Radojica Milosavljević (1875—1954) — Pesme [Ratnikove uspomene...]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Podsećanja « Radojica Milosavljević (1875—1954) — Pesme [Ratnikove uspomene...]
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Radojica Milosavljević (1875—1954) — Pesme [Ratnikove uspomene...]  (Pročitano 10075 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« poslato: Decembar 09, 2014, 09:02:40 pm »

**




Radojica Milosavljević

P E S M E  
ratnikove uspomene iz Balkanskog i Prvog svetskog rata


Uverena u značaj porodične tradicije Spasenija Popović, rođena Milosavljević sačuvala je deo rukopisa svoga strica Radojice i ostavila ih u nasleđe svojoj kćerki Desanki koja je na stogodišnjicu Velikog rata inicirala njihovo objavljivanje. Sećajući se kako mu je deda-stric Radojica govorio svoje pesme, još jedan unuk — Živan Milosavljević, pripremio je rukopis za štampu. Tako je nastala ova knjiga, kojom potomci čuvaju od zaborava deo svoje porodične istorije i posvećuju je deci i unucima.


Pesme
Ratnikove uspomene iz Balkanskog i Prvog svetskog rata  
Izdavač Živan Milosavljević | Štampa Službeni glasnik, Beograd, 2014.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #1 poslato: Decembar 09, 2014, 09:14:11 pm »

**
Radojica Milosavljević
P E S M E  
ratnikove uspomene iz Balkanskog i Prvog svetskog rata



DA SE SLUŠA I PAMTI

U epohalnoj opsenjenosti medijskim slikama i neuporedivom užurbanošću, skoro smo zaboravili da se kreativno koristimo jezikom. Pomodno pritom smatrajući kako je narodna kultura, koja je zasnovana na preimućstvu reči, u savremenosti malo potrebna i važna. A kada se samo malo izmaknemo iz naših prenaseljenih gradova i zađemo među polja, bregove i šume, polako počinjemo da zapažamo kako je centralna nit srpske tradicije zasnovana u selu, koje još uspeva da čuva organsku vezu sa živim izvorima te tradicije. Jedan od najviših kreativnih iskaza naše narodne usmene tradicije, jeste njegova junačka epika. A retko se gde u srpskim krajevima, kao u Mačvi, ona dugo i žilavo opirala inerciji zaborava.

Razloge za to moguće je prepoznati u okolnosti da su se neke od presudnih bitaka Srpske revolucije odvijale baš u živopisnom trouglu između Drine u Save. O tome su ispevane neke od najupečatljivijih epskih pesama. Danas znamo da su one plod stvaralačke vizije i snage Filipa Višnjića. A na takvo stanje mnogo je uticala i vrednost i popularnost romana Hajduk Stanko Janka Veselinovića. To je dugo vremena bila najčitanija knjiga. Zapravo, osim Biblije jedina knjiga koja se, za noćnih sedeljki, dugo naglas čitala. Tako su na primerima/idealima herojskih predaka odrastali i vaspitavali se čitavi naraštaji. A onda je voljom krute ideologizovane logike koja je išla za tim da se bazične odlike srpskog istorijskog identiteta i nacionalne samosvesti odstrane i zaborave, srpska junačka epika polako počela da napušta javne govore i da se seli u zaglušja seoskih zakutaka. A u njima su, u podsticajnom ozračju velikih dela tradicije i pomalo svemu uprkos, neki samosvesni i uporni pojedinci nastojali da neguju njene oblike, sadržaje i vrednosti. Tako je postalo moguće da se iz familijarnog sećanja i zaostavštine na svetlost savremenosti izvedu slikovita epska deklamovanja tvrdokornog, pamtljivog i rečitog mačvanskog seljaka Radojice Milosavljevića.

Nije čudno što su ove i ovakve njegove pesme mogle da nastanu — čudno je da su sačuvane. A još čudnije je da njegovi potomci nastoje da ih sada obelodane. Zbog toga je potrebno da se zapitamo o tome šta one danas mogu da nam kažu? O čemu važnom da nas obaveste? Na šta i kako da nas upute?

Začinjane sa namerom da sačuvaju, zapamte i prenesu sliku događaja jednog tragičnog doba, ova su pesmovana povedanja nastojala da sadržaj prilagode unapred odabranom, zadatom obliku. Otuda su oblik epskog deseterca čija je razdelna ritmička granica, nazvana cezura, pomerljiva i čija je rima uzastopna, i osmerca koji se ovde pokazao naročito pogodnim, samorazumljivo odabrani obrasci govora jer oni proističu iz tradicije na koju se i ovaj pevač-pripovedač ugleda i čije stvaralačke vrhunce neupitno sledi.

Ako u formalnom pogledu njegova kazivanja i nisu najbrižljivije izgrađena, sadržinski su ona dosta slikovito, na momente i prilično sugestivno izvođena. Svestan da se obraća živom auditorijumu, svojim najbližima na čiju je svest i savest želeo da utiče, ovaj narodski pevač tako je svoje kazivanje podešavao da ono, u širem planu, bude snabdevebno obiljem dokumentarnih pojedinosti, ali i sa osećajem da se na pogodnim mestima njegova intonacija izvede efektnije. Jer, u nameri da kod slušalaca oblikuje što uverljiviju predstavu o herojskim i moralno uzornim delima svojih junaka, ovaj je kazivač sve svoje umeće koncentrisao na izvođenje jasnih zaključaka o tragičkoj veličini njihovih nastojanja. A ona se upravo upesmljuju zbog toga što treba da se tako lakše upamte i drugima prenesu kao neuporediv primer čojstva i junaštva i da, tako predstavljena, vaspitno utiču na slušaoce i potomke.

Zbog toga su u njegov vidokrug uvođeni važni događaji Velikog rata, kakvi su bitke na Ceru i Kajmakčalanu u kojima se širokim potezima slikaju "patnje srpske", ali naporedo sa njima i sasvim lični, pa i intimni, momenti odnosa ratnika i njegove drage koja je ostala u selu. U tim su pesmama do glasa dolazile ožalošćene devojke-udavače i seoski đačići i siročići. I u njima je glas njihovog tugovanja prerastao u jasno iskazani gest protesta i gordog nemirenja sa situacijom okupacije i podaništva. Čini se da je upravo u tim pesmama u kojima se lirski elementi stapaju sa epskom naracijom, ovaj pevač i kazivač postigao najizrazitiji stepen uverljivosti i životnosti u slici i opisu.

Kazujući i "deklamujući", "pričajući spomen iz ovoga rata", ovaj epski pevač ne propušta da, u meri u kojoj je to moguće, u svoje kazivanje unese i čisto lirsku materiju. Kada u pesmi koja postaje nadgrobni, epitafski zapis on napominje tragične ratne događaje i pogibiju, odlazak ratnikov iz života, on slika posredovano kroz ratnikov iskaz: "jarko mi sunce u suton zađe". A u tom poetizovanom iskazu on je uspeo da izgradi veoma uverljivo poređenje; stilsku figuru kroz koju se slikovito sagledava kako u ratniku život trne i nestaje. Na taj način je ovaj pevač i kazivač pokazao kako ume da svoj iskaz stilski oblikuje, i tako pređe preko granica krutih okvira puke imitacije obrasca narodne epike.

Zbog toga odgovor na pitanje šta nam danas kazuju ova pevanija, ne može biti sasvim jednostavan i značenjski jednosmeran. One nam ukazuju na potrebu stalnog podsećanja na herojska dela naših predaka. Zapravo, na potrebu neprestanog negovanja rodoljubivih osećanja, kao stalnog i trajnog zaloga za budućnost. I to onu i onakvu budućnost u kojoj će srpska sveća neprestance sjati da podseti, opomene i usmeri zbunjene i posustale u našem vremenu na naš stalni dug precima i opomenu naslednicima. Otuda su ove pesme svojevrstan izraz zahvalnosti i poštovanja za napore i žrtve jednog srpskog junačkog pokolenja koje je, na početku minulog veka, učinilo podvig koji je zadivio slobodoljubivi svet.

U meri svog dara i umeća, ovaj je narodski pevač svom najbližem potomstvu i svima nama ostavio rečit spomen, nauk i podstrek za trajanje i stvaranje. Poslušajmo ga. Jer, ako prezremo i zaboravimo uzorna dela i reči naših đedova, mi postajemo samo listak na vetru u pustinji zaborava. A mi Mačvani znamo gde je naša vreža. I bićemo za nju trajno vezani sve dok umemo da čujemo, razumemo i prihvatimo oživljene glasove prošlosti. A ta je prošlost živa sve dok ima nešto važno da nam saopšti, sve dokle u nama traje. Zato, priklonimo duh uz naše narodno i zavičajno počelo i poslušajmo i ovaj daleki predački glas. On nam se rodbinski prisno obraća našim oživljenim dahom i jezikom. I sada i mi, voljno i složno, dišemo i govorimo sa njim.

Mileta Aćimov Ivkov
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #2 poslato: Decembar 09, 2014, 09:23:05 pm »

**
Radojica Milosavljević

PESME O SRPSKOM VOJEVANJU
U BALKANSKIM RATOVIMA I PRVOM SVETSKOM RATU



POZIV ZA BALKANSKI RAT

Bože mili na svem' tebi hvala
Protužila Srbadija mlada,
Od Kosova i Prilepa grada,
Zbog turskoga nevaljalog rada.
Evo ima pet stotina leta
Kako Turčin po Kosovu šeta
I sve cvelja Srbadiju mladu
Po Kosovu i Prilepu gradu.
Svojom voljom čini ružna dela,
Ruši srpske gradove i sela.
Ne da Srbu da podiže škole
Niti crkve da se Bogu mole.
Ne da Srbu veseloga dana
Sve na srce on mu lepi rana.
Ne da Srbu odgajiti sina,
Tako traje pet stotin' godina.
Još je prošlo dvajest i pet više
Kako tužan svoje suze briše.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Kad se milom dosadilo Bogu
Pozva Srbe sve u jednu slogu
Da ne trpe više crni jada,
Hoće srpstvo tamo da nam strada.
Beži Srbin u zelenu goru
Piše knjigu kralja Petra dvoru.
Pa po noći šalje pismo kradom
Sa drugim se ne zanima radom.
Kralje Petre od Srbije glavo
Zar ti nije Srbadije žao.
Kako tužna Srbadija cvili
Dosadi se i u gori vili.
Kamol' neće ovoj mučnoj raji
Majka rodi, ne sme da ga gaji,
Nego mora da ga gaji kradom,
Teško nama sa ovakim radom.
Hoće naše da ugase sveće,
Oće l' kadgod za nas biti sreće.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Kad pročita kralje ove jade
Sva kraljeva osta mokra bluza,
Od njegovi' preveliki' suza.
Misli Kralje od dve, od tri strane:
"Kako Srbu da zalečim rane?
Nemam moje još dovoljno snage
Da bih puste potukao age,
Jer je Turska sila mnogo jaka,
Nego moram tražiti ortaka."
Ne hte suze prolivati više
Nego kralju Crne Gore piše:
"Kralj Nikola Crne Gore glavo
Ako ti je naše braće žao,
Po Kosovu kada liju suze
Što ga Turska sila davno uze,
Ti sakupi tvoje Crnogorce
Da koljemo Turke kao ovce.
Pozvaćemo i grčkoga kralja,
Nek' izađe 'nako kako valja.
Pozvaćemo Bugaraše stare,
Da se Turske građevine kvare
I bugarskog pozvaćemo kralja
Da li ćemo dobit kako valja.
Svima nama mora biti tala
Jer država Turska nije mala.
U Evropi nema skoro veće,
Evo taste za nas sviju sreće."
Drugu šalje preko sinjeg mora
Do Atine, grčkog kralja dvora.
"Zlatna kruno, grčki kralju Đorđe
Nek ti vojska u boj ljuti pođe.
Evo sada za nas sretni' dana
Da se braća izleče od rana."
Sve mu kaza što je i kako je.
Treću piše kralju Ferdinandu
U koga je im'o mnogu nadu:
"Slušaj mili kralje Ferdinande
U te imam po najviše nade.
Ako bude sade srećna rada
Daćemo ti mi Jedrena grada.
Jedrene je nekad vaše bilo
Da se Tursko sad salomi krilo."
Sve mu kaza što je i kako je.
Kad je kralje rasturio knjige
Već je odma' manje imô brige.
Pa doziva odma' svoju vladu
Da naredbu po Srbiji dadu.
Neka svaki kupuje odelo
Da izvrši ovo sveto delo.
Neka žuri u svoju komandu
Jer Kosovo očekuje nadu.
Oficire traži u komande
Naređuje šta da koji rade.                                                       .
Al' ne prođe puni' mesec dana
Sva se vojska spremi za megdana.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Tri stotine i šeset hiljada,
Sve vojnika oružana mlada,
To se skupi sve za deset dana
I krete se vojska za megdana.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Da osvete našu braću dragu,
Da osvete to tužno Kosovo,
Da se srpsko tamo piše slovo,
Da se piše ime našeg Hrista
Neka sreća kao sunce blista.
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
Zauzesmo gradove i sela,
Od Srbina ne bi kakvi jada.
Zauzesmo i Prilepa grada,
Zauzesmo čak i lepo Skoplje
I u njemu pobodosmo koplje.
Zauzesmo i Bitolja grada
Od Turaka napravi se jada.
Zauzesmo i albanske gore
I stigosmo na Jadransko more.
Srbi brzo izvršiše dela
Čudila se i Evropa cela.
I kralj grčki tad je gotov bio
Svoje zemlje natrag povratio.
Crnogorci kao vatra živa
Ništa drugo nego samo pliva.
U Bugara rđavoga rada,
On ostade kod Jedrena grada.
Pa on tamo jauče i kuka,
Od zime ga osvojila muka.
Pa ponovo sade Srbe moli
Da ponesu i hleba i soli.
Pa on moli našu braću milu
Da povedu mnogo veću silu
Da bi samo još Jedrene palo,
Za njime je dugo bilo stalo.
Naša braća milostivog srca
Svakom žele neka gledi sunca.
Podiže se Stepina armija
Da se Turčin kud gode navija.
Da vi'š vojska generala Stepe
Tu uzima sve gradove lepe,
Pa oduze i Jedrena grada,
Niko nema tako sretna rada.
On povrati Ferdinandu krunu
Kad sa svojom jakom silom grunu.
Od Turaka napravio jada,
Istera ih iz Jedrena grada.
Bugari ga onda grle, ljube,
Što im nove pouzima trude
I prozvaše Srbe svojim bratom,
Zadovoljni biše našim ratom.
A kad dođe da se dobro deli
On ovako svome bratu veli:
Ne dam tebi Bitolja ni Skoplja
Dok je moga ubojitog koplja.
Našoj braći beše zato muka,
Zato sade mnoga majka kuka.
Zbog ovoga sa njim' drugog rata
Mnoga seja nema svoga brata,
Mnoga ljuba nema svoga druga,
A njemu se sva Evropa ruga.
Mnoga majka nema svoga sina,
A i on je skresan do Vidina.
Ovakvom se jadu nije nad'o,
On je gore nego Turčin strad'o.
Grehota je od samoga Boga,
Zar on ne zna da je bio sloga.
Njega je to navratio Švaba,
Sad je doš'o manji nego vraba'.
A naša je sad država veća,
To je braćo opet naša sreća.
U Bugara više sreće nema,
Ta njegova sreća negde drema.
Izgubio pola svoga sveta,
Sad tek vidi šta mu tako smeta.
Dao nam je tri okruga više,
Al' se suza lije kao kiše.
Sa njegovom štucovanom bradom
On je jade napravio kradom.
Dosta nam je obranio braće,
Sad od sebe ne zna ni on šta će.
Vratili se Turci u Jedrene,
Nek' otmu ga sad njegove žene.
Mi nećemo sa njim biti sloga,
To je kazna od samoga Boga.
Svo Kosovo i Srbija stara
Dosta dobi božijega dara.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #3 poslato: Decembar 09, 2014, 09:49:18 pm »

**
Radojica Milosavljević

PESME O SRPSKOM STRADANJU
I PATNJAMA U POROBLJENOJ OTADŽBINI
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #4 poslato: Decembar 09, 2014, 09:51:01 pm »

**
Radojica Milosavljević
P E S M E  
ratnikove uspomene iz Balkanskog i Prvog svetskog rata



Pogovor

Pesme narodnog pesnika Radojice Milosavljevića dragoceno su podsećanje na događaje i prilike u Srbiji početkom 20. veka, u vreme Prvog svetskog rata, viđene iz ugla srpskog seljaka. Njihova vrednost nije u pesničkoj bravuri visokih dometa, niti u versifikaciji stiha i stilskom preplitanju, već u čuvanju tradicionalnog narodnog pesništva koje se održalo vekovima. Upravo epski zanos oslonjen na srpsko narodno pesništvo, iskonski pokrenut slobodarskim osećanjem i nepristajanjem na ropstvo ni po koju cenu, zaslužuju da se ove pesme nađu pred današnjim čitaocem, koji zanesen formom sve češće zaboravlja suštinu rodoljubivog pesništva. Milosavljevićev iskonski nagon da u stihu, koji je prijemčiviji slušaocu njegovog doba, opiše stradanja i borbe srpske vojske i naroda tokom Prvog svetskog rata, svedoči o rodoljublju i tradiciji koja je lišena ličnog uzdizanja, a posvećena očuvanju kolektivnog pamćenja. Prepoznajući u epskom stihu način da se sačuva od zaborava važan deo nacionalne istorije, pesnik tka svoje priče o ljudima koji stradaju, o deci koja ostaju siročići, o neustrašivim vojskovođama i hrabrim vojnicima, o carevima i kraljevima, o strašnim godinama Velikog rata. Odgajan i vaspitavan, kao i većina mačvanskih domaćina, u slobodarskoj tradiciji naroda koji se našao na prvoj odbrambenoj liniji sa Turcima i Austrougarima, Radojica Milosavljević odlučio je da, koliko je umeo i mogao, iskoristi svoj dar i u pesmu stavi ono što je video i doživeo koristeći reči iz bogate riznice narodnog govora. Njegove pesme odišu autentičnošću narodnog izraza izniklog iz usmenog stvaralaštva i svakodnevnog govora. Pesnički glas autora izvire direktno iz narodne pesme spontano prenoseći doživljaje u stihove. Odgajan na pesmama Filipa Višnjića i Radojica Milosavljević je osluškivao svoje sunarodnike, prepoznavao njihova osećanja, shvatajući ih pre i bolje nego zvanična istorija. Ovi neizbrušeni stihovi beležili su kolektivno pamćenje kroz reč "pesnika-agitatora", bili su čuvari autentične individualne istorije i beležnici narodnog sećanja i tumačenja velikih događaja.

Brojni zaboravljeni pesnici iz naroda, poput Radojice Milosavljevića, pevali su o burnim događajima novije srpske prošlosti. Njihovim zaboravljanjem briše se narodno pamćenje, a ono nas dovodi do toga da danas objašnjavamo, ne samo svetu nego i sebi, uzroke i tragične posledice Prvog svetskog rata. Stoga ova zbirka nije samo dug potomaka prema đed' Radojici, već i zalog za sećanje i pamćenje jednog hrabrog epskog naroda, čiju tradiciju ne smemo zaboraviti vlastitim nemarom. Žarko Petrović u knjizi Solunske pesme zabeležio je neke od pesama iz Velikog rata opominjući nas rečima u predgovoru svoje knjige: "Stari ratnici umornim glasom, sa sećanjima koja su kod njih sveža i trajna, sa najvećim strpljenjem, pevali su mi i govorili reči nekih pesama sa kojima su od 1912. do 1918. godine ginuli, pobeđivali, radovali se, čeznuli... Uskoro, od armije Putnika, Stepe, Mišića i Bojovića neće biti nijednog živog ratnika. Ostaće njihovi potomci i naša država koju su oni stvorili..." Upravo na toj opomeni i zavetu rođena je ova zbirka, kao dug potomaka starini, jer mi koji živimo u zemlji koju su nam ostavili nemamo pravo da zaboravimo činjenice iz Prvog svetskog rata.

Prve pesme u zbirci Radojice Milosavljevića govore o balkanskim ratovima. Zatim slede pesme o početku Prvog svetskog rata i bici na Ceru. Stihovi opisuju ne samo junaštvo i borbu srpskih vojnika i oficira, već i stradanje srpskih žena i nejači. To, nažalost, nije bio plod pesnikove mašte ili rodoljubivog zanosa, već svedočanstvo istorijskih događaja zabeleženih i u zvaničnoj istoriografiji.

*U tim borbama Srpska vojska je izgubila 259 oficira i 16.045 vojnika i podoficira, od kojih je poginulo 54 oficira i 2.053 podoficira i vojnika, a ranjeno 194 oficira i 11.325 podoficira i vojnika; nestalo je 11 oficira i 2.667 vojnika i podoficira. U nastupanju, a naročito u povlačenju, Austrougarska vojska je za 12 dana okupacije, od 12. do 24. avgusta 1914. godine, počinila nečuvena zverstva, iskaljujući svoju mržnju i bes ubijanjem nedužnih ljudi — nejači, ponajviše dece, žena i staraca. Pred upad u Srbiju, komandant 9. korpusa general Fülörr, u zapovesti svojim trupama naredio je:
"Austrijska vojska vodiće rat u neprijateljskoj zemlji, čije je stanovništvo ispunjeno fanatičnom mržnjom prema Austrijancima i da prema takvom stanovništvu nikakva humanost i blagost nisu ni najmanje umesni, nego štaviše štetni...

Austrougarski vojnici su — postupajući po naređenju — ubijali, vešali, nabadali na bajonete i žive spaljivali žene, starce i decu. Ove divljačke, dotle nečuvene, zločine kao očevidac, dokumentovano i verno opisao je dr Arčibald Rajs, profesor Lozanskog univerziteta, koji je na poziv srpske vlade došao u Srbiju i prvi obavestio svet o zlodelima austrougarske vojske nad stanovništvom Podrinja:
"Naš cilj za ovaj dan bio je Prnjavor, mesto gde divljaštvo ordija Franca Josifa nije više poznavalo granica. Naša kola, kupana lepim jesenskim suncem koje produžava da sija, pored svega tog što se čovečanstvo guši u pokolju, dovode nas za kratko vreme u ovo veliko bogato selo koje je brojalo 2.400 stanovnika. Bilans onoga što su učinili Austro-Mađari u ovom selu, više je nego strašan. Sudite po ovome: 109 osoba je odvedeno u Lešnicu i ubijeno u ovom mestu. 199 stanovnika je iskasapljeno ili spaljeno, 37 odvedeno u Bosnu i od tada niko od njih nije dao glasa o sebi. 179 porodica ostale su bez imanja koja su izgorela."


Pesme u nastavku zbirke naizmenično opisuju, kako golgotu srpske vojske na putu preko Albanije, Krfa i Soluna do povratka u Srbiju, tako i patnje onih koji su ostali u pokorenoj otadžbini. Neki stihovi zazvuče kao opomena, drugi opisuju duboku patnju i tugu zbog osakaćenih života i zgaženih mladosti, ali sve potvrđuju vitalnost jednog naroda da i u bezizlazu opstane; njegovu sposobnost da kad je u pitanju otadžbina i sloboda gine i peva. U njegovim stihovima gotovo da nema oštrih reči ili kletvi. On i austrijske i nemačke careve opisuje sa dozom blagosti i ljudskosti. Kada govori o neprijatelju pre svega opisuje događaje lišavajući se prava da slika karakter osvajača. To su pesme o stradanju i otporu našeg naroda, o nesreći i gladi, o porazima i pobedama, ali i hrabrosti i u porazu i u pobedi. Kao hroničar, ovaj zaboravljeni stihotvorac, zapisuje događaje pokušavajući da dočara čitaocu ono čega nema u udžbenicima istorije — sam život u kome se odigravala istorija.

Kao đak škole u kojoj je predavao Janko Veselinović, jedan od najznačajnijih srpskih prozaista svog vremena i začetnik srpske realističke pripovetke, Radojica Milosavljević stvarao je nadahnut rečju svoga prvog učitelja i podstaknut istorijskim događajima. Ispunjen narodskom mudrošću koristio je govor svog zavičaja, pisao jezikom svog vremena, pevao spoznajom vlastitog iskustva i skromnog pesničkog znanja. Ipak, nepravedno je zanemariti tu poeziju jer po mišljenju njegovog savremenika i sunarodnika, pesnika Milorada Panića Surepa: "Naši stari bili su veoma osetljivi na jezik i negovali su ga. I, ako bi se ičemu valjalo od njih učiti i naučiti, to je čistoti jezika, naročito frazeologiji, rečenici, ritmu koji taj jezik u sebi nosi, leksici..."

Gordana Milosavljević Stojanović

_______________

* Iz knjige BITKA IZNAD OBLAKA, Cer, Gučevo, 1914, Branimir Ginić, izdavač: Muzej Jadra, Loznica, 1989.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #5 poslato: Decembar 09, 2014, 10:06:36 pm »

**
Radojica Milosavljević
P E S M E  
ratnikove uspomene iz Balkanskog i Prvog svetskog rata



ZA POTOMSTVO SAČUVANA SEĆANJA

Tamo, gde se moćna i hirovita Drina uliva u Savu, nalazi se još jedan Glogovac — mačvanski. Ovaj Glogovac je poznat po lepoti predela, po urbanizmu, dostojanstvenom narodu, a i velikanima: Janku Veselinoviću, Miloradu Paniću Surepu, Stevanu, Miloradu i Radojici Milosavljeviću... Pridošli žitelji ovog sela mahom su iz herojske Hercegovine.

Autor romana Hajduk Stanko opisao je borbu za proterivanje Turaka iz severozapadne Mačve i završio sa: "Šumi Sava i svojim šumorom priča priče o junacima... ćuti Zasavica kao stari grešnik od koga ne možeš rečce iščupati; i njeni vivci kao i njene ribe, nemi su. Ali stoji neko što remeti istoriju, što joj ništi najsjajnije primere, što je odskočio od sviju i stao u red Termopila. To je šanac na Ravnju. Kao seda starina, on je obrastao u trnje i korov ali je još ponosit, te dere nebesa."

Drugi glogovački velikan, takođe književnik i prevodilac, obavljao je više dužnosti. Bio je prvi sekretara Udruženja književnika Srbije, a kao direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture posle 1945, obišao je brojne manastire sa predlozima za hitno obnavljanje. Vodio je, sada Muzej istorije Jugoslavije, Narodnu biblioteku Srbije kojoj je položio kamen temeljac, otkrio je Spomen-stećak "Predaja ključeva Knezu Mihajlu" (rad vajara M. Paunović Rožea) 1967. godine povodom stogodišnjice oslobođenja od Turaka.

Treći po zaslugama bio je konjički kapetan, borio se na Gučevu, Ceru, Kolubari, a poginuo na Rudniku i sahranjen u porti crkve u Gornjem Milanovcu, u jesen 1915. godine. Njegov najstariji sin Milorad, prošao je ceo krvavi put Prvog svetskog rata, a po oslobođenju zaposlio se kao domar Muzeja grada Beograda. Godine 1941, kada su bombe bačene i na muzej, iz plamena je spasao brojna umetnička dela neprocenjive vrednosti...

Radojica Milosavljević (1875—1954), zemljoradnik, ratnik i pesnik priključio se braniocima zemlje prvi put 1912. godine, a kada je Austrija objavila rat Srbiji 1914, opet je krenuo. Krenula je cela Mačva koja je teritorijalno najbliža Bosni. Ceo tok ratovanja i pobede na Gučevu i Ceru, opevao je Radojica Milosavljević. Srpskoj, epskoj poeziji dodat je jedan, neobičan, poseban slučaj do sada nepoznat i najbližima. Zapravo, njegovim rođacima on je čitao i govorio svoje pesme. Neki od njih su ih znali napamet, ali nisu štampane.

Nemilosrdni, nama nepoznati kritičari negirali su vrednost ovog pevanja, a sami nisu stvorili dela ove vrste. Drugi razlog neobjavljivanja bila je i neaktuelna politička situacija bivših zaraćenih, te su se rukopisi čekajući "pravi trenutak" izgubili. I taman, kad se mislilo da su se "strasti stišale", buknuli su novi sukobi i novi razlog, za mirovanje. Dojučerašnji neprijatelji u međuvremenu postali su prijatelji, pa ne treba dirati "stare rane".

Povodom stogodišnjice Prvog svetskog rata, 2014. godine mi samo hoćemo da se setimo Joce sa Sokolca koji piše pismo svojoj verenici Ruži i daje joj blagoslov da se uda za drugog momka jer on više nema ruku na kojoj bi nosio burmu.

Najupečatljivije pesme istorijsko-dokumentarnog sadržaja, mogu se svrstati i u pedagoške. Maloletna deca kojima je otac otišao u rat, uzimaju oruđa i kreću u obradu njiva jer je to jedini način da se preživi, a "Patnje srpske siročadi" da se ublaže. U pesmi "Pismo cara Franje car Viljemu o smrti carević Ferdinanda", pesnik hronološki, deskriptivno, blagonaklono govori o događaju u Sarajevu, skoro pokroviteljski, bez mržnje. Ali i o posledicama, o svirepim odmazdama u mačvanskom Prnjavoru nad nedužnim stanovništvom. Ceo tok ratovanja i hod po mukama i gubitak nekoliko generacija u te četiri godine zapisao je Radojica na listovima karo hartije mastiljavom olovkom u kratkim predasima, najčešće noću, pa je stoga ponekad original teško čitljiv, iako ispisan lepim rukopisom. Pesnik se izvinjava u svojoj pesmi "Sa položaja Kajmakčalanskih": "Bog da živi sve srpske vojnike, to su naši ponosi i dike, što celoga zadiviše sveta, da s' spominju na hiljade leta. Ne mogu im brojati imena a toliko nemam ni vremena, i ovo je mojoj braći dosta od čoveka nepismena, prosta".

U drugoj, izgubljenoj svesci, najznačajnija je pesma "Pogibija kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju, 9. oktobra, 1934. godine" koju je naizust znala njegova sinovica Spasenija Popović, rođena Milosavljević i deklamovala je svojoj kćerki za vreme Drugog svetskog rata. U sećanju se sačuvalo nekoliko redaka. "Zabrujaše tužno zvona sa crkava, manastira, manastira i kapela, zaljulja se ceo Balkan i Evropa sa njime cela. Pogibe nam dični kralju, što je bio uzor mira, izgubismo trudbenika, sa Gučeva i Rudnika... rani Žorža pa rani i Bartu, tu veliku savezničku kartu..." Dalje opeva, da je mladi kralj Petar bio u Londonu, da je kraljica Marija bila u najdubljoj crnini, pokrivena lica, i ceo tok sahrane na Oplencu. Ovoj pesmi pripada i opisan događaj, poseta kralja Aleksandra Kosovu. — "Zapalio Miličine sveće, što j' carica zaveštala ovo, da zapali onaj vladar koji tužno osveti Kosovo"... Zagubljena je i pesma "Ratnikovo dete" — Ako budem živ, znam ja ko je kriv". Ona je u ovoj zbirci rekonstruisana po sećanju.

Pesme Radojice Milosavljevića dugo su bile glogovčanima jedini izvor informacija o osiromašenima, opljačkanima, kako onima koji su bili u bežaniji, čak tamo do Radikine Bare, "Gde se dživdžan verao po ćandiji", tako i onima koji su stoički u najsvirepijim uslovima opstojavali u svojim opustošenim domovima. A kada je došlo oslobođenje 1944. godine sedeo je deda Radojica u svom dvorištu ispod velike kruške pljuskače. Mladi partizanski komesar projahao je šorom, zaustavio se i upitao ga: "Deda, je li ovo tvoja kuća?" — "Jeste sinko!" — "Slušaj deda, dok se vratim s kraja sela, hoću da si skinuo te ozidane natprozornike, sa tim ukrasima, delovima krune". — "Sinko, ja sam se pod tom krunom borio, meni ne smeta, a tebi ako smeta, ti razruši", odgovorio mu je deda Radojica. Komesar je odgalopirao do kraja šora, prema Klenju. Pri povratku, nije se zaustavio, natprozornici-bareljefi su i danas ukras kuće koja je nedavno osvetljena uličnom rasvetom i pruža prijatnu sliku.

Namera potomaka je da se ove pesme štampaju jer vreme uzima svoj danak, a istini za volju, sadržaj je i sada, posle sto godina, aktuelan. U posleratnim godinama, deda Radojici su se obraćali i nesrećni roditelji da napiše epitafe poginulim i umrlim mladima u Drugom svetskom ratu.

"I ja sam jošte živeti trebao, da gledam sunce, mesec i nebo, da živim, radim, svud na sve strane, da hranim majku pod stare dane al' rato kleto život mi uze, mama i seja da liju suze"...

"Gledajte sliku, čitajte reči, trudio se tata čedo da leči, roditeljska ljubav bila je jaka, da spase čedo svog malog đaka al' boljci mojoj lek se ne nađe..."

Radojica Milosavljević je sahranjen na groblju u Glogovcu blizu groba Janka Veselinovića. Obojica su bili prirodno obdareni bez priprema za poziv pisca, a svaki ponaosob je dao veliki doprinos srpskoj pisanoj reči.

Desanka Popović Mitrović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #6 poslato: Decembar 18, 2014, 09:16:10 pm »

**




            RADOJICA MILOSAVLJEVIĆ

Radojica Milosavljević rođen je 1. februara 1875. u selu Glogovcu, srez Mačvanski, na severozapadu Srbije kao peto dete u porodici. Majka mu se zvala Živka. Otac Andrija bio je narodni poslanik u obrenovićevskoj Srbiji. Imao je braću Stepana i Stevana i sestre Stevaniju i Anđeliju. Kada je Radojica 1882. napunio sedam godina učitelj u glogovačkoj školi bio je pisac Janko Veselinović. Iako je u svom selu službovao samo dve godine Janko Veselinović očigledno je tadašnjim đacima preneo ljubav prema pisanoj reči.

Kao pismen seljak i samonikli pesnik Radojica se obrazovao koliko su prilike dozvoljavale. Njegove pesme svedoče da je bio informisan kako o političkim zbivanjima u Evropi, tako i o vojnim pohodima u vreme balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Zasluge za to nesumnjivo pripadaju porodici iz koje su potekla dva narodna poslanika, jedan je bio Radojicin otac Andrija, a drugi brat od strica Živan. Samo se njihovim ugledom i ličnom sposobnošću može objasniti činjenica da su se iz nevelike porodice, poreklom iz jednog od najmanjih mačvanskih sela, našli na mestu narodnih poslanika u dva skupštinska saziva, na prekretnici 19. i 20. veka, u teškim vremenima stvaranja i odbrane srpske države.

Po sećanju starijih glogovčana, deda Radojica, kako su ga od milja zvali, bio je veselog duha, spreman da od svake seoske zgode načini pesmu. Njegove pesme deklamovale su se ne samo u porodičnom krugu, već i na seoskim skupovima. Često je i sam govorio svoje stihove o događajima iz seoskog života na sedeljkama i prelima. Umro je 29. decembra 1954. godine. Sahranjen je na glogovačkom groblju.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: