Dramska poezija [tragedija & komedija & drama u užem smislu]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « DRAMA « Tragedija, komedija i drama u užem smislu « Dramska poezija [tragedija & komedija & drama u užem smislu]
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dramska poezija [tragedija & komedija & drama u užem smislu]  (Pročitano 27216 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« poslato: Septembar 26, 2011, 02:25:38 am »

**

O TRAGEDIJI


Tragedija je dramsko delo u kome se prikazuje nesklad između težnji i shvatanja glavnog junaka i životne stvarnosti, odnosno spoljašnjih sila u sredini u kojoj se glavni junak kreće, ili nesklad i protivurečnosti u samom junaku kao čoveku. Taj nesklad dovodi do sukoba i do, borbe glavnog junaka sa suprotnim društvenim ili drugim silama, u kojoj glavni junak strada, biva poražen duhovno ili fizički.
 
Tragedija je kod evropskih naroda nastala u staroj Grčkoj iz obrednog kulta posvećenog bogu Dionisu. Prilikom prinošenja žrtava Dionisu, hor, čiji su članovi bili odeveni u jareće kože (grčki tragos znači jarac), pevao je pesme (oide grčki znači pesma), u kojima se pripovedalo o Dionisovome životu i o njegovim stradanjima. Kada se u daljem razvijanju ove vrste horskih pesama pojavio dijalog, javila se i tragedija, koja je postepeno proširivala svoju tematiku i postala drama sa izrazito moralnom i tragičnom sadržinom.
 
Osnovna odlika tragedije je u tome što se u njoj prikazuje jedan prelomni, sudbonosni trenutak u životu glavnog junaka koji se bori za ostvarenje nekog svog, plemenitog ideala, koji je u isto vreme i opšti ljudski ideal. Taj junak u borbi sa spoljašnjim silama ili sa protivrečnostima i dilemama u samome sebi strada, i najčešće i gine.
 
Zašto junak tragedije strada? Zato što u toku svoje borbe za pobedu nekog uzvišenog ljudskog ideala načini neku pogrešku (koja se zove tragična krivica), a koja nastaje kao neminovnost i posledica junakovih shvatanja i postupaka. Ta tragična krivica nastaje obično usled neke junakove ljudske slabosti, kojoj on, u svojoj borbi, u odsudnom trenutku, podlegne. Tu pogrešku, odnosno krivicu, on mora da iskupi i da ispašta svojim stradanjem. I ukoliko je glavni junak snažniji kao moralna ličnost, kao ljudski karakter, utoliko je interesovanje gledaočevo i sažaljenje prema njemu dublje.
 
Cilj tragedije jeste da iznese neku uzvišenu ideju, da istakne neki plemeniti ljudski ideal. Prirodno je onda što junak tragedije kao borac za pobedu visokih plemenitih ljudskih ideala mora da bude i sam jaka i svetla moralna ličnost. Svojim stavom prema onome što mu se suprotstavlja kao prepreka za ostvarenje postavljenog ideala, svojim ponašanjem, postupcima, karakterom, celim svojim bićem on mora moralno da zrači kao ličnost. Jedino tako će moći da zadobije simpatije gledalaca i da izazove njihovo sažaljenje svojom tragičnom sudbinom. U toku cele njegove borbe, koju prati sa živim interesovanjem, gledalac mora jasno da vidi visoki moralni cilj za koji se glavni junak bori, da bude ubeđen u pravednost i moralnu opravdanost njegove borbe, i sažaljenje prema glavnom junaku nastaje prirodno, a posledica je borbe junakove, kao i njegove pogreške koje u toku svoje borbe načini u odsudnom trenutku.
 
Stil u tragediji je uzvišen i dostojanstven; junaci tragedije govore odabranim jezikom i uzvišenim stilom, jer su i kao ljudi po svojim moralnim osobinama i svojim težnjama iznad običnih, prosečnih ljudi.
 
Tragedija ima pisanih u stihu i u prozi; najveći broj njihov pisan je u stihu. Poznati pisci tragedije su: u antičkoj Grčkoj Eshil, Sofokle i Euripid; u rimskoj književnosti Livije Andronik, Enije i Seneka; kod Engleza Šekspir; kod Španjolaca Lope de Vega i Kalderon; kod Francuza Rasin, Kornej, Volter i Viktor Igo; kod Nemaca Lesing, Gete i Šiler. U našoj književnosti: Jovan Sterija Popović, Dimitrije Demetar, Laza Kostić, Đura Jakšić.


Radmilo Dimitrijević • Dimitrije Vučenov
ČITANKA za III razred gimnazije | Beograd, 1974.

više o drami » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #1 poslato: Decembar 10, 2012, 11:22:08 pm »

**

O KOMEDIJI


Život ljudski ne teče uvek samo svojim običnim tokom nego nekad postaje tužan i tragičan, a nekad, opet, smešan i komičan. Shvatljivo je što se on i u viđenju književnih stvaralaca, a među ovima i dramskih književnika, javlja i u tim vidovima. Dramsko delo u kome je piščeva vizija ispunjena, pre svega, smešnim pojavama nazivamo komedijom. U njemu, dakle, preovlađuje komično.

Komično se rađa iz nesklada između onoga što smatramo normalnim, uobičajenim, logičnim, onoga što očekujemo u ljudskim postupcima i ponašanju, i onoga što je suprotno tome, što pokazuje odstupanje od toga. Normalno je da se neko ko ne zna strane jezike, kao Sterijina Fema u Pokondirenoj tikvi, i ne ponaša kao da ih zna i da ne govori koješta da bi time sebi stvorila nekakav zamišljen društveni ugled. Međutim, Fema postupa suprotno tome i njeno ponašanje odstupa od normalnbg, od prosečnog ponašanja razumnog čoveka. Iz toga u dramskom delu nastaje, rađa se estetska kategorija komičnog. U Nušićevoj Ožalošćenoj porodici rođaci, a i neki koji se u rođake samo utrpavaju, okupljaju se u kući umrlog srodnika ne zato što su obuzeti žalošću za pokojnikom, nego zbog toga da odmah za sebe prigrabe što više od onoga što je posle njega ostalo. Time oni odstupaju od normalnih ljudskih osećanja, zanemaruju ljudsko dostojanstvo i njihovo pritvorstvo kojim se prave ožalošćenim, kao i njihovi sukobi oko nasledstva, rađaju u estetskom smislu komično. Kada Kir-Janji tvrdičenje donosi suprotan efekat, tj. izaziva samo štete, onda on postaje komičan.

Iz ova tri primera ne mogu se, razumljivo, videti svi primeri komičnog, jer je ono raznoliko, ali se može zaključiti u čemu je smisao komedije i u čemu je suština komičnog. U komediji se predstavgva radnja kojom njeni učesnici izazivaju naš smeh, jer se svojim ponašanjem, delovanjem i govorom otkrivaju suprotno utisku koji su o sebi hteli stvoriti, suprotno svojim željama i namerama. Oni u nama obično ne pobuđuju mržnju ni odvratnost, nego se naš odnos prema njima najčešće svodi na to da u nama pobuđuju smeh, da u našim očima postaju smešni. U gledaocu je estetički doživljaj komičnog nastalog iz radnje u komediji zadovoljen njegovom superiornošću nad takvim likovima i njihovim ponašanjem i postupcima, pa se zato komična radnja u ovoj dramskoj vrsti obično odlikuje vedrinom. Ona razgaljuje, razvedrava, i pored toga što komedija sadrži u sebi i crte piščeve kritike određenih pojava koje je pred nas izneo.

Komično je skoro uvek pojava društvenog karaktera, jer se rađa iz poređenja uobičajenog ponašanja ili postupaka, iz poređenja logičnog rasuđivanja, sa neuobičajenim, sa onim što je nelogično, jer nastaje u sferi estetičkoj iz suprotstavljanja društvenih normi, odstupanju od njih. Komediofaf pred nas iznosi samo odstupanja, siguran da ćemo ih, kao takva, prepoznati pošto znamo norme uobičajenog ponašanja i razumevanja i razumne logike.

Komično može u komediji biti usredsređeno u karakteru ličnosti — onda je to komedija karaktera; može biti zasnovano na naravima i običajima čitavih društvenih grupa, pa i slojeva, — onda je to komedija naravi (kako joj je stariji naziv) ili društvena komedija (kako se danas češće naziva, mada su oba naziva i danas u ravnopravnoj upotrebi); a može biti prouzrokovano situacijom u koju tokom radnje u komediji dospeva jedna ili više ličnosti — onda je to komedija situacije ili zapleta, a često je nazivamo i komedijom intrige.

Da bismo neko komediografsko delo nazvali komedijom karaktera, komedijom naravi ili komedijom intrige opredeljujemo se na osnovu naše ocene šta u njemu preovlađuje, a ne zbog toga što u njemu nema i elemenata drugih vrsta komedija. Sasvim čvrstih granica između ovih vrsta komedije nema. Kao primer za komediju karaktera može nam poslužiti Sterijina komedija Tvrdica ili Kir Janja; kao primer za komediju naravi Sterijina Pokondirena tikva, a i Rodoljupci, a za komediju intrige Školski nadzornik Koste Trifkovića.
 
Bilo o kojoj vrsti komedije da je reč, u svakoj od njih radnja se razvija dramskim tokom, samo što se razrešava komičnim obrtom. Komično se ispoljava u razvijanju radnje i proizlazi iz nje.
 
Isto tako, bez obzira kojoj vrsti pripada, komedijom se uvek slika neka negativna pojava, trajna, privremena ili trenutna, ali svoju ocenu o njoj mi izražavamo smehom. Međutim, komedija može biti nekad prožeta i satiričnim elementima. Ako je to u velikoj meri, onda takvu komediju nazivamo satiričnom komedijom, ili prosto satirom. U njoj se pisac ne ograničava više na to da samo izazove smeh; on pobuđuje i ogorčenje, revolt, mržnju, poricanje prava svakoj takvoj pojavi na postojanje.

Pored ove tri, odnosno četiri najpoznatije vrste komedija, ima i dramskih dela koja u svom nazivu nemaju reč komedija, ali su ovoj bliske u pristupanju pojavama, mada ne i u umetničkom kvalitetu. I ona su zasnovana na komičnom viđenju života i na komičnom kao načinu osmišljavanja dramske radnje, ali je komika u njima manje, a nekad skoro i nikakve estetičke vrednosti. To su obično i obimom manja, kraća dramska dela, zasnovana na grubim, sočnim i paprenim šalama, koje su često drastične i "jeftine" i ispunjene kod nekih pisaca svakakim "ludorijama". U njima su ljudski likovi dosta često svedeni na karikature. Ova dela su obično stvarana bez umetničkih pretenzija, bez dubljeg prodiranja u čovekovo društveno i moralno biće, bez težnje za otkrivanjem velikih istina o životu i ljudima.
 
Najobičniji naš naziv za takva dela jeste lakrdija. Međutim, za ovu vrstu dela postoje u drugim, stranim književnostima njihovi naročiti nazivi, od kojih su neki prodrli u našu književnu kritiku i pozorišni život, pa su postali i sastavni deo rečnika kojim se služimo u svom govoru. To su nazivi: farsa, burleska, bufonerija, harlekinada, vodvilj, skeč i drugi.
 
Farsa je bila u Francuskoj i Španiji u srednjem veku neka vrsta međuigre, intermeca, šaljivog karaktera. Prilikom izvođenja crkvenih prikazanja (drama sa religioznim sadržajem) — da bi se razbila monotonija ovih dramskih izvođenja — ubacivane su međuigre (intermeca) komičnog karaktera, a nazivali su ih farsa. Postojale su i seljačke farse koje su nastajale kada se farsa oslobodila svoje zavisnosti od crkvenih prikazanja. I kad se sasvim oslobodila, i kad ju je prihvatilo i stanovništvo gradova, ona je ostala obimom malo delo. Od italijanske reči burla došao je naziv burleska za pozorišno delo istog ili sličnog karaktera kao i farsa. Bufonerija i harlekinada dobile su naziv po glavnim ličnostima u delima takve vrste: bufonerija po bufonu (lakrdijašu, komedijašu, šaljivčini), a harlekinada od harlekina (lika sličnog bufonu). Oba ova lika pre toga su se dugo javljala u tzv. tipiziranim komedijama, u kojima su imali uvek iste osobine. Vodvilj i skeč su prvobitno imali drugo značenje, odnosili su se na kratku šaljivu pesmu, ali su vremenom postali naziv za ovakvo pozorišno delo. Mada su neki od ovih naziva nekada imali uže ili drukčije značenje, ipak ih sve povezuje to što im je namena da pruže laku trenutnu zabavu i što ne izbegavaju grubost u šalama, što komično dobija nekad u njima i vid drastičnog. Neki naši pisci izbegavali su da upotrebe bilo koji od ovih naziva, pa su ispod naslova svojih dela ovog karaktera stavljapi: šala u jednom činu; šala u dva čina, i slično.

Tako se u raznim vrstama dramskih dela komičnog karaktera javljaju razne vrste komike, tj. komike različite umetničke vrednosti i trajnosti: od one u kojoj je neka vrsta filozofije o životu i svetu do proste šale. Otuda susrećemo i podelu komedija na više i niže.


Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6305



« Odgovor #2 poslato: Decembar 11, 2012, 12:30:03 am »

**

O KOMEDIJI


Komedija je vrsta drame u kojoj se izvrgavaju smehu i podsmehu mane i poroci ili nastranosti pojedinaca ili i čitavih slojeva određenoga društva. Osim toga cilja da izobliči i ismeje izvesne negativne i štetne pojave, ima komedija čiji je cilj samo da nasmeju i da razonode gledaoce slikanjem izvesnih nespretnih, nesnalažljivih ljudi u iznenadnim situacijama. Otuda se komedije i svrstavaju u dve osnovne grupe: u višu i u nižu komediju. U višu komediju spadaju one komedije čiji je cilj da utiču na popravljanje ljudskog društva, na iskorenjivanje i uništenje ljudskih poroka i mana, ili štetnih negativnih pojava u društvu, na moralno ozdravljenje ljudi i društva u celini, ili da ih negiraju kao životne i društvene vrednosti i u njima izreknu svoju ocenu o jednom stanju, odnosu među ljudima, položaju čovekovom u svetu, itd. Niže komedije, međutim, treba samo da nasmeju i zabave gledaoca. U višu komediju spadaju komedija karaktera i komedija naravi, a u nižu komedija intrige, ili, kako se još drukčije zove, komedija situacije.

Komedija karaktera. — Komedija karaktera je najčešća vrsta komedije. U njoj se u smešnom vidu prikazuje neka negativna ljudska osobina, mana ili porok, koji su do te mere narasli da prelaze u strast i postaju reljefni kao crta ljudskog karaktera. Gonjeni tom strašću, junaci komedije karaktera su negativne ličnosti, tipični predstavnici ili nosioci određenih negativnih ljudskih osobina, nezdravih i štetnih shvatanja, kojima, osim sebe samih, ništa u životu nije sveto. Da bi se takve njihove osobine što više istakle, pisac komedije karaktera obično takvim ličnostima suprotstavlja ljude normalnih shvatanja, obične, čestite u opštem značenju reči. Za pozitivno delovanje na ljudsko društvo ova vrsta komedije ima veliki značaj.
 
Komedija karaktera je stara po svome postanku. Kao vrlo podesnu književnu vrstu za moralno izgrađivanje pojedinaca i društva nju su negovali još stari Grci, i među prve komediografe ubraja se Aristofan brojnim svojim komedijama (Žabe, Zolje, Ptice); u rimskoj književnosti poznati komediografi su, na primer, Plaut (Aulularija, Hvalisavi vojnik, Menehmi), čija je"komedija Aulularija poslužila Marinu Držiću kao uzor za njegovu komediju Skup, i Terencije (Braća, Devojka sa ostrva Andra, Evnuh, Mučitelj samoga sebe, i Svekrva), zatim, u Francuskoj, Molijer (Tvrdica, Tartif, Građanin plemić). Kod nas su poznati pisci komedija: Jovan Sterija Popović sa Kir-Janjom, Pokondirenom tikvom; Branislav Nušić sa Narodnim poslanikom, Gospođom ministarkom.


Radmilo Dimitrijević • Dimitrije Vučenov
ČITANKA za III razred gimnazije | Beograd, 1974.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: