Isidora Sekulić — Partizanske narodne pesme
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « KNJIŽEVNE EPOHE « Književnost u Narodnooslobodilačkom ratu « Isidora Sekulić — Partizanske narodne pesme
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Isidora Sekulić — Partizanske narodne pesme  (Pročitano 25741 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« poslato: Jul 16, 2011, 02:18:10 pm »

**

PARTIZANSKE NARODNE PESME


BITKA NA LAPCU

Zora snijegom svu Krajinu bijeli,
kad pod Lapac momci doletjeli.
Silni momci u dolini grada
ljut su bojak zametnuli sada.
Ne znaš, majko, ko li više vije,
il' mećava il' puščane zmije.
A na čelu Ijute bitke ove
vodi Stojan svoje sokolove.
Stegnuo je bogaze i pute,
ništio je dušmanine ljute.
Tad sred boja, a u zoru ranu,
vidjeli smo nadu pokopanu.
Aoj, majko, sokola Stojana,
pade junak od golemih rana...
Kad sloboda nasmija se gradu,
mrtvo tijelo predali smo hladu,
crnoj zemlji ispod vitih jela,
ispred Lapca, ispred grada bijela.
Plače gora, plače svaka grana —
nema nama Matića Stojana!


PESMA NOVIH ZORA

Pokraj puta ruža rascvetana,
pod njom sedi seka rasplakana,
i dozivlje tužna svog dragana.

A iz zemlje nešto progovara:
"Ko to sedi na mojim nogama?"
"Ja sam, dragi, ja sam, tvoja mila —
evo sam ti jastuke donela".

"Ne mogu ti primiti jastuke,
jer su moje polomljene ruke.
Već ti, draga, ne daj suze oku,
pusti zemlji tu žalost duboku.
Hajde, mala, kaži svome rodu:
ja sam pao mlađan za slobodu.
Zapevaj mi pesmu novih zora —
nek se čuje od gora do mora!"

U tim pesmama, i onima koje nismo citirali, samo imenovali, pesnik se sećao narodnih pesama, i epskih i lirskih, ali je ostao nekako na ličnom izrazu bola i tuge, bolje reći, na ličnom izrazu u duhu partizanskom, na izrazu hrabre jednostavnosti nad svetlim grobom, ne nad katastrofom, ne nad tragedijom. U prvoj navedenoj pesmi plaču gore i grane; to jest, šume i pevaju kako samo gore i umeju pevati, neizrecivu slavu i lepotu ovoga sveta sa životom i sa smrću u njemu. A u drugoj pesmi grob napućuje direktno da se peva, da se peva pesma novih zora svima preživelima.

To odsustvo tragike, to nešto veliko i svetlo u bojevoj lirici iz narodnooslobodilačkih bojeva, to je tačka na kojoj treba stati. Engleski, upravo irsko engleski čuveni pesnik B. Jets (W. B. Yeats) piše na jednom mestu: "Počinjemo živeti kad smo shvatili život kao tragediju". A partizani rukom odmahuju i teraju to od sebe. Išli su partizani u lanac boraca — znamo to svi koji smo bili savremenici, — išli su ne samo sa verom, kako se uobičajeno kaže, išli su kao u naručje nekoj već sasvim izgrađenoj energiji čija se funkcija oseća danju i noću, kroz vazduh, kroz zemlju, kroz neka imena, kroz neki jadan, ugužvan šapirografiran listić. Drži mladić taj listić u rukama, gleda ga s ljubavlju i šapće; "Još danas, a čim padne noć..." — A što odlazite noću, kad su nemačke straže noću po svima okukama i budžacima? — "Ne razumete vi to, noć je jača no dan, danju vidim Nemca, noću vidim Tita". Ta energija što je u naručju vukla bila je mlada i vedra, i bila je i vesela, pa i nestašno vesela. Šaljive izraze su partizani imali za velike muke ljudi i životinja. Partizanska bojeva pesma koja se zove Kozaračko kolo — zapravo je vesela pesma. Tuga i tragika smatraia se kao pogrešno tumačenje života, kao antivitalnost. Mi verujemo da partizanski pesnici — ni seljak, ni školovan čovek — nisu odricali tragediju kao takvu, nisu odricali u čoveku ni slomljeno srce, ni podivljao zanos koji juri za ciljem dok se mozak iz glave ne prospe, ali su odstranjivali pojam i izraz tragičnosti iz bojevoga života i iz borbenog umetničkog izraza. Znali su, i znaju ljudi iz mladih generacija, da tragična poema ili tragedija na sceni nisu istovetne sa pesimističkim gledanjem na svet i život — zar bi se inače prevodio kod nas Euripid i Šekspir, i tako žudno čitao i jedan i drugi — ali, eto, bojevna energija partizana nije osećala potrebu za tragičnom emocijom i kobnom baladičnosti, nije, tako da kažemo, primala mrtav grob, nego samo svetao grob. Partizani su Zmajevoj zaista velikoj pesmi Svetli grobovi ulili nov život. Poginuli borac, iako smrt njegova boli, i gubitak se beleži, nije ni prvi ni poslednji valjan čovek i junak u partizanskoj đružini ili brigadi. Vedrina i pouzdanje: tu smo da poginulog zamenimo, učinimo sve što i on. Rukovodioci su tako rukovodili, a rukovođeni tako cenili život, svoje dužnosti, i poeziju svojih podviga.


Isidora Sekulić
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: