Boško Obradović — Srpski zavet
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Boško Obradović — Srpski zavet  (Pročitano 17584 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 09, 2010, 02:10:52 am »

**



Boško Obradović
24. oktobar 2010.



Biblioteku Mlada Srbija pokrećemo sa željom da široj javnosti predstavimo jednu novu generaciju srpskih intelektualaca koji smatraju da na svako aktuelno društveno pitanje moramo brzo imati odgovarajući savremeni hrišćanski, nacionalni i stručni odgovor. Ako Bog da života ovoj ediciji, ona bi mogla postati jedan mozaik elemenata za ono što nemamo — srpski nacionalni program za 21. vek, koji bi nastao iz pera i dela Mlade Srbije.

Do sada objavljeno u ediciji Mlada Srbija:

Knjiga 1: Boško Obradović, Srpski zavet
Knjiga 2: Branimir Nešić, Srbi i ksenofobija
Knjiga 3: Danilo Tvrdišić, Globalizacija bezumlja



Ako zaspimo tu pod kulama
Ko će nas probuditi?


Ivan V. Lalić, Smederevo


Roditeljima i saborcima,
svim Srbima koji se nisu predali


Boško Obradović SRPSKI ZAVET

Boško Obradović — Biografsko-bibliografski podaci
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 09, 2010, 02:11:22 am »

**



Boško Obradović
SRPSKI ZAVET
SRPSKO NACIONALNO PITANJE DANAS
Srpski sabor Dveri
Beograd, 2010.




SRPSKI ODGOVOR1


Često se priča o "Srpskom pitanju", ali se isto tako često i preskače odgovor na to pitanje, ili su odgovori takvi da ih teško možemo nazvati srpskim.

U vremenu Posle svih poraza, kad u srpskom narodu vlada velika ravnodušnost spram nacionalnih pitanja, potrebno je buditi novu nadu u mogućnost dolaska vremena Novih pobeda.

Srpski odgovor zato kao odbacivanje defetizma, predaje, istorijskog umora, nacionalne neodgovornosti i nebrige.

Srpski odgovor kao nečekanje, akcija, korak ispred neprijateljske propagande. Najveća naša zabluda svih ovih godina bila je da mi nismo u ratu, ili da je rat završen, ili da novog rata više neće biti. Rat protiv našeg naroda i države, bilo da je politički, ekonomski, vojni ili medijski, bilo da se vodi iznutra ili spolja, i dalje traje nesmanjenom žestinom. Mi, pritom, stalno kasnimo sa odgovorom.

Srpski odgovor kao konstantno svedočenje istine o našem narodu i njegovoj istoriji.

Srpski odgovor na sve klevete, napade, prozivke, optužbe i etiketiranja kojima smo kao narod i Crkva izloženi. Umesto nas neće niko odgovoriti, stati u našu zaštitu i braniti naše nacionalne interese.

Ako želimo da se ozbiljno bavimo "Srpskim pitanjem" onda na svako savremeno društveno pitanje moramo brzo imati odgovarajući savremeni nacionalni, hrišćanski i stručni odgovor.

Tome teži i ova zbirka odgovora na brojna pitanja koja su postavljena u proteklih 10 godina, otkako se latismo pera, ne mogavši više da sedimo i samo gledamo sve ono što nam se kao narodu dešava.

Svako radi svoj posao, pa tako i naši neprijatelji. Tome se nema šta prigovoriti. Zašto mi ne radimo svoj?



O Vidovdanu 2007.

Autor
                                                                                                                          
________________

1 U ovom izboru nalaze se tekstovi (sa neznatnim izmenama) napisani raznim povodima uglavnom za "Dveri srpske" i "Pravoslavlje" u poslednjih deset godina Po autorovom mišljenju, iako raznorodni, oni ovde čine jednu samostalnu celinu i predstavljaju mali prilog preko potrebnom sveukupnom srpskom odgovoru na "Srpsko pitanje". Svi tekstovi podeljeni su u dva poglavlja: Verujem u Boga i Srpstvo tretira društvena pitana, a Svetosavlje kulturne fenomene.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 09, 2010, 02:12:02 am »

**

SRPSKOJ OMLADINI


Dva istorijska lica ima srpska omladina. Jedno njeno lice umiva se na tuđinskim duhovnim izvorima i okrenuto je Zapadu kao istočniku svih znanja, verovanja i snova. Ono odbacuje srpsko istorijsko iskustvo i nacionalne vrednosti kao zastarele, u neprestanoj potrazi za novim zapadnjačkim idolima. Njen učitelj, begunac iz manastira, raskaluđer Dositej, poveo je seobu srpskog naroda iz vlastite zavetne istorije: stranputicama vanzavetnih tuđinština.

Drugo omladinsko lice srpske istorije predstavljaju oni omladinski naraštaji koji su, po rečima Svetog Vladike Nikolaja, uvek bili prvi dobrovoljci vere Hristove u svome narodu. Oni veruju u Boga Pravde koji je iznad Istoka i Zapada i ispunjavaju Predanje bogosluženja i otačastvoljublja. Njihov prosvetitelj je pre osam vekova pobegao u manastir i za sobom poveo čitav srpski narod. Nedavno smo proslavljali osam stotina godina Srpskog Zaveta. A najveći junak srpske zavetne istorije, Sveti Sava, prvi je srpski arhiepiskop i prosvetitelj, tvorac srednjovekovne simfonije između nacionalne Crkve i nacionalne države, i svagda istinski ideal savremene omladine.

Koje lice svog omladinskog nasleđa naša generacija danas da izabere? Da li da budemo ljudi i narod Božiji, ili razlomci čoveka i naroda koji za Boga ne znaju i Svetinje se odriču? Kome idealu danas da se privolimo: onome da nam sve bude nastrano, bezmoralno i nemilome tuđinu podobno? Hoćemo li da budemo zavetna nacionalna zajednica ili građanska demokratska rulja?


GDE SMO POGREŠILI?

Od čoveka bez Boga do čoveka protiv Boga put nije dalek, kao ni od preusmeravanja vlastite istorije do odricanja od nje. Taj put prešla je srpska omladina od Dositejeve do komunističke sekte, od Francuske do Sovjetske revolucije, od lažnog nacionalizma do internacionalizma. Na kraju tog puta odrođena srpska omladina pošla je za čovekom čije ime i do danas ne znamo, 1941. pevajući "Oj, Staljine, ti narodni bože, bez tebe se živeti ne može", 1968. tražeći još crveniji, "izvorno marksistički" Beogradski univerzitet, i sve do dana današnjeg sledeći Brozoviće, iz stare Udbe pregrupisane u nove demokratije, a iz sovjetskog u američki SKOJ.

A srpski nacionalni zavetni put od neznabožačkog do naroda Božijeg obeležen je svetiteljima, državotvorcima i herojima. Samo iz redova srpske omladine dolaze nam Rastko Nemanjić, Sveti Đorđe Kratovac, Sveti đakon Avakum Beogradski — sa kojim zajedno ispovedamo da nema lepše vere od hrišćanske. Iz istih redova dolaze nam i dva divna pesnika i državnika: Sveti despot Stefan Visoki i Njegoš Veliki, kao i takvi dični heroji kakvi su 1300 kaplara ili sedamnaestogodišnji Dušan iz knjige Antonija Đurića "Crvena kuga", koji pred komunističkim sudom izgovara reči istinskog srpskog otpora: "Neka Komunistička partija računa na mene kao na svog večitog neprijatelja".

Po komunističkoj okupaciji Beogradskog univerziteta 1944. godine nastaje doba ubijanja, progona, tamničenja ili emigracije srpske nacionalne elite, što se sve simvolično ogleda u epizodi proterivanja jeromonaha Justina Popovića sa mesta profesora Bogoslovskog fakulteta. Više od pola veka vodeća obrazovna ustanova u Otadžbini izložena je komunističkim čistkama i najmanjeg pravoslavnog i nacionalnog osećanja među profesorima i studentima. Nasuprot tome neguje se svaki oblik služenja režimu, poltronstva, savijanja nacionalne kičme, doušništva, partijskog poslušništva i najcrnjeg bezobrazja. Zauzvrat se odbranjuje doktorska teza, postaje akademik ili ambasador, dekan ili prodekan. Svemu ovome, po padu komunizma, a opstajanju komunista na vlasti, u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, pridodaje se dnevno-politička borba za vlast koja tiraniše pogrbljeni Univerzitet, uzaludna stranačka omladina u službi partijskih interesa, rovarenje nevladinih organizacija tuđinskog porekla, novi talas pozapadnjačenja ili emigracije. Beogradski univerzitet je i komunistički i jugoslovenski i soroševski — samo nije nacionalni.

Krajnje je vreme da nacionalna omladina istakne svoja osnovna načela i smernice i srpskoj omladini uputi jasne poruke iz svog nacionalnog programa. A tih pet tačaka mogli bi da glase: pravoslavlje odnosno pravoživlje, nacionalizam odnosno rodoljublje, monarhizam odnosno domaćinski pogled na svet, antikomunizam odnosno otpor komunističkoj veštini presvlačenja i antiglobalizam odnosno odbacivanje novog svetskog poretka koji donosi potrošačko ropstvo i diktaturu manjina, od verskih preko nacionalnih do tzv. seksualnih. Ovim načelima pridružujemo i sledeće smernice: imperativ svudaprisutnog nacionalnog aktivizma, nacionalnu sabornost u različitosti profesija, odlučno odbijanje nasleđenog duha nesloge i podeljenosti, snagu spremnosti na žrtvu i moral: ne tražiti ništa za sebe.

U vremenu snažnog talasa teorije i prakse denacifikacije i rastakanja srpskog nacionalnog organizma, pred srpskom omladinom opet se nalazi izbor između dva njena istorijska lica: zavetnog ili tuđinskog. Pred ovim novim-starim izborom srpska omladina neka zna da vera njenih predaka donosi lek za njenu izmučenu dušu, melem za njeno raspeto telo, izlaz za njene dezorjentisane živote, opomenu za povratak osećanju greha, napor za moralno ispravljanje: sveukupni podvig obnove duhovnog bića unutar njenog nacionalnog lika. A oni koji su već uzeli svoj krst rastkovske bogočežnjivosti i svetosavske nacionalne odgovornosti neka znaju da su so omladini srpskoj i neka se potrude da so ne obljutavi, već mnogo roda donese. Tako radeći ova generacija, uz Božju pomoć, može dobiti snagu nove zavetne smene.


SRPSKO PITANJE I ODGOVORI

Najlakše je, ali nažalost i prilično tačno, reći da je 20. vek, preko svetskih moćnika koji su ga oblikovali, bio potpuno nenaklonjen našem narodu. Komunizam se nikad ne bi ustoličio kod nas da nije tako odlučeno u Londonu i Vašingtonu i sprovedeno na sovjetskim tenkovima. Isti je slučaj sa krvavim raspadom Druge Jugoslavije koji se odigrao na maksimalnu štetu srpskog naroda. No, nismo pristalice izgovaranja za vlastite neuspehe preko tuđih zlonamernosti, mada na to treba neprestano ukazivati, iz samo jednog prostog razloga: da nam se ne bi ponovilo. Najveći grehovi i greške ipak su naši sopstveni, a najveći grešnik je naša inteligencija. Niko nije tako verno služio komunizmu i Brozu kao srpski komunisti, a niko tako olako predavao srpske teritorije kao naši "državnici" 90-ih. Smatramo da ne postoji narod u svetu čija je inteligencija toliko pogubno rukovodila njegovom sudbinom, pritom misleći na periode jugoslovenstva, komunizma i postkomunizma koje još uvek živimo.

Do danas naš narod nije ponovo iznedrio državnika poput Garašanina koji je pre 160 godina imao viziju kakvu nema niti jedan srpski državnik danas. Najveći naš problem, zamaskiran dnevnom politikom, jeste nedostatak nacionalne vizije i strategije. Trebalo bi da planiramo šta će biti za 5, 10,15, 50,100 godina sa ovim narodom i njegovom državom, a mi još nismo raščistili šta je bilo pre 60 godina kada su komunisti došli na vlast i pobili i utamničili više stotina hiljada ljudi. Stoga odbacujemo svaku tranziciju koja ne podrazumeva pravljenje konačnog bilansa komunističke prošlosti i ispravljanje njenih rezultata. Pritom, zalažemo se na prvom mestu za duhovnu i moralnu tranziciju srpskog društva, bez čega nikako nećemo napraviti pouzdan oslonac bilo kojoj drugoj preko potrebnoj društvenoj promeni.

Koren svih naših nesreća u 90-im godinama 20. veka, uz svesrdnu pomoć stranog faktora, krije se u avnojevskim granicama. Lako je sada ukidati granice u Evropi kada je svako obeležio svoje. Na Balkanu već čitav vek globalne imperije, od Austro-Ugarske preko Hitlera i Sovjetije do Amerike, prave nove, a svoje marionetske države na teritorijama srpskog naroda i na isključivo njegovu štetu. Ne možemo da se setimo niti jednog stranog državnika koji je došao i rekao: Vreme je da se vrati autonomija Republike Srpske Krajine unutar Hrvatske, države nastale na jednom od najvećih Genocida u Drugom svetskom ratu i zasigurno najvećem etničkom čišćenju u savremenoj Evropi. Dobronamernost, podrška i pomoć, velika čast izuzecima koji potvrđuju pravilo, jednostavno nisu u genima evropskih moćnika kada je u pitanju srpski narod, još od vremena turskog ropstva.

Naša Crkva je bila i ostala videlo u tami, svetionik bez koga bismo odavno nepovratno zalutali. Crkva je, oličena u našem Patrijarhu, bila moralni uzor i rukovodilac bez koga bismo potpuno izgubili svoje dostojanstvo u proteklih 15 godina. U ideji sabornosti, koju smo istakli kao najvažniju misao našeg programa, vidimo cilj i način kako da se Srbi konačno odreknu vekovnog zloduha podela, nesloge i raskola svake vrste. Pred navikama novih-starih nacionalnih podela i gloženja, pred iskušenjem novih raskola i strančarenja, spremno ističemo nacionalnu sabornost oko sveujedinjujuće ličnosti Svetog Nikolaja Srpskog, kao štita srpske sloge i nacionalnog jedinstva srpske omladine. Treba, međutim, znati da je sabornost crkvena kategorija i da se jedino u Crkvi, kao i druge vrline, može naučiti. Tu se, dakle, krije putokaz i put našem kretanju ka ozdravljenju naroda i države.

Sa jedne strane, politička situacija u svim srpskim zemljama je više nego dramatična. Republiku Srpsku Krajinu više niko i ne spominje, a njena Vlada u progonstvu je nepriznata prvo u Beogradu, Republika Srpska je pred ukidanjem, Crna Gora osamostaljena, a Kosovo i Metohija pred nezavisnošću, otvaraju se pitanja Vojvodine, juga Srbije i Raške oblasti, jer u Srbiji nema jake i odlučne vlasti i svi su osetili da je pravi trenutak da se srpski narod dokusuri i njegove teritorije definitivno razdele. U tome je kao i uvek do sada prisutno odobravanje i ispomoć tzv. međunarodne zajednice.

Ali, sa druge strane, posebno u tzv. unutrašnjosti Srbije, mnogo je duhovno i nacionalno probuđenih mladih ljudi koji više ne pristaju na šarene laže starog i novog doba, i počinju da se organizuju u srpske nevladine organizacije sa ciljem zaštite našeg prava na postojanje pod Suncem. U mreži ovih udruženja vidimo društvenu snagu koja će u budućnosti imati važnu reč da kaže kada se bude rešavala sudbina srpskog pitanja na Balkanu. Jer, bez obzira na sve, srpsko pitanje je ne samo najvažnije balkansko pitanje, već jedno od najvažnijih evropskih pitanja, o čemu najbolje svedoči sve što nam se dogodilo u poslednjoj deceniji. Ne možemo pobeći od tog tereta i te odgovornosti, ma koliko se trudili i samozavaravali. Ko misli da će Evropska Unija rešavati pitanje duhovnog, nacionalnog i državotvornog ujedinjenja srpskog naroda, grdno se vara. Čemu integracije u koje ulazimo kao najviše dezintegrisan narod u Evropi? Naš prvi zadatak su unutarsrpske integracije.

Upravo zato srpska omladina, u vremenu sveopšteg nacionalnog samoukidanja i sebeodricanja, mora na svoja pleća podići krst borbe za biološki, duhovni i državotvorni opstanak srpskog naroda, neprestano obnavljajući svest o okupiranim srpskim zemljama od Prizrena do Knina i negujući Zavet budućeg oslobođenja.

Kako radili, tako nam i Bog pomogao.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 09, 2010, 02:12:34 am »

**

MLADA SRBIJA


Već više od jedne decenije srpska nacionalna omladina iznova biva prvi dobrovoljac vere Hristove u svome narodu. Proces duhovne obnove, podstaknut povratkom Crkve sa margina društvenog uticaja, umnogome je pojačao interes za verske teme. Mlada Srbija je na putu obnove Zaveta svojih Svetih predaka. Bogotražiteljska generacija nastoji da u Crkvi pronađe i potvrdi izvor identiteta, kao i odgovor na svekolika iskušenja savremenog sveta.

Sa druge strane, krah jednopartijskog političkog sistema širom otvara vrata bujici ideoloških pokreta koji preplavljuju interesovanja savremene omladine za politički angažman. Probuđeno nacionalno osećanje i susret sa zabranjenim političkim nasleđem srpske nacionalne misli mnoge mlade Srbe odveli su u politički aktivizam koji je u senci ostavio crkveno delanje. Tako je ideologija postala veliko iskušenje u omladinskom podvigu obnove Srpskog Zaveta. U ovom kontekstu nameće se gotovo nepokrenuto pitanje neprekidnog pokušaja zloupotrebe Crkve u dnevno-političke svrhe. Mnoge ideološke platforme koje su se pojavile na nacionalnoj sceni u protekloj deceniji nastojale su da crkveni pogled na svet sabiju u okvire vlastitog ideološkog interesa. Tako se srpska politika izdigla iznad Crkve, želeći da sa sobom povuče i omladinu.

Kao najbolnija posledica ovog susreta omladine i politike javila se kobna mogućnost sukoba unutar srpske omladine po istorijskim i ideološkim kriterijumima, a sve na štetu duhovnog i nacionalnog jedinstva, jedino očuvanog u sabornom okviru naše Crkve. Podele političke prirode zapretile su da, umesto razgovora i dogovora različitih mišljenja na opštu korist, postanu povodi raskolničkog sektašenja i fanatizma.


PRAVA MISIJA POLITIKE

Srpska nacionalna svest rođena je u Crkvi. Crkva je izvor nacionalnog identiteta i oslonac srpskog postojanja u istoriji. Crkva je osnovni Sabor Srba, a u kolu oko Crkve odvija se čitav društveni život pobožne Srbije (Srbije po Bogu). Srpski Zavet je ostvarenje srpske nacije (kao crkvene zajednice) u kulturi, prosveti, vojinstvu, državotvorstvu, zakonodavstvu, narodnim umotvorinama, zadužbinarstvu. Sva vanzavetna skretanja srpske istorije dogodila su se onog trenutka kada je na mesto Crkve kao kriterijuma sabornosti postavljana ideologija. Umesto crkvene zajednice na čijem se razbijanju radilo revolucionarno se uspostavljala ideološka zajednica: prosvetiteljstvo, demokratija, jugoslovenstvo, komunizam, neoliberalizam. Postavljanje ideologije u rang vladajućeg sistema vrednosti potiskivalo je Crkvu na društvenu marginu. Tako je ideologija pokušavala da stvori paranaciju, paradržavu, parazajednicu — u tome delimično uspevajući, i uvek iznova (u kontinuitetu) nudeći nove vrednosne kriterijume kao zamene za Crkvu. (U isto iskušenje upadale su i mogu upasti i one ideologije koje se pozivaju na Hrišćanstvo.) Međutim, ideologija ne može biti merilo sabornosti, već Crkva.

Ideološki stavovi sami po sebi mogu biti ispravni ili pogrešni, i to je predmet uzrastanja u političkom iskustvu, ali proglašavanje vlastite ideološke misli za nepogrešivu rađa sektaški duh. Ne postoji ideološka istina sa velikim I. Ideologija je sredstvo ispunjenja Zaveta na državnom i opštedruštvenom planu, i nije sama sebi cilj. Cilj je crkveno-nacionalna sabornost, što podrazumeva više predloga za ispunjavanje Zaveta na društvenom polju, i samim tim dijalog između njih. Ako se ideološka zajednica postavi iznad svega onda smo na putu formiranja sekte: kult vođe (namesto poštovanja autoriteta), bezgrešno učenje (namesto iskustveno proverljivog znanja), uniformna zajednica bezličnih (namesto saborne zajednice različitih ličnosti), fanatično sledovanje (namesto sinovske odanosti), surovost, netrpeljivost, agresivnost, isključivost (namesto blagosti, miroljubivosti, smirenoumlja i ljubavi). Opasnost se, dakle, ne nalazi u polemičkom preispitivanju vlastitog ideološkog mišljenja, već u začaurenosti u svoju "Istinu" i nespremnosti za dijalog. Opasnost postoji čak i u politideologizaciji vere, u stvaranju od vere krute ideološke dogme, a svaka ideologija za veru je stega. Ovde se krije i razlog svih pokušaja (zlo)upotrebe Crkve u ideološke svrhe: osamostaljena ideologija posmatra veru kao svoje sredstvo a ne cilj.

Naš cilj ne može biti da liturgijsku zajednicu Crkve rastočimo na ideološke parazajednice, već da svaka ideologija kao način ispunjavanja Srpskog Zaveta u društvu uvire u Crkvu — kao bogoslužbenu zajednicu. Ovim se ne odbacuje politika kao stručno znanje i veština, politička organizovanost kao narodna potreba i ideološki program kao okvir političkog rada, već im se daju duhovne koordinate da bi se uspostavila razlika između sredstva i cilja. Ideologija mora da se suoči sa hrišćanskom porukom služenja bližnjem: onaj koji među vama hoće da bude prvi neka svima služi. Političar ne sme da gospodari narodom, već da bude u službi naroda. Ovu meru političkog delovanja ne možemo postići ukoliko se ne vratimo hrišćanskom nauku. Prava misija politike u svetu podudara se jedino sa hrišćanskim shvatanjem brige o bližnjem svom. Ovo političko jevanđelje ostvarivo je jedino jevanđelskim metodama koje se uče kroz crkveni život. Zbog toga bi hrišćanske vrline trebalo da budu ulaznica za politiku, a hrišćanski međuljudski odnosi temelj društvene solidarnosti.

Saborni duh može da objedini razmenu ideoloških misli u korist nacije, jer naša ideološka misao nije završena, već nastajuća kroz vreme velikih diskontinuiteta i sve novih i novih izazova.


MLADI I POLITIKA

Razumljivo je interesovanje koje mladi ljudi pokazuju za politiku. Žar mladih godina lako ih vodi u politiku kao, po njihovom mišljenju, centar društvenih zbivanja. I pravoslavna omladina često želi da svoju veru posvedoči i u društvenom angažmanu. Taj prirodni nagon mladih ljudi za samoostvarenjem u političkoj zajednici uvek iznova neumoljivo stoji pred nama. Kako mu izaći u susret? Koji su preduslovi potrebni za ovaj iskorak iz Crkve u društvo?

Pokazalo se, najpre, da nemamo u potrebnoj meri ni hrišćanskih vrlina niti nacionalne samodiscipline za višestranačku demokratiju, ovde uopšte ne računajući duh bezbožništva, ličnih i tuđinskih interesa koji je našim skupštinama vladao. Nešto treba menjati: ili ljudski kvalitet u političkom sistemu ili sam politički sistem?

Značaj promene duha svakako prednjači: veći moralni kvalitet pojedinca, nezavisno od vrste sistema, utiče na opšti društveni kvalitet. Međutim, i politički sistem može biti takvog naopakog duhovnog sklopa da koči ispravljanje a pospešuje kvarenje morala.

Boljeg učitelja cilja, puta i metoda promene čoveka na bolje od Crkve nema. Stoga je povratak crkvenom duhovnom iskustvu na prvom mestu potrebne društvene obnove. Ova promena duha na bolje (moralna revolucija) mora da se oseti u društvu makar sistem favorizovao suprotan proces.

Sledeći korak je ulazak crkvene omladine u borbu za reafirmisanje i vaspostavljanje hrišćanskog sistema vrednosti u društvu, čime se najdublje i najdalekosežnije utiče na sve poluge sistema. Neizbežan je, samim tim, i sudar sa duhom sistema i njegovim vrednostima. Ali to je već arhetipska situacija hrišćanina u svetu: sukob sa svetom ogrezlim u greh je neminovan. Međutim, crkvena omladina izlazi u susret svakome, stavljajući ga pred jasan izbor: kome će se privoleti carstvu. Tako se mera čestitosti svakog političkog delatnika nalazi u odgovoru na pitanje za koga radi u svom društvenom aktivizmu: za svoju Crkvu i svoj narod, ili za sebe i ideologiju svoje stranke. Zato je bitan hrišćanski pristup svakom uticajnom društvenom članu čija savest nije mrtva za ovu dilemu.

Međutim, politička ravan nije osnovna poluga promena. Duhovni i kulturološki ustanak na planu sistema vrednosti jednog društva i čitav moralni smer koji se time zadaje preteče su i uslovi političke obnove.

Moralnog orijentira, pak, nema bez svetionika Crkve. Crkveni aktivizam i prisustvo u društvu nisu male snage. Dobro organizovana crkvena opština ima neograničene mogućnosti uticaja na društvenu stvarnost, sve do političke vlasti. Iz toga jasno proizilazi zaključak da naš prioritet jeste ne političko već organizovanje parohijskih zajednica koje po prirodi stvari predstavljaju zajednice predstavnika različitih društvenih slojeva i samim tim zbir brojnih uticajnih društvenih uloga. Zarad privlačnog političkog kolača jednostavno smo potcenili ogromne mogućnosti parohijskog aktivizma na podlozi činjenice da unutar našeg naroda niko nema bolju infrastrukturu od naše Crkve. Njena sraslost sa narodnim životom veća je od bilo kog staleža ili stranke, pod uslovom da smo narod Božiji (crkveni) a ne nešto drugo (što je opet duhovno a ne političko pitanje).

Crkva, dakle, kao savest društva, ali i izvorište preporuka (iskustva) kako raditi po savesti.

Naravno, ostaje pitanje političkog sistema. Politički sistem bi trebalo da bude sredstvo za ostvarenje duhovne i moralne orijentacije jednog društa, a ne sam sebi cilj. Nezamislivo je da se onda politički sistem izgrađuje bez osvrtanja na preuzeti orijentir. Sva vanzavetna skretanja srpske istorije dogodila su se onog momenta kada je zaboravljan zavetni orijentir poslanstva našeg naroda u svetu ili je zamenjivan drugim (tuđim), prema kome se onda gradio politički sistem. Jasno je, dakle, da Crkva kao tvorac srpskog nacionalnog identiteta jeste i onaj zavetni orijentir srpskom društvu i državi.

Međutim, uzročnik naše nespremnosti za političko organizovanje (ne računajući državno uređenje gde smo u Kraljevini pronašli i potvrđivali princip vlasti koji je u simfoniji sa crkvenim pogledom na svet) leži u nenalaženju odgovora na pitanje kako bi trebalo da izgleda politička projava crkvene orijentacije jednog naroda. Ako se upustimo u ova ideološka razmatranja moramo neizbežno odgovoriti: kakva politika, političar, društveno uređenje su u saglasju sa pravoslavljem kao zavetnim orijentirom našeg naroda? Ovde se upravo pokazuje sva besmislenost preuzimanja modela tuđinskih društvenih organizacija koje su saglasju sa drugačijim duhovnim suštinama. Zato je i razumljivo što su svakoj promeni društvenog uređenja u našem narodu morale prethoditi promene duhovnog orijentira kroz kulturne revolucije.

Crkva jeste kamen oslonac hrišćanskog pogleda na društvena pitanja, pa i politiku, ali ne Crkva u službi politike već politika u službi crkvenog naroda. U srpskoj tradiciji ovakvu politiku (državno uređenje u saglasnosti sa duhovnim smerom koji daje Crkva) obeležavali su sledeći principi: Vladar, Crkveno-narodni Sabor i Zakonopravilo. Sve drugo je zavisilo od kvaliteta ljudskog karaktera koji se vežbao u Crkvi i duha sabornosti proisteklog iz Crkve, koji je stvorio lanac zajednica: od porodice preko zadruge i mobe do lokalne samouprave. Gubljenje duhovnog orijentira (Crkva je zamenjena obrnutim prosvetiteljstvom ateizmom, individualizmom i materijalizmom) posledično je izazvalo promene u društvenim stremljenjima, a samim tim i u organizacionim formama. Po meri našeg povratka zavetnom orijentiru reformisaćemo i politički sistem kako bismo ga uskladili sa novom-starom suštinom.

Dakle, u meri našeg povratka crkvenoj sabornosti tražiće se oblici društvene solidarnosti. Višestranačka demokratija, koja je do sada bila inspirator ideoloških sukoba i društvenih raskola, može doneti kvalitet samo ako se usaglasi sa kulturom dijaloga i duhom sabornosti. I već se čuju glasovi o reformisanoj, participativnoj demokratiji, gde pored stranaka kao prečesto nezainteresovanih za narodne interese, u sabornu vlast ulaze i druge narodne organizacije (udruženja građana, sindikati, struke) zainteresovane za opšte dobro i saradnju između narodnih slojeva. Upravo je na srpskoj omladini da u meri svog uzrastanja u duhovnom iskustvu ispita i nove društvene forme, nikako ne stvarajući samodovoljnu paracrkvenu ideologiju, već tragajući za sabornom merom društvenog organizovanja. To je misija Mlade Srbije.

Ako naša Crkva ne pronađe model da organizuje omladinu, zaposliće je neka od ideologija koje se nude kao zamena za Crkvu. Crkva kao da je nedovoljno izašla u susret mladima — zato su mnogi skrenuli ka onima koji im izlaze u susret pa bilo koja parazajednica da su. Mladi žele smisaoni cilj, druželjublje, aktivnost, zajedničarski duh. Sve to nude i sekte raznih vrsta, a sve to ima naša Crkva na najzdraviji način na ovome svetu, samo nedovoljno organizovano pokazuje mladima i uključuje mlade. Sa druge strane stoji sva omladinska brzopletost, ambicioznost, duhovno neiskustvo, površnost, jednostranost, sujeta i nestrpljenje. I olako trčanje u politiku. Jer lakše je usvojiti površne i teorijske, spoljašnje nazore bilo koje ideologije nego krenuti putem dubokog i ličnog, unutrašnjeg preobražaja. U ovom rasponu se krije sva drama Mlade Srbije.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 09, 2010, 02:13:07 am »

**

MORAL I POLITIKA


Šta je srpska politika danas, a šta ideal srpskog političara?

Služenje narodu ili služenje narodom? Lični ili nacionalni interesi? Na korist sebi ili bližnjima i zajednici? Greholjublje ili uzrastanje u vrlinama? Moralna ili amoralna osnova? Ne tražiti ništa za sebe ili uzeti sve što ti politička funkcija pruža? Partijaštvo ili otačastvoljublje? Potpora biznisu ili državni posao? Državnici ili politikanti?

Srpska politička scena danas predstavlja pozornicu otvorenog greholjublja. Dva glavna greha caruju idealima današnjih srpskih političara: samoljublje i srebroljublje. Iz samoljublja razvijaju se bolesne liderske ambicije, beskrupulozni karijerizam, slavoljublje i bezgranična sujeta, jednom rečju vlastoljublje. Iz srebroljublja javlja se političko maskiranje u direktnom materijalnom interesu, poslovnom računu, želji za funkcijom koja otvara neslućene mogućnosti za veliki biznis.

Danas su, dakle, najdublji gresi iz bogootpadničkog sistema vrednosti, čitava skala poroka, postali razumljivi činioci glavnih osobina srpskog političara. Besmisao "nove politike" ogleda se u isticanju amoralnosti kao osnove političkog uspeha. "Nova politika" je postala visokokomercijalno polje uzleta u karijeri i materijalnom blagostanju.

Prava politika je direktno suprotna ideji ličnog uspeha. Ona je teška i samopožrtvovana služba narodu i otadžbini. Ona u sebi sadrži odricanje od svoje volje i interesa, ostavljanje svojih poslova i briga, radi preuzimanja narodnih i državnih. Politika nije individualna veština vladanja, već saborni podvig služenja. Ova politička filosofija razumljiva je samo iz hrišćanske vrednosne perspektive. Vladavina "nove politike" pokazatelj je da hrišćanstvo više ne tvori osnovni sistem vrednosti iz kog se rađa i politika.

Iz individualističkog interesa ulaska u politiku razvio se stranački, partijski interes osvajanja centara moći. Zloduh partijskih podela zasigurno jedna je od najlukavijih podvala ionako nesložnom srpskom narodu. Ovaj porok strančarenja, direktno suprotan hrišćanskom duhu sabornosti, prerastao je u neprestane nacionalne raskole, građanske partijske ratove i vodi neminovnom razbijanju zajednice. Iz političkog života isključeni su svi vanstranački ljudski i profesionalni kvaliteti, moralni ljudi povlače se pred amoralnim pravilima političke igre, državne poslove preuzimaju ne najbolji već "naši" (stranački) ljudi, političko opredeljenje kreće se u rasponu od sektaško-fanatične odanosti partiji do sezonskog i pomodnog menjanja političkih dresova. Iznad primarnih državočuvarnih načela pobožnosti, rodoljublja, stručnosti i lične čestitosti stoji dominacija stranačkog interesa, marketinške demagogije i sveopšte potkupljivosti.

U takvoj duhovnomoralnoj klimi istinske političke promene mogu doći jedino kroz dva, međusobno komplementarna načina:

1) spolja, monarhija kao princip vlasti jedina donosi državnu uzdu neograničenoj igri partijskih interesa;
2) iznutra, veronauka i crkveni život kao temelji obnove moralne glavnice i vrlinskog delanja u našem narodu preduslovi su pojave nove generacije srpskih političara.

Sledi da su povratak hrišćanskog morala u politički fundus i obnova moralnog lika srpskog političara jedine istinske promene. Od ove moralne revolucije započinje kopernikanski obrt u osnovnom pristupu političkoj delatnosti: politika (iznova) postaje služba Bogu i svome rodu, državotvorno odgovorni posao, odricanje od ličnih interesa i gotovost na ličnu žrtvu. Na tom putu stvaranja nove elite traže se najbolje snage ne samo uma nego i karaktera, ne samo junaštva i požrtvovanosti, nego i znanja i iskustva, dok bivaju razobličene snage nesposobnosti i nemorala, korupcije i šićarcijstva, nametnute po stranačkom ključu podobnih, poslušnih, beskarakternih.

Ideali srpskog političara time postaju sabor i dogovor, a ne rascep i gloženja, sujete i liderstva. Podstiču se organski duh zajedništva i sabornosti oko osnovnih nacionalnih interesa, a isključuju orgije partijske uskogrudosti i gordosti. Od poroka politikanstva i samokoristi dolazi se do revolucionarnog preokreta ka vrlini politike u službi opštedržavnih i opštenarodnih interesa. Nastaje kraj vremena vlasti bezbožnika i početak vladavine morala u političkom životu. Sa državnog vrha snagom dobrog primera (umesto bivšeg lošeg) preusmerava se duhovno stremljenje nacije ka moralnom idealu srpskog političara. Stanje duha i sistem vrednosti jedne nacije koji se formiraju na osnovu vladajućeg pogleda na svet izmenjeni su iz osnova i otvoren je put za ulaganje nacionalnog moralnog kapitala u sve oblasti društvenog života. Moralna revolucija rađa novu srpsku političku elitu koja samo ukoliko očuva svoju moralnu glavnicu zaslužuje naslednost vlasti. Vreme političkih prostitutki ostaje iza nas kao vreme kada je moral robovao pod okupacijom golog ličnog ili partijskog interesa. Oslobođeni moral iznova zauzima mesto zakona hrišćanskog života našeg naroda. Nova državočuvarna svest nacije odbacuje laž-istinu da su moral i politika nespojivi i reafirmiše sveistinu da su politika i nemoral (nemoral u politici) nacionalno pogubni.

Političke promene nemaju drugog puta, istine i života osim moralnog preobražaja. Čak i vladavina zakonopravila, odnosno pravna država, nemoćna je da pobedi stihiju nemorala. Nemoral se pobeđuje jedino moralom. Ali ne moralisanjem, ili moralom radi morala, već moralnim životom u samokontroli: ličnoj i zajedničkoj. Sve drugo samo je nova maska starih političkih pravila kojima caruju greholjublje, licemerstvo i amoralnost. Nova i nova premaskiranja starih političkih vlastoljubaca i interesdžija neće imati kraja sve dok se u imperativu promena ne sretnu moral i politika — kao jedinstveni ideal hrišćanske odgovornosti služenja bližnjem i zajednici. Politika nema drugog smisla.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 09, 2010, 02:14:07 am »

**

NEMANJIĆSTVO KAO SRPSKI NACIONALNI PROGRAM


U ovom vremenu ponovo se postavlja pitanje naše geopolitičke orijentacije i unutrašnjih društvenih reformi. U pomoć se tim povodom, ako se o tome uopšte ozbiljno razmišlja, pozivaju svi svetski umovi i tradicije, izuzev vlastitih. Pritom se svako pozivanje na nacionalno iskustvo proglašava za čist anahronizam. Da li je baš tako? Da li naša prošlost nema čemu da nauči našu sadašnjost? Postoje li  univerzalne vrednosti koje su iznad svake tranzicije? Ili, da bismo bili u trendu, treba reformisati i duhovne i moralne zakone života?

U danima kada slavimo Svete primere Nemanjića koristimo mnogo prigodnih i lepih reči, ali preuzimamo malo obaveza. Skloni smo da u Nemanjićima vidimo najviše domete srpske istorije, ali nismo spremni da sledimo njihov nauk. A osnovno nemanjićko zaveštanje jeste u preuzimanju odgovornosti za spasenje sopstvene duše i svoga naroda. Ova duhovna i nacionalna odgovornost bila bi pouzdan oslonac svim društvenim reformama, ali ona predstavlja teži put i za čoveka i za narod. Lakše je prepustiti svoj i život svog naroda inerciji ovoga sveta, zovu trenutnih i prolaznih interesa, dok je teže, ali i spasonosnije, sve meriti večnim merilima, i svoj i put svoga naroda upravljati prema njima.


SVETOSAVSKI PRIMER

Žitije Svetog Save Srpskog nudi nam ceo jedan zaokružen jevanđeljski pogled na svet, sistem vrednosti i program društvenog delovanja.

Bogočežnja mladog Rastka zasigurno je uslovljena odrastanjem u izrazito pobožnoj porodici, ali je bekstvo u manastir, kao najkrupniji događaj srpske istorije, njegova lična odluka. To je prvi primer žrtvovanja carstva zemaljskog za carstvo nebesko. Snaga i veličina svetiteljske ličnosti Svetog Save ovim korakom preusmerila je čitavu srpsku istoriju u bogoslužbenom pravcu. Jedan izrazito mlad čovek postavio je sebi najteže životno pitanje: ima li život smisla, i rešio ga posvećujući sebe Bogu. Njegovo odricanje od sile i slave ovoga sveta i priklanjanje monaškom tihovanju sledili su mnogi Nemanjići, porodica i dinastija koja je dala najviše monaha i svetitelja na svetu.

Monaški život mladog kaluđera Save drugi je primer. Pronalaženje i utemeljenje sebe u vrlinskom životu preduslov je izlaska pred drugog. To je pouka svetogorskog podvizavanja Svetog Save. Lestvica ličnog duhovnog uzrastanja vodi do najboljeg odnosa sa bližnjima.

Izgradnja Hilandara kao srpskog manastira na Svetoj Gori pokazuje visoku nacionalnu svest Nemanjića, koji žele da svepravoslavnom vrtu pridodaju i srpski cvet. Ovo ostaje klasičan primer rodoljublja koje nastoji da se vlastiti narod izrazi u svim domenima i stekne dostojno mesto među drugim narodima, u zajednici sa njima. Ovo svetosavsko rodoljublje projavljuje se dalje u Savinom povratku u otačastvo i svesrdnom trudu na nacionalnom polju, vrhuneći u obezbeđivanju autokefalnosti Srpskoj pravoslavnoj crkvi i nezavisnosti srpskoj državi, krunisanjem Stefana Prvovenčanog za Kralja.

Često se zanemaruje Savino napuštanje Svete Gore zarad stavljanja u službu svome narodu. Duhovni mir Svete Gore Sava, na prvom mestu, napušta sa ciljem da pomogne pomirenje zavađene (njemu rođene) braće. To je, na žalost, pokazatelj da smrtonosne deobe, kao tragična društvena boljka srpskog naroda, nisu novijeg datuma, tj. da su postale deo genetskog koda. Međutim, i ovome ima leka, kada zavađena braća poštuju duhovni autoritet i svetinju (Očeve mošti) iznad sebe, a duhovni autoritet sebe žrtvuje zarad mira među braćom.

Zadužbinarstvo Svetog Save sleduje primeru očevom, ali ga i nadilazi podizanjem zadužbina širom pravoslavnog sveta, čime postaje primer svim kasnijim Nemanjićima koji su pomagali i podizali crkve i manastire od Svete Gore do Svete Zemlje.

Društveni program Svetog Save podrazumeva da se ne može izaći u susret drugome dok se ne uredi svoja kuća. Zato on prvo udara temelje svim oblastima stvaralačkog i društvenog života svoga naroda: književnosti, kulturi, prosveti, pravu, medicini, a potom i diplomatiji, koja se na kraju njegovog života stavlja na raspolaganje i drugim narodima. Takav Svetitelj nije zatvoren u svoj svet i u nacionalni krug, već je jedan od najvećih putnika naše istorije, uvek rado viđen i priman u stranim zemljama, kod najrazličijih verskih i državnih poglavara toga doba. Nema ksenofobije kod Svetog Save, ali ni kompleksa manje vrednosti. On pred svet izlazi sa svojom nacionalnom posebnošću i traži za nju pravo na ravnopravno postojanje među drugima. Čitavu svoju diplomatsku karijeru Sveti Sava gradi na miroljubivim osnovama koje, istovremeno, zahtevaju za njegov narod samostalnost u svim oblicima života. A garant te duhovne i materijalne nezavisnosti srpskog naroda su nacionalna Crkva i država, u to vreme oličene u dvojici Nemanjinih sinova.

Da li, nakon svega rečenog, svetosavski primer treba da bude samo prigodničarski pomenut jednom godišnje ili on tvori našu filosofiju života? Šta treba da bude prva lekcija iz naše istorije? Da li smo svetosavski narod samo po imenu ili i po delima?


SVETOSIMEONSKI PRIMER

Sveti Simeon Mirotočivi duhovni je uzor u mnogo čemu. On, najpre, od mladosti svoje u svakoj prilici priziva pomoć Božiju i podršku svetitelja zaštitnika, a u starosti se odriče ovozemaljske vlasti i časti, zarad monaškog života. Daje primer zadužbinarstva celom srpskom narodu za sva vremena.

Rodonačelnik Nemanjića ostavio nam je, takođe, više važnih društvenih poruka koje su i danas aktuelne. Najvažnija je svakako njegova državotvorna svest o ujedinjenju srpskih zemalja. Veliki župan dugo i samopožrtvovano gradi državu za svoj narod, trpeći i lična poniženja. Druga bi poruka bila da vlast, kada se država uredi, može i da se ostavi, zarad nečega vrednijeg od nje. Treća je da ponekad i otac može da uči od sina i sleduje mu, posebno u svetu duhovnosti.


NEMANJIĆKI PRIMER OD SVETOG SAVE DO PREPODOBNOG JUSTINA NOVOG ĆELIJSKOG

Srpske dinastičke loze su svetorodne: od Svetih Nemanjića, preko Svetih Lazarevića i Brankovića, do Petrovića. Da li je moguće da naši Sveti vladari iza sebe nisu ostavili nikakve principe vlasti i društvenog života koji bi nam i danas bili na korist? Ili mi radije biramo druge uzore nego što sledujemo Svetiteljima? Zar za nas ništa ne znači Savina i Dušanova pravna svest, Nemanjino državotvorstvo, vojnička tradicija od Svetih Kraljeva Prvovenčanog i Dečanskog do Svetog Petra Cetinjskog i Petra Prvog Karađorđevića, Kosovski zavet Svetog kneza Lazara i Njegoša, Milutinovo zadužbinarstvo, Dragutinovo podvižništvo i sveukupni monaški primer Nemanjića, Despot-Stefanova kulturno-prosvetna delatnost, zavetna svest Brankovića i Petrovića...

Sve što nam je vredno ostalo u nasleđe u Srbiji danas, ostalo nam je od Pravoslavlja i Srpstva. Šta imamo vredno a da nije nadahnuto ovim idealima, odnosno da ga nisu iznedrili ljudi sa visokom duhovnom kulturom i nacionalnom svešću? Svaki Srbin, hteo ili ne hteo, mora uvek iznova da se opredeli kome će se privoleti carstvu. Niko tu ne može i ne treba nikoga ni na šta da prisiljava. Ali je vrlo važno da prilikom tog opredeljivanja svako, a posebno mladi Srbi, ima pred sobom i "ponudu" koja se zove Svetosavlje, a koja je formirala i kroz istoriju očuvala narod iz koga potičemo — do nas, dok se sada mi toga možemo i odreći, ali pitanje je sa kakvim posledicama.

Ako se odreknemo svog duhovnoga, a time i potom i nacionalnog lika, ako i opstanemo, bićemo neki drugi narod, a samim tim nas verovatno neće ni biti. Rasrbljivanje, makar bilo forsirano sa strane, ipak se odvija u nama samima. Stoga je odluka kao i uvek samo naša: da li ćemo taj proces sami sprovesti ili mu se suprotstaviti, bilo na Lazarov ili Lazarevićev, Karađorđev ili Milošev način. Nije dovoljno samo zaustaviti rasrbljivanje, jer smo mi već rasrbljeni, već je potrebno novo osvajanje duhovnih i nacionalnih visina na kojima su bili naši Sveti preci. Te obnove (duhovne, moralne i biološke), bez koje nas i definitivno za koju deceniju neće biti, nema bez povratka Svetosavlju. Svemu smo odlazili i vraćali se u proteklih 15 godina, jedino Svetosavlju nismo. Razlog tome je jednostavan: Svetosavlje traži duhovni smisao, napor i žrtvu, moralnu čvrstinu i visoko osećanje nacionalne discipline i odgovornosti, a tome nas ne uči duh našeg vremena.

Opet će se pojaviti isti protivargumenti: drugo je nemanjićko, a drugo naše vreme; sada su neki novi svetski imperativi; mi moramo da budemo u koraku sa svetom. Prvo, vreme jeste (tehnološki) drugo, ali su isti problemi ljudske duše. Drugo, uvek se kroz istoriju nameću nekakvi novi svetski imperativi, koji se često na kraju otkriju kao civilizacijski sunovrati. I treće, naši Sveti preci uvek su bili u koraku sa svetom, a naše zadržavanje veze sa sopstvenom tradicijom ne znači odsecanje veze sa savremenim svetom.

Naš 19. vek sećao se nemanjićkih primera. Prota Mateja Nenadović prvi zakonik obnovljene srpske državnosti temelji na Zakonopravilu Svetog Save. Danas se taj period od 1804. naziva modernom srpskom državnošću, valjda da bi se napravio nekakav raskid sa starijom i nemodernom. A jedino o čemu sanjaju Karađorđevi ustanici jeste obnova srpske države, koja je stara koliko i Hilandar i Žiča, ako ne i mnogo više. Da li treba da se odreknemo srpske pravno uređene države još u 13. veku? Naša crkvena inteligencija dala je tada zbornik sveukupnog crkvenog i građanskog prava koji je na temeljima stranog, dakle, rimsko-vizantijskog kodeksa uređivao život cele države. Zakonopravilo Svetog Save je jedan od najvažnijih pravnih dokumenata evropske istorije. Po čemu je naša sadašnja država modernija od modernosti Nemanjića, Karađorđevića ili Obrenovića u njihovo vreme, da ovde i ne upoređujemo pobožnost i rodoljublje, državotvornu i pravnu svest jednih i drugih?

U periodu između dva svetska rata grupa mladih teologa sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu shvatila je važnost nemanjićstva kao srpskog nacionalnog programa. Od njih i potiče novokovanica svetosavlje. Ova prebogata intelektualna struja svoje najviše izraze dostiže u delu arhimandrita Justina Popovića "Svetosavlje kao filosofija života", gde se sistematski pokazuje koliko je svetosavlje temelj našeg shvatanja sveta, društva, kulture i prosvete. Ta knjiga vodi neprestani dijalog sa suprotnim, tzv. humanističkim pogledom na svet, dokazujući njegove promašaje i besmisla i iznova ukazujući na dubine svetosavskih duhovnih izvora. U ovoj velikoj polemici sa obrnutim prosvetiteljstvom koje je srpski narod zahvatilo putem dositejevštine, Prepodobni Justin Novi Ćelijski daje načela i smernice za novi društveni program. Drugi svetski rat sprečio je ostvarenje tog programa, a komunistička diktatura proterala njegove nosioce iz nacionalnog pamćenja. Na novoj generaciji srpske verujuće inteligencije je danas da obnovi ovaj orginalni nacionalni program koji je više od politike, odnosno predstavlja čitav jedan pogled na svet. Svetosavlje ili nemanjićstvo je živ duhovni, moralni i politički sistem koji nam može mnogo pomoći u tranzicionim lutanjima. Svetosavlje se bori za slobodu duha, čistotu vere, nacionalnu kulturu i nezavisnu državnost. U svetosavlju novo ne isključuje staro, a staro ne isključuje novo. Samo u duhu našeg vremena novo mora da se rodi na razvalinama starog. Ako i pominjemo nemanjićstvo onda je to za nas davno prošlo vreme. Ne priznajemo postojanje svevremenskih vrednosti, koje su iznad duha vremena.

Sve ove zablude potiču iz samo jednog izvora: misli se da je sve što je novo i moderno istovremeno i dobro, da se sme eksperimentisati i može evoluirati u svim društvenim sferama, pa i u duhovnosti i moralu, da smo mi današnji pametniji od ljudi iz prošlosti, jer smo tehnološki superiorniji, da je materijalni napredak jedino bitan; jednom rečju, skloni smo da zaboravimo na postojanje ljudske duše. Kakva nam je situacija u dušama i srcima, takva i civilizacijska dela stvaramo. Arhitektura, umetnost, kultura, književnost, televizija savremenog doba, koji forsiraju šund, rugobu, nasilje i pornografiju, samo su odrazi naših duša. Ništa lepše i plemenitije ne može da nastane iz praznih duša, u svetu bez moralnih ideala, u vremenu bez daha za večnost.

A svetosavlje, sa druge strane, daje srpskom narodu dela trajne duhovne i materijalne vrednosti, moralne i umetničke lepote, socijalne zakonopravilnosti i solidarnosti, nacionalne veličine i hrišćanskog kosmopolitizma.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 09, 2010, 02:14:32 am »

**

AKTUELNOST ANTIKOMUNIZMA


Otkuda uopšte danas interesovanje za temu stradanja Srpske Crkve i naroda od komunista? Naime, zašto ova tema baš sada, u vremenu raznih državnih kriza, izbora, globalizacije, prioriteta ekonomskih pitanja i najrazličitijih drugih više nego aktuelnih društvenih promena i problema? Zašto opet pokretati jednu ovakvu temu koja se mnogima čini kao potpuno zastarela, donekle nebitna i na neki način prevaziđena?

U skladu sa ovim pitanjima sve češće sa raznih strana današnjice čujemo i sledeće konstatacije: antikomunizam je prošlost, on je potrošen. Nema više komunista. Dokle sa istorijskim podelama? Nama je potrebno pomirenje i sloga. Sve što je ANTI nije dobro.

Potpuno razumemo ove argumente. Samo, pod jednim uslovom: da je istorijska epoha komunizma zaista završena jednim potpunim otkrivanjem svih njegovih rezultata i posledica, a na prvom mestu načina na koji je došao na vlast. Ova argumentacija zaista važi, ali za neke druge bivše komunističke države, u kojima je zabranjena Komunistička partija, raspuštena tajna policija, otvoreni tajni dosijei, rehabilitovani politički zatvorenici i emigranti, otkopane masovne grobnice žrtava komunizma, podignuti spomenici žrtvama i papisani novi istorijski udžbenici; jednom rečju, u kojima je izvršen potpun raskid za nasleđem komunističke prošlosti. U našem slučaju, to nije učinjeno. Ovde je sve zlo povezano sa Miloševićevim režimom, i to ne kao nastavkom komunizma. Time se zapravo želela preskočiti uloga komunizma u postojećim društvenim problemima, na osnovu poluistinite teze da su za sve naše nedaće krivi poslednjih 15 godina, čime se elegantno oslobađaju odgovornosti nosioci prethodne, 45-godišnje komunističke okupacije.

Na ovu 60-godišnjicu komunističke okupacije Srbije mi moramo priznati da nismo uradili bilans komunističke vladavine i da nemamo niti jednu pouzdanu cifru o žrtvama komunističkog terora: broju pohapšenih, utamničenih i pobijenih protivnika novog režima, razmerama opljačkane i otete imovine, broju srušenih i oštećenih crkava i drugim najrazličitijim oblicima represije. Nema, dakle, ukupnog popisa rezultata i posledica komunizma, da bismo mi konačno znali na čemu smo po pitanju urušavanja srpskog nacionalnog bića pod tom opakom vlašću. Možemo onda lako zaključiti kako stojimo po pitanju ispravljanja istorijskih nepravdi i odgovornosti zločinaca.

Ali nije ovde u pitanju samo istorijska istina i pravda, već nešto mnogo više od toga. U pitanju je očišćenje naših duša od zaborava na žrtve komunističkog terora i odbrana civilizacijskog prava na opelo, sahranu i grob. Bez dostojnog i pravednog rešenja sudbine čitavog jednog pokolenja Srba koji su ostali bez ljudskog prava na grob zaista nemamo pravo na nadu u sreću i boljitak novih generacija.


DEKOMUNIZACIJA, A NE DENACIFIKACIJA

Antikomunizam, kao ideološki stav, deli se na stihijski, s kraja 80-ih i početka 90-ih, koji je služio uglavnom za dnevno-političku upotrebu, i suštinski, koji nikada nije zaživeo na pravi način, a koji bi značio potpunu dekomunizaciju srpskog duhovnog, kulturnog, političkog, pravnog i državnog lika. U svakodnevnim borbama za vlast izgubio se antikomunistički naboj sa početka 90-ih i potpuno relativizovao smisao toga da li je neko od aktuelnih političara vlasnik debele partijske knjižice ili ne. Veliki državni lomovi i problemi potisnuli su ovu temu u zapećak, tako da je zanemarena ključna istorijska činjenica da se u komunističkom periodu krije koren svih najbitnijih potresa unutar našeg nacionalnog bića. Do ovih dana mi se još sa mukom oslobađamo komunističkih praznika, simbola, mitova, istorijskih falsifikata i društvenih navika. O potpunoj dekomunizaciji naše stvarnosti nema ni govora.

Komunizam nije bio samo politički projekat već mnogo više od toga: religija i psihopatologija, kao i nacizam. Njegove posledice su dugotrajne i ne mogu se otkloniti bez dekomunizacije čitavog društva. To nije učinjeno, jer vladajuća elita u svim slojevima društva, bez obzira koju ideološku masku danas uzima na sebe, potiče iz komunističkog šinjela i boluje od ove, u nekim slučajevima, neizlečive bolesti. U 90-im godinama prošlog veka tzv. "opozicione" stranke su pokazale da im je važnije zadobijanje vlasti, nego da budu pokretač kvalitetnih društvenih promena, oličenih u jasnom antikomunističkom stavu. Naprotiv, maksimalno su se trudili da takve studentske i druge inicijative uguše. Razlog tome je bio jednostavan: većina političkih lidera u Srbiji u poslednjoj deceniji 20. veka, bez obzira da li se radilo o vladajućim ili opozicionim strankama, u vremenu titoističke diktature bila je aktivna u komunističkom sistemu vlasti i, može se slobodno reći, posredan ili neposredan učesnik u zlodelima koje su komunisti učinili nad srpskim narodom. Situacija se danas nije mnogo promenila od one iz prošlog veka. Jedva da postoje aktuelni političari koji u svojoj biografiji nemaju dugogodišnji komunistički staž, lični ili porodični. Ako takvih i ima, oni su ili nezainteresovani i nesposobni da nešto urade, ili im to ne dozvoljavaju njihovi stranački saradnici, koji su nekada bili komunistički ideolozi. A osnovna je stvar da bez poznavanja celovite istine o komunističkoj epohi ne možemo razumeti šta nam se desilo u poslednjih 15 godina.

Nasuprot neophodnoj potrebi za dekomunizacijom nama se danas, nakon još jednog etničkog čišćenja učinjenog u 20. veku nad srpskim narodom, nameće obaveza denacifikacije, jedan potpuno umobolan projekat da se narod koji je procentualno jedna od najvećih žrtava Drugog svetskog rata izjednači sa ideologijom koja je taj rat izazvala. Ovaj podmukli plan se najbolje očituje na primeru Srebrenice od koje se želi napraviti denacifikatorski mit, koji bi poslužio da se srpski narod dugoročno optereti krivicom za poslednje ratove na tlu bivše Jugoslavije i tako trajno onesposobi za odbranu nacionalnih interesa i rešavanje srpskog pitanja na Balkanu. Srebrenički mit je potpuno medijski zasenio srpske žrtve u poslednjim ratovima, da ne govorimo o genocidu koji je nad Srbima vršen u kontinuitetu kroz čitav 20. vek, posebno u Drugom svetskom ratu. I iz ovog razloga je itekako važna istina o komunizmu koji je nastao na tlu genocida nad Srbima i taj proces istorijski opravdao i kanonizovao, dodajući mu svoj doprinos stvaranjem nepostojećih avnojevskih granica unutar srpskog etničkog prostora, na čemu su opet temeljeni svi noviji istorijski procesi. Poslednji ratovi se ne mogu razumeti bez poznavanja tog avnojevskog konteksta, kao i rada kasnijih komunističkih elita i, naravno, UDBE, kao glavnog kontrolora svega vidljivog i nevidljivog na tlu bivše Jugoslavije, a posebno Srbije pod Miloševićem.

Koliko je ova tema važna najbolje svedoči dramatičan podatak da na teritoriji države Srbije, do dana današnjeg, nije otkopana niti jedna masovna grobnica žrtava komunističkog terora po okupaciji Srbije u jesen 1944. godine, za razliku od srpskih zemalja u Crnoj Gori i Hercegovini u kojima je do toga delimično došlo, ili za razliku od ostalih bivših jugoslovenskih republika koje su mnogo uradile na tom planu. Zločini OZNE, iz koje je izrasla UDBA koja je do naših dana nedirnuto leglo zla, prvi su zločini koje su počinili Srbi koji su se odrekli Boga. Tu je izvor savremenim zločinima koji su u srpsko ime počinjeni u poslednjim ratovima, kada su bivši komunisti postali demokrate, ateisti nacionalisti, komunistička jugoslovenska armija predstavljala srpsku vojsku, a UDBA regrutovala paravojne formacije.


ZAŠTO JE ANTIKOMUNIZAM AKTUELAN?

Antikomunizam je aktuelan jer je komunizam aktuelan. Komunizam je itekako živ; on je, po svojim posledicama i rezultatima, najživlja društvena činjenica u Srbiji danas. Najprisutniji ostatak komunizma u dobrom procentu aktuelnih medijskih intelektualaca jeste mržnja na sve što je srpsko, koja podrazumeva anticrkvenost i obračun sa svakim oblikom izražavanja nacionalne svesti. Konstanta anticrkvenosti i prozivke tzv. srpskog nacionalizma projavljuje se kao dominirajući program delovanja čitavog jednog nevladino-političko-medijskog udruženja. Iz tog razloga je antikomunizam korisna politička perspektiva za sagledavanje konteksta nasleđa iz koga se pojavljuju ovi intelektualci i društvene snage. To upravo znači razobličavanje kontinuiteta antisrpske politike, koji danas predstavljaju bivši marksisti preobučeni u neoliberalne poglede na svet. Ovi istaknuti drugovi i drugarice od juče, istaknuti su "građani" danas, a jedino čega se nisu odrekli jeste mržnja prema Srpstvu kao neprijatelju broj 1 i njihove stare i nove ideologije. U tom smislu, antikomunizam kao odbrana srpskih nacionalnih interesa.

Antikomunizam nije samo radikalan diskontinuitet sa komunističkim nasleđem. On je nešto mnogo značajnije od toga — uspostavljanje razorenog kontinuiteta nacionalnog predanja: vere, jezika, kulture, državnosti. Komunizam je sve sfere društva naselio svojim bezbožničkim pogledom na svet, krajnjim materijalizmom, nemoralom i neradom. Nemoguće je izvršiti duhovnu, kulturnu i političku obnovu društva dok se iz njegovog krvotoka ne izbaci komunistički virus. Antikomunizam je uslov bez koga se ne može vaspostaviti prekinuto i razdrobljeno nacionalno trajanje. Zato je antikomunizam potreban. Tek na tom preduslovu može se graditi društvo osmišljeno tradicionalnim duhovnim i moralnim vrednostima, kao i kulturnim i radnim navikama kojima je bila prožeta kako ličnost tako i zajednica prekomunističke Srbije.

A potpuni raskid sa komunističkom prošlošću označili bi sledeći koraci: pokretanje tužbi protiv svih koji su u ime Tita i Partije počinili zločine nad nevinim srpskim stanovništvom, otkopavanje masovnih grobnica žrtava komunističkog terora širom Srbije, dostojno sahranjivanje žrtava i obeležavanje stratišta, obnova montiranih procesa političkim protivnicima, rehabilitacija povređene časti srpskih političkih emigranata, otvaranje tajnih dosijea i otkrivanje imena došnika i ubica za račun UDBE, povratak otete imovine i zabrana političkog rada svima onima koji su bili članovi Partije.

Antikomunizam je, dakle, istina o našoj prošlosti, zdrav temelj sadašnjosti i nauk za budućnost.

Antikomunizam kao nespremnost na zaborav. Kao sećanje na žrtve i dželate. Antikomunizam kao traženje ljudskog prava na grob i pravdu pred sudom. Antikomunizam kao otkrivanje istine bez koje nema pomirenja.

Može li biti preko potrebnog istorijskog pomirenja bez sahranjenih žrtava komunističkog terora, bez objavljenog bilansa komunističke tiranije nad srpskim narodom? Ako za ovo nisu sposobni učesnici građanskog rata, onda to moraju učiniti njihovi unuci. Taj proces trenutno koče komunistička deca, i fizička i duhovna, koja štite svoje i biografije svojih očeva. Upravo bi dostojno sahranjivanje žrtava komunističkog terora bilo prava prilika da nad tim grobovima unuci zaraćenih strana u građanskom ratu 1941—45. izvrše istorijsko međusobno opraštanje i pomirenje.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 09, 2010, 02:15:00 am »

**

UDBAŠKI KORENI LAŽNOG NACIONALIZMA


Veličanstvena je i beskrajna smotra srpskih rodoljuba kroz istoriju. Naporedo, međutim, teče kolona posramljenih "rodoljubaca" — lažnih nacionalista. Na ovaj tip u srpskom političkom životu ukazao je još Sterija, dok ga je u svojoj svevremenskoj pesmi "Naši dani" ovekovečio Dis pevajući o "mračnim dušama" što "nazvaše se patrioti". (Kao posebna podvrsta ovog fenomena javlja se redovna istorijska kobna smena koja obično karakteriše svaki kraj rata: oni sa vojničkog začelja ili iz pozadine prelaze u prve redove posleratnog društvenog života.) Tek, naši dani u poslednjoj deceniji XX veka sa posebnom brižljivošću negovali su ovaj politički tip. Tako se poprilično namnožila ova kolona lažnih rodoljuba, do te mere da je počela da zaklanja pogled na slavnu rodoljubivu istoriju srpskog čojstva i junaštva. Stoga da bismo otvorili poglede ka istinskom srpskom nacionalizmu moramo ispred očiju rasterati magle lažnog i kompromitujućeg nacionalizma, istovremeno ukazujući na njegove specifične korene u prošlom (komunističkom) poluveku.


ZAMASKIRANI KOMUNIZAM

Bez obzira da li se komunisti nalaze u borbi za osvajanje ili očuvanje vlasti, oni se koriste najrazličitijim maskama, neumorno prikrivajući svoje pravo lice i ciljeve.

Koreni komunističkog premaskiranja u nacionalne nošnje nalaze se u vremenu građanskog rata 1941—45, kada partizani pod plaštom borbe za oslobođenje podižu komunističku revoluciju za osvajanje vlasti. Njihova pretvaranja počela su još pre rata kada su, po nalogu Kominterne, prvo glumili antifašiste, da bi potom sve od pakta Ribentrop — Molotov (avgust 1939) do Hitlerovog napada na Sovjetiju 22. juna 1941. bili pacifisti i prijatelji Nemačke, saveznika "bratskog SSSR-a". Tek sa ugroženošću Sovjetije jugoslovenski komunisti podižu ustanak, napuštajući gradove gde su sarađivali sa okupatorom. (Kao što sa ugroženošću Engleske, i sa podsticajem engleske obaveštajne službe, pučisti preuzimaju vlast 27. marta 1941.) Ustanak, zapravo, predstavlja masku za revoluciju, što naravno treba prikriti: "Mi smo u početku izbjegavali da govorimo o socijalističkoj revoluciji. To tada nije bilo nužno podvlačiti, da ne bismo neprijateljima davali mogućnost da neobavještene i politički nedovoljno upućene ljude zastrašuju svojim tumačenjima ideja socijalizma i komunizma" (Josip Broz Tito, NIN, 11.5.1975). U tu taktičku svrhu sve je dozvoljeno: maskiranja u četničke preobuke, lažno širenje vesti u narodu (npr. o strogo "patriotskom karakteru pokreta"), dozirano dopuštanje tradicionalnih nacionalnih običaja (Brozova maska tako čak 1946. godine još uvek ne dira veronauku u školi i obeležava Savindan u Beogradu).

Ali, ubrzo nakon osvajanja vlasti na sovjetskim tenkovima komunisti skidaju maske i pokazuju svu mržnju prema političkim protivnicima: Crkvi, Srpstvu, monarhistima, antikomunistima, uglednim građanima (sveštenicima, učiteljima, trgovcima, seoskim domaćinima) i iza sebe ostavljaju masovne grobnice i prepune robijašnice u svim srpskim varošima.

Nekoliko godina strahovlade u okolnostima potpune komunističke diktature bile su pokušaj da se uvede kraj srpske istorije, državnosti, crkvenosti, nacionalne prosvete i kulture i razbiju celine srpskih nacionalnih teritorija, Srpske Pravoslavne Crkve, srpskog jezika (pomoću izmišljanja novih "jezika", "crkava", "nacija", "republika"...). Međutim, srpska nacija je, uprkos svemu, opstala, a komunistički režim postepeno slabio, tako da je naglo rasla potreba za novim presvlačenjima i podmetanjima u cilju opstanka na vlasti.

Tako u komunističkom maskirnom samozaštitnom sistemu Krcun i Ranković postaju branioci srpskih nacionalnih interesa, 1968. antirežimska pobuna, Dobrica Ćosić disident, Slobodan Milošević nacionalni vođa, kompartijski funkcioneri opozicioni prvaci, nacionalisti, četnici, ravnogorci, a stambolićevci i ostali unučići komunizma građani, demokrate, opozicija, pa "nova vlast".

Tako se kao pobunjenici, disidenti, opozicija, alternativa, predsednički protivkandidati, "oci nacije", neprestano poturaju "bivši" komunistički kadrovi.

Bez obzira, dakle, da li se komunisti predstavljaju kao antifašisti, pacifisti, oslobodioci, domoljubi, rodoljubi, nacionalisti, patriote, demokrate, građani, oni ostaju komunisti (bezbožnici, srbofobi) sa jednim jedinim ciljem gole borbe za očuvanje vlasti.

Ali najveće komunističko pozorište maski osnovano je u njihovoj Službi bezbednosti, visoko razvijenoj tehnologiji za proizvodnju maskiranih zaštitnika sistema.


UDBAŠKA ISTORIJA SRBA

Politička istorija Srba u poslednjih nekoliko decenija predstavlja, zapravo, javni odraz tajne istorije komunističke Službe državne bezbednosti — po zlu poznate kao UDBA. Udba je već decenijama jedini režiser svih političkih igara među Srbima. Posebno poslednjih deset godina srpsku političku scenu karakterišu igrači podeljeni iz udbaškog špila karata.

Ova tajnopolicijska upotreba ubačenih ljudi vodi poreklo iz zatvorske selekcije slomljenih pritvorenika koji su za svoje oslobođenje iz komunističkog pakla pristajali da rade za Službu. Tako su otkucavane ilegalne četničke grupe posle '44, kao i svi vidovi otpora komunističkoj tiraniji; tako su od bivših antikomunista izaslati doušnici i ubice u emigraciju; tako su regrutovani kriminalci iz beogradskog podzemlja za usluge političkih ubistava u zemlji i emigraciji. Robija je, dakle, bila veliki udbaški regrutni centar, gde su slomljeni robijaši postajali štićenici i poslušnici Službe. I uopšte svi nivoi komunističke organizacije društva (školstvo, radne organizacije, državni organi) bili su predmet opšte mobilizacije špijuna, doušnika, cinkaroša i dostavljača u službi Udbe odnosno Partije, po poznatom kriterijumu univerzalnog komunističkog konkursa za najmanjeg Srbina tj. najradosnijeg otpadnika od svoje vere i nacije. Ovom udbaškom kolu režimske bezbednosti, iz straha, karijerističkih pobuda i poltronstva, pridružili su se i mnogi Čvorovići iz svih slojeva društva.

Svoje antisrpsko delovanje Udba je postavila upravo na dvostrukosti značenja grčkog prefiksa ANTI, koji ne znači samo lako uočljivo i providno, direktno PROTIV, SUPROTNO, već i tajno, namešteno, podmetnuto UMESTO. Udbaški metodi razaranja svake mogućnosti pojave režimske opozicije bili su, dakle, pored direktnog eliminisanja političkih protivnika (ubistvima, zatvaranjima, kompromitovanjima, sprečavanjima, pretnjama), i mnogo suptilnije prirode: UBACIVANJE UMESTO onoga očekivanog, pravog, željenog, suprotnog, protivnog komunizmu, a sve radi potpune kontrole svih opozicionih kombinacija i rukovođenja političkom igrom u dozvoljenim granicama bezbednosti komunističke vlasti.

Tako je samo iz Udbe mogla poteći lažna predstava o postojanju Srpske Udbe, i o komunističkim krvnicima kao braniocima srpskih nacionalnih interesa. Poseban izum predstavlja udbaško pravljenje lažnih disidenata, lažnih opozicija, lažnog višestranačkog sistema u kome se jasno znaju pravila igre i granice dozvoljene opozicije. Ova udbaška strategija do te mere je usavršena da su oni tačno predviđali ideološke sektore koji mogu postati interesantni i unapred u njih postavljali svoje agente. Tako njihovi ljudi dobijaju zadatak da otvaraju tabu teme (da bi bile kontrolisano otvarane), pričaju političke viceve (da se ne pričaju bez kontrole), vode studentske proteste (da ih ne bi vodio neko ko nije pod kontrolom), osnivaju političke stranke (da bi svojim ljudima premrežili čitavu političku scenu i isključili mogućnost nekontrolisane opozicije). Iz istog udbaškog centra organizuju se politička ubistva viđenijih Srba po emigraciji, raskoli u SPC, a u naše vreme i politička desnica državne bezbednosti. Udbašku sliku sveta indirektno podržavaju i svi oni zastrašeni i autocenzurisani intelektualci (profesori, akademici, novinari, književnici...), dok je direktno podupiru doušnici na svim nivoima.

Dva posebna projekta iz udbaške strategije očuvanja vlasti po svaku cenu obeležila su 90-e: potezi na nacionalnu kartu i upotreba kriminalaca. Uvek kada se u tih deset godina javljala potreba za spasavanjem vlasti, komunisti bi odigrali na nacionalnu kartu poturajući odbranu svoje vladavine na mesto nužne odbrane Otačastva. Udbaški proizvod je, najpre, i sam gazimestanski lažni prorok, dok su sve ratove koje on nije vodio vodili udbaški supervizori i kriminalci-ratnici. Do otkrića uspešne upotrebe kriminalaca Udba je došla još 70-ih i 80-ih kada iz redova beogradskog podzemlja regrutuje atentatore na srpske emigrante, zauzvrat im dajući "slobodu rada". Ova udbaška taktika kulminirala je 90-ih kada kriminalci vode ratove za Službu zauzvrat dobijajući slobodu bezgraničnog bogaćenja i ulične osionosti, kao i status uglednih građana. Na taj način Udba omogućava da zločini kriminalaca u njenoj službi budu proglašeni za srpske zločine. Potom se Srbima nameću osećanje krivice pred drugima i frustracije za izgubljene ratove i neostvarene nacionalne interese. Za sve to vreme blokira se svaka istraga o komunističkim zločinima od 1941. godine i otkrivanje komunističkih biografija većine ličnosti javnog političkog života. Vrhunac neuništivosti ove udbaške strategije predstavlja petooktobarska nameštena revolucija u kojoj biva žrtvovan spoljašnji eksponent i njegova dvorska klika zarad opstanka poluvekovne komunističke elite, pomoću operacije dovođenja na vlast poražene komunističke frakcije sa Osme sednice i njihove ideološke građanske dečice. Ovim iznova trijumfuje stara komunistička taktika premaskiranja u cilju vlastodržačkog opstanka.

Srpske političke promene u proteklih petnaest godina mogu se, dakle, razumeti jedino kao smene komunističkih frakcija na vlasti. Kada se tome pridoda strogo selektirani beogradski društveni sloj njihove pseudoelite, uglavnom odabran od dece komunizma i namenjen kadriranju u porodičnom krugu, onda je udbaška istorija Srba potpuno zaokružena. Slede JEDINO LOGIČNI SRPSKI ZAKLJUČCI:

1. Komunisti nisu i ne mogu biti Srbi, odnosno Srbi su mogli postati komunisti i prestati biti Srbi (klasičan primer prevere).
2. Ne postoje srpski već antisrpski komunisti, kao što ne postoji srpska već antisrpska Udba (u oba značenja grčkog prefiksa ANTI: i protiv i umesto).
3. Ne postoje bivši komunisti (jer ne rodiše rod dostojan pokajanja), već nova vlast starih komunista, presvučenih u nove partijske nošnje.
4. Udbaška politička scena i udbaška demokratija nisu vladavina (srpskog) naroda, već vladavina Udbe — udbokratija.
5. Udbaški zločini u poslednjim ratovima i zločini udbaško-kriminalnih paravojski nisu srpski zločini, već nastavak komunističkih zločina još od 1941. godine.
6. Članovima KPJ, udbašima i udbaškim poslušnicima mora biti zabranjena svaka politička aktivnost, barem u narednih 10 godina (ukoliko nisu ili ne postanu predmet krivičnog gonjenja, što im jasno opredeljuje mesto gde će provesti izvesni ostatak života).
7. Pad komunizma nije doneo i pad komunista sa vlasti; stoga antikomunizam ostaje neodstupni činilac svakog današnjeg istinski srpskog političkog aktivizma.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 09, 2010, 02:15:44 am »

**

MONARHIJA KAO PRINCIP VLASTI


KOME SMETA OBNOVA MONARHIJE?

Državna samostalnost u kojoj se Srbija našla posle referenduma u Crnoj Gori iznenadila je sve srpske političare, pokazavši koliko su svi oni daleko od bilo kakve ozbiljne nacionalne vizije i programa. Osnovni smisao politike je u predviđanju događaja i šta onda ostaje od političara koje događaji neprestano iznenađuju? Kada je u jednom takvom trenutku aktuelizovan značaj monarhije kao principa vlasti, najedanput su se podigla najrazličitija intelektualna imena koje ideološki objedinjava nužda da stanu na put ideji obnove monarhije u Srba. O monarhiji kao principu vlasti može se polemisati, kao i o svakoj drugoj političkoj ideji. Međutim, ovde moramo da konstatujemo da odavno nisu tako javno i providno sve bivše komunističke, a sada globalističke intelektualne i političke strukture projavile svoju mržnju prema monarhiji i onome što ona simBoliše u srpskom narodu. Ne pamtimo slučaj orkestriranijeg napada na jedan srpski simbol, kao što je to u ovom slučaju bila monarhija. Jer monarhija je ujedinjujuća tačka svih naših nastojanja da se konačno raskrsti sa komunističkom prošlošću Srbije i da se obnove svi porušeni duhovni i nacionalni potencijali srpskog naroda.

Zato je neko dobro primetio da su se i oni ravnodušni sada naglo zainteresovali za ovu ideju, videvši koliko i od koga sve biva napadnut i sam pomen obnove monarhije u našoj državi.

A ceo problem je upravo u tome: da u sveukupnoj državnotvornoj krizi u kojoj se nalazimo ideja monarhije ozbiljnije ne dopre do javnog mnjenja.


ZAŠTO MONARHIJA?

Nedavno se navršilo tačno 6 decenija kako je monarhija ukinuta Srbima nasilnim putem komunističke revolucije. Srpski narod koji je danas prilično politički nepismen, odnosno pogrešno, lažno i zlonamerno sistematski učen po pitanju monarhije u vremenu komunističke tiranije, teško može kao takav da se izjašnjava po pitanju izbora državnog uređenja. Osnovni demokratski standardi iziskuju da se čuje i druga strana, da barem delić od onolikog vremena i mesta koliko je pola veka bilo za protivnike monarhije konačno dobiju i njeni zagovornici, pa da tek tada možemo o tome i da se kao narod izjašnjavamo.

Sa druge strane, ono malo monarhističkih uverenja što ih sporadično čujemo ne pokazuju utemeljenje u ozbiljnim teorijskim i praktičnim osnovama monarhizma, već više predstavljaju instiktivne argumentacije u korist monarhije. Monarhistički princip vlasti nije nešto što treba predlagati na bazi naših osećanja ili pretpostavljanja, već treba izneti dokaze da je monarhistički princip vlasti bolji od republikanskog, računajući i na istorijsku utemeljenost toga principa u našem narodu. U pitanju je prednost jednog principa, a ne navijanje za konkretne ličnosti, koje mogu biti manje ili više na nivou zadatog principa. Srpskom narodu u ovom trenutku potrebna je dugoročna stabilnost i nacionalna strategija, koju nam ne mogu dati republika i promenljivi stranački programi. U ovom trenutku nije nam potrebna ni monarhija radi monarhije, a posebno ne monarhija koja bi kompromitovala sam princip monarhije, već monarhija radi državnog obrasca služenja srpskom narodu na korist. U tom smislu treba nam ideal koji će biti putokaz i samom konkretnom vladaru koji će doći.

Monarh se rođenjem odriče prava na svoj lični život — smisao celog njegovog života je služenje svome rodu. Kod monarha, po prvi put u našoj politici, lični i državni interesi bili bi u skladu (kao i svakom domaćinu njemu je u interesu da svojim potomcima ostavi u nasleđe što uređeniji dom), dobili bismo stabilnost vlasti na duži rok i od malih nogu školovali vladare. Kruna bi bila nadstranački faktor koji bi nas mogao ujediniti iznutra, a u novom, pozitivnom svetlu predstaviti spolja. Povratak Kralja označava konačan demokratski čin, kojim definitivno izlazimo iz "mračnog groba" komunizma. "Srpske krune novi sjaj" doneo bi i srpskom narodu jednu pozitivnu emociju i jako uporište posle svih poraza u poslednjih 15 godina.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 09, 2010, 02:16:22 am »

**

POSLEDNJI NUSPRODUKTI TITOIZMA


Brojni i tragični problemi sa kojima se suočava naš narod na teritoriji nekadašnje Republike Srpske Krajine i u Hrvatskoj, u Republici Srpskoj i Bosni Hercegovini u celini, a posebno na Kosovu i Metohiji, prečesto ostaju potpuno van pažnje svetskih i naših medija i šire javnosti. Šta onda tek reći za potpuni medijski bojkot kome su izložene sve dramatičnije vesti o iskušenjima kojima je naš narod izložen u Crnoj Gori, Raškoj oblasti, jugu Srbije i u Vojvodini? Kao da nema kraja nastojanjima na dezintegraciji srpskog etničkog i državotvornog prostora, uprkos demokratskim standardima kojima smo se kao narod priklonili, očekujući da konačno jednom i prava srpskog naroda budu ispoštovana. Krajnje je vreme da se kao narod otreznimo i shvatimo da samo naše srpsko jedinstvo i zajednička nacionalna strategija mogu nešto promeniti u ovom unapred zacrtanom scenariju.


GOVOR MRŽNJE PROTIV SPC

Ideološki repertoar govora mržnje protiv Srpske pravoslavne crkve u određenim domaćim intelektualnim krugovima dobro je poznat. Optužbe za "zaostalost, antimodernost, klerofašizam, velikosrpski nacionalizam, ratnohuškačku politiku, mešanje u državna pitanja" i drugo, standardni su deo toga repertoara još od vremena između dva svetska rata. Dositejevski duh srpske inteligencije, koji je u Crkvi uvek video nekakvu smetnju našem kretanju u bolju i svetliju budućnost, i danas je na vlasti. Pritom se zaboravlja da se to prvo bekstvo iz manastira, kao i čitav život raskaluđera Dositeja, završilo ipak otvaranjem Bogoslovije na Velikoj školi u Beogradu 1811. godine i zahtevom za vlastitom sahranom po monaškim pravilima. Isto tako, Dositej, pa i svi drugi revolucionari kulturne istorije Srba, ma koliko se odricali bitnih delova srpskog nacionalnog identiteta, nikada nisu doveli u pitanje elementarno rodoljublje. Danas je slučaj, nažalost, takav da je mera naprednosti i evrounijatstva izjednačena sa potpunim odricanjem od svoga identiteta.

Nije, u krajnjem, sporno to što se kritikuje i analizira "Crkva", već što se umesto kritike predstavnika Crkve ili nekog stava želi ukinuti celokupni smisao i uloga Crkve u društvu. Dakle, razlika je u nameri: i mnogi Svetitelji našeg roda bili su kritični prema svom narodu i predstavnicima Crkve, ali imajući dobre a ne loše namere. Danas je, međutim, na delu novo proterivanje Crkve na marginu društvenog uticaja, čime se ukida osnovni poziv i odgovornost Crkve: da brine o putu kojim ide njen verni narod.

Nedavno je ovaj papagajski repertoar ideoloških etiketa proširen jednim neverovatnim izumom. Naime, grupa javnih ličnosti u svom najnovijem obraćanju optužila je, ni manje ni više, upravo Srpsku Crkvu kao izazivača problema na Kosovu i Metohiji, u Crnoj Gori i Makedoniji. Svakome ko makar malo poznaje istoriju stradanja Srpske Crkve i naroda na ovim prostorima ova kvalifikacija učiniće se čudovišnom. Međutim, to nije dovoljno svrstati u samo još jedan od medijskih bezobrazluka, već treba ispitati i u ovom slučaju potvrđenu staru šekspirovsku tezu da "u svakom ludilu ima sistema".

Ceo slučaj zainteresovao nas je da se zagledamo u istorijski koren problema zvanih Kosovo i Metohija, Crna Gora i Makedonija.


KAKO JE SVE POČELO?

Razumljivo je da savremena politička filosofija na Zapadu negira istorijsku prošlost kao bitan element sagledavanja aktuelnih političkih zbivanja. To omogućava savremenim centrima moći da kreiraju sadašnjost po sopstvenoj volji, bez obziranja na istorijski kontekst. A može li se istorija balkanskih naroda i država razumeti bez tog konteksta? Da li je moguće govoriti o sadašnjim sukobima između naroda i država na Balkanu, a ne poznavati istoriju tih sukoba? Najzad, kada se govori o ratu na bivšim jugoslovenskim prostorima neophodno je poznavati istoriju stvaranja i raspada Jugoslavije, bez čega se zapravo ništa ne može ni razumeti. Zato je važno sakriti pogled na istorijski početak problema. A nema boljih primera ovoga o čemu pričamo od Kosova i Metohije, Crne Gore i Makedonije.
Prva Jugoslavija je bila velika ideja ali i još veća zabluda srpskog naroda o stvaranju jedinstvene države balkanskih Slovena. Druga Jugoslavija bila je dogovor saveznika na račun srpskog naroda, i prepuštanje Srbije komunističkoj strani u novoj podeli Evrope. Tada nastaju inače nepostojeće avnojevske granice, koje zasecaju u živo tkivo srpskog naroda, i predstavljaju koren budućih ratova u bivšoj Jugoslaviji s kraja 20. veka. Avnojevske administrativne granice postaju državne. Možemo li, recimo, razumeti priču o današnjoj Makedoniji, ako ne znamo da je prva gramatika i roman makedonskog jezika nastao 1945. godine?

I u Prvom i u Drugom svetskom ratu srpski narod izlazi kao pobednik na strani saveznika. U oba slučaja ne pravi vlastitu državu, dok narodi koji pripadaju poraženoj strani u ratu izlaze kao pobednici u miru, dobijajući osnove svojih današnjih država koje nikada nisu imali.

Titoizam je bio velika mašina za proizvodnju novih nacija. Na srpskom etničkom prostoru najedanput je nastalo bezbroj jezika, crkava, nacija i republika. U Crnoj Gori komunisti su pobili preko 90% sveštenika na čelu sa Mitropolitom. O kakvom crkvenom životu posle toga je moglo biti reči? Za vreme Drugog svetskog rata proteranim Srbima sa Kosova i Metohije i iz Makedonije zabranjen je povratak na svoja ognjišta po završetku rata. Tajna policija izazivala je crkvene raskole i u zemlji i u inostranstvu. U porodici, školi i na medijima kočene su sve srpske teme. Srpska Crkva i srpski nacionalizam bili su neprijatelji broj 1 novog režima. Kada se sve to sabere, da li su današnje Kosovo i Metohija, Crna Gora i Makedonija slučajni i niotkuda stvoreni društveni ambijenti?


KAKO DANAS?

Na Kosovu i Metohiji u poslednjih 6 godina uništeno je preko 150 srpskih svetinja, od kojih su mnoge starije od datuma otkrića Amerike. Savremeni svet ostao je miran pred ovim jezivim događajima u srcu Evrope. Srpski hramovi preimenuju se u vizantijske, a ovi u "kosovarske". Narod koji se optužuje za sve zločine učinjene na Balkanu u poslednjih 15 godina, narod je izbeglica kojima još uvek nema povratka na vekovna ognjišta.

U Crnoj Gori, državi koju je stvorila i kroz istoriju održala svetosavska Mitropolija crnogorsko-primorska, u toku je proces progona Mitropolije i Mitropolita sa Cetinja. U pitanju je klasičan primer pokušaja oceubistva.

Makedonija je jedina država u Evropi u čijem se zatvoru nalazi jedan visoki crkveni velikodostojnik.

U sve tri države najstarije građevine su srpske nemanjićke i potonje zadužbine. Najveći procenat stanovništva čine Srbi rasejani po brojnim grobljima u ovim nekada srpskim zemljama.

Najveći paradoks naše svakodnevnice je da o duhovnim potrebama društva brinu deklarativni ateisti i stalni progonitelji Crkve. Crkvu nazivaju "deformisanom" oni koji sa njom nikakve veze nemaju, niti joj ikakvo dobro žele. Posle svega što se Srpskoj Crkvi i narodu dogodilo u Crnoj Gori, Makedoniji i na Kosovu i Metohiji, da o drugim teritorijama gde su Srbi živeli ovde i ne govorimo, treba mnogo bezočnosti da bi se upravo Srpska Crkva optužila da proizvodi sukobe na tim prostorima.


KAKO ĆE SE SVE ZAVRŠITI?

Na Kosovu i Metohiji jedan narod ima svoj cilj i strategiju. U Crnoj Gori neko precizno rukovodi cepanjem srpskog identiteta na dva dela. U Makedoniji svoj nacionalni interes potražuju svi narodi (Grci, Bugari, Šiptari, Makedonci), jedino Srbi ne žele ništa od Makedonije, koju su do juče zvali Stara Srbija.

Da li su u našem interesu sukobi na Kosovu i Metohiji, u Crnoj Gori i Makedoniji? To je staro pitanje srpskog, slovenskog i balkanskog jedinstva, kao i stara ideja saveza pravoslavnih naroda, za šta nikako ne postoji neophodna zrelost svesti, obično na drugim stranama. U svemu tome glavna tema u svim srpskim glavama danas jeste hitnost evropskih i svetskih integracija, dok za to vreme srpski narod i država živi vrhunac dezintegracije. Normalno bi bilo da prvo idemo na duhovne, kulturne i državne integracije unutar našeg naroda, a tek potom da se, i to uz veliki kritički oprez, upuštamo u šira integrisanja.

Zaista je poslednji trenutak da srpski intelektualci isprave svoju moralnu kičmu. Nijedna narodna elita u svetu nije proizvela toliko katastrofalan učinak svome narodu koliko je srpska elita unakazila srpski narod u 20. veku. Elita koja je dozvolila da nam se dogodi jedan Jasenovac, da ne pomenemo ništa drugo, nedostojna je svoga poziva. Poslednji je čas da se srpski intelektualci probude, raskinu sa nasleđenim duhovima podela i nesloge, i stanu u jedan front borbe za istinu o srpskom narodu i njegovim vekovnim teritorijama. I, pre svega, zaštite crkveni identitet ovoga naroda koji ga je očuvao kroz vekove. Inače se proces dezintegracije srpskog etničkog prostora neće zaustaviti na Kosovu i Metohiji, u Crnoj Gori i Makedoniji.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: April 13, 2011, 11:28:50 pm »

**

TROJANSKI KONJ ANTISEMITIZMA


U našem vremenu virtuelna realnost postaje prisutnija od stvarne. Medijski prividi počinju da kreiraju događaje u svakodnevici. Izmišljeni događaji postaju osnov za stvarne postupke.
 
Ova virtuelnost realnosti ne važi samo za savremenost. Prekrajanjem istorije nastaje i virtuelna istorija. Sveukupno gledana, naša budućnost tako postaje talac virtuelnog dizajna realnih centara moći i mi zapravo nju više ne kontrolišemo.
 
Tako je srpski narod u poslednjih 15 godina postao poligon za bezbrojna eksperimentisanja sa medijskim prividima. Pomenućemo samo one najdrastičnije: izmišljeni ili montirani događaji kao što su Markale ili Račak postajali su osnov za bombardovanje čitavog jednog evropskog naroda. Bestidno i beskrupulozno se pravio virtuelni svet lažnih informacija koji je izazivao sasvim stvarne i itekako opipljive reakcije i posledice. Jedan američki film čak je opisao virtuelnost medijskog sveta kao osnovni element američke spoljne politike. Primeri Srbije i Iraka više su nego očigledni.
 
Kao što je već više nego jasno nalazimo se usled jedne pojačane kampanje govora mržnje protiv svega što je srpsko. Na prvom mestu danas ta kampanja je uperena protiv SPC, a u širem smislu protiv svega što tvori tzv. srpski nacionalizam kao "problem broj 1 na Balkanu i uzrok svih zala" koji su zadesili jugoistočnu Evropu u drugom milenijumu posle Hrista. Pošto su vodeće srpske institucije ili već slomljene ili su se same urušile, preostala je ona ustanova koja je i kroz istoriju uvek nadživljavala slom svih drugih srpskih nacionalnih institucija, spašavajući fizički i duhovni identitet naroda. To je, nesumnjivo, Crkva.
 
Od svih najgorih osobina koje se mogu pripisati jednom narodu najisplativija je optužba za antisemitizam. Posle iskustva 20. veka i nacističkog zla odbrambeni mehanizam prema užasnim razmerama ovog mišljenja svakako je opravdan. Međutim, treba jasno reći da antisemitizam ne sme da postane ideologija koja će služiti političkim interesima. Posebno u jednom vremenu kada virtuelna medijska realnost može da organizuje postojanje događaja koji se nikada nisu desili.
 
Da se razumemo: antisemitizam nema opravdanja kao ni niti jedan oblik šovinizma. Posebno narodi koji pretenduju da imaju hrišćanski identitet ne mogu se poistovetiti ni sa jednom formom mržnje, a posebno ne prema narodu iz koga koreni njihova vera. Taj apsurd mnogima nikako da bude jasan. Najzad, i sami hrišćani mogu stradati od antisemitizma, jer ne žele da se odreknu semitskog nasleđa svoje vere. Najbolji primer su nacistički ideolozi svih vrsta i vremena koji su nazovi slabost hrišćanstva nalazili upravo u jevrejskom korenu, a odbacivanje tog korena znači i odbacivanje hrišćanstva i formiranje nove religije, najčešće one "krvi i tla".
 
Od mnogih virtuelnih kampanja koje služe za medijsku pripremu političkim akcijama sigurno je da je optužba za antisemitizam u srpskom narodu najbezobraznija od svih.

Ovde nećemo dati najlogičniju odbranu od optužbi za antisemitizam. Ona se toliko podrazumeva da je često upravo zato potpuno zanemarena. A to su duhovne osnove naše vere koje se nalaze u biblijskom, starozavetnom i novozavetnom jevrejstvu. Ko ne shvata tu nelogičnost i najmanjeg pomena antisemitizma u hrišćana i hrišćanskih naroda, sa njim se dalje i ne može razgovarati.
 
Mi ćemo ovde posmatrati drugu nelogičnost antisemitizma u Srba, a to je nepostojanje istorijskih primera antisemitizma u našem narodu. Srbi su jedan od retkih naroda u Evropi koji u svojoj hiljadugodišnjoj istoriji nikada nije proganjao i uništavao Jevreje. Naprotiv, velika je i snažna tradicija srpsko-jevrejskog prijateljstva kroz istoriju. Od najstarijih vremena do danas Jevreji žive među Srbima a da nikad nisu doživeli nikakve neprijatnosti, a kamo li progone. Sa druge strane, mnogi Jevreji su žrtvovali svoje živote za domovinu Srbiju, koju su doživljavali kao svoju otažbinu. Istorijskih primera ima bezbroj, a najviše ih je vezano za period Balkanskih i Prvog svetskog rata. Tu žrtvu srpskih vojnika jevrejskog porekla za slobodu naše otadžbine nikada ne smemo zaboraviti.
 
A to što nije bilo Srba koji su se ogrešili o jevrejski narod a bilo je Jevreja u svetu (najviše u Americi i u Francuskoj) koji su se u poslednjih 15 godina duboko ogrešili o srpski narod, ne znači da ti pojedinci predstavljaju jevrejski narod u celini. Savremeni Srbi treba da potvrde opredeljenja svojih predaka a ne da ih danas obrukaju. Sa druge strane, nije svaka kritika ponašanja i delovanja pojedinih Jevreja u svetu i kod nas — antisemitizam. Ako bi tako bilo onda bi jevrejski narod imao jednu privilegiju koju nema nijedan drugi narod na svetu, a to je da je svaki pojedinac toga naroda nedodirljiv za bilo koju vrstu kritike. Opravdan je strah koji agresivnu kritiku vidi kao preteču progona, ali je zlonamerno i nemoralno svaki razgovor o jevrejskom uticaju u savremenom svetu (koji nije mali) proglašavati za antisemitizam. Pokazalo se, nažalost, kao praksa da je najveći deo tog uticaja u poslednjih 15 godina stajao na suprotnoj strani od životnih interesa srpskog naroda, iako za to Jevreji nemaju niti jednog istorijskog ili bilo kakvog drugog razloga, naprotiv. Pogrešno bi, ponavljamo, bilo delatnost ovih pojedinaca ili, čak, grupa, poistovećivati sa jevrejskim narodom u celini.
 
Poslednji primer antisemitskih grafita u Beogradu mnogo govori. Dok se ne otkriju počinioci, ko se usuđuje da proglašava etničko poreklo krivaca? Zar to nije antisrbizam? Da li mi kao narod uopšte imamo pravo da konstatujemo postojanje antisrbizma od nezavisne države Hrvatske preko FNRJ do druge albanske države koja se danas gradi na Kosovu i Metohiji? U čemu je antisrbizam bio humaniji i manje jeziv od antisemitizma u 20. veku? Nažalost, najčešće su oba mišljenja realizovana u istim logorima. Ovo zajedničko stradanje čini nerazdvojnim naša dva naroda i odbacuje svaki antisemitizam u Srba kao besmislen.
 
Ko mogu biti potencijalne antisemite među Srbima?

Da li su skinhedsi tradicionalno srpsko udruženje ili uvezena sekta sa Zapada? Da li su maloletnici koji ispisuju antisemitske parole ogledalo srpskog odnosa prema Jevrejima? Da li je usmerenost na agresiju hrišćanska vrlina? Dokle ćemo hrišćanskoj i većinskoj Srbiji pripisivati nedela pojedinačnih predstavnika bezbožničke i obezduhovljene Srbije?
 
I najzad, zašto unapred isključujemo mogućnost da poslednji beogradski grafiti nisu novi Račak i Markale, ovoga puta u Beogradu? Možda neki beogradski mediji ne mogu bez antisemitizma da popune programsku šemu? Ako antisemitizma u Srba nema i nikad ga nije bilo, dajte da ga izmislimo. Antisemitizam je zgodno sredstvo za obračun sa jednim nacionalizmom koji u sebi nikad nije imao antisemitizma i drugih nacističkih derivata. Pošto je očigledan plan da Srbija pretrpi denacifikaciju kao Nemačka posle Drugog svetskog rata, neophodno je da Srbi budu izjednačeni sa nemačkim nacistima: Automatski se svi elementi nacističke zločinačke ideologije moraju pronaći kod Srba. Tu su zločini nad drugima, šovinizam svake vrste, netrpeljivost i netolerancija, srpsko nadčoveštvo. Ali sve je to neuverljivo ako nedostaje optužba za antisemitizam. Svetska civilizacija postala je s pravom osetljiva na antisemitizam kao na simboličku projekciju zla koje je odnelo toliko nevinih žrtava. Zato nijedna optužba nije toliko medijski isplativa kao antisemitizam.
 
Moramo reći da postoji bojazan da je savremeni antisemitizam u Srba dizajniran u medijskim kuhinjama. Ali je još veća naša bojazan ako su Srbi dozvolili ili ako nakon svega dozvole da iznevere svoje pretke i ogreše se o narod sa kojim su u istorijskom prijateljstvu. Osuda i iskorenjivanje antisemitizma u Srba mora uvek da bude preča naša nego bilo čija druga dužnost. Antisemitizam, kao i svaki drugi šovinizam, poništava moralni lik našeg naroda koji je vekovima čuvan od raznih iskušenja. To ne može biti naša politika, ali može biti tuđi interes. Nadamo se da nećemo ponoviti istorijske greške kada smo sledili tuđe interese i gubili svoj identitet.
 
A o značaju jevrejskog nasleđa za naš identitet definitivno nije potrebno ni govoriti.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: April 16, 2011, 04:05:58 pm »

**

SRBI SU ZLOČINCI, ZAR NE?


Može li postojati Istina u doba medijske vladavine svetom? Kako se izboriti za Istinu u vremenu u kome je priznato postojanje samo onome što je objavljeno na medijima? Naš narod nalazi se na medijskom raspeću više od 15 godina. I kada tek danas počinju da se pojavljuju i neke druge medijske slike koje pokazuju da su i Srbi bili žrtve u ratovima u bivšoj Jugoslaviji, u to više niko ne veruje, to međunarodni politički centri moći ne žele da znaju, zločinci ne snose nikakve posledice, a sve to se proglašava srpskom propagandom i montiranim materijalom, dok se ni jednog trenutka ne postavlja pitanje da li su možda svi oni materijali kojima smo medijski bombardovani 15 godina bili montaža i obična propaganda? Zar su oni divni, gotovo evropski primeri slobodarstva, kako su dočaravane slovenačke, hrvatske, muslimanske i šiptarske "oslobodilačke vojske", mogli počiniti i najmanji zločin? —  Ne dozvoljavamo da nam sada rušite zvaničnu medijsku istinu na kojoj smo radili toliko vremena. Ako ćete već da pričamo o zločinima, onda su jedina tema — srpski zločini nad drugima.

"Srbi su zločinci" — ovo je danas sveprisutna medijska činjenica koju ne smete ni najmanje polemički da dovedete u pitanje, jer odmah bivate proglašeni za saučesnika u zločinu. Kada mi sada ipak otkrivamo pogled na ovu temu iz jednog drugog ugla, nalazimo se u jednoj defanzivnoj i nimalo ugodnoj poziciji da moramo da dokazujemo da nije istina nešto što svi (mediji) tvrde. Da li je naša potreba da se branimo još jedan dokaz da tu ima nečega? Ne! Naše zalaganje za punu, nemontiranu istinu jeste naša elementarna obaveza u ovom ratu koji nikada nije prestao i koji se danas, jače nego ikad, posebno vodi na medijskom polju.
 
Ova priča neprijatna je, najpre, za nas Srbe, jer mi smo, na prvom mestu, doprineli krnjenju našeg dostojanstva. A ona je zatim pravi šok za sistem režiranih medijskih laži koje služe u svrhu ukidanja istorijskog prava na postojanje srpskog naroda.
 
Krenimo od zabranjenih ili zaboravljenih početaka ove priče.
 
Srpski narod nije osvajački. Srbi ne znaju za kolonijalizam. Srbin nije izmislio ni jednu spravu za mučenje i ubijanje niti pronašao neki od načina za masovna istrebljenja ljudi. U istoriji srpskih ratova nema primera kolektivnih zločina protiv drugih naroda, posebno nad nedužnim civilima. Naprotiv: mnogo je suprotnih primera izuzetno humanog odnosa prema neprijatelju. Čuvena pripovetka Dragiše Vasića "Packo" govori o srpskom vojniku koji rizikuje svoj život i odlazi da sahrani neprijateljskog bugarskog vojnika na brisanom prostoru između dva rova. Dok postavlja krst na svežu humku svoga poginulog protivnika, Packo pada pogođen od neprijateljskog metka. Ovo nije usamljen već prosečan primer. Takva moralna čistota čuvala je dostojanstvo ovoga naroda. Takvom herojskom narodu neprijatelj je podizao spomenike, a divila mu se čitava slobodarska Evropa. Tom narodu nije se moglo ništa zameriti. Protiv njega je stajala jedino gola mržnja njegovih protivnika.

Reklo bi se da je optuživanje srpskog naroda za genocidnost i zločinačko udruživanje radi uništavanja drugih vera i nacija nekakav medijski pronalazak poslednje decenije 20. veka. Međutim, to nije tako savremen izum. Postoji duboka tradicija tzv. "balkanskog diskursa", koji služi da predstavi sve balkanske narode kao divljake koje treba civilizovati. Ova ideološka konstrukcija zapadnog sveta, koji je uvek bližim video turskog osvajača negoli porobljene balkanske hrišćane, odnosila se i na Srbe.
 
Tako Gistav Le Bon, jedan od najpoznatijih francuskih psihologa i sociologa sa početka 20. veka, tumačeći psihologiju gomile i masa, ovako vidi srpski i druge balkanske narode: "O njih se civilizacija samo očešala, ona ih nije izmenila. Njihovi su nasledni karakteri nepromenljivi, jer su stabilizirani i upravljani religijskim verovanjima i rasnim mržnjama. Žestoka mržnja koju su imali prema Turcima posledica je vekovnog ugnjetavanja i ona se manifestovala u besnoj i divljoj osveti. Ova nasleđena strast bila je još silnija između njih samih. Jednom oslobođeni od Turaka, oni se masakriraju bez poštede, tražeći da se uvećaju pljačkajući i uništavajući svoje susede: Ropstvo tursko beše, možda, politički režim najbolje prilagođen njihovom mentalitetu." Zaključak je da srpski junaci Balkanskih i Prvog svetskog rata nisu to postali braneći čast, Otadžbinu i slobodu kao drugi evropski narodi, nego zahvaljujući ogromnoj strasti mržnje koju su posedovali.
 
Za razliku od našeg vremena srpski narod je tada imao intelektualce kadre da se suprotstave ondašnjoj medijskoj manipulaciji putem nauke. Na ove "naučne radove" Le Bona odmah po završetku Prvog svetskog rata (1919) odgovara gore-pominjani Dragiša Vasić svojim čuvenim ogledom "Karakter i mentalitet jednog pokoljenja", u kome nastoji da kroz psihološko-sociološku polemiku sa Le Bonom pokaže koji su to motivi i ideali rukovodili srpski narod u oslobodilačkim ratovima.

Vasiću nije bilo teško da dokaže da Srbin ako nešto ne ume to je onda da mrzi. U Balkanski rat protiv Turaka Srbe nije gonila mržnja nego Zavet da se bude na nivou predaka koji su ustali da se oslobode ropstva. Svi potom ratovi bili su odbrambeni sa srpske strane, a osvajački od strane naših neprijatelja. Ovo se posebno odnosi na bliske susede koji su svaku okupaciju od strane vanbalkanskog osvajača videli kao priliku za promene etničkih granica na srpsku štetu, dok su Srbi svaku svoju pobedu nad osvajačem i njegovim balkanskim satelitima videli kao priliku za praštanje i doprinos balkanskom jedinstvu. I nikada se nisu svetili za sve ove izdaje koje su doživeli od strane svojih suseda. A sve te izdaje bile su osobito krvoločne prema srpskom narodu.
 
Za razliku od bugarskih i austrijskih vojnika, srpski vojnik nije silovao, nije činio zverstva nad ranjenicima i zarobljenicima, nije se svetio nad civilima, nije dirao u svetinje drugih naroda. Upravo suprotno, na svakom mestu Srbin je pokazivao humanost prema svome neprijatelju. Srbin je uvek smatrao da ima nešto veće i od samog junaštva, a to je čojstvo, u našem narodu definisano kao zaštita drugih od sebe. Teško je sresti nešto ovako u drugim narodima i nema "hrišćanskije" definicije međuljudskih odnosa od ove.
 
Otkuda srpskom narodu ovakav karakter u ratovima? Nema sumnje ovakav mentalitet moglo je da formira jedino hrišćanstvo sa svojim idealom ljubavi prema bližnjem, makar on bio i neprijatelj. Stoga je postojanje hrišćanskog duha u narodu nerazdvojno sa načinom njegovog ponašanja i u ratu i u miru. Gubljenje hrišćanske karakterne crte značilo je i znači odsustvo svake moralne kočnice i plodno tle za svaku vrstu duševnih ogrešenja, pa tako i najteže zločine.
 
Nemoguće je, dakle, bilo slomiti srpski narod dok se ne poruši ta osnovica njegove moralne samozaštite. Poslednji rat, koji nisu vodili verujući Srbi već bivši komunisti, udbaški supervizori i novopečeni nacionalisti omogućio je da i Srbi konačno postanu deo iste zločinačke atmosfere. Delimično uprljani, možda čak i namenski, istim odnosom prema drugima kao što je bio vekovni odnos neprijatelja prema nama, srpski narod se moralno pomešao sa zločincima i naružio najvažniju crtu svoga karaktera koja ga je razlikovala od drugih: moralnu čistotu.
 
Otkuda ta promena u srpskoj moralnoj orijentaciji?

Nije sporno da su Srbi činili zločine. No, postavlja se ključno pitanje: ko su ti Srbi? Moglo bi se tvrditi da postoje srpski zločini ako bi se dalo pokazati da su ih počinili Srbi. Pod Srbima treba smatrati onaj moralni korpus vrednosti koji je opisao Dragiša Vasić i koji nije bio plod literarnih želja već istorijske potvrde u ratnom ponašanju čitavog jednog naroda. Međutim, da li su ti ideali rukovodili današnje Srbe? Da li su, konačno, to isti Srbi?
 
Srpskog porekla su i mnogi današnji Hrvati i muslimani koji su počinili neviđene zločine nad Srbima. Da li su i to srpski zločini? Srpskog porekla su i mnogi udbaši i njihove paravojne formacije, koje su sa zločinima počele još 1944. godine, i to uglavnom nad srpskim narodom. Srpskog su porekla i mnogi Srbi ateisti. No, da li su sve to Srbi? Da li je Jugoslovenska narodna armija Srpska vojska? Kako bivši komunisti koji su celu političku karijeru gradili na obračunu sa Crkvom i srpskim nacionalizmom mogu najedanput postati veliki Srbi i braniti srpski nacionalni interes? Ko je od kriminalaca, robijaša i siročadi napravio pljačkaške odrede smrti i poslao ih da predstavljaju pred svetom srpsku stranu rata? Da li je nacionalizam bez moralnih ograda koje mu daje pravoslavna vera ikada bio karakteristika srpskog rodoljublja?

Definitivno treba svima da nam postane jasno: Srbin je Srbin verom i moralom, a Srbinu bez vere i morala je sve dozvoljeno.
 
Iskustvo ateizma ostavilo je trajne posledice na srpski nacionalni lik. Gubljenje duhovnog identiteta narušilo je čitav sistem vrednosti srpskog naroda. Raskid sa nacionalnim nasleđem koji je doneo komunizam porodio je nepostojanje predačkog ratničkog uzora i vaspitavanje za rat na partizanskim i američkim akcionim filmovima. Međutim, sve ovo se uglavnom odnosi na eksponirani nacionalizam koji je proizveden u udbaškim beogradskim kuhinjama, a ne na mnogobrojne srpske ratnike sa obe strane Drine koji su ustali u odbranu srpskih domova i koji su spasili ratničku i moralnu čast svojih predaka. To je još jedna velika prevara našeg vremena: pričom o izvitoperenom nacionalizmu i njegovim antijunacima potisnuti nove heroje i istinske srpske junake i bojeve iz poslednjih ratova. Time se želi prekinuti kontinuitet srpskog ratničkog dostojanstva i izgraditi nova istorija srpskog zločinačkog udruživanja protiv drugih vera i nacija. Cilj je jasan: u zločinima izjednačen sa drugima, srpski narod više nema pravo da postavi pitanje viševekovnih genocida nad njim počinjenih i da traži povratak iznova okupiranih teritorija.
 
Ovde se izgleda namerno zapostavlja činjenica da je srpski narod toliko puta okupiran, čerečen, uništavan, proganjan, bombardovan od neprijatelja, saveznika, međunarodne zajednice. Koliko znamo nema primera srpskih vojnih pohoda na druge države, niti su Srbi ikada u tuđoj zemlji izvodili tuđu decu iz škola i streljali. Srbi imaju veliku slobodarsku tradiciju i neuništiv kult slobode, tako da stalno pružaju otpor tiraniji, bilo turskoj, austrougarskoj, komunističkoj ili američkoj.

Ima li srpski narod pravo na istorijsku istinu da je bio žrtva i da je nad njim učinjen genocid tri puta u jednom istom veku? Ova surova činjenica neprestano se zatrpava novim i novim medijskim izmišljotinama. Najopasniji je primer Srebrenice.
 
Očito je da neko od Srebrenice želi da napravi denacifikatorski mit, koji treba da posluži da se Srbima stavi istorijska etiketa za genocidnost i da se tako u potpunosti zablokira srpski nacionalni interes kao nelegitiman i zločinom bremenit! Normalno je bilo ujedinjenje Nemačke nakon tolikih nacističkih zločina, a ujedinjenje raskomadanog srpskog naroda i teritorija je udruživanje radi zločinačkog poduhvata pravljenja Velike Srbije?!? Malo je reći da se ovde radi o licemerju. Tačnije, u pitanju je jedna velika politička igra dvostrukih standarda, surovi međunarodni rulet u kome se gotovo u celom dvadesetom veku na neobičan način kuglica međunarodne podrške zaustavlja na strani naših neprijatelja. Ili bi možda one koji su nas tri puta u 20. veku istrebljivali i progonili sa starih srpskih ognjišta možda trebalo drugačije nazvati. To smo već probali: zarad jugoslovenstva i komunizma dva puta smo sve zaboravljali, i dželate preimenovali u braću. Sada treba to ponovo da učinimo zarad evrounijatstva.

I da budemo potpuno jasni: nema naroda koji je više oprostio svojim neprijateljima od Srba. Uvek smo spremni da oprostimo, ali neopreznost koju bi doneo novi zaborav bolje bi bilo nazvati glupošću ili samoubistvom.
 
Ako se ne izborimo za medijsku i naučno-istorijsku istinu o zločinima nad srpskim narodom, to niko drugi za nas neće učiniti. Za sva vremena naučna i medijska propaganda oglašavaće srpsku krivicu za sve ratove na bivšim jugoslovenskim prostorima. Zašto je zabranjeno govoriti o istorijskom kontekstu poslednjih ratova? Zašto se nikad ne postavi pitanje kako je sve počelo 90-ih, da i ne govorimo o predistoriji od 1941. godine? Jer bi tako isplivala istina o srpskim žrtvama u Sarajevu, u okolnim selima oko Srebrenice, u Bljesku i Oluji, na Kosovu i Metohiji, i širom bivšeg jugoslovenskog prostora na kome su živeli Srbi. Da li je moguće da nakon jednog Jasenovca, koji je predstavljao industriju smrti za koju niko nije snosio nikakvu vrstu odgovornosti, mi ne smemo ni da spomenemo taj nebivali zločin, dok, na primer, nakon Srebrenice takođe ne smemo niti da pomenemo da postoji i jedan drugi pogled na to pitanje i neke potpuno drugačije činjenice. Najzad, da li je treći pokušaj istrebljenja srpskog naroda u 20. veku nešto što je nebitno kada govorimo o poslednjim ratovima?
 
Nakon svega možemo zaključiti sledeće: Srebrenica jeste simbol, ali ne zločina u poslednjim ratovima nego političke i medijske manipulacije jednim istorijskim događajem zarad potpune pravne i moralne diskvalifikacije jednog naroda. Istina o Srebrenici predstavlja se necelovito, ne samo zato što je interes da se nešto sakrije, već zato da se ne bi doveo u pitanje mit koji posle toliko vekova konačno proizvodi razloge da optuži srpski narod za nešto što on nikada ranije nije radio. Zato je mit o Srebrenici potreban. Posle slučaja Markala, Vase Miskina, Klečke, Račka i drugih svetskih medijskih podvala, Srebrenica je poslednji preživeli medijski mit na kome se drži optužba o srpskoj agresiji na vlastite teritorije gde Srbi žive.
 
Ova medijska histerija takođe služi da istovremeno stopira slike srpskih žrtava, jer ispada nebitno bilo šta drugo u poređenju sa srebreničkim mitom. To je još jedan razlog više da se izborimo za medijski prostor na kome bismo neprestano ponavljali da su i Srbi bili žrtve, i to ne prvi put u prošlom veku. Dok to ne uspemo da dokažemo, i dok se to ne prizna u celom svetu, srpski narod biće geopolitička moneta za potkusurivanje i neće imati pravo na svoje mišljenje po bilo kom pitanju na Balkanu.
 
Moramo se iz više razloga izboriti za istinu o Srebrenici i drugim mestima za koja smo optuženi da je neko počinio zločine u naše ime. Prvi je i najvažniji razlog naša hrišćanska potreba za spoznajom naše krivice u svemu što se dogodilo. Ako je postojalo nešto što kalja moralni lik našeg naroda, to više ne sme da nam se ponovi. Ono glavno u čemu smo se razlikovali od naših dušmana bila je upravo ta moralna čistota. Drugi je razlog da stanemo na put velikoj manipulaciji istinom o poslednjim ratovima. Ta manipulacija se ne vrši radi prošlosti, već radi kontrolisanja budućnosti srpskog naroda. Zato je toliko važno neodstupno stajati na medijskom i diplomatskom frontu odbrane srpskih nacionalnih interesa.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Novembar 17, 2011, 06:55:12 pm »

**

ETIKIRANJE KAO SREDSTVO MEDIJSKOG RATA


Nad srpskim narodom u poslednje dve decenije izvršen je takav medijski eksperiment kakav do sada nije zabeležen. Na početku prošlog veka (po završetku Prvog svetskog rata) bili smo narod čije su moralne i vojničke osobine poštovane u čitavoj Evropi i svetu. Na kraju tog istog veka postali smo simbol svekolikog zla i zločina na kugli zemaljskoj. Šta se to dogodilo da je slika srpskog naroda u svetu postavljena naglavačke za nešto više od 70 godina?

Bili smo, nažalost, žrtva jednog nebivalog medijskog eksperimenta, medijskog rata koji nikada nije prestao. Naša je najveća zabluda da tog rata nije ni bilo i da se on ni danas ne vodi.
 
U medijskom ratu bilo koje vrste najprisutnija metoda je etiketiranje protivnika onom etiketom koja bi u javnom mnjenju mogla izazvati najveću pažnju i osudu. U moru dezinformacija i poluistina u kojima živimo, u kontrolisanom medijskom svetu u kome nema mesta za javnu raspravu i mišljenje druge strane, etiketiranje je savršen medijski udarac. Optužba se lako plasira, poeni zadobijaju, a pitanje je da li će žrtva imati mogućnosti da iskaže svoj stav.
 
Brojne su etikete kojima su srpski narod i njegova Crkva izloženi već duži niz godina. Međutim, već više od pola veka jedna etiketa opstojava, a da nije dovedena u pitanje. Radi se, naime, o tzv. klerofašizmu. Politički termin ili, tačnije rečeno, etiketa klerofašizam potiče iz arsenala komunističkog novogovora. Oni koji ga danas iznova primenjuju prvo svedoče o svom duhovnom i ideološkom ishodištu, a tek potom i o savremenim političkim ciljevima. Ovaj termin je pritom i nejasan do krajnjih granica: na koji kler (klir) i na koji fašizam se tačno odnosi?
 
Što se tiče klira, na našim prostorima po zvaničnim, a posebno nezvaničnim statistikama, postoje mnoge "crkve", pa samim tim i najrazličiji predstavnici "klira". Da li su sve te društvene formacije svrstane u ovu grupu klerofašista, ili je ovaj simpatični komunistički izum predviđen samo za jednu Crkvu i njen klir?

Koji je, tek, fašizam u pitanju? Do sada, u svim pominjanjima ovog političkog termina, nismo čuli niti jednu njegovu definiciju, da bismo konačno saznali šta se pod tim pojmom podrazumeva. To je valjda upravo i cilj: dok god nema precizne definicije ostaje puno prostora da se pod ovim pojmom podrazumeva sve ono za šta je onaj koji etiketira zainteresovan, tj. što je predmet medijske obrade. Jer većina savremenih pojava dešava se u medijskom svetu, dok često biva nepotvrđeno da li ti virtuelni događaji imaju uporište i u realnosti.

Što se tiče fašizma, prilično je simptomatično da se taj termin češće čuje nego ime, uz komunizam, drugog najvećeg zla 20. veka — nacizma. Valjda je razlog tome što bi bilo nepopularno da se otkrije pun naziv nacizma (nacional-socijalizam), čime bi neko mogao da dovede u nezgodan kontekst politički projekat koji se zove socijalizam.
 
Uz antisemitizam, nema "lepše" etikete koju neko može da vam prišije, a da ne možete da se branite, od fašizma i nacizma. Opšta kultura u Evropi i svetu u drugoj polovini 20. veka usadila je, sada već kao arhetip, zgražavanje nad samim pominjanjem ove tri reči. Tako su ovi termini postali najpodesnije etikete za srozavanje političkih neistomišljenika.
 
O antisemitizmu u Srba mogu govoriti samo oni koji ili ništa ne znaju o istoriji srpsko-jevrejskih odnosa ili tačno znaju šta i zašto to rade. Dva naroda, koji pored istorodne verske tradicije baštine i zajedničku stradalnu istoriju u istim logorima za vreme Drugog svetskog rata, ne mogu ni po kom osnovu biti u sukobu, sem u virtuelnoj realnosti onih kojima je taj sukob potreban kao izgovor za nove optužbe na račun srpskog naroda. Odgovornost snose i državni organi koji, neotkrivajući vinovnike antisemitskih, kao i mnogih drugih međunacionalnih ispada i incidenata (koji su, u krajnjoj liniji, daleko ispod svetskog proseka), omogućavaju da se za ove događaje optužuje ceo srpski narod.
 
O fašizmu ne vredi ni diskutovati, dok neko taj pojam prvo ne definiše. Ako se radi o italijanskom fašizmu, ne vidimo kako možemo biti sledbenici poretka sa kojim smo bili u ratnom sukobu. Ako fašizam označava nešto širi krug ideja onda najpre da pogledamo koji sve savremeni, neokolonijalni pokreti u svetu mogu da se podvedu pod tu definiciju. Srpski narod u svom nacionalnom programu nikad nije imao imperijalne ciljeve niti progon drugih vera i nacija, pod bilo kojim ideološkim izgovorom.
 
Najzad, o nacizmu je dovoljno reći da bi svaki onaj koji sledi ideje koje su Evropu i ceo svet, a posebno narod iz koga potiče, koštale mnogo života i razaranja, morao ozbiljno da se zabrine za svoje mentalno zdravlje. Narod koji je prvi podigao ustanak protiv nacizma u okupiranoj Evropi ne može biti sledbenik tih ideja.

Najveći problem, međutim, vidimo u tome što se neprestano kao narod nalazimo u defanzivnoj poziciji, koja od nas zahteva da se stalno branimo i pravdamo od nekakvih optužbi. Toliko je etiketiranje savršena medijska tehnika da samo pravdanje već baca senku na vaš stav. Najbolje bi bilo prećutati tako neozbiljne i zlonamerne optužbe. Međutim, one nastoje da postanu medijske i naučne istorijske istine prema kojima se kreira čitav društveni život. Mi zato drugog izbora nemamo nego da iznosimo istinu o nama samima. To umesto nas niko drugi neće uraditi.
 
Veliki problem cele ove priče jeste u tome što naši mediji (da ovde i ne pominjemo strane) jednostavno onemogućavaju dijalog po svakom od spornih pitanja u srpskom narodu danas. Glavni medijski prostor zatvoren je za polemiku po ovim pitanjima i nema prostora za one koji bi mogli da odgovore na sve optužbe kojima smo kao narod konstantno izloženi. Odbrana dostojanstva svog naroda doživljava se kao veliki minus koji bi ih koštao daljeg povoljnog statusa u očima stranih mentora.
 
Medijski eksperiment koji trpimo ima za cilj da srpskom narodu nametne kompleks istorijske krivice i time izvrši "denacifikaciju" koju bismo dobrovoljno prihvatili ili, još bolje, sami izvršili. Ta denacifikacija ne predstavlja legitiman obračun sa nacističkom prošlošću u Srba, jer nje nikada nije ni bilo, već zgodan paravan za gašenje srpskih nacionalnih osećanja i otupljivanje odbrane legitimnog srpskog nacionalnog interesa. Određene "grupe intelektualaca", nevladine organizacije, političke stranke i mediji koji se protive (re)afirmaciji srpske svetosavske duhovnosti i kulture u našem narodu, istovremeno nastojeći da ukinu svaku ulogu Crkve u društvu, neprestano pokušavaju da grupama, udruženjima građana, političkim strankama ili drugim organizacijama, koje u svetosavskom pogledu na svet vide koren autentične srpske kulture, stave etiketu fašista, nacista ili antisemita, želeći da na taj način ideološki profitiraju. Krajnji cilj ove medijske ratne strategije jeste da se svaki oblik izražavanja nacionalnog osećanja, posebno kod Srba, podvede pod ove etikete. Jedan izvitopereni, šovinistički i imperijalni vid nacionalizma, kakav je bio nacizam, tako bi postao pokriće za obračun sa bilo kojim rodoljubljem. Ili barem to važi samo za Srbe. Jer svuda na svetu je ispoljavanje nacionalnog osećanja i žestoko zalaganje za ostvarivanje nacionalnih interesa više nego normalna stvar. Jedino Srbima su uskraćena ova prava, čak štaviše, obaveze rodoljublja. Dvostruki standardi i krajnje licemerje koji su obeležili politiku tzv. međunarodne zajednice prema srpskom narodu u poslednjih 15 godina na ovom primeru se uvek iznova projavljuju.
 
Mi danas treba da kažemo: ne želimo da budemo veći nacionalisti nego što su to Amerikanci, Jevreji, Francuzi ili Nemci. Koliko oni brinu o svom nacionalnom interesu, da toliko bude dozvoljeno i nama. Ne tražimo ništa više. Ali ne pristajemo ni na manje, jer time bi se ponovo pokazalo da ono što važi za druge ne važi za nas, i obratno. Velike sile, naravno, imaju slobodu da se ponašaju kako žele, ali to ne znači da mi moramo da pristanemo na sve oblike njihovog ponašanja i diktata. Odluka je samo na nama: hoćemo li da se odreknemo sebe i svoga porekla, i mutiramo u nekav novi identitet koji bi bio u skladu sa propisanim kalupom, ili ćemo posvedočiti svoj identitet i na njemu graditi svoje mesto pod Suncem, nikako van evropskih i svetskih životnih tokova? Jer jedno je, ako treba, primiti i po nuždi trpeti spoljne znake vremena i neodstupno čuvati svoju duhovnu suštinu, a drugo je prodati dušu zarad ovoga sveta.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Novembar 22, 2011, 11:21:04 pm »

**

VREME LICEMERNIH PARADOKSA


Srpski narod u poslednjih 15 godina stalno se nalazi u defanzivi da mora nešto da brani, da se za nešto pravda, da se od nečega ograđuje, da objašnjava da nešto nije baš tako kao što su ga predstavili. Ova pozicija, posebno u medijskoj slici sveta, nije nimalo ugodna.

U Birmingemu, drugom po veličini gradu u Velikoj Britaniji, nedavno su na jedvite jade okončani krvavi rasni sukobi između različitih etničkih doseljeničkih skupina. Prema podacima koje je objavila Fondacija Ane Frank iz Amsterdama, samo u protekloj godini registrovano je više od 100 napada na lokalne muslimane, njihove džamije i klubove u Holandiji. Francuska policija nedavno je saopštila da je od početka ove godine do dana saopštenja registrovala preko 70 000 različitih javnih izgreda i slučajeva vandalizma širom te zemlje. Slična ulična nasilja, inspirisana novom francuskom revolucijom, prelila su se i u Nemačku, Belgiju i druge evropske zemlje.
 
Za to vreme jedan nepoznati počinilac napisao je jedan grafit, a drugi se pobio u lokalnoj kafani u Vojvodini, što je bio ozbiljan razlog da se Evropski parlament zabrine za stanje ljudskih i manjinskih prava u toj srpskoj pokrajini. U savremenoj Evropi u kojoj je religija multikulturalizma definitivno umrla sa poslednjim događajima, izmišljaju se incidenti i deklaracije o jednom od multietničkih prostora za primer u Evropi, a to je svakako Vojvodina. Za sve to vreme širom Evrope i Amerike donose se antiteroristički zakoni koji gotovo ukidaju ljudska prava. Zbog aktivnosti sličnih reakciji francuske policije povodom aktuelnih uličnih sukoba u pariskim predgrađima, mi smo pre 6 godina bombardovani. Kao i naša nekada na Kosovu i Metohiji, i francuska policija godinama nije smela da uđe u dotična naselja. Sve ono što se dešava u srcu Evrope u poslednjih godinu dana mnogo drastičnije i ranije desilo se na Kosovu i Metohiji, uz veliku podršku istih onih koji sada mnogo manje izgrednike od ovdašnjih automatski proteruju iz države. Kada pola Evrope trese muslimanska pobuna i jedan ogorčeni antimuslimanski talas, koji svakog trenutka može da eksplodira u neslućenom obimu, Kosovo i Metohija, kao i Bosna i Hercegovina, ostaju na putu islamizacije sa koga nema skretanja.
 
U trenutku kada se dešava jedna takva promena etničke i kulturne slike Evrope naši mediji bave se pojavama nacizma kod srpske omladine. U takvom evropskom kontekstu "srpski nacisti" su tema nedelje u Srbiji?!? Da li je moguće da je jedan običan incident, kakvih je na desetine hiljada u savremenoj Evropi, samo u srpskim medijima izazvao takvu pažnju da je danima na naslovnoj strani i da su mu posvećene sve moguće analize? Ovde uopšte nije problem da se svi složimo da je u pitanju nedopustiva stvar. Ovde je problem u tome što mnoge druge nedopustive stvari po interes srpskog naroda prolaze bez ikakvog komentara. Jednoglasna osuda po ovom pitanju razumljiva je, ali ne i činjenica da su za to vreme mediji potpuno zatvoreni za informacije tipa da u nekoliko sela na periferiji Bujanovca i dalje stoje demolirane srpske crkve i groblja, a podignuti spomenici ratnim herojima šiptarske borbe za otcepljenje tzv. juga Srbije? S obzirom da se sve to ne odvija na Kosovu i Metohiji gde nemamo državnu kontrolu, već na teritoriji pod kontrolom naše države, da li treba da sačekamo nekakav pariski scenario da bismo razumeli o čemu se tu radi? Uostalom, u Velikom Trnovcu je nedavno ponovo bačen ne molotovljev koktel na automobile kao u Parizu, već bomba na policijski punkt, koji se, inače, nalazi u blizini nove i velike seoske džamije podignute srestvima Evropske Unije.
 
OTKUDA NEONACIZAM U SRBIJI?
 
Postoji li stvarno problem novih nacističkih ispada u Srbiji ili se radi o samo još jednom u nizu elemenata virtuelne realnosti kojoj pripada serija događaja kao što su antisemitski grafiti u Beogradu ili međuetnički incidenti u Vojvodini?
 
Pogledajmo stvari sa čisto zdravorazumske strane: može li pripadnik srpskog naroda koji je teško stradao od nacista u Drugom svetskom ratu biti pronacistički opredeljen? Može li pripadnik jednog od slovenskih naroda biti sledbenik ideologije koja je, između ostalih, želela uništenje i Slovena? Da li je prirodno da toj ideji sleduju unuci prvih ustanika protiv nemačke okupacije u porobljenoj Evropi 1941. godine? Ima li tu ičega normalnog? Naravno da nema i da se tu radi o jednom socijalnom i psihološkom iščašenju. Koji bi bili razlozi za ovako paradoksalan ideološki izbor jedne krajnje male i marginalne grupe mladih ljudi u Srbiji?

"Srpski nacizam" nije nikakav naš proizvod, već subkulturna sekta koja nam je došla sa Zapada. U našoj istoriji i predanju nemamo tu vrstu učenja i prakse, tako da novopečeni sledbenici Hitlera u Srbiji nemaju ama baš nikakve veze sa Srpstvom i potrebna je krajnja zlonamernost da im se pripiše srpski karakter. Mnogi se rado koriste ovakvim više nego minornim pojavama za evropski prosek upravo da bi iznova dokazivali teoriju o nepopravljivom srpskom šovinizmu. U tom ključu tek je razumljivo zašto ovakve teme dobijaju naslovne strane. Međutim, bez obzira na sve, ostaje pitanje otkuda ovakve grupe?
 
Prvo, ne postoje sledbenici nacističkih ideja stariji od 30 godina. Da je u pitanju ozbiljan prodor jedne ideje u srpsko društvo ona bi bila zastupljena u svim starosnim dobima. Jasno je da je ona eksluzivni izum vrlo mladih ljudi i da se u tim godinama i završava njeno trajanje. Šta ih privlači tome? Tu, najpre, ima one divlje i kontraprotivne pobune mladog čoveka koji voli da proba nešto neobično, prokaženo, zabranjeno. Nacionalsocijalizam je dovoljno uporno i žestoko negiran da bi postao zanimljiv za podražavanje. Psihološki to mladima znači kao ideja koja ih izdvaja iz dosadne svakodnevice. Kada se tome pridoda potreba mladih navijača da imaju i ideološko-političku pozadinu u svom hobiju, eto dobre zabave za dokone tinejdžere i studente. Najzad, nacionalno i verski nepismena omladina, koja ni u porodici ni školi niti u medijima nije mogla ništa pravilno da nauči o temeljima svog nacionalnog identiteta, tako duhovno osiromašena može lako u nacionalsocijalizmu da pronađe sebi blisko shvatanje rodoljublja.
 
U pitanju je jedno obično nepoznavanje i srpskog rodoljublja i ideje nacizma. I liberalizam, i marksizam, i fašizam, i nacizam, nisu slovenski ideološki proizvodi, već najdublja misao Zapada koji se odrekao hrišćanstva. Kada je Evropa umesto Bogočoveka rešila da slavi neke druge vrednosti, ubrzo je te nove kultove počela da obogotvorava. Tako je nastalo obožavanje čoveka-građanina i njegovih prava u liberalizmu tzv. prosvetiteljstva Francuske revolucije, obožavanje jedne klase i potreba za njenom diktaturom u marksizmu, obožavanje paganske rimske države u fašizmu i obožavanje rase, krvi i tla u nacionalsocijalizmu. U sveopštoj duhovnoj pustinji koja vlada na Zapadu pošto je Bog proglašen mrtvim, lako se rađaju slične sekte kao pseudozajednice i slične ideje kao nova božanstva.

Na drugoj strani, srpsko rodoljublje nije napustilo Bogočoveka kao merilo svih stvari i pojava, i direktno je suprotstavljeno svakoj ideologiji koja umesto hrišćanstva postavlja Evropi druge temelje. Srpsko rodoljublje je na prvom mestu vrhunska etika — čojstva i junaštva u službi Bogu i svome rodu. Postoji li narod na svetu koji je u svoj moralni kodeks postavio pravilo zaštite drugog od sebe? To je duboko hrišćanska pouka i jasno govori o korenima te neprevaziđene verske i građanske korektnosti koja je oduvek krasila naš narod. Kako i gde je sve ovo mogao da nauči mladi čovek U Srbiji? Na kojim idealima je on odrastao? U duhovnoj i moralnoj pustoši savremene Srbije treba imati mnogo sreće pa pronaći oazu Crkve i spasiti se od najrazličitijih iskušenja, od kojih je nacistička ekstravagancija kap u moru.
 
Svi socijalni lomovi koje danas živimo pogodno su tlo za omladinsku pobunu i svaku vrstu moralne i fizičke propasti, ali izlaz se ne nalazi u bezličnom novogovoru tolerancije i bezgraničnih ljudskih prava, već u tradicionalnim zajednicama ljubavi: braku, porodici, parohiji, patriotskim udruženjima i svim onim vrednostima koje životu daju viši smisao. Ne treba ispustiti iz vida ni činjenicu da se ovaj narod već 15 godina nalazi na stubu srama, da se i napolju i unutra o njemu može izgovoriti najveća moguća uvreda i laž, da nema kraja pritiscima i ucenama spram njega, i da negde mora da proradi i pobuna protiv tolikih poniženja.

I ovaj poslednji medijski doprinos ocrnjivanju srpskog identiteta samo je pokušaj izmišljanja kontinuiteta srpske naklonosti ka fašizmu.
 
To ne znači da ta pobuna treba da uzvrati istim sredstvima. Naprotiv, najbolji odgovor je ukorenjivanje u svome identitetu koji je zapravo najveća smetnja onima koji kleveću srpski narod. U tom smislu, jedini lek i za prevenciju oboljenja srpske omladine od subkulturnih vrednosti ove vrste jeste u boljem poznavanju uzroka i posledica tih kultura, ali još više u dubokom i opitnom upoznavanju vrednosti svoje vere, duhovnosti i kulture.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Novembar 30, 2011, 11:56:20 pm »

**

ODBRANA I POSLEDNJI DANI


Jedan od najvažnijih elemenata srpskog istorijskog nasleđa jeste vojnička tradicija. I to ne iz razloga što pripadamo narodima sa izraženim militarističkim sklonostima, već što nas je istorijska nužda naterala da postanemo ratnički narod. Ratničko u srpskom narodu jeste ono što predstavlja odbranu svoga doma i svojih bližnjih. Malo je primera kada je to ratničko bilo u službi osvajačkih ciljeva. Naprotiv, gotovo svi srpski ratovi imali su isključivo odbrambeni karakter.
 
Više vekova Srbi su bili vojnička Krajina Evrope, poslednji bedem pred antievropskim talasom. Srpski ustanci označili su kraj otomanske imperije. Srpska Vojska zadivila je Evropu i svet svojim natčovečanskim žrtvama i pobedama iz Prvog svetskog rata. Posle toga Srbi su se između sebe podelili u nekoliko vojnih formacija u Drugom svetskom ratu i to je bio kraj Srpske Vojske. Od 1945. godine Srpska Vojska ne postoji. Tek nedavno posle svekolikog raspada sistema vezanog za jugoslovensko ime nestalo je i vojske sa tim imenom. Sada ponovo srpsko ime stoji u imenu Vojske.
 
Posle svega što se odigralo u poslednjih 15 godina Vojska je danas jedna od najponiženijih nacionalnih institucija. Loše materijalno stanje, veliki broj afera, izgubljeni ratovi za generalštabnim ili diplomatskim stolom, relativizacija vojne obaveze, uništen kult služenja Otadžbini — sve su to razlozi ovog ogromnog poniženja kojem je Vojska izložena. Od institucije koja je, uz Srpsku Pravoslavnu Crkvu, imala najveće poverenje među građanima, Vojska je za samo nekoliko meseci postala ustanova sa minornim poverenjem. Koliko je sve to plod istinskih problema u Vojsci i državi, a koliko je sve smišljena medijska strategija da se ukine jedan od bedema na kome počiva svaka država, ozbiljno je pitanje. Jedno je sigurno: jak vojni potencijal od svake države pravi partnera za poštovanje. Odsustvo vojne snage državu prepušta marionetskim režimima.
 
Paralelno sa slomom Vojske kao institucije od prvorazrednog nacionalnog značaja odvija se i proces urušavanja kulta vojske u našem narodu. Čitava vojnička istorija srpskog naroda potpuno je pogažena medijskim manipulacijama sa istorijskim dešavanjima u poslednjim ratovima na Balkanu. Za manje od 100 godina od naroda-heroja postali smo narod-zločinac, a naša vojska od moralnog primera simbol nemorala. Srpske žrtve i genocid koji se u kontinuitetu vrši nad našim narodom u 20. veku pali su u senku (haških) optužbi za genocid i zločine protiv čovečnosti koje smo navodno izvršili nad drugima.
 
Često smo optuživani da je nama zapravo potreban kult žrtve i rata, da mi nismo sposobni za normalan život oslobođen tog kulta, da izuzev lamentiranja nad tim kultom nemamo drugog smisla života. Međutim, sviđalo se to kome ili ne, Srbi su zaista bili žrtve. Često za svoju slobodu, a još češće za interese saveznika. Ako su se, recimo, Jevreji izborili da se njihovo stradanje poštuje, zašto je naše stradanje manje važno od bilo čijeg drugog? Ovo nije pitanje za druge, već na prvom mestu za nas. Mi nemamo dovoljno samopoštovanja. Nama nije potrebna istina o našem stradanju da bismo nekome naneli zlo, već da bi se to stradanje jednom zaustavilo. Mi smo optuženi da smo bili agresori na nepostojeće države u kojima živi oduvek naš narod, a na kraju smo mi izbegli iz svih tih novih država koje su u međuvremenu i međunarodno priznate. Da li je moguća tako paradoksalna činjenica da je najveći krivac i zločinac u poslednjim ratovima onaj narod koji je morao da izbegne iz svih novoformiranih država na Balkanu, a da su gotovo nevini oni koji su na tom etnocidu napravili svoje države?
 
Nama taj kult žrtve nije potreban niti iz kakvih mazohističkih pobuda. U pitanju je elementarna istorijska istina, od koje ako odstupimo ne samo da smo se ogrešili o svoje pretke nego smo doveli u pitanje sudbinu naših potomaka.

I naposletku, ne smemo nikako zbog svih medijskih i političkih pritisaka koje danas trpimo podleći naopakom zaključku da je nedostojno braniti svoju otadžbinu od neprijatelja. Možemo li sebi dozvoliti taj luksuz da nipodaštavamo svoju Vojsku i obesmišljavamo obavezu služenja vojnog roka? Nije sporno čak ni civilno služenje vojnog roka, već poruka koja se time šalje. I civilna vojna služba može biti hrišćanski odgovorna i na korist posustalom duhu solidarnosti u našem narodu. Međutim, ostaje dilema da li se time relativizuje vojna obaveza kao osnovni oblik odgovornosti pojedinca prema zajednici?! Najzad, možemo li se kao država koja još uvek ne zna koje su joj granice, ima loše istorijsko iskustvo sa svojim susedima i nalazi se u geopolitičkom vremenu opšte terorističke opasnosti, tako igrati sa sistemom bezbednosti? Ovaj defetizam je jedna od najopasnijih posledica medijske kampanje koju danas podnosimo.
 
U nacionalnom vaspitanju mora ostati kao osnovni činilac da je čast vojnički braniti svoj narod i državu od spoljnjeg neprijatelja. Nema veće opasnosti od toga da se proces istorijskog preispitivanja poslednje decenije 20. veka pretvori u autodestruktivan čin negiranja vojničkih tradicija i vojne obaveze. Naspram preko potrebnog insistiranja na raščišćavanju vlastitih moralnih sagrešenja u poslednjim ratovima, važno je uvek iznova isticati pravednost borbe za očuvanje vekovnih srpskih teritorija i ispravnost vojničke odbrane od neprijatelja. Sve drugo bilo bi moralna niskost, licemerje i katastrofalno štetna iluzija. Ova patriotska svest nije ni u kakvoj suprotnosti sa našim hrišćanskim zalaganjem za normalne međunacionalne odnose u našoj državi i okruženju, kao i mir u čitavom svetu. Još manje se ova bezbednosna opreznost kosi sa traganjem za diplomatski neutralnom pozicijom naše države, kao jedino ispravnom spoljnom politikom ne samo u ovom trenutku.


Preuzeto iz knjige "Srpski zavet" s odobrenjem autora, književnika, Boška Obradovića.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: