše knjige.

Nama bi, po našem mišljenju, bio najpotrebniji jedan Književni Klub, jedna zajednica ljudi potpuno pozvanih za javnu riječ o knjizi. Ostavljamo u ovaj mah Lit. Kongres na stranu njegovoj sudbini. Uzimamo riječ o jednoj potrebi koja, i u slučaju Kongresa, i u slučaju protivnom, ostaje uvijek jedna potreba dovoljno prijeka. Takav Klub bio bi jedan književni komitet sa energijom i pregorijenjem takvih političkih i propagandskih komiteta. Jedan Klub koji bi se založio za sve što bi Književnosti Srpskoj moglo da koristi, i stao nasuprot svemu što bi joj moglo da škodi. Takav Klub ljudi, koji bi stanovao bez sumnje u našoj danas najvećoj književnoj metropoli, i koji bi imao svoj naročiti časopis jedan Revie des Revues, sa geslom takvog francuskog časopisa: peu de mots, beaucoup d'idees, samo ne revij s glavnim zadatkom da bude pregled svega svjetskog, nego s glavnim zadatkom da bude pregled svega srpskog, u granicama naših još neprokrčenih kineskih zidova, ali i sa jasnim okom za sve što je veliko i umjesno u drugih. Da osmjeli na rad koji su za nj podobni, da udari po prstima nepozvane, da čisti, tako reći, našu književnu atmosferu, da uoči svaki pojav, svačije djelce, da ga s patriotskom gotovošću analizuje i prikaže, da postupi prema njemu po zasluzi, po svom uvjerenju.
 
Da riječ Komitet ne bi odveć upadala u oči, da govor o takvom Klubu ne bi izgledalo traganje za iznošenjem novih i ekstravagantnih ideja, recimo to drugim riječima: jedan Revue, jedan časopis, organ jednog društva patriotskih književnika, bogat sa naprednim idejama, koji bi bio Areopag, sudnica za sve pojave u Književnosti, i glas najpozvanijih ljudi o svemu što je korisno po srpsku knjigu! Ali jedno društvo i organ jednog društva!
 
Mi bez straha pominjemo ovaj predlog, jer smo puni ponosa za jednu generaciju ljudi tako podobnih da stanu pod stijeg ove ideje. U glavnoj našoj današnjoj književnoj metropoli (ostavimo na stranu efemerne zgode i nezgode!) ima neiscrpnog patriotizma, ognjene svijesti, oduševljenja patriotskog, i ne stoji ništa na putu da dobijemo — Književni Aeropag i — List nad listovima.
 
Srpski listovi ne zadovoljavaju danas potrebe naše Književnosti, — s tim valja da se izimirimo svi mi urednici srpskih listova. Radimo možda koliko se može, ali ne radi se koliko treba. (O tom u jednom naročitom članku.) Treba nam jedan rječiti dictando, jedan uzor, jedna katedra. Sve ono što se zbiva u naprednim Književnostima, sve struje koje su predmet opće evropske pažnje, sve škole koje se u Literaturi, otvaraju, ne nahode se ni u našoj registraturi! M. Car, u svojim Zanatskim Poslima, iznio je kratko i kozerijski neka zanatska posla u našoj knjizi. Tom prilikom nije pošteđena, između drugih, ni Zorina perušina, ali, nije kud ni kamo — takvih zanatskih poslova ima mnogo.
 
No koliko bi jedno društvo oko pomenutog Revua, koliko bi jedan takav list, jedan zbornik ideja, jedan odjek svega što se zbiva u drugim Književnostima, besjednik o svima zlim i dobrim strujama i pojavama, koristio, o tome bismo s najvećom željom saslušali glas srpskih književnih prvaka. Bi li on bio od potrebe — pa ma s patriotskom gotovošću odstupilo odmah nekoliko književnih listova da mu se pripremi više mjesta?!

III
 
I još nešto.
 
Kako bi bilo patriotski i od kolike koristi da taj Komitet bude jedna kontrola i svega onoga što se na strani piše o nama Srbima. A piše se dosta često. Često nam je u tuđini selo kapu krojilo, a mi ne dadosmo od sebe ni glasa. Dosta je Renera i Normana, koji nam pred Evropom negirahu ono što nam je najsvetije, koji nam kompromitovahu istorijska prava i predavahu podsmjehu naše zavjetne misli, a mi to jedva ako samo registrirasmo. Takav Komitet, odbor, mogao bi da svako tako djelo nabavi, svaku riječ o nama u stranim literaturama čuje, da u svom časopisu prikaže srpskom svijetu takve insultacije, ili, u sretnom slučaju, pravilna djela i istinske riječi o Srpstvu, — i da zatim reagira na to u stranoj štampi. Mi smo lani u jednoj prilici rekli svoje mišljenje: na takva djela trebalo bi reagirati i u stranoj štampi, na najpodesnijoj tribini. Stranac koji se sukobio s jednim pogrdnim djelom o našem narodu, neka u svojoj štampi odmah nađe recenziju takvog djela, neka vidi koliko se takvoj knjizi, može da vjeruje, koliko u njoj ima istine i čiji je prst u njoj. A to i mnogo znači za našu javnu stvar.
 
Takav komitet mogao bi da stupi u vezu sa izvjesnim licima i društvima koji imaju interesa i simpatija za srpske težnje! Piscima koji te interese pomažu s časnim uvjerenjem, da se oda priznanje našeg naroda, a piscima protivne vrste, da se zakaže megdan u njegovoj rođenoj štampi. I opet s ponosom pominjemo da naš narod ima sinova za tako častan megdan.
 
Da pominjemo koliko bi takvo društvo sa svojim listom moglo da stavi u granice, osim pisce izvjesne vrste, još i književne izdavače, o tom je govor izlišan. Hladan vjetar koji bi značio satisfakcija geniju i rodoljublju a borba protiv svega gdje toga nema, to bi značila sveta struja patriotizma u našoj Književnosti. Ona bi rastrijeznila svakog onog koji sa srpskom knjigom stoji u vezi. Pisalo bi se, bez sumnje, i poslije svašta, ali se jamačno ne bi svašta štampalo. I dokle bismo došli na taj način!
 
Mi rekosmo svoju. Ako ovaj člančić pokrene naše pozvane na diskusiju, njemu će biti najveće odlikovanje. On je tad postigao svoju želju.


Urednik, Zora, Mostar, 1. mart 1899.

___________

* Karakteristična je ova pričica našeg jednog prijatelja. Njegov drug, jedan naš mlađi profesor i valjan pripovjedač, izdavajući svoju prvu knjigu, govoraše mu, ja puštam u svijet ovu zbirčicu, ali te uvjeravam da sam gotov da ogreznem u najžešću vatru. Sve mi se čini da će ovu knjigu s radošću dočekati nekoliko mojih đaka koje sam nekad srušio na maturi i da će oni riješiti njenu sudbinu. Čisto vidim: teško meni i mojoj koži!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Januar 15, 2012, 11:38:35 pm »

**

KNJIŽEVNO VREME


Naše književno vreme

Kad Bog hoće da ubije jedan narod, onda mu pošalje mnogo govornika — kažu Portugalci u čijoj je zemlji svaki drugi čovek govornik. Moglo bi se reći i za jednu književnost: da će biti osuđena na propast kad ljudi u njoj budu više pisali nego čitali, i kad zato bude više pisaca nego čitalaca. A sa današnjim načinom industrijalizacije svega, pa i misli, svet ide pravo toj mizeriji. Već u naše doba videlo se kako se udruže po dva pisca i napišu zajednički jednu dramu (Defler i Kajave), ili roman (braća Roni ili braća Margerit). Brzo će se otvoriti dućani za snabdevanje dramama, i te će firme propisno protokolisati. Već na francuskim vašarima postoje šatori i tezge za snabdevanje ljubavnim pismima i stihovima za nepismene zaljubljenike. Literatura će postati zanat i uhljebije, a ne inspiracija i misija. Nekoliko pariskih književnika objavljuje ovih dana jednu knjigu sa naslovom. Udžbenik da se postane pisac. Do sad su po školama učene teorije književnosti i poetike da bi učenici razumevali ono što su mudraci napisali. Sad se to ne traži. Sad se traži da i polupismeni postanu pisci, i da pišu knjigu sa udžbenikom u ruci. Jer je lakše biti mali pisac nego veliki čitalac.
 
Ali nije posredi sujeta, nego interes. Veruju da je manje logično, i unosnije, biti pisac nego krojač, šofer ili mehaničar. Stari Saks je bio čizmar i nemački pesnik, i Jakov Bem[e] je bio najpre čobanin, a zatim celog života obućar u Gerlicu, i jedan od tvoraca nemačke filosofije nadrealizma. Ali ovo nije dovoljno za naše vreme. Maksim Gorki, Knut Hamsun i Johan Boher, napustili su svoj amalski život na brodovima i postali veliki pisci. Imali su talenta koji se probio kroz sve mizerije društvene. Slično je bilo i sa modernim američkim romansijerom Džek Londonom, slikarom primitivnog života i primitivnih instinkata. Bio je mornar i hapšen za mangupske skandale. Družio se samo sa kesarošima, obijačima i apašima, outlows američkim i odbeglim robijašima londonskim. I da bi zaradio velike pare, bacio se na pisanje romana. Za sebe kao pisca sam kaže: "Ja sam iskren kad govorim da mi je moj zanat književnički odvratan. Ja pišem za novac, a ne za sebe ..."
 
U ovim rečima Džeka Londona ima malo američke reklame, jer se onamo voli bizarnost. Ali ima možda i nečeg iskrenog. Ima izvesno više pisaca koji su postali slavnim što su pisali od nevolje nego onih koji su pisali iz sujete i slavoljublja. Pjer Loti je počeo da piše od nevolje. Žorž Sandova, posle razvoda braka, otišla je u književnike da ne bi bila savijačica u štampariji. Ima među našim čitaocima mnogo ljudi koji ni sami ne znaju da u njima žive možda pisci od velikog talenta. A ima među piscima mnogo njih u kojima žive možda čizmari, mornari, krojači ili bankarski ljudi koji bi bili drukče slavni.
 
Svakako, prošlo je doba kad je nauka i literatura bila aristokratsko zanimanje, i kad su pisci bili mudraci. Na filosofskoj školi Platonovoj bilo je napisano: "Neka ovde ne ulazi niko ko nije geometar". I u našem Dubrovniku su verovali da čovek koji ne zna mehaniku da napravi dobar most, neće napraviti dobru pesmu. Od dana otkad književnost postaje uhljebije, ona prestaje biti stvar učenosti, srca i savesti. Pitigrili je većma čitan nego Pirandelo. I Moris Dekobra je većma raširen nego Moris Bares. Svet neće da se udubljuje u gorčine ljudske sudbine, nego da se zabavlja. U ovoj besomučnoj trci života, niko nema vremena ni za što. Ne traži ni zabavu, nego razbibrigu. Ne čita da nauči, nego da zaboravi! Ne ceni vreme, nego traži hiljadu načina da ga ubije. Najveći deo njih ne pročita celu knjigu, nego je zaboravi na polovini, daruje drugom, ili ostavi u vozu onom koji će doći na nekoj stanici da sedne na njegovo mesto. Domaća biblioteka jednog modernog čoveka predstavlja najveći duhovni i moralni nered jednog vremena. Zato zanat ubija talenat; zato šarlatan ubija pisca; zato pamflet ubija studiju; zato književni razbojnik ubija književnog apostola; zato Jakov Bem[e] prolazi sad na evropskoj pijaci ako je u književnosti više čizmar nego ako je samo filosof. — A ovom nema leka. Crnac iz čezbanda, to je produkt jednog umornog ljudstva koje ne razume: da čovek ubija sebe kad ubija vreme.

 
Jovan Dučić, Politika, 26. novembar 1929.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Januar 16, 2012, 01:18:37 am »

**

IZ UMETNOSTI


Srpska mistika i Meštrović

[1.] Naš narod je vizionar. Svoju sudbinu tumači po znacima na nebu, a njegovu nesreću objavljuju zemljotresi i gromovi. Njegove šume su nastanjene vilama koje pomažu velike podvige njegovih heroja, kao što su homirski bogovi i boginje, podeljeni u dve vojske, ratovali u trojanskom ratu naporedo sa zaraćenim narodima. Natpevaju se vile s junacima u planini, i postaju za njih brodarke na reci. Naši stari kraljevi piju vino sa svecima, kao na moru Kralj iz Duklje sa svetim Jovanom Krstiteljem. Našim vladarima arhangeli sede na ramenu, kao caru Stefanu kad slavi slavu. Naša religija nije samo pravoslavlje ispunjeno jevrejskim apostolima i sirijskim isposnicima. Srpska vera je u nacionalnoj epopeji, kao što je u grčkom starom narodu bio epos Homera i teogonija Hezioda. Naš pravi kalendar je sastavljen od kosovskih vojvoda i kraljeva iz pobožne i posvećene loze nemanjićske. Naše reke i doline su vezane za legende; a planine i pećine i putevi naseljeni su misterijama. U duhu našeg čoveka više su ozarena lica o kojima peva guslar narodu okupljenom pred crkvom, nego lica svetitelja o kojima se čita iz evanđelja u crkvi. Taj narodni epos postao je donekle mitologija koja je njegova druga religija i intimna mistika; a on je i mnogobožac, jer je napravio božanstvenim svoje pretke. Jedini je naš narod, posle Grka, koji veruje u heroje: on ima svoje Tezeje, Prometeje i Herkule. Marko je mitološka ličnost a ne istorijska, što se vidi po njegovim natprirodnim mogućnostima. Jer Marko svoju sablju može da useče u kamen, i da svoj topuz baci sa Šar planine u nedogledno Jegejsko more; Marko je pobedio i pogubio crnog čoveka koji je imao tri glave. Svoju stopu je ostavio na svakom kamenu srpske zemlje koju je celu prošao i posejao čudesima i skandalima. Miloš je heroj jednog momenta, ali Marko je pravio herojska čuda celog života, na način grčkih i mitskih heroja. — Bezmalo sve naše kraljeve srednjeg veka narod je posle smrti pretvorio u svetitelje, i neke kraljice u svetiteljke. Kralj Milutin čije se mošti čuvaju i danas u jednoj crkvi u Sofiji, posvećen je već tri godine nakon smrti; i njegova žena Simonida Paleologova, prva začuđena, donela mu je iz Carigrada zlatno kandilo.

Kad je posle četiri veka robovanja naš narod ustao na turske dahije, njemu se javljaju znaci po nebu Srbije kuda idu ognjene i crne zastave, a na kuli Nebojši u Beogradskoj tvrđavi hvataju mesec u tepsiju. Tako je isto nekad grom udario u polje Kosovo da obori Nemanjića carstvo, a ne da ga obori neprijateljska vojska. Veliki svod nebeski, i zvezde i vile, i planine i reke, sve je vezano za našu sudbinu. Naš narod je bio u večnom dodiru sa nadzemaljskim silama koje ga pomažu ili s kojima ratuje.

2. Ta duboka srpska mistika dolazi od velikog fonda emocije i srca. U našeg čoveka svaka misao se odmah obrće u osećanje i postaje strašću. Izraz toga u umetnosti, to je grandiozna figura (metafora), jer je figura uvek odlika tvoraca strasnih i imaginativnih. Takvo jedno osećanje postane često puta celo jedno unutrašnje stanje, a zato je naš unutrašnji život uvek ostajao izvan i iznad dnevnih stvarnosti. Srbin je maštalo, sanjalica, romantik i mistik po rasi. On je opevao u stihovima sve što je doživeo; a opevao je čak i istoriju drugih, Bugara i Arnauta. Momčilo je bio, u pogledu istorijskom, čovek neizvesne narodnosti, nekakav pobunjenik protiv cara Dušana, i vodio vojsku po Rodopima i na Strumi, s namerom da postane car, dok Grci nisu razbili njegovu vojsku, a njega ubili. Međutim, ličnost ovog Momčila toliko se zalegla u sećanje srpskog naroda, da je tog junaka sa reke Strume preneo čak nad Skadar, davnašnju našu prestonicu Bodinovu, gde se Momčilo zatim na krilatom konju Jabučilu diže u oblak iznad Skadarskog Jezera. Skender-bega nisu opevali Albanci nego su ga opevali Srbi. Od Triglava do Beloga Mora sve što nije opevao srpski guslar, umrlo je za sva pokolenja. Čak i vojska kralja Petra zastala je u blizini Prilepa kad je ugledala povrh planine Marka na njegovom šarcu, pod legendarnim oružjem i u starom dekoru. Velika nemanjićska i kosovska legenda još živi u našim dubokim slojevima naroda, i još i danas muči našu krv. Velbužd i Marica su bile velike bitke naših armija koje su rešavale sudbinu Balkana, a ista takva pitanja rešavale su i sada naše vojske na Kumanovu i Bregalnici i Kolubari. Sve je u nas u logičnoj vezi sa istorijom i u neprekidnoj vezi sa nacionalnom psihom. Srpski nacionalni genije išao je kroz vekove u jednom istom pravcu i beležio svoje etape jednom snagom kakvu nije imao nijedan od okolnih naroda i plemena. — Taj genije je neizmerno gospodstven i duboko religiozan. On je pomešao poeziju i religiju u celom svom životu, stvorivši jednu nacionalnu mistiku koja je karakteristična za celu njegovu sudbinu. Da su svi Srbi bili katolici, dogodilo bi se sasvim drukčije: oni bi već imali versku mistiku koja u katoličkom svetu apsorbuje sve drugo, ali ne bi imali svoju mistiku narodnu.

3. Ivan Meštrović je, kao rasni čovek, osetio našu mistiku već na početku ovog velikog umetničkog dela. Ako je njegova umetnost odmah bila duboko nacionalna, to je što se njegov duh izgrađivao na ovoj tradiciji, naročito na kosovskom eposu. Meštrović je iz nacionalne mistike otišao zatim u versku katoličku mistiku, gde je odista dao krupna dela (Mauzolej u Cavtatu), odvojivši se od onoga po čemu je možda bio najvećma personalan. Uostalom, nije ni čudo. Meštrović je rodom iz Dalmacije koja je tokom poslednjih vekova primala velike prilive stanovništva iz Crne Gore i guslarskog dela Hercegovine, što se vidi i po odelu dalmatinskog naroda, njegovim guslarima i hajducima, kao i na opštem tipu čoveka iz izvesnih onamošnjih predela. Posle propasti na Kosovu, ostala je Bosna i Hercegovina još nekoliko decenija slobodne i pod svojim vladarima, a bilo je sasvim prirodno da najbogatiji i najkulturniji deo nemanjićskog naroda, primoran na begstvo, potraži u tim našim zemljama svoje pribežište. Kada je nazad pala i poslednja naša slobodna zemlja, Hercegovina, u turske ruke, begao je narod i odatle da se skloni na obale Jadranskog Mora; a, po celom izgledu, su dubrovački Konavli bili takav jedan zbeg naročito interesantan. Zna se da su Hercegovci branili dalmatinski Klis i Senj, dajući ubrzo zatim onoj zemlji i svoje uskoke i svoje guslare, od kojih je ostao uskočki epos. Veliki deo tog naroda je bio brzo pokatoličen, ali je očevidno ostao ipak i dalje duboko vezan za tradicije sa kojima je bio onamo došao. Nije slučajno da i u Dalmaciji ima jedno polje zvano Kosovo. Ja bih rekao da su Srbi guslari, i da su guslari samo Srbi, i kad su menjali veru. Postoji jedan mentalitet guslarski koji je hajdučki, vojnički i borbeni, a to je naš narod sa nemanjićskim tradicijama; a postoji drugi deo naroda koji je manje sanjalica, više kompromisan, i nimalo hajdučki, a to je naš katolički čovek. On stvarno ne mari za gusle, pošto nije opevao svoje lokalne vladare ili svoje posebne junake. Međutim, naši bosanski Muslimani pevaju uz gusle svoje naročite megdandžije, poturice, koji su uvek u borbi sa pravoslavnima, a ne pominjući ikog drugog. Odrekavši se i vere, i uzimajući druge vere, naš guslarski tip čoveka se nije odricao gusala. — Uostalom, Dalmacija i nije neka zasebna etnička i moralna celina, odeljena od jezgra našeg nacionalnog bloka. Naprotiv, geografski, Dalmacija je samo jedna padina Bosne i Hercegovine, i zato je Dalmacija primorje tih dveju pokrajina a nikakva zasebna i moralna jedinica. Očevidno je da odavno u njoj ne živi njeno primitivno slovensko stanovništvo, silom raseljavano ili iskorenjeno; ali primajući prilive bosanske i hercegovačke pravoslavne i katoličke mase, dalmatinska obala je samo tako sačuvala svoj jezik i izvesne nacionalne tradicije. Stari istorijski spomeni bili su zatrveni, ali su nove migracije onamo stvorile jedan nov epski duh sa svojim guslarima i svojim hajducima. Ako se nisu nikad pevali stari onamošnji kraljevi i banovi, brzo su se opevali Janković Stojan i Smiljanić Ilija, koji su po svemu rođaci Baja Pivljanina i Starine Novaka, ili docnije našeg hercegovačkog hajduka Stojana Kovačevića, u Bosni se peva car Dušan i devet Jugovića, a ne Ban Kulin i kralj Tvrtko; i onamo se peva poraz na Kosovu, a ne poraz na Bobovcu ili kod Jajca. Centralno mesto svih naših krajeva koji su pevali uz gusle, bilo je uvek u glavnoj nacionalnoj najvećoj grupi, a to je u nemanjićskoj državi. Planina Durmitor je stvarno tačka oko koje, u rastojanju od sto kilometara vazdušnih, živi rasadnik svih velikih junaka, oslobodilaca, naučnika i umetnika: i sve vibracije rasnog genija pošle su iz toga idealnog kraja.

4. Tako i duša umetnika Meštrovića čuva u sebi ogromni depozit snage i poezije naših zajedničkih predaka. Čim je progledao, on je video veličinu nacionalnih tradicija; čim je progovorio i propevao, on je ispevao svoj kosovski impozantni epos u mramoru. Ovo nije slučajno. Meštrović je govorio svojim prijateljima da je poreklom iz Novopazarskog sandžaka, i od plemena Gavrilovića. Odista imaju dva sela, Meštrovci i Maštrovac u trouglu Plevlje—Foča—Gora-žde, klasični staro-srbijanski kraj pun nemanjićskih tradicija, carskih crkava i tvrđava, gnezdo guslara i heroja nacionalnih. Za staru porodicu Gavrilovića se zna da je bila razvijena u tri grane, a za jednu od njih zna se (prema rečima jednog našeg pisca) da je bila vlastelinska porodica, i čak u srodstvu sa kraljem Urošem Drugim. — Sve što je posle epskoga ciklusa uradio Meštrović, bilo je veliko, ali je radio kao eklektičar; uvek je najinteresantniji ipak u njemu guslar.

Naši rođaci Bugari imaju istoriju ali nemaju legendu. Samo naš narod ima legendu koja za umetnost znači više nego istorija. Bugari su uvek bili osvajači i hrabri vojnici, a ne osloboditelji ni sebe ni drugih. Oni nemaju sposobnosti za istorijska priviđenja, ni za nacionalni mit. Nisu pokazivali nikad smisla za jedan ideal opštiji nego što je osvojiti jednu zemlju. Nisu znali za ideal koji, zato što je opšti, postane mističan, dogma misli, i najzad ekstaza i verovanje u nadzemno. A ovo smo oduvek imali mi. Ovako je našu istoriju osetio i Meštrović.

Odista, ima samo dva načina da se razume i svaka tradicija našeg naroda: ili kao prosta istorijska fakta, ili kao legenda. Naše istorijske ličnosti, naročito iz doba kosovskog, došle su do nas već kao gotove poetske stvarnosti, i niko ih ne može više nasilno menjati. Ima osećanja koja su najveća čovekova fakta, i zato ona moraju ostati nepovređena i definitivna.

Tako je bilo nepromišljeno kada se govorilo da treba na Kosovu polju podići veliki nacionalni hram, kako ga je zamišljao Meštrović. Naprotiv, svugde pre nego na samom polju Kosovu; jer je Kosovo samo po sebi jedan monumenat koji premaša sve drugo što bi se moglo reći u slavu njegove tradicije. Samo crkva Gračanica, kroz koju su prošli bezmalo svi naši kraljevi, i kroz koju su prošli i kosovski heroji, i u čijem dvorištu još ima krvi kosovskih boraca, treba da i dalje bude njegova centralna i sublimna tačka. Ništa novo ne bi smelo doći da tamo poruši religiozni mir tih polja slave i gorčine; čak ni najveće delo jednog velikog majstora. — Ni Marko Kraljević se ne može sad razumeti drukče nego mit, jer je tako shvaćen u duhu našeg naroda, makar što je Marko i jedna dobro poznata istorijska ličnost. Znamo mnogo o njemu kao kralju, imamo čak i njegov autentični i interesantni portret, u njegovoj sopstvenoj zadužbini u Markovom manastiru Svetog Dimitrija kod Skoplja. Naslikan je na zidu u natprirodnoj veličini, kao ovenčani vladalac srpski, s krunom i nemanjićskim plaštom pokrivenim orlovima, s florentinskim mačem, i sa pergamentom pobožnog ktitora u ruci. Ne može biti sumnje o autentičnosti ovog portreta. Na njemu su oči velike i pogled herojski; brada mu je potšišana i gusta. Cela njegova pojava je viteška više nego kraljevska. — Jedan otisak te slike, za koju Meštrović nije znao da postoji, predao sam mu jedne večeri 1918. godine, u Parizu, na svom prolasku za Madrid gde sam tad odlazio. Meštrović je lakomo prihvatio taj komad hartije, sav se unevši u lice interesantnog heroja koji je toliko mučio njegovu umetničku fantaziju. Ničeg sličnog, odista, sa njegovom skulpturom Marka Kraljevića! . . . Ali ipak, Marko je samo ono što je u njemu video Meštrović, a ne ono što je naslikao za života herojevog slikar manastira Svetog Dimitrija. Ne govorim o samoj tehnici ovog Meštrovićevog dela, koja se može diskutovati, naročito koja se može dopasti ili ne dopasti, nego o samoj koncepciji jedne ovakve ličnosti. Marko nije budalina Tale, nit je njegov šarac apokaliptička životinja, ali neosporno, Marko je heroj koji pije legenom od dvanaest oka, ubija vile, ore drumove, seče troglave crne ljude. A njegov je šarac brži od vile na Šar planini i pije polovinu vina iz Markove tulumine. Marko i njegov konj, to su strašila izvan svih bića koja žive na zemlji. Meštrović je, dakle, slikao Marka kao što ga je slikao guslar, jer je i Meštrović rapsod. A imao je pravo kad ga nije slikao samo kao istorijsku ličnost, jer to Marko više nije, i za to bi takva koncepcija bila pogrešna i umetnički osiromašena. Mogao je ovaj vajar pogrešiti kad je bio paradoksalan slikajući ličnost i tip svoga heroja, ali je sama ideja o Marku mogućna jedino ovakva. Marko se ne može slikati u kalpaku i sa ratnom opremom vitezova kakvi su izgledali vitezovi iz Kalatrave ili vitezovi svetog Jovana iz Akre. Marko je više nego srednjevekovni vitez; on je antički heroj, jer je obrnut u mit, i jer živi u legendi, i to stvarnije nego u istoriji. Posle još hiljadu godina, Marko će sasvim izgubiti svoj istorijski tip, i niko ga više neće videti u njegovom toplom ćurku, i sa samurovim kalpakom iz narodne pesme. Marko je bajka, kao Ahil, jer je nadčovek, polubog u smislu starogrčkom; jer i on umire na Šari planini kao što je umirao Bahus u Delfima, to jest, umire da se opet probudi, kao što se i Bahus ponovo javio na svet pod drugim imenom. Marko je stalno u događajima koji premašuju snagu svih smrtnih ljudi. Zato ga je i naš vajar slikao golog, na način starogrčki. Besumnje, nema velike skulpture bez golotinje, ali može biti i velikih lepota i u draperiji i u drugim efektima plastike. Donatelo je dao Gvatemalatu, veličanstvenu konjičku figuru, naročito lepu zbog stava; kao što je sličnu figuru dao i Verokijo, i mnogi drugi. Mogao je i Meštrović vajati Marka obučenog kako ga je slikao i narod, i možda i na taj način dati opet nešto potpuno legendarno. Mogao je, ali nije morao.

A pošto je Meštrović dobro razgledao otisak freske Markove iz maćedonskog manastira, on je taj otisak mirno i ravnodušno savio i metnuo u džep, imajući potrebu da mi kaže: "Ovo nije ono. Marko je nešto sasvim drugo ..." Odista, i jeste nešto drugo. Jer Gvatemalata je jučerašnji kondotijer, a Marko je heroj svih vremena.

5. Meštrović je uopšte "slikar karaktera". Njegova su lica dalmatinska, ali su položaji njegovih tela, i pogledi i izrazi, skoro uvek mitski. Možda ima i preteranosti, i ima odveć mnogo simvola, puno i čisto literature; ali ako je mnogo puta preterao, nije nikad pogrešio. Bio je skoro uvek paradoksalan, ali ne i netačan. Da nije dete sela, ne bi bio ovako tvrd; a da je bio velikovarošanin evropski, bio bi humaniji i možda intimniji. Ima u njemu toliko isto slikarstva koliko i skulpture, kao što je bio i u Mikel-Andžela, iako je ovaj ljudsko telo učio na leševima sa anatomima. Meštrovićev junak Srđa Zlopogleđa naliči na figure ružne i strašne, zvane gargulje, sa fasada i krovova gotskih crkava, koji su ostaci azijskog mita, i dekorativni motivi uzeti sa azijskih hartija i skulptura. I on je mit. Ispod Meštrovićevog heroja Miloša moglo bi se potpisati Ahil ili Patrokle, a pod Marka bi se moglo potpisati Herkul, jer se Miloš sa ljudima borio kao Ahil, i Marko sa aždajama kao Herkul. Žene udovice, rađene za nesuđeni kosovski hram, nisu lepe na način antičkih boginja ili talijanskih madona. One su lepe na svoj način, onako kako su lepe u ovom rodu Leonardove žene ili Botičelijeve devojke. Francuzima se zato nikad neće dopasti kosovska udovica, jer je ona više silna nego lepa: više je žena i majka heroja, nego ljubavnica zaljubljenog viteza ili metresa savremenog dendija. Materinstvo u njegovoj udovici je izvanredna i potpuno nova crta u umetnosti. Holanđani su rado 'slikali trudne žene; i stari Rimljani su imali kult bremenite žene, i dizali se sa svog sedišta kad ona naiđe ulicom. Na Konstantinovim trijumfalnim vratima u Rimu postojali su reljefi trudnih žena. Meštrović je naročito nastojao da pokaže silinu i napon naše rase u ženama koje su bile žene heroja, majke što hrane sina samo da ga pošalju na vojsku. Stvarno, to su uvek majke, a ne nečije žene; njive pune energije i napona, a ne ljudska bića; Venus Genitrix. — Takve su žene i njegove karijatide, manje originalne i manje uspele nego njegove udovice, aluzije na poznate mramorne žene koje nose imena Devojke sa Akropolisa, koje je Kavadijas iskopao pre nepunu polovinu veka.

Čak i tehnika, primenjena na lica iz kosovskog eposa, savršeno odgovara mitskoj prirodi kosovskih junaka. Meštrović je uvek ostao pristalica prostote izraza, jer je i on za esenciju izraza. Kad smo se Meštrović i ja videli u Egiptu, osećao sam njegovo ushićenje za faraonsku skulpturu. Niko je bolje nije osetio. Ta skulptura i nije primitivna, kao što se obično kaže; naprotiv, ono što je od nje došlo do nas pokazuje samo posledice velikih stvaranja koja su tome morala prethoditi. Jer uproštavanje i čistota, to je usavršenje. Grčka umetnost od Fi-dijasa na ovamo izgleda samo dekadencija i ba-rok, a moderna skulptura, kad nije imitacija, ona je lutanje. Egipatska prostota, to je krajnji izraz savršenstva. U svojoj prvoj periodi Memfisa, egipatska skulptura je bila sva u realizmu; jer realizam, to je slikanje malih ljudi i malih događaja. Međutim, u svojoj drugoj periodi, periodi Tebe, ona je postala ideološka i skoro najčešće ikonografska. Ali ni u jednom ni u drugom slučaju, egipatska kultura nije otstupala od esencijalnih stvari u izražavanju i lica i karaktera.


Pravda, 30. april, 1, 2. i 3. maj 1932.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Mart 07, 2012, 10:46:26 pm »

**

IZ ISTORIJE


Kultura našeg seljaka

Pitate me, g. uredniče, kakvo je moje mišljenje o kulturi našeg seljaka. Ne umem da vam odgovorim kakva je njegova kultura u ovom momentu, i s obzirom na principe po kojima se danas prema statistikama opredeljuje kulturni nivo širokih narodnih masa (analfabetizam itd.), a ne mogu da Vam na to odgovorim, jer već veći deo svoga života živim van svoje Otadžbine. Verujem čak da mi ovde statistika ne bi bila ni potrebna, jer pismenost i darovitost nisu vezane jedno za drugo. Ima naroda u kojima mase ne poznaju više danas stanje analfabetizma, ali u pogledu kulturnih mogućnosti, te mase ne stoje iznad polupismenih, čak ni iznad savršeno nepismenih. Ne verujem, dakle, da slovenački seljak koji ne zna za analfabetizam stoji kulturno više iznad hercegovačkog seljaka koji skoro ne zna za pismenost.
 
Potrebno je istaći jednu odista istorijsku retkost:
 
Bilo je država koje su bile vojničke, kao Sparta ili kao Rim. Bilo je drugih koje su bile trgovačke, kao Venecija i Đenova itd. Bilo ih je koje su ponikle iz čisto pravnih kompromisa kao Švajcarska ili Sjed. Amer. Države. Ali istorija ne poznaje osim Srbije drugu državu koja je bila čisto seljačka. I to: seljak je stvarao državu kao što je stvorio najlepše oblike svoga jezika i kao nacionalnu literaturu (koja je delo nepismenih i anonimnih masa), a koja je izazvala divljenje najprosvećenijih naroda u svetu. U Srbiji je država seljačka, dinastija seljačka, vojska seljačka, a seljačka literatura pod imenom narodnih pesama i narodnih pripovedaka dala je nama pesnicima sve obrasce figura i metafora, savršen metar i ritam stiha, često čak i bezazlene ali lepe rime. Ono što italijanski pisac uči iz Božanstvene Komedije, naš pisac može, bez svakog drugog napora, da nauči iz raskošnog izvora te literature koja je delo našeg seljaka. Mislim da nema primera sličnog u istoriji ni jedne druge rase.
 
Nebrojni religiozni ratovi Srednjega veka, jedno apsurdno religiozno robovanje evropskog čoveka njegovoj dogmi i crkvenoj administraciji, nisu dozvoljavali evropskom čoveku da živi intenzivnijim nacionalnim i ličnim životom, kao srpski seljak kojem ova bezazlena i blaga pravoslavna vera nije nametala da proživljuje svoj vek samo u strahu od hrišćanskog pakla. Srpski je seljak stalno verovao i veruje u svoje heroje kao viša bića, onako kako je to verovao paganski grčki čovek za grčke heroje koje je stavljao između ljudi i bogova. Kosovo je bilo za nas u tom pogledu ono što je Troja bila za helinski svet, Kosovo u caru Lazaru ima svoga Agamemnona kao što ima svoga Ahila u heroju Milošu. Sve svoje kraljeve iz loze Nemanjića srpski je narod pretvorio u svetitelje što bi u starogrčkom značilo u heroje, bića koja stoje između bogova i ljudstva. Skoro svi glavni Nemanjići nalaze se po našim sjajnim srednjevekovnim crkvama sačuvani u ćivotima. Cela užasna petovekovna perioda robovanja nije mogla srpskom čoveku (koji je kroz vekove morao da bude zemljoradnik) da oduzme iz ruke te ćivote sa moštima njegovih nacionalnih i čisto državnih istorijskih velikana. Dok su se hrišćanski narodi otimali za mošti jevrejskih i sirijskih hrišćanskih svetitelja, koji su bili isposnici ili mučenici svoje vere, pravoslavni srpski seljak ostao je zadovoljan da veruje i dalje samo u svetiteljstvo čisto svojih nacionalnih i državnih ljudi koje je on sam posvetio i u čije je svetiteljstvo mogao da veruje bez ikakvog šarlatanstva svojih sveštenika. Za jedno telo kakvog katoličkog svetitelja, ili samo za nekoliko koščica njegovog skeleta, otimali su se gradovi srednjevekovnog katoličkog sveta. Jedan imperator Istočnog Rimskog Carstva unosio je u Carigrad telo ili samo glavu jednog takvog svetitelja sa velikim državnim ceremonijama kakve su se videle u Rimu samo prilikom cezarskih trijumfa. Srpski narod, međutim, primajući hrišćanstvo nije nikada išao da svoju nacionalnu veru do kraja identifikuje sa hrišćanstvom ostalih hrišćanskih naroda, čak ni sa hrišćanskim jedinstvom odakle mu je ta vera došla. U nemanjićskoj državi nema drugih svetitelja nego srpskih po njihovom poreklu, i nema svetitelja srpskog koji nije ili srpski vladar ili srpski junak. U tom narodu, gde je svako bio stradalnik svoje vere, nije bilo naročitih mučenika za veru. I zato se nisu ni posvećivali svi oni koji su za nju mirno umirali. Ako u našem kalendaru ima pomena o mučenicima i velikomučenicima, to su grčki i azijski anahoreti koji su za veru umirali od gladi, ili stajali na jednoj nozi godinama na nekom stubu hraneći se skakavcima. Ali svetitelji koji su uvek bili najbliži njegovoj duši i najrazgovetniji njegovom umu i logici, bili su njegovi sopstveni sveci: njegovi veliki Kraljevi i nacionalni junaci, zatočnici velike državne i narodne misli.
 
Kada su sa Srednjim vekom prestala da se pišu žitija naših velikih vladalaca i arhiepiskopa, ponikla je epopeja o Kosovu i Marku. Ekstaza koja ispunjava našu nacionalnu epopeju jeste do kraja mistična. Kao što slepi Višnjić vidi nad zemljom Srbijom krvave barjake i znake u nebu pred sami ustanak na dahije, naši slavni guslari već davno pre toga mešaju u našoj epopeji na čisto homirski način ljudsko sa božanskim. Sve se nesreće događaju što se Bog mili na Srbe ražljuti. Sve se pobede događaju tako isto sa učešćem božanstva. Naša epopeja cela je ispunjena jednom dubokom religioznom i višom etikom i božanskom pravdom. Živeći neprestano u okolini nemanjićskih manastira i kraljevskih ćivota, srpski narod ne prestaje da pominje svoje visoko gospodstvo, prošlost velikog XIV veka. Stih "naše carstvo i naše gospodstvo" pominje se na toliko mesta u stihovnoj literaturi srpskog seljaka u toj periodi kada se više nisu pisala žitija, nego pisale veličanstvene pesme o tim istim vladaocima, o tim istim junacima od kojih su i danas ostale i arhitektura i živopis, i pisana povest, i spevana epopeja čijoj uzvišenoj noti priznaju ekvivalenat samo na nekolikim stranicama Ilijade i u nekolikim pasažima Biblije.
 
Živeći kroz tamne vekove robovanja u tom ekstatičnom stanju i dubokom poznavanju svoje nacionalne povesti, srpski seljak nije gubio kontakt sa stolećima koja su bila velika, ni sa ljudima koji su ostvarili bili nacionalnu i državnu veličinu naše rase. Niko ne zna za imena nebrojnih naših manjih i većih Omira. Bezuslovno, a to se vidi na samom Višnjiću, našem možda najvećem pesniku, svi ti naši rapsodi nisu bili ni vlastela ni fakultetski ljudi, nego samo ljudi iz širokih masa, seljaci.
 
Naš seljak i kad nije znao trideset pismena svoje azbuke, nosio je na svojim usnama hiljade stihova o svojim carevima, kraljevima, despotima, velikoj vlasteli i velikim herojima. Kao što vidite, pismenost nije ono isto što i kultura. Dodajte tome da srpski seljak nije imao moć samo receptivnu da prima već gotove tuđe stihove, nego ih je u masi sam stvarao. Koliko je ovo skoro izuzetan slučaj među savremenim narodima Evrope, to je očevidno. Verovatno da ni rapsodi grčki, koji su stvorili Ilijadu, nisu učili grčku gramatiku ni grčki pravopis na jonskim obalama sa kojih je Ilijada i došla u Atinu. Zato srpski rapsod i nema drugog primera nego u slepom Omiru koji je verovatno, ako je postojao, mogao biti samo jedan ahajski Višnjić.
 
Govor je do sad bio ovde samo o tvoračkoj snazi našeg seljaka, božanstvenog analfabeta, samo u pogledu literaturnom. Njegovu duboku kulturnu moć i tvorački genije naći ćete pri njegovoj nacionalnoj muzici i na celoj liniji njegovog folklora. Ta masa tvorevina, koja je došla iz dubine naših analfabetskih masa, zaprepašćuje svojom ogromnošću, duševnošću, otmenošću i visokim umetničkim ukusom. Nama se danas čini da sa postankom gradova i prirastom inteligencije, taj tvorački genije sela i seljaka lagano iščezava. Ja mislim da je to zabluda. Verujem naprotiv da je taj genije u stalnom stvaranju: dovoljno se vidi po melodijama u našoj narodnoj muzici koje svakim časom izbijaju iz širokih masa i iz svih krajeva naše zemlje, i to najviše baš iz onih krajeva koji su i pre postanka naše države i novog društva bili najplodniji.
 
Neću vam govoriti o tome koliko naši političari brinu brigu o prosvećivanju našeg seljaka. Neću ni da Vam kažem da li današnji nivo našeg skupštinskog čoveka može uopšte da učini mnogo da se u široke mase unese ona prosvećenost stručna i duhovna koliko on to zaslužuje. Sve smo činili, naprotiv, da našeg seljaka obezglavimo, i to nismo uspeli. Sećam se da su politički ljudi i politički listovi u njihovoj krvoločnoj borbi za ovu ili onu marku fabričku prilikom naoružanja posle bosanske aneksije, otvoreno govorili i pisali da su naši fišeci ispunjeni đubretom a da cevi novih topova prskaju na prvim probama na Banjici. Ništa nije smetalo našem seljaku da s tim istim oružjem pođe u ljute bojeve i pobedi Turke na Kumanovu, i Bugare na Bregalnici, i Austrijance na Kolubari. Iz svega ovoga vidite šta ja mislim o urođenoj kulturi našeg seljaka kad Vam ovde rekoh ovoliko nepobitnih primera čak i njegovog tvoračkog genija.
 
Ma koliko da izgleda neskromno, ne bih mogao da Vam navedem primer ovde da naš intelektualac stoji na ravnoj nozi sa vizionerom našeg sela. Ima svagda jedan napor da se primi kultura koja se nameće dužnošću i disciplinom škole. U jednoj školi i pametni i glupi imaju isti broj predmeta i istog nastavnika koji retko ume da razlikuje sa katedre one koji ga slušaju. Vi zna te gorku borbu Tolstojevu protiv te unifikacije u vaspitanju i obrazovanju uopšte, a naročito universitetskom.
 
Mi ćemo izvesno dugo još gledati tužnu sliku čoveka sa sela koji mora da na tuđem jeziku uči knjige naizust. I dugo ćemo izvesno imati jedan široki sloj društva koje se sastoji od takvih polutana. Tek docnije generacije gotovih građana izgradiće tipa koji će biti intelektualac prave vrste. Takav će čovek biti oslobođen nasilja tuđe kulture nad svojim sopstvenim rasnim kulturnim mogućnostima. Ako naše intelektualno društvo pokazuje za sada još izvesnu pometenost, to je rezultat napora njegovih da se od seljaka napravi istovremeno i građanin i intelektualac.


Jovan Dučić, Narodna odbrana, Beograd, 23. august 1930.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: