Milorad Najdanović — Žuta gošća u srpskoj književnosti
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Pisci i knjige « Milorad Najdanović — Žuta gošća u srpskoj književnosti
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milorad Najdanović — Žuta gošća u srpskoj književnosti  (Pročitano 4873 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 09, 2010, 02:33:06 am »

**

Milorad Najdanović
ŽUTA GOŠĆA U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI


UVODNI ZAPIS

Književnoistorijska studija Milorada Najdanovića Žuta gošća u srpskoj književnosti rezultat je ispitivanja dela dvadeset osmorice naših pisaca, od Njegoša, Sterije i Branka do Branimira Ćosića, Drainca i Massuke, iz perspektive činjenice da su svi bolovali od tuberkuloze.

Za razliku od estetičkih i socioloških proučavanja književnosti kojima je ličnost pisca irelevantna, Najdanović smatra da je proučavanje same ličnosti neophodno za razumevanje dela. Svojom temom i metodom ova studija spada u biografsko, psihološko ispitivanje književnosti. No Najdanovića ne zanima prevashodno ličnost pisca, već upliv bolesti u njegovom delu. Tuberkuloza u ovoj studiji nije tretirana isključivo kao pesnikova zla kob, nego i kao izvor bogatstva njegova dela, kao nešto što je nekim piscima omogućilo da se domognu opšteljudskih motiva i da prevaziđu ograničenosti svoje sredine.

Znajući da bolest nose mnogi, a da su pisci samo neki, i da svako svoj krst drukčije nosi, Najdanović je, ne podležući pukom biografizmu, svođenju složenih duhovnih tvorevina na psihološka ishodišta, napisao dvadesetak zaista zanimljivih književnih portreta.



UMESTO ZAKLJUČKA

Umesto zaključka samo poznata konstatacija, koja ne može da posluži kao uteha mrtvima već samo kao ponos živima: "žuta gošća" nije uopšte više onako strašna kao što je nekada bila; ne ledi više dah pesnicima, ne pali grozničavi sjaj u njihovim očima, ne žari njihove jagodice sugonskim rumenilom, ne seje gorko semenje po njihovim moždanim brazdama, iz koga niču crni cvetovi sumornoga mirisa. "Žuta gošća" danas sve više liči na baba-Rogu, baba-Jagu i na ostale zločeste starice-veštice iz narodnih bajki koje su mlade junake, pošle da traže vilinu goru, biljurni grad i zatočene lepotice, dočekivale kreštavim glasom: "Moj si!" — a kojih se sada ni deca ne plaše. Baš zato je bilo vredno podsetiti, tako reći u poslednjem času, na njezine žrtve u prošlosti jer će docnije izgledati sve neverovatnija i neshvatljivija njezina čudovišna moć. Koliko nerazumevanja i nesporazuma može biti u tom pogledu, neka posluži samo jedna ilustracija. Videli smo kako je u našoj poeziji trajala duga, stogodišnja jesen, počev od Brankovog "Lisje žuti veće po drveću", preko Ilićevog "Pod nama lisje šuštalo je žuto", i jeseni Danice Marković, u kojoj "listak jedan, žut i uveo, padajuć' moga ramena se tače", do Vasiljevog "prvog žutog lista" koji pada sa hrasta i "večne Jeseni", i Masukinog: "Zakružio je list u tihom letu — i takao se mojih grudi, žut". "Žuto lišće" postalo je opšte mesto naše poezije kao što je i "žuta gošća" bila zajednička zaručnica mnogih naših pesnika. Ironični stihovi Milana Ćurčina s početka ovog veka prividno su opravdani kao reakcija na jedan "pesnički iziz", a u stvari su nepravedni jer su reagovanje zdravoga čoveka koji vidi radost u prirodi a previđa dramu u drugim ljudima, pa peva:

Dođe tzv. jesen,
Tj. stalo padati "žuto lišće" itd.
Te skoro pod svakom granom
Po jedan pesnik;
Stoji i vidi
Gde "mre" priroda i pogreb joj prati!


"Žutu gošću" pobedila je zdravorazumska strana ljudskoga duha, toliko suprotstavljana poetskoj viziji i emociji, i pored mnogih drugih, spasla je i pesnike. Ta pobeda, kao i čitav progres uošpte, obogatila je život, ali autor ove studije, i pored svih proučavanja i razmišljanja, nije baš sasvim siguran da li u ponečemu nije osiromašila poeziju lišivši pesnike otrovnog napitka koji ih je ubijao ali ih i nadahnjivao da brže, strasnije i bolnije doživljuju život, da intenzivnije misle i osećaju. Drukčije se ipak grli žena, gleda priroda, posmatraju međuljudski odnosi i prosuđuje smisao življenja — kada se zna ili sluti da to može biti poslednji zagrljaj, zadnje viđenje, konačni obračun i završni sud.

Ma koliko izgledalo bogohulno i čovekomrsko reći neku reč u prilog dželatu, treba priznati da "žuta gošća" nije samo oduzimala, već je, za uzvrat, ponešto i davala. Započeli smo ovo izlaganje Puškinovim razmišljanjem šta bi sve Lenski mogao postići kao pesnik da ga nije presekla rana smrt. Završićemo drugom mogućnošću koju Puškin iznosi da je Lenski ostao živ, — imajući pri tom u vidu da bi slična sudbina mogla snaći i neke naše pesnike da u ovome životu nisu susreli kobnu "žutu gošću".—




S A D R Ž A J

Uvodni zapis

Petar Petrović Njegoš  
Jovan Sterija Popović  
Branko Radičević  
Bogoboj Atanacković    
Kosta Ruvarac  
Jovan Grčić Milenko  
Đura Jakšić
Kosta Trifković    
Svetozar Marković    
Jakov Ignjatović
Laza Lazarević    
Anđelija Lazarević  
Vojislav Ilić
Janko Veselinović
Svetislav Vulović
Svetolik Ranković    
Kosta Abrašević  
Božidar Knežević  
Radoje Domanović  
Milorad Mitrović    
Danica Marković  
Svetozar Ćorović  
Milutin Bojić
Vladislav Petković Dis    
Dušan Vasiljev  
Branimir Ćosić  
Rade Drainac    
Velimir Živojinović (V. Massuka)  

Umesto zaključka





Milorad Najdanović
Žuta gošća u srpskoj književnosti
književnoistorijski portreti
pisaca-grudobolnika
NOLIT
Beograd, 1973



Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 09, 2010, 02:33:48 am »

**

ŽUTA GOŠĆA U SRPSKOJ KNJIŽEVNOSTI


Slikovita metafora u naslovu ove studije preuzeta je od pesnika Hrista Smirnenekog, koji ju je stavio kao zaglavlje ciklusu pesama (Žltata gostenka, 1922). On je "žutu gošću" dobro poznavao mada ju je u pomenutom ciklusu vezivao za druge: od prvog susreta sa njom oči su mu grozničavo sijale a jagodice se rumenele, kao da je bio smrtno zaljubljen u nju; i nije prestajala da ga potajno uzbuđuje do poslednjeg njegovog daha. Pružao je ruke prema revoluciji osloboditeljki a "žuta gošća" je svoje svijala oko njegovih grudi surevnjivo predočavajući da samo njoj pripada. Inače ona nije kao Blokova Prelepa Dama, eterična čežnja i ideal iza sklopljenih očnih kapaka, već, naprotiv, skeletno mršava, bezdušno svirepa, sablasno stravična i trozomorno stvarna, toliko ćudljiva da čas podstiče nadu a čas je ubija, i tako ćutljiva da svoje prisustvo oglašuje samo kašljucanjem; i krvopija, i veštica, i prokletija u isti mah a samo dušovađa na kraju, pri poslednjem susretu. Ona je koštunjavim zagrljajem ugušila Smirnenskog, kao, uostalom, i tolike druge pre i posle njega.

(Njegovu metaforu pozajmiće Kočo Racin opevajući tegoban život makedonskih odgajivača duvana: "Žolt-žolti pravi licata bledni — i žolta gostinka u gradite nosi.")

Ona je, kao aveti umrlih ljubamornih dragana iz romantičarskih balada, odvela u grob i mnoštvo srpekih pisaca. Nije, dabome, teško pogoditi da je reč o tuberkulozi, "žutoj carici", kako je još Smirnenski naziva ističući time njenu suverenu moć.

U dosadašnjim proučavanjima naše književnosti tuberkuloza je mahom prisutna kao uzgredni (završni) biografski podatak, koji samo registruje da je neki pisac umro od ove bolesti. Ređe bi se rekla koja reč više o njenom uticaju na stvaralaštvo tih pisaca, pa i tada suviše uopšteno: uglavnom kao o faktoru koji je nepovoljno delovao na piščevu književnu plodnost, da bi je najzad zauvek prekinuo. Pri tom je češće sa nekrološkom bolećivošću, ponekad sličnom onoj iz Krležine pesme Nad otvorenim grobom, tužni zbore, postavljano pitanje šta bi taj pisac mogao sve napisati da ga bolest nije oterala u grob, nego što je poklanjana pažnja odgovoru kakav je upliv imala bolest na ono što je pisac već napisao. Takav sentimentalni stav bio je naročito karakterističan za ranije epohe kada se, uostalom, malo znalo o tuberkulozi. Biografski metod, kao najstariji i najelementarniji način proučavanja književnosti, vodio je prvenstveno računa o egzaktnim, proverenim činjenicama vezanim za pisca, često i o takvim kojima se ne može poreći tačnost ali koje nije lako, ako ne i nemoguće, dovesti u kontakt sa književnim delom. Tuberkuloza, skrivena rana koja se, ne tako retko, dugo i potajno nosi, izmicala je pažnji biografskih interpretatora literature, pogotovu ono što se od nje nevidljivo reflektuje na književno delo. Pomno su registrovane sve žene koje je neki pisac u životu voleo, i lako se pronalazi veza između njih i ljubavnih motiva u njegovom delu, a previđa se najsvirepija i najfatalnija ljubavnica koja je mnogima od njih došla glave i čije se intimno prisustvo i te kako oseća u njihovom delu.

No stanje se nije bitno izmenilo ni kasnije, kada su uznapredovala saznanja i o tuberkulozi i o književnosti. Tako razni vidovi estetičke kritike načelno eliminišu lični život piščev, čak i ove ostale okvire, istorijske, društvene, kulturne, u kojima je nastajalo njegovo delo, i analiziraju ga i ocenjuju kao konačan rezultat mereći ga apstraktnom skalom opšteljudskih i svevremenskih vrednosti. ("Kritika treba jedino da proučava književno delo, samo za se, kao takvo, i nezavisno od svega što je van njega") Takvu kritiku ne interesuje geneza već gotova umetnička sinteza; prenebregava tle na kome je nicalo i sokove koje je crplo književno delo, i polazi od onoga što ono, kao već sazreo plod, daje. Raspon takvog prilaza kreće se od apsolutiziranih kriterijuma do subjektivističke impresije, a i u jednom i u drugom slučaju svodi se, prevedeno na vulgarni jezik robnonovčane privrede, u čijoj atmosferi je takav pristup i ponikao, na stav: kvalitet dela (robe) sam za sebe govori, — što je svojevrsni pandan potrošačkoj logici: čitam (kupujem) ono što vidim, ne interesuje me kako je proizvod nastao. Dogmatska estetika je određivala norme za stvaranje književnog dela, impresionistička je proveravala efekat; i jedna i druga tražila je solidnost ("pesma mora imati emocije, — mora biti jasna, i mora biti cela lepa"), ali je isključivala bilo kakvu solidarnost sa tvorcem jer "ne traži čoveka koji je iza knjige nego onoga koji je u njoj." Za nju je, na primer, pesimizam "jedno od najplemenitijih pesničkih raspoloženja", ali odbija da traga za uzrocima i značenjima takvoga "raspoloženja", kao što apriori odbacuje socijalnu i političku poeziju kao literaturu "nižega" reda. Prezire ili zazire od "radikalizma" svake vrste pod izgovorom da "treba da se pretvori u Čisto Posmatranje"; nišan njene "nepristrasnosti" bio je uperen u najveće strasnike, kakvi su, po pravilu, pesnici i uopšte umetnici. Sasvim u duhu svoga vremena zahtevala je "podelu rada": "Ljudi se dele na one koji igraju ulogu na pozornici, i na one koji sede u parteru, posmatraju, i cene."1) Bilo da sudi po "opštim normama lepoga" ili po trenutnom subjektivnom utisku, što se u praksi često prepliće, ona je podsećala na sudiju u togi koji, isleđujući, unapred u svesti podvodi slučaj pod odgovarajuće paragrafe, ili na građanina porotnika koji, fasciniran delom, ne želi da ulazi u motive ni u ostale okolnosti koje su uslovile delo; pri takvom stanju nema mnogo mesta za svedoke pa, naravno, ni za "žutu gošću". (Ova studija, međutim, neće tražiti nikakvo pomilovanje za pisce već će ponuditi samo neke elemente za bolje razumevanje njihovog dela.)

Sociološka kritika (u svome najogoljenijem vidu) između dva svetska rata, pa i nešto kasnije, koristila je tragičie udese pisaca kao povode da izrekne osudu teških materijalnih prilika pod kojima su mnogi od tih pisaca živeli, ali je namerno prećutkivala, čak i eliminisala dejstvo ove bolesti na kreativni čin i njen udeo u određivanju duha i karaktera književnog dela. To je osobito vidljivo kada je tumačila pesimizam i melanholiju ovih pisaca: više je volela, smatrajući probitačnijim, da takva raspoloženja objašnjava kao negaciju društvenih odnosa — kao piščevo ogorčenje ili kao pasivnu osudu poretka u kome je živeo. Shvatajući književnost kao prevashodno društveni instrument, svojevrsni barometar koji beleži klasne pritiske i najavljuje revolucionarne bure i oluje, kao da se bojala da prizna da, pored reagovanja na nezdravu atmosferu jednog vremena, postoji i reakcija obolelog pisca na takve atmosferske prilike kao što su magla, kiša, vetar, i na takva egzistencijalna pitanja kao što su prolaznost i smisao života, bol i smrt. Razlozi te bojazni su očiti: priznavanje takvih subjektivnih činilaca kao što je piščevo zdravstveno stanje, otupilo bi u izvesnoj meri pretpostavljeni kritički smisao književnog dela i umanjilo bi njegovu pragmatičnu upotrebljivost. Jedna tako sićušna tvar, kakav je Kohov bacil, skrenula bi pažnju s glavnog na sporedno, sa zakonomernog na slučajno, sa kolektivnog na individualno, sa objektivnog na subjektivno. Mada je načelno formulisala umetnost kao "subjektivni odraz objektivne stvarnosti", sociološka kritika je u praksi subjektivni momenat svodila na najmanju meru ili ga sublimisala u kolektivni zanos i revolt, a od književnog dela očekivala da bude ogledalo koje pisac ne bi okretao prema sebi već prema društvenoj areni, i koje ne bi bilo zamagljeno piščevim dahom, još manje pomućeno njegovim zacenutim kašljem, već zasićeno jasnim, kontrastnim crno-belim slikama i likovima iz "objektivne stvarnosti". Ta kritika, reklo bi se, zamišljala je i predstavljala pisce kao savršeno normalna, zdrava i prava bića, koja bi prvenstveno bila okrenuta svetu oko sebe i prikazivala ono što je u njemu nenormalno, nezdravo i krivo, kao posledica društvenog ustrojstva. Pisca je, u neku ruku, identifikovala sa lekarom, koji treba da daje dijagnozu i da predlaže lečenje, ali za koga se ne pretpostavlja da i sam može i sme da bude — bolestan; da bi paradoks bio veći, u svim medicinskim udžbenicima i sociološkim studijama tuberkuloza je bila svrstana u socijalne bolesti. S druge strane, pisac može, čak je poželjno, da piše o patnjama bolesnih, koji umiru u krajnjem siromaštvu i bedi, jer je to argumenat više za neophodnost društvenog preobražaja; otuda u našoj socijalnoj literaturi između dva svetska rata toliko motiva o grudobolji i grudobolnima. Razume se da tu nije bilo suptilnosti jednog Vladana Desnice iz Proljeća Ivana Galeba, a još manje Tomasa Mana iz Čarobnog brega.

I mnogi savremeni pravci u proučavanju književnosti malo ili nimalo ne ostavljaju mesta za takve "neliterarne" teme kao što je naša. Pogotovu je to slučaj kada, tragajući za suštinskim odrednicama umetničkog fenomena, zapostave odnos pisac-delo i uspostave jedini kontakt sa delom, odnosno kada još u pristupu odbace piščev ključ i svojim kalauzima otvaraju njegovo delo. Tada neminovno, više ili manje, dolazi do apstraktne analize jer se apstrahuje izvornik, i polazna tačka lebdi negde u vazduhu, otprilike kao nekadašnje biološke teorije o samozačeću; već samim tim što se pisac olako otpisuje, javlja se neodoljivo iskušenje da se proizvoljno dopisuje njegovo delo. Tako, na primer, ako se isključivo ima u vidu mehanicističko-statična struktura književnog dela pa se ono atomizira i potanko se ispituju i sistematizuju njegove čestice, i na osnovu toga izvode se zaključci, — onda se takav metod postavlja prema delu kao prema okamenjenim slojevima i reljefima nastalim posle izliva lave iz vulkana: i kao što se ovi ne mogu objasniti, ma koliko se po njima duboko kopalo i pedantno premeravalo, ako se prenebregne da su izbili iz užarene Zemljine utrobe, tako je nemoguće protumačiti mnoga svojstva književnog dela ako se previdi vulkansko ključanje u piscu i okolnosti pod kojima je potekla crna lava reči ispod njegovog pera.

Stiče se utisak, u ovim olučajevima i inače, da se želi sačuvati autonomnost proučavanja književnosti čak i po cenu jednostranosti i nepotpunosti. Autor već unapred računa sa negodovanjem onih kojima će se ovakvo rezonovanje i čitavo dalje izlaganje učiniti kao nasrtaj na tu autonomiju, pogotovu u onim slučajevima kada izvesna nova tumačenja književnih pojava budu došla u opreku sa već usvojenim sudovima i utvrđenim klasifikacijama. Ipak je moguće unapred otkloniti bar jedan nesporazum: baš zato što konstrukcija ove studije pretežno počiva na psihološkoj osnovi, ona ne pretenduje da svestrano osvetli piščev lik, još manje da razotkrije sve estetičke komponente dela, a ponajmanje da utiče na umetničko vrednovanje dela. U najboljem slučaju ona, rekonstruišući odnos pisac-delo u jednoj specifičnoj korelaciji, omogućuje pristup delu i pomaže, u većoj ili manjoj meri, da se shvati njegova geneza i neke njegove karakteristike. Stoga i posle ove studije, naročito posle nekih poglavlja o pojedinim piscima, ostaće utisak da je autonomija znatnog broja književnih dela ostala netaknuta ili jedva okrnjena — jer je "napadana" samo iz jednog pravca; ali i nije bila namera da se ona uništava već neke apstraktne spekulacije oko književnog dela i da se izvrši prodor prema njemu. Međutim teško je verovati da se tumačenje književnosti može dugo zadržati i održati u dosadašnjim knjižvnoistorijskim okvirima i na dosadašnjim književnostorijskim sredstvima, kojima povremeno priskače u pomoć filozofija, — iz najjednostavnijeg razloga što je književnost veoma kompleksna materija, pa takva mora biti i njena interpretacija. Ako je čovek kao psiho-fizičko i društveno biće predmet tolikih naučnih disciplina, onda se i literatura, kao emanacija svih tih određenosti, ne može ograničiti samo na "nauku o književnosti". Bez konsultovanja ostalih dodirnih nauka ova sužava svoje područje ostavljajući mnoga pitanja bez odgovora, a kritičar postaje, hteo to ili ne, "vrač pogađač", čak i onda kada je "volšebnik reči". Uopšte apstraktno estetiziranje i spekulativna književnoistorijska sistematizacija kao da često zaboravljaju najbanalniju istinu da je pesnik ipak čovek a ne ptica pevačica pa da se, recimo, ushićenjem melodijom, utvrđivanjem skale, upoređivanjem sa drugima iz reda Oscines i određivanjem vrste i podvrste može objasniti njegovo delo. Ova studija se, koristeći jedan slučaj koji je postajao zla sudbina pojedinih pisaca, skromno zalaže za rehabilitaciju ljudskog faktora, kako prisutnog u nastajanju književnog dela, tako neophodnog i za komentarisanje toga dela.

Ova studija je pokušaj da se ukaže na mogućnosti kompletnijeg proučavanja književnosti — da se uvođenjem i vanestetičkih kategorija delimično objasne neki estetički fenomeni, i da se, preko toga, pokaže kako i u ovoj oblasti treba računati na bezbroj nenormiranih činilaca. Ona je ograničena na određeno područje: na kompleks pisac-tuberkuloza-književno delo. Tema, sama po sebi, nije nova: o njoj se dosta pisalo na strani, od čega je ponešto i kod nas prevođeno.2) Međutim u nas se malo radilo na originalnim istraživanjima u tome pravcu, i pri tom se mora priznati da su se ovim pitanjem više interesovali medicinski stručnjaci no književni istoričari i analitičari. Obrađujući patografiju znatnog broja naših književnika, oni su posebnu pažnju posvetili tuberkulozi, od koje su najčešće bolovali i umirali naši pisci, nastojeći da njome objasne i neke osobenosti njihova stvaralaštva.3) Mada su ovi radovi korisni, naročito kao indicije i indikacije u kom smeru se mogu nastaviti proučavanja, oni su ponekad, u izvesnim zaključcima, jednostrani i nepotpuni jer lekarska dijagnoza nije uvek korespondirala sa svim momentima književne kreacije, čak ni sa svim neophodnim književno-istorijskim činjenicama. Pisci su posmatrani kao oboleli pacijenti i, pošto su bili mrtvi za svaki drugi iskaz, njihovo delo je mahom služilo kao ilustracija bolesti i manifestacija njenih simptoma, a zapostavljane su ostale komponente koje su učestvovale u njegovom nastanku i određivanju njegove konačne fizionomije. Osvrti književnih poslenika na ovu temu su, kako je već rečeno, uzgredni i sporadični, svakako i zato što se tuberkuloza, kao tragična slučajnost, formalno ne uklapa u opštepoznate i priznate zakonitosti književne istorije i teorije, i što veoma maskirano deluje, pa samim tim izmiče pažnji njen upliv na književno stvaralaštvo, mada on, uopšte uzevši, nije mnogo manji od toliko proučavanog uticaja raznih literarnih škola. Prvi koji je načeo ovo pitanje bio je Laza Kostić: novator u mnogo koječemu, on je pokušao da neke osobine poezije Branka Radičevića objasni "sičijom" (tuberkulozom), od koje je ovaj pesnik bolovao.4) Sa izuzetkom Vulovićevih, kasnije brojne književnoistorijske studije o pojedinim našim piscima, koje su obično imale kao podnaslov "život i delo", piščevu bolest su najčešće registrovale u odeljku "život", a mnogo ređe je o njoj bilo reči u poglavlzima o "delu". Jovan Skerlić, "velika sinteza" naše književne istoriografije i kritike, predstavljajući "pisce i knjige", ukazivao je na vezu koja postoji između obolelih "pisaca" i njihovih "knjiga" mada je nije šire razrađivao. Posle njega ni toliko: Đorđe Jovanović je, na primer, uložio mnogo napora da, pišući o Svetoliku Rankoviću, eliminiše bolest kao jedan od uzroka piščeva pesimizma. Uopšte uzevši, ne postoji jedna sistematska književnoistorijska studija koja bi pisce i njihovo delo sagledala i iz ovoga ugla; ni ova to, na žalost, neće biti u potpunosti jer je prva te vrste i skoro bez ikakvih putokaza zalazi u jednu nedovoljno ispitanu oblast. Kao i svaka nova teza, i ova možda prenaglašeno ističe svoj domašaj i značaj, ali autor nije toliko njen zatočenik da veruje kako će sve opstati i ostati od onoga zašta se ona u ovaj mah zalaže; čak ako i prilično od svega što nudi treba "baciti u vodu", ona ipak, onim što preostaje, stiče svoj d'etre. Utoliko više što se ovde tuberkulozi ne prilazi sa isključivih biološko-patoloških pozicija niti joj se pridaje neka mistično-fatalistička uloga: pravo govoreći, bolest je više povod nego suština ove studije, i njen smisao bi se mogao izraziti i drukčije nego što stoji u naslovu, recimo: pisac okom u oko sa smrću, ili suočan sa takvom mogućnošću.

Kao što poznavaoci književnosti imaju argumenata da medicinskim stručnjacima prebace nesnalaženje u literarnoj materiji, tako i ovi mogu prvima da zamere laicizam u patologiji, psihopatologiji i drugim medicinskim naukama. Idealno bi bilo da je autor ovakve studije neko ko je istovremeno i ftiziolog i književni istoričar jer bi takav bio u stanju da čitav problem najkvalifikovanije postavi i da ga najsvestranije obradi. Kako u našem slučaju, na žalost, nedostaje stručno medicinsko poznavanje, biće uzeta u pomoć elementarna obaveštenja iz objavljenih radova u ovoj oblasti. Autor je polazio od osnovnih čvnjenica koje nudi ftiziologija, posebno od onoga što Moris Poro naziva "psihologijom tuberkuloznih bolesnika",5( od patografske i biografske građe o našim piscima, i, idući od pisca do pisca, pokušao da sagleda kako se i koliko tuberkuloza odrazila u njihovom delu. Pri tom autor je stalno vodio računa da je bolest samo jedan momenat u nizu drugih, jedna posebna ali ne i hermetički zatvarena psihološka atmosfera u kojoj je pisac radio, i da sve to ne treba precenjivati, kao što je neuputno bilo i potcenjivati. Pitanje se nipošto ne postavlja onako kao što ga je nekada, nabrajajući koji su sve pisci pomrli od "suhe bolesti", postavio Svetislav Vulović: "Je li to sudbina pesništva? Da li su ovi pesnici bili zato pesnici što su u sebi od rođenja nosili klicu one bolesti?"6); a još manje u takvoj korelaciji kakva je "tuberkuloza i genije" — kao što se ponegde činilo.7) Pisci, čak i kad su bili vezani za bolesnički krevet, nisu prekidali vezu sa životom mada su ga iz toga ugla mogli gledati drukčijim očima. "Žuta gošća", razume se, nije nikakva dobra vila i nije nikoga napravila piscem ako to već nije bio, ali je kao piščev svakodnevni pratilac, diskretni ili nametljivi, uticala na njegov talenat i indirektno i direktno ga podsticala ili spoticada: sugerisala mu izvesne motive, senčila mu vidike, otkrivajući mračne boje u prirodi i tamne strane ljudske prirode, predočavala mu kraj razbuktavajući žudnju i setu za životom, prinuđivala ga da se zamisli nad sobom i svetom u kome živi, kao sufler šaputala mu gorke reči oproštaja i jetke izraze obračuna, istančivala mu sluh za nečujne tonove i izoštravala oko za nevidljive vizije, požurivala ga da sam sebi podigne nadgrobni spomenik i da njime obeleži svoje bitisanje ili ga obeshrabrivala grotlom groba i čeljustima ništavila. Tuberkuloza je nagonila mnoge naše pisce da se pozabave najesencijalnijim pitanjima života i smrti, da zahvate opšteljudske motive i da se tako oslobode mnogih ograničenosti koje su im nametali sredina i vreme: trava u svim podnebljima podjednako setno vene. Stalno na klackalici između "biti il' ne biti", ovi pisci su naizmenično, više ili manje, lebdeli iznad života da bi ga bolje sagledali i osetili, i nad tamnim ponorima smrti da bi se na nju koliko-toliko privikli, ili su pak usmeravali pogled i misao na nešto treće samo da bi je istisli iz svesti, i uvek zamagljenih očiju od uzbuđenja, sete, užasa, razočaranja ili iluzija, imali su drukčije viđenje sveta i neobičnije privide nego oni pred kojima se pružao život u horizontali i nezamračeni horizonti. Ako već toliki "zdravi pisci" u našoj i, naročito, stranim književnostima daju uverljive likove tuberkuloznih, i time pokazuju nesumnjivu vezu koja postoji između bolesti i psihičkog života, i uopšte ponašanja njihovih junaka, "običnih ljudi", onda je nerazumljivo isključivati slično delovanje bolesti i na pojedine pisce, utoliko pre što svi književni teoretičari i kritičari, bez ikakve rezerve, pretpostavljaju i predstavljaju pisce kao emocionalno osetljivija bića. Ako je piščev talenat plamen, kako ga je predstavljala starinska simbolika, onda je tuberkuloza vetar koji taj plamen povija, leluja, na mahove ga izdužuje i čini ga svetlijim ili ga prigušuje i nagoni da čkilji i dimi, — i sve tako dok ga konačno ne ugasi. Samo se po sebi razume da izvesna stanja i raspoloženja, recimo melanholija, pesimizam, pojačana žeđ za životom, nastupi agresivnosti i potištenosti, isticanje svoje ličnosti ili negiranje čitavog sveta, — nikako nisu samo specificitet tuberkuloznih: pod ovim nebom postoji bezbroj i drugih razloga da ljudi i pisci budu tužni, ushićeni, ogorčeni, zaneseni sobom i poneseni drugima, nezadovoljni sobom i drugima; u nekim književnim epohama, na primer u romantizmu ili u srpskoj "moderni" početkom XX veka, takva osećanja su bila, više-manje, opšta poetska mesta. Ali ovakva i slična stanja i raspoloženja su, po pravilu, karakteristična za tuberkulozne, mada se ne moraju sva i na isti način manifestovati kod svakog pojejedinca. Svako drukčije nosi svoj krst. Međutim, kako isti uzroci mahom izazivaju iste ili slične posledice, to postoji, u ovom slučaju, dosta zajedničkih crta kod niza pisaca, koji inače pripadaju raznim epohama i stilovima, i one se ne mogu objasniti ikojim drugam momentima osim istovetnošću životnih situacija u koje su nevoljno zapadali ti pisci: od pamtiveka isti je ljudski uzdah, krik za životom, predsmrtna slutnja i jeza. Takve sličnosti biće povremeno isticane, neke će se uočiti i bez direktnog ukazivanja jer bi stalno insistiranje na njima neminovno odvelo u manir; čitavo izlaganje, samo po sebi, sugeriraće određene zaključke, ali oni neće biti posebno izvlačeni na kraju studije budući da se ona ne bavi kliničkim ispitivanjima već dramama što su ih pisci pisali o sebi izostavljajući epiloge, koje je dopisivala smrt i koji više ne pripadaju literaturi. Zbog svega toga ovu studiju treba čitati poredom i suditi o njoj kao celini jer je ona jedino tako kadra da približno pruži ono što njen naslov obećava. Pošto u ovoj studiji neće biti uopštavanja već će se posebno govoriti o svakom piscu, to će ona biti kratka i svojevrsna istorija književnosti koja ima kao zajednički imenitelj crni udes njenih pisaca, ali u kojoj i svaki pisac ima svoju punu individualnost. Samim tim moglo se pokazati koliki je udeo bolesti u stvaralaštvu svakoga pisca, ali i kako su brojni drugi činioci koji su sudelovali ili pak pretežno delovali na to stvaralaštvo. Pri tom će svakako odmah pasti u oči izvesva nesrazmera u prostoru posvećenom pojedinim piscima; autor se uglavnom manje zadržavao na onim piscima o kojima je već ranije pisao8 ) ili o kojima je inače više pisano.

Ova sumorna književnoistorijska panorama obuhvata poslednjih stotinak godina srpske književnosti i zahvata značajnije pisce koji su u tom razdoblju bolovali i pomrli od tuberkuloze. Ostali su po strani pisci pre toga vremena i neki savremenici, koji, srećom, nisu doživeli i, po svoj prilici, neće doživeti sudbinu ovojih prethodnika mada je bolest ostavila trajne ožiljke i na nekim njihovim delima. Od živih pisaca uvršten je samo jedan (V. Massuka), i to zato što eksplicitno govori o grudobolji kao o vlastitom doživljaju.

Neće biti govora ni o onima koje je bolest zadesila kada je njihovo književno delo već bilo okončano, kao što je, na primer, slučaj sa Milovanom Glišićem, niti o takvima za koje je sporno da li su bolovali od tuberkuloze, kakva je, na primer, situacija sa Stevanom Lukovićem. Najzad, izostali su mnogi minorni pisci, koji su pomrli mladi, ne uspevši da dadu svoju punu meru i da sebe trajnije obeleže. Danas imena Pavla Popovića Šapčanina, Milisava Milisavljevića, Đorđa Zvekića, Vladimira Vasića, Jeftana i Jakova Šantića, Janićija Drobnjaka, Ljubomira i Dušana Simića, Leposave Mijušković, Miloša Vidakovića, i tolikih drugih žrtava tuberkuloze, malo ili nimalo ne kazuju: njihovi literarni pupoljci u starim časopisima i almanasima davno su izgubili miris, kao ona Četiri karanfila, novele čiji je autor, Pavle Popović Šapčanin, umro u dvadesetoj godini od "suve bolesti". Ono što je Puškin rekao u Evgeniju Onjeginu za mladog pesnika Lenskog, poginulog u dvoboju, moglo bi se odnoaiti i na sve njih i biti im zajednički epitaf:






____________________

1 Nije teško u ovim citatima prepoznati neke postulate kritike Ljubomira Nedića i Bogdana Popovića.
2 Na primer, dr Pol Voavnel: Uloga bolesti pri književnoj inspiraciji. Prevela s francuskog Z. K. Delo, knjiga 67, sveska 2, maj 1913.
3 Dr Milan Jovanović Batut: Pesnici i smrt. Vojislavljeva spomenica, Beograd, 1895.
Dr Vladimir Stanojević: Njegoševa bolest i njegovo nadahnuće. Misao, br. 7 za 1925. g.
Isti autor: Patografija Đure Jakšića. Srpsko lekarsko društvo, Sekcija za istoriju medicine i farmacije. Zbornik neobjavljenih radova saopštenih u Sekciji, Beograd, 1960.
Isti autor: Bolesti i stvaralaštvo književnika starog Beograda. Srpsko lekarsko društvo, Sekcija za istoriju medicine i farmacije. Zbormik rabova, knjiga IV, Beograd, 1966.
Dr Kuzma Tomašić: Sudbina književnika srpskihrvatskih. Nova Evropa, br. 5 za 1924. g.
Dr Hranislav Joksimović: Tuberkuloza i naši književnici. Skopski glasnik, br. 466-470 za 1937. g.
Isti autor: Uticaj tuberkuloze na književno stvaranje. Južni pregled, br. 8—9 za 1938. g.
Dr Miloš Đorić: Laza K. Lazareeić, lekar i pisac. Beograd, 1938; drugo dopunjeno izdanje Niš, 1958.
Dr Milorad Dragić: Patografija Janka Veselinovića. Srpsko lekarsko društvo, Sekcija za istoriju medicine i farmacije. Zbornik neobjavljenih radova saopštenih u Sekciji, knjiga II, Beograd, 1965. Itd.
4 Laza Kostić: Gete i njegova nacionalna svijest. Zeta, br. 5 za 1885. g.
5 Dr Maurice Porot: Psihologija tuberkuloznih bolesnika. Medicinska knjiga, Beograd—Zagreb, 1958.
6 Svetislav Vulović: Branko Radičević. Prilog istoriji nove srpske književnosti. Beograd, 1889, str. 46.
7 Lewis Jefferson Mootman: Tuberkulosis and genius. Chicago, 1940.
8 Srpski realizam u XIX veku. Beograd, 1962. Seoska realistička pripovetka u srpskoj književnosti XIX veka. Beograd, 1968.


Milorad Najdanović




Milorad Najdanović
Žuta gošća u srpskoj književnosti
književnoistorijski portreti
pisaca-grudobolnika
NOLIT
Beograd, 1973
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: