Nauka o književnosti & Uloga i značaj književnosti
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « KNJIŽEVNOST « Uvod u književnost • Priroda i smisao • Proučavanje književnosti « Nauka o književnosti & Uloga i značaj književnosti
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nauka o književnosti & Uloga i značaj književnosti  (Pročitano 31585 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Avgust 31, 2011, 07:48:06 pm »

*

K N J I Ž E V N O S T


NAUKA O KNJIŽEVNOSTI, DEFINICIJE OSNOVNIH POJMOVA: KNJIŽEVNA TEORIJA, KRITIKA I ISTORIJA

Književnost je stvaralačka delatnost, umetnost. Nauka o književnosti, sa druge strane, predstavlja jednu vrstu znanja, odnosno učenosti, koje se mora izražavati intelektualno, u obliku logički doslednog sistema. Proučavanje književnosti mora biti racionalno, iako je njegov predmet najčešće iracionalan.
 
Teorija književnosti proučava opšta načela, kategorije i merila, dok se književna kritika i istorija bave pojedinačnim delima, s tim što ta dela istorija posmatra kao hronološki niz, a kritika uglavnom statički. Međutim, ti pristupi se prožimaju; književnu teoriju je moguće stvoriti jedino na temelju proučavanja pojedinačnih književnih dela. Isto tako, kritika i istorija bi bile besmislene bez nekog sistema pojmova koji im pruža teorija. U pitanju je dijalektički proces uzajamnog prožimanja teorije i prakse.
 
U najužem smislu, termin "teorija književnosti" označava sistemsko proučavanje književnosti i metode analize književnih dela. U širem smislu, ovaj pojam obuhvata i u sebe uključuje mnoge srodne discipline, kao što su intelektualna istorija, filozofija, estetika, etika i sl. Pod teorijom književnosti podrazumevamo i širok spektar različitih pristupa tumačenju književnog umetničkog dela.
 
Književna kritika se bavi opisivanjem, interpretacijom i vrednovanjem pojedinačnih književnih dela.
 
Bilo je pokušaja da se književna istorija odvoji od teorije i kritike. U odnosu na kritiku, ističe se vrednosna neutralnost istorije književnosti, ali ovakvo odvajanje je neodrživo, jer ne postoje vrednosno neutralni sudovi; prilikom izbora reprezentativnih dela za neku epohu nemoguće je izbeći vrednovanje istih. Takođe, istorija književnosti tvrdi da poseduje neke sopstvene uzore i merila, tačnije služi se uzorima i merilima drugih vremena; postoji shvatanje da istoričar književnosti mora ući u duh prošlih vremena i prihvatiti njihove uzore, istovremeno odbacujući sopstvene predrasude. Ovo gledište, prema kom svako doba predstavlja samodovoljnu celinu koja se izrazila u vlastitom tipu poezije, nemerljivom nijednim drugim tipom, naziva se istorizam ili književni relativizam. Karakteristično je uverenje da je neophodno rekonstruisati piščevu nameru i utvrditi da li je ostvarena. Ipak, smisao književnog dela ne iscrpljuje se njegovom namerom, niti je njoj ekvivalentan. Ukupno značenje umetničkog dela ne može se definisati samo značenjem koje je imalo za autora i njegove savremenike. Uostalom, nemoguće je da pri rasuđivanju o prošlosti ipak ne budemo ljudi svog vremena. Kada govorimo o nekom umetničkom delu, moramo ga povezati kako sa vrednostima njegovog doba, tako i sa vrednostima svih sledećih razdoblja; ovo shvatanje koje odbacuje i relativizam, i apsolutizam, koji mu je suprotan, naziva se perspektivizam. Najvažniji je uvid da je književno umetničko delo u isti mah i večno, i istorijsko.


Valentina Đorđević | Interpretacije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Februar 14, 2012, 08:36:40 pm »

**

K N J I Ž E V N O S T


SAZNAJNA ULOGA I ZNAČAJ KNJIŽEVNOSTI

"Književna dela pružaju čitaocu saznanja o prirodi, o društvenoj stvarnosti i ljudima određene epohe, o ljudskim odnosima; ona obogaćuju čoveka znanjem."

Svaki pisac slika život i društvo onako kako ih on vidi, ali i sa stanovišta klase kojoj pripada. Zato se uvek moramo zapitati da li je takva slika verna, i da li se istine koje pisac saopštava o životu, njegova shvatanja i pogledi, mogu prihvatiti.


VASPITNA ULOGA I ZNAČAJ KNJIŽEVNOSTI

"Književna dela, osim saznanja koja pružaju čitaocima, deluju vaspitno na njih, utiču na njihovo moralno izgrađivanje, razvijaju kod citalaca težnju za ostvarenjem estetičkog ideala, težnju ka lepom, uzvišenom i savršenom — ona i vaspitavaju čitaoca. Dok čita jedno književno delo, čitalac saznaje mnogo šta: i dobro i zlo, i lepo i ružno o ljudima u životu i opredeljuje se uvek za ono što je dobro i lepo, što služi napretku čovečanstva, a osuđuje ono što je zlo i ružno, i želi da se bori protiv svega nazadnoga u društvu...

Upoznajući se iz knjige sa raznim ličnostima, njihovim karakterima, stremljenjima i postupcima, čitalac ne samo što proširuje krug svojih saznanja, no doživljuje sudbine svojih junaka, podaje se njihovom uticaju, prihvata njihova shvatanja, menja svoja mišljenja i poglede, postaje ne samo obrazovaniji no i drukčiji u svom odnosu prema ljudima i zbivanjima u životu — jednom reči, on se i vaspitava književnim delom... Književnost utiče na formiranje jjudskog karaktera, na oplemenjivanje i oblagorođavanje čovekova duha...

Međutim, treba napomenuti da će jedno književno delo uticati vaspitno, tj. pozitivno u opštem smislu, samo onda ako vaspitni uticaj njegov proističe prirodno, ako se on ne nameće čitaocu, no čitalac stvara sudove o životu, stiče saznanja i dočarava istine o njemu kao prirodnu posledicu samog životnoga toka, prikazanog u delu, kada su ličnosti u književnom delu prirodne i verne životu — jednom reči, ako se slika o životu i životna stvarnost podudaraju".


DRUŠTVENA ULOGA I ZNAČAJ KNJIŽEVNOSTI

"Svaki pisac, pravi umetnik, u svom književnom delu ostvaruje i neku svoju ideju, neko svoje shvatanje o životu i svetu i tako istovremeno ostavlja i neku vrstu poruke čitaocima, sugestiju da teži ka usavršavanju ljudskoga društva i čovečanstva. Samim tim on utiče na promene u društvu, na progresivna društvena kretanja."

Zato se i kaže da književnost ima društveni karakter i da je književno delo — društvena pojava.

Gorki je govorio: "Sve ono što je veliko u književnosti, što će ostati da živi kroz vekove, sve to ne živi zato što je dobro poslužilo umetnosti nego zato što je dobro poslužilo životu. Prava umetnost koja je potrebna čovečanstvu služila je uvek duhovnom i socijalnom oslobođenju čoveka."

Ivo Andrić kaže: "Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema.

Pripovedač i delo ne služe ničem ako na jedan ili drugi način ne služe čoveku i čovečnosti."


Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: