Književni rodovi i vrste
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Književni rodovi i vrste  (Pročitano 93071 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 10, 2010, 03:13:11 am »

**

KNJIŽEVNI RODOVI I VRSTE


Naša književnost podeljena je na: narodnu književnost i umetničku književnost.

Nepoznati sastavljači iz naroda i pisci-umetnici svoje ideje, viđenje prirode, života i sveta, uglavnom oblikuju u tri vida: u vidu pesme, priče ili pozorišnog komada, odnosno u vidu lirskog, epskog ili dramskog dela.

U lirskom delu stvaralac ispoljava svoje osećanje, svoje pesničko biće, sebe u obliku stihova — pesama na lirski način. Stvaralac lirskih dela ima i poseban naziv — pesnik.

U epskom delu stvaralac pripoveda o događajima i junacima koji su izvan njegove ličnosti, a što može činiti na dva načina: u obliku stihova ili u obliku proze. Stvaralac epskih dela ima poseban naziv — pripovedač.

U dramskom delu piščeve iDeje ostvaruju likovi u radnji koja se razvija pred gledaocima u obliku dijaloga (razgovora između dva lica). Dramska radnja i junaci pokazuju se piščevim tekstom i sredstvima pozorišne umetnosti. Stvaralac dramskih dela ima i poseban naziv — dramski pisac.

Ta tri vida umetničkog oblikovanja stvarnosti pomoću reči nazivamo književnim rodovima. Prema tome postoje tri glavna književna roda: lirska poezija (lirika), epska poezija (epika) i dramska poezija (drama).

Svaki od ova tri književna roda delimo dalje na niz književnih vrsta, npr.: lirska poezija: ljubavna pesma, rodoljubiva pesma, opisna pesma itd., epska poezija: epska pesma, pripovetka, roman itd., dramska poezija: tragedija, komedija itd.


LIRSKA POEZIJA

Prve lirske pesme postale su još u prastara vremena. One su bile praćene melodijom (pevanjem i primitivnim instrumentima) i igrom. Tokom života pesma je izdvojena iz ove "zajednice" i počela da živi samostalno. Naziv lirski ili lirika postao je prema instrumentu liri koji se upotrebljavao kod starih Grka.

U lirskoj pesmi umetnik iskazuje svoje — lično raspoloženje povodom svog odnosa prema spoljašnjem svetu. On deluje na njega i izaziva u njemu raznovrsna osećanja. Pesnik saopštava svoja osećanja u onom trenutku kada su ona najsnažnija, kada je lirski doživljaj na vrhuncu. Zato se kaže da je lirska pesma — pesma osećanja. Kao takva, ona je i kratka.

Pesnik stapa svoju ličnost s objektivnim svetom. Stvara svoju sliku sveta. Otuda lirsku pesmu odlikuje subjektivnost i neposrednost. Sam pesnik za sebe kaže: ja sam radostan, žalostan, ogorčen, za mene je svet svetao ili mračan itd.

Glavne teme u lirskim pesmama su: ljubav, priroda, društveni odnosi, žaljenje za mladošću itd. Nekada su pesnici uz ove teme, pevali o potoku, o izvoru, o zvezdama, o cveću, o pticama i sl., a danas i o predmetima tehničke civilizacije. Uz jjubav, prirodu, žaljenje za mladošću pominju avione, telefone, solitere, dalekovode i sl., što je i prirodno s obzirom na naš vek tehničke civilizacije.

U lirskoj pesmi postoji glavni motiv koji se na razne načine proširuje novim pojedinostima. Sve te nove pojedinosti u pesmi govore o istoj temi pojačavajući njen utisak. Ako je osnovno raspoloženje pesnikovo, npr., radosno, onda će pojedinosti u pesmi većinom biti takve da izazivaju radost. Naravno da kraj njih mogu biti i suprotne, kada se osećanje kazuje kontrastom.

Prema tvorcima pesama, poezija se deli na dve velike grupe, na narodnu poeziju i umetničku poeziju, a prema načinu stvaranja na lirsku, epsku i lirsko-epsku poeziju. Svaka ova grupa pesama ima svoje vrste.

Svet koji mi upoznajemo putem lirskih pesama je plemenitiji i lepši. Pesničkim jezikom i umetničkim slikama pesnici snažno deluju na čitaoce. Lirska pesma večito živi. Ona ne zna za smrt, nego samo za rađanje. Lirska pesma je uvek mlada i uvek nova. Ona ne zna za granice država. Njena domovina je ceo svet.


EPSKA POEZIJA

Naziv za epsku poeziju dolazi od grčke reči epos, što znači reč, govor, priča, pa stoga svako književno delo u kome se nešto pripoveda ili u kome preovlađuje takav način saopštavanja ideja, bilo u stihu ili u prozi, spada u epiku, epsku poeziju, odnosno epski književni rod.

Prva bitna osobina epskog dela jeste objektivnost sadržine.

Epski stvaralac za svoje epsko saopštavanje uzima predmet iz spoljašnjeg sveta. Predmet njegovog umetničkog interesovanja je, dakle, nešto što je van njega samog, a što se u jednom trenutku prošlosti razvijalo i završilo.

Epski stvaralac, prikazujući svet koji ,"ne uzima iz sebe", mora da taj svet prikaže onakvim kakav je ili kakav bi trebalo da bude. Zato epski stvaralac zamišlja likove, pojave i događaje, posmatra, doživljuje, dokumentuje, odabira pojedinosti, povezuje i stvara epsko delo. On je na izvesnoj udaljenosti od predmeta koji slika iako je njegov slikar.

Tačno je to da je epski pesnik slikar pojava i ljudi, ali kao tvorac tih pojava i ljudi, on im udahnjuje život. Epski pesnik učestvuje u slikanju života i ljudi celim svojim bićem. To znači da epski stvaralac, i pored težnje da postigne objektivnost, iskazuje i svoj — subjektivan odnos prema ličnostima i događajima.

Druga bitna osobina epskog dela jeste mirnoća pripovedanja.

Epski pesnik je pripovedač prošlog života. Pred nama su slike o prošlosti, ali je ona rečima konkretizovana i oživljena. S obzirom da se u epskom delu slikaju prošli događaji, prirodno je da ga odlikuje mirnoća pripovedanja. To ne znači da se epski stvaralac ne uzbuđuje dok slika prošlost. Naprotiv on se i te kako uzbuđuje zajedno sa svojim ličnostima. Njegova doživljavanja odlikuje miran ton i tok jer je u pitanju prošlost.

Treća bitna osobina epskog dela jeste u tome da ono ima glavni događaj i glavnog junaka. Sve pojedinosti koje se navode doprinose snazi, uverljivosti, konkretnosti i vidljivosti osnovnog događaja i glavnog junaka. Skoro u svakom epskom delu postoji glavni junak koji je nosilac glavnog događaja ili glavne radnje. Ako to nije ličnost, onda mesto njega mora biti neka ideja, istina, predmet.

Četvrta osobina epskog dela jeste njegova posebna kompozicija.

Kompoziciju epskog dela čine pet delova (etapa):

1. ekspozicija,
2. zaplet,
3. kulminacija,
4. peripetija i
5. rasplet.

To znači da glavni događaj, postupak ličnosti ili što drugo, ima svoj prirodni početak, tok i kraj. Ovakav raspored pripovedanja je najčešći, mada ima epskih dela i sa drukčijim rasporedom pripovedanja.

Da bi ostvario ovakav tok izlaganja, saopštavanja, epski stvaralac mora da pripoveda, niže događaje jedan za drugim.

Tokom stvaranja epskog dela, pisac često mora da ispriča i sporedne pojedinosti, koje će biti u vezi s glavnim događajem ili glavnim junakom, ali koje neće biti od presudnog značaja. Te sporedne pojedinosti jesu epizode. Može se slobodno reći da su epizode nužni sastavni delovi epskog dela. One mogu biti često vrlo lepe i zanimljive.

Epska poezija se deli na dve velike grupe: na epsku poeziju u stihu i na epsku poeziju u prozi. U epsku poeziju u stihu spadaju epske pesme, a u epsku poeziju u prozi spadaju pripovetke, novele, romani itd. I jedna i druga grupa epske poezije ima svoje vrste.

Epska dela jesu slike o životu. Njima se teži da život bude lepši, socijalno pravedniji i srećan. Zato ljudsko društvo za svoj duhovni i socijalni progres u mnogome duguje delima velikih književnih stvaralaca.


DRAMSKA POEZIJA    

Dramska poezija se deli na vrste: tragediju, komediju i dramu u užem smislu, a ove na vrste i podvrste.

Dramsku poeziju čine književna dela u kojima se junaci prikazuju u radnji ili akciji. Oni dolaze u  s u k o b  s d r u g i m  l i č n o s t i m a,  o t k r i v a j u ć i  s e b e  i  s v o j  k a r a k t e r — dijalogom.

Dramski pisac stvara vrlo živu radnju u dramskom delu. On to postiže isticanjem jedne bitne crte karaktera glavnog junaka i stavljanjem njemu nasuprot drugih ličnosti koie se ne slažu s mislima, postupcima, strastima junaka što dovodi do sukoba u drami.

U dramskom delu postoje tri bitne etape — početak, tok i završetak dramske radnje. U početku gledanja dramskog dela, gledalac saznaje ko je glavni junak, koje su ostale ličnosti, koje su njihove strasti i bitne crte karaktera kao i sukob koji će nastati. Ovim je interesovanje i pažnja pobuđena i mi žarko želimo da  v i d i m o  i  č u j e m o  šta će dalje biti. To je obično prvi deo dramskog dela ili prvi čin — ekspozicija. Drugi deo dramskog dela, ili drugi čin — zaplet sastoii se u pokazivanju sukoba glavnog junaka s drugim ličnostima ili sa sopstvenim strastima. Tokom gledanja dramskog dela mi se opredeljujemo za određene ličnosti i zajedno s njima  p r o ž i v lj u j e m o  sve što se događa. Treći deo ili treći čin — kulminacija sastoji se u slici vrhunca sukoba između ličnosti ili u samoj ličnosti. Na osnovu nje mi saznajemo namere svake ličnosti, potpuno otkrivamo kakav je neko i vidimo i čujemo  n a j v i š e  m o g u ć  s t e p e n  s u k o b a. Četvrti deo ili četvrti čin — peripetija dramskog dela sastoji se u nastajanju  p r e o k r e t a  i naslućivanju završetka sukoba. Tu saznajemo da li će glavni junak pobediti ili stradati u borbi. Peti deo ili peti čin — rasplet sastoji se u prikazivanju prirodnog završetka dramske radnje. U tom delu dramskog dela sve mora biti dovršeno i rečeno.

Na osnovu rečenog može se izvesti zaključak da dramsko delo treba gledati i da ono ima ogroman značaj u izgrađivanju moralnog lika gledaoca.

Ovakvo građenje dramskog dela je klasičnog tipa, kako je to bilo u staroj Grčkoj. Razvijanje dramske radnje može biti sažeto u tri čina, dva, pa i u jedan čin.

U dramskom delu postoje činovi, scene, pojave itd.

Čin je u drami jedna etapa u razvitku dramske radnje. Svaka promena u činu koja nastaje dolaženjem ili odlaženjem bilo kojeg lica sa scene, jeste pojava. Pozorišna lista — plakat jeste prvo obaveštenje gledaocima o dramskom delu i ličnostima. Iz nje se saznaje o porodičnim vezama ličnosti, njihovim zanimanjima, godinama starosti, vremenu i mestu radnje.

Kada se čita dramsko delo (ne gleda i ne sluša), uočavaju se napomene i objašnjenja dramskog pisca. To su obaveštenja o izgledu lica, oblačenju, o mimici, gestikulaciji, o izgledu pozornice, o vremenu (da li je u pitanju jutro, zalazak sunca, i sL). To su remarke ili didaskalije.

U vezi sa prikazivanjem dramskog dela pominju se reči kao: režiser, scenski efekti, rekviziti, kulise itd.

Režiser je lice koje je posrednik između dramskog dela i publike (negde se zove reditelj). Režiser je dužan da dobro prouči dramsko delo, da živo zamisli situacije koje će se gledati, znalački odabere glumce i umetnički ih pripremi da izvedu dramsko delo.

Režiser je piščev saradnik koji pretvara pisanu reč u delo zajedno s glumcima. Njegova uloga je velika, ali je ne treba preceniti. Prilikom obrade dramskog dela za scensko prikazivanje režiser je dužan da se pridržava osnovne zamisli pisca.

Glumci su lica koja predstavljaju određene likove iz dramskog dela. Svaki glumac doživljuje svog junaka, često tako i toliko da se poistovećuje sa njim. Rad na ostvarenju jednog lika iz dramskog dela je vrlo težak, ali je vrlo zahvalan. Mnogi umetnici postigli su veliku slavu glumeći likove iz dramskih dela.

Kulise, predmeti, maske, kostimi dočaravaju izgled vremena, izgled lica i mesta radnje. Svi ti spoljašnji efekti moraju biti u skladu sa sadržinom dramskog dela. Dovoljno bi bilo da neka sitnica ne bude u skladu s vremenom ili mestom radnje, ili izgledom i oblačenjem ličnosti, pa da se pokvari, ako ne i upropasti slika stvarnosti koja se pokazuje.

Scenograf (pozorišni slikar) je lice u pozorištu koje ima zadatak da dekoracijama-kulisama dočara gledaocima sredinu u kojoj žive junaci dramskog dela.

Scenski efekti su, pak. efekti koji se izvode pomoću tehničkih sredstava. Njihov je cilj da se pravovremeno podražavaju prirodne pojave (kiša, sevanje, grmljavina, noć, mesečina, cvrkut ptica i sl.).

Rekviziti su nameštaj i predmeti kojima se služe glumci kao (štap, sat, ogledalo, sto, svetiljka i sl.).


Autor teksta nepoznat


Narodna lirika | Narodna epika | Narodna proza | Umetnička lirska poezija | Prozno književno delo | Dramska poezija

Azbučnik srpskih pisaca
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: