Prozna narodna književnost [priče i kraće umotvorine]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « SRPSKA NARODNA (USMENA) KNJIŽEVNOST « Narodna proza  « Prozna narodna književnost [priče i kraće umotvorine]
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Prozna narodna književnost [priče i kraće umotvorine]  (Pročitano 74512 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« poslato: Septembar 26, 2011, 04:31:09 pm »

**

PROZNA NARODNA KNJIŽEVNOST


Narodna epska poezija u prozi podeljena je na priče i kraće umotvorine.

p r i č e:

— mitološke,
— bajke,
— legende,
— basne,
— novele (muške priče),
— šaljive priče, i
— anegdote.


k r a ć e  u m o t v o r i n e:

— pitalice,
— poslovice, i
— zagonetke.

Narodna književnost u prozi odražava društvene i ekonomske uslove u kojima je živeo naš narod, a naročito njegov pogled na svet. Narodne umotvorine u prozi su nam ostale u nasleđe uglavnom zahvaljujući Vuku Stefanoviću Karadžiću.


BAJKE

Prilikom skupljanja narodnih umotvorina Vuk Stefanović Karadžić je rekao da se u bajci priča "ono što ne može biti". I, uopšte, bajka je prozno delo u kome su događaji i doživljaji ličnosti izmišljeni, nemogući, čudnovati tj. fantastični. Pomoću mašte kazivali su se nemogući postupci i nemoguće pojave. Tako su ljudi pretvarani u životinje, a životinjama, biljkama davana moć govora i sposobnost da vrše ljudske radnje.

U bajkama se pominju džinovi i kepeci, aždaje i anđeli, čarobnjaci i đavoli, zle maćehe, kraljevići i princeze, nesrećne devojke, vile i duhovi, razbojnici, čarobne lampe, leteći ćilimi, čarobni štapići itd.

Što je dalja prošlost od nas i našeg vremena, u njoj je sve manje bilo škola i nauke. Obični ljudi nisu znali o postanku prirodnih i društvenih sila (ono što mi danas znamo), pa je prirodno što su verovali da dobra i zla čine bogovi...

Da zaključimo: u bajkama ima fantastičnih likova i događaja, ali je njima izraženo i ono što se stvarno želelo, mislilo i osećalo.

Čitajući bajke uvek ćemo biti uzbuđeni i želeti da pobednik bude iskorišćavani čovek i da bude nagrađen za sve muke i patnje koje je doživljavao. Tako i jeste u bajkama: dobro pobeđuje, a zlo biva kažnjeno. Nasilnici i ugnjetači umiru u najgroznijim mukama.

Bajke se rado čitaju jer se događaji u bajkama prikazuju veoma živo i slikovito. Tokom radnje dešavaju se nagli obrti, iznenadnl događaji, nepredviđene teškoće, iznenadnd napadi duhova ili razbojnika. Ponekad pobeđuju silnici i carevi, ali krajnji pobednik ostaje obični čovek. U bajkama se sreću i predmeti sa čudnim svojstvima (čarobna lampa, leteći ćilim, torba koja se ne prazni, čarobni štapić itd.). Oni najčešće pomažu malom čoveku u njegovoj borbi protiv prirodnih i društvenih sila.

Bajke volimo i dugo pamtimo. Iz njih saznajemo mnogo o željama ljudi iz prošlosti. U bajkama mi vidimo nepoštene
i ugnjetače koji nasrću na čast i obraz slabijih ili siromašnijih. Čitajući bajke mrzimo sebičnost, podlost, nadmenost i eksploatisanje, tj. sebične, podle, nadmene ljude i eksploatatore. Ali, zato se ceni i voli poštenje, skromnost, pravda, upravo oni ljudi koji su pošteni, pravedni, skromni i uvek spremni da se bore protiv bilo kojeg zla i nepravde.

Svi narodi imaju svoje bajke, pa i naš narod.

Naše narodne bajke su: Baš-Čelik, Nemušti jezik, Pepeljuga, Usud, Zmija mladoženja, Divljan, Zlatoruni ovan i druge.


LEGENDE

Legenda je prozno delo koje je vezano za jednu određenu ličnost ili određeno mesto. U istorijskim legendama pominju se istorijske ličnosti kao: Marko Kraljević, knez Lazar, Miloš Obilić i dr. U hrišćanskim legendama pominju se mnogi sveci kao: sv. Sava, sv. Nikola, sv. Luka itd. Legendi o mestima tj. priča o postanku mesta ima veoma mnogo. U našoj književnosti postoje legende o postanku Kotora, mesta Hisara kod Leskovca, Zemuna itd.

Narodni pripovedač doterivao je i ulepšavao priču o postanku mesta ili o nekoj ličnosti, pa je legenda bila zanimljiva za slušanje odnosno za čitanje. Legende su pune natprirodnog i sujeverja, ali to je zbog nepismenosti stvaraoca, njegovog nepoznavanja nauke...

Naše narodne legende jesu: U cara Trojana kozje uši, Sveti Ilija i đavo, Otkud se Miloš zove Obilić, Banja Koviljača i planina Vidojevica, Kako je Marko postao junak i druge.


BASNA

Basna je prozno delo u kome se na prikriven način prikazuju ljudi, njihove osobine i međusobni odnosi. To je najstarija prozna vrsta u kojoj životinje, biljke i minerali primaju osobine ljudi.

U basnama se pominju skoro sve životinje i svaka od njih je nosilac neke ljudske osobine: lisica — lukavosti, lav — snage, vuk — tiranije, mrav — vrednoće, golub — mira, jagnje — naivnosti itd.

Mnoge basne govore o negativnim društvenim pojavama: nasilju, osvajanju, tlačenju; ili ljudskim slabostima: lukavosti, lakomosti, nezahvalnosti, uobraženosti, ali i o ljudskim vrlinama: vrednoći, poštenju, upornosti, hrabrosti itd.

Basne su kratka prozna dela, ali veoma slikovita i s veoma živom radnjom. U njima se uvek nalazi i pouka. One imaju veliku vaspitnu i umetničku vrednost.

Naše narodne basne jesu: Lisica i jazavac, Obad i junac, Medved i pčela, Vo i miš, Vuk i jagnje, Konj i magarac, Neveran drug i druge.


NOVELE (MUŠKE PRIČE)

Novele su priče u kojima se govori ,"što bi zaista moglo biti" kako je rekao Vuk Karadžić. On ih je nazvao i muškim pripovetkama.

U novelama ima stvarno onog "što može biti u životu", tj. u njima se najčešće prikazuje neka životna istina. Ali, ima i novela koje pokazuju životne pojave bez namere da se da sud o njima.

Novela nema mnogo. One su po svome obimu kratka prozna dela. U nas su poznate novele: Svijetu se ne može ugoditi, Sve, sve, ali zanat, Dram jezika, Devojka i knez Jovo i druge.


ŠALJIVE NARODNE PRIČE

U šaljivim narodnim pričama se govori o nekom šaljivom događaju ili smešnoj situaciji. U njima se iznose smešni postupci ili dovitljive ličnosti, i uopšte ono što izaziva smeh.

Slika života u šaljivoj narodnpj priči uvek je vezana za stvarnost i u njoj skoro da nema ničeg fantastičnog. Šaljive narodne priče najčešće su kratke. Iako se u njima ne navode imena ličnosti, uvek je jasno na koga se odnose ili na čije zanimanje. Inače, u šaljivim narodnim pričama pominju se popovi, kaluđeri, begovi, age, trgovci, seljaci, žene itd. Često šaljive narodne priče sadrže u sebi, pod vidom komične situacije, oštru kritiku. Šaljive narodne priče jesu: Pop u trnju, Laž za opkladu, Seljaci kupuju pamet, Kupovao naočare da zna čitati.


ANEGDOTE

Anegdota je prozno delo u kome nema široko razvijene radnje kao u bajkama, ali u kome se nalazi neki važan trenutak, nešto karakteristično što je vezano za neki događaj, neku ličnost ili mesto.

Anegdote, kao i bajke i basne, mogu biti narodne i umetničke (ove druge govore o slikarima, muzičarima, književnicima, glumcima, političarima i drugim poznatim ličnostima.)

Naše narodne anegdote jesu: Ćosa i ugursuz, Ero i kadija, Šljive za đubre i druge.

U narodnim anegdotama o Ćosi saznajemo da je to lice slabog fizičkog izgleda, ali je veoma mudro i lukavo. Ćosa pobeđuje čak i mnogo jače od sebe, pa i same džinove.

U narodnim anegdotama o Eri priča se, takođe, o Lukavoj i mudroj ličnosti, samo što Era doskače agama, begovima, kadijama — Turcima. Erini postupci isti su kao i postupci naroda. Erina mržnja prema turskim osvajačima, jeste mržnja naroda.

Vuk Dojčević je domišljan i mudrijaš iz Crne Gore. O njemu takođe ima dosta anegdota.

Pored ovih lica, u našim narodnim anegdotama nalazimo određene grupe lica koja se ismevaju. To su uglavnom popovi, age, spahije, trgovci i neke žene. Po nepisanom pravilu svekrve i tašte su zle, a devojke vredne i dobre.

U narodnim anegdotama lica iz naroda su mudra, dosetljiva, snalažljiva, a razni ugnjetači i osvajači nespretni, glupi, sebični, podmukli.


PITALICE

Pitalice su veoma kratke prozne tvorevine u obliku dijaloga. One su sastavljene od pitanja i odgovora. U njima se priča o dosetljivosti u obliku humora.

U vezi sa stavom sastavljača pitalica, one mogu biti u obliku obične šale, radi zadovoljstva i smeha, ali i u obliku podsmeha na neprilične ljudske postupke. Tema u pitalicama je najčešće nasilje, hvalisanje, nadmenost, lažna učenost, iskorišćavanje drugih, a likovi age, spahije, popovi, trgovci i sl.

Evo nekoliko pitalica:

Pitali su raju: Koji vam je do danas bio najbolji paša? — Oni te nije među nas ni dolazio. Pitali seljani popa: Znaš li pisati? — Znam, ali pošto se osuši, ne znam čitati. Pitali lenjivca: Zašto se tako protežeš i zijevaš? — Umorila me lenjost. Pitali đaci učitelja: Koji je zanat najmučniji na svetu? — Poštena čoveka i književnika.


POSLOVICE

To su kratke i sažete misaone izreke kojima se kazuje savet, pouka. Saveti ili pouke nastajali su na osnovu proverenog životnog iskustva. Zbog ovih vrednosti poslovica nastala je izreka da su one "buktinje govora".

Poslovice se odlikuju bogatstvom misli i lepotom izraza. Iako su mnoge nastale u dalekoj prošlosti, njima izrečene istine vrede i danas. Poslovice imaju veliku vaspitnu vrednost, pa je Vuk Karadžić uložio mnogo truda da ih što više zabeleži. On je poslovice čak podelio prema temama.

Prema sadržini i ličnostima poslovice mogu biti o: poštenju — nepoštenju, pravdi — nepravdi, vrednoći — lenjosti, znanju — neznanju, drugarstvu — nedrugarstvu, slobodi — tiraniji, ili o bogatima — siromašnima, lukavim — skromnim, junacima — kukavicama, iskrenim — dvoličnim itd. itd.

Mnoge poslovice uče nas kako da se vladamo i ponašamo u životu.

Naše poslovice su: "Gvožđe se kuje dok je vruće", ,"Ko se hvali, sam se kvari", "U sreću se uzda lud, a pametan u svoj trud", "U dobru se ne ponesi, ni u zlu ne poništi", "Ko drugome jamu kopa, sam u nju pada", "Bolje je ne početi, nego ne dočeti" i druge.


ZAGONETKE

Zagonetke su narodne umotvorine u kojima je vešto sakriveno pravo značenje koje treba odgonetnuti. Zagonetke su kratke narodne umotvorine, veoma omiljene u narodu i pune vedrog duha. Za rešavanje zagonetki potrebna je oštroumnost. U našoj narodnoj književnosti ima veliki broj zagonetki. Da navedemo neke od njih:

"Dva se mrtva pobiše, trećeg živog rodiše", "Lonac pojedoh, iz lonca bacih", "Nit se peče nit' se vari, od njega se svijet hrani", "Pali — paprika nije, peče — vatra nije, bode —trn nije", "U naše bake staklene oči", "Gde je voda najskuplja", "Zašto bele ovce više jedu nego crne?", "Ko ide da se kupa, a ostavi trbuh kod kuće?", "Ko pocrveni kad umre?", "Šta je najbrže na svetu" i "Šta kapu na glavi drži?".


Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #1 poslato: Oktobar 18, 2012, 11:36:24 pm »

**

... NARODNE GOVORNE UMOTVORINE


Sem pesama i pripovedaka u usmenom stvaralaštvu naših naroda veliki je broj različitih govornih umotvorina koje, iako nisu na umetničkoj visini pesama i pripovedaka, ipak predstavljaju osobeno bogatstvo kako raznolikošću sadržaja i dubinom misli tako i lepotom izraza. To su: poslovice, pitalice, zagonetke, govorni izrazi za različite životne situacije kao i zdravice, brzalice, bajaličke "basme" itd.
 

POSLOVICE

Svoje pouzdano, u stalnoj, često i gorkoj životnoj stvarnosti bezbroj puta provereno životno iskustvo, naš narod je sažimao u jezgrovite izreke, stvorene da budu savet i uput. To su poslovice. Prema tome, poslovice se mogu definisati kao kratke i sažete izreke koje sadrže pouzdane i proverene misli o različitim problemima života, čoveka i međuljudskih odnosa. Sažetost poslovice postiže se obično metaforičnom upotrebom reči ili slikovitošću izražavanja. Poslovice mogu da budu i u prozi i u stihu. Dele se na prave poslovice (one su uvek u prozi), zatim na poslovice pričalice, dijaloške poslovice i stihovane poslovice.
 
A) P r a v e  p o s l o v i c e:
 
— Svetu se ne može ugoditi.
— Komu vašar kapu kupuje, onaj će ići gologlav.
— Koliko je od zemlje do neba, toliko je od nečoveka do čoveka.
— Što čovek više živi, više i zna.
— Zle oči nikad dobro ne vide.
— Ko ljude ne sluša, ni čovek nije.
— Ako neće zlo od tebe, beži ti od zla.
— Tko se tuđem zlu veseli, neka se svome nada.
— U dobru se ne ponosi, a u zlu se ne pokudi.
— Gdje nije dobrijeh, tu nema ni dobra.
— Što ne želiš sebi, nemoj ni drugome.
— Nije sve zlato što se sija.
— Ko brzo sudi, brzo se i kaje.
— Luda pamet, gotova pogibija.
— Što tko uči, to i umije.
— Čovek se do smrti uči, a nedoučen u grob legne.
— Čega se mudar stidi, tim se lud ponosi.
— Nije svak orač ko se pluga drži.
— Lenost je svakog zla početak.
— Od inata nema goreg zanata.
— Pružaj se prema guberu.
— Kad orao izgubi krila, onda ga i pilad kljuju.
 
B) S t i h o v a n e  p o s l o v i c e:
 
— Lasno ti je sjetovati mudra,
    A još lakše prevariti luda.
— Teško vuku koga tice hrane,
    I junaku koga žene brane.
— Bolje ti je jednom poginuti,
    Nego uvijek tuđina dvoriti.
— Bolje ti je izgubiti glavu,
    Nego svoju ogriješiti dušu.
— Da zna čovjek đe će poginuti
    Ne bi nikad tamo ni hodio.
— Žari, pali, udbinski dizdaru,
    Dok i tvojoj kuli reda dođe!
— Prije ćeš se odužiti duga
    Neg' rđava razdružiti druga.
— Nije blago ni srebro ni zlato,
    Već je blago što je srcu drago.
 
C) P o s l o v i c e  p r i č i c e:
 
Bolan zdrava nosi. — Kazala lisica kad se pretvorila bolesna, pa ju zaista bolestan vuk morao nositi.
Sad se ova poslovica reče kad se ko prenemaže da je bolan, a jači je i zdraviji od onoga koji ga poslužuje.

Ubio ti bog tu moju hitnju! — rekao puž kad se dvadeseti dan pripeo na granu, pa se okliznuo i pao!
 
D) D i j a l o š k e  p o s l o v i c e:
 
— Šta čine djeca?
— Što vide od oca.
 
— Igra mečka pred čičinom kućom,
— Doći će i pred našu.
 

PITALICE
 
Po sadržaju, svojim misaonim i etičkim kvalitetima, kao i po svom osobenom književnom karakteru, pitalice su vrlo bliske anegdotama. Pitalica je u stvari samo jezgro anegdote izraženo u kratkom dijalogu. Uočavajući ljudske mane i slabosti, narodni pripovedač je svoja zapažanja, koja su se mogla i anegdotski da obrade, sažimao u nekoliko kratkih pitanja i odgovora. Prema tome, pitalice su kratke, nerazvijene pričice svedene na "pitanje-odgovor". Pitalicalica obično počinje rečju "pitao, pitala, pitali, pitale", pa pošto se kaže pitanje, iskaže se i odgovor. Nekad pitalica može da sadrži po dva i više pitanja, a isto toliko i odgovora.
 
Pitalica ima sa raznim motivima: o sreći, nesreći, junaštvu, kukavičluku, o bratstvu, očinstvu, siromaštvu, bogatstvu, o ropstvu i slobodi, o Turcima, Ciganima, popovima, kaluđerima, a najviše ih je o raji i Turcima i one su misaono najzanimljivije, a sem toga i verno odražavaju težinu života raje pod Turcima.
 
Pitali Turčina:
 
— Bojiš li se svete Trojice?
— Ja se bojim i dvojice, pa i da nijesu sveti.
 
Pitao hodža popa:
 
— Može li se ikad desiti da u jedan dan dođe Bajram i Božić?
— Moglo bi, ali nećemo ja i ti.
 
Pitali kaluđera:
 
— Kakvo ti je breme najteže?
— Prazna torbica.

Pitali Marka:
 
— Koji je junak najbolji na svetu?
— Onaj koji prezire smrt, a voli život.
 

ZAGONETKE
 
Zagonetka je posebna govorna tvorevina u kojoj se misao, predmet, radnja ili slika ne kazuje direktno već skriveno i to upotrebom reči u njihovom prenosnom značenju, najčešće u obliku metafore. Zbog toga je potrebno zagonetku veoma pažljivo slušati ili čitati, jer se u izvesnim sličnostima između upotrebljenih reči i njihovog prenesenog značenja može i odgonetnuti njena skrivena misao. Ponekad zagonetka, kao i brzalica, ume da se posluži lakom igrom reči, ali najbolje su one zagonetke koje su iskazane u prerušenom, alegorijskom jezičkom ruhu.
 
Zagonetke su sredstvo narodne zabave i one su se upotrebljavale po selima i prelima, najčešće uz mesojeđe ili "uz belu nedelju". Svaka zagonetka traži svoj odgonetljaj, i u tome je njena draž.
 
Prema sklopu i sadržaju dele se na prave zagonetke, zagonetke pitalice, zagonetke skrivalice, a mogu biti i u stihu i u prozi.
 
— Biser se momi (niz lišce roni) znaš li mi kazat' šta momu boli? (Suze)
— Šiče ko guska, ide ko guska, a guska nije? (Gusan)
— Mala baščica sitnim trnjem obrađena? (Oči i trepavice)
— Pružih zlatnu žicu preko belog sveta, pa je savih u orahovu ljusku? (Očni vid)
— Sablja bez gvožđa, a junak bez kostiju? (Jezik)
— Druge zove, sebe ne čuje? (Zvono)
— Zbori bez grla, čuje bez uva, živi bez duše? (Gusle)
— Iznutra šuplje, izvan jamasto? (Naprstak)
— Najviše zna, najmanje govori? (Knjiga)
— Ne jede, a pije? (Sunđer)
— Ni u sobi ni napolju? (Prozor)
— Sve ima, a govora nema? (Slika)
— Makaze imam, krojač nisam; u vodi živim — riba nisam; oklop imam — vojnik nisam? (Rak)
— Ore kao orač, crno kao kovač? (Krtica)
— Celog veka prede a žicu mu ne vidiš? (Mačka)
— Puna škola đaka, niotkuda vrata? (Lubenica i semenke)
— Svi carići u crvenu, a sam car u zelenu? (Dren i drenjine)
— Od života je: otiđe i dođe, a živo nije? (Odjek)
— Puno ga je polje, a ne mogu njim ni kotaricu napuniti? (Magla)
— Sve polje čavlima prikovano? (Nebo i zvezde)
— Vidi se, a ne da se rezati, (Senka)
— Oca nema, majke nema, a svako jutro se rađa? (Sunce)
— Zvono, a ne zvoni? (Cvet u visibabi)


Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6341



« Odgovor #2 poslato: Novembar 05, 2015, 03:15:47 am »

**
Prozna narodna književnost [priče i kraće umotvorine]


ŠTA ČINI KRATKE GOVORNE OBLIKE


POSLOVICE — najčešće u svečanom tonu, u stihu ili u ritmičkoj prozi. Stih je najčešće deseterac (4+6). To su sažeto formulisana opažanja, prihvaćena u tradiciji, a zasnovana na iskustvu generacija. Većina poslovica u deseteračkom stihu je u stvari istrgnuta iz pesme i upotrebljava se kao samostalna tvorevina. Ipak, više poslovica je u ritmičko sređenoj prozi. I narodne priče sadrže poslovično kazane misli o životu koje su preuzete kao istihovi pesama. Basne i šaljive priče se često sažimaju u poslovice. Postoji takođe, i obratan postupak — prvo je izrečeno zapažanje u obliku poslovice, pa se proširilo u priču.

Poslovice predstavljaju individualno stvaralaštvo, jezgrovite zaključke iz ličnog ili opšteg života, iz književnosti, iz Biblije, iz staroorijentalne igrčko-rimske tradicije.

Mogu izražavati opšte prihvaćene istine ili dvostruke poglede na istu pojavu. Mogu biti i iskustvo iz drugih istorijskih perioda ili iz određene sredine. Izražavaju se najčešće pomoću metaforičke slike, a pouku otkriva tek  prenosno značenje — Gvožđe se kuje dok je vruće.

One mogu i da utvrde stanje stvari — Sve je dobro što se dobro svrši, ili da budu delimično važeće pravilo — Kad čovek tone i za vrelo gvožđe se hvata.

Najčešće su retrospektivne, a retko upravljene ka budućnosti i tada ostaju samo preporuka, a ne zapovest. Tekođe, retko su u neposrednom imperativu — Ispeci, pa reci.

Poslovice se odnose na sve domene ljudskog života, gorkog i prijatnog iskustva, i ta moralna stanovišta nisu uvek visoki moralni ideal; nekad su uvidu preporuke da se preživi — Umiljato jagnje dvije ovce sisa.

PITALICE — kratke usmene prozne forme sastavljene od uvodnog narativnogdela sa glagolom pitati i dijaloškog dela: pitanja i odgovora. Narativni deo služi samo da uvede ličnost — koja može biti istorijska ličnost a ponekad iživotinja.

Pitalice se odlikuju humorom i poentom u odgovoru. Raspon humora je od obične šale do gorke satire. Prikazuju jedno zapažanje iz života, uobličavaju sliku naših naravi i istorijskih situacija.

Mogu biti izvučene iz priče ili novele, ali su ipak priče češće sažimane u pitalice.

ZAGONETKE — misaone govorne igre — enigmatične forme. Sastoje se iz metaforičkog i alegorijskog opisa neke stvari ili pojma, u vidu pitanja, čije ime treba pogoditi. Odgovor je samo jedan i on je priznat u tradiciji.

Predmet zagonetki mogu biti najrazličitije stvari i pojave iz života ljudi: nebeska tela, godišnja doba, pojave u prirodi, razne životinje, delovi čovečijeg tela itd. Retko se šire u priču.

BRZALICE — govorni izrazi za zabavu i vežbu. Zasnivaju se na igri glasova i slogova teških za izgovor.

BROJALICE — stihovana, uglavnom besmislena kazivanja, kojima se razbrajaju učesnici u igri

BLAGOSLOVI — najčešće stihovane, dobronamerne želje koje se prenose u tradiciji. Javljalju se u poeziji gde imaju funkciju otkrivanja psiholoških i etičkih odnosa među likovima.

KLETVE — ritmički uobličene želje koje prizivaju zlo onome kome su upućene. Ima ih u lirskoj, epskoj poeziji i baladama.


Autor teksta nepoznat
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: