sledeća tema »

[Angelina]

**

PRIPOVETKA I ROMAN


Razlika između romanopisca i pripovedača je u intelektualnoj optici, u načinu gledanja na život, u odnosu prema stvarenosti. Pisac romana ima široko polje viđenja, on zahvata veliki deo života i zapaža veliku prepletenost zbivanja, ličnosti, događaja. Pripovedač ima znatno uže polje, on zahvata znatno manji deo života i usredsređuje svoj pogled na jedan njegov vrlo ograničen deo. Ali i pripovetka mora da sugeriše život u njegovoj celini, i ona mora da nam daje snažni i veliki dah života. Stoga ona ne predstavlja samo sočivo koje udaljava i smanjuje, nego i sočivo koje redukuje, sažima, sintetiše. Pripovetka ne može da "seče" krišku života, nego mora da raspara životno "tkanje", da iz njega izvuče jednu šaru i da ponovo veže sve konce koji tu šaru čine. Ona je kao i roman, jedan život ili jedan svet za sebe: jedna monada u kojoj se ogleda čitav život. Stoga pripovetka mora da se razlikuje od romana po mnogo čemu, ako želi da i na uskom prostoru prikaže život. Ona ima strože propise kojima mora da se potčinjava nego roman. Ona mora:

1. da ima strogi plan,
2. da se usredsredi na jednu radnju,
3. da nastoji da nedvojbeno postigne jedan efekat i
4. da se štedljivo i funkcionalno koristi svojim sredstvima, rečima i ukrasima.

Jednostavnije rečeno, pripovetka mora da bude skladna, da prikazuje jednu akciju, da se vešto koristi detaljima i da nalazi samo prave reči za ono što želi da prikaže.

Dok roman može da zahvati život tako da mu se nigde ne vidi kraj, pripovetka mora strogo da se ograniči na jednu radnju, u kojoj su početak i kraj vrlo jasno sagledani. Roman može da teče kao bujica i da sa sobom nosi sve što dođe u njegove tokove; pripovetka mora da se ograniči na jedno bistro vrelo. Poznat je izraz "roman-reka", ali ne može da bude "pripovetke-reke". Po svojoj odsečnosti, po srezanosti obrisa, po odlučnostis kojom vodi računa o svojim granicama, pripovetka je bliža nekim drugim književnim rodovima nego romanu, na primer — drami. Vešti pripovedač Andre Moroa je u jednom svom eseju-dijalogu to dobro zapazio, tvrdeći da je pripovetka "bliža pozorištu nego romanu. Kao pozorište, ona ima potrebu za čvrstim planom, za veštim padom, ukratko: za jednom zavesom. Stoga vidite koliko su italijanski pripovedači Bokačo, Bandelo, snabdevali dramske pisce sižeima". Ova ideja nam se može učiniti paradoksalnom, ali ako malo dublje razmislimo o njoj, videćemo da su neki od najvrsnijih pripovedača istovremeno i izvanredni dramski pisci: Merime, Hauptman, Čehov, Pirandelo, Čapek. Nije li to činjenica koja potvrđuje da pripovetka i drama imaju neke unutrašnje, strukturalne sličnosti i da je stoga prirodno što se mnogi pisci odlikuju i u jednom i u drugom poslu?

Roman se ne ograničava samo na radnju nego se širi i na duge opise, na analize osećanja i raspoloženja, na dijaloge iz kojih se vidi šta misle, šta osećaju i šta naslućuju pojedinc ličnosti, na portrete tih ličnosti. Elizabet Bouen je navela sedam osnovnih elemenata romana: zaplet, ličnosti, prizor, dijalog, stanovište, razvoj i prikladnost. Pripovetka se uglavnom svodi na jedan jedini elemenat: na radnju, na jednu akciju, a sve ostalo je ili potčinjeno toj akciji (dijalog, određivanje karaktera ličnosti i opis) ili je skoro potpuno isključeno (analiza osećanja i raspoloženja)... Pripovedač nema vremena da se osvrće na sporedne stvari, da razglaba asocijacije, da pobuđuje reminiscencije kao romanopisac. Poznati irski pripovedač Frenk O'Konor je vrlo lepo zapazio da "svaka pripovetka predstavlja borbu s vremenom", te pisac pripovetke mora da prikaže jedno "užareno središte akcije sa kojeg će i prošlost i budućnost biti podjednako vidljive". Pripovedač piše kao čovek koji nema mnogo vremena: on ne može da se osvrće na detalje i prikazuje samo ono što je bitno i najvažnije, a to je akcija, radnja, zbivanje...

Najzad, između romanopisaca i pripovedača ima razlike i u samom stilu. Romanopiscu je mnogo više nego pripovedaču dozvoljena haotičnost, nemarnost i sloboda u izrazu. Mada se reči čitaju istom brzinom, roman i pripovetka zahtevaju različite udaljenosti čitaoca od teksta. Ono što se zbiva u romanu gleda se izdaleka kao neki pejzaž, a ono što se zbiva u pripoveci — kao "mrtva priroda", kao naša ruka, kao lice sagovornika. Stoga pripovedač mora da piše s neprekidno budnom pažnjom, izostavljajući sve što nije bitno za radnju i efekat njegove pripovetke. U pripoveci ne sme da bude ništa slučajno i ništa suvišno: sve u njoj mora da postoji kao funkcija osnovnog cilja. Čehov, koji je, možda, najbolji pripovedač svih vremena, s pravom je postavio načelo: "Sve što se ne odnosi neposredno na pripovetku, sve treba nemilosrdno izbacivati" ... Ne može se reći da je pripovedač po pravilu bolji, ali je zato svakako brižljiviji stilist od romanopisca, te se stoga veliki stilisti češće sreću među pripovedačima nego među romanopiscima. Lišena mnogih prednosti romana i mnogih njegovih mogućnosti da stilske neravnine "ispravi" drugim vrednostima, pripovetka mora da bude stilski besprekorna: sažeta, jasna, s brižljivo i precizno upotrebljenim rečima, dobro izbalansirana u svojim planovima, lišena svake protivurečnosti u zbivanju ili slikanju ličnosti. Stoga je Gorki savetovao mladim piscima da se pisanju uče pišući pripovetke, a da zatim prelaze na veću proznu formu: "Treba učiti na kratkirh pričama, kako su to činili svi značajniji pisci na Zapadu i kod nas. Pripovetka uči ekonomiji reči, logičnom rasporedu materijala, jasnosti sižea i preglednosti temie" ...

Dragan Jeremić


optika, grč. — nauka o svetlosti, razmer sočiva; redukovati, lat. — smanjivati, svoditi; sintetisati, grč. — spajati, stvarati složene pojmove; monada, grč. — nedeljivi sastojak materije; po filozofu Laibnicu (1646—1716) — poslednja jednostavna supstancija stvari: funkcionalno, lat. — ono što se tiče nekog rada, što izaziva neko dejstvo; "roman-reka" — niz romana koji teku jedan za drugi i obuhvataju sve nove i nove karaktere i društvene sredine (npr. Žil Romen, Ljudi dobre volje, 1932—1947); "mrtva priroda" — u sJikarstvu: tematika mrtvih životinja i neživih predmeta.

Dr Dragiša Živković | TEORIJA KNJIŽEVNOSTI  Č I T A N K A | "NAUĆNA KNJIGA" — BEOGRAD • "SVJETLOST" — SARAJEVO | 1966

[Angelina]

**

PRIPOVETKA


Pripovetka se, uopšte govoreći, ubraja u epsko delo manjeg obima. Tim nazivom, koji ima vrlo široko značenje, često se, sasvim pogrešno, obuhvataju sva dela koja su po širini zahvatanja života i umetničkog uobličavanja društvenih pojava i problema kraća od romana. Međutim, postoji znatna razlika između pojedinih manjih epskih formi, pa se i pod pripovetkom u užem smislu podrazumeva samo jedna od tih formi.

U pripoveci se priča o jednom događaju iz života glavnoga junaka. Takvim događajima se glavni junak, njegov karakter mogu osvetliti u glavnim crtama, najčešće u jednoj dominantnoj crti. Radnja je u pripoveci dinamična, pripovedanje sažeto, zbijeno, kompozicija čvrsta. U pripoveci mora postojati, kao i u svakom drugom epskom delu, ono prirodno razvijanje događaja i osvetljavanje karaktera glavnog junaka: događaj o kom se pripoveda mora da ima svoj prirodni tok. Prema tome, i u njoj postoje razvojne kompozicione faze, ali se one često ne razvijaju u punoj širini, nego se najčešće prepliću, među sobom i prelivaju jedna u drugu, tako da je pripovedanje mnogo sažetije, što je uslovljeno uskošću zahvatanja pripovedačke građe.

U pripoveci se, osim glavnog junaka i glavnog događaja, mogu opisivati i druge ličnosti i događaji. I oni su nužni, ali oni samo treba da pripomognu razvijanju osnovnih karakteristika glavnoga junaka i osnovnog događaja, pa je otuda pripovedanje o tim pojedinostima svedeno na najmanju meru. Pripovedaka ima i dužih i kraćih; ali ma kakva bila, ta vrsta epskog dela mora uvek čuvati svoje osnovne odlike.

Kao i roman, pripovetka može biti raznovrsna; njena podela na vrste uslovljena je i sadržinom i prirodom pripovedačke građe i piščevim odnosom prema njima i umetničkim metodom njegovim. Tako imamo istorijskih, avanturističkih, socijalnih, seoskih, gradskih, ratnih, fantastičnih pripovedaka; zatim ima satiričnih, humorističkih, alegorijskih, sentimentalnih, romantičnih, realističkih itd. Najzad, postoje, osim umetničkih, i narodne pripovetke; one predstavljaju shvatanja primitivnog, nepismenog čoveka i slikaju nerazvijeno društvo. Njihova tematika kreće se najviše u oblasti natčulnog i čudesnog, ali ih ima i realističkih.

Radmilo Dimitrijević • Dimitrije Vučenov
ČITANKA za II razred gimnazije | Beograd, 1974.

[Angelina]

*

NOVELA


Novela je kratko prozno delo sažete radnje čija fabula govori o isečku iz nečijega života, te najčešće sadrži samo jedan događaj i samo nekoliko likova. Njena radnja događa se u relativno kratkom vremenskom periodu i na relativno ograničenom prostoru. Nastaje početkom renesanse paralelno sa romanom u vreme sekularizacije i desakralizacije književnosti. Prvim novelama se smatraju one iz Dekamerona italijanskoga pisca Đovanija Bokača. Neki od poznatih novelista su Milovan Glišić, Laza K. Lazarević, Petar Kočić i Simo Matavulj, kao i Anton Pavlovič Čehov i Gi de Mopasan.[1]

¹ Veličković, Staniša (2010) [2000]. Interpretacije iz književnosti. Beograd: FILD. str. 88. ISBN 978-86-88207-00-3.

[Angelina]

**

ROMAN


Naziv potiče od francuske reči roman, i u prvo vreme je označavao svako pripovedno štivo napisano na nekom od romanskih jezika (francuskom, italijanskom, španskom, portugalskom), čime se pravila razlika od sličnih dela koja su u to vreme bila pisana na latinskom jeziku. Danas ova reč ima mnogo uže značenje, pa se romanom naziva veliko epsko delo u kome se vrlo široko i mnogostrano slika život, njegove pojave i protivurečnosti, mnogi događaji i ličnosti, njihovi sukobi i njihove sudbine. Kao veliko epsko delo, sa mogućnošću predstavljanja većeg broja događaja i junaka, svestrano slikanih, roman je veoma podesna forma za poetsko slikanje junaka kao nosilaca događaja i kao reprezentativnih predstavnika određenih životnih shvatanja i ideja u svoj složenosti društvenih zbivanja, u preplitanju većeg broja životnih pojava i ljudskih sudbina.

Po pravilu, roman obuhvata izvestan krug životnih i društvenih pojava koje se slikaju u svome razvitku nizom događaja i ljudskih karaktera. Zahvatajući vrlo široko te pojave, on je i vrlo raznovrstan i bogat po tematici, koja je uslovljena stalnim promenama u ljudskom društvu, koje uslovljavaju i uvek nove i različite odnose i stavove romansijera prema svetu i životu u raznim fazama njihova razvitka. Kako je ljudska priroda vrlo složena, to pisci mogu, prema svom doživljavanju života, da slikaju život u raznim njegovim vidovima. Stoga je roman sadržajno uvek nov, zanimljiv i najpopularnija je književna vrsta.

Ono što takođe čini jednu od osnovnih specifičnih odlika romana jeste slikanje čoveka, njegovog života i njegove sudbine u jednoj sveobuhvatnoj, širokoj slici, razume se, u vezi samo sa onim događajima i pojavama koje su od presudnog značaja za formiranje njegove ličnosti i koji određuju njegov životni put i sudbinu. Na taj način se u romanu ostvaruje potrebno jedinstvo radnje i interesovanja, kao osnovnih kompozicionih umetničkih principa. Time se ostvaruje potpuna i jedinstvena karakteristika junaka u delu.

Kako su junaci romana nosioci i tumači piščevih stavova, shvatanja i ideja, to oni i privlače glavnu čitaočevu pažnju. Njihovi postupci, njihovo ponašanje, shvatanje, misli i emocije, njihov karakter, jednom rečju, moraju biti tako slikani da junaci budu životno verovatni, što znači da budu karakteristični i reprezentativni predstavnici jedne određene epohe, društva klase ili stanja ljudske svesti. Da bi se to postiglo, romansijer mora da ima naročite sposobnosti: jako razvijen posmatrački dar, moć zapažanja, odabiranja i uopštavanja, snagu zamišljanja i doživljavanja, veoma snažan talenat za uobličavanje slike života i čoveka, a to mu onda omogućuje da naslika duhovni život i mentalitet svojih junaka. Pri tome pisac, u izvesnom stvaralačkom smislu, mora da se umnogostručava. Time se postiže i objektivnost, i životnost pri slikanju događaja i junaka, s jedne, i stvaranje jednog novog, sopstvenoga sveta u delu kao piščeve vizije, s druge strane. U svem tom slikanju, u primenjivanju svoga umetničkog postupka, romansijer ne sme da izneverava društvenu stvarnost i životnu verovatnost; naprotiv, u osnovi same njegove zamisli mora da postoji jedna istina u koju pisac veruje i kojoj je podsticaj u njegovom viđenju stvarnosti i u životu, na osnovu kojih i stvara "svoj svet", kojim svoju umetničku zamisao i stav umetnički oživotvorava i pokazuje. Otuda roman kao književna vrsta pruža niz saznanja o životu i svetu i ima veliki vaspitni i društveni značaj.

Po svojoj strukturi roman je raznovrstan. Iako se u pogledu kompozicije u njemu jasno zapažaju isti kompozicioni principi kao i u svakoj pripovednoj vrsti (jedinstvo radnje, jedinstvo interesovanja, razvijanje sižea), ipak, u vezi sa sve bržim razvojem društva, i roman dobija sve raznovrsnije kompozicione forme: struktura njegova je sve raznovrsnija i složenija stoga što je i život koji se u njemu slika složeniji i bogatiji u svojim suštinama i vidovima, tako da od najjednostavnije i pravolinijske strukture i kompozicije roman ide do najsloženije, od događaja koji zahvataju kratak period do onih koji obuhvataju duga vremenska razdoblja. On je raznovrstan i složen po svojoj strukturi i kompoziciji još i stoga što, osim razvijanja osnovne sižejne linije, sadrži i izvansižejne elemente: specifične lirske, emocionalne odnose i odstupanja od osnovne sižejne linije, epizode, opise, razmišljanja. Sve je to uslovljeno umetničkom građom, njenom prirodom, i specifičnim, individualnim piščevim odnosima prema građi.

Prirodno je da su i sadržina i forma romana sve raznovrsniji ukoliko su život i društvo koji se u njemu slikaju savremeniji, jer su samim tim i oni složeniji. Prema sadržini, romani mogu biti: avanturistički, viteški, istorijski, biografski, društveni, psihološki, filozofski, naučno-fantastični, folklorni, politički, pedagoški, sportski, ratni, dečji itd. Svaka klasifikacija ove vrste je uslovna: ona se vrši prema tome koja osobenost preovlađuje u svakom romanu ponaosob. Podela se može vršiti još i prema odnosu piščevu prema građi i umetničkom metodu. Romani mogu biti: sentimentalni, realistički, naturalistički, satirični, humoristički, lirski, esejistički itd. Po načinu komponovanja u užem smislu roman može, prema piščevoj koncepciji, da bude pisan u prvom licu, na način formalno autobiografski, u vidu pisama ili dnevnika; može biti roman-hronika, roman-reka; zatim može biti sastavljen iz niza romana o jednoj ličnosti, ciklični roman itd. Najzad, roman je epsko delo koje je najčešće pisano prozom; veoma je mali broj romana pisanih u stihu; među njima su najpoznatiji: Don Žuan Nordža Bajrona i Evgenije Onjegin Aleksandra Puškina.

Radmilo Dimitrijević • Dimitrije Vučenov
ČITANKA za II razred gimnazije | Beograd, 1974.