Ljubomir Nedić (1858—1902)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljubomir Nedić (1858—1902)  (Pročitano 4107 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6314



« poslato: Oktobar 02, 2011, 01:48:10 am »

**

LJUBOMIR NEDIĆ
(Beograd, 24.04.1858 — Beograd, 29.07. 1902)


PRETEČA MODERNE KRITIKE KOD SRBA

Ljubomir Nedić (1858—1902), po struci je bio filozof. Posle završenih studija i doktorata u Nemačkoj, postaje profesor na Velikoj školi gde predaje filozofiju, logiku i psihologiju. Rano je osetio ljubav prema književnosti pa će joj posvetiti znatan deo života kao književni kritičar. Njegov kritičarski opseg obuhvata pesnike i pripovedače 19.veka — Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Vojislav Ilić, Milorad Šapčanin, Milan Đ. Milićević, Laza Lazarević i mnogi drugi. Jedan je od tvoraca beogradskog stila i začetnik moderne književne kritike kod Srba, one kritike koja će napustiti traganja za biografskim detaljima iz piščeva života i nastojati da uđe u estetske osobenosti dela i utvrdi njegove umetničke vrednosti. Prema predmetu kritičkih ispitivanja (pesnici i prozaisti 19.veka) Ljubomir Nedić pripada vremenu 19. veka. Prema primenjenom kritičkom metodu i merilima koje primenjuje u vrednovanju pisaca i dela, on pripada modernim književnim kritičarima 20.veka.
 
Nedić postavlja osnove moderne imanentne kritike. Njegovi kritički stavovi izraženi su u kritičkim radovima i studijama o srpskim piscima i u raspravi O književnoj kritici. Nedić razlikuje tri vrste kritike:
 
 1. kritika koja prati — ima prolaznu vrednost i daje privremenu korist;
 2. kritika koja upućuje — raspravlja opšta pitanja književnosti i daje pravac razvoja književnosti;
 3. kritika koja proučava — bavi se proučavanjem književnog dela.

Zadatak kritičara je da se drži jedino dela, njega samo da proučava i njega samo da ceni; ne izučava pisca nego delo — pisca treba tražiti u delu a ne u njegovoj građanskoj ličnosti: "Kritičar treba da prouči knjigu i iznese ono što je iz nje pročitao; on ne traži čoveka koji je iza knjige, nego onoga koji je u njoj". Kritičaru nije jedini cilj da oceni delo nego i da shvati; da uđe u njega i "ispita ne samo unutrašnji sklop njegov i sklad njegovih delova, nego i pozna šta je ono u njemu što čini tajnu života njegova (...) Takva kritika je umetnost, a kritičar koji je tako radio umetnik: i on se rađa kao god i pesnik". Prema tome, kritika nije naučna, nego kreativna delatnost.
 
Kao kritičar, recenzent i polemičar bio je veoma oštar, vispren, žustar i jedak. Nije se obazirao na dotadašnja vrednovanja, nije bio snishodljiv prema književnim autoritetima. Njegova književna kritika je izazvala senzaciju i uzburkala duhove. Već prvom knjigom Iz novije srpske lirike (1893) progovorio je neuobičajeno otvoreno i oštro. Za Zmaja je napisao da peva "samo pesme radi", da je više stihotvorac nego pesnik, više virtuoz nego umetnik, on je "retko kad pravi pesnik". Za pesme Laze Kostića kaže da "ne vrede mnogo" i da je to "ludost od poezije", da je u njima sve neprirodno i izveštačeno. Lazarević "nije bio pravi pripovedački talenat" — reći će uzgred, u tekstu o Lazi Kostiću. Druga knjiga Noviji srpski pisci (1901) delovala je šokantno, posebno nepovoljnom ocenom književnog dela Milana Đ. Milićevića. U prvim redovima kaže da je ovaj pisac "bez velike kulture literarne, bez spreme, i bez talenta za jednu vrstu književnosti", da bi u poslednjim rečenicama udario konačan pečat svojoj osudi: "I zato taj čovek, koji je tolike silne knjige napisao, i nije pravi pisac, ni književnik. To je više — čovek koji s knjigama radi".
 
Ljubomir Nedić se bavio književnom kritikom svega deset godina i za to vreme objavio osamdesetak radova i dve spomenute knjige. I u njegovom slučaju bolest nije dozvolila da se razmahne stvaralačka energija. Ali je njegovo mesto u razvoju srpske književne kritike vrlo sigurno i stameno. S pravom je rečeno da "Nedićeve književne studije predstavljaju najbriljantnije srpske književne eseje 19. veka i stavljaju ovog kritičara na čelo modernih srpskih kritičara 20. veka". (Dragiša Živković)


Staniša Veličković | INTERPRETACIJE IZ KNJIŽEVNOSTI 2 | Niš, 2002
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: