Milorad Panić Surep — Kad su živi zavideli mrtvima
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milorad Panić Surep — Kad su živi zavideli mrtvima  (Pročitano 7632 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Decembar 09, 2010, 02:27:37 am »

**



Milorad Panić Surep
Kad su živi zavideli mrtvima

NOLIT • BEOGRAD • 1960



MILORAD PANIĆ SUREP — KAD SU ŽIVI ZAVIDELI MRTVIMA


POMENIK ZAPISIVAČA

Istorije vladara imamo. I letopise događaja, i monografije velikih ljudi, i studije znamenitih pokreta. A da li se može reći da imamo i istoriju naroda, onog njegovog dela što ga sačinjavaju mali svakidašnji ljudi — orači i čobani, zidari, zanatlije, goroseče, kiridžije, najamni rabotnici, nemoćni starci i nedoučena mladež? Takvu u nas, a i drugde na strani, ja ne vidim. Vreme njenog pisanja još je pred nama, njega tek valja stići. Dođe li taj čas, vešt pisac naći će podataka, ne uvek dovoljno ali svagda dobrih i nesumnjivih. Njih su nam ostavili baš takvi mali ljudi — siroti naši pisci i zapisivači, najčešće bezimeni, beležeći ih usput, vršeći neki drugi posao.

Ostaviše nam ih kao svoj uzdah, često krik, a sasvim retko kao svoju tihu radost. Ima ih najraznovrsnijih, o svemu što čini vrednost ljudskog života ili što ga ugrožava — o gladi i bolestima, elementarnim nesrećama, rođenju i smrti, žetvama i sušama, o ratovima kako ih je video on, taj mali čovek, ne onakvim kakvi se prikazuju u istoriskom zrcalu. Vreme sve ublažava, zaravnjuje i otslikava kroz treperavu zavesu, lišavajući stvari i događaje topline ljudskog daha. Želi li neko daleki život da oseti, da ga se dotakne kao hleba ili žeravice, valja mu kopati. Žar je u dubinama, zapretan. Tu je, uostalom, i najsadržanije zaveštanje predaka. Jedan njegov deo su i ovi mnogobrojni zapisi kratkovremenih prolaznika. Osobenost naše minule istoriske prošlosti između ostalog i u tome je, što su ovakvi ljudi često bili jedini nosioci naše društvene misli; oni su naši i filozofi, i političari, i književnici u pojedinim vremenskim razdobljima.


Milorad Panić Surep: "Kad su živi zavideli mrtvima"

*

"Srpski narod u svoj svojoj rasprostranjenosti... kroz mnoga stoleća Srednjeg veka ima jednu vrstu književnosti kakvu ne nalazimo u drugih naroda Evrope — književnost zapisa i natpisa. Valja odmah reći da to nije nikakav proizvod neke originalnosti našeg nacionalnog duha, već da je to posledica sasvim određene istorijske nužnosti. Dok su ostale zemlje polako ulazile u Renesansu i kroz nju dosledno razvijale svoje materijalne i duhovne snage, mi smo naglo upali i sve više tonuli u mrak jednog ropstva... U takvim okolnostima u nas se retko i malo gde moglo pojaviti i izrasti književnik, ili slikar, ili mislilac sasvim određenog, individualnog lika, jer takvom fenomenu baš ništa nije pogodovalo, a sve ga je sputavalo... Ali je zato — da iskru sačuva, nagonu cvetanja da udovolji, iskustvo da prenese sledećim pokolenjima — pisao takoreći ceo narod, mnogi ljudi. Pisali su gde su stigli: na belinama starih knjiga, zidovima crkava, nadgrobnim spomenicima, limenim krovovima, pa i na živim stenama planinskim: i čime su god mogli: barutnim crnilom, oštrim šilom, biljnim sokovima, dletom: i kako su umeli: staroslovenski, govornim jezikom, u dijalektu, pismeno, polupismeno, nepismeno... Gde sve pisaše ovi naši blagočastivi i okajani preci... A iza njih ostajaše zapisi — sva dramatičnost i poezija ove zemlje kroz nekoliko vekova. Čitava jedna književnost osobite vrednosti i sasvim originalna".

M. Panić Surep: "Književnost zapisa i natpisa", iz članka objavljenog u Književnim novinama, 15. januara 1960.godine
NBS 2180/p
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #1 poslato: Decembar 09, 2010, 02:29:01 am »

**

MILORAD PANIĆ SUREP — KAD SU ŽIVI ZAVIDELI MRTVIMA


o d l o m a k


NOĆ se protezala nad Balkanom jakože pučina morska. Tamna i duboka od Dinare do Suve Planine, u mestimično propetim debelim valovima; ugasita nad rekama Panonije; prosvetla nad sasušenim goletima Tesalije. Grebeni Šare i Prokletija, i Midžora, izranjali su iz njena mastila i kao umorni plivači pogledali na daleke blede otsjaje Istoka. Noć na delnici leta i jeseni kad sve što rodi dozreva, a ništa nije dorađeno. Rabotnik tad spava razbacanih udova, gospodar otežale glave. Jednome, u ovim srećnim časovima, olakšavajući brid ispušta vatru iz zatečenih dlanova, drugome izgledi uočeni preko dana razigravaju slike obilata zbiranja, nataložene tamo negde iza čvrsto sklopljenih kapaka. Blažen san svih onih što ga u ovo doba mogu imati! On svakom daje pravo za gotovo, prema željama.

A možda ovo i nije bila noć na delnici leta i jeseni? Možda su besputnom planinom kurjaci zavijali, drveće pucalo na mrazu, stoka potmulo mukala po torinama. Čovek tad spava na oprezi, iza zamandaljenih vrata, pripravan da svakog časa jurne na vuka il hajduka. .. Ili je to bila ona noć u kojoj priroda potpaljuje raskoš cvetanja i zelenila, a ambari već danima metlom meteni ni mišu sit dan ne obećavaju. San je tad ljudima pribežište. Ocevi u nj potapaju svoju dnevnu zlovolju, mati suze; tvrdica svoje izgovore. Takvome snu niko se ne raduje, ali mu niko i ne želi brz svršetak.
 
I ne tražite od mene da vam rečem kojeg je doba godišnjeg ta tamna noć ležala nad Balkanom. Znati se samo može da je bila nekoga leta gospodnjeg u dubokome Srednjem veku, Trinaestom ili Četrnaestom. Da, čak ni stoleće nije pouzdano. Izvesno je međutim to, da je za nas u njoj jedan jedini čovek bio budan [koliko se da sagledati sa ovog otstojanja]; i ne zato što sna nije želeo, ili ga nije mogao imati. O, još kako bi se on opružio ne birajući postelje! I spavao bi čvrsto, snom pravednika koji nikome ništa ne duguje a malo šta od koga očekuje. Takav je to čovek bio. A bdeo je zato što je durao pod bremenom zaveta. Valjalo mu je u roku, koji nije uvažavao ni dneve ni noći, ispuniti čitav svežanj čistih listova zametnim i krasnopisnim slovima dostojnim svetih tekstova, isčrtati ih guščjim perom ili zarezanom trskom. I toga radi odmora se morao lišiti. A siroma pisar nije bio ni angel, ni duh sveti, već samo čovek brene, umoru podložne ruke, i pažnje vremene. I dok je ova duboka srednjevekovna noć sve živo sobom pritiskala, čovek je pisao i pisao. Zemljana zdelica pred njim bila je ispunjena uljem donesenim odnekud od Bara. Na ulju je vrhunio komadić plute s okcem na sredini optočenim metalom. Provlak upredena pamuka podizao se s dna suda i prolazio kroz plutu. Na njegovu vrhu treperio je plamičak, zapaljen u sam sumrak, kad oči nisu više mogle ubrati nijedan sunčev zrak. Osamljeni u ogromnoj noći, čovek i plamen živeli su svaki za sebe u istoj stisnutoj izbi, bez tako potrebne uzajamne pažnje. Plamen je smireno treperio, čovek odmereno vukao perom i nemo šaputao usnama. Pokatkad samo, u ničim određenim razmacima, srebrni jezičak ispunjen ogroelim predivom stao bi slabački da dršće, preteći da se svakoga časa ugasi, kao izbolovana duša. Tad bi se čovek i plamen sagledali. Provlak je valjalo povući naviše nožicama ili tolim prstima. I mala izba oblila bi se začas novom radosnom svetlošću; časak dva samo, jer se brzo sve vraćalo na staro — čovek pisanju, plamen sagorevanju. Drugog puta, kozna kojim potsticajem, uznemirila bi se pluta i zaplovila obali svog mora. Senka pera pošla bi u suprotnom pravcu i padala tamo gde je trebalo načrtati slova. Čovek bi opet zastao, vratio se sebi i stvarima. I jednog takvog trenutka, napuštajući sveti bezosećajni tekst, ovaj nam je pisar rekao svoj uzdah. Jednostavno i nehotice, kao što se životi začinju. Na mestu gde je mogla da dođe samo krupna osveštana reč, čovek je napisao:

"Plovi plovče, piši grešni pope Petre"1


ŠTA VIDIŠ U TMINU ZAGLEDAN, RECI?

ČOVEK POD BREMENOM, NAD BELIM LISTOM PAPIRA...

... I NJEGOV SLABAČKI SAVEZNIK PODOBAN MISLI U ZAČEĆU.

_______________

1 Sve brojke ovako označene upućuju na izvore, koji se u potpunosti navode na kraju knjige.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #2 poslato: Decembar 09, 2010, 02:29:29 am »

*

MILORAD PANIĆ SUREP — KAD SU ŽIVI ZAVIDELI MRTVIMA


"...Osećanja koja danas nazivamo ljudskim toliko su tad bila utrnula ili izumrla, da ih nisu mogla izazvati ni zapomaganja na istom maternjem jeziku."


o d l o m a k


"A BOSNA VILAJET jedna je prostrana zemlja. Većina planina njenih obrasla je šumom. Planine su joj visoke. Gradovi su joj tvrdi i teško se mogu osvojiti. To je zemlja sa srebrnim i zlatnim rudnicima. Zbog krasote njenih voda i vazduha, ta je zemlja postala vrelo najdražesnije ljudske vrste, tako upravo da se ona uzimala za primer prilikom svakog upoređivanja kad je reč o lepoti. "Kao bosanski mladić" obično se kaže. Njihovi lepi mladići i devojke sa svojim visokim stasom, divnom spoljašnošću, belim licem i čitavim nizom dopadljivih svojstava na svetu su tako poznati kao što je ono sunce svetlo!"- izazivao je Turcima pohlepu i požudu Dursun-beg slikajući im Bosnu.

I sultan El Fatih upravi ka njoj svoje pobedonosne dizgine.

"Poklici Alahekber! Alah,alalah, allah, la ilahe il allah! prolamali su nebesa i dvaput odbijajući se od planina glas se udvostručavao...

Neke su savladjivali dimom, druge opet time što im je presecana voda, a neke su osvajali jednostavno i prosto na juriš.

"U svakom od ovih zbegova bio je iskupljen narod iz čitave jedne oblasti.Iz njih toliko roblja povadiše da to ne bi iz ovoga ili onoga razloga kadar bio opisati ni najveštiji pisar.

"U ovim strašnim bojevima mogle su se videti i ovakve zgode: U dnu okomite stene, pored kakve planine, islamska je vojska zbunjenog nevernika rinula u provaliju. Na putu usečenom u kamen u obliku basamaka, gušajući se i tukući se, dolazili su do ždrela 'beđine' i tu, gde su bili iskupljeni nevernici tu bi gazije dolazile jedan za drugim. Tu bi se nevernik za dugo držao i odupirao. U ovim strašnim bojevima u ždrelu zbega, kad pobede gazije, tada bi se udarala sablja na sablju, tu su se protivnici hvatali za kose, za brade. U toj borbi najzad uhvatio bi se musliman sa nevernikom u koštac, obgrlili bi se, pa tako zagrljeni poleteli bi donekle zajedno kroz vazduh. Tako iz vazduha leteći, uz očajne krike, padali su dole čas glavom čas rukama na zemlju i tako bi svoje delove tela razmrskavali u komade."

"Kad se borba završavala islamskom pobedom, pre no što bi se otpošelo robljenje i pljačkanje, mnogi su nevernik i nevernica, mladić i devojka, i deca iz straha da ih Turčin ne bi uzeo (silovao) ispustali dušu skakući svojevoljno u provaliju...."

"Ova veličanstvena i sjajna vojska, uvek pobedonosna, razli se po ovoj prostranoj i bogatoj zemlji kao morski val i pruži ruku da robi i pljačka. I, kao što smo napred kazali, svaki gazija nije manje ulovio od pet i deset i petnaest robova i robinja-gazela stasa vitka i visoka kao selvije, a očiju sjajnih kao mesec. Po glasu onog ajeta: Mnogo je, uzmite! "nagrabise se silnog blaga živog i mrtvog (stoke i novca i drugih vrednosti) i plena svakojakog."

Tako se Bosna borila i stradala za svoju nezavisnost. Ne veruj onima što ti pričaju da je lako postala plen turski. To je neistina plod kasnijih domišljanata zaklonjenih iza raznih političkih kombinacija, ili profesora obnevidelih od obruča datuma i imena (gde toga nije, kao da nišeg za njih nema). Turčin nam kaže kako mu je bilo Bosnu osvajati.

Opšti narodni ustanak, pošto su izginuli vladari, buktao je po svim zemljama. A ja ti ne govorim o zbitijima pojedinaca, vec naroda. I ovamo oko Morave, i u Ibru, Ponudavljem; svugde gde je bilo čoveka i čojstva pre se umiralo no prikljanjalo. Karadžić je, posle skoro četiri stotine godina, zabeležio ono što se još pamtilo u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri:

"Više namastira (Preobraženija) ima pećina Turčinovac, za koju se pripovjeda da je u njoj bio zbijeg kad su Turci ovom zemljom obladali (jedni vele: kad su Tatari bili došli); pa kada se prvi Turčin popeo na vrata njena, a žena mijesila ljeb, pa potegne onim tjestom Turčina u oči, te ga tako zbuni i otisne niza stijene, te se razbije, i od tada se zove Turčinovac. U pećinu se sad tu ne može ući nikako, nego je ozdo bilo podizano i načinjeno da se može peti; pripovjeda se, da je uz pećinu bila čitava kula načinjena, pa Turci dovukli topove, te je ispreko Morave s jedne kose oborili, a bježan ostala u pećini, te jedni pomrli od gladi i od žeđe, a jedni poskakali niza stijene te se porazbijali. Zid se i sad poznaje i dolje otud je počelo zidati, i gore oko vrata pećinski; a u pećini se legu i zimuju orlovi..."

"Njima je (Tatarima) bila omiljena igra da u šali bacaju dete u vis pa da ga onda brzo mačem iseku na komade, ili da mu glavu kocem razbiju; nisu poštedeli nijednog muškarca, pa ni najstarije žene, već su svakoga zlostavljali bez obzira na uzrast i pol; device i prikladnije žene, koje im izgledaju privlačne sa lepote svoje ili za cvetna doba, sačuvali su za nečuveni razvrat svoj; mnoge od njih vezivali su za zemlju i nemilosrdno silovali, tako da su se one strahovito mučile i umirale od bolova; nezrele devojčice i dečake na isti, neiskazivo sramotan način, poubijali bi, pa onda razbacali po ulicama; pred muževima su silovali žene i terali roditelje da pod bičem skrnave rođene ćerke; kad su sedali da uzmu hranu, oborili bi vezano roblje da im posluži za klupe i stolove; iskopavali su leševe iz grobova i nad njima činili divljačke stvari; zabava im bila da volovima oderu kožu spreda i straga i da ih onda krvave vezuju zajedno; okovane žene i devojke su u sinđiru terali pred sobom tukući ih bičevima, a koja više nije mogla hoditi, svirepo bi je ubijali; male dećake i devojčice iz roblja, kada bi umorni od užasa i napora padali na tle, pojili su sa malo kobiljeg mleka, a kada su umirali od gladi zalagali su ih polukuvanim konjskim mesom; radoznali među njima otsecali su trudnim ženama utrobu da bi videli položaj deteta, i napajali su oči ovim prizorom." Tako oko Subotice, Sombora, Baje, po Slavoniji, oko Beograda, Požarevca, sve dotle su stizali svojim brzim konjima; doba akinđija bilo se povratilo (ako je ma kad i prolazilo) u daleko bestijalnijem vidu. ..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #3 poslato: Decembar 09, 2010, 02:30:39 am »

**

MILORAD PANIĆ SUREP — KAD SU ŽIVI ZAVIDELI MRTVIMA


o d l o m a k


NIŠTA IH NE MOGADE ZAUSTAVITI

...Hodiše Turci preko naroda, zemalja, planina, voda; i leti i zimi; i ništa ih ne može zaustaviti — ni krv koju ljudi ne štedeše, ni molitve kojima verovaše, ni besovi nebeski od kojih strahova i zver i čovek, sve što se kreće ili diše. Reći valja da je turski jahač tog vremena bio kazanj mimo svih drugih, držalje svih bičeva. I da za prepreke nije znao.

"Po božijoj volji tad uhvati oštra zima. Tako je bilo da ni konjanik putom ne može da prođe. Snega je tada toliko napadalo, da ga je bilo konju poviše uzengija. Dunav se beše tako zamrzao da se islamska vojska, kad je došla (pod grad Kulič), ulogorila na samom Dunavu".

"Bist čuma mnoga za tri leta. Po mnogo zemlje bist surodica u pšenice i drža za tri leta".

A ako negde i gori koji žižak, u strahu je treperio, više da plamen sačuva za neke tiše noći no da ga raspali u ovoj. "Pisa siju knjigu mnogogrešni Nikola diak v leto 1488, jeseni. Upisah v dni trikletago cara Pajazita u selu Petnici". Ali će delo ovo uskoro biti odneseno daleko; lutaće sa piscem svojim i njegovim drugovima, nemoćna vejka u buri, da bi se jednom, privremeno, zadržalo u slovenskim Lepim Vinima, manastiru kojem priroda u dane njegova rađanja dade tako radosno ime a rašćenje čovečanstva učini ga zbegom mnogih nedaća.



"ZEMLJAMA JUŽNOSLOVENSKIM zaigra dug i krvav tanac preskačući preko vatara koje se nisu gasile. Crnilo inspiracije zapadnog umetnika za Danse Macabre - Todtentanz bilo je daleko od dubine ovoga, u kojem se, kao na tački mržnjenja, kočio svaki pokret duše i pera. Ostajao je samo trzaj raskomadana a još topla mesa... jer čovek je uistinu tada bio zverle i najunosnija lovina..."
Zapis diaka Božidara


KRIK PUŠTEN U BUDUĆNOST

1492

I ne beža čovek tada na sever i zapad samo od akindžija. I druge su ga nemani gonile. Jedan iz množine, ili množina jednom rukom, ureza spolja, duboko, u granit dečanske apside:

"Nema leba 1492".

Morao je raditi dugo šilom i noktima, kao onaj što očekujući nešto zavarava vreme. Lutao je planinom samac i u gomili, s porodicom, pa planina ostala bez korenja; molio se kaluđerima — oni nisu imali ili nisu dali; dizao ruke svevišnjem i provlačio se ispod ćivota Dečanskog uzalud (i bog i svetac bili su mrtvo nemi). I onda je, zaista ne znajući šta čeka, pustio ovaj izdužen krik što sve do naših dana dopire. Nema leba! Kamen je valjalo jesti, njega je jedino još bilo. I nije to, istinu govorim, vapaj samo jednoga čoveka. Pored njegova ureza mnogo je drugih, slabije ugrebenih i teško vidljivih — pritisci dečjih ruku, ili starih, ili do umiranja malaksalih. Onaj kao da ih je sve u se sažeo, pa snažno zagrizao.

Ostala polja jalova od zle godine, kuće isplakane od napasnih prolaznika.


POGINU SLNCE JUNA 16 DAN!

"I ne tražite od mene da vam rečem kojeg je doba godišnjeg ta tamna noć ležala nad Balkanom. Znati se samo može da je bila nekoga leta gospodnjeg u dubokome Srednjem veku, Trinaestom ili Četrnaestom. Izvesno je međutim to, da je za nas u njoj jedan jedini čovek bio budan... A bdeo je zato što je durao pod bremenom zaveta. Valjalo mu je u roku, koji nije uvažavao ni dneve ni noći, ispuniti čitav svežanj čistih listova zametnim i krasnopisnim slovima dostojnim svetih tekstova, isčrtati ih guščijim perom ili zarezanom trskom..."


CENE NAMIRNICA 1690. GODINE

...A za njima se vukla glad. "Leta 1690 bist glad teščajši: pšenica mera (tovar) po aspri 19 hiljada, to je oka 100 aspri; vina oka 40 aspri, rakije oka 140, graha oka 150, luka oka 130, mesa oka 150, sira oka 160, jabuka oka 150, meda oka 200, masla junga 600, pirinča oka 150, loja 150. I to leto jadoše čeloveci meso pasje i človečaskoe i konjsko i mnoga nečista. Tako neka se znade".

"1690 bist glad i težiši u Bosni; mera pšenice: 50 oka 10 iljada aspri... repe oka po 120 aspri, jabuka oka po 120 aspri. Ito leto jadoše loja za svieće oka 120 aspri".


DESET DANA RADA ZA OKU BRAŠNA

Šta ove brojke znače, teško je danas reći. Pomozimo se poređenjem. U mirno doba, oko 1670—80 godina, u Bosni je zanatlija dobijao dnevnicu za svoj rad 10 aspri, kosac 13 aspri, žena nadničarka 4 aspre. Uz to je, verovatno, išla i neka zlehuda hrana. Ako je devedesetih godina ovoga veka odnos bio isti, a mnogo je verovatnije da je rad bio još jevtiniji, onda je otac zanatlija za oku brašna svojoj deci morao raditi deset dana, kosac skoro osam dana. U Srbiji, pod istim gospodarom, rad je slično plaćan; ali za vreme rata jedva ga je moglo i biti.


PRVO POMOR, PA MAČ I POMOR, PA GLAD I POMOR

JEDOŠE LJUDI SRPSKI MESO PSEĆE, I MESO LJUDI MRTVIH

O, ZEMLJO, RASPUKNI SE, I SVE NAS ŽIVE PRIMI

NE OSTA NI DESETI DEO LJUDI

RAT RATOVIMA, GLADNIMA I POMORIMA, I SVEMU DOSAD REČENOM


"I tako kroz deset godina, od tog ljutog rata, mnogoplodna i izobilna i mnogoljudna zemlja srpska zapuste sva, i gradovi svi i sela sva zapusteše, i manastiri... U sadašnje vreme pustio je gospod na srpsku zemlju: prvo pomor, i potom i opet mač i pomor zajedno, i plenjenje i glad ljuti, da su jeli ljudi srpski meso pseće i meso ljudi mrtvih, koji su pomrli od gladi. Sve ovo u dane moje bi i oči moje videše. I ležahu leševi pomrlih ljudi srpskih po svima ulicama velikog Beograda, i po svima zemljištima njegovim, i po svima putevima njegovim ležahu mrtvi. I ne beše onih koji pogrebavaju. A koji živi hodahu, ne beše u njih izgleda ni krasote ljudske, no behu pocrneli od gladi, i lica njihova behu kao lica etiopska. I tako skončaše i ne osta deseti deo ljudi. Oni koji su ostali, izbegoše iz svoje zemlje i ostaviše je pustu svu" zapisah ja Atanasije daskal Srbin, koji posle ovoga što preživeh, izbegoh čak u Rusiju i dođoh u Petrograd, ne bih li umilostivio srca cara i naroda rosijskog prema jednokrvnoj braći i zemlji koja vapije za njihovom pomoći.


KRAJ NAŠEG PUTOVANJA, STRPLJIVI ČITAOČE!

Jedan je narod zakoračio s krvavom mukom, ali odlučno, ka oblastima u kojima živi neće zavideti mrtvima.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #4 poslato: April 16, 2011, 03:32:51 pm »

**

MILORAD PANIĆ SUREP — KAD SU ŽIVI ZAVIDELI MRTVIMA


Najviši domet i najveći uspeh u oživljavanju našeg pisanog nasleđa pokazao je Panić u knjizi "Kad su živi zavideli mrtvima" (Beograd 1960). Ovim delom želeo je, i to je postigao, da osvetli prošlu istoriju srpskoga naroda, i to "onog njegovog dela što ga sačinjavaju mali svakidašnji ljudi — orači i čobani, zidari, zanatlije, goroseče, kiridžije, najamni rabotnici", koristeći se podacima koje su ostavili "baš takvi mali ljudi — siroti naši pisci i zapisivači, najčešće bezimeni... kao svoj uzdah, često krik, a sasvim retko kao svoju tihu radost", a takvi su ljudi, podvlači on, "često bili jedini nosioci naše društvene misli".
Živomir Mladenović


"Sa stranica ove knjige navire vizija jednog minulog doba, vremena gladi, ropstva, bolesti i umiranja, vremena patnji, stradanja i boli "kad su živi zavideli mrtvima". Sa požutelih zapisa, hronika i beležaka, pisanih nesigurnom rukom na belinama crkvenih knjiga, sa slučajnih natpisa, ugrebanih u zidove manastira, iz pisma, poruka i ispovesti, Milorad Panić Surep prepisao je nevolje i uzdahe vekova i stvorio delo izrazite vrednosti i nesvakidašnje draži ... Kroz te zapise se prodire do ljudske duše..., do srca neznanog hroničara, koji su kao svoju patnju obeležili patnju svojih bližnjih..."
Predrag Palavestra; "M. Panić Surep — "Kad su živi zavideli mrtvima", iz članka objavljenog u časopisu "Savremenik", januar 1961. godine
NBS 3439/p



I ponikla je njegovom rukom, jedna čudna knjiga, letopis, hronika davna — gde je Surep skupljač, odabirač i njen dobri sagovornik. Sačinio je knjigu Kad su živi zavideli mrtvima. I tako nam od crnih davnina vratio stih, muklu odrednicu našu, da smo prolazili vremena kad su živi, zavideli mrtvima. — Ne znam da li je još koji jezik, na ovom zemaljskom šaru, morao sebe i ovako da iskaže.

Listam, pročitavam tu knjigu, strašnu, poučnu, veliku. Gde su, i koje su sve dubine njene, prepletene, pa naslagane. Koliko puta do dna dovedeni, i ne znaš ko te sve ravni, pa u zapisu stoji: "Bez nogu a goni, bez ruku a hvata, bez noža a kolje".

Pa onda nađem zapis-molbu, krik: "O, zemljo, raspukni se, i sve nas žive primi".

Zaklopim knjigu. Ko nam sve postojbinu nije tucao u glavu, i kojim kamenom? Zemlja ne puca, samo mrtve prima. Moraš da opstojiš, puteve da praviš, da se ogledaš u sebe, i oko sebe, druge da vidiš, da se u kamen uklešeš, da zagradiš reku, da se u knjigu zapišeš.

Opet, otklopim Surepov zbornik. I nalazim zapis-naredbu: "Požuri, da te smrt ne bi pretekla".

Zaklapam knjigu. Živelo se u nas žurno, užurbano ženilo, rađalo, delalo i na parče zapisivalo. Nikad mira za sistem, sintezu. I zato smo se ponajbolje iskazivali u stihu, zagonetki, poslovici. I epske pesme su nam kratke.

Jer smrti su u nas razne bivale, često kolektivne, — dolazile su kao pljuskovi. Rupi među nas, i ne retko, najbolje nam odnese.

Istorija, a šta ćete, naša je, gulila je kožu do kostiju. I kost je prevrtana, pa je spaljivana. Razumeli smo dobro iskustvo velikih naroda, da se i na mrtve valja osloniti, valja umeti to.

Navikli smo, da nam od oca malo ostaje. Pa znamo: moramo uvek biti orni za početak. U svakom kolenu, i svako od nas ovde prisutan, izgovorio je, što u starom zapisu nalazim: "Jovo, nanovo! I neka ovo bude poslednji put".

I Surep tu čudnu knjigu završava: "Jedan je narod zakoračio s krvavom mukom, ali odlučno, ka oblastima u kojima živi neće zavideti mrtvima".

Antonije Isaković
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: