Ljubomir Micić (1895―1971)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljubomir Micić (1895―1971)  (Pročitano 22628 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 10, 2012, 09:28:13 am »

*




LJUBOMIR MICIĆ
(Jastrebarsko, 16.11.1895 — Kačarevo, 44.06.1971)

Ljubomir Micić je bio srpski pesnik, prozni pisac, književni kritičar, glumac i osnivač srpskog avangardnog pokreta zenitizam. Najznačajniji segment njegovog rada predstavlja pokretanje i uređivanje časopisa Zenit, mesečne internacionalne revije za umetnost i kulturu, koja izlazi od februara 1921. do aprila 1924. u Zagrebu, potom od 1924. do decembra 1926. u Beogradu.

Objavljena su 43 broja ovog časopisa, koji je tokom godina donosio brojne manifeste, različita likovna rešenja, saradnike i tekstove.

U početku Micić sledi ideje ekspresionizma, o čemu svedoči i programski tekst koji izlazi u prvom broju časopisa, Čovek i umetnost, kao i tekstovi Crnjanskog, Vinavera, Petrovića, Matića, koji povremeno pišu za Zenit, sve do juna 1921, kada Micić zajedno sa Ivanom Golom i Boškom Tokinom objavljuje Manifest zenitizma.

Micićev značajan saradnik postaje njegov brat Branislav Micić, poznatiji pod pseudonimom Branko Ve Poljanski, koji je u Ljubljani pokrenuo časopis Svetokret, nakon čijeg gašenja se priključuje Zenitu. Ubrzo dolaze u sukob i sa dadaistima, želeći da zenitizam odvoje od drugih avangardnih pokreta.

Zenit je bio časopis internacionalnog karaktera, u kome su mnogi istaknuti umetnici tog vremena objavljivali svoje radove na francuskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, esperantu... Posebno su značajne veze sa italijanskim futuristima, pre svega sa njihovim idejnim tvorcem Filipom Tomazom Marinetijem, što govori o afirmativnom odnosu zenitista prema novim tehničkim i tehnološkim dostignućima.

Zenitizam predstavlja izvorno srpski avangardni pokret, koji jedini uspeva da pređe granice tadašnje Jugoslavije i postane poznat i cenjen u Evropi.

S druge strane, nakon raskida sa ekspresionistima, Micić počinje da zastupa drugačije ideje, koje postaju osnova poetike zenitizma: ideja Barbarogenija, zalaganje za balkanizaciju i varvarizaciju Evrope. Ovakve težnje ka primitivnom i izvornom javljaju se nakon Prvog svetskog rata, nastaju iz razočaranja u zapadnoevropske vrednosti i zasićenosti zapadnoevropskom kulturom.

Micić smatra da Balkan, kao još uvek neistraženo područje, nudi svežinu, neiskvarenost, sposobnost regenerizacije klonulog zapadnoevropskog čoveka.

Pored svih protivrečnosti, nacionalizma s jedne i saradnje s evropskim umetnicima s druge strane, pored različitih saradnika, želje za raskidom sa ostalim avangardnim školama, Zenit sve vreme svog postojanja ostaje okrenut novinama, novijim medijima i granama umetnosti (radiju, filmu, džezu), zastupajući antitradicionalizam i antimilitarizam, sa čovekom u središtu pažnje.

Pokrenut idejama ruskih avangardnih umetnika, Micić zastupa konstruktivistički pristup stvaralaštvu, koji ne priznaje nadahnuće i zanos, već svestan umetnički rad, s jasno određenim ciljem i namerom.

Na takvom pristupu zasnivali su se i likovni radovi na Međunarodnoj Zenitovoj izložbi nove umetnosti, održanoj 1924. godine u Beogradu.

Nakon 1926.godine Micić i Poljanski odlaze u Pariz i u tom postzenitističkom periodu njihova aktivnost se pre svega usmerava na likovnu umetnost i saradnju sa slovenačkim avangardistima, kao i sa slovenačkim avangardnim časopisom Tank. Micićev književni i publicistički rad možda na sadržinskom planu ne donosi bitne pomake i vrednosti, dok su oni izuzetno zastupljeni na planu forme, koja se približava likovnoj umetnosti, veštini izrade plakata, filmu, o čemu govori kasnija afirmacija ovih umetnosti.

Pored brojnih manifesta i programskih tekstova objavljenih mahom u Zenitu, ali i drugim časopisma, njegova značajna dela predstavljaju i zbirke pesama:

  • Ritmi mojih slutnja (1919.)
  • Ritmi bez sjaja (1919.)
  • Istočni greh (1920.)
  • Misterij za bezbožne ljude čiste savesti (1920.)
  • Spas duše (1920.)
  • Stotinu vam bogova (1922.), koja biva zabranjena iste godine, te se pojavljuje pod nazivom *Kola za spasavanje, takođe zabranjena,
  • Aeroplan bez motora (1925.)
  • Antievropa (1926.)

Njegovi radovi prevođeni su na nekoliko evropskih jezika i objavljivani u tadašnjim avangardnim časopisima. Takođe je objavio i nekoliko romana na francuskom jeziku.


Literatura
 
Gojko Tešić, Antologija pesništva srpske avangarde 1902.-1934., Svetovi, Novi Sad, 1994.
Irina Subotić, Od avangarde do arkadije, Klio, Beograd, 2000.
Miloš Crnjanski, Ljubomir Micić: Ritmi mojih slutnja, Riječ SHS, I/273, 1919.
Ilija Jakovljević, Spas duše. Pjesme Ljubomira Micića, Narodna politika, III/76, 1920.
Božidar Borko, Antievropa, Jutro, VII/246, Ljubljana, 1926.
Radovan Vučkovičć, Avangardna poezija, Banja Luka, 1984.
Julijan Kornhauzer, Dadaistička poezija zenitista u krugu srpske avangarde, Savremenik, XXIV/4, 1978.


Wikipedia
Fotografija: Digitalna Narodna biblioteka Srbije
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 10, 2012, 09:33:13 am »

*





LJUBOMIR MICIĆ

Ljubomir MICIĆ (Sošice, Jastrebarsko, 1895 ― Kačarevo kod Pančeva, 1971).

Potpisi, pseudonimi i šifre: Ljubomir Petrov-Micić, Lj., Mć., Ljubomir P. Micić, Lj. P. Micić, Glinski, Ljutica Glinski, Lj. Micić, Lj. M., L. M., Zenitista, Petar Tintor, Ljubomir Mitzitsch, Lioubomir Mitzitch, L. Mitsitch.

Osnovni podaci: Micićevi roditelji potiču iz Banije. Otac Petar, kraljevski lugar, poreklom iz Majskog Trtnika, i majka Marija, rođena Stojić, poreklom iz Majskih Poljana. Osnovnu školu pohađao u Glini i tu je prvi put doživeo bioskop, cirkus, putujuće pozorište i prvu železnicu u Baniji, što je snažno obeležilo njegovo kasnije stvaralaštvo. Od rane mladosti pokazuje interesovanje za umetnost, posebno za pozorište, dramu i glumu. U porodičnoj kući, od majke, "koja je znala naizust možda celu 'Pevaniju' i mnoge pesme Brankove", učio je poeziju, kao dete, često i rado recitovao, u studentskim danima napisao dramu Na obali života, koju je kasnije spalio. Sa recitacijskim nastupima nastavio je i docnije, kao srednjoškolac u Karlovcu, u Omladinskom udruženju Polet. U Zagrebu, gde nastavlja školovanje osniva (1913/14) u svojstvu sekretara Srpskog srednjoškolskog udruženja (SSU) pozorište koje je izvodilo predstave u dvorani Srpskog sokola (Bogovićeva ulica br. 7); bio je tada upravnik, dramaturg, reditelj, scenograf, glumac i "sve ostalo". Na repertoaru su bili komadi B. Nušića, K. Trifkovića i dr. Maturira u Zagrebu (1914); četiri godine kasnije završava studije filozofije na Filozofskom fakultetu u istom gradu. U studentskim danima on je vojnik tokom Prvog svetskog rata, a kasnije i glumac. Mobilisan je ujesen 1915; pohađao Školu rezervnih oficira u Rijeci (1916), okončao kurs za višeg bolničara; upućen je u Galiciju na front. Do fronta putuje vozom, preko Karpata, i pešice; suočen je sa prizorima ratnih strahota. Od mučnog i opasnog života vojnika ― pretila mu je opasnost da bude streljan ― spasao se imitirajući ludilo. Dopremljen je u Zagreb i zatočen u vojnu bolnicu (bivšem samostanu) u Samoboru (1916/17).

Micić u teatru: U Samoboru je sreo pisca Peciju Petrovića čijim posredstvom je bio angažovan u Osiječkom pozorištu (od septembra 1917. do januara 1918). Iako je nastupao u raznim ulogama, i prema napisima u nekim listovima, bio dobro prihvaćen, napušta Pozorište zbog neslaganja sa tadašnjim upravnikom Nadvornikom. Glumio u: Hasanaginici M. Ogrizovića (igrao Imotskog kadiju); Gospođi X, autora A. Bisona; Nebeskoj kugli G. A. Kajavea, R. de Flera i E. Reja; Žabici G. Zapoljske; Glupom Jakovu T. Ritnera; Faunu E. Knoblauha. Na poleđini fotografije sa Micićevom likom nalazi se njegov zapis od 27. decembra 1917: "Bratu Branku, za sećanje na godinu u kojoj smo obojica pošli trnovitim stazama umetničkog glumačkog delovanja. Možda će nas ovo polje više zbližiti!?". Iz iste godine potiče i nesignirani, po svoj prilici nedovršeni portret Lj. Micića (sada u Narodnom muzeju, Beograd), rad Milivoja Uzelca; ovo se može zaključiti na osnovu pisma Anuške Miciću, pisanog 20. maja 1920. U pismu ona govori o "hamletovskom portretu sa tamburom-bugarijom", što znači: "žice zvukova tužnih". Njegove druge portrete radio je Mihailo S. Petrov u beogradskoj fazi zenitizma. Micić nastavlja pozorišnu karijeru sa Pecijom Petrovićem u Samoboru; sa njim planira da osnuje stalno srpsko pozorište u Dubrovniku ili u Splitu. U proleće 1918. prisustvuje ― prema Anuškinoj prepisci i Micićevoj tvrdnji ― "velikom istorijskom zboru slovenskih naroda" u Pragu. Tokom te godine je, kako sam kaže, (Zenit, br. 41, 1926) "prvi nosio zastavu 'oslobođenja' u jednoj prečanskoj varoši", "puškom branio 'nov red i poredak'", "prevodio pukove na prisegu" Narodnom vijeću Slovenaca, Hrvata i Srba. Kao "svršeni filozof" Zagrebačkog sveučilišta postao je njegov poverenik za kotare Glina i Petrinja (30. oktobra 1918, prema legitimaciji izdatoj u Zagrebu). Svoje pesme, napise o pozorištu, književnosti i likovnoj umetnosti objavljivao je od 1918. godine u časopisima i listovima Izložba (Vršac), Ilustrovane novosti, Savremenik, Riječ Srba-Hrvata-Slovenaca, Omladina, Književni jug, Novosti, Jugoslavenska njiva, Agramer Tagblatt, Dom i svijet, Nova Evropa, Kritika, Jutarnji list (sve u Zagrebu), Zvono (Sarajevo), Maska (Ljubljana). Tokom 1919. dobio je status novinara-saradnika u zagrebačkom političkom dnevniku Novosti, (u njima širi ekspresionizam i pribavlja mu pristalice, prema Iliji Jakovljeviću); istovremeno objavljuje prvu zbirku pesama Ritmi mojih slutnja, koja skreće na sebe pažnju M. Crnjanskog, s obzirom na inovativnost stiha, kratkoću pesničke forme, mada patriotski aspekt u njima Crnjanski odbacuje. Ubrzo potom sledi druga zbirka Spas duše (1920), koja ― prema predgovoru Tina Ujevića ― predstavlja neku vrstu mešavine "misticizma i čulnosti". Obe pesničke knjige ilustrovane su crtežima Anke Krizmanić. Iste godine sledi ekspresionistička dramska poema Istočni greh ― Misterij za bezbožne ljude čiste savesti (naslovni list i vinjete izradio Vilko Gecan; dva izdanja), prožeta filozofskim smislom, bliska lirskoj drami simbolizma. Micićeva poezija ulazi u originalu i u prevodu u reprezentativni izbor moderne hrvatske, južnoslovenske (na nemačkom) i jugoslovenske lirike (u antologiji Vers libres, koju je priredila i na francuski prevela Ani Sela, pseudonim Ane Čele; Zagreb 1920). Uz Micića, u antologiji su zastupljeni: M. Crnjanski, M. Krleža, G. Krklec, A. B. Šimić, Osim toga, Nikola Polić ističe Micića kao pesnika, koji zajedno sa A. B. Šimićem, M. Krležom i A. Cesarcem, neguje slobodni stih. Prema nekima, Micić je prvi u Zagrebu istupio sa idejom osavremenjavanja načina čitanja i predstavljanja moderne poezije.

Vreme Zenita: Radikalni preokret u Micićevom radu i stvaralaštvu nastupa februara 1921, u vreme kada on pokreće Zenit ― Internacionalnu reviju za umetnost i kulturu. Javlja se sa različitim podnaslovima, formatom, ritmom i mestom izlaženja (Zagreb, Beograd; zagrebačka faza časopisa završava se 24. majskim brojem 1923, kada Micić, zbog jednog politički provokativnog članka o Stjepanu Radiću i hrvatskoj kulturi prenosi redakciju u Beograd). Zenit se održao do decembra 1926. (objavljena ukupno 43 broja). Micić je bio u tesnom dodiru sa srpskim, hrvatskim i slovenačkim piscima i umetnicima, i sa istaknutim predstavnicima kulture Istoka i Zapada. Njegove antitradicionalne programske koncepcije i umetnička praksa (ideja o balkanizaciji Evrope, propasti Zapada, barbarogeniju, Balkanu kao šestom kontinentu i dr.) uključivale su i niz novina na području likovne umetnosti, opreme i tipografije časopisa. Pokrenuo je Biblioteku Zenit (1921), osnovao Galeriju sa delima domaćih i inostranih modernih i avangardnih umetnika (1922), bavio se propagandnim radom, priredio Međunarodnu izložbu nove umetnosti (1924), učestvovao u sekciji jugoslovenskog zenitizma na izložbi Revolucionarne umetnosti Zapada u Moskvi (1926). održao nekoliko predavanja i večernji: svim tim aktivnostima uključio je Zenit u red ostalih radikalno orijentisanih glasila tadašnje Evrope. U svojim delima, objavljenim u okviru edicije Zenitove biblioteke, Micić se izjašnjavao i po pravilu stvarao programski, i to u žanru manifesta (Manifest zenitizma, 1921); razrađivao je formalne i tematske aspekte zenitizma u poeziji (Aeroplan bez motora, 1925); Antievropa, 1926), i na originalan i eksperimentalan način se ogledao u poližanrovskim vidovima stvaralaštva (Stotinu vam bogova, delo poznatije pod nazivom Kola za spasavanje ― naziv Micić dao nakon zabrane i cenzure 1922). Istog programskog usmerenja je i Micićev Album Arhipenko ― Nova plastika ― (od 1. jula 1922, br. 387). U Berlinu, zajedno sa suprugom Anuškom, sreće redaktore nekih književno- umetničkih časopisa (H. Valdena, I. Erenburga i El Lisickog, koji će urediti Rusku svesku ― Zenit, br. 17―18, 1922), umetnike, pisce i pesnike (K. A. Vilink, F. R. Berens); ulazi u filmske krugove (A. Nilsen, K. Fajt), prisustvuje izvođenju pozorišnih predstava i zatvorenim projekcijama filmova u filmskomstudiju. Sa bratom Brankom Ve Poljanskim organizovao je demonstracije, politički i kulturno obojene, protiv indijskog pesnika i filozofa Rabindranata Tagore prilikom njegove posete Beogradu (decembra 1926). Jedini povod za policijsku zabranu časopisa bio je članak "Zenitizam kroz prizmu marksizma” autora dr M. Rasinova, objavljen u poslednjem broju Zenita (br. 43, 1926). Posle toga, Apelacioni sud je podigao optužbu protiv urednika Micića zbog navodnog širenja komunističke propagande i posrednog poziva građana da silom, monografija o poznatom vajaru (1923), budući da projektuje ideju o zenitističkoj skulpturi. Micićeva koncepcija o pragmatičkoj misiji časopisa podrazumevala je javne nastupe, propagandu i demonstracije. Organizovao je zenitističke večernje koje su davale presek rada grupe (Zagreb, Beograd) i propagandni put u Minhen i Berlin jula-avgusta 1922. Zbog zahteva da mu se odobri studijski boravak u inostranstvu, premešten je sa službom u Mitrovicu a na odbijanje da prihvati novo radno mesto, otpušten je iz Kr. Muške učiteljske škole u Zagrebu 25. juna 1922. na osnovu rešenja Pokrajinske uprave za Hrvatsku i Slavoniju aktom br. 22. 413. O tome ga obaveštava Ravnateljstvo te škole pismom putem revolucije menjaju društveni poredak, po ugledu na Rusku revoluciju.

Egzil (1927―1936): Ove političke optužbe primorale su Micića da u noći između 15. i 16. decembra 1926. napusti Beograd i preko Zagreba i Sušaka pobegne u Rijeku gde je 17. decembra bio uhapšen. U zatvoru je ostao do 23. decembra, a zatim je, uz posredovanje T. F. Marinetija, krenuo za Pariz 14. januara 1927. U očekivanju dozvole da napusti Rijeku, boravio je u Opatiji kod Vjere Biler, gde je sreo L. Pirandela i prvu glumicu njegovog pozorišta u Rimu. Od 6. do 9. januara 1927. posetila ga je supruga Anuška; ona je verovatno sa sobom donela brojna umetnička dela koja je Micić preneo u Francusku, u zemlju u kojoj počinje period njegovog devetogodišnjeg života u izgnanstvu (1927―1936). Prema Micićevim autobiografskim beleškama, na pariskoj stanici ga je 15. januara dočekao I. Gol, bivši saradnik Zenita. U Parizu je najpre odseo u hotelu Cèdre, a zatim se nastanio u Medonu (Vila Zenit, rue des Jardies 14, kasnije rue des Galons 65). Nastavio je svoj književni rad objavljujući na francuskom jeziku uglavnom autobiografske romane sa filozofskim i istorijskim implikacijama, ili dela koja u romanesknom obliku dalje razvijaju zenitističke ideje i lik barbarogenija, glavnog nosioca tih ideja: Hardi! A la Barbarie. Paroles zénitistes d'un barbare européen (1928; knjigu ilustruje njegov brat B. Ve Poljanski; originali su sačuvani u Micićevoj zaostavštini), zatim Zeniton, L'Amant de Fata Morgana (1930), Les Chevaliers de Montparnasse (1932), Etre ou ne pas être i Après Saraïevo ― L'Expédition punitive (1933), Rien sans Amour (1935) i Barbarogénie le Décivilisateur (1938). Ubrzo po dolasku u Pariz Micić uspostavlja vezu sa predstavnicima slovenačke avangarde, Avgustom Černigojem, vođom Grupe konstruktivista i Ferdom Delakom, glavnim nosiocem novih pozorišnih tendencija u Sloveniji. Tako Micić u Parizu, na poziv Ferda Delaka sarađuje i zastupa Tank, revue internationale active (1927/1928). Tokom pariskog boravka Micić je nastojao da obnovi izlaženje časopisa Zenit (izdao je plakat-letak Zenit en Emigration) i otvori umetničku galeriju. U pariskoj sredini družio se sa umetnicima, piscima, urednicima časopisa (E. Malspin, S. Arno, M. Sefor, S. Šaršun, I. i K. Gol, P. Derme, A. Adamov, A. Barbis, T. Cara i dr.).

Napuštanje zenitističkih pozicija: U Beograd se vraća 1936. Godine 1940, 25. maja objavljuje Manifest srbijanstva u svom autorskom književno-političkom časopisu Srbijanstvo (bio urednik i direktor; redakcija se nalazila u Njegoševoj ulici br. 69; na toj adresi Micić je sa suprugom Anuškom živeo do preseljenja u ul. Prote Mateje 18). Za vreme Drugog svetskog rata i kasnije nije učestvovao u književnom i umetničkom životui njegova avangardna aktivnost je pala u zaborav. Posle rata kontaktirao je sa veoma malim krugom ljudi u zemlji, ali je zato vodio živu prepisku sa inostranstvom; na mnoge adrese slao je svoje "bibliofilske sveske", kucane na pisaćoj mašini u desetak primeraka, na tankom papiru u boji, sa konstruktivističko-zenitističkom opremom ručne izrade (pečati, linije, boja, fotografije, isečci iz štampe, reklame sa proizvoda i sl.; pojedini od tih elemenata već su korišćeni u zenitizmu). U ovim sveskama evocirao je herojsku prošlost časopisa, pokreta i svoju lično, ugled i uspeh koji je Zenit imao u inostranstvu, a nepriznavanje u zemlji. Pisao je o Srbima i Hrvatima, zauzimao se za ćirilicu, raspravljao o pojedinim problemima svakidašnjice. U antologiji Odes à Paris (éd. de la Revue moderne, Paris 1962) objavljena je njegova poema Requiem pour Anouchka ― Gloire à Paris (str. 146―147). Umro je u staračkom domu u Kačarevu 14. juna 1971. sa lekarskom dijagnozom ― zapaljenje pluća. Sahranjen je pored supruge Anuške, na Novom groblju u Beogradu o trošku dvojice mlađih prijatelja koji su brinuli o njemu i sa njim proveli poslednje časove.

Interesovanje za Micićevu ličnost obnovljeno je šezdesetih godina i kretalo se uzlaznom linijom sa novim talasom istraživanja evropske avangarde dvadesetih godina. Od tada je objavljeno niz knjiga, studija i tekstova, priređeno više izložbi, snimljeno nekoliko filmova i televizijskih emisija. U njima se postepeno slagala slika o značaju i vrednosti Micića kao književnika, kritičara, urednika časopisa i knjiga, kao tvorca, animatora i propagatora radikalno novih književnih i umetničkih tendencija.

Tekst i fotografija: V.G. ― I.S. | Narodna biblioteka Srbije Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 10, 2012, 09:33:40 am »

*
Stihovi Ljubomir Micić


BARBAROGENIJE

Moja nova pesma je besna munja matere sunca
Sav obruča zemlje je gorući ekvator
Hej otkuda vi zraci pobune marsove

Moji su osećaji otupeli za obične ljubavi ljudske
Ti čija se to mržnja ukočila pod mojim pogledom
Moja su pleća preuska za buntovne valove novih planeta

Mada ponosan ljubim jednu jedinu ženu
Avaj
Samo sam nov zemaljski čovek starog nevremena

Lako je vama laka marsovska telesa
Vi možete padati i lomiti krila koliko vam drago
Vi možete u slobodi da se uzdignete
Ja
Ja ne smem ni da pokleknem
A kamoli pasti na ovoj planeti

Još divljački sam vezan i ne mogu da se propnem
Ah divlje bi da riknem u planine balkanskoga kontinenta

Zverski uhvaćen u lisičine istoka i zapada
Jaoj

O vi marsove bedevije i suludi fantomi
I vi ždralovi raskrinkane evropske venere
Vi ne znate za grčeve ove tužne jednom pregažene zemlje

Vi ni ne slutite proklete turske meridijane
Vaša su braća uzalud lokala mladu balkansku krv

Neka ― na mnogaja leta: vaša mržnja i moja ljubav
Naša je zastava danas nebo
Moja je otadžbina od vajkada zemlja

I još ćemo se vijugati na bogovskim vešalima
Aman
Ali nove bolove osvetiće barbarogenije.

Iz knjige Antologija dadaističke poezije, Bratstvo-Jedinstvo, Novi Sad, 1985.

Pesma na dan
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 14, 2012, 10:22:50 am »

**
Stihovi na francuskom Ljubomir Micić


BARBAROGÉNIE

Mon nouveau poème est l' éclaire violent de la mère du soleil
Le cercle entier de la terre est un équateur en flammes
Hé! D'ou venez vous rayons de la rebellion du Mars
Mes sentiments sont insensible pour les amours communs des hommes
La haine de qui donc s' est engourdie sous mon regard
Mes épaules sont trop étroites pour les flots rébels de nouveaux planètes
Quoique j'aime avec orgueil une seule femme
Hélas
Je ne suis qu'un nouvel homme terrestre du vieux contretemps
Rien de plus facil pour vous corps légers du Mars
Vous pouvez tomber et casser les ailes à votre aise
Vous pouvez vous lever en liberté
Moi? Il ne faut pas que je m'agenouille
Non plus que je tombe sur ce planete
Encore sauvagement lié et empeché de me cabrer
Oh je rugirais dans les forêts du continent balcanique
Férocement pris dans les menottes de l'Est et de l'Ouest
Yaooooo . . . .
O vous jûments marsiennes et fous fantômes
Et vous grues de la Vénus européenne démasquée
Vous ignorez les spasmes de ce pays funeste une fois ecrasé
Vous ne préssentez même pas les maudits meridians turcs
Vos frères lempaient en vain le jeune sang balcanique
Qu il soit — à beaucoup d'ans votre haine et mon amour
Notre étendard est le ciel d'aujourd'hui
Ma patrie des tous temps est la terre
Pourtant nous nous serpenterons encore sous des potences divines
Amane
Mais le barbarogénie vangera les souffrances nouvelles!
 
1924.
Traduit du serbe par Vladimir Skerlitch.

Međunarodni časopis "Zenit" godina VI broj 41 | maj 1926
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 14, 2012, 11:21:16 am »

**
Stihovi Ljubomir Micić


SIFON-SODA-KRV

Musaka izvrsno
O ćevapčićima da i ne govorim
Pršut i klekovača divno bre
Stonoga laž šeta po tavanima ministarskih glavešina
A sve je prazno u knjigama evropskih pesnika
Reči su samo podmazani točkovi sukrvice i moždine
Oči laju istinu
Krv je najzdravije kupatilo
Sifon—soda—krv
U flašama suvarka i jogurta
U opancima čuvaju se misterije rata i grobova.
 
1925.
 

HEJ SLOVENI

Kolika radost
Beli snegovi padaju u planini moje duše
Vejavice smetovi
Golema duša goleme planine barbarogenija
Hej Sloveni
Nekad su vaši brkovi bili isukani jatagani
A vaše verne žene bile su dvocevke kubure
U davnini ljudožderi
Uvek krvopije
Od iskona naša pesma je smrtonosna ljubav
 
Trista mu gromova
Samo napred
Nek svuda ludo brekću naše revolucije
Da osete i bogovi mrtvaci
Kako ljuto peku stare rane
U novim grudima varvarskih pokolenja!

1925.

Međunarodni časopis "Zenit" godina VI broj 39 | mart 1926


RADIOLA NA BALKANU
 
Nova lepota: radiotelefoni
Nova kultura: tužno oko vanumne ludnice
Uskliknimo kroz kanale mučenih života: radiola

Lepota — lopata — lopta
 
Lepota nije samo lopata
Lopta nije više naša sudbina
Lepota i lopata je sudbina novih pesnika
A večnost
 
Večnost je gola lopta i kubura.
 
Neznana Litavko ubijena Ana Uzupajte
Amerikanac je svirep na balkanu
Brutalna je dedovska krv sa divljeg zapada
Kuršum je istina
Balkanski čovek je mučenik u Kaliforniji.

Međunarodni časopis "Zenit" godina VI broj 40 | april 1926


BIM BAM BOM

Sa crvenih krovova ljubavi
Slobodnih kula prvih spratova do neba
U sve kontinente proleterima pesmu uz pozdrav mojih očiju
          UMESTO BAČENIH BOMBI PROLIVENE SUZE
Zmije su moje suze
Drugovi začovečanskih buna i nebeske krvi
Nebo je zelena trava
Nebo vrišti u pustinji hrišćanskog Vaskrsa
Zemljo ti majmunska planeto sa rogovima bogova upamti
Danas sve fabrike duša naših trube krik do krika
Sirene vriska odjekuju sa vrhova crvenih kopalja novoga duha
 
Sve ulice prljave teku kao utrobe evropskog kapitala
U našim gradovima mesto čovečanskih miliona
Tramvaji putuju kao zastave crveni
Projure gonjeni smrtonosnom strujom elektrorevolucije
Blatom je okićena buržoazija
Buržoazija šeta bogatim parkovima zlatnoga teleta
I sprema se da pijankom proslavi Vaskrs onoga Hristosa
Koga je pred toliko godina sladostrasno raspela
 
Samo crni psi nose čistu ljubav u očima
Automobili besne mašine na četiri gumena krila
Pronose ljudoždere
Sigurno će i danas da pogaze nekoliko sumornih pešaka
Na Balkanu je pešak još uvek jedini čovek
Pešaci — zenitisti — pesnici — proleteri stradajte
I znajte: sloboda je kukavica na truloj grani Evrope zaspala
 
Eno radiokrstače naše antene i snopovi popljuvanih ideala
Uz plave sise Avale luduju
Okovani lancima slobode moje nacije varvarske
Zaslugom četnika invalida i komita
Borci ovenčani slavom kao plašila strče
Na vetrovima berzansko-političkih spekulacija
 
Ortopedija je za ljude dosmrtna nagrada u krilu ratova
Proteza je najsjajnija kolajna svih pobeda koje su uvek porazi
Nad bokorima ljudskih nesreća i vešala blistaju
                                                     narodne banke
                                                     narodne trgovine
                                                     narodne politike
                                                     narodne umetnosti
                                                     narodne korupcije
U našim grudima cvetaju kuršumska opela
 
Dok noktima kostura po brdima buntovne misli zvonimo
Dok zahrđalom kamom češu se prokleta stoleća
Po prljavoj zadnjici srpskoga Rima
Iz mrkih pećina naših besnih lobanja
Urliču janičari revolucije
Za novo čovečanstvo sve u kovitlac.
 
Beograd 1. maja 1926.

Međunarodni časopis "Zenit" godina VI broj 41 | maj 1926


MADE IN ENGLAND

Hej haj
Noćas su fabrički odžaci mesečari u Engleskoj
A fabrički radnici zvezde na kilavom nebu kapitala
Ali nigde sunca da sažeže kroz prizmu naših stradanja
Nebeski raj na zemlji
 
Daleko je sunce naših otkupljenja
Sunce se voza tek u lađama kitajskih žutih gomila
Kroz procvale parkove ruske revolucije i velikog okeana
 
Noć već stolećima hara u podzemnim dvorovima rudara
Gde milioni robova grade palate svojih grobnica
Noćas je urlalo pet miliona engleskih radnika
Sa grdnom psovkom na usnama
Da
Kroz ponoć je uskočila varnica u utrobu svetske pijavice Engleske
 
Generalni štrajk je tek upala slepoga creva
Jer mašinovođe videše samo zelene semafore
U ovoj noći prvih sudara zeleni semafori znače smrt
A crveni
Samo crveni semafori su skretnice u novi život novog dana novog čovečanstva
 
U engleskim lukama na Istoku svetluca u gladne bajunete
Tamo puške i pobesneli topovi
Rokću ranjeni sunčanicom revolucije

O radnici rudari mornari
Proleteri vi sledbenici balkanske krvne osvete
Uz pozdrav naš i jedno detinje pitanje
Zašto žuljevi vaši nisu dijamanti
Ili dinamiti?

Međunarodni časopis "Zenit" godina VI broj 42 | juli 1926

Narodna biblioteka Srbije Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 14, 2012, 11:37:53 am »

**
ODELENJE OPŠTE POLICIJE
Uprave grada Beograda
Br. 6222.
29. septembra 1925. god.
Beograd.



R.
U 36. broju časopisa "ZENIT" za oktobar mesec 1925. godine u članku
 
"HVALA TI SRBIJO LEPA"
pored ostalog iznosi se i sledeće:


"...Zablude pravnog nacionalizma i moji snovi o geniju moje rase, razbijeni su grubo i svirepo. Ti si ih razbila, ti si ih sama uništila svojom masnom pesnicom... Jednom, tvoje patnje ponele su visoko naša mlada i buntovna srca, koja si ti odgajila. Ali tvoj kukavički pobačaj, koga si izvršila sa nama, vredan je samo naše gorde patnje i naše uzvišene samilosti — možda čak i oproštenja. Mi htedosmo da te opremimo čistu kao mladu — za svatove novih ideja i novog čovečanstva. Ali jao, ti nas daviš svojim sopstvenim rukama, Srbijo lepa... Zabadava, zabadava! I u tvojim smrtonosnim kandžama, ja pišem samo istinu: laž je da mi stradamo radi svojih grehova, Srbijo... Da Srbijo ti si izgubila svoju ravnotežu. Ja zapravo i neznam, da li ti uopšte postojiš i gde se očituje tvoje postojanje?... Zna se: u ime tvoje Srbijo, mi smo već dugo privezani na sramni stub vremena. Mi smo popljuvani, uniženi, ismejani. Mi smo prezreni od svnh onih koje smo mi prezreli. Ne pitaj zašto — mi neznamo. Svejedno. Hvala ti Srbijo lepa!... Tvoji plodovi su slatki kao otrov a tvoje seme je plodonosno kao pesak saharske pustinje. Čemu da se trajno lažemo!? Sve što je novo i što je mlado u tebi, mora da se osuši u kotlu političkog blata, koje bez prestanka prska naše čiste obraze. Političko blato je cela duša i celo srce tvoje, još uvek, nesrećna Srbijo... Zašto su bila ona gola čovečja stradanja, pod sugestijom tvoje prošlosti — za tvoj život i za našu budućnost tobože — grešna, kćeri balkanska? Zar su doista u zalud bile kiše naših suza i teška grcanja — u sumrak tvoj devestopetnajeste? Zar sve to zato, da mi "prečani" pod tvojim krovom budeme stranci, ali bez basnoslovnih privilegija, koje uživaju svi međunarodni pustolovi, krstareći našom zemljom, kao poslednjom evropskom kolonnjom?!... Da bežim od tvoje lepote? Ne! To bi bio uzaludan posao. Da bežnm iza devet brda, sakrio se nebi. Kakvih devet brda? Najzad, iza devet sfera i preko devet okeana moraću da bežim ako nas i dalje budeš hranlla hrišćanskim presnim lažima i tvojom nakaznom lepotom. Moraću da bežim ako me i dalje budeš progonila svojim božansknm gresima: između tamnice i ludnice, između gladi i samoubistva.... Tvoje dno je plitko, tvoji su gresi duboki... u tebi nema više slobodnih i buntovnih duhova, u tebi nema slobodne misli, u tebi nema slobodnih ljudi. Zašto? Zašto ne dopuštaš da tvoji pesnici slobodno misle? Zašto smo ti mrski svi mi, koji ne umemo da pužemo ispred tvojih nogu? Zašto su ti mrski zenitisti, koji seju novo seme duhovne slobode i kulturne nezavisnosti, koji seju zdravo seme da bi se što pre odgajilo svima nama, naše zajedničko dete — čovečanstvo!? Zašto su ti najmiliji pripuzi i laskavci? Najzad, zašto su žandarma i političke partije i njihovo zakonito čedo korupcija — srž tvoje kulture i civilizacije?... Ua!... Ljuto nas peku sve tvoje patnje i svi tvoji bolovi... A slava tvoje divne demokratije dovodi nas do najdubljih očajanja... Hvala ti Srbijo lepa!... Jadna je tvoja demokratija! Tvoja demokrataja je siromaštvo duha, sramno nevaspitanje i odsustvo svake civilizacije. Oh, kako je mrska samo tvoja nacionalna i zvanična psovka — koja se čuje iz ustiju dečaka i devojaka, koja se čuje iz ustiju kočijaša i kraljevskih ministara. To je sramno, sramno, sramno!... Ti si uvek prolazila oglušena kraj mene radnika a gladnika, nafrakana kao pariška kokota. Tvoji su se slugani samosmešili a tvoji poltroni trljali su dlanove. Tako danima, tako mesecima, savladan od gladi, ja sam se grčio pred vratima tvojih kaljavih ministarstava, plakao sam od gorčine i nepravde u zatvorennm kabinetima, padao sam u krilo tvoje tvrde beogradske kaldrme. A ja nisam bio sam. Još nas je bilo. I još nas ima. Hvala ti Srbijo lepa... Ali mi nećemo da budemo ni tvoja raja, koja treba da plaća danak u krvi i danak u gladi — zato, što smo rabotnici tvoga napretka... Protestujem, Srbijo, bacam tebi u obrave prljavi plašt i smrdljive pelene tvoje bedne dece... Ima samo ljudi i neljudi! Svi ste vi za mene — neljudi? A svi zajedno sačinjavate ono tužno balkansko vreteno što se zove Srbija ili Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. I zato Hvala ti Srbijo lepa!..."
 

Kako se u gore navedenim kriminalističkim izrazima naziva mržnja protivu države kao celine, jer se Srbija identifikuje sa Kraljevinom S. H. S. u izrazu: "a svi zajedno sačinjavate ono tužno balkansko vreteno što se zove Srbija ili Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca" to na osnovu 19. zakona o štampi u vezi čl. 13. i 138. ovozemaljskog Ustava, Uprava grada Beograda
R E Š A V A:
Da se časopis "ZENIT" br. 36. za oktobar mesec 1925. godine zabrani i njegovo rasturanje i rasprodaja spreči.
O ovome izvestiti glavnu poštu i poštu na željezničkoj stanici da list zadrže od ekspedicije do sudske odluke.
Rešeno 29. septembra 1925. godine u Beogradu.
Delovođa—pisar,
 
Ž i v.  M.  S i m i ć. Upravnika grada Beograda

Po naredbi
Upravnika grada Beograda
Pomoćnik Šefa Opšte Policije
M i l.  A ć i m o v i ć.









Tekst i fotografija: Digitalna Narodna biblioteka Srbije

[postavljeno 14.12.2012]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 16, 2012, 01:04:09 am »

**

"Srbi su dobar narod ali samo da ginu, a mi Hrvati imamo da stvorimo kulturu".
— Na ovo, zenitistički odgovor ministru prosvete g. Stjepanu Radiću:

 
PAPAGAJ I MONOPOL
"HRVATSKA KULTURA"

 
"hoćemo da ostanemo Evropejci. — makar u i poslednjoj klupi evropske civilizacpje" — ("Obzor" 13. aprila 1923.)
"Pre smo bili avangarda evropske kulture, a sada nastoje da budemo arijegarda balkanske nekulture" (Vođ hrvatskoga naroda 1923).

 
Možda nemaju svesti žutokljuni papagaji da su automati bez volje i autodiscipline. Sigurno nemaju svesti o tome, da automatski t. j. ne svojevoljno, bez duha-duše vrše stanovite funkcije, koje ne rezultiraju iz subjekta nego su samo mehaničke posledice spoljnjih objekata. Pa kad ima takvih životinja "niže vrste" (veran sam naučnom rečniku!) koje nisu svesne, da automatski izgovaraju naučene reči, odnosno misli svake okoline u kojoj dulje vremena žive, onda je razumljivo, da takav tip mora postojati u daleko razvijenijoj meri među životinjama "više vrste" — npr. kod čoveka ili među ljudima. Papagaj sigurno ne govori zato, što mora da govori nagonski ili ima nešto da kaže. On govori zato, što je njegov "govor" samo automatska posledica nečije okoline i nečije dresure.

Majmuni se ne voze cirkuskom arenom zato, što im je bicikl nužno pomoćno sredstvo bržeg saobraćaja, nego zato, što su dresirani — imajući predhodno imitujuću sposobnost, da automatski izvrše tu spomenutu ili koju drugu radnju. Moć imitovanja kao i oponašanja svakako su emanacije drugog stepena, pošto su tek spoljnje refleksije. Protivno, moć stvaranja je emanacija prvog stepena, pošto je unutrašnja koncepcija uvek originalna.
 
Ljudi, neizmerno tašti i oholi ljudi, članovi "više vrste" životinja, ne čine izuzetka ni od majmuna ni od papagaja. Ima tako jedna sekta ljudi, rimokatoličke veroispovesti, koja sačinjava jedno hijerarhijsko pleme pod imenom Hrvati. Oni geografski nastavaju zapadnu granicu Balkana, a zabunom svrstaše ih drugi i među — Slovene. Kakva zabluda! Ali pošto se na granicama uvek govori mnogo i koješta, čuo sam često klepetanje o t. zv. — "hrvatskoj kulturi". Ja ne budi len, mnogo sam se trudio (pošto sam upoznao i neke druge) da upoznam to čudo neviđeno — "hrvatsku kulturu". Rekoše mi, pošto je ta "kultura" hrvatski monopol, da moram najpre tražiti zavičajnost "kulturnog centra" i "evropske prestonice", jer kao Srbin ne mogu se tako jeftino i lako grejati na suncu "hrvatske kulture". Dobro! Sve sam učinio da bude tako. Brzo zatim, razočaran i gnevan, pošto sam bio baš latinski prevaren (posledica Rima i Vatikana!) odmetnuo sam se u buntovnike — zenitiste. Stojeći čvrsto na repu zapadno-centralne Evrope, na zapadnoj granici divnog zenitističkog Balkana, govorio sam ovo: kultura nije papagaj! Kultura je stonoga! Ili još bolje: kultura je vileni konj! Kultura je porodica genija ali nipošto imitatorskih majmuna! Kul.....Tu.....Ra.....
 
Možda ovi mali ljudi ne znaju, da mnogo ponavljane reči gube svoj prvobitni smisao. Tako, da jedna te ista reč, u raznim intervalima vremena, na raznim mestima ima razna značenja. Jedna te ista reč sadrži i više pojmova. Možda ovi mali ljudi ne znaju, da je latinska reč "kultura" profanisana (u njihovim ustima najviše!), pošto je zloupotrebljena kao monopol (dokaz neslavenskog egoizma!) i kao maska za niske i najnemoralnije ciljeve. Nekada, merilo za kulturu bila je oranica zelena detelina ili vreća dukata, a danas: kultura je znak veličine srca, visine duha i širine duše. Danas je merilo kulture pesma, slika ili film, radiotelegraf, električna struja, zenigizam — pa makar to izgledalo paradoksalno i glupo. Ali i glupost ima pravo na život, pošto je glupost zagarantovani i najbolji uslov samoodržanja. Zar nije tako, gospodo kulturtregeri? Na glupima svet ostaje! A to je sasvim sigurno, pošto smo utvrdili, da papagaji nemaju svoje volje i nisu svesni svojih automatskih emanacija. Tako sigurno, kao što u opšte ne postoji nikakakva hrvatska kultura, pošto nema nigde individualnih, odnosno originalnih osnova koji uslovljavaju takav jedan species.
 
Priđimo malo bliže tom veštačkom blefu i fantomu, koji je imitatorski sastavljen iz sledećih evropskih otpadaka:

01.) nešto crkvene gotike Benedikta XV. —
02.) nešto upeglanih frakova Viner Mode. —
03.) nešto skuvanog asfalta od običnog koksa i katrana. —
04.) nešto kompilovanih stihova sa sve četiri strane sveta po starosti između XV. i XIX. stoleća. —
05.) nešto bečkog propalog kulturtregerstva. —
06.) nešto prepisane filozofije, isključivo nemačkog specijaliteta. —
07.) nešto tuberkuloznog žurnalizma srozanih đaka i literata. —
08.) nešto nakazne literature a là Viribus Unitis. —
09.) nešto neotmenih malograđana, koji kvitiraju svoju "kulturu" naglašavajući: ja nisam iz Makedonije. —
10.) nešto mondenih barova koji sačinjavaju "velegrad" evropske degeneracije. —
11.) nešto urođene ograničenosti koja je oplođena ropskim i farizejskim savijanjem grbača kod pozdrava. —
12.) nešto frazerske ukradene "čovječnosti" i "revolucije" koja skriva u sebi strah i nečovečno srbožderstvo. —
13.) nešto "nauke" koja se kreće van života a deluje kao grčevi u stomaku.
 
Tako do broja 100, tako do broja 1000! Sve je to otpadak i prirepak raznih tuđih "kultura", koje su pretrpele svoj poraz i slom u svetskom ratu a skupnim imenom zove se takav vašar — eklekticizam!
 
U vezi s ovim, bilo bi možda vrlo nezgodno zapitati, u ime "hrvatske kulture" — što su radili hrvatski pesnici za vreme rata, koji je vođen protiv čovečanstva, protiv Slovena, — sa Hrvatima i protiv Hrvata? Što su radili hrvatski univerzitetski profesori i naučnici? Naš odgavor: radili su svi jedno te isto! Sluganili! Nigde ni jedan glas protesta, bune ili revolta! Pevali su ropske himne i pisali hvalospeve austrougarskim đeneralima i vojskovođama. Sve je bilo spokojno, u ime velike, velike "hrvatske kulture". A što danas rade ti isti hrvatski pisci i naučnici, što predstavljaju "kulturu" Hrvata, koji još juče nisu imali najprimarnijeg atributa kulture — političku slobodu? Opet ni jedan glas protesta, bune ili revolta! Oni zdušno i podmuklo sarađuju na obaranju, bez svoje muke zasluženih kulturno-političkih tekovina, oni strastveno sarađuju u najsramotnijem atentatu na kulturu časti, srca i duše, koja znači mnogo više nego sve kravate "domaće tvornice rublja" ili homoseksualne pidžame "Engleskog magazina". Oni sadistički uživaju i podupiru "vođu naroda", čija je politika rezultat samo jedne nekulture, politika koja je osnovana, s jedne strane na mržnji i gramžljivoj egocentričnosti jasnog budalizma, a s druge strane bazira isključivo na nekulturnim uvredama i pogrdama najkulturnijeg na Balkanu — srpskog stvaralačkog naroda. Upamtite: mi nismo Hristosi i ne ćemo dopustiti, da ljude do kraja popljuju i razapnu "kulturne" barabe!
 
I najravnodušniji prema političkim mišolovkama i šovenonacionalističkim smicalicama, mora u ovim časovima najveće hrvatske reakcionarnosti i degeneracije da se buni, da se revoltira, u imaginarnom "kulturnom centru", baš u ime kulture, u ime čovečje časti — u ime onih Srba, koji su u prilog kulture (obeščašćene po hrvatskim pelivanima), dali sve — ujedno i za legiju umišljenih regionalnih i patoloških puzavaca. Bunim se i ja kao čovek u ime onih, koji su pred celim svetom zasvedočili kulturom ljubavi i heroizmom srca: veliki energetički imperativ i neosporno čovečansko pravo svog kulturnog a po tome i političkog vitaliteta.
 
Daleko sam od toga, da veličam uopšte našu kulturu. A ne želim se upuštati niti u poređenja niti u nizanje činjenica, što je vrlo lak posao. Ali nije zgorega da opet spomenem: kako je Srbin Nikola Tesla otkrio čovečanstvu telegrafiju bez žica a električno oko čeka u pripremi triumfalnu primenu u životu zemlje. (Ovo je dosta da izleči bolest "cultura croatiensis"). Ali, da se jedna fikcija, jedna obmana, jedna proračunata papagajska laž kao što je "hrvatska kultura", nametljivo i nama veša oko vrata kao katanac ili konopac vešala od puzavih ljudi i da se bezobrazno suprotstavlja nekoj srpskoj "nekulturi" — to mi ne ćemo ne samo zato, što smo uvereni da su Srbi kulturno nadmašniji i sadržajniji za pedeset zagrebačkih katedrala od Hrvata, i po svojoj starini i po savremenosti, nego i zato, što smo željni da istinski čovečno i stvarno sudelujemo tek u stvaranju nove čovečanske kulture. Zato ćemo se odlučno braniti od saradnje mediokriteta, podlih nametljivaca i centralno-evropskih brabonjaka, kao što su to zenitisti i do sada činili. U ime kulture i naše mlade rase tražimo, da se ovo patološko mahnitanje što pre zaulari, pošto preči svaki kulturni progres. Mi smo dovoljno prečistili te leteće pojmove kulture i civilizacije, ali u istinu, nigde u istoriji nismo našli primera, da bi se negativnost i destruktivnost nazivali kulturom. A nevaljalstvo lakirano kulturom i lišeno svih etičkih osnova, ili degeneracija da bi se nazivala civilizacijom. Mi nigde nismo našli, da bi u evropskoj kulturi (pa ni u poslednjoj klupi!) koja je gotovo sinonim bele rase, postojala i neka bezgrešna devica "hrvatska kultura". Naprotiv, dobro znamo, da je svet podeljen samo u nekoliko kulturnih sfera. Znamo da postoji sem evropske, kineska, indijska i arapska kultura. Sve je to starije od izmišljenih i otrcanih "hiljadu godina hrvatskog kraljevstva". Neke kulture su aktivne, a neke su samo muzejski rekvizit ili relikvija. Tako, mi nadalje znamo, da je Aleksandar Veliki Makedonski bio Balkanac (zato je i mogao raseći gordijski čvor!) i da je prva kultura Evrope rođena u Jeladi. Sve to na mrskom Balkanu, čiju elementarnu snagu čuva još i danas srpski barbarogenije u svom velikom srcu i bistrini uma. Baš na Balkanu postavljena je nekada prva kulturna granica između Evrope i Azije. Sve mi to znamo. A trebalo bi da to naše znanje preuzmu i evropski papagaji, pošto bi time korisnije mogli upotrebiti svoj inferiorni i snobovski automatizam. Ovde leže sva istoriska, progresivna i etička naša prava, da suprotstavljamo srpski konstruktivni balkanizam destruktivnom hrvatskom "evropeizmu". Balkanizacija Evrope, naš je poziv i naša zapoved. Balkanizam je prasnaga drevnog ognjišta prve evropske kulture, te kao sinteza mladog divljeg slavenizma i zrelih plodova klasičnog jelenizma, pobedićemo duhovno u budućnosti snažnije, nego fizički u prošlosti i sadašnjosti. Srpski prilog čovečanskoj kulturi biće neosporno označen žigom rasne balkanske kulture i nove balkanske civilizacije. A "Hrvatska kultura"?

"Urrraaa
Obesićemo vašu perverznu kulturu
Za ženske šešire u javnin kućama
Baš kad budete u položaju puzavaca
I smejati se: ha ha ha . . ."

 
Ukratko: "Hrvatska kultura" je vanbračno dete neprirodnog braka dresiranog majmuna i papagaja, čije je pravo ime i adresa — Preuzvišena Milostiva Gospođa Politura Imitacija de Kultura, Zagreb. "Hrvatska kultura" je švindl i veštačko nasledstvo onih, koji još i danas čuvaju nedeljivost krune Sv. Stjepana. "Hrvatska kultura" je ljupina ili mućak — svejedno — kako hoćete!
 
Zagreb na Balkanu, meseca aprila 1923.
Preštampano iz "Zenita" broj 24.

 
Ljubomir MICIĆ — Beograd

Međunarodni časopis ZENIT godina VI broj 39 | mart 1926 | Narodna biblioteka Srbije

[postavljeno 16.12.2012]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 16, 2012, 01:04:19 am »

*

MANIFEST VARVARIMA DUHA I MISLI NA SVIM KONTINENTIMA


Uraaaa varvari!
Uraaaa zenitisti!

Pune su nam ruke posla u borbi sa dželatskom kulturom.

I suviše mnogo himna ispevano je u slavu otmenim vešalima evropskog nazovi-kontinenta.

Mi škrgućemo zubima za gvozdenim giterima kužne slobode. Dosta nam je blata kriumčarske kulture i kradene civilizacije. Dosta!

Mi urličemo iz prastare kolevke kulture. Mi sa Balkana urličemo: antikultura!..... antievropa!....

Mi hoćemo da se ljudski osvetimo: oko za oko, zub za zub! Mi se borimo danas sa buntovnim pesmama, jer naša je profesija buntovnik-pesnik, antikulturni ajduk-komita. Da, komite smo u borbi za emancipaciju od kulturnog ropstva, od kulturne tiranije. I samo oni su veliki, koji se nalaze u veličanstvenoj borbi: za osnovno oslobođenje. Samo oni pesnici su savremeni i veliki, čiji su stihovi krikovi antikulturnog binta i antikulturne revolucije. Jer potpuno oslobođenje od umišljene kulturnosti, osnovno je oslobođenje ljudi.
Gospođo Evropo! Mi vam pljujemo pod pogani jezik i pod čirave tabec-tabane. Mi bacamo bombe naših pesama u tvoja nakazna evropska nebesa. Mi topovima naših novih ideja gađamo u zenit svilene buržoazije. U zenit, a ne u imaginarni pupak božji, jedini simbol svih evropskih genija.

I ako je ovde reč o topovima i bombama - - na stranu politika - - dole Evropa - dole ratovi! Mi mrzimo tu krastavu žabu politiku, pošto nam nije svojstveno, da budemo trgovci - - ni belim ni crnim robljem. Buntovna pesma je naše vreme i naša rabota.

Uraaaa varvari!
Uraaaa zenitisti!

Mi smo drugovi svih varvarskih pesnika na svim kontinentima. Braćo kontinenti, braćo divni varvari - - umnožite naše tecne redove. Pružite nam svoje čiste ruke iznad zahrđalih žica kulture, iznad bodljikavih granica ljudožderske civilizacije. Stvorimo jednu zajedničku, varvarsku pesnicu duha, da razmrskamo vodenu lobanju naše stoletnje maćije, maćije Evrope. Videćete: umesto čistih misli ljubavi, prokuljaće poplava prljavih ideja o večitoj mržnji i robovanju.

Mi psujemo kulturu na sva usta - - zar ne!? Ta, od glave riba smrdi - - smrdljiva ajkula Evropa! Zato, u ime varvarske čistote i iskonske varvarske ljubavi, mi hoćemo da zderemo masku svima lažima svirepog humanizma. Mi nećemo više da budemo pretvorni hrišćani. Zlotvorno hrišćanstvo je zabluda u krvi, koju vekovima loču idioti i puzavci. Hristos je bio velik samo kao čovek-mučenik. Kao mislilac, Hristos je plagijator. Šta da se kaže onda o njegovim sledbenicima koji su plaćenici svake buržoazije?...

U ime novog tvoračkog varvarstva, dole antiljudsko hrišćanstvo! Dole hrišćanski nihilizam! Dole hrišćanska patologija čija je sadržina blesavi cinizam i krvava šminka.

U ime barbarogenija, živelo novo-kulturno varvarstvo, čija je sadržina nezavisno čovečanstvo. Jer, barbarogenije nov je čovek, naoružan bombama varvarskog duha i vatrometom varvarskih čistih osećanja. Barbarogenije, odredio je da Balkan bude most za prelaz varvarskih legija novoga duha. Barbarogenije, zapovedio je šestom kontinentu Balkanu, da bude avangarda novih varvarskih oplođenja. U ime toga barbarogenija i njegovog duha zenitizma - mi smo danas varvari kulture - mi smo danas varvari civilizacije. To je balkanizacija Evrope!

Uraaaa varvari!
Uraaaa zenitisti!

Mi ne damo više, da se seku naši trupovi - - u ime imperializma civilizacije. Mi ne damo više, da se pljačkaju naši duhovi - - u ime invalidske kulture. Oduvek, samo naplećima varvara počiva stara in savremena kultura. Oduvek, samo naplećima varvara počiva stara in savremena civilizacija. A Evropa, ta kreštava stara hijena, prekopava naše ajdučke grobove uzduž i popreko. Evropa je nadživela našu mladostkoju nam je silom otela, i spravila nas polužive u rasejane grobove. Evropa, koja sliuje naš mozak, zarobila je naše svetle umove svojom pornografskom kulturom. A na grobovima naših ajdučkih predaka besramno diže suknju, do iznad trbuha - na grobovima divnih varvara, Evropa igra džac, fokstrot i šimi. Brrrr...

Mi ne sanjamo. Mi nemamo vremena da sanjamo, jer grčevi evropske kulture su smrtonosni. Nema snova gde su grčevi gospodari! Mi ogorčeni uvredama i nepravdama, želimo, da pročistimo otrovni vazduh kapitalističkog i profanog stoleća. Mi strasno želimo, da u nov život unesemo varvarski duh zenitizma - - u sve oblasti nezavisne misli, u sve oblasti oslobođenog duha - - u svaki nerv novog umetničkog stvaranja. Čujte drugovi! Posle pet godina rada i ovakve naše borbe, šaljem nov zenitistički pozdrav i manifest svima varvarima duha i misli. Ajdemo ujedinjeni, dauništimo sve šugave umetnosti: u ime zenitizma! Borimo se udruženi, da razorimo sve kilave filozofije: i u ime zenitosofije! Jer, varvarski zenitizam kao totalizator novoga života, i vaše je kolevka buduće velike pobede. Organizacija novoga duha mora da bude uvedena u život. To hoće zenitizam. A varvari su neiscrpiv izvor čistote duha, varvari su prebogati u svom nesebičnom davanju.

Zenitizam je prvi razvio zastavu varvarstva: u borbi za emancipaciju i pročišćenje od kulture. Zenitizam nije više škola. Zenitizam je varvarska revolucija duha, varvarska revolucija misli, varvarska revolucija svih osećanja. Mi smo u ljutoj borbi prešli velik i naporan put: od kulturnog individualizma do varvarskog kolektivizma. Mi zenitisti ajduci smo u prašumi kulture i komite u džungli civilizacije: za novo varvarsko doba života! Sve drugo je vašar evropske paralize i politike. Sve drugo je đubre evropske književnosti u umetnosti. Sve drugo je romantika in sifilis-kultura.

Ruke u vis antivarvari!
Ruke u vis antizenitisti!

- Beograd -
25. oktobra 1925.
Ljubomir Micić - Beograd | zenitizam.blogspot
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 16, 2012, 03:09:32 am »

*
FOTOTIPSKO IZDANJE ZENITA


AUTENTIČNI BUNT LJUBOMIRA MICIĆA

Bio je ličnost koja nije odgovarala nijednom ovdašnjem sistemu. U predratnim godinama osuđivan je za levičarenje, a u vreme komunizma nije bilo poželjan njegov kritički stav prema institucijama sistema. Takođe su ga pratili glasovi da je srpski nacionalista

Kada sam ga upoznala, Ljubomir Micić je imao oko 70 godina. Bio je visok, tanak, prozračnog lika, sav u crnom ― kaže naša sagovornica dr Irina Subotić. Malo uplašen, verovatno zbog osećanja da je progonjen, nesiguran u javnim nastupima zbog čega je i želeo da se vidimo na mestu gde nije bilo mnogo sveta. Jednom prilikom videli smo se nad grobom njegove pokojne supruge Anuške, a kasnije u njegovom malom zagušenom stanu. Tada su mi se otvorili dvostruki vidici. Jedan, da u tom malom prostoru, svakako postoji veliko blago, i drugi, da je on ostao isti kao što je oduvek bio: nepomirljiv, nesaglasan sa onim što se dešava, glasan u svojim kritikama.

Irina Subotić je sa istoričarkom književnosti dr Vidosavom Golubović autorka reprezentativne monografije "Zenit 1921―1926" (Narodna biblioteka Srbije, Institut za književnost i umetnost Beograd, SKD "Prosvjeta" Zagreb). Uz monografiju, objavljeno je i fototipsko izdanje svih brojeva časopisa "Zenit", a sve to spakovano u kutiju na kojoj je odštampana stilizovana fotografija Ljubomira Micića i Boška Tokina iz 1921. godine.

ANTIRATNI INTERNACIONALIZAM, METAKOSMIČKI EKSPRESIONIZAM

Monografiju čine studije o književnoj i vizuelnoj kulturi "Zenita", kompletan letopis časopisa, biografije svih saradnika, bibliografija, popis literature i internet sajtova o "Zenitu" i zenitizmu.

Knjiga je štampana u punom koloru na 530 strana i opremljena je ilustracijama iz časopisa i fotografijama od kojih su neke objavljene prvi put (dizajn KoanStudios).

Ljubomir Micić je pokretač časopisa "Zenit" koji je počeo da izlazi u Zagrebu februara 1921, godine sa podnaslovom Internacionalna revija za umetnost i kulturu. Saradnja sa poznatim umetnicima i glasilima gotovo celokupne evropske avangarde bila je jedno od glavnih obeležja ovog časopisa. Micić, po obrazovanju filozof, afirmisao se do tada zbirkama poezije i već bio poznat u zagrebačkim kulturnim krugovima. U prvom broju časopisa "Zenit" objavljen je i prvi programski tekst "Čovek i umetnost" čija su odlike orijentacija ka čoveku-umetniku, internacionalizmu, antiratnom raspoloženju, metakosmičkom ekspresionizmu. Ogroman doprinos časopisu daje i Branko Ve Poljanski, Micićev brat.

"Zašto da krijem? U prvom momentu reč Zenitizam izgledala mi je malo suvišna. Mislio sam i nehotice možda na to, da će neprijatelji novoga videti u tome samo 'izam' i ništa drugo. Ali njihova larma, koja je došla i prošla, ne znači ništa. I razmišljajući više puta došao sam do zaključka da je Zenit reč i pojam Zenitizam dobrodošao i da je na svom mestu. Uverih se da izražava potrebu vremena", piše Boško Tokin u drugom broju "Zenita".

U početku Micić se povezuje sa srpskim piscima koji su živeli u Beogradu ― Stanislav Vinaver, Boško Tokin, Stanislav Krakov, ili u Parizu, kao što su Dušan Matić, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović. Saradnja je međutim kratkotrajna, a raskid je izazvalo objavljivanje "Manifesta zenitizma" (1921), čiji su autori Ljubomir Micić, Ivan Gol i Boško Tokin. Manifest zenitizma pisan u "Zagrebu na Balkanu" predstavljao je verbalizaciju celokupnog avangardističkog programa, sa krilaticom o preporodu Evrope i "golom čoveku Barbarogeniju", koji dolazi iz dalekih, mističnih predela jugoistoka.

SVEŽA BALKANSKA KRV

"Pisci iz Beograda nisu želeli da se uključe u pokret, već su želeli da svako zastupa svoju poetiku a ne da učestvuju u grupi. Objavili su žestok napad na Micića u kome pišu da Micića smatraju izdavačem, a ne vođom pokreta", kaže Vidosava Golubović.

Irina Subotić dodaje da je Micić, i pored toga što se ta grupa udaljila, ostao beskompromisan, kritičan, i to u svim aspektima ― od književnosti, umetnosti, pozorišta, filma. Posebno je bio izražen antagonizam između Micića i Krleže.

"'Zenit' je krenuo sa ekspresionističkim antimilitarističkim idejama jedne duhovne zajednice mladih u celom svetu gde bi bratstvo među umetnicima pokrenulo novu Evropu, ali sa svežom krvi, onom koja dolazi sa Balkana. To je Barbarogenije. Onaj koji je neiskvaren, koji je došao sa ovih čistih prostora i planina, neko ko je imao nešto novo da kaže i ko će se suprotstaviti onoj staroj iscrpljenoj civilizaciji Evrope koja je pokrenula Prvi svetski rat. Pod balkanizacijom se nije podrazumevalo ono što se danas možda podrazumeva ― ratna situacija, cepanje već, naprotiv, ujedinjavanje svih mladih snaga i onih koji su protiv rata", objašnjava Irina Subotić.

U Zagrebu je "Zenit" izlazio redovno do 1923. godine, kada je Stjepan Radić u svom polemičkom tekstu napao balkansku koncepciju. Micić se nakon toga seli u Beograd, uz očekivanja da će ga Srbija i Beograd prihvatiti i piše tekst pod nazivom "Hvala ti, Srbijo lepa" koji u više navrata koristi kasnije u svojim obračunima sa sredinom u kojoj nije bio omiljen. Vodeći građanski list "Politika" u međuvremenu proglašava zenitizam mrtvim pokretom.

U aprilu 1924. godine u Muzičkoj školi "Stanković" u Beogradu "Zenit" je organizovao međunarodnu izložbu na kojoj su se između ostalih predstavili Vasilij Kandinski, El Lisicki, Laslo Moholj Nađ, Rober Delone, Aleksandar Arhipenko. Paradigmatičnim jugoslovenskim likovnim umetnicima vezanim za zenitizam mogu se smatrati Mihailo S. Petrov (kasnije jedan od osnivača beogradske Akademije primenjenih umetnosti) i Josip Sajsl ili Jo Klek, kako se potpisivao.

"Zenit" je uvek tragao za novim, neetabliranim umetnicima. Na jednoj izložbi uočena je slika Jovana Bjelića "Borba dana i noći" kao jedna od naših retkih apstraktnih kompozicija. Izložbe Dobrovića, Šumanovića, Micić oštro kritikuje. On poštuje likovnost njihovih dela, zna šta je tu novo, ali ne želi da se prikloni nijednom umetniku koji je zvaničan.

Časopis "Zenit" je poslednji put objavljen 1927. godine, kada je izašao 43. broj. Njegovoj konačnoj sudbini presudio je tekst M. Rasinova koji zenitizam poistovećuje sa marksizmom. Izbegavajući hapšenje, Micić emigrira u Francusku krajem 1926. gde ostaje deset godina. Po povratku u Beograd živeo je na ivici egzistencije sve do smrti.

Svojim izvornim programom i poetikom zenitizam je bio autentičan avangardni pokret na ovim prostorima. Od početka do kraja odlikovala ga je izrazita kritika društvene i političke situacije, nemilosrdni obračun sa religioznim, građanskim i malograđanskim vrednostima. Spajajući tadašnja dva centra Beograd i Zagreb, od početka je zastupao internacionalno stanovište ― po temama i idejama koje je plasirao ali i po mnogobrojnim stranim jezicima na kojima su prilozi bili objavljivani.

BOGATI I SIROMAŠNI

Ljubomir Micić bio je ličnost koja nije odgovarala nijednom ovdašnjem sistemu. U predratnim godinama osuđivan je za levičarenje, a u vreme komunizma nije bilo poželjan njegov kritički stav prema institucijama sistema. Takođe su ga pratili glasovi da je srpski nacionalista. Posle Brozove smrti njegovo delo se postepeno rehabilituje, ali ne bez problema.

U Narodnom muzeju u Beogradu, Irina Subotić i Vida Golubović organizuju 1983. izložbu posvećenu zenitizmu i avangardi dvadesetih godina. Količina tekstova, uglavnom negativnih, prevazilazi sve do tada objavljene napise o Miciću i njegovom pokretu. Tadašnji izvršni sekretar za kulturu CK Srbije Radivoj Cvetićanin objavio je tekst o "utaji nacionalizma i srbijanstva". Autorke su prozivane za neuključivanje određenih tekstova o Miciću, a pretilo se i zatvaranjem izložbe o čemu svedoči i iscrpna bibliografija na kraju knjige. "Radivoj Cvetićanin danas je ambasador Srbije u Hrvatskoj i on nije bio prisutan na promociji ove najnovije monografije, 22. septembra u Zagrebu", kaže Irina Subotić.

Autorke smatraju da je jedan od povoda za seriju tadašnjih napada bio i tekst Velje Abramovića potpisanog kao Velimir Abramčik u "Književnim novinama", u kome autor piše da dok su nadrealisti bili generali, ministri, direktori, urednici, ambasadori i ovom narodu ništa nisu ostavili, dotle su zenitisti bedno živeli, a ostavili ogromno blago koje se čuva u zaostavštini Narodnog muzeja i Narodne biblioteke u Beogradu.

Marija Đorđević | 11.10.2008. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: April 04, 2013, 04:28:09 pm »

*

LJUBOMIR MICIĆ, PESNIK ISPRED SVOG VREMENA

BEOGRAD ― U moru stihova i rima koje su proteklih decenija 20. veka gradili srpsku poeziju koja je utirala svoj put ka Panteonu svetske književnosti, nekako se izgubilo ime Ljubomira Micića, pesnika, proznog pisca, kritičara, glumca ali i osnivača srpskog avangardnog pokreta "Zenitizam".

Ljubomir Micić je rođen 16. novembra 1895. u mestu Jastrebarsko u tadašnjoj Austrougarskoj, a današnjoj Hrvatskoj. Osnovnu školu je pohađao u Glini, gde se prvi put susreo sa svetom pozorišta koje ga je trajno opčinilo i na neki način mu obeležio dalji životni put. Pored teatra, mladog Ljubomira je od najranijeg detinjstva interesovala i poezija jer ga je majka Marija uspavljivala pesmama Branka Radičevića i stihovima iz "Serbijanke" Sime Milutinovića Sarajlije.
 
Srednju školu pohađa u Zagrebu gde sa kolegama iz škole osniva "Srpsko srednjoškolsko udruženje" u okviru kojeg nastaje i pozorište koje će sa uspehom izvoditi komade najpoznatijih srpskih dramskih pisaca, poput Branislava Nušića ili Koste Trifkovića. U Zagrebu Micić završava Filozofski fakultet, ali ga tada zatiče početak Prvog svetskog rata i on biva mobilisan i poslat na front u Galiciju. Tokom rata je u predahu između okršaja na frontu pokušavao da glumom i improvizovanim predstavama razveseli vojnike oko sebe, a veliki glumački talenat ga je spasao i smrti. Naime, spasao se streljanja glumeći ludilo. Posle rata Micić se okreće svom mladalačkom snu o slovenskom ujedinjenju i u proleće 1918. učestvuje u velikom istorijskom zboru slovenskih naroda u Pragu. U to vreme objavljuje pesme i prozne radove u časopisima "Savremenik", "Omladina", "Nova Evropa" i "Jutarnji list". Sledeće, 1919. godine objavljuje prvu zbirku pesama "Ritmi mojih slutnja" kojom privlači pažnju i Miloša Crnjanskog. Godinu dana kasnije iz štampe izlazi i druga pesnička zbirka "Spas duše", za koju je Tin Ujević rekao da je "svojevrsna mešavina misticizma i čulnosti".
 
Prekretnica u Micićevom životu i radu nastaje 1921. godine, kada pokreće časopis "Zenit", internacionalnu reviju za umetnost i kulturu. Micićev značajan saradnik postaje njegov rođeni brat Branislav Micić, poznatiji pod pseudonimom Branko Ve Poljanski, koji je u Ljubljani pokrenuo časopis "Svetokret", a nakon gašenja tog lista priključuje se "Zenitu". Ubrzo dolaze u sukob i sa dadaistima, želeći da zenitizam odvoje od drugih avangardnih pokreta. Posebno su značajne veze ostvarene sa italijanskim futuristima, pre svega sa njihovim idejnim tvorcem Filipom Tomazom Marinetijem, što govori o afirmativnom odnosu zenitista prema novim tehničkim i tehnološkim dostignućima.
 
Ukupno su objavljena 43 broja. Na početku rada, sa ovim časopisom sarađivali su Miloš Crnjanski, Dušan Matić, Stanislav Vinaver a priloge su objavljivali i međunarodni saradnici Aleksandar Blok, Jaroslav Sajfert, Vasilij Kandinski i Anri Barbis. Od 1924. redakcija "Zenita" prelazi u Beograd, međutim, dve godine kasnije, 1926. godine časopis je zabranjen zbog teksta "Zenitizam kroz prizmu marksizma". Micić iste godine odlazi u Pariz gde sarađuje sa slovenačkim avangardistima. Pred Drugi svetski rat vraća se u Beograd gde provodi godine nemačke okupacije. Tokom rata nije se bavio književnim radom, ali je vodio živu korespondenciju sa inostranstvom i prijateljima i kolegama širom Evrope.
 
Tonući polako u zaborav, poslednje dve posleratne decenije Ljubomir Micić se povlači u sebe i narušenog fizičkog ali i psihičkog zdravlja odlazi u starački dom u Pančevu, gde i umire 14. juna 1971. godine. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu pokraj supruge Anuške, koja mu je tokom života bila veliki oslonac i podrška.
 
Profesor književnosti Goran Zdravković ulogu Ljubomira Micića u stvaranju moderne srpske književnosti smatra ogromnom, a za njegovo delo kaže da je sramotno zaboravljeno od strane domaće kulturne javnosti.
 
― Osnivanjem zenitizma Micić je utro put jednom potpuno originalnom i značajnom pokretu u tom delu tadašnje Evrope, a celokupnim životnim ostvarenjem išao je najmanje 20 godina ispred svog vremena što Srbija tada, ali nažalost ni sada nije umela da prepozna i razume. Izgleda da je sudbina svih onih koji su u Srbiji išli ispred svog vremena da ih prekrije veo zaborava, a da ovaj narod pamti "instant veličine" i komercijalom stvorene velikane ― smatra Zdravković.
 
Srećko Milovanović | 19.09.2011. | Pravda
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Oktobar 16, 2013, 01:39:42 pm »

*

LJUBOMIR MICIĆ, ZENITISTA I ZATOČNIK SRBIJANSTVA

Ako ne vidimo srpsko sunce u zenitu, tumaraćemo, i dalje, po evropskoj ponoći. A Micić nas je na vreme upozorio.


RODOLJUBLJE SRPSKE AVANGARDE

Evo ih, u antologiji "Daj nam Bože municije" Nikole Marinkovića, koju je ove, 2013, objavila Catena mundi u Beogradu, svi su na okupu: počev od Jovana Skerlića, s čijim racionalizmom zvanim "rasno, jasno, prosto" se čitava srbska avangarda obračunavala, onog Skerlića koji je, početkom 20. veka, tvrdio da Srbija mora postati Zapad ili je neće biti, da bi 1912. godine, za Prvog balkanskog rata, zgađen zapadnom podrškom Turcima, u svom tekstu "Svetli dani" zapisao da je Evropa "lažnim interesima mira pokrivala svoju sebičnost i grabljivost", ostajući "slepa i gluva kada su se vršili periodični pokolji Starosrbijanaca, Makedonaca i Jermena".

Skerlićevo razočarenje u evropsku laž i oduševljenje osvetom Kosova uvod je u knjigu "Daj nam Bože municije", u kojoj su, pod srpskim stegom, svi značajni naši avangardisti. Tu je Stanislav Krakov, iz čijeg "Života čoveka na Balkanu", pred nas stižu tri jarke slike strašnog i slavnog ratnog doba. U knjizi, na straži neprolaznih vrednosti rodoljublja, bdi i Stanislav Vinaver, Srbin jevrejske krvi, od koga čitamo odlomke iz njegove moćne, a prećutane, monografije o 1300 kaplara, krilatih đaka gimnazije, koji su stali u stroj sa svojim očevima i dedovima, kao i pesmu iz "Ratnih drugova" "Potpukovnik Tiosav Drinčić", odakle potiče i stih ― naslov knjige koju listamo: "Daj nam Bože municije" (srpska molitva iz 1915 ). Ponuđen nam je i odlomak iz Vinaverove mladalačke poeme "Nemanja" ― pesničko sozercanje župana koji je opredelio Srbe da idu od zemnog ka nebeskom. U knjizi je i Crnjanski sa "Apoteozom", koja je prava "pijana čaša Banatu", dignuta za pokoj duše banatskog momka, Proke Naturalova, koji se namerno zarazio sifilisom da ne ide sa Bečom protiv braće, i koji je, prethodno poljubivši svoju ikonicu, kao dezerter streljan 1. novembra 1916… Evo ih i zenitisti: Ljubomir Micić (dva ključna teksta njegova, "Papiga i monopol 'Hrvatska kultura'" i "Manifest srbijanstva" su pred nama; "Manifest" je, prvi put posle 1940. godine, dostupan širem krugu čitalaca), Stevan Živanović, Ve Poljanski ― pljuju u lice "kurvi Evropi".

Rastko Petrović nam daruje programski tekst "Da naša knjiga bude uistinu naša", u kome nudi srpsku verziju "rasizma": svečovečanskog bratstva zasnovanog na jedinstvu u različitostima. "Rasni čovek – tipičan je član jednog plemena, a time utoliko više i celog čovečanstva…“ kaže on, u doba kad Nemci maštaju o "natčoveku" germanske rase, koji je iznad svih ostalih na planeti. Vladimir Velmar – Janković u "Duhovnoj krizi današnjice" poziva na pobunu protiv "kolonijalne pseudokulture". Vladimir Vujić traži novi, kulturni nacionalizam, kadar da se suoči sa izazovima "sumraka Zapada". Momčilo Nastasijević pred svojim đacima veliča vojskovođe ― lučonoše srpske istorije. Dragiša Vasić poziva na nacionalno okupljanje snaga, Davičo,1939, peva "Srbiju", "bunu među narodima", Dedinac se u nemačkom logoru seća Srbije svojim "Šleskim bdenijem", a Rade Drainac piše, 1941, "Poemu" u kojoj veli: "Pobiše nas braća! I neće zaboraviti svet/Krv Srba što u zemlju potanja./ Hiljadu puta brat bio, nek je proklet onaj Sloven/Koji se podlom Rimu klanja".

Na kraju, "specijaliteti": Krležina pesma "Na robiji", u kojoj se, 1915, javljaju "bijeli orlovi i Dušanove čete", i Ujevićeva pesma "Srbiji", napisana 1918, u kojoj Srbiju gledamo "blešteću u duhu i u čistoj volji" ; Ujević joj kliče "božanstvena sveta zemljo pravoslavna". Posle čitanja teksta "Tradicija i doktrina" Todora Manojlovića, koji se takođe nalazi u novoobjavljenoj čitanci, ali i izvanrednog predgovora Nikole Marinkovića, priređivača ove, manifestno smele i nacionalno budilačke, antologije, opet je jasno: avangarda, koja je, na prvi pogled, rušila tradiciju, gradila ju je, na novim temeljima i sa novom snagom, zasnovanom, između ostalog, na istinskom rodoljublju. Knjiga "Daj nam Bože municije" je dokaz da nam predstoje nova čitanja istorije domaće književnosti, zasnovana na "srpskom stanovištu". S tim i takvim čitanjem, prilazimo, ponovo, Ljubomiru Miciću, jurodivom našeg zenitizma.

KLEPTOMANI I BARBAROGENIJE

Hrvatski kleptomani u kulturi, koji su, posle jezika, od Srba počeli da kradu sve ― od Miroslavljevog evanđelja, preko Ruđera Boškovića, do Nikole Tesle i Ive Andrića, kradu nam i njega, zato što je svetski poznat. To, između ostalog, čine Branimir Donat i Cvetko Milanja, antologičari hrvatskog ekspresionizma. U svoju lopovsku torbu ubacuju i brata mu, Ve Poljanskog, i Marjana Mikca, saradnika "Zenita", nazivajući njihov rad "hrvatskim zenitizmom" (o svemu ovome pisao je dr Predrag Todorović, linkuj eksterno na Парадигма српско-хрватских односа: Љубимир Мицић vs. Мирослав Крлежа! jedan od najboljih poznavalaca srpske avangarde). Bestidnici to čine iako znaju šta je o Hrvatima i kulturi im svedočio on, Srbin rodom sa Banije.

A pisao je, nije da nije, na više mesta. Dao je, recimo, opis poratnog, ispod senke Beča, izašlog Zagreba: "Sve što mrzi Srbe i Srbiju postaje 'boljševik'. Kao vatra i ulje mešaju se pobeda i poraz u jednoj državi ― to se zvalo jugoslovenstvo". Za njega je hrvatska kultura bila "veštački blef i fantom" sastavljen od "evropskih otpadaka", među kojima su i "nešto crkvene gotike Benedikta Petnaestog /.../ nešto bečkog propalog kulturtregerstva /.../ nešto sušičavog žurnalizma srozanih đaka i literata /.../ nešto frazerske ukradene "čovječnosti" koja u sebi sakriva strah i srbožderstvo /... /"Hrvati, veli on, poseduju "gramžljivu egocentričnost jasnog budalizma", ali zato su uvek spremni da vređaju "najkulturniji narod na Balkanu ― srpski stvaralački narod".

Njega koji je Krležu prezrivo zvao Mimostav Krpeža, a Gustava Krkleca Crklec, Donat i Milanja uvrstiše u "hrvatske zenitiste". A on im, i iz groba, poručuje da se Hrvati nikad nisu borili za slobodu, nego su "sluganili", "pevali ropske himne i pisali hvalospeve austrougarskim đeneralima i vojskovođama". I, na kraju, pravo u centar: "'Hrvatska kultura' je vanbračno dete nenaravnog braka dresiranog majmuna i papige, čije je pravo ime i adresa ― preuzvišena gospođa Politura Imitacija de Kultura, Zagreb".

OD ROĐENJA DO PRVOG SVETSKOG RATA

Rođen je 16. novembra 1895. godine u Jastrebarskom, gradiću na teritoriji Austrougarske, koji će dokazati sve njegove teze o srbožderstvu "hrvatske kulture" kad u NDH tu bude podignut konclogor za srpsku decu, jedini takav u Evropi. Osnovnu školu završio je u Glini, koja će, 1941, postati poprište neviđenog pokolja što su ga hrvatske ustaše, u pravoslavnom hramu, sprovele nad njegovim sunarodnicima.(Junak naše priče je, 1940, u "Manifestu srbijanstva", uzalud upozoravao: "Mi prestajemo da se čudimo i zabavljamo, mi u poslednjem času saopštavamo našu spoznaju svima Srbima-Srbijancima: nije ovo više ni zabluda ni dečja bolest, a nije sasvim ni srednjevekovni verski zanos i mrak ― pred nama je najteži slučaj političkog ludila dvadesetog veka: hrvasko pitanje! Zato, otvorite dobro oči, uspavani i obmanuti Srbi! Od pospanosti jednog naroda do njegovog poraza nije dalek put".) Gimnaziju je učio u Karlovcu, gde je počeo i da, amaterski, glumi. Upisao je studije filosofije u Zagrebu.

MOBILISANI "LUDAK" ― EGZISTENCIJALNI LEVIČAR

Za vreme Prvog svetskog rata, bio je, kao i Crnjanski, mobilisan u K und K vojsku, što mu je zauvek ogadilo ratno divljaštvo kapitalizma, opredeljujući ga, kako bi rekao Milo Lompar, za "egzistencijalnu levicu". Takav je i ostao, celog života. U svom "Barbarogeniju decivilizatoru", pitao je čitaoce: "A jeste li primetili da sve prelazi u ruke zelenaša i mešetara, u ruke ucenjivača i hipokrita koji su uništili Evropu, koji su je dotle unazadili da je sada najveća pijavica ljudskog dostojanstva. Za uzor nam predlažu lopove. Dakle, zaštitimo Balkan! Nama pripada taj zadatak i istovremeno podmlađivanje Evrope. Preprečimo put mikrobima! /.../ I verujte mi, Balkan mora da iznedri novi svet, novi evropski poredak. Ne društveni poredak ― to je otrcano nikoiništa! ― takozvani društveni poredak je danas poredak grubijana i divljaka povezanih sa berzanskim mešetarima, političkim partijama, guvernerima banaka. Ja mislim na LJUDSKI POREDAK!"

Uspeo je, 1917, da se skloni sa fronta u Galiciji simulirajući duševnu bolest, pa su ga zatočili u rimokatolički samostan kod Samobora, pretvoren u azil za umobolne. Posle je, o ratu, zapisao: "Čovek ― stvoren da bude Bog ― ubijan je kao stoka na klanici/.../Naša je prva zapoved: U IME ČOVEKA I ZENITIZMA ― NE UBIJ!" I bio je jasan: "Budimo straža protiv Zapada!/.../Neka svi Srbi nose dah bune u srcu svom i ideju u delu svom: Istok protiv Zapada!" Jer "Evropa je upropastila srpsku mladost. MLADOST BALKANA. Kurva Evropa!"

GONJENI ZENITISTA

Čim je rat prošao, nastavio je da se, u Zagrebu, bavi umetnošću i da radi kao novinar. Zapazio ga je Crnjanski, a Tin Ujević je pisao predgovor za drugu knjigu njegovih pesama. Godine 1921, pokreće časopis "Zenit", u kome sarađuju Crnjanski, Vinaver, Rastko i drugi; juna te godine, sa Ivanom Golom i Boškom Tokinom, objaviće "Manifest zenitizma". Kasnije će se sukobiti sa mnogima, od Vinavera do dadaista, optužujući ih za neinventivnost i mlakost.

"Zenit" do 1924. izlazi u Zagrebu, neprestano izložen cenzuri; on, njegov glavni urednik je, zbog oštre kritike stanja u Kraljevini SHS, otpušten iz državne službe. Od 1924. do 1926. "Zenit" izlazi u Beogradu, ali, zbog teksta o odnosu zenitizma i marksizma, kao i neskrivenih simpatija i saradnje sa umetnicima Sovjetskog Saveza, biva zabranjen. Protiv urednika je pokrenuta optužnica "za izazivanje mržnje protiv države u celini". On, uz pomoć svog prijatelja i saradnika Filipa Tomaza Marinetija, italijanskog futuriste, beži u Pariz, gde će mu se kasnije pridružiti žena Anuška. Napisaće i ogorčeni tekst "Hvala Ti, Srbijo lepa", u kome se obračunava sa beogradskom malograđanštinom u službi lažnog evropejstva. U Parizu živi deset godina, objavljujući romane na francuskom (još nisu prevedeni). Najbliži saradnik bio mu je brat Branislav, poznat pod pseudonimom Branko Ve Poljanski, koji je u Parizu i umro, nakon čega se junak naše povesti vraća u Beograd.

I u Parizu, kao i na Balkanu, on, na tragu svetske avangarde, ustaje protiv truleži zapadne civlizacije u ime "svežeg", "varvarskog" (jer ljudskog) Balkana. Miloš Knežević beleži da je "zenitizam prkosna južnoslovenska i balkanska reakcija na oholu Evropu, pri čemu se Barbarogenije suprotstavlja Evropljaninu; Varvari se stavljaju spram Evropljana; varvarstvo ističe nasuprot kulture. U stvari, jedna od krilatica zenitizma u retoričkoj formi oksimorona glasi: "Varvarstvo je kultura!'"

U TITOVOJ JUGOSLAVIJI

Za vreme Drugog svetskog rata ne objavljuje; i u novoj Jugoslaviji živi povučeno, odbačen jer nije hteo da se pokloni Titovim izmećarima u kulturi. Postojao je, kako kaže Miloš Knežević u svom dnevniku "Provalija u plićaku", 26 godina "u umetničkom i životnom ostrakizmu". Mediokriteti su od njega bežali, optužujući ga da je čovekomrzac, hipohondar i čudak. Izbačen iz stana u Njegoševoj ulici, pisao je, svedoči Knežević, "smela pisma agitropovcima i kompartijskim funkcionerima", živeći, od 1945. do 1960, sa svojom vernom Anuškom "kao ideološki prokazani i izopšteni srpski nacionalista i suludi antikomunista", koji je, "u vreme kada je latinica bila svetinja i jezik revolucije, koliko god mogao branio ćirilicu". Čak su ga, pred prvi samit nesvrstanih 1960, Titovi kerberi bacili i u zatvor. Hteli su u ludnicu, ali su ga ipak pustili na slobodu, da živi u "aristokratskoj bedi". Knežević, koji ga je znao, kaže da se "izdržavao živeći od prodaje sadržaja paketa koje je dobijao kao pomoć iz inostranstva. Prodavao je žvake, sličice fudbalera i glumaca, klikere, hemijske olovke i naliv-pera". Robu je donosio u komision na Slaviji. S ljudima se sretao na groblju. Knežević: "Vrapčiji obroci, izgladnelost u čuvarnoj pretrpanosti. Po jedna suva šljiva u čaju, umesto šećera./.../Nijedan dragoceni, zaslužno poklonjeni ili razmenjeni umetnički predmet nije hteo da proda". A i kako bi? On, koji je osnovao jedini srpski avangardni pokret poznat u svetu, on, koji je 1926. u Moskvi izlagao na izložbi revolucionarne umetnosti Zapada, on, koji je sarađivao sa svim genijima Evrope svog doba, od Marinetija i Arhipenka (o kome je i pisao), do Tristana Care, maštao je da osnuje muzej "Zeniteum" i, u deset primeraka, umnožavao svoje pozne tekstove i kolaže. I ― nikom se nije prodao!

Opet Knežević: "I to je bilo moguće tokom vladavine avangarde radničke klase: jedini istinski srpski avangardista umro je od posledica gladi juna 1971. Bila je to opresivna politička anoreksija". Mesto smrti: dom za starce u Kačarevu kod Pančeva. Zvaničan uzrok smrti: upala pluća. Čitaoci, u pravu ste: reč je o Ljubomiru Miciću!

VELIKO ZAVEŠTANJE

Godine 1940, Ljubomir Micić je stigao u Beograd i pokrenuo časopis "Srbijanstvo", u kome je objavio "Manifest srbijanstva", značajno i do danas nepročitano delo. Cvetkovićevsko ― mačekovska (dakle, kriptohrvatska) cenzura zabranila je i časopis i manifest. U njemu je, urbi et orbi, Micić zaveštajno ukazao na srbijanstvo jedini lek za bolest jugoslovenstva "kao svesrpski narodni polet i pokret, srbijanstvo kao živa sila opšte narodne i državne obnove, srbijanstvo kao nosilac srpskog zakonskog poretka i ustavne narodne vladavine, srbijanstvo kao unosilac srpskog reda i srpske svetlosti u trojstveni vidovdanski, i docniji jugoslovenski mrak i nered, srbijanstvo kao svesrpski duh, kao stara osnova novog i budućeg političkog preobražaja, srbijanstvo kao nedvosmislena nacionalna misao, kao škola građanske svesti i dužnosti, srbijanstvo kao neumoljiv branilac međuljucke pravde i srpske državne misli, jedine u jednoj zemlji, srbijanstvo kao najmoćnija brana protiv rušilačke poplave razjedinjenja, pošto nijedna zdrava kraljevina (monarhija) ne može da bude federativna država, srbijanstvo kao svemoćan lek protiv federalističkog, fašističkog i komunističkog mesečarstva, a politički nosilac ove mešavine danas je povlašćeno hrvacstvo, što oduvek u srpskom narodu znači tuđinstvo, srbijanstvo kao srpska samoodbrana, kao konačni politički pravac i oblik, kao jedino pravedno rešenje zasnovano na istoriskoj stvarnosti, a izraženo u velikim duhovnim podvizima, u velikim vojničkim pobedama, i u suviše velikim žrtvama srpskoga naroda, srbijanstvo kao zaštitnik svih vera, pored srpsko-pravoslavne kao državotvorne i nacionalne vere, ili kao razvodnik svih tuđinskih crkava od države, srbijanstvo kao nosilac opšte narodne volje, kao branilac svih staleža, svih društvenih slojeva, svih građanskih, ali nerušilačkih sloboda, srbijanstvo kao jedini punovažni spoljašnji činilac i unutrašnji delotvorac, kao neumoljivi gospodar sveukupne državne uprave, odnosno čuvar njene savršene ispravnosti i čistote, srbijanstvo kao štit protiv svačijeg spoljašnjeg pritiska, kao ubojito koplje protiv svakog unutrašnjeg i pokrajinskog nadmetanja sa Srbijom, srbijanstvom ili Srbima uopšte, srbijanstvo kao neprobojni oklop od čelika protiv svakovrsnog nasrtanja, pod imenom ravnopravnosti, na srpsku državnu tvorevinu, na njezine tvorce ili pretstavnike, protiv veštačkog stvaranja novih narodnosti, protiv besprimernog ludovanja Srbomrzilaca, srbijanstvo kao narodna žiža i državotvorna matica svih balkanskih i svih srednjoevropskih Srba, takozvanih Slovena, srbijanstvo kao jedini i najmoćniji čuvar jedinstvenosti srpskog mnogoimenog naroda i njegove savremene državne tvorevine, koja je, od pobede do danas, na mrtvom koloseku samo zato što nije na srpskom koloseku, srbijanstvo kao izvor i utoka zakonodavne i uvek odgovorne upravne vlasti, srbijanstvo kao vrhovni zakon zemaljski! Bez srbijanstva se nikada nije moglo, bez srbijanstva se ni danas ne može! U to ime, i vo imja zenitizma: Svi Su Srbi Srbijanci!"

OSNOVNE TEZE "MANIFESTA SRBIJANSTVA"

Micićeva osnovna teza je: "U celoj prošlosti srpskoj, srbijanstvo je bilo najzdravija osnova moralnog, društvenog, prosvetnog i opšteg uređenja srpskog. I ne samo to: srbijanstvo, večni plamen srpski, grejalo je grudi sviju Srba uvek jednom vatrom/.../srbijanstvo je potstrekavalo sve Srbe na najljuckije samopregore, na najveća čovečanska dela, na nadljucka junaštva, na najviteškije podvige. I kadgod je pokleklo srbijanstvo kao politička misao i kulturni smisao, poklekao je i ceo narod srpski./.../Dakle, duhovni domet srbijanstva oduvek je bio veći od dometa srpske političke moći. Zato, ugasimo li u grudima srpskim plamen srbijanstva, ugasili smo jednom velikom narodu plamen svih poleta, ugasili smo Srbima čak i plamen života. Jer, ne zaboravimo: srbijanstvo je svojom verskom trpeljivošću (što uostalom znači i slabost, jer vekovima biti u stavu isključive samoodbrane prema borbenoj, političkoj i neprijateljskoj katoličkoj crkvi: ecclesia militans, nije nikakva savremena a ni korisna vrlina!), srbijanstvo svojim vanstaleškim društvenim ustrojstvom, svojom političkom veštinom i slobodoumnom naprednošću, svojim pesničkim i vojničkim genijem ― a naročito svojom samorodnom narodnom vladavinom, društvenom i političkom, bilo onom u prehrišćansko doba ili onom u kralj-Petrovoj Srbiji — ne zaboravimo da je to i takvo srbijanstvo, slobodno i muško, dalo srpski kulturni i nacionalni pečat celom Balkanu. To i takvo srbijanstvo bilo je preteča i današnjem raznorodnom i raznoimenom 'socializmu' u svetu".

Po Miciću, srbijanstvo je svestrano i svebogato, ne samo kultrurno, nego i politički: "Uzmimo, naprimer, veliko blago srpskog pesničkog genija, pa vaspitnu školu srpskog porodičnog uređenja, pa stare srpske zadruge — to su jedinstveni starostavni primeri svojstvene društvene zajednice, kao i zajedničke svesti o prekoj potrebi međusrpskog reda i uzajamnosti, o potrebi zajedničke proizvodnje, o korisnosti najprirodnije razmene i podele zemaljskih dobara. A sve je to iskonski srpsko, za čim toliko teže tek današnji ljudi, pošto su bespomoćno lutali kroz istoriju provlačeći se stramputicama a ne idući pravim i svojim putem. Dakle, kad mi izgovaramo i pišemo reč: srpski, za nas je to pojam onog večitog ljudskog čiji smo nosioci još uvek mi retki Srbi — Srbi kao namuškiji potomci 'najstarijeg od svih naroda', i 'najvećeg naroda na svetu', po rečima jednog od mnogih grčkih pisaca koji su Srbe gotovo uvek nazivali Trivalima — to je ono veliko i čovečansko koje priželjkuje tek poratna, zapadna i istočna Evropa./.../"

Uloga Srbijanstva je univerzalna. To znači, po Miciću, da se mora roditi Nova Srbija, bez obzira na mržnju inferiornih, od Europejaca do njihovih imitatora, Hrvata "A nova Srbija mora da vaskrsne; veća i moćnija od Jugoslavije, nova Srbija mora da bude, stvorena zbog sreće Balkana i radosti Evrope, u ime čovečanstva i zenitizma radi".

Osnovni problem su Srbi izdajnici i samopreziratelji: "Da, preziru nas gori od nas, a ovi su mnogobrojni/.../Ali to ne bi bilo tako tužno, a još manje je neobično. Ima nešto što je žalosnije od toga: evropski politički zelenaši i trgovci tuđim kulturama, uvek su među Srbima nalazili izdajnika istoriskog kao i kulturnog srpstva. Nalazili su među nama mnogobrojne saveznike i obožavaoce, vaspitavali ih u samopreziru, a naročito one koji sebe baš zato i smatraju višim bićima, i još više zato što se poje vodom tuđih kaljuga, pa makar im i najčistija srpska voda ispred kuće tekla. Međutim, uzmimo samo zadrugarski oblik srbijanstva, stariji od car-Dušanove Vizantije, zar je on mogao da ostane nepoznat srbožderu Karlu Marksu, a ustrojstvo srpskog sovjeta Voždovog, zar je mogao umaći pažnji srboljupca Lenjina?..."

Osnovni patos Srpstva je patos slobode: "Ukratko, gde je Srbin tu je i sloboda. Zato, ni velika srpska revolucija iz 1804, iz koje je nikao jedan veliki crveni božur, tojest jezgro nove slobodne srpske države, nije bila značajna samo za Balkan: srpska revolucija imala je i svoj evropski značaj. Ali to priznanje veštački je uskraćeno i nasilno joj oduzeto, kao što je ugušen i zvuk svecke slave njezine. Zašto je to urađeno, i ko je to uradio, to nam je tek danas jasno i razumljivo. Isti vitezovi, isti neprijatelji! Velika dela malih naroda izazivaju zavist malih ali i trajnu mržnju velikih naroda. A srpska revolucija nije bila ni trenutna buna, ni prolazni izliv ogorčenja. Nije bila ni planuli gnev roba na svog vlastelina zbog nekog ženskog pitanja, kao što je to bio slučaj sa bunom podalpiskih katoličkih kmetova u Austriji — tih bednih i, među prvima, odnarođenih ogranaka srpskog naroda u kranjsko-gervackom zagorju (misli se na bunu Matije Gupca, nap. V. D.). Takvih buna, uostalom, bivalo je bezbroj u feudalnom svetu. Jer, buna i revolucija, to su dve stvari. Jaz je među njima velik i dubok. Ali isto tako su i dve stvari: stvarna istorija jednog naroda, i — recimo — metafizička istorija jednog nazovi-naroda. Buna je često samo psovka ili samo nepromišljen ispad, dok je revolucija uvek promišljeno delo, uspelo ili neuspelo".

Micić, u doba Banovine Hrvatske, uzvikuje: "Ali, vratimo se sami sebi! U devetnajstom veku, Srpski Ustanak beše najsvetlija zvezda na nebu feudalne Evrope. Ta Srpska Revolucija beše prva istinska narodna revolucija u svetu. I ta, baš ta i takva revolucija — a ona je trajala ceo prošli vek, i to na celom prostranstvu naše današnje države! — ta ista revolucija još ni danas nije završena. Srpska revolucija je trajno zbivanje baš zato što je i neprijateljski pritisak na srpski narod ostao trajan i nepromenjen. On je i uvećao svoju moć već samom činjenicom što se nalazi danas u granicama njegove države, povlašćen i mažen, dok je sve do juče bio extra muros, zajedno sa svojim tuđinskim i duhovnim poglavarom. Zato će uznemireno srpsko zbivanje ostati revolucionarno sve dotle, dok savremeno i novo srbijanstvo ne bude ostvareno i zadovoljeno, srbijanstvo kome su mračne sile potsekle krila i presekle dah, srbijanstvo koje su lupeži i nasilnici, od 1918. do danas, sprečavali da se izrazi i oblikuje u svom punom i svetlonosnom istoriskom objavljenju i poslanstvu. Unutrašnji nemir srpski bujaće sve dotle, dok se čisto srbijanstvo ne istrgne iz klešta svih onih koji vrše zločino nasilje nad njim, koji ga veštački i silom skreću sa pravog puta pobedničkog hoda njegovog, dok pomračeno srbijanstvo ne vaskrsne kao preobražensko sunce na nebu, dok ne stigne na svoju propuštenu metu, dok ne otskoči u svoj blistavi zenit".

Micić je podsećao i na značenje srpskog jezika: "Bez srbijanstva se nikad nije moglo, bez srbijanstva se ni danas ne može! Gde je živeo jezik srpski, živelo je i srbijanstvo. Živelo je u mislima i delima najvećih srpskih umova, živelo je u pesmi i plaču srpskih crkava i sveštenika, srpskih pastira i četnika, živelo je u delima Dositeja Obradovića i Vuka Karadžića, Pavla Solarića i Gerasima Zelića, Svetozara Markovića i Stojana Novakovlća, Ilije Garašanina i Nikole Pašića, Svetozara Miletića i Jaše Tomića, Jovana Cvijića i Jovana Skerlića... izraženo je u guslarskoj pesmi Filipa Višnjića sve ono što nije smeo slobodno da misli Rođo Bošković u jezuickom odelu, živelo je srbijanstvo u pesništvu svih starih Dubrovčana, naročito Gundulića, zatim Njegoša i, Jakšića, Radičevića i Mažuranića-Simića, Kačić- Miošića i Preradovića, Sime Milutinovića i Zmaj-Jove Jovanovića, Reljkovića i Nikole Tomaševića-Tomazea, Laze Kostića i Ivana Cankara, Alekse Šantića i Iva Vojnovića... svi su se oni napajali srbijanstvom, a pored njih i bezbroj drugih, od davnina do današnjih dana, od Save Nemanjića do Ljubomira Micića. Jedni iz velike ljubavi prema srbijanstvu kao istini, pravdi i lepoti, drugi sa zadnjim namerama — da opljačkaju srpsko kulturno blago, da porobe srpsko istorisko bogastvo, kako bi imali iz čega da 'sočine' pred neznalicama i 'pred Evropom' neku bednu nacionalnu kućicu od karata, tojest umišljenu i štampanim slovima ostvarenu 'individualnost'".

Veliki zenitista video je u čemu je opasnost od Hrvata, pogotovo od pokušaja nekakvog "sporazumevanja" sa njima: "Doista, teško je otmeno se takmičiti sa besno nastrojenim skorojevićima i svesnim falsifikatorima kulturnih i istoriskih zbivanja. A onima što misle da su i krv izmenili kada su verom krenuli, današnji muslimani, katolici, ili unijati, mi im uopšte i ne smemo da dopustimo da se takmiče sa nama. Zbog narodne izdaje njihovih predaka, zbog usađene mržnje njihovih potomaka, oni nisu ni dostojni bilo kakve ravnopravnosti sa Srbima starincima, pobednicima i kolenovićima. Zato je i nemoguće sporazumeti se sa ljudima koji kroz 'sporazum' traže uvek i samo tuđe jer svojega nemaju, koji u 'sporazumu' traže srpski poraz, i koji se ubiše dokazujući da vatra gori kad kiša pada. A najteže je bratimiti se sa mesečarima što šetaju po krovovima derući se da su porobljeni baš od onog sveta koji im je sve dao, i koji se mirno odmara posle teškog i napornog opštenarodnog dela. A ti mesečari, kao i svi njihovi pomagači, blaženo su nesvesni svoga zločina, kao i svega što je sa njim u vezi. U mesečarskom stanju, sa krovova svojih kuća, oni, svestrani golaći, izdajnički pomagani od strane izvesnih šumadiskih poštenjaka i glupaka, pred ceo svet iznose neka svoja izmišljena prava i bezlične samosvojnosti, iznose svoje umišljene moći i kriumčarena dela, veličaju neki svoj metafizički narod, neku svoju fantastičnu istoriju, neku svoju apstraktnu državu i državnost. U to ime, bolesni mesečari pozivaju ceo svet u krstaški rat protiv prirodne ali na sveopštu žalost nigde izražene srpske prevlasti, prosto urliču protiv Srbije koja je sama sebe živu zakopala, bore se putem škole i krčme, a naročito putem državne uprave protiv srbijanstva koje najmanje postoji, jer je srpskom samoizdajničkom voljom svuda i nasilno ugušeno./.../ Zato, otvorite dobro oči, uspavani i obmanuti: Srbi! Od pospanosti jednog naroda do njegovog poraza nije dalek put. Pohitajmo da opašemo granice svoje države i otadžbine obručem srbijanstva, zapnimo da je učinimo tvrđom od svake tvrđave, pohrlimo da je zaštitimo živim zidom neustrašive omladine srpske. Pregnimo da pretvorimo i sve zavičaje srpske u nepobedive kule sviju Srba — jer svi su Srbi Srbijanci! Požurimo da unutrašnjost srpskih nedeljivih zemalja preobrazimo u bogate njive pravde ljudske i dostojanstva srpskog, da stvorimo najplodnije oranice žita, hleba i slobode za sve one koji su ih dostojni, da obradimo sve rasadnike kulturnog, privrednog kao i političkog srbijanstva. Očistimo sav korov sa zemlje srpske, omogućimo najzad da na svim poljima prvenstveno oru srpski jednoglasno, odlučno i gromko, da otpevamo opelo revizionističkom, otimačkom, pljačkaškom, ucenjivačkom, nemoralnom i tuđinskom, tojest austro-vatikanskom po duhu, a samo po imenu — 'hrvackom pitanju'. A vi, što ukaljaste čast i ime srpsko, vi izdajice srpstva-srbijanstva, vama iz sviju političkih stranaka poručujemo: prestanite da im kadite i služite ako vam je mila na ramenu glava! Za tu sitnu uslugu mi vam obećavamo da ćemo vas po zasluzi bogato nagraditi, a verujte, bićemo i blagorodni prema svom unutrašnjem ali ukroćenom neprijatelju. Čak bićemo mu i blagodarni, ophodićemo se prema vašim miljenicima otprilike kao i Turci prema svojim ludacima. Ta množina neprijatelja i jakost neprijateljske mržnje merilo je srpske moći i veličine. Najzad, teško vuku za kim psi ne laju, ili: bedan je onaj koga niko ne mrzi — a niko ne mrzi Hrvate!"

Micićeva poruka je bila: "Dajmo caru carevo, a Srbinu Srbinovo: potpunu bezbednost i poštovanje ličnosti, kulturnu prednost i političku slobodu, neograničenu slobodu misli- i srbovanja. Ukratko, slobodan srpski narod u slobodnoj i srpskoj državi od Ohrida do Triglava, a u svojoj državi — svesrpsko srbijanstvo. Najzad, priznajte i sami: posle najkrvavije pobede u svetskoj istoriji, dosta smo se borili i za neuzvraćenu 'bratsku' ljubav, a još više za tuđu ludost i tuđinsku korist — o gorka sudbino srpska! — oboje nam doneše kao nagradu najcrnje poniženje i unutrašnje ropstvo: kulturno i političko, duhovno i moralno. A mi retki Srbi što smo odavno u mrak prognani, mi smo bili gurnuti u provaliju samo zato da ne branimo srpsku istinu, da ne širimo svetlost i duh srpski... mi okoreli Srbi što nikada ne izdasmo imena srpskog, mi sve možemo trpeti sem goleme nepravde i izdaje, sem nametnutog ropstva i mraka narodu srpskom — pa bilo sve to čak i posledica nečije prevelike ljubavi za nedostojnog, po imenu brata, po delu nebrata, ali oduvek goreg od svakog tuđina!"

Hoćemo li, najzad, poslušati jurodivog srpskog zenitistu i Barbarogenija, koji je bio u pravu više od svih srpskih akademskih prenemagala spremnih da se poklone "kurvi Evropi" i "preuzvišenoj gospođi Politura, Imitacia de Kultura", čije je sedište onda, kao i danas, u Zagrebu?

Ako ne vidimo srpsko sunce u zenitu, tumaraćemo, i dalje, po evropskoj ponoći. A Micić nas je na vreme upozorio.

Vladimir Dimitrijević | 02.11.2013 | Catena mundi
(skraćena verzija ovog teksta objavljena je u nedeljniku "Pečat")
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Novembar 21, 2013, 01:52:22 am »

*

PROLOG

Kako su braća Dalton "uhitili" Taličnog Toma ili Micićev prst u oko Mimostavu Krpeži1 ili čija je "hrvatska" avangarda

Razmišljajući o predgovoru za knjigu koja se nalazi pred vama2, logično bi bilo da odmah počnemo sa objašnjenjem izbora, njegovim opravdanjem. Međutim, tok reči krenuće drugim smerom, potaknut pitanjem jednog nadobudnog lokalnog, domaćeg kulturnog dušebrižnika: "Otkud srpski dadaizam?" U prvi mah ne verujući da takvih recidiva nečeg za šta smo mislili da je odavno pokopano, onog lažnog "jugoslovenstva" prozvanog ekstatično "bratstvom-jedinstvom", još uvek ima u glavama ovdašnjih pojedinaca, shvatili smo da je prvo potrebno opravdati sam, ispada drzak, naslov knjige: Cvetnjak srpskog dadaizma. Kao da je pridev srpski u Srbiji i dalje prokažen, da izaziva stid i prezir onih koji su se lagodno krili iza plašta Brozovog komunizma, a sad se pokrivaju pseudodemokratskim floskulama političke korektnosti, čitaj ulizištva i beskičmenjaštva. Kad nam je, usto, jedna koleginica rekla kako je učestvujući na nekom međunarodnom skupu u Budimpešti ispričala Hrvatima za moju "drskost" i kako su se oni silno lecnuli, pitajući kako se to sme, otkud to "naše" vaše, itd, u nama se upalila crvena lampica. Očigledno je da je kultura na ovim prostorima još uvek sluškinja politike, one dnevne, najprizemnije, najčešće nacionalističke, prevrtačke, rogobatne. Potaknuti takvim odjecima našeg "bezobrazluka", počeli smo da istražujemo šta je to ta hrvatska strana imala već da kaže na temu avangarde u književnosti. Navodimo samo jedan primer bezobzirnosti u krađama i prekrađama, bezočnog prekrajanja istorije umetnosti, kao i istorije uopšte. U tekstu poznatog nam Ješe Denegrija, čoveka čini nam se sa naših prostora (mislimo na Beograd, Srbiju), napisanom egzaltirano povodom izložbe Avangadne tendencije u hrvatskoj umjetnosti, održane 2007. godine u Zagrebu, u Klovićevim dvorima, na najčistijoj hrvaštini3 dotični spominje izloženu sliku Save Šumanovića Kipar u ateljeu iz 1921. U početku neverica: šta će Šumanović na izložbi ovakvog naslova? Onda shvatimo da je u tome što se zove "hrvatska kultura" zaista sve moguće, pa i to da se Sava Šumanović, Srbin, koga su hrvatske ustaše mučki ubile u rodnom Šidu upravo pre nekih sedamdeset godina, 28. avgusta 1942, i da se ovih dana, bar u Srbiji, sumnjamo i u "lijepoj našoj", obeležava ta tužna godišnjica nasilne smrti najtalentovanijeg srpskog slikara dvadesetog veka, bezočno i hladnokrvno svojata od strane onog naroda koji ga je zatukao!!! Dokle je išla ta patološka mržnja prema svemu srpskom govori i podatak da Šumanović nije potpisivao svoje slike nastale u toku rata iz prostog razloga što nije želeo da koristi latinicu, pošto je ustaška vlast NDH zabranila upotrebu ćirilice! Pošto nas razne bezobzirne krađe srpskog identiteta i kulture od strane dotičnog naroda teško više mogu iznenaditi (zar je potrebno podsetiti na Nikolu Teslu, čiju su rodnu kuću u Smiljanima do temelja uništili u "domovinskom" ratu najbolji Hrvati, e da bi ga posle od milošte prozvali "najvećim hrvatskim naučenjakom", sve u pokušaju otmice njegovog pravog identiteta; ili na Ivu Andrića, čoveka koji se odrekao svega što je hrvatsko, katoličko, ali mu se poslednja volja nikako ne može ispoštovati od strane tog "kulturnog" naroda; o Ruđeru Boškoviću, Milutinu Milankoviću, Mihajlu Pupinu zar još smemo govoriti kao o Srbima?; ili poslednji slučaj Milojka Vucelića, Srbina, umrlog nedavno u SAD, zaslužnog za američki svemirski program i osvajanje Meseca, ni manje ni više, koji se takođe posthumno volšebno pretvara u Hrvata, nekom vampirskom metodologijom, iako su mu pretke zdušno klale ustaše u Drugom svetskom ratu jer su ― Srbi!).

Kad se stvari postave tako naopako, naravno da će naslov naše knjige ispasti provokacija tim istima koji se ne ustručavaju da provociraju svakim tekstom, knjigom, izložbom, naučnim skupom. Nažalost, veći otpor se oseća u rodnoj sredini od lokalnih kulturtregera, zakržljalih i pritajenih komunista, jer shvatamo da je peta kolona tih pajaca još uvek brojna i moćna u srpskoj kulturi. Nijednom hrvatskom posleniku neće ni pasti na pamet da negira više puta ponavljanu laž izašlu iz usta ili pera nekog njihovog, koja se vremenom pretvara u "istinu", i kao takva ulazi u udžbenike, enciklopedije, antologije, nadgrađujući "hrvatsku" kulturu, proširujući je do neslućenih granica. Ali vratimo se pojmu dadaizma i avangarde. Do nedavno, a to znaju svi ti isti hrvatski kulturaši, retki su bili oni među njima koji su uopšte i hajali za ono što se odavno ustalilo pod terminom avangarda, ako izuzmemo slučaj Aleksandra Flakera. Pod težinom "misli i djela" izvikanog velikana hrvatske kulture, arbitra svemu i svakome, Miroslava Krleže4, avangarda je bivala prokaženom i omraženom na tim istim hrvatskim prostorima. Ni moralne, ni ljudske hrabrosti većine tih koji se sada busaju u grudi, pa čime bi drugim, nego srpskom avangardom, bezočno je svojatajući, nije bilo u vreme dok je dotični gospar bio živ5. Niko da mu izađe na crtu! Vuk u šumi, a psi laju. Naprotiv: mnogi od njih su pisali negativno, s nipodaštavanjem, o braći Micić, o Aleksiću, i inima, i u tim pisanijima svakako je jedan od ključnih aduta za omalovažavanje bilo njihovo srpstvo. Fenomen je za istraživače ― psihologe, sociologe, antropologe, etnologe, istoričare, istoričare umetnosti, književne istoričare: kako je moguće iz tzv. "kompleksa više vrednosti" tako lako skliznuti u "kompleks niže vrednosti"? Kako je moguće iz tog, u početku, superiornog stava, stava nipodaštavanja i negiranja, oholosti, preći u poziciju inferiornosti, u potrebu da se bude veći nego što jesi, da se bude neko drugi nego što jesi?

No vratimo se činjenicama. Među tim i takvim književnim poslenicima koji su poslednjih godina vrlo agilni u "promidžbi" hrvaštine, jesu i Branimir Donat i Cvjetko Milanja. Obojica su autori antologija hrvatskog ekspresionizma6. Osim što pada u oči neverovatna koincidencija godina izlaska te dve knjige, 2001. i 2002, pa se prvo upitamo čemu takvo udvajanje kapaciteta, vrlo brzo se odgovor sam nameće. Potrebno je bilo utvrditi gradivo, i prebaciti što više srpskih pisaca u hrvatski atar. Na tom zadatku obojica su upregnuti. Kad već natežemo nacionalnu pripadnost, što onda ne bismo nategli i stilsko formacijsku. Jasno je da se hrvatskoj kulturi jako teško odvojiti od pojma ekspresionizma, u koji se želi i može udrobiti svaka druga sadržina, svaki drugi izam. U Donatovom slučaju to su i futurizam (sic!!!), naravno i dadaizam/zenitizam!!!. U okviru dadaizma/zenitizma, pa koga bismo stavili do Dragana Aleksića, Ljubomira Micića, Branka Ve Poljanskog, i one koji su promovisani zahvaljujući Zenitu, Dada-Tanku i Dada džezu: Andru Jutronića, Dragana Sremeca, Evgenija Dundeka, Marijana Mikca, Naca Singera i Fer Mila? Kako će to Donat opravdati videćemo uskoro. Kako više da se iznenadimo što će se među autorima likovnih priloga naći (ima li slučajnosti?) Sava Šumanović, ali i Ivan Tabaković. Ispada da svi oni Srbi koji su se rodili na tlu Austrougarske monarhije, bilo gde, posle raspada iste, automatski pripadaju hrvatskoj kulturi, umetnosti, nauci7. Valjda je Hrvatska pravna naslednica tog carstva, šta li? Pre će biti da je to tako samo u glavama inferiornih umova. Ali inferiornost rađa mržnju, mržnja rađa zlo. Pa što ne bi jedan Crnjanski bio Hrvat, tako lepo piše, da to teško može Srbin?!8 Analizu Donatovog izbora počećemo jednim minornim pesnikom, koga autor smešta pod poglavlje futurizam: to je Jozo (Džo) Matošić. Ne verujem da je iko od vas čuo za ovog "pesnika". Ne verujem ni da će ijedan književni poslenik prepoznati u ovoj bljutavoj umotvorini naslovljenoj "Brzovoz" ikakve elemente futurizma, a piscu ovog predgovora nikako ne može biti jasno ubacivanje futurizma (osim ako to možda nije sam naslov pesme?; o dadaizmu da i ne govorimo) u koš ekspresionizma. A o kakvoj "pesmi" je reč možete shvatiti iz sledećeg fragmenta:


(...)
Srbiju Stvorili Šovinizmom
Šovinizmom Stvorili Srbiju
Stvorili Srbiju Šovinizmom
Da žeeeve Peeemont!
Pijemontom kraljuje kralj, a vlada baja Nikoče (Pašić)
Le roi régne et ne gouverne pas.
Rex regnat sed non gubernat.
Kumanovo; fanatizam; patriotizam; šovinizam.
Bitolj itd.: isto, isto, isto.
Bregalnica također; također; također.
Inače? Zadah zapada i miris istoka.
One? Sve. I one prve i one druge, odjevene ― kao one s Kertnerice
poslije devet sati.
Beogradsko pozorište, kazalište gledalište nije balkansko; a ovo
je nešto, uz kaldrmu koja je bila; uz asfalt koji bi to morao biti i
parkete koji to nijesu.
Nije istina (na temelju zakona o štampi), da je nekoć u kazalištu
Beograda bila izvještena ova tablica:

UMOLJAVA SE
SLAVNO TUŽILAŠTVO
DA IZ LOŽA
NE PLJUČKA
U PARTER

Naprotiv je istina da je neće ni u buduće biti.

(...)

U Srbiji: hljeba; hljeba, svinje, hljeba, praščevine; hljeba,
goveđine; hljeba; prčevine; hljeba, prasetine; hljeba, praščevine
– – – – – – – ščevine – – – – – – vine – – – – – – ne – – – – – – – – –
– – – – – – e.
Dis moi ce que tu manges, je te dirai ce que tu es.
(Brillat-Savarin, La physiologie du goût)9 (Donat 2001: 57―58)

(...)



Ne znam da li je potreban ikakav komentar ove prizemne, istinski srbomrzačke, fašističke i šovinističke tvorevine? Ali ona je polazni elemenat svega onoga o čemu smo do sad pisali u predgovoru. I može li onda Donatovo uvrštavanje ovakve gadosti biti slučajno? Nije dovoljno preoteti, mora se i blatiti (ili "pljučkati", kako to "duhovito" kaže jadni i bedni poeta Džo). Postepeno, shvatamo da je u pitanju tihi, od srpske strane prećutani, samim tim i prihvaćeni, kulturni genocid nad srpskom kulturom. Kao da se pavelićevsko-starčevićevskoj politici proterivanja, pokatoličenja ili fizičkog uništenja srpskog entiteta na tlu Hrvatske i svih prostora koje Hrvati smatraju svojima (vidimo da se prostor NDH-azije u glavama tih mitomana proširio na celu Austrougarsku imperiju) pridružila i politika otimanja srpske kulture. Dakle, Džo Matošić, hrvatski "futurista", zapravo fašista, i Srbi. Prvi svetski rat, a već mržnja, patološka, i kompleksi: Srbi šovinisti, Srbi fanatici, Srpkinje kurve, Srbi prljavi, Srbi primitivni, Srbi žderači svinja, samim tim svinje ("Reci mi šta jedeš, i reći ću ti ko si", prevod s francuskog poslednjeg navedenog stiha). I pored sveg našeg truda da pokušamo da u ovome stihoklepanju pronađemo makar u tragovima pesničku metaforu, jedino što čitamo je prostačka ideja vodilja ― antisrpstvo. Pa šta su onda drugo mogli da očekuju Srbi u Drugom svetskom ratu, prepušteni na milost i nemilost ustaškim koljačkim hordama? Svinje su za klanje, zar ne? U tom smislu Džo i jeste "futurista": najavljuje dolazeće zlo svojim stihovima zla. A Donat, kolega, pa kako da odoli takvoj poslastici? Antologijska pesma, nema sumnje. Koja najavljuje Natologijske bombe. Te se više i ne čudimo pakovanju Andrića, Sibe Miličića, Ilije Jakovljevića u ovaj izbor. Ima li kraja? Možda je najjednostavnije da se svi samoproglasimo Hrvatima, olakšajmo im posao! Ili da konačno prihvatimo Hrvate kao Srbe, možda im je to podsvesna želja? I onda nam naslov Donatove "antologije" postaje jasniji: Put kroz noć! I te kakvu noć, Branimire! Pomračenje! Omraza prema svemu srpskom provejava sa stranica ovog pogovora. Dinastija Karađorđevića je za Donata "dinastija sumnjiva podrijetla i još spornijeg ugleda", (Donat 2001: 459) svakako su Pavelić i Tuđman ugledniji i ispitanog pedigrea, ljute guje sa hercegovačkog krša; oni hrvatski pisci (Sibe Miličić, Ante Cetineo), koji su se usudili da pređu u suprotan tabor, srpski, skupo su to platili (Miličića su ubili njegovi otočani, bacivši ga u more 1945. godine, kad se naivno vratio na rodni Hvar; Cetineo, koji je sarađivao sa Italijanima za vreme okupacije ― a koliki su to Hrvati radili! ― priredio je čitanku za škole koja je "bila mnogo bliža idejama četničkog Knina nego liktorskog, kraljevskog, a dakako i papinskog Rima.") Eh, taj Rim u glavama Hrvata, "liktorski, kraljevski... papinski". Odgovor mnogim našim pitanjima leži u toj nepatvorenoj ljubavi prema tuđem. Ljubavi prema okupatoru! Znači, takav jedan narod spreman je da ubije "izdajnike" u sopstvenim redovima. Očinski, papinski. "Četnički Knin" je paradigma te mržnje prema srpskom – u moru ustašije jedino što je smetalo je "četnički Knin", čitaj srpski. Kako te 1941. tako i 1991. Jer ustaše su bile odobrene i ideološki oformljene upravo od strane tog dragog, papinskog i očinskog Rima. Samim tim ništa što je tim "četnicima" rađeno nije bilo greh: ni klanje, ni silovanje, ni Jasenovci, ni Jadovna, ni nasilno pokatoličenje. Kad nije bilo tad, što bi bilo danas!? Kad su već katolički sveštenici, fratri i prelati učestvovali u tome, ne samo aminujući zločine, već ih i čineći, što da u tome ne učestvuje i običan fini mirjanski narod hrvatski? A i drage nam kolege profesori, "znanstvenici". I Donatu je verovatno lepo u blizini Krležinoj, ima i on razloga za radost.

______________

01 Micić ingeniozno na ovaj način preimenuje "strašnog" Krležu, alfu i omegu hrvatske (nažalost i jugoslovenske, samim tim i srpske) kulture, književnosti, umetnosti, akademije, leksikografije, kozerije, kongresa, teatara, nadasve arbitriranja. U daljem tekstu videćemo i i zašto. Dalji komentar nije potreban. Ljubomir Micić, "Revolucija u gradu belome 7777. Traži se čovek", Zenit br. 10, decembar 1921.

02 Tekst koji je pred vama je predgovor za neobjavljenu Antologiju srpskog dadaizma (prim. ur.)

03 Ješa Denegri, "Fragmentarne opaske o izložbi Avangardne tendencije u hrvatskoj umjetnosti", Kvartal, IV, 2, Zagreb, 2007, str. 30―35.

04 Micić će svoje mišljenje o liku i delu pomenutog pisca iskazivati u više navrata u Zenitu. U broju 11, str. 8, u tekstu "Rapsodia zagoriana" ili "zagorska rapsodia Miroslave Krleže", on piše o "prevodu" tog Krležinog dela na ćirilicu! (sic) Sarkastičnim tonom govori o ugledniku, kome se ondašnji Beograd podastirao snishodljivo, njemu koji je sve njih "u prošlom deceniju nazivao HULJAMA". Ljubomir je svakako dobro poznavao javnu delatnost Krležinu, i njegov otvoreni animozitet prema Srbima, u godinama pre i za vreme Prvog svetskog rata. U Zenitu br. 17/18. str. 59, u tekstu "Domaća zadaća", bavi se Krležom kao dramskim piscem, tj. premijerom njegove Golgote u HNK. Nimalo pohvalnim rečnikom: "Papir, laž, fraza, deklamacija, simbolika, nepismenost, neznanje što je realistička a što simbolička drama, nesposobnost zahvata, malovaroška tendencija, nadrifilozofija: neumetnički prazni feljtonizam."

05 U četvrtom broju Republike, zagrebačkog časopisa za književnost i umetnost, za mesec april 1954. godine, štampani su Krležini zapisi iz 1916, 1919, 1920, 1921. i 1933. godine. U zaglavlju "Godina 1919", pod naslovom "Smjena na jasenovačkoj stanici", (kako proročki izabrano mesto!) na strani 277, on piše: "Beč gladuje, Austrije nema, rulja zavladala svetom, rat su dobili ovi balkanski cigani, kakova li sramota!" Veliki rodoljub piše dalje: "Der Schwarz Georg (Karađorđe, naša prim.) igra danas na međunarodnoj ruleti i dobio je glavni zgoditak. Beogradskoj gospodi ide karta, tko bi to mogao da povjeruje? Grej, Lojd Džordž, Poenkare, Klemanso, Vilson, sve su to beogradski asovi. A tko je nas pobjedio? Ovi ušljivi balkanski cigani, koji čitave dane žvaću luk i pljuckaju po apsanama, ova nepismena bagra za vješala, toj danas Evropa vjeruje i dala joj je ruke nekakve barjake." (nagl. P. T.) Mislimo da nikakav komentar ovom rečniku i stilu jednog hrvatskog "intelektualca" nije potreban. Od Krleže do Donata i Milanje kratak je put. Ako znamo da su ovi memoari objavljeni 1954, dakle u Titovoj Jugoslaviji, u jeku lažnog "bratstva i jedinstva", i da gosp Krleži ni dlaka s glave nije mogla faliti zbog ovakvih šovinističko-nacističkih izjava, jasno je ko mu je bio protektor, i čiji je on pulen bio. A istovremeno glave su letele srpskim intelektualcima samo zato što su bili Srbi! A tom i takvom mrzitelju Srba ovaj grad, Beograd, koji kao da je obuzet demencijom, mazohistički organizuje 2012. godine jednomesečni Festival jednog pisca! Nešto što je na suprotnoj strani jednostavno nezamislivo, i što nikome ne bi palo na pamet. Čak i kad je potrebno otimati identitete. Verovatno se sad od sreće prevrće u svom grobu, ovaj osvedočeni srbomrzac, ta hrvatska ništarija! A mi se pitamo: ko je od ove dvojice danas poznatiji u svetskim, onim pravim, okvirima: osrednji srednjepanonski skriboman Krpeža Mimostav, dvorski pesnik, satrapov kućni ljubimac, ili jedan genijalno-ludi Srbin, tvorac zenitizma? Uprkos beskrajnim naporima Hrvatijanaca da ga udenu u svetske okvire, uprkos finansiranju njegovih prevoda na strane jezike, uprkos brojnim izdanjima sabranih i nesabranih dela u desetinama tomova, uprkos bezbrojnim "naučnim" skupovima posvećenim ovoj indvidui, on ostaje skrajnuta pojava evropske književnosti i kulture. Mimostav!

06 Branimir Donat. Put kroz noć. Antologija poezije hrvatskog ekspresionizma, Dora Krupićeva, Zagreb, 2001; Cvjetko Milanja. Pjesništvo hrvatskog ekspresionizma: panorama, Konzor, Zagreb, 2002.

07 Koliko smo, nažalost, bili u pravu pokazuju i novinski natpisi o nedavno održanom "naučnom“ skupu u Hrvatskoj, posvećenoj "hrvatskoj" ćirilici. U Politici od 9. 12. 2912, u tekstu "HAZU svojata Miroslavljevo jevanđelje" doslovce piše: "Razlog ove kleptomanske ambicije je teza savremenih hrvatskih istoričara da svi ćirilski spomenici zapadno od Drine pripadaju hrvatskoj kulturnoj baštini. Miroslavljevo jevanđelje, najznačajniji i najlepši srpski rukopisni spomenik, proglašen je za ''djelo pisano hrvatskom ćirilicom i staroslovenskim jezikom hrvatske redakcije''! To je obznanjeno na međunarodnom naučnom skupu ''Hrvatska ćirilična baština", održanom krajem prošlog meseca u Zagrebu, pod okriljem Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti, a povodom petstote godišnjice ćiriličnog ''Dubrovačkog molitvenika'', štampanog u Veneciji 1512. Ovo kleptomansko otkriće promovisao je jedan od učesnika skupa, Kristijan Kuhar sa zagrebačkog Staroslavenskog instituta. Već dve decenije hrvatski jezikoslovci i istoričari srednjovekovlja prisvajaju ovaj kultni srpski spis nastao pod pokroviteljstvom Nemanjinog brata, humskog kneza Miroslava. Jedan od njih, Milko Brković, istoričar Zavoda za povijesne znanosti HAZU i profesor Mostarskog sveučilišta, tvrdi da je jezik Miroslavljevog jevanđelja ''hrvatska redakcija staroslavenskih glagoljskih knjiga''. Međutim, svojatanje čuvenog jevanđelja samo je segment hrvatskih aspiracija na čitavo srednjovekovno srpsko kulturno nasleđe u Bosni, Hercegovini i Dalmaciji. ''Ova hrvatska čežnja kontinuirana je na austrijsku kulturnu politiku u Bosni i Hercegovini'', smatra arheolog Đorđe Janković, profesor na Akademiji za konzervaciju i restauraciju SPC. Jedan od ključnih poteza u stvaranju ''bosanske'' nacije i kulture bilo je preimenovanje istorijskog bosansko-hercegovačkog i primorskog (dalmatinskog) pisma, ćirilice, u ''bosančicu''. Za nadgrobne spomenike, mramorove, skovan je dotad nepoznati termin ''stećci''. Tako su ćirilični natpisi na mramorju postali epitafi pisani ''bosančicom na stećcima''. A od devedesetih godina prošlog veka hrvatski autori zamenjuju termin bosančica izrazom ''hrvatska ćirilica''. Ovaj, pre svega mentalni, strahoviti zaokret u odnosu prema omraženoj ćirilici, pred širom publikom nastoji se opravdati na prilično duhovite načine. Tako se ističe supremacija ''tropismene'' hrvatske kulture (latinične, glagoljične i ćirilične) nad drugim evropskim nacionalnim, ''jednopismenim'' kulturnim korpusima. A hrvatski autor Vinko Grubišić, smelo i iskreno tumači da je razlog hrvatskog otpora prema ćirilici ''strah od prepoznavanja sebe u drugima''. (...) Na naše pitanje zašto akademska Srbije prećutkuje ove i slične provokacije koje stižu iz Hrvatske, naš sagovornik, profesor Janković, odgovara: ''Ne postoje odgovarajući akademski izrazi kojima bih izrazio svoje mišljenje o ovdašnjoj akademskoj zajednici''. Da li je potreban ikakav dodatni komentar ovog navedenog? Ne samo avangarda, ne samo književnost, Srednji vek, istorija, istorijske ličnosti, artefakti, teritorija, Crkva, pismo, sva umetnost, sve je za krađu, za otimanje. To što to rade Hrvaćani, nije za čuđenje. Oni to tako vekovima, i dok je i poslednjeg, taj će tako isto raditi. Ali, ne prestaje naše čuđenje nad našom "kulturnom" javnošću, nad Državom i njenim institucijama: SANU, Maticom srpskom, Univerzitetima, Istitutima. Šta znači ta grobna tišina nad ovakvim kulturnim genocidom? Jer, svi to znamo od malena, ćutanje je znak odobravanja, saučestvovanje.

8 Što nama na umu to braći Hrvatima na drumu! Listajući Milanjinu studiju Pjesništvo hrvatskog eksresionizma, naišli smo na str. 189. na sledeće: "To pak što dio zenitista bijahu nacionalno hrvatski Srbi također nije argument, dapače čak bi se i Crnjanski, kao vojvođanski prečanski Srbijanac (dakle, bivši austrougarijanac) mogao ''rubno'' uzeti u obzir, bar u godinama kada je objavljivao u zagrebački časopisima, pa se dakle uklopio u taj kulturno-književni i poetički krug. Toliko o "izvanknjiževnim" razlozima." Da li je i ovom "naučnom" metodu potreban komentar? Konstruišući do besvesti kuću od karata, hrvaćanski (ovo mu dođe kao ekvivalent onog omiljenog njihovog korišćenja iskrivljene imenice "Srbijanac", kojom se nimalo slučajno samo potencira da je Srbima mesto jedino u Srbiji, a da se srpsko ne može širiti zapadno preko granica Drine, jer tu, zaboga, mesta ima "povjesno" samo za Hrvaćane, u ma kom obliku) naučenjak će uspeti da dokaže i da potiče iz Persije, i da je stariji od Nabukodonosora, i da je Hemingvej poznati hrvaćanski nobelovac, i da su oni jedini naslednici svekolike evropske Kulture. I što ne bi jednog dana Hrvaćani ili Hrvatijanci postali i jedan Kafka, Mocart, List, Muzil, Čapek, Klimt, Dvoržak, Kupka, Maler... Pa svi su oni bili "Austrougarijanci"! I smešno i žalosno, nadasve opasno. Nije se teško prisetiti nedavne prošlosti, i teorija o natčoveku, arijevskoj nadrasi. Takođe, nije teško prisetiti se koliko su Hrvati bili prilježni u primeni tih teorija u praksi, potrudivši se, kad god su to mogli, da nadmaše svoje mentore Nemce, u zločinima upravo nad tim istim srpskim narodom. Ali, neprirodnoj selekciji nema kraja. Kad već nestaju Srbi iz Hrvatske, pa što će im onda i njihova autohtona kultura, pa sve je to hrvatsko, i o tome nema potrebe diskutovati. Jedini je problem što su mnoge autentične i najbolje stvari koje se tako zdušno svojataju od strane hrvatske "elite" u hrvatskoj kulturi delo Srba. I to je ono što boli i što smeta. Kako je moguće da su ti isti "primitivni" ljudi bili u stanju da budu originalniji i moderniji, ako hoćemo (a hoćemo) to da primetimo, od svega što se izrodilo na tlu onoga što se danas zove Hrvatska, a što je u istoriji bilo sve drugo do to: Mletačka republika, Otomansko carstvo, Austrougarska, Dubrovačka republika. Fantastična mašta je potrebna, pre svega bolesna, da bi se tako konstruisala "nauka". Od takve "nauke" boli vrat, ispadaju oči, knjige i crkve gore. Ali, kompleksima malih nema kraja. Kad, do nedavno, niste imali pravo na svoj jezik ni ime, pa kako se to može olako zaboraviti i ići dalje u život. Tegobne uspomene neslavne prošlosti vuku ka dnu, ka blatu laži i zločina. Zle sluge zloga gospodara.

09 Brija-Savaran, Žan Antelm, bio je francuski pravnik i političar (1755―1826), poznat kao epikurejac i gastronom, tvorac je, zajedno s Grimoom, gastronomskog eseja. Njegovo najpoznatije delo je Fiziologija ukusa, objavljeno 1825, čiji je pun naslov Physiologie du Goût, ou Méditations de Gastronomie Transcendante; ouvrage théorique, historique et à l'ordre du jour, dédié aux Gastronomes parisiens, par un Professeur, membre de plusieurs sociétés littéraires et savante. Maksima koju citira nesrećni Džo je najpoznatija iz ove knjige. Da je samo Brija-Savaran mogao da pretpostavi u kakve fašističke svrhe će je zloupotrebiti Jozo, a s radošću preneti Donat u svoju epohalnu panoramu hrvaćanskog neukusa.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Novembar 21, 2013, 03:43:34 am »

*
nastavak

Druga knjiga, ona Milanjina, Pjesništvo hrvatskog ekspresionizma: panorama, ne pada u iste greške. Pre svega, autor se nije usudio da je naslovi antologijom. "Prvobitno sam je bio zamislio kao antologiju, ali sam od toga odustao iz dvostrukog razloga; prvo, u tom bi slučaju ona bila zaista tanahna, te drugo, još važnije, ponukali su me praktično-propedeustički razlozi." (nagl. P. T.) (Milanja 2002: 641) Bar neko naučno poštenje, "tanahna" bi bila ta antologija. Ovako, panorama se može proširiti na 657 strana. Kad je o izboru reč, tu već nema greške: Andrić, Sibe Miličić, Micić, Poljanski, Ivo Vojnović. Istina, nema Aleksića i dadaizma, što je pomak, makar književnoistorijski, stilski. Nećemo se baviti autorovim pojednostavljenima ili nepoznavanjima stilskih matrica ("sam ekspresionizam na prvi je pogled lako odrediti kao zakonito čedo futurizma (sic!) u stilskom sloju..."), već njegovim natezanjem i izvrtanjem književno-istorijske i nacionalne pripadnosti onih pisaca kojima se mi bavimo.


Poseban tip pak, koji bi zahtijevao odulju elaboraciju, pa ga ovom prigodom možemo samo spomenuti, predstavlja granična pojava hrvatskoga zenitizma, vezanog za časopis "Zenit" dok je izlazio u Zagrebu, čiji su pjesnici u početku svojega stvaranja pisali izrazito ekspresionistički (Lj. Micić, B. ve Poljanski, M. Mikac), i to s vidljivim utjecajem nekih do tada vodećih hrvatskih ekspresionista, kao npr. Krleže i Šimića. Oni su svoju književnu aktivnost započeli u Zagrebu, na tragu hrvatske književne tradicije, a drugačije ih nije niti moguće tumačiti. (nagl. P. T.) (Milanja 2002: 18)


Kad neki hrvatski kulturposlenik napiše nešto ovako, u "lijepoj našoj" je to ravno Očenašu, i tu diskusije nema. No, mi ne pripadamo tom vrlom novom svetu, i još uvek verujemo da je nauka nešto mnogo ozbiljnije i, pre svega, poštenije. Pa, dragi moj Milanja, drugačije tumačenje itekako je moguće i nužno. Srbi iz Austrougarske su, pre svega, bili svesni svog porekla, jezika, pravoslavlja. Uvek i svuda. Rođeni u toj košnici naroda, pod uticajima germanske kulture, školujući se po Zapadu, teško da su mnogo toga mogli da pabirče u hrvatskoj kulturi, tada tek nedonoščetu, prigušenoj i ugušenoj osvajačima, njihovim jezicima i kulturama, prepunoj epigona i epigonstva, čankoliza. Počev od istog tog, toliko voljenog, ekspresionizma, ali i futurizma, dadaizma. Uticaj Krleže i Šimića na braću Micić? U tragovima, u samim njihovim pesničkim počecima, docnije i kao predmet ironičnog otklona, podsmeha, čak prezira. Dokaz za ovu tvrdnju: ima li boljeg od Micićevog javnog odnosa prema istima? Evo nekih citata iz njegovog teksta "Joj kako to?", objavljenog u Zenitu, vanredno izdanje od septembra 1922.


Kako to, da neki literarni patuljci (kao A. B. Šimić) još uvek igraju ulogu "genija". Možda zato što su se tako maleni rodili.

Kako to, da urednik blokaškog časopisa "Kritika" g. M. Begović ne peva više pesama u duhu habsburškom kao onu slavnu u Beču, koja svršava:

"Svi će Dalmatinci izginuti za Habsburga!"

(...) ali bez priznanja onih koji štampaju jednog utvrđenog plagijatora Crkleca. Valjda zato, što piše o ekspresionizmu također "prvi" i što siromah referent ili urednik nezna da postoji Rus ekspresionist Šagal, a ne nekakav Neagal.

Kako to, da romantički izdanak g. N. Polić koji pod vratom nosi propeler mesto kravate, črčka u "Pokretu" o zenitistima kao da su dekadenti?

Valjda zato, što je uvek mamuran i nema jasnih predodžbi. Niko nema što "Pokret" imade, "Pokret" ima pijane junake.



Potrebno li je još dokaza Milanji o tome kakav je suštinski bio Micićev odnos prema svemu hrvatskom? Literarni patuljak Šimić, plagijator Crklec, izdanak Polić, Begović čankoliz. Ima toga još, Cvjetko to zna. U tekstu "papiga i monopol ''hrvatska kultura''" (Zenit br. 24, maj 1923) Micić piše:


(...)

Ljudi, neizmerno tašti i oholi ljudi, članovi "više vrste" životinja ne čine izuzetka ni od majmuna ni od papiga. Ima tako jedna sekta ljudi, rimokatoličke veroispovesti koja sačinjava jedno hijerarhijsko pleme pod imenom Hrvati. Oni geografski nastavljaju zapadnu granicu Balkana a zabunom svrstaše ih drugi i među Slavene. Zabluda! Pošto se na granicama uvek govori mnogo i koješta, čuo sam često klepetanje o t. zv. "hrvatskoj kulturi". Ja ne budi len, mnogo sam se trudio (pošto sam upoznao i neke druge) da upoznam to čudo neviđeno ― "hrvatsku kulturu". Ali rekoše mi, pošto je ta "kultura" hrvatski monopol, da moram najpre tražiti zavičajnost "kulturnog centra" i "evropske prestolnice", jer kao Srbin ne mogu se tako jeftino i lako grejati na suncu "hrvatske kulture". Dobro ― sve sam učinio tako. Brzo zatim, razočaran i gnevan, pošto sam bio baš latinski prevaren (posledica Rima i Vatikana) odmetnuo sam se u buntovnike ― zenitiste. Stojeći čvrsto na repu zapadno-centralne Evrope, na zapadnoj granici divnog zenitističkog Balkana govorio sam ovo: kultura nije papiga! kultura je stonoga; ili još bolje: kultura je vileni konj. Kultura je porodica genija ali ne imitatorskih majmuna! Kul....Tu....Ra..........

(....) (nagl. P. T.)



Kako je ovo bilo moguće zaboraviti a kamoli oprostiti Miciću? Hrvatski "monopol na kulturu", pročitan, raščlanjen, amputiran. Kultura "imitatorskih majmuna" svakako ne oprašta ovakve "izdaje". Micić će se uskoro na svojoj koži uveriti kako. Ali, sve to će se baciti u vodu kad se Vlasi dosete da bi, eto, bilo izuzetno oportuno prigrliti zenitizam i njegove plodove, ničim izazvane, ničim zaslužene. Dugo je trebalo hrvatskoj uspavanoj književnoj lepotici da se probudi iz vekovnog sna i da shvati da je princ avangarde bio tu negde, ali da je otišao, otišao u legendu. I to tamo negde drugde, kod onih kojima Micić i pripada. I onda i sada. Patetični su ti pokušaji, ali opasni čim toliko dugo traju. Hrvati najbolje znaju da se upornost isplati. Naučili su ih tome Rim i rimska kurija. Verovatno bi u nekoj verziji za hrvatske novočitanke Matavuljev Pilipenda bio pokatoličeni, verni sin hrvatskog naroda, miran, krotak, radan, pošten, a ne neki bundžija, šizmatik, remetilački faktor. Pa ćemo tako i Micića, Srbendu i šovinistu, prisvojiti, sve mu oprostiti sada kad je mrtav i beo, jer takvi Srbi su najbolji, zar ne?


Priđimo malo bliže tom veštačkom blefu i fantomu, koji je imitatorski sastavljen iz sledećih evropskih otpadaka: 1.) nešto crkvene gotike Benedikta XV. ― 2.) nešto upeglanih frakova Wiener Mode ― 3.) nešto skuvanog asfalta od običnog koksa i katrana ― 4.) nešto kompilovanih stihova od sve četiri strane sveta, po starosti između XVI. ― XIX. stoleća. ― 5.) nešto bečkog propalog kulturtregerstva. ― 6.) nešto prepisane filozofije isključivo nemačkog specijaliteta. ― 7.) nešto sušičavog žurnalizma srozanih đaka i literata ― 8.) nešto nakazne arhitekture á la Viribus-Unitis. ― 9.) nešto neotmenih malograđana, koji kvitiraju svoju "kulturu" naglašavajući: ja nisam iz Makedonije. ― 10.) nešto mondenih barova koji sačinjavaju "velegrad" evropske degeneracije. ― 11.) nešto urođene ograničenosti koja je oplođena ropskim i farizejskim savijanjem grbača kod pozdrava. ― 12.) nešto frazerske ukradene "čovječnosti" koja sakriva u sebi strah i nečovečno srbožderstvo. ― 13.) nešto "nauke" koja se kreće van života a deluje kao grčevi u stomaku ― Tako do broja 100―1000. Sve je to otpadak i prirepak raznih tuđih "kultura" koje su pretrpele svoj poraz i slom u svetskom ratu a skupnim imenom zove se takav vašar ― eklekticizam!


Eto Micićevog osvrta na tu izvikanu kulturu: eklektični vašar imitatorstva, epigonstva, "otpadak i prirepak raznih tuđih ''kultura''". Da li da nastavim kolega?


Bilo bi možda ovde vrlo nezgodno zapitati se u ime "hrvatske kulture" ― što su to radili hrvatski pesnici napr. za vreme rata, koji je vođen protiv čovečanstva, protiv Slavena, sa Hrvatima i protiv Hrvata? Što su radili hrvatski univerzitetski profesori i naučnici? Svi jedno te isto! Sluganili! Ni jedan glas protesta, bune ili revolte! Pevali su ropske himne i pisali hvalospeve austrougarskim đeneralim i vojskovođama. Sve je bilo spokojno u ime velike velike "hrvatske kulture". Što danas rade ti isti hrvatskih pisci i naučnici, što predstavljaju "kulturu" Hrvata koji još juče nisu imali najprimarnijeg atributa kulture ― političku slobodu. Ni jedan glas protesta, bune ili revolte! Oni zdušno i podmuklo sarađuju na obaranju bez svoje muke zasluženih kulturno-političkih tekovina, oni strastveno sarađuju u najsramotnijem atentatu na kulturu časti, srca i duše, koja znači mnogo više nego sve kravate "domaće tvornice rublja" ili homoseksualne pidžame "Engleskog magazina". Oni sadistički uživaju i podupiru vođu "naroda", čija je politika rezultat samo jedne nekulture, politika koja je osnovana s jedne strane na mržnji i gramžljivoj egocentričnosti jasnog budalizma a s druge strane bazira isključivo na nekulturnim uvredama i pogrdama najkulturnijeg na Balkanu – srpskog stvaralačkog naroda. Zapamtite: mi nismo Hristosi i ne ćemo dopustiti, da ljude do kraja popljuju i razapnu "kulturne" barabe! (nagl. P. T.)


Sve ove reči Ljubomirove mogu se i danas primeniti, važeće su za najveći deo korpusa hrvatske kulture i civilizacije, nažalost. Od "Danke danke Deutschland", dakle od "sluganjenja" do pohare tuđeg nije dug put trebalo preći. Da je iole naučnog poštenja, bilo bi i nekog stida, ali za to je potrebna ljudskost. Ovim pasusima i postaje jasniji naslov ovog prologa našoj knjizi. Prst u oko "kulturnim" barabama.


I najravnodušniji prema političkim mišolovkama i šoveno-nacionalističkim smicalicama mora u ovim časovima najveće hrvatske reakcionarnosti i degeneracije da se buni, da revoltira u imaginarnom "kulturnom centru" baš u ime one kulture, u ime čovečje časti ― u ime svih onih Srba, koji su u prilog kulture (obeščašćene po hrvatskim pelivanima), dali sve ujedno i za legiju umišljenih regionalnih i patoloških puzavaca. Bunim se i ja kao čovek u ime onih, koji su pred celim svetom zasvedočili kulturom ljubavi i heroizmom srca veliki energetički imperativ i neosporno čovečansko pravo svog kulturnog a po tome i političkog vitaliteta.


Šta još dodati ovim Micićevim opaskama? Uskogrudim nacionalistima sužene svesti, nekiput do pomračenja, lako je manipulisati. Micić, Srbin, piše ove redove u godinama neposredno posle Prvog svetskog rata, u kome se on, upravo zato što je Srbin, morao osećati izuzetno loše, jer je živeo okružen "braćom", bar se tako mislilo, koja su tad, baš kao i ranije, baš kao i kasnije, uvek bila zdušno na strani neprijatelja srpskog naroda, pomagala ga kad su to morali, ali i kad nisu. I rado su prednjačili u zločinima, genocidnim, prema civilnom stanovništvu Srbije još u Prvom svetskom ratu, o čemu svedoče najstrašnije fotografije ubijenih i osakaćenih tela nejači: žena, dece, staraca. Činom oslobođenja i ujedinjenja, stvaranjem te prve Jugoslavije, bar se nakratko moglo ponadati da će ti animoziteti nestati. Ispostavilo se da je to bio samo uvod za sledeći čin nacionalne srpske tragedije, onaj koji je izrežirao Drugi svetski rat, i u kome će "braća" Hrvati u najvećem broju itekako uzeti učešća. Ali, Micićima, kao ni Draganu Aleksiću i brojnim drugim Srbima nije trebalo čekati tu klanicu, a da bi napustili svoju novu nedomovinu. Zašto, jasno je iz prethodnog citata.


Daleko sam od toga, da veličam uopšte našu kulturu. A ne želim se upuštati niti u poređenja niti u nizanje činjenica što je vrlo lak posao. Ali nije zgorega da opet spomenem: kako je Srbin Nikola Tesla otkrio čovečanstvu telegrafiju bez žica a električno oko čeka u pripremi triumfalnu primenu u životu zemlje. (Ovo je dosta da izleči bolest "cultura croatiensis"). Ali, da se jedna fikcija jedna obmana, jedna proračunata papagajska laž kao što je "hrvatska kultura" nametljivo i nama veša oko vrata kao katanac ili konopac vešala od istovetnih ljudi i da se bezobrazno suprotstavlja nekoj srpskoj "nekulturi" ― to mi ne ćemo ne samo za to, što smo ubeđeni da su Srbi kulturno nadmašniji i sadržajniji za pedeset zagrebačkih katedrala od Hrvata i po svojoj starini i po savremenosti10, nego i za to što smo željni da istinski čovečno i stvarno sudelujemo tek u stvaranju nove čovečanske kulture. Za to ćemo se odlučno braniti od suradnje mediokriteta i podlih nametljivaca i centralno-evropskih brabonjaka, kao što su to zenitisti i dosada činili. U ime kulture i naše mlade rase tražimo, da se ovo patološko mahnitanje što pre zaulari, pošto preči svaki kulturni progres.


Dakle, zaista je teško odrediti vrstu patologije hrvatskih istraživača, kad požele da autora ovakvih redova uvrste u korpus nečeg svoga? Shizofrenija, analni sadizam, maligna agresija11, nekrofilija12? Od svega pomalo? Jedno je sigurno: pojave ovakvih tipovi poremećaja moguće su samo u destruktivnim društvima. Zgrtačka, svakako, u smislu sakupljanja plodova tuđeg rada. Nekrofilna, takođe, jer iskopava mrtve duše i gogoljevski ih pribraja svojim politikantskim potrebama. Malaparte je već pisao o sadizmu poglavnika Pavelića i njegovih trabanata, ma koliko se hrvatska književna znanost trudila da iskrivi te strašne zapise iz njegovog romana Kaputt, a o raznim pojavnim oblicima istog uverile su se stotine hiljada pripadnika srpskog naroda.


Mi smo dovoljno prečistili te leteće pojmove kulture i civilizacije, ali uistinu, nismo nigde u istoriji našli primera, da bi se negativnost i destruktivnost nazivali kulturom te nevaljalstvo lakirano a lišeno svih etičkih osnova, ili degeneracija nazivali civilizacijom. Mi nigde nismo našli, da bi se u evropskoj kulturi (pa ni u poslednjoj klupi!) koja je gotovo sinonim bele rase, postojala i neka bezgrešna devica "hrvatska kultura". Naprotiv, dobro znamo, da je svet podeljen samo u nekoliko kulturnih sfera, da postoji osim evropske, kineska, indijska i arapska kultura. Sve je to starije od otrcanih "hiljadu godina hrvatskog kraljevstva". Neke su aktivne a neke su samo muzejski rekvizit ili relikvija. Tako, mi nadalje znamo, da je Aleksandar Veliki Makedonski bio Balkanac (zato je i mogao seći Gordijski čvor!) i da je prva kultura Evrope rođena u Heladi. Sve to na mrskom Balkanu, čiju elementarnu snagu čuva još i danas srpski barbarogenije u svom velikom srcu i bistrini uma. Baš na Balkanu postavljena je nekada prva kulturna granica između Evrope i Azije. Sve mi to znamo. A trebalo bi, da to naše znanje preuzmu i "evropske" papige, pošto bi time u korisnije mogle upotrebiti svoj inferiorni i snobovski automatizam. (nagl. P. T.)


I ovde je Micić bolno tačan. Decenijama slušasmo samohvaljenje istih o "tisućljećnoj" kulturi, i pitasmo se u čemu se to ona očituje? U bekstvu sa Balkana, iako su i sami Balkanci? U izmišljenoj slavnoj istoriji hiljadugodišnjeg ropstva i nepostojanja? U "degeneraciji" nazvanoj "civilizacijom"? U "negativnosti i destruktivnosti" nazvanoj "kulturom"? U inferiornosti pred boljima? Pred tim "srpskim barbarogenijem"?


Evo, tu leže sva naša istorijska, progresivna i etička prava, da suprotstavljamo srpski konstruktivni balkanizam destruktivnom hrvatskom "evropeizmu". Balkanizacija Evrope, naš je poziv i zapoved. Balkanizam je prasnaga dnevnog ognjišta prve evropske kulture, te kao sinteza mladoga divljeg slavenizma i zrelih plodova klasičnog helenizma, pobedićemo duhovno u budućnosti snažnije, nego fizički u prošlosti i sadašnjosti. Srpski prilog čovečanskoj kulturi biće neosporno označen žigom rasne balkanske kulture i nove balkanske civilizacije. A "hrvatska kultura"?

         "Urrraaa
          Obesićemo vašu perverznu kulturu
          Za ženske šešire u javnim kućama
          Baš kad budete u položaju puzavaca
          I smejati se: ha ha ha..."

"Hrvatska kultura" je vanbračno dete nenaravnog braka dresiranog majmuna i papige, čije je pravo ime i adresa ― preuzvišena gospođa Politura Imitacija de Kultura, Zagreb. "Hrvatska kultura" je švindl i veštačko nasledstvo onih, koji još i danas čuvaju nedeljivost krune Sv. Stjepana. "Hrvatska kultura" je ljupina ili mućak ― svejedno ― kako hoćete! (nagl. P. T.)



Toliko o Micićevom13 odnosu prema dotičnim Milanjama i Donatima. Čovek tolike lucidnosti, koja se jeste graničila s ludilom, ali onim stvaralačkim, neuhvatnim u mrežu psihijatara ili štreberskih profesora književnosti, imao je istančan nos za sve negativne pojave u društvu u kome je proveo deo svoje mladosti. I svojom voljom doneo je odluku da pobegne glavom bez obzira iz takve sredine zaparložene nacionalizmom. Telo i duša su pobegli, ali braća Dalton su željni osvete nad likom i delom Taličnog Toma, onom koji ih je toliko puta strpao tamo gde im je mesto. Kao što su bili to i onda, u vreme izlaženja Zenita14. Ima li jasnije poruke Daltonima ― "srpski proizvod". A to piše čovek proteran iz Zagreba 1923. godine.

A sad nešto o njihovom odnosu prema Miciću. Počnimo sa Donatom. U pogovoru svoje antologije, naslovljenom "Bilješke uz lektiru hrvatskog pjesništva drugog i trećeg desetljeća", on beleži:

Osamdesetih je zenitizam zaista doživeo zaslužen oprost od ostrakizma iz srpske kulture, dirigovan od strane nadrealističko-komunističkog bloka u njoj. To što se Donat priključuje tom "otkrivanju" tek decenijama posle, problem je njegov, ali i hrvatske kulture. Ponavljam: u Hrvatskoj tih istih osamdesetih, o ranijem periodu da ne govorimo, ne samo zenitizam, već i svi drugi avangardni pokreti, osim ekspresionizma prepoznatog i tamo gde ga nema, nisu bili valjano vrednovani. To nastavlja i dalje da čini Donat, iako se upinje iz petnih žila da priključi Micića tamo gde mu nije mesto. Dakle, istoričari umetnosti koji su tako "nekritički" pisali o Miciću su, nije teško pogoditi, Zoran Markuš i Irina Subotić. Na njih se nadovezuje književna kritika, pre svih Radomir Konstantinović, Radovan Vučković, Vida Golubović i Gojko Tešić. Sve sama nebitna imena srpske književne kritike ili istorije umetnosti. Kako je to "kurentna rubrika zenitizam kao pokret" ostala izvan interesa, pitamo mi kolegu Donata? Znao je on vrlo dobro da ne postoji relevantna knjiga, studija, antologija, enciklopedija posvećena svetskoj avangardi, u kojoj se ne spominje ime Ljubomira Micića i njegovog pokreta zenitizma, ili Dragana Aleksića i njegove verzije dadaizma, dok je hrvatska znanost spavala poput uspavane lepotice, ne želeći da se petlja u nešto što nije ni mogla ni smela da razume. Da li da navodim neke od naslova?15 A ovo su, zaista, samo neki od naslova svetskih naučnika, koji odavno pojmiše značaj Zenita i zenitizma, Dade i dadaizma, Micića i Aleksića. Selektivna svest jeste potrebna kod istraživača, ali radi poštenog, istinitog saopštavanja rezultata rada, nikako kao vrsta filtera za ono što se, makar silom, mora uklopiti u zadatu tezu. A ona je Donatu, kao i Milanji, i drugima: prekrojite istoriju ― u ovom slučaju ― književnosti. Teza o tome da su Srbi potekli s "hrvatskog" tla automatski isključivo pripadnici i te kulture, naopaka je. Nikad ni u jednoj studiji o dadaizmu nisam pročitao da je ikom palo na pamet da napiše takvu budalaštinu da je dadaizam kao pokret, zato što je nastao na tlu Švajcarske, švajcarski pokret. Ali Hrvati misle da im je sve dopušteno, svaka laž, svaka manipulacija, svaka konstrukcija koja ide njima u prilog. Osvešćivanje Donata i dalje je shizofreno. U redu Micić tvorac zenitizma, nikako Micić Srbin. Ne znam kako je moguće pomiriti taj antagonizam u glavama hrvatskog kulturnog stroja?


U krugu paradoksa hrvatske književosti Zenit je jedini časopis koji je zabilježen u internacionalnim bibliografijama (iako je Micić bio srpski šovinista koji se otvoreno takvim iskazivao: časopis Srbijanstvo, koji je izdavao u Beogradu 1940. po povratku iz Pariza toliko je prevršio mjeru te mu je čak službeni Beograd zabranio izlaženje zbog Manifesta srbijanstva).

Ostavši izvan okvira književnosti (osobito hrvatske i srpske), Micić i njegov Zenit nisu ostali izvan povijesti međunarodnih avangardi. Pod utjecajem te činjenice nešto što u krajnjim konzekvencama nije nikada bilo u pravom smislu književno živo, iznenada je započelo svoj zagrobni život kao književni pokret. Dogodilo se to kad se počela istraživati baština jugoslavenske umjetničke avangarde i kada se statistički već jasno očitovalo da je u brojnim studijama o avangardnoj umjetnosti zenitizam bio zapravo jedini iz kruga južnoslavenskih nacionalnih književnosti internacionalno prepoznat i zabilježen kao oblik radikalne povijesne avangarde. (nagl. P. T.) (Donat 2001: 492)



U tom grmu leži zec: problem je što je Micića prvo zapazio svet, pa tek potom domaća javnost. U srpskoj kulturi, već rekosmo, kolo su vodili osvetoljubivi nadrealisti, koji su držali tapiju na modernu i postmodernu u srpskoj književnosti, i ljubomorno su čuvali svoje pozicije. Zbog toga nije bio iz srpske kulture proteran samo Micić, već i Poljanski, Aleksić, Rastko Petović, Miloš Crnjanski, Krakov, Vinaver, i brojni drugi. Teškom mukom se kroz taj anti-zid nadrealizma-komunizma, probijala istina o srpskoj protoavangardi. Gorespomenuti srpski istraživači imali su pionirsku ulogu u tom razotkrivanju istine, ne bez problema. A šta je sprečavalo hrvatske da rade svoj posao? Svakako ne blok nadrealista, ali dakako blok krležijanaca, (jer je gospar Krleža igrao istu onu ulogu u Titovoj Hrvatskoj, nažalost i Srbiji, koja je bila namenjena Jozefu Gebelsu u Hitlerovoj Nemačkoj) pre svega, a onda i činjenica da se tamo preko uvek s teškom mukom govorilo o srpskom entitetu i njegovoj kulturi, pogotovo u okvirima hrvatskog nacionalnog bića. Dakle, jedini zabeleženi u međunardnoj avangardi je Micić, "srpski šovinista". Pošto ga je već svet takvim prepoznao (tvorcem autentičnog avangardnog pokreta), hajde da ga i mi priključimo korpusu naše literature, kad je već tako siromašna avangardom, pa makar njegovog tvorca prozvali srpskim šovinistom. Ovo nije više problem književne istorije, ponavljamo: ovo je problem psihijatrije.

_________________

10 Da li da podsećam "braću" na činjenicu da je najbolji "hrvatski" glumac Srbin ― Rade Šerbedžija; da je najbolji "hrvatski" kantautor Srbin ― Arsenije Dedić; da je najbolji "hrvatski" roker Srbin ― Džoni Štulić; da je ponajbolji "hrvatski" filozof Srbin ― Gajo Petrović; njegov "hrvatski" brat Svetozar, Srbin ― ponajbolji proučavalac stiha ― čovek koji će morati da beži iz hrvatske mu domovine glavom bez obzira u vreme Maspoka sedamdesetih; najbolji "hrvatski" košarkaš Srbin ― Dražen Petrović; Teslu smo već spominjali, itd.

11 Erih From će u svom delu Anatomija ljudske destruktivnosti, govoreći o malignoj agresiji destruktivnog karaktera, tipa sadizma, pisati o Hajnrihu Himleru, jednom od Hitlerovih glavnih sekundanata u izvršenju genocida nad raznim evropski narodima kao o kliničkom slučaju analno-zgrtačkog sadizma. Erih From, Anatomija ljudske agresivnosti, t. II, Naprijed, Zagreb, 1976, str.118―141.

12 Kao primer nakrofilnog sadizma From navodi nikog drugog do Adolfa Hitlera. Nav. delo, str. 183―244.

13 Naravno, nije ovo sve što je Micić napisao negativno na istu temu. U raznim brojevima Zenita objavljivao je tekstove sa varijacijama na hrvatsku kulturnu "supremaciju": "Putujući Ekspresionizam i Antikulturni most", Zenit, br. 3, april 1921, str. 9―11; "Pesme jednog epigona i plagijatora", Zenit, br. 5, jun 1921, str. 12; "Lov na ekspresionizam", Zenit, br. 6, jul 1921, str. 10―11; "Literarije", Zenit, br. 9, novembar 1921, str. 13―14; "Zenit i jugosl. štampa", Zenit, br. 11, februar 1922, str. 6―7; "Rapsodia zagoriana", Zenit, br. 11, str. 8; "Progoni zenitista u Hrvatskoj" i "Policaj matere božje", Zenit, br. 13, april 1922, str. 24; "D.H.K. Društvo hrvatskih pisara" i "Prosvetna politika i progon Ljubomira Micića", Zenit, br. 15, jun 1922, str. 40; "I državna vlast u borbi protiv zenitizma", Zenit, br. 17/18, oktobar 1922, str. 58―59; "Iz ostavštine A. G. Matoša", Zenit, br. 23, april 1923, str. 7; "Hrvatske parodije", Zenit, br. 24, maj 1923, str. 7; "Zenit, papiga i monopol ''hrvatska kultura'' pred sudom", Zenit, br. 25, februar 1924, str. 9.

14 U Zenitu broj 25, prvom beogradskom, Micić će, u tekstu "Zenit, papiga i monopol ''hrvatska kultura'' pred sudom" napisati sledeće: "U svesvetskom ''kulturnom centru'' svima poznatom velegradu Zagrebu dospeo je prošloga leta Zenit i članak Ljubomira Micića, pod gornjim napisom pred sud ― ne znamo pravo zašto. Čitan je pred svekulturnim kulturtregerima sa patosom i ogorčenjem, pošto se već pre toga pretilo jednoj knjižari da će joj biti polupana stakla, ako se bude u njoj prodavao Zenit i pošto se već pre toga pretilo piscu da će biti bijen na najkulturniji način (...) Sem toga čuli smo da piše u jednom hiperkulturnom i hiperevropskom časopisu (...) kako je zenitizam uvežen u našu zemlju sa strane i kako su napokon zenitisti postali epigoni svojih rođenih epigona. Tako je to, kad ''leti osa oko nosa, pa ga ubode'' i kada se manje zna o zenitizmu u onom svekulturnom centru gde je on pokrenut, nego recimo, na Madagaskaru, kuda ima tek da dopre, kao srpski proizvod (...)" (nagl. P. T.)

15 Hans Richter. Dada ― Art et anti-art. Ed. de la Connaissance, Bruxelles, 1965, str. 189―190; Arturo Schwarz. Almanaco Dada. Anthologia Litteraria-artistica, chronologia Repertorio delle reviste, Feltrinelli, Milan, 1976; Dada in Europa. Werke und Dokumente, Städtische Galerie im Städtelschen Kunstinstitut, Frankfurt am Main, Katia Kriwanek, "Dada Jugoslawien", Dietrich Reimer Verlag, Berlin, 1978, str. 106―109; Dada Spectrum: The Dialectics of Revolt. (ur) Stephen C. Foster i Rudolf E Kuenzli, Coda Press, The University of Iowa, Iowa City, 1979; Henri Béhar, Catherine Dufour, Dada Circuit, L'âge d’hômme, Lausanne, 2005, str. 333―348; Dawn Ades (ur). The Dada Reader. A Critical Anthology. The University of Chicago Press, Chicago, 2006, str. 273―284.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Novembar 21, 2013, 05:28:39 am »

*
nastavak

Tako se nametnula spoznaja da, eto, i mi svoga konja za trku imamo, a pritom se tom djelomice poklonjenom, djelomice posuđenom konju nije zavirilo ni u zube a nekmoli opipale sapi.

Micić i njegov internacionalno zamišljen časopis tada je prihvaćen kao nepobitna književna, likovna i sociološka činjenica s kojom se moglo ili nije moglo složiti, ali kojoj je bilo teško poreći postojanje i funkcioniranje. (Donat 2001: 492)



Donatov nemušti naučni jezik nastavlja nemoguću misiju dokazivanja nemogućeg: poklonjen/posuđen konj (Micić). Ali, ko je kome poklonio ili posudio tog konja (Micića): Srbi Hrvatima ili obrnuto? I ko je i gde taj njegov "internacionalno zamišljen časopis" (mi dodajemo ― i ostvaren ― u tom smislu) prihvatio kao "nepobitnu književnu, likovnu i sociološku činjenicu": Beograd ili Zagreb? S mukom će Donat prozboriti istinu o tome.


Poslije euforije započete osamdesetih u Beogradu, potaknute vrlo dobrom međunarodnom izložbom modernističkog slikarstva i kiparstva, zenitizmu se više nije moglo osporavati postojanje (...) (Donat 2001: 492)


Posle opšteg mesta o Miciću kao "nedarovitom i vrlo nespretnom u uporabi jezika" pesniku (što će Donat i "dokazati" izborom svega jedne pesme u svojoj antologiji), pitamo se čemu onda toliko prolivenog mastila nad dokazivanjem da je jedan "nedaroviti" pesnik vredan veličanstvenog i ničim zasluženog ulaska u korpus hrvatske književnosti? Samo to što je taj "netalentovani" Srbin tvorac nečeg svetski priznatog i vrednog! Kakva neprirodna selekcija, kakva rašomonijada kroatistike, kakvo natezanje i rastezanje nauke! Što je babi milo... U stalnim dihotomijama između omalovažavanja i (s mukom) ipak hvaljenja, Donat će se dokotrljati i do dadaizma, kome je, po njemu, eto, mesto u ekspresionizmu, i do Dragana Aleksića.


Nipošto ne želim svojatati ono što nije naše, ali Dragan Aleksić je toliko ničiji, što je vjerojatno i želio biti, da ga možemo na temelju krsnog lista i malobrojnih, danas dostupnih generalija svrstati u književnost koja je postojala i tada kada začinjavci nisu bili svjesni svoje pionirske uloge, kad i danas kada o njima gotovo ništa pozitivno ne znamo. (nagl P. T.) (Donat 2001: 496)


Prosto suze da vam pođu od radosti, zbog ove izjave: "Nipošto ne želim svojatati ono što nije naše", ali će vam Donat odmah saseći dah sledećom izjavom: "ali Dragan Aleksić je toliko ničiji". Pa je i svačiji, taj Aleksić koji će već krajem 1922. napustiti Zagreb i Hrvatsku, da se više nikad u nju ne vrati. A tek mu je dvadeset i jedna godina. Iz razgovora s njegovim bratom Ivanom, znamo da je uzrok tog bezglavog bekstva bio problem sa hrvatskom policijom, zbog ideja koje je taj "ničiji" Aleksić, taj Srbin u tek rođenoj Hrvatskoj, a već toliko antisrpskoj, širio. Taj "začinjavac" (valjda se bavio prodajom začina Hrvatima!) jeste definitivno bio svestan svoje pionirske uloge, ali brat Donat o tome očito pojma nema. Znači, Srbi su ničiji, pa mogu biti svačiji. I sve njihovo. Kukala nam majka! Nije ni bitno to, važno je nastaviti rad na istom zadatku.


Istina da se literaturom po odlasku u Beograd zapravo i nije bavio, čini se da mi daje pravo da ga vratim u okrilje kojem je pripadao, a da mu pritom uopće ne uskratim pravo ili izbor da pripada i srpskoj književnosti u koju je ušao na temelju srpskog jezika koji su modernisti smatrali svojevrsnim svahilijem nove jugoslavenske književnosti. (nagl. P. T.) (Donat 2001: 501)


Zna jako dobro Branimir da su ovo notorne izmišljotine, ali kako to fino on radi, u rukavicama: eto, vraćam ga rodu njegovom, (kom to rodu?), ne uskraćujem mu ja ništa, ali ipak... Gospode Bože! Da se smrzneš od tolike iznenadne i odocnele ljubavi. Ljudi su odavno mrtvi, ali nemaju mira od kopača grobova, od "isceliteljskih" vudu rituala hrvatista, od kojih rastu rahitični udovi na telu pokojnika. Adut? Ni srpski jezik, taj "svahili" (ispada da su Hrvati Bantu crnci kad su ga prihvatili) prihvaćen od modernista i avangardista "nove jugoslovenske književnosti", nije dovoljan.


Nije nezanimljivo spomenuti da je sam Aleksić jezik kojim se koristio dadaizam imenovao kao "nigger lingue" (nominativ + infinitiv) očito aludirajući na govor crnaca u djelima Marka Tvena. (sic!) (Donat 2001: 501―502)


Nemam drugog komentara na ovakvo pisanije do ― trabunjanje. Mark Tven inspirator dadaistima! Ovo je jedinstvena teorija donatovske znanosti. Dovoljna da njom potvrdi kako, čim Aleksić izričito ne imenuje svoj jezik kojim piše srpskim, onda se ta jezička igrarija, taj dadaistički "crnački jezik", može pripisati poznatom crnačkom plemenu Hrvata. Silno zabavna ova nauka! Mark Tven otac dadaizma. Tom Sojer i Haklberi Fin dadaisti. I to kakvi! Bravo, Donate!

A drug Milanja. I on krokodilske suze roni. U Predgovoru svojoj knjizi Pjesništvo hrvatskog ekspresionizma kaže:


Još će možda više od navedenoga čitatelja i stručnjaka zaintrigirati uvrštavanje, ne I. Andrića, jer on tim dijelom svojega opusa i ne pripada drugamo do u hrvatsku književnost, nego pak uvrštavanje i svojevrsno vraćanje hrvatskoga dadaizma odnosno zenitizma u hrvatsku književnost. S tim u vezi dvije napomene; poetički se dadaizam (zenitizam) obuhvatio samo onim dijelom autorskih poetika kojim je korespondirao sa ekspresionizmom, odnosno onim dijelom autorskih poetika koje su i počele u znaku te paradigme, što se najbolje vidi upravo na primjeru Lj. Micića (...) Što se zenitisti obrađuju u okviru hrvatske književnosti, trebalo bi biti još samorazumljivije. Ta je grupacija svoju književnu djelatnost započela u Zagrebu, na tragu i unutar hrvatske idejne i književn tradicije (...) s napomenom da ondašnji jugoslavenski prostor valja shvatiti kao cjelinu, pa se upravo time ta grupacija može tretirati i kao dionica srpske književnosti, a ne time što su oni pisali ekavicom ili pak time što su to bili hrvatski Srbi. Ekavicom su tada pisali gotovo svi hrvatski pisci iz političko-ideoloških normativno-represijskih razloga, dovoljno poznatih da ih ovdje ne moramo elaborirati. Široj je elaboraciji mjesto u temi o ideologiji i kulturologiji. Pronicljivi će čitatelj odmah vidjeti da u tom poglavlju kod ''spornih'' pjesnika sasvim ciljano koristim i parafraziram srbijansku stručnu i kritičku literaturu, koja je u svojim ocjenama gotovo posve negatorski obradila npr. Lj. Micića (npr. R. Konstantinović), a koju ocjenu ja osobno ne dijelim. (nagl. P. T.) (Milanja 2000: 6)


Rešio naučnik da "vrati hrvatski" dadaizam i zenitizam tamo gde im je mesto ― u "hrvatsku" književnost. Velikodušno dozvoljavajući i Srbima da ih makar malo prigrle, ne zato što su bili i sami Srbi, o ekavici Milanja olako i netačno elaborira, već eto zbog nekog tamo "jugoslavenskog prostora", u koji se Hrvatima tako lako ugurati po potrebi, i tako lako iskliznuti iz njega, opet po potrebi, dnevnopolitičkoj, ideološkoj, kulturološkoj, krpeljsko-parazitirajućoj. Kad je potrebno isisati malo života, postojanja, kulture, pobedničkog duha, identiteta, onda smo tu, s vama. Kad smo vas isisali i iskoristili, otpadamo volšebno sa isušene grane. Pa će i dalje velikodušno i netačno priznati kako će parafrazirati "srbijansku" stručnu i kritičku literaturu, iako je ona "u svojim ocjenama gotovo posve negatorski obradila npr. Lj. Micića", s čime se mili Milanja eto ne slaže. Kakve laži! Zašto Hrvaćane ne citira? Pa nema koga, do samog sebe i kolegu Donata, koji su sve do tih datuma, 2000. i 2001, pisali s nipodaštavanjem upravo o tom istom Miciću. Dok su srpski kritičari i književni istoričari uveliko obradili poetiku i Micića, i Poljanskog i Aleksića. I to nikako ne samo negatorski (čak i navedeni Radomir Konstantinović nije bio isključivo kritičan, već pre svega objektivan), što Milanja jako dobro zna (ako je čitao, a jeste) to što navodi. Ni traga naučnom poštenju ni hrabrosti, ali kad vam država postavi zadatak da izmišljate toplu vodu, i plaća vas za to, morate se tome povinovati.

Tako će se Milanja u posebnom poglavlju "Fenomen hrvatskoga zenitizma i njegova pjesništva u odnosu na ekspresionizam" zdušno upinjati da dokaže svoju privrženost tom zadatku. Konačno smo dobili "hrvatski" zenitizam, što je i bio cilj.


Oko zenitizma u Hrvatskoj, zenitizma u Srbiji, zenitizma u staroj Jugoslaviji vodile su se stručne, kritičke i ideološke žučne rasprave, od kojih se nemali dio ipak nažalost reducirao na ideologizirajuće argumente bez temeljne književnopovijesne analize. Tako ''natezajući'' analitički uvidi normalno da su logikom emotivne investicije najčešće bili pristrani, pa je stoga ta pojava ili precjenjivana ili pak omalovažavana. (Milanja 2000: 187)


Očekivalo bi se da je autor ovih redova spreman na tu naučnu nepristrasnost. No, ništa od toga. I on će zdušno "natezati" nenaučno testo kroatistike do granica pucanja, ne bi li njime uobličio knedle u grlu normalnom čitaocu. Ako misli, a misli, na "precjenjivanja" srpske književne nauke, ona su potkovana ozbiljnim proučavanjima ozbiljnih književnih poslenika, već spomenutih Konstantinovića, Markuša, Golubovićeve, Tešića, Petrova, Vučkovića i drugih, te nipošto nisu precenjivanja, već spadaju u naučnu tačnost i POŠTENJE!. Jednostavno, u NAUKU. Ako misli, a ne može da ne misli, na "omalovažavanja", zašto ne citira samoga sebe iz nekih svojih ranijih radova, ili kolegu Donata, ili neke druge hrvatske "znanstvenike" (Ivanišina, Marakovića, Ježića). Omalovažavanje iz neshvatanja, neumenja, ili najobičnije malicioznosti "glede" Srba na tlu lijepe naše.


Naš će se uvid u tu pojavu u ovom kontekstu morati ograničiti na horizont što ga određuje sam naslov knjige, što znači horizont ekspresionističke paradigme, jer zenitizam nije ništa drugo do radikalizirani ekspresionizam ''potpomognut'' nekim dadaističkim zahtjevima. Pa i kao takvom bit će mu posvećeno razmjerno više prostora nego je potrebno, iz jednostavnih razloga što se osim književnopovijesne i poetičke argumentacije, mora nažalost u zagradama imati na umu i političke i ideološke, da ne kažem politikantske, razloge. (Milanja 2000: 187)


Kad je već morao, a morao je, spustiti sebe na nivo "politikantsva" Milanja će učiniti sve da opravda poverenje nalogodavaca: prebaciti sve srpsko volšebnom metodom zvanom "hrvatska nauka" u atar "hrvatske kulture". Izmišljajući parateze o postojanju "hrvatske avangarde" i tamo gde je nema (osim u atomskim tragovima: "Zvrk", nikad objavljeni navodni futuristički časopis, onakvih minornih epigona poput već spominjanog, po zlu, Džoa Matošića, avangardnog srbomrzitelja; jedino će valjda Hrvati uspeti da stvore sopstvenu avangardu iz ništavila nepostojanja artefakata, što je, mora im se priznati, svojevrstan naučnofantastični poduhvat) Cvjetko će lako pripojiti sve što treba: jeste Zagreb austrijski grad, ali "u njemu se mogla dobiti ili kupiti sva relevantna literatura", što je bitno za recepciju ideja. Samo, zna to Milanja, ali prećutkuje lukavo, Aleksić i Poljanski u Pragu otkrivaju ideje dadaizma, o kome Zagreb pojma nije imao, a i kad je saznao za njih preko istih mladih Srba, nastavio je sa njihovim omalovažavanjem (Matoš, Krleža, Bublić, Begović), kome će se povinovati kompletna hrvatska poratna književna kritika i nauka, sve do, eto, srećnog veleobrta u glavama mudraca, pravog kopernikanskog obrta kome se moramo iskreno diviti, kad je odlučeno da se to promeni, po cenu svega. A Micićev zenitizam, koji jeste u počecima zasnovan ne nekim premisama ekspresionizma, a na koji su uticali ne hrvatski, već srpsko-nemački pisci, Tokin i Gol, sa sopstvenim vizijama tog istog ekspresionizma, vrlo brzo će se otresti srži te poetike i okrenuti drugim temama. I to zna Milanja.


Prema tome, ako imamo na umu "genealoško stablo" (Donat, 1983: 72) jasno je da je "Zenit" proizvod hrvatskog kulturnog ozračja i njegove književne poetičke matice i rubova, dobre i loše strane, njegova stilskoga i idejnoga određenja, doprinosa autora na umjetničkom, a ne samo na menedžerskom planu, kakav je neprijeporno bio Micić. Stoga je, dakle, o "Zenitu", zenitizmu i Miciću ispravno govoriti kao o "rezultanti koja je imala svoju predpovijest" (Donat, 1983: 73), jer se tako jedino i mogu smjestiti na književnopovijesno i vrijednosno pravo mjesto, što radi i nedoktrinarna srbijanska stručna kritika (Vučković, 1979, Konstantinović, 1972), za razliku od dijela te kritike koja tu pojavu dekontekstualizira i promatra je samoniklom (Subotić/Golubović, 1983)16. (nagl. P. T.) (Milanja 2000: 188)


Kad bi samo u Hrvaćana postojala ta "nedoktrinirana stručna kritika". No Milanja svakako ne spada u nju, ni on ni ini. Pa kako se onda on usuđuje govoriti o bilo kakvoj objektivnosti, nepristrasnosti, naučnoj potkovanosti? Nijedan proučavalac avangarde neće se usuditi da kontekstualizuje ono što nadilazi topos, a pogotovo topos jednog provincijskog grada propalog velikog carstva. To provincijalno, lokalpatriotsko, to "ozračje" koje je tako sijalo da je oteralo svojim mrakom sve one Srbe, ali i neke Hrvate (Ujevića, Miličića, Cetinea, čak i dragog nam Krležu, čim je ta gromada shvatila prednosti Beograda nad Zagrebom, njegovo duha i živosti istog) iz te zaparložene sredine ― nacionalizmom, provincijalizmom, kompleksima ― teško da je moglo presudno uticati na ingeniozne tipove poput Micića. On je takvom brzinom prevazišao ograničenost zagrebačke sredine, povezao se svojim "menedžerskim" (kako to na tupavoj novohrvaštini piše autor) sposobnostima sa avangardnim umetnicima širom Evrope, a svojom lucidnošću nepogrešivo je otkrivao novo i dobro u umetnosti. To što su se Milanje i drugi dosetili da im je on, istinski, činio čast svojim kratkim boravkom, to je naknadna pamet. Kad ste već dozvolili da vam jedan Krleža bude alfa i omega kulture, onda trpite posledice te njegove omraze prema avangardi, istinskoj moderni. U svom ograničenju on je svojevremeno zabranio i pojavu Beketa na pozorišnim scenama tog istog Zagreba, pokušavši to isto da uradi i u Beogradu, samo što ga je "bezobrazna" beogradska elita nasamarila, odigravši legendarnog Godoa u ateljeu Miće Popovića na Starom sajmištu, uprkos. Za to Zagreb nije imao snage. Kao ni za Micića i Zenit. Ostavite se tih patetičnih pokušaja prekrajanja i krađe umetnosti i istorije, iako vam je to svojstveno i omiljen vam je hobi.


No, pripada li ovaj korpus, kao i Andrić, hrvatskoj književnosti, ili je njega nužno integrirati u povijest i hrvatske i srpske avangarde? Izbjegavajući politikantske argumente, i temeljeći sud na književnopovijesnim i poetičkim analitičkim uvidima ustvrditi je slijedeće. S obzirom na to da je zenitizam dijete zagrebačkog književnog i kulturnog kruga, s obzirom na to da se on uklapa i poetički u avangardna kretanja iznikla u zagrebačkom krugu, od futurizma do ekspresionizma, s obzirom na to je umjetnički najrelevatnije dio autora započeo u ekspresionističkoj poetici (oba Micića), nasljeđujući modele hrvatske moderne, Matoševe "škole" ponajprije, te s obzirom na to da je i časopis "Zenit" od preseljenja u Beograd u stvari retrogradirao, u najmanju ruku bi se i za autore i za časopis dok žive i djeluju u Zagrebu morali tretirati isključivo kao hrvatska književna pojava. Dapače i njihov "kasniji" nacionalizam hrvatske je i djelomično mladobosanske provenijencije. (nagl. P. T.) (Milanja 2000: 188)


Gradeći ovu tezu na trulim osnovama, Milanji nije teško "dokazati" ono što nijednom pravom naučniku ne bi ni palo na pamet da dokazuje. Kakva "hrvatska" avangarda? Kakav futurizam? Onaj zvrkasti? O tom "zagrebačkom književnom i kulturnom krugu" Micić je svoje rekao, i to smo citirali. Otkud onda taj "nacionalizam hrvatske i djelomično mladobosanske provenijencije"? Da li sam ja lud, pa ne razumem, kao što kaže Micić "jer kao Srbin ne mogu se tako jeftino i lako grejati na suncu hrvatske kulture". Zaista, skupa je cena tog zgrtačkog sadizma, tog "ozračja" mraka kojim je Milanja zadojen. "Modeli hrvatske moderne"; "Avangardna kretanja iznikla u zagrebačkom krugu"; "Hrvatska književna pojava". Da piše delo nekakve fantastike, možda bismo i razumeli. Ovako, ostadosmo uskraćeni. Jadno, da jadnije ne može biti. Srpski nacionalizam je, zapravo, hrvatski. Mladobosanci su svi listom Hrvaćani. Valjda i Gavrilo Princip? Zapravo, sve srpsko je hrvatsko. I tačka. Osim imovine, života, crkava, knjiga, duša, šta bi se još moglo preoteti? Ili bar spaliti, zatrti tragove. Naravno, teritorije, istorija, istina, tradicija, religija. Ojkanje, nemo kolo, zašto ne i slava, ajvar, kajmak, šljivovica, poneki Micić, Andrić, Crnjanski je još na čekanju. Sveto tlo, sveta krv. Skupa krv. Monopol "hrvatske kulture". I papiga. Milanja.


Samo, dakle, od onog trenutka kada "Zenit" seli u Beograd, koji nakon konstituiranja stare Jugoslavije postaje upravno, pa dakle sve više i kulturno središte, umjesno je taj korpus motriti i kao srpsku književnu pojavu, u koju je on više upao sa strane, nego što bi iz nje proistekao, unatoč djelovanju časopisa "Progres", Vinaverova "Manifesta ekspresionističke škole" (1920), i mogućeg "nastavka" te poetike u "Zenitu", koju činjenicu, da bude jasno, također uzimam u obzir. (Milanja 2000: 188)


Kakav "velikodušan" Milanjin gest! Suze ponovo teku od radosti. Eto, dodeljujem vam "kulturnim" ukazom jednog učenjaka pravo da i vi "konja za trku imate". Jeste "upao" Zenit kod vas, ničim izazvan, zapravo samo time što je Beograd postao "i kulturno središte" te jadne nove a već stare Jugoslavije, istinski Pijemont, onakav kakav Zagreb nikad ni pre ni posle nije bio i neće biti. Zašto? Upravo zbog ranije navedenog provincijalizma, nacionalizma, papagajske kulture podražavanja Zapada. Sve zagrebačke Milanje i Donati upravo su tipičan i, ispada, jedini moguć proizvod takve kulture. To bi oni takođe trebalo da uzmu u obzir. Jer mi uzimamo. Te ćemo se još malo baviti ovim Milanjinim nenaučnim politikanstvom, e da bi srpski čitalac mogao pojmiti dokle ide ta hrvaćanska nezajažljivost, neprirodna selektivnost prema narodu kome su učinili sve da mu zatru tragove na sopstvenom tlu, koje tom istom srpskom narodu pripada odvajkada jednako kao i hrvatskom, ali da istovremeno ono što su njegovi ponajbolji proizvodi, kulturni, umetnički, sportski i drugi, prefabrikuju u svoje. Sva sredstva su dozvoljena u tom projektu "monopola, papige i hrvatske kulture". Kao i u ratu. Stil našeg pisanja ovog teksta, ponavljamo, iznuđen, samo je odraz stila hrvaćanske "znanosti" "glede" srpske kulture. Micić "hrvatski" proizvod! Zenitizam takođe! Teško, jako teško. Oni su proizvod onog duha poruge, hrabrosti, smelosti, svojstvenog narodu kome je Ljubomir pripadao. A to nikako nije hrvatski! Ni epigonski. Ta težnja ka originalnosti izrodila je i jedinu pravu avangardu na bivšim jugoslovenskim prostorima, ako uzimamo u obzir teritoriju koju je pokrivao srpsko/hrvatski jezik (izuzimamo Slovence). I to Milanja zna! Setio se i on eto tamo nekih proizvoda tog ingenioznog duha, nekog Vinavera, stožernog branitelja moderne u srpskoj kulturi do poslednjeg daha, onoga kome nikad nisu cvetale ruže poput poltrona Krleže i inih hrvatskih komunista-fašista (po potrebi i kako vetar duva), te je do kraja ostao pošteno dosledan i principijelan, po cenu egzistencije; ili, eto tamo nekog Progresa, "zaboravljajući" sve one druge poslenike i časopise, kojima je obilovao tadašnji Beograd. Opet po onom: što je Milanji milo to mu se i snilo.


A što se pisalo ekavicom nije nikakav argument, jer je onodobno pisanje ekavicom (i latinicom), poznata činjenica koja je idološkoga, političkoga i državotvorno-unitarističkog podrijetla, a ne niti jezičnoga niti književnoga, pa o tome ne treba više trošiti riječi. Što se većina pisaca kasnije "dosjetila" hrvatskog jezika, a manji dio nije, stvar je takođe neupitna. Međutim, s obzirom na to da je to vrijeme, i logikom iste države, zajedničke suradnje i okupljanja onodobnih hrvatskih i srpskih književnika, (koja će biti prekinuta ubojstvom Radića u beogradskoj skupštini), navlastito crtom ideološkoga i poetičkoga koncepta, dio se toga korpusa može i mora promatrati i kao hrvatska i kao srpska, odnosno jugoslavenska avangarda. (nagl. P. T.) (Milanja 2000: 188―189)


Znači, ne postoji valjani argument po Milanji (kao što ni Jevanđelje po Judi nije pripušteno u Bibliju) kad mu to ne odgovara. Ekavica, Srbi, srpski jezik, srpska avangarda, sve su to samo ideološki, politički termini. Srbi postaju Srbijanci, pa onda Hrvati, srpsko hrvatsko. Jer oni tako hoće. Krunska "velikodušnost" o mogućnosti postojanja i hrvatske i srpske, odnosno jugoslovenske avangarde, dolazi prekasno, nikako kao šlag na tortu, već kao poslednja lopata zemlje bačena na grob srpsko-hrvatskih odnosa. Oni se ne mogu graditi na nereciprocitetu, na nejednakosti argumentovanja, na kvazinaučnoj selektivnosti činjenica, na izvrtanju istih, na lažima i prevarama. Jer u nastavku istog pasusa sledi ona čuvena, i već citirana, pretnja da bi i jedan Crnjanski jednog dana, samo ako to oni hoće, mogao postati deo te nezrele, epigonske kulture, pošto su već to Micići svim srcem bili i ostali. Bivši "Austrougarijanci", braća po Franji i Josifu. I Hrvaćani kao stožeri te raspadnute civilizacije. Mogu se sad (i hoće) svi njihovi učenjaci uhvatiti stila i tona ovog teksta, polemičnog i žučnog, pamfletskog, namerno uskraćenog za pravu naučnu aparaturu, upravo kao što su to i njihovi tekstovi, uskraćeni za istinu i poštenje. Ali kad Vatikan i Kaptol, udruženi, kažu šta se ima raditi, tu nema gunđanja. Srbi da nestanu, da, i sve njihovo: ime, poreklo, nacion, kultura svakako. Jerbo smo mi (Hrvaćani) "začinjavci" svega valjanog i dobrog. Uključujući i ovog nesrećnog "novogovora", ovog orvelovskog kvazijezika koga se stide svi normalni Hrvati, i kome se oni sami podsmevaju iza leđa poludelim institucijama, koje bi da siluju pre svega zdrav razum. A onda dalje šta stignu: nauku, civilizaciju, kulturu, Srbe.

Upravo kad smo završavali ovaj tekst, kao šlagvort svemu o čemu smo pisali, stiže sledeća vest iz svetske štampe. Čuveni američki kantautor, jedan od najvećih u istoriji pop muzike, Bob Dilan, u intervjuu časopisu Rolingstoun, govoreći o muzici, politici, Obami, ropstu, rekao je, između ostalog i sledeće: "Crnci znaju da ima belaca koji nisu želeli da se odreknu ropstva da bi, kada bi se oni pitali, i danas bili pod njihovom čizmom. Ti belci ne mogu da se pretvaraju da to ne znaju. Ukoliko u vašim genima postoji neki pripadnik Kju-kluks-klana, crni ljudi to mogu da osete. Baš kao što Jevreji mogu da nanjuše nacistu, ili Srbi nekog Hrvata."17 Sutradan po objavljivanju ove vesti, čitam da ona ima i nastavak. I to ― u Hrvatskoj! Pogođeni ovako bezobraznom izjavom, zapravo samim njenim krajem, time da "Srbin prepoznaje Hrvata", kao što crnac prepoznaje rasistu, a Jevrejin nacistu, odmah se prelazi na dela. A ona su: zabrana, cenzura, osvetoljubivost, trenutačna mržnja! Te će tako, već sutradan, Radio Split zabraniti emitovanje Dilanovih pesama! I to od strane urednice Vedrane Krstić-Ivanišević, koja je poznata u javnosti po omrazi prema, pogodite kome ― Srbima ― i neukusnim šalama na njihov račun. Ali istine na sopstveni račun nije moguće progutati. U gradu u kome je gradonačelnik Kerum takođe poznat po istim ideološko-fašističkim stavovima. Joj, kako to?

_________

16 Knjige i tekstovi na koje Milanja upućuje su: Donat, B. "Protiv kratkog pamćenja", Republika, XXXIX, 5/1983, 71―87; Konstantinović, R. "Sifon–soda–krv Lj. Micića", Treći program RB, IV, 12/1972, 211―260; Vučković, R. Poetika hrvatskog i srpskog ekspresionizma. Svjetlost, Sarajevo, 1979; Subotić/Golubović. Zenit i avangarda dvadesetih. Narodni muzej, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 1983.

17 Politika, petak 28. septembar 2012, str. 21.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Novembar 21, 2013, 04:17:00 pm »

*

ISTINA IZ FILMSKOG KOFERA

Film snimljen na 40-godišnjicu smrti oca zenitizma Ljubomira Micića
 
Na ovogodišnjem Međunarodom festivalu dokumentarnog filma u Beogradu, u dva navrata je prikazan film koji govori o Ljubomiru Miciću, ocu zenitizma i jednom od najpoznatijih Krajišnika. Film "Micićev kofer" je ujedno i omaž Draganu Ve Ignjatoviću (1968―2008), multimedijalnom stvaraocu, koji je bio i scenarista nekoliko dugometražnih filmova. Poslije Ignjatovićeve tragične smrti, reditelj Slobodan Simojlović realizovao je njegov neostvareni naum da snimi film o Miciću.
 
Prvi put je film "Micićev kofer" prikazan u Domu kulture "Studentski grad", 5. maja, na sami rođendan Ignjatovića. Drugi put je prikazan u službenoj, takmičarskoj konkurencije, četiri dana kasnije, 9. maja, na Dan Evrope i Dan pobjede nad fašizmom!
 
Ljubomir Micić (Jastrebarsko, 1895 ― Kačarevo, 1971), porijeklom je iz Majskih Poljana kod Gline. Školovanje je, poslije Gline, nastavio u Zagrebu, gdje se, uporedo sa studiranjem filozofije počeo baviti i pozorištem. Mobilizaciju u Prvom svjetskom ratu odgodio je glumeći ludilo. Pred kraj rata planirao je da osnuje pravo, i to srpsko pozorište, sa sjedištem u Splitu ili Dubrovniku, a u to vrijeme se angažovao i u političkom životu, pa su upravo zbog njega neki dotad naoružani Hrvati i Srbi (zelenokaderaši) davali zakletvu Nacionalnom vijeću SHS, odnosno samoproglašenoj državi čijom je nešto kasnijom integracijom sa kraljevinama Srbijom i Crnom Gorom stvorena Kraljevina SHS (potom Jugoslavija).
 
Ljubomir Micić je izdavao "Zenit" od 1921. do 1926. godine u Zagrebu odakle je pobjegao poslije jednog kritičkog članka o Stipici Radiću i hrvatskoj politici i odnosima prema Srbima. Poslije 24. broja izdavanje "Zenita" je nastavljeno u Beogradu.
 
Prije dolaska u glavni grad Kraljevine SHS Ljubomir, njegov brat Branko (poznatiji kao Branko Ve Poljanski, takođe književnik) i Ljubomirova supruga Anuška su kratko boravili u Berlinu, gdje su izvodili multimedijalne programe. Za te programe u filmu "Micićev kofer" filozof Miloš Knežević tvrdi da je tu zapravo riječ o prvim performansima.
 
U Beogradu, glavnom gradu nove južnoslovenske države, "Zenit" je izlazio zaključno sa brojem 43, ali taj broj je kraljevska cenzura zabranila zbog članka izvjesnog M. Rasinova (po svoj prilici autor je sam Micić), u kojem se povezuju zenitizam i marksizam. Cenzura je urednika teretila da propagira komunizam i da poziva na nasilnu promjenu društvenog sistema. Preko Rijeke i Sušaka, Ljubomir i Anuška Micić, u filmu se tvrdi ― uz pomoć fašističkom namjesnika Rijeke, pjesnika Gabrijela D'Anuncija ― bježe u Pariz, gdje su boravili punih devet godina. Micić je u Parizu, odakle se u Beograd vratio 1936, napisao najmanje deset zenitističkih romana i drugih rukopisa, ali dosad je samo jedan preveden na srpski.
 
Micić nije učestvovao u Drugom svjetskom ratu, pa nije bio pobjednik, ali ni poraženi, što je, međutim, bilo dovoljno da ga i nove, komunističke, vlasti nastave da progone. Čovjek u čijim su podstanarskim stanovima, (u ulicama Njegoševoj i Prote Mateje), na zidovima bili radovi Marka Šagala ili Vasilija Kandinskog, prisiljen je da Beogradom nosi kofer sa švercovanim guma-žvakama i drugom deficitarnom robom. Samo zahvaljujući tom koferu (dakle preprodaji) preživjeli su on i njegova supruga. Sagovornici u filmu govore da se nekad dešavalo da im šoljica čaja i namaz budu jedini obrok tokom dana.
 
Micić nije hulio na to, već zarad toga što u Beogradu gotovo nigdje nema ćiriličnih firmi, tvrdio je da je sve bilo spremno da se i "Politika" štampa latinicom, protestovao zbog nedostatka demokratije... Sva ta saznanja preoukuparala su Ignjatovića, koji je na ceduljama, koje su njegovi prijatenji pronašli u njegovom stanu, zapisao i to da je Marko Ristić, poznati nadrealista, ali i osorni čovjek, za Micića, vidjevši u njemu samo ideologa "barbarogenija" (nesporno Micić je i to bio), naveo da je "bio antitalenat", pa čak i da, zapravo, "nije bio 'ništa".
 
Micić i Zenit su u svjetskim razmjerima bili poznati, između ostalog, i po tome što su radove objavljivali na jeziku autora. Ljubomir Micić je još u Zagrebu pokrenuo i posebnu, takođe međunarodnu, biblioteku. Uz to, on i njegova supruga su prikupljali radove modernih i avangardnih umjetnika, koje su, kao galeristi, i javno izlagali. Nekoliko slika i drugih umjetničkih likovnih djela ostalo je sačuvano i sada pripada Beogradu i Srbiji.
 
Ljubomir Micić, koji se iz svoje poslijeratne ilegale dopisivao sa bivšim zenitistima širom svijeta, slao im je, zapravo, tekstove prekucane pisaćom mašinom u svega nekoliko primjeraka, što je u odnosu na "zreli" zenitizam, bila tek sjenka. Sve više je bježao od sredine u kojoj je živio, pa je sa ljudima razgovarao na neobičnim mjestima (na groblju, npr), i samo na francuskom jeziku, obrazlažući to stalnim uhođenjima. Govorio je i tada, baš kao što je ranije napisao u nekim svojim radovima, da je njegova jedina ideologija srpstvo, a njegova ljubav zvala se Srbica, u čemu se prepoznaje Srbija. Nikada nije otvoreno pisao protiv srpske monarhije, izuzev primjedbi što je prerasla u jugoslovenstvo. Nije bio protiv srpske monarhije samo zarad toga što je među rijetkima u svijetu proizišla iz naroda. Protiv Micića je u sudu vođen proces zbog prozivanja režima Josipa Broza Tita i vođinog nacionalnog porijekla, ali je tada osuđen samo uslovno.
 
Ulična prodaja žvakaćih guma, najlon čarapa i druge robe sa Zapada prestala je da mu donosi novac i za najosnovnije životne potrebe. Život mu je postao nepodnošljiv poslije smrti supruge Anuške. Ne tako star, ali bolestan, iznemogao, dementan, čak izmučen glađu, umro je samo dan poslije nego su ga socijalne službe prebacile u Starački dom u Kačarevu. Trošak sahrane na kojoj je bilo dvadesetak ljudi, i to se doznaje iz filma, pao je na dvojicu njegovih prijatelja. U "Micićevom koferu" se saznaje i da je Udruženje književnika Srbije poslalo vijenac na sahranu svog člana, ali je to sprovodu djelovalo kao provokacija.
 
Interesovanje za Micićevo djelo povećano je poslije njegovog života. Interesovanje će sada, svakako, produbiti i dokumentarac "Micićev kofer" u čijoj realizaciji je učestvovao i RTS, pa se očekuje, možda već uskoro, i prikazivanje na javnom TV servisu.
 
Ulica Zenit 1, Novi Banovci: Muzej "Macura", posjete vikendom
 
Kolekcionar umjetnina Vladimir Macura (46) rođen u Erveniku u sjevernoj Dalmaciji osnovao je u blizini. Novih Banovaca (opština Stara Pazova) neobičan muzej, kojeg naziva i "Zenitonom". Tu je Miciću i zenitizmu posvećena čitava jedna muzejska cjelina. Riječ je o jednom od najvećim privatnih muzeja ne samo u regionu, i možda i najvećoj postmodernističkoj umjetničkoj postavci na prostorima bivše SFRJ. Macura je najveći dio dosadašnjeg radnog vijeka ostvario u Beču, gdje je i nabavio više muzejskih eksponata. Njegova želja je da adresa Muzeja "Macura" bude: Ulica Zenit 1. O muzeju, možda baš takvog- arhitektonski neobičnog oblika, kao slovo P, decenijama ranije je sanjao Macurin zemljak, takođe Krajišnik, Ljubomir Micić. ...
 
Ponovo nagrada "Braća Micić"
 
Uspomenu na Ljubomira Micića i njegovog brata Branka (Branko Ve Poljanski), u vrijeme bivše RSK, sačuvalo je Srpsko kulturno društvo "Sava Mrkalj" iz Topuskog, prestižnom književnom nagradom "Braća Micić". Ta nagrada je dodjeljivana u Majskim Poljanama.
 
Poslije izgona Krajišnika u "Oluji", kratko je nastavljena aktivnost "Mrkalja", čije je sjedište bilo u Novom Sadu.
 
Krajem aprila 2011. godine izuzetno aktivno Udruženje Banijaca u Beogradu ponovo je ustanovilo godišnju nagradu "Braća Micić", objavljeno je na sajtu tog udruženja.

Krajiške novine | 11.05.2011.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Novembar 21, 2013, 04:17:28 pm »

*

PROSVJETI NAGRADA NA SAJMU KNJIGA U BEOGRADU

Fototipsko izdanje prvog i najznačajnijeg jugoslavenskog avangardnog časopisa "Zenit" proglašeno je izdavačkim poduhvatom godine 53. sajma knjiga u Beogradu

Prepoznajući značaj kojim je ova Internacionalna revija za umetnost i kulturu beskompromisnim idejama manifestno istupala na prostoru međuratne Jugoslavije, prvenstveno linije Zagreb-Beograd, ali i širem kontekstu tadašnje evropske avangardne scene, Prosvjeta, kao saizdavač, približila je novim generacijama duh "Zenita" i zenitizma.

Objavljivan u Zagrebu (1921―1923), a potom i Beogradu (do 1926), časopis je izašao u 43 broja, reprintirana za ovo kapitalno izdanje, koja prati opsežna monografija autorica Vidosave Golubović i Irine Subotić. O kvaliteti tehničke opreme izdanja govori činjenica da su reprinti i katalog u cjelini štampani u Zavodu za izradu novčanica i kovanog novca u Beogradu i to u impresivnom tiražu od 1000 primjeraka, dok se za originalnost likovnih rješenja pobrinuo poznati beogradski umjetnik Jovan Čekić. Kompletan časopis u digitalnom obliku objavljen je na internet stranici Narodne biblioteke Srbije, i kao takav uvršten u svjetsku digitalnu baštinu.

Već samo prelistavanje nekoliko brojeva časopisa, odaje njegov internacionalni karakter. Pisan različitim jezicima bio je otvoren širokom spektru saradnika i likovnih koncepcija tadašnje evropske avangardne scene. Okupljeni sa svih strana, Ivan Goll (Pariz), Boško Tokin (Beograd), Branko Ve Poljanski (Zagreb), oko svojevrsnog spiritus movensa čitavog pokreta, Ljubomira Micića (Zagreb), svojom pojavom na tadašnjoj jugoslovenskoj umjetničkoj sceni, postaju sudionici prvog istinskog avangradnog pokreta ovih prostora, sinkronog tadašnjim europskim umjetničkim strujanjima tzv. povijesnih avangardi- ekspresionizma, futurizma, ruskog konstruktivizma, dadaizma... Pokrivajući široki spektar umjetničkih pojava, s područja književnosti, poezije, likovne, kazališne i filmske kritike, Zenit je prepoznat i uvažavan od umjetnika okupljenih oko poznatih evropskih avangradnih časopisa, često i samih saradnika Zenita; F. T. Marinettija, A. Arhipenka, K. Maleviča, V. Kandinskog, El Lissitzkog, L. Moholy Nagya, V. Majakovskog, S. Jesenjina...

Micić je osim časopisa pokrenuo i biblioteku Zenit u kojoj je između ostalog objavio, zajedno sa Gollom i Tokinom, Zenitistički manifest. Osnovao je galeriju, sa djelima domaćih i stranih avangardnih umjetnika, priredivši 1924. Međunarodnu izložbu nove umjetnosti, a sa zenitizmom je sudjelovao i na izložbi Revolucionarne umjetnosti Zapada u Moskvi.

Kao dijete svoje sredine i političke klime Kraljevine SHS, Zenit je izrazito kritičkim i provokativnim tekstovima istupao spram hrvatske kulturne učmalosti, kao i srpske politike, promatrane sa specifične pozicije Srbina iz Hrvatske (Papiga i monopol "hrvatska kultura"; Hvala ti Srbijo lepa). Jednakom žestinom prozivana je i čitava zapadnoevropska kulturna tradicija, viđena kao dehumanizirana, samodostatna i umjetnički eklektična, za čiji spas je bio prisiljen stradavati i balkanski čovjek u nedavnom ratu. Upravo će taj Barbarogenije biti apostuliran kao nosioc novih, stvaralačkih i čovječnih kulturnih strujanja sa jugoistoka Evrope. Balkan, most između Istoka i Zapada, ..."preporodiće Evropu i uzvisiti ideju Čovjeka". Do posljednjeg broja 1926, kada je zabranjen zbog teksta Zenitizam kroz prizmu marksizma, Zenit je mirio u sebi naizgled kontradiktorne stavove umjetničkog internacionalizma, povezujući umjetničke krugove od Atlantika do Urala, i svojevrsnog "balkanskog nacionalizma", pritom uvijek jednako radikalan u borbi za potpunu slobodu i nezavisnost umjetničkog stvaranja kao i svakog pojedinca.

Ljiljana Vukašinović | SKD Prosvjeta
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: