Miroljub Milanović (1947)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Miroljub Milanović (1947)  (Pročitano 8011 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« poslato: Oktobar 05, 2011, 10:15:14 pm »

*




MIROLJUB MILANOVIĆ

Miroljub Milanović je srpski pripovedač, esejista, književni kritičar i profesor književnosti. Rođen je 1947. godine. Predaje u gimnaziji u Petrovcu na Mlavi. Do sada je objavio 4 knjige, a dobio je Politikinu nagradu za priču 1970. i književnu nagradu "Drvo života" za knjigu pripovedaka "Vetrenjak" 2002. godine.


BIBLIOGRAFIJA

  • "Odlaganje smrti" (pripovetke), Edicija Braničevo Požarevac, 1976.
  • "Vetrenjak" (pripovetke), Apostrof Beograd, 2001.
  • "Maslačak", (pripovetke i kritike o prozi Miroljuba Milanovića), Apostrof Beograd, 2004.
  • "Pola veka ćutanja: Jedan pogled na srpsku prozu druge polovine dvadesetog veka", Edicija Braničevo Požarevac, 2008.

KNJIŽEVNE NAGRADE

  • Nagrada Drvo života
  • Nagrada Gospođin vir

Biografija: Wikipedia
Fotografija: Едиција БРАНИЧЕВО
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #1 poslato: Oktobar 05, 2011, 10:37:52 pm »

*

biblioteka:
AB OVO

Miroljub Milanović
POLA VEKA ĆUTANJA
Jedan pogled na srpsku prozu druge
polovine XX veka






Uvek prisutna tema umetničke slobode stoji u osnovi ove knjige, a dokazivanje njene potrebe sledi kao nužni zaključak.
U totalitarnim sistemima njeno odsustvo bilo je ogoljeno, često se svodilo na elementarni opstanak pisca i jjegovog dela,
u sistemima sa demokratskim predznakom dobilo je finije, složenije oblike....                                                                                                         

Miroljub Milanović:
POLA VEKA ĆUTANJA, jedan pogled na srpsku prozu
druge polovine dvadesetog veka

2008, str.125, 13,5x21 cm,
broširano sa plastifikacijom, ćirilica.
ISBN 978-86-7315-051-2
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 05, 2011, 11:28:42 pm »

*

UMETNOST PREĆUTKIVANJA ISTINE

(Miroljub Milanović Pola veka ćutanja, Edicija Braničevo: Centar za kulturu, Požarevac, 2008)

 
Knjiga predstavlja autorov pogled na srpsku prozu druge polovine dvadesetog veka dat najvećim delom kroz prizmu prisustva umetničke slobode u razmatranim delima. Pregled srpske proze dat je hronološkim redom počev od prvih godina posle rata pa sve do kraja prošlog veka. Milanović daje sliku društvenog i književnog miljea u kom su stvarali srpski pisci, to je, kao što je poznato, bilo vreme gušenja političkih sloboda, podvrgavanja dogmama, ustoličenja totalitarnog sistema kada je i sama književna organizacija imala svoje kongrese nalik na one partijske, kada su u redakcijama književnih časopisa i novina radili kritičari lojalni režimu i pazili da se ne objavi neki kritički tekst koji odstupa od vodeće linije partije.

Autor je knjigu podelio na četiri poglavlja (Opšta razmatranja, Posleratna srpska proza, Stvarnosna proza i postmoderna, I dalje od beskraja).

Milanović često koristi, od mnogih kritičara davno otpisani, biografski metod u tumačenju književnog teksta, ali i u određivanju značaja pisaca u istoriji književnosti, ponekad veoma oštar u oceni dela poznatih autora. Autor se u kratkim potezima osvrće na pojedina dela Andrića, Ćosića, Isakovića, Selimovića, Kiša, Pekića, Pavića, Gorana Petrovića i drugih. Pisac po njegovom mišljenju mora slediti nekoliko ideala: etički, estetički, mora objektivno prikazivati stvarnost i kritički se prema njoj odnositi. Književno delo nije autonomno, već je, kako Milanović ističe, deo žive stvarnosti na koju utiče menjajući je. Ali nije u pitanju gruba angažovanost jer takva književnost ne daje obično velike rezultate. Reč je o ostvarenjima u kojima je data umetnička slika određene epohe. On takođe primećuje kako je socrealizam imao "teoriju odraza" računajući na društvenu funkciju književnosti, ali je ograničio slobodu umetnicima i tako se pretvorio u laž. Autor ove knjige pisca shvata kao "probuđenu svest naroda", njegova je funkcija da ukaže na zlo u svome okruženju i tako deluje na ostale da krenu u istom smeru. Pošto književno delo utiče na stvarnost menjajući je onda nije svejedno koji su njegovi sižejni delovi, smatra on.

Pisci tzv. posleratne, prema njegovom mišljenju, nisu ostvarili mogućnost da umetnički analiziraju stvarnost u kojoj su živeli jer su bili povezani sa vlašću. Kao odlike ove proze autor ističe mitizaciju stvarnosti a posebno Drugog svetskog rata i odsustvo humora. Tako su pojedini autori ovog perioda, u prvom redu Dobrica Ćosić i Antonije Isaković, označeni ne samo kao pisci koji su istinu prećutkivali i u svojim delima i kao intelektualci svojom spregom sa vlašću, već su okvalifikovani i kao krivci za događaje devedesetih godina prošlog veka što je preterano oštra ocena.

Ni stvarnosna proza, smatra autor, nije napravila bitan pomak u osvajanju umetničke slobode, a to nije ni bila sposobna da uradi jer je bila ograničena tematikom, likovi i naratori u tim delima su bili niskomimestke figure veoma skromnog intelektualnog potencijala i kao takvi nisu mogli dublje zaroniti u problematiku jednog totalitarnog sistema.To se, između ostalog, odnosi na prozu Dragoslava Mihailovića i Vidosava Stevanovića.

Pored stvarnosne proze, autor u svojoj knjizi ukazuje i na onu drugu struju koja se javila sedamdesetih, na dokumentarnu prozu i delo Danila Kiša, na njegovu, od tadašnjih kritičara napadanu, Grobnicu za Borisa Davidoviča u kojoj su vidljive crte nove škole. Ističući razlike između nje i postmodernističke proze: celovitost naspram fragmentarnosti, razlike u tehnikama i sl. iznoseći stav da i postmoderno delo mora korespondirati sa stvarnošću.

Ni srpska postmoderna književnost nije uspela iskoristiti mogućnost da prodre u sve slojeve stvarnosti što je pošlo za rukom mnogim postmodernim piscima u svetu, smatra autor, te tako nije dala delo po kom bi ovaj period bio prepoznatljiv.

Milanović se u knjizi osvrće na dve antologije, Novu srpsku pripovetku Ljubiše Jeremića iz 1972. i Antologiju srpske proze postmodernog doba (1992) Aleksandra Jerkova, iznoseći njihove nedostake i razloge zašto po njegovom mišljenju nisu ispunile zahteve koje bi ozbiljna antologija morala ispuniti, zatim na istorijat NIN-ove nagrade i njene sumnjive kriterijume nabrajajući pisce koji te nagrade nisu zaslužili, sem retkih izuzetaka.

U kontekstu prisustva umetničke slobode i kritičke dimenzije autor podvlači paralelu između srpske i ruske književnosti, naglašavajući kako je ruska književnost izrodila prave disidente, dok u srpskoj književnosti takvih nije bilo. Po mišljenju autora, srpski pisci su bili režimski disidenti, pravi disidenti nisu bili čak ni Borislav Pekić ni Danilo Kiš, iako je o njima ranije pisano u tom kontekstu. Ruska književnost u egzilu u drugoj polovini dvadestog veka umela je da progovori o totalitarizmu umetničkom analizom konkretne stvarnosti. Društveni život, savremeni trenutak, funkcionisanje vlasti, nisu zanimali srpske pisce i oni su, kako ističe Milanović, lukavo i svesno izbegavali da se na to osvrnu bilo svojim knjigama bilo na drugi način.

Pri kraju knjige autor postavlja pitanje kakva će biti buduća srpska književnost i odmah zatim naglašava da je to veoma teško predvideti, ali je sigurno da ona u sebi mora nositi predznak stvarnosti ili je neće biti.


Valentina Veljić
Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu "Gradina"
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #3 poslato: April 15, 2013, 11:52:02 pm »

*
MIROLJUB MILANOVIĆ:


POLA VEKA ĆUTANJA (2)


NADE
 
Pola veka je prošlo u sistematskom ispiranju mozga narodu, pola veka su svakodnevno slavljene "velike pobede u izgradnji socijalizma", pola veka je izgrađivan kult jednog čoveka do beketovske situacije u stavu mirno svakog četvrtog maja u tri i pet popodne. Treba čuti (u svom duhu) zavijajući zvuk sirene kako se razleže preko gradova i polja, preko brda i planina, i videti (opet u svom duhu), stotine hiljade ljudi, starih i mladih, kako odaje počast "najvećem sinu naših naroda". Pa govori, ovacije, cveće! Pokolj nedužnog cveća za kićenje bista "najvećeg genija", rasejanih po selima i gradovima cele zemlje. Te slike upečatljivo govore o načinima i metodama kako se do toga došlo, te slike su samo vidljiva površina, te slike su samo odraz kako je decenijama izgrađivano kolektivno ludilo. Ono što se nije videlo, ono što je bilo ispod, ono što je bilo crna dubina, bio je život, mučan i težak, proticanje vremena u blagoj letargiji. Trebalo ga je samo videti. Oslušnuti. Oni čija je to dužnost bila, nisu ga ni videli ni čuli.
 
Roman Radomira Konstantinovića "Ahasfer" pokazao je istrošenost modela: mitski predložak nije više funkcionisao. Dešavale su se promene i u ruskom socrealizmu, pre svega na planu književnih sredstava. Otvorena je tema "o mladom savremeniku", a dominantna forma bio je skaz. Ruska književnost bila je još uvek uzor srpskim piscima ali je jačao uticaj prevedenih dela sa zapada. Otvarali su se novi putev umetničkog uobličavanja. Ne slediti ih, značilo je biti anahron.

Pojava pripovetke "Gost" Dragoslava Mihailović 1961. smatra se početkom nove struje, nazvane u nedostatku boljeg izraza "stvarnosna proza". Opreka prem posleratnoj je evidentna. Umesto mitskog predloška — (motiv o Jevrejinu lutalici u "Ahasferu" R. Konstantinovića), situacija konkretnog čoveka (usamljenost, siromaštvo, smrt). Umesto herojske ličnosti — običan miš. Umesto uzvišenog tona i poetizacije u rečenici — "grub" stvarnosni detalj. Jezik je "presan", "sirov", često sa elementima narodskog, dijalekatskog, folklornog. Naglašena je uloga pripovedača.

Kritika je sporo uočavala programske elemente nove škole i držala se prema njoj rezervisano. Izrasla na delima sa ratnom tematikom i izgradnjom novog društva, sumnjiv joj je bio taj prelaz na "stvarnosno", narodsko, kolokvijalno. Mihailović je mogao da bude zadovoljan: pokazao je kako kafkijansku priču može smestiti u prepoznatljiv ambijent i progovoriti o univerzalnoj temi (smrt). Objavio je zbirku pripovedaka "Frede, laku noć". Usledila su priznanja i poneki hvalospev (B. M. Mihiz).
 

PUT SE OTVARA
 
Kratki roman Dragoslava Mihailovića "Kad su cvetale tikve" ima sve odlike stvarnosne proze i u tom smislu čini se uzornim. Tema je sudbina "marginalca" u sukobu patrijarhalnog morala, istorije i vlasti. Glavni lik romana, Ljuba Šampion, bokser, čovek periferije, odrastao u okvirima patrijarhata gde je reč starijeg neprikosnovena, nosi u sebi sve odlike tog sveta na umoru: i brat Vlada, potonji informbirovac, znao je da ga "leši" kao i otac. Kad je prestala vlast oca, zamenio ju je brat, ne slučajno predstavnik vlasti. Kad je brat bio upućen na Goli otok, došao je Stari Perišić, predsednik bokserskog kluba, general. Dakle, sila. Pobuna je neminovna. Na ulici, opet, patrijarhalni moral: Stole Apaš, ulični siledžija. Opet, prirodno, otpor. Mihailović je detektovao nešto dublje, sudbonosnije u srpskom društvu: mračne sile koje ga nagrizaju iznutra. Ljuba Šampion završava kao tragični junak. Dotle je sve u redu. Čitalac može pomisliti: evo, najzad, knjige koja govori o savremenom životu, analizira savremeni trenutak. Pripovedač (Ljuba Šampion) prirodno je na strani brata Vlade, informbirovca. Tačka gledišta glavnog junaka/naratora određuje i usmerenje pripovednog teksta. Zna se da su na Goli otok odlazili oni koji su se izjasnili za staljinizam. I poneka žrtva, iz neznanja. Ta istina ruši Mihailovićev svet. On nije izašao iz okvira zadate teme. Sudbonosni iskorak je izostao.

Oni koji određuju sudbine, koji kroje sudbine, Mihailovića ne interesuju. Stari Perišić ostaje samo oznaka tog sistema. Još manje odnosi u radnim kolektivima. Borba za opstanak, stalno narušavanje proklamovanih načela, uzurpacija vlasti, mali tirani po kolektivima, neprikosnovenost vrhuške, bestijalnost i bahatost, njemu su daleki i neinteresantni. Do toga ga je dovela ruska književnost i tema "o mladom savremeniku". Pogrešna lektira učinila je svoje.
 

PUT JE ĆORSOKAK
 
Mihailovićevi književni junaci su, po Nortropu Fraju, niskomimetske figure i kao takvi mogu samo da trpe posledice sistema. To što dolaze do dubljih uvida o svojoj egzistenciji, shvataju svoju tragičnost (Ljuba Šampion), ne znači da otkrivaju i uzroke svoje patnje, a oni su i u njima (patrijarhat) i spolja. Sistem se pokazuje kao sila koja ruši njihov patrijarhalni svet, kao nešto za njih opako i nedokučivo. Mihailovića proizvođač užasa i mehanizmi kojim ga stvara malo interesuje. Bitan mu je bio taj "mali čovek" i to je prvo ograničenje.

Izbor književnog sveta, naratora i tačke gledišta romana diktirao je jezik dela, pa je to drugo ograničenje. Jezik je prilagođen mogućnostima naratora i pripovedanog sveta iz njegove perspektive. On ne dopušta uvid u druge slojeve društva, jer i nema te mogućnosti. Književni čistunci iz redova kritičara uzalud su Mihailoviću zamerali: taj jezik sistemu nije mogao da naškodi niti bitnije da ga analizira. Za to su bila potrebna druga sredstva, a on za njima nije ni posezao jer mu razotkrivanje sistema i nije bila namera. Tako je njegovo delo ostalo prikraćeno za drugu značajnu mogućnost.
 
Treća stvar je tzv. "stvarnosni detalj". Ne samo Mihailović nego i drugi pisci ove struje insistiraju na realnosti svojih dela te elemente životne stvarnosti gotovo "preslikavaju" u njima. Često nekritički, čime se ne postiže veliki umetnički efekat, naprotiv. Proizvod je nešto sasvim drugo: površnost i banalnost. Zato je malo pisaca ove struje i ostavilo za sobom značajnije delo. Uverljivost i životnost mogli su biti postignuti drugim sredstvima, ali robovanje pravilima škole proizvelo je ovo treće ograničenje.
 

VOĐA NACIJA KAO KNJIŽEVNI KRITIČAR
 
Roman "Kad su cvetale tikve", bez obzira na nedostatke i ograničenja, po mišljenju književne kritike i danas ostaje među najboljima (ako ne i najbolji) roman "stvarnosne proze". Demokratizaciji društva nije mogao bitnije da doprinese (pozicija lika/pripovedača) niti sistemu ozbiljnije da naškodi (prevaziđenost ideje dela), ali je sistem reagovao, za svaki slučaj. Čak se i vođa nacija osvrnuo na taj čin "zastranjivanja" u odnosu na zvaničnu liniju partije u govoru na mitingu u Zrenjaninu. Šef države u ulozi književnog kritičara!? To današnjem čitaocu može izgledati smešno, ali su se na pisca, ranije osuđenog zbog delikta mišljenja, obrušile sve strele anateme upućene sa najvišeg mesta. "Prijatelji" su ga izbegavali da i na njih ne padne sumnja, vrata izdavačkih kuća i časopisa opet su mu bila zatvorena. Prevodi knjige otkazani. Mihailović je ponovo morao da oseti šta znači biti u nemilosti vlasti u totalitarnom sistemu i šta znači vlast Jednog, Izabranog, ali je nastavio da piše, sa manjim ili većim uspehom. Radio je ono što je jedino znao.

Primer "Tikava" sam za sebe govori kakva je bila klima u društvu. Svako je o Mihailovićevom delu mogao da govori u negativnom kontekstu bez posledica i da računa na višu stepenicu u hijerarhiji.

Totalitarni sistem bio je već duboko usađen u svest običnog čoveka, jednoumlje je uhvatilo koren i sve je govorilo da će ga u budućnosti biti teško iskoreniti.


TEORIJA I REZULTAT
 
Drugi predstavnik "stvarnosne proze" ili "proze novog stila", kako je naziva Ljubiša Jeremić, Vidosav Stevanović, pojavio se poezijom, najavljujući snažan talenat da bi u pripoveci i romanu brzo stekao jedno od vodećih mesta. Za njega je kritika pisala kako "u jezičkom materijalu može da učini šta hoće". Ironičnost, parodičnost, svest o dostignućima prethodnika — nisu mu bili strani. Svoju poetiku obrazlagao je i teoretski.
 
Uskoro je slovio kao lider nove struje u srpskoj književnosti.
 
Zbirkama pripovedaka "Refuz Mrtvak" i "Periferijski zmajevi" dao je definitivan obris nove škole: sklonost ka "stvarnosnom detalju", neulepšan "sirov" prikaz životne stvarnosti, realističnim, često naturalističkim slikama dato dno života, čovek sa periferije. Naslage mitskog, patrijarhalnog, fantastičnog, često atavističkog. Čovek ovog podneblja pod udarima istorije, mita i biologije. Ta proza je otkrivala tamnu stranu socijalističke svakodnevice prikazom onih ljudi zbog kojih je sistem i stvoren. Pomaka nema. Niko nije poboljšan, srećan, produhovljen. Ironijski otklon čuvao je ovu prozu od patetike i crno-belog prikaza životnih situacija, ali ne i od prizemnosti. U težnji za širinom i sveobuhvatnošću gubio se etički i estetski ideal.

Romanima "Nišči" i "Testament" Stevanović je pokušao da otkrije dublje istine o nacionu kome pripada, univerzalne istine o ljudskoj prirodi i sudbni. Kao da je osećao da u njegovoj prozi nešto ne valja pa je taj nedostatak nastojao da nadomesti opštim mestima umujući o svemu i svačemu. "Nišči" se i doimaju kao svaštara u kojoj je porodični roman (u tradiciji evropskog romana) tek izgovor za pripovedanje o čovekovom padu i moralnom posrnuću, ali ako biološko u čoveku odnosi prevagu, zar se može govoriti o moralnom uzdizanju? Samo je instinkt umetnika i moderna kompozicija spasla ovaj roman od potpunog promašaja. Stevanoviću su uopštavanja bila neophodna.
 
Pokušao je taj nedostatak da ispravi novim romanom "Testament".
 
Donekle prigušen, redukovan stvarnosni detalj, odustajanje od "čvrste fabule", namera da likovi budu tek nosioci stanja i ideja, jezička ujednačenost, činilo se, izmeštaju pripovedački materijal na neophodnu višu ravan sa koje se mogu domašiti dublji udari i univerzalne istine. Napor je ostao uzaludan zbog robovanja mitskom predlošku i labavoj, gotovo razuzdanoj kompoziciji. Stevanović je dosegao granicu dokle tako usmereno pripovedanje može da ide. Preko toga on nije mogao. "Testament" je ostao sjajan promašaj da se dostigne nemoguće. Potrebna je bila i drukčija "stvarnost dela" i drukčiji pripovedački aparat. Potrebno je bilo novo.
 
Ni sa kasnijim ostvarenjima nije imao više sreće. "Ostrvo Balkan" je tek bleda slika rata na ovim prstorima (Bosna) data kroz prizmu čoveka sa dna u potrazi za korenima porekla. Smušena fabula, bled lik, torzo ljubavne priče — sve je to daleko od istinske (životne) tragedije, a nije ni na pragu apsurda ili parodije. Izbor lika (povratnik u domovinu na zadatku fotoreportera za vreme rata), niskomimetska figura, neadekvatan jezik, nijedna ideja umetnički izvedena do kraja — čini roman mešavinom žanrova u začetku. Tu spasa nije bilo. Maglovito, nedorečeno. Stevanovićev opus bez ovog romana ne bi bio okrnjen.
 
Postavlja se pitanje: zašto je izostala slika stvarnosti druge polovine dvadesetog veka kad je to jedini svet koji ovaj pisac umetnički uobličava?

Jer, talenat je jedno a rezultat nešto sasvim drugo. Ona je delimična, isečak, periferijska. "Konačno sam usvojio poetiku ružnog koja je bila simbolička slika moga stanja", govorio je i pisao u to vreme Stevanović.

"Ne interesuje me ništa opšte, zajedničko, interesuje me izdvojeno, posebno, pojedinačno", kaže njegov junak Konstantin Gorča. Tu nema prigovora, svakako da umetničko delo "živi" od pojedinačnog, izdvojenog, problem je samo šta pod tim podrazumeva, jer pravi umetnik može i opšte, zajedničko učiniti posebnim, izdvojenim. Teško je Stevanoviću prigovoriti da je "štedeo" stvarnost koju je opisivao, da je pravio kompromise. Po sredi su drugi razlozi, dublji, složeniji. Njih nije bilo moguće prevladati.
 
Neprihvaćen u početku, sa etiketom pripadnika "crnog talasa", što je bio signal za progon tih umetnika od strane vlasti, prinuđen da traži svoj put između represije društva prema svakoj slobodnijoj misli i zahteva svoje umetnosti za istinitošću, Stevanović se priklonio sirenskom zovu mimikrije. To je u biti ćosićevski način da "prevari" svaki sistem, lukavstvo kratkog daha, naravno, na drugi način. Izgrađivao je "školu stvarnosne proze", teoretisao. Bio je izvesno vreme i direktor, dakle u blizini vlasti. Hteo — ne hteo, pripadao sistemu. Osmotrio ga, ali sa gornje, neproduktivne (za umetnost) strane. I to je bio, makar najmanji, ograničavajući momenat.

Naslage mitskog, patrijarhalnog, nacionalnog zatamnjuju osnovnu zamisao njegovih pripovedaka i romana. Kao da je hteo celu usmenu, narodnu istoriju i mitologiju, da "preseli" u svoje knjige. To daje "punoću" njegovom pripovedačkom svetu ali ga istovremeno i ograničava, lokalizuje. Zatim jezik. Kritika je često isticala kako Stevanović vlada svim nivoima jezika. U njegovim delima često su jedan pored drugog jezik starih srpskih rukopisa (najčešće u ironijskoj funkciji), dijalekti, lokalizmi, žargonizmi, sve do književnog. Time je postignuta stilska raznovrsnost ali i onemogućena asocijativnost, misaonost, komunikacija sa čitaocem. Pisci "stvarnosne proze", ne samo Stevanović, znali su za moć jezika, ali su prevideli njegova ograničenja. Zato su i ostali samo "u jeziku". Za celovitu sliku stvarnosti druge polovine dvadesetog veka bio je potreban (i već je postojao!) drugi jezik i drugačija jezička sredstva.
 
Izbor pripovedača u književnom delu određuje i granice oblikovanog sveta kao i krajnje domašaje takve proze. Stevanovićevi pripovedači su uglavnom sa ruba života, marginalci. Takav je Konstantin Gorča u "Niščima" i istoimenom romanu, ali i u njegovim najboljim pripovetkama. Mogućnosti za uopštavanja i prodor u dublje slojeve čovekove prirode, pogotovu u misaonost, su im ograničene. Zato klize "po površini", mogu da izraze samo ono što su sami iskusili. Ili se okreću sebi, svom unutrašnjem svetu, a on je skučen i štur, uprkos prividnom bogatstvu i raznovrsnosti "stvarnosnog detalja".
 
Nastajanje novog društva, socijalistički moral, ideja "novog čoveka", odnosi u kolektivima, represija vlasti prema neistomišljenicima, birokratski aparat, svakodnevno ograničavanje slobode pojedinca, nedodirljivost vladajuće vrhuške, kult vođe i oca naroda, ograničavanje čovekove ličnosti i robovanje dogmama, ruganje pravednosti, jednom rečju, sveukupan narodni život — to Stevanovićeva proza ne dotiče. Stvorena s namerom da umetnički analizira stvarnost, usitnila se i ostala na margini. Spasa nije bilo.


ANTOLOGIJA STVARNOSNE PROZE
 
Ljubiša Jeremić, Nova srpska pripovetka, Književna omladina Srbije, Beograd 1972.
 
Kad nepristrasan, u književne stvari malo upućeniji čitalac, sa vremenske distance osmotri literarnu kartu tih šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka u potrazi za ostrvom — knjigom uma i duha, mora da prođe kroz šumu atlantida čiji vrhovi tužno štrče iz vode, srećan ako pronađe i najmanju luku gde će odmoriti um i oči. Jer, u tom vremenu sve je proglašavano genijalnim i svetskim, vrhunskim i estetskim, samo ako se držalo dalje od sistema, ako ga nije analiziralo sa nezgodne strane, tamo gde se osipao i rušio, pre svega, po pitanju umetničke slobode i ljudske slobode uopšte, i nije zadiralo u tabu temu nad temama: lik i delo mudrog i genijalnog vođe. Nagrade su se podrazumevale, status sam po sebi. Književni mađioničari znali su i ono delo u kome bi nešto "zasmetalo" da ukrote i prilagode. Jednom rečju, lepo se živelo.
 
Novu školu trebalo je teorijski podupreti, ozvaničiti, postaviti norme, kanonizovati. Praktično, to je značilo zaposesti časopise i urednička mesta. Naravno, pritom paziti da se ne "prošvercuje" neki tekst što će narušiti njene osnove. Za to je bio potreban neko od ugleda, stabilan, čvrst, koji ispadom neće dovesti u pitanje svoj položaj i karijeru. Takvog je trebalo tražiti među profesorima univerziteta. Postavljani najčešće uz blagoslov vlasti, često i na visokim partijskim funkcijama, potkresivali su i ono malo umetničke slobode, često više nego što je vlast tražila. I onda, naravno — Antologija.

Evo uzora mladim piscima da se ugledaju i ne misle svojom glavom! Sastavljena pre svega u opreci prema realističkoj pripoveci ali i prema avangardi, Antologija Ljubiše Jeremića nastoji da pokaže raznolikost pripovedačkih stilova od 1953. do kraja sedamdesetih godina. Njen naslov je "Nova srpska pripovetka", godina izdanja 1972, izdavač Književna omladina Srbije, štampana u Vojnoj štampariji Beograd. Neuobičajeno obimna, ali i formatom (maltene A4), tvrdih, žutih korica i nehotice se nameće kao udžbenik. Šta je u njoj sve našlo mesta?
 
U Sadržaju I-og dela čitamo: Miodrag Bulatović, Antonije Isaković, Momčilo Milankov, Branimir Šćepanović, Živojin Pavlović, Jakov Grobarov, Mirko Kovač, Dragoslav Mihailović, Vidosav Stevanović, Milisav Savić, M. Josić Višnjić (negde oko dvesta strana od ukupno trista).
 
Prvi, obimniji deo, nastoji da prikaže raznolikost pripovedačkih postupaka, jer pored Bulatovićevog i Isakovićevog imena stavljanje Mihailovića, Stevanovića i Savića samo u tom pogledu ima smisla, ali je to tanko poređenje, teorijski skroz neutemeljeno. Čitalac će to lako otkriti pregledom odabranih pripovedaka ovih pisaca. Pogotovu tu nije mesto Kovaču i Višnjiću. I kao kruna svega: antologičar nijednim retkom ne kaže u čemu je novina, pomak drugih u odnosu na prve. Uopšte, ne kaže u čemu je taj napredak.
 
Kad je krenuo u svoju Antologiju sve da trpa, onda je stavio i Kiša, Pavla Ugrinova i Boru Ćosića, u drugom delu. Kiš sa ovim piscima ima veze koliko i zemlja s nebom! Pogotovu s piscima iz prvog dela, recimo sa Isakovićem!? Kiš je i počeo da piše u opreci prema ovim piscima, razvio je svoju poetiku: dokumentarnu prozu. Ali Ljubiša Jeremić, pošto nema stav šta treba staviti u Antologiju, nema težište, nema bliže određenje teme, a bogme ni jasan cilj, "ugurao" ga je, da nekog ne "preskoči". Kiš se tako u Antologiji našao ni kriv ni dužan.

Ljubiša Jeremić u predgovoru naslovljenom kao "Uvodne napomene" svim silama se trudi da ne izrekne ni jedan sud šta njegova Antologija jeste. Jedan od razloga zašto je sačinjena možda se krije u sastavljačevom opažanju kako se "Novost, značajan prodor i pomeranje ukusa... određuju... u nekoliko teorijski važnih tačaka: u odnosu prema konceptu stvarnosti u književnom delu, zatim u odnosu prema pripovedačkom jeziku i metodu". To bi moglo da bude neko uporište, neko opravdanje za nastanak ove knjige, ali neobrazloženo, neizvedeno. Bez ubedljivih primera i ubeđenja. A trebalo je da posluži kao primer, čitanka.
 
Kasnije ćemo videti kako se ta "novost" "određuje" u "odnosu prema konceptu stvarnosti u književnom delu", koju, očito, ni Lj. Jeremić ne može da zaobiđe. Ali može da je umanji, minimizira. Baš i to kao i većina njegovih izabranih pripovedača.
 
Važnije mu je da se odredi prema realizmu. Čitamo: "Sumnja, dakle, u oblasti samog literarnog postupka, i sumnja kao izvor sklonosti ka 'konstruktivizmu', uopšteno govoreći karakteristika je koja izdvaja ovu literaturu od bilo koje književne pojave realističke vrste. Realističko pripovedanje se ne brine o jeziku na ovaj način, kod njega se bitna pripovedačka svojstva određuju u oblasti odnosa umetnosti prema društvenoj stvarnosti, njegova 'istina' se određuje stepenom korespondencije sa tzv. 'objektivnom stvarnošću'."
 
Po Lj. Jeremiću, "realističko pripovedanje se ne brine o jeziku na ovaj način" tj. na način stvarnosne proze i kod njega se "bitna svojstva određuju u oblasti odnosa umetnosti prema društvenoj stvarnosti, njegova 'istina' se određuje stepenom korespondencije sa tzv. objektivnom stvarnošću", umesto da kaže: nova proza se iskazuje na planu jezika, jezik joj je često glavni cilj (stvarnosna proza), a "stvarnost" nove proze je lična, subjektivna ali je ipak životno prepoznatljiva (periferija grada, životno dno, nešto što nije "prosek" ali je moguće, vidljivo, dakle deo realnog, iako nije tipično, nije tipični lik). Lj. Jeremić strahuje, brani svoje pisce od ono malo slobode koju su se usudili da uzmu, da naslikaju i neke pojave koje sistem prikazuju sa negativne strane, otkrivajući napukline, samo da se ne zameri. To je sve u "priči", lično, subjektivno, ne treba brinuti ako i "zaškripi", stvarnost će ostati netaknuta. Tragično je za Jeremićeve pripovedače što tu društvenu stvarnost nisu zaista onako umetnički analizirali kako zaslužuje, što joj nisu uradili ono što je ona pola veka činila svom narodu i jeziku na kome je nastala. Da su Glišić i Domanović tako mislili, nikad ništa ne bi ni napisali. Njihova dela su baš "korespondirala" sa društvenom stvarnošću a nisu bila "preslikavanje", "odraz", nego stvarnost duboko proživljena, na čije su nedomašenosti i izobličenja žestoko umetnički reagovali. Tu smelost Jeremićevi izabranici nisu ni približno stekli.
 
Ali Jeremić se tu ne zaustavlja. Da je stao, bio bi to nekakav stav, potpuno pogrešan i za književnost neproduktivan i nesvrsishodan (ne proizvodi valjano i trajno književno delo), ali bi bio stav. Kao da oseća da nije stvar isterao na čistinu, on kaže, ni manje ni više: "povezanost sa društvenim kretanjima uočljiva je i u nesumnjivoj nameri mnogih pripovedačkih knjiga s kraja šezdesetih godina da se obračunavaju sa tematskim koliko i jezičkim zabranama i naročito sa politički osetljivim temama".
 Kako mu to nije dosta, nastavlja: "Očigledno je da u delima novih pripovedača postoji društvena kritička perspektiva, čak hrabrost u pristupanju politički osetljivim pitanjima."
 
Kad čitalac na početku 21. veka pročita ove "Uvodne napomene", mora da posumnja u logiku i zdrav razum. Jer, tvrditi, prvo, da se pisci šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka razlikuju od realista druge polovine devetnaestog veka po tome što se "istina" (realističkog pripovedanja) određuje stepenom korespondencije sa tzv. "objektivnom stvarnošću" a da je stvarnost književnog dela pisaca "proze novog stila" lična, subjektivna, samo njihova, tu, u njihovom delu, pa ipak prepoznatljiva u stvarnom životu, — to jednostavno ne stoji jedno pored drugog. Književno delo se odnosi na određenu stvarnost ili ne. Sve drugo je ekvilibristika, izvrdavanje, opsena. Umetničku istinu o stvarnosti druge polovine dvadesetog veka pisci tog perioda nisu izrekli. Samo to Ljubiša Jeremić neće da kaže. A usuđuje se da kaže kako su imali "čak hrabrost u pristupanju politički osetljivim pitanjima". Valjda misli na slučaj Mihailovićevih "Tikava". I pritom vešto "zaboravlja" kakav je pripovedačev stav u tom delu.
 
Ništa Jeremićevim "Uvodnim napomenama" ne pomaže ni zaklanjanje iza Svete Lukića da se "prozno književno delo shvata kao zaokružen i homogen sistem koji mora da se napravi od početka do kraja. Dakle, ako nije reprodukcija, slika, podražavanje, odraz; nije ni zamena jedne stvarnosti drugom; na prvom mestu je sada ideja o novoj, dovršenoj, koherentnoj strukturi književnog dela". Čega tu ima novog? Tako je od Aristotela do danas.
 
Antologija Ljubiše Jeremića "Nova srpska pripovetka" sa ove vremenske distance jeste ono što je bila i kad se pojavila, samo što je to malo ko video: nije pomogla piscima da "otvore" stvarnost svog umetničkog dela, niti da bitnije utiču na promenu životne stvarnosti, niti iskažu punu umetničku istinu o vremenu u kome su živeli. Ali je svojom neostvarenošću i nesvrsishodnošću zatvorila po neki put, onemogućila neku moguću umetničku individualnost i naravno, pomogla sistemu da se očuva ceo i netaknut.


ANTOLOGIJA STVARNOSNE PROZE 2
 
Sumnja u literarni postupak i težnja ka konstruktivizmu
 
Kad kritičar-antologičar stavi ove dve sintagm jednu pored druge, logično je da čitalac mora da preispita njihovo značenje i šta, u krajnjoj liniji, proizvode, kakvo saznanje. "Sumnja u literarni postupak" moralo bi da znači da pisci "Nove srpske pripovetke" pišu drugačije nego srpski realisti druge polovine dvadesetog veka, tj. da im književna sredstva realizma nisu dovoljna. A ako im sredstva nisu dovoljna, nego posežu za novim, onda i postupak mora biti drugačiji i on, neminovno, proizvodi i novu sliku sveta danu u njihovim delima. To bi dalje značilo: sumnja u opisanu stvarnost. Ali Lj. Jeremić izbegava to da kaže jer bi "sumnja u opisanu stvarnost" sledstveno značila i sumnju u društveni poredak. Zato okoliši i zamućuje koliko god je moguće, unoseći novi pojam: "težnju ka konstruktivizmu". Valjda, instiktivno, oseća da se "zaleteo" i predaleko otišao, te ublažava i razvodnjava ovu, po njemu, opasnu misao. Jer "težnja ka konstruktivizmu" je pežorativ, pisci "konstruktivisti" na društvenu stvarnost ne proizvode nikakav učinak. Mogu "konstruisati" svoje pripovetke do mile volje, to društvenom sistemu ništa ne škodi, to je samo igra nestašne dece koja će se umiriti čim vrhovni mag podigne svemoćni prst: dosta, preko te linije se ne može. I onda su mirni i pisci i kritičar. Mogu da uslede nagrade i priznanja i "počasno" mesto na začelju kolone u lovačkim safarijima.
 
Jer kad pisac sumnja u stvarnost (životnu ili stvarnost svog dela), onda je on kreator, i te kako kreator, i iz sumnje može da proistekne nešto novo. A to novo ruši postojeće (socijalistički sistem), što Lj. Jeremiću nikako ne odgovara. Renesansna sumnja u Tvorca iznedrila je Don Kihota i Hamleta. Ova tanušna Jeremićeva sumnja u postupak može iznedriti samo Mihailovićeve "Tikve". Ali Jeremić se plaši i to da kaže.
 
Sumnja je pokretačka sila u životu i uvek postavlja pitanje: Je li sve baš tako kako kažu zvaničnici, politička elita i njihovi mediji? Sistem kaže: slušaj, ne misli svojom glavom. Sistemu su potrebni poslušni, nikako mislioci. Sumnja bi ga uništila, rastočila.
 
Pisci "Nove srpske pripovetke" Lj. Jeremića ni izdaleka nisu imali tu, toliko željenu "sumnju". M. Bulatović je baš završio kao podanik sistema, toliko prevođen na zapadu, sloveći kao pobunjenik, zapravo, najprevođeniji srpski pisac. Koga je on prevario? Otkrio je tek neku slobodicu! U odnosu na "šta"? "Đavoli dolaze", zar se ne zna na koga se to odnosi? "Heroj na magarcu"? Prazne književne afere "potresale" su književnu scenu tih godina u stilu "tresla se gora, rodio se miš". Sve vreme, Bulatović je bio u najtešnjim vezama sa vlašću. Zar takav pisac može da kaže istinu o vremenu u kojem je živeo?
 
Jer da je bilo "sumnje" makar i u stvaralački postupak, onda bi bilo i tragedije (kao u "Hamletu"), sem u Mihailovićevim "Tikvama", a i to šturo, balkansko. Jer da je bilo sumnje sistem ne bi tako dugo trajao nego bi se rastočio, na slobodu naroda. Sumnjiva je ta Jeremićeva sumnja, čak i u "stvaralački postupak". Jer nove forme (a one su plod sumnje) nose i novu umetničku istinu, pa makar ona bila i realistička.
 
Pogotovu sintagma "sumnja u stvaralački postupak" ne važi za Isakovića. On je bio čovek sistema i biografijom i književnim delom. Učesnik rata u udarnim partizanskim jedinicama, direktor "Prosvete", "NIN-a" — zar je mogao da stekne pravu distancu prema sistemu, tako neophodnu za oblikovanje umetničke istine? Kreirao je izdavačke planove, sedeo u programskim savetima. Svaki rukopis koji bi na neki način bio u suprotnosti sa generalnom linijom partije bio bi odbačen, proskribovan. Tome je Isaković dao svoj ne mali doprinos.
 
I tematikom i sadržajem, njegov opus je u okvirima sistema. Nadaleko hvaljena "Kašika" problematizuje krutost partizanskog morala. Postala je primer kako treba pisati kratku priču. Njene odlike: kratkoća rečenice, sažetost, poetičnost, naširoko su hvaljeni. Zapravo, nema tu nikakve "sumnje u stvaralački postupak", nego nešto malo skrpljenog Hemingveja (tada je bio u modi), ali bez njegovog zahvata u opšteljudske teme. Kao takva, ostvarila je ogroman uticaj na svest mladih generacija.
 
Ni u kasnijim ostvarenjima Isaković nije napustio ugao posmatranja već osvojen u zbirkama "Velika deca" i "Paprat i vatra". Njegovo pisanje o Golom otoku ("Tren 2") samo je pomoglo sistemu da se još bolje učvrsti i ojača. Posredno je potvrđivalo ispravnost njegove politike. Sistem je mogao da mu bude zahvalan.
 
Društveni život i društvene teme, funkcionisanje vlasti i formiranje nove, socijalističke svesti Isakovića nisu interesovali. Njegov stvaralački postupak nije bio primeren za takve zahvate i ostao je izvan domašaja njegovog dela, jer on nije sumnjao, a najmanje u "stvaralački postupak".
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #4 poslato: April 16, 2013, 02:22:09 am »

*

PROPUŠTENA MOGUĆNOST
 
Roman Meše Selimovića "Derviš i smrt" (1966) dočekan je sa velikim oduševljenjem i od kritike i od publike. Srpska književnost je, najzad, dobila, evropski roman o totalitarizmu, zlu 20. veka. Tragedija pojedinca o robovanju dogmi i zahteva njegove ljudske suštine. Književna sredstva nisu nedostajala. Ahmed Nurudin, glavni junak, osvetljen je iznutra. On zapisuje svoju priču i ponekad joj se kritički vraća ("Davno nisam pogledao ove zapise"), što snaži poziciju samosvesnog pripovedača i tačku gledišta usmerava ka objektivizaciji pripovednog materijala. Jezik se pokazao dovoljno elastičan da odslika i najtananije vibracije tako zamišljene svesti. Katkad da ide i ispred nje, otvarajući polje za poetsku igru i univerzalne iskaze. I roman je, neminovno, klizio u tragediju.
 
Treba se podsetiti: o tragičnosti ljudskog postojanja pisali su i S. Beket ("Čekajući Godoa") i Ž. P. Sartr ("Đavo i gospod bog") približno u isto vreme, svaki na svoj način. Prvi s nešto reskog humora, jer bi bez tog elementa delo bilo nečitljivo, a drugi podsmehujući se apsolutu istorije koji je, svejedno, gutao i samo delo i brižljivo zasnovan filozofski sistem.
 
Podsećanje ne umanjuje poetske domete Selimovićevog romana, niti njegovu filozofsku dubinu. Samo, s tim kvalitetom lakše se (književno) diše. Ovako, Selimovićev roman je ostao težak, smrtno ozbiljan. Moglo je više da se postigne.
 
U romanu postoji jedna slika — metafora, koja posredno otkriva poziciju glavnog junaka Ahmeda Nurudina. Kako je reč o samosvesnom pripovedaču, usredsređenom na zapisivanje događaja i kontrolu zapisanog, za koga je pisanje "suđenje" i "isleđenje": "a sve sam ja na tom suđenju, i sudija i svjedok i tuženi", ta slika dobija na ubedljivosti. Opisujući rečicu koja protiče pored Tekije, Ahmed Nurudin kaže: "Riječica je slična meni... radovao sam se kad je nabujala... i potekla slobodno. A znao sam da samo ukroćena melje žito". Reči "radovao sam se" i "znao sam", osećanje i razum su dve suprotne strane, dva pola između kojih sudbina tka svoju priču. Samo, kako je o čoveku reč, ne sme se zaboraviti jedno i presudno: čovek ima pravo na izbor.
 
Ahmed Nurudin čini izbor, samo sa stanovišta utvrđenih vrednosti uvek pogrešan. Umesto ljubavi i ostanka u selu, odlazak u grad i u rat. Umesto Ishaka (misao o slobodi) i prijateljstva prema Hasanu, ostanak u zlom okruženju i izdaju. Ono dublje u strukturi njegovog bića što je izvor njegove tragične krivice, što ga vuče ka tamnini i smrti, posejano je u njegovom činjenju na mnogim stranicama romana "Derviš i smrt". Izdaja i osveta su posledice tako zamišljenog lika, on je čovek straha i tamne misli.
 
Dogmatsko mišljenje koje je usvojio u školi, svakako nije na poslednjem mestu ("Putevi vere su široki, na njima ima mesta za sve"). Ali mišljenje je nešto što se uči, nešto što dolazi spolja pa se u graničnim trenucima može i odbaciti. Ljubav je slepa sila, ne može se kontrolisati, bliska je posedovanju i definitivno odnosi prevagu. Ono što se jako voli, to se i brani. Ahmed Nurudin nema dovoljno ljubavi za druge (ostavio je devojku, plaši se da zagrli oca), neka frustracija koči njegova osećanja. Tu na scenu stupa analiza i samoanaliza i razum trijumfuje. I u tome su koreni njegove tragedije.
 
Roman ima svoj predtekst u stvarnosti, u ličnom događaju koji je Selimović, kako kaže u "Sjećanjima", nosio kao "živu ranu" celog života. Naime, piščevog brata, partizanskog oficira, streljala je nova vlast u tek oslobođenoj Tuzli. Misao o nevino pogubljenom bratu, i to od "svojih", Selimović nije mogao ni da oprosti ni da zaboravi. Pogotovu ako se zna da je i sam pisac pripadao toj vlasti (bio je politički komesar "Majevičkog partizanskog odreda"). Sve se steklo za veliku knjigu o stvarnosti novog doba koje je nastajalo, tu su bili i talenat, i događaji, i književna sredstva. Pa ipak, ta knjiga je izostala.
 
Nova vlast "čistila" je svoje redove. Među onima koji su uspostavljali novu, revolucionarnu "pravdu", bilo je i ljudi male svesti. Užas nastaje kad se glupacima ili koristoljupcima da ogromna moć nad drugima. Tu spasa nema. U romanu, Selimović je pronašao razlog etičke prirode: brat Ahmeda Nurudina, Harun, video je presudu čoveku kome nije ni suđeno, presudu napisanu unapred. A sve to rađeno je da se zaštiti sistem. Ovde je presudno: nova vlast, zamišljena da čini dobro, počinjala je ubistvima i zlom.
 
U "Sjećanjima" Selimović kaže kako bi ga pisanje o stvarnom događaju, ubistvu nevinog brata, odvuklo u pamflet, jer je bol bila isuviše velika. Ipak, to njegovo svedočenje, u svetlu činjenica, nije baš ubedljivo. U novoj vlasti koja se utvrđivala, bio je ugledni profesor, pa direktor "Bosna-filma", a onda predsednik Saveza pisaca Jugoslavije. Prve knjige su mu od tadašnje kritike bile zapažene. Književnu slavu nije imao. U to vreme, ipak, ne bira se na takvu funkciju bilo ko, nego "provereni". Bilo je to i ispravljanje nepravde od strane sistema, ali i način da se privuku sumnjalice. Da im oštrica pravednog gneva otupi. Nova vlast se osiguravala svim sredstvima koja su joj bila na raspolaganju. I Selimović je bio obasut nagradama i počastima.
 
Treba zamisliti kako bi izgledao "Derviš i smrt" sa tematikom iz druge polovine 20. veka: mnogi bi se u likovima, sigurno, prepoznali. Ta knjiga bi bila toliko drugačija od tekuće matice, od svega što su Ćosić i Isaković bili već napisali. Ona bi nosila drugu istinu, nešto sasvim drugo od onog što je već proklamovano. Ovako, smeštena u 18. vek, bila je knjiga o drugom vremenu. Kao takva, uz dobra objašnjenja, mogla se čak i koristiti.
 
Roman "Derviš i smrt" sa savremenom tematikom u to vreme i asocijacijom na stvarni događaj iz piščevog života, nije moguće ni zamisliti. Bilo bi to delo još jednog disidenta kao što su Solženjicin, Vojnovič, da ne pominjemo Šalamova, kojima nije bilo potrebno tematsko izmeštanje u neko prošlo vreme i koji su o svom vremenu pisali onako kako jeste, bez pogodbi ili ustupaka. Ovako, nastao je jedan roman u evropskim književnostima dominantne tematike, ali bez prave oštrice i suštinskog pomaka u pravcu novog. Roman stilski doveden do perfekcije, ali daleko od stvarnosti koja je njenog tvorca okruživala.
 
Tragedija, tragička krivica, duge psihološke analize, sve su to sredstva izražavanja zanimljiva za književnosti nastale u totalitarnim režimima, gde je roman "Derviš i smrt" imao najviše odjeka (ruska književnost).
 
Roman je ostao, zapravo, u tradiciji srpskog romana koristeći već osvojena sredstva, sa ponekom inovacijom (recimo u dijalogu), u već prepoznatljivom ambijentu (Andrićevo pripovedaštvo) i na formalnom planu nije mogao da zasmeta ali ni da iskorači u suštinski novo. Mogao je, dakle, da bude od kritike i publike prihvaćen.
 
Tako je u srpskoj književnosti propuštena još jedna mogućnost, a stvarnost druge polovine 20. veka nije ni okrznuta. Dogmi o čijem je tragičnom dejstvu na ljudsku prirodu pisao, sam pisac nije umakao. Razum je odneo prevagu nad osećanjem, račun takve pogodbe platilo je književno delo, koje je moglo da bude istinski iskorak u novo. I osvajanje prave slobode potrebne svakom, a posebno tom vremenu.
 

"ZLATNO RUNO" UMESTO SAGE O SOCIJALIZMU
 
Specifičan je i čudan slučaj Borislava Pekića i njegovog opusa u okviru ovog razmatranja — on nije napisao knjigu o drugoj polovini 20. veka. Nije napisao knjigu o društvu u kome je (i kako?) živeo. Umesto velikog romana, evropskog romana o vremenu koje ga je "ranilo", tek samo okrajci ili memoarska proza. A imao je sve razloge i talenta da je napiše.

Napisao je "Zlatno runo", veliki roman u sedam tomova, o Cincarima; tu temu je pokušao da podigne na evropski nivo. Napisao je "Hodočašće Arsenija Njegovana", "Vreme čuda", "Kako upokojiti vampira", "Sokratovu odbranu". Knjiga sa društvenom tematikom nedostaje.
 
Kao zagovornik slobode misli i izražavanja, zbog pokušaja organizovanja omladine u demokratsku političku organizaciju, osuđen je od strane vlasti na osam godina robije, koje je proveo u niškom zatvoru. Sećanje na to vreme opisaće u memoarskoj prozi "Godine koje su pojeli skakavci". Zatim je 25 godina živeo u Londonu, ali je povremeno dolazio u Beograd. Njegove knjige su redovno izlazile kod najvećih izdavačkih kuća, za "Hodočašće Arsenija Njegovana" dobio je 1970. NIN-ovu nagradu. Sistem ga nije voleo, nije bio njegov pisac, ali ga je objavljivao! Borislav Pekić nije bio disident! To je čudno. Odgovor je, koliko tačan, toliko (za njega) i nemilosrdan: Borislav Pekić kao pisac sistemu nije smetao. Nije ga analizirao, ni izrekao nijednu dublju istinu o njemu, nije dao pravu sliku njegovog lica. Sve posredno, ponešto, u delovima, o drugima, o prošlosti, o večnim temama. Lice stvarnosti naroda kome je pripadao kao da ga nije interesovalo.
 
Radi istinitosti, mora se kazati i to: on tu stvarnost nije ni poznavao.
 
Nikad nije radio u nekoj izdavačkoj kući ili preduzeću da bi znao kako to funkcioniše, nije ga interesovala nova svest koja je nastajala da bi mogao da govori o tamnim stranama te svesti, o duhovnoj i fizičkoj presiji koju je sistem vršio nad pojedincem. Ne može se stvarnost upoznati iz voza ili sa aerodroma! Mora se biti u njoj. Otuda toliko konstrukcije u njegovim romanima, konstrukcije na granici verovatnog.

Maliciozni čitalac iz današnje perspektive mogao bi da kaže: "pa ovu knjigu mogao bi da napiše i Dobrica Ćosić, s malo više napora". Razlike su jasne i u postupku i u metodu, ali ih u krajnjem rezultatu nema.
 
Napisati knjigu o strasti posedovanja (ili korenima posedovanja) i objaviti 1970, znači u najmanju ruku ići ukorak sa sistemom. Moglo je, kod najtvrdokornijih, da se kaže: Pa tu je sve jasno, eto šta je kočnica u izgradnji socijalističkog morala! Sve se okreće oko imati — nemati. Tvrdokorna strast sticanja kad dobije oblike manije izobličuje ljudsku svest, ona je zlo koje treba uništiti. Kako onda afirmisati društvenu svojinu naspram privatne ako su koreni ove druge tako duboki? Čovek je egoista, što je duboko istinito, kako ga učiniti društvenim bićem, kako iskoreniti tu strast sticanja za sebe? Sledeći korak bila je društvenost, izgradnja kolektiva. Užasno poništavanje ličnosti, utapanje u prosek. Gubljenje identiteta.
 
Jer, Arsenije Njegovan je ličnost, pa makar i naopaka. Ličnost po toj strasti koja ga izdvaja. I po neznanju šta mu se dešava, takođe. Njegova strast uništava druge jer je lišena humaniteta, gubi iz vida ljudskost. Kao sve što je preterano. Ali nije jedan od mnogih, jednakih. Nije samo broj.
 
Ni druge Pekićeve knjige nisu bitnije narušile mir uspostavljen na liniji književnost — vlast, niti bile otkrivalačke, nove. Pratili su ih zajedljivi komentari: on piše mnogo, preterano su duge. Borislav Pekić je osluškivao šum vremena ali nikad nije uspeo da bude njegov glasnogovornik, nemilosrdan analitičar koji će izreći istinu do kraja. Totalitarizam ga je gušio, uzeo mu najbolje godine života, ali ga on nije prozreo na način kako su to uradili ruski pisci disidenti. U romanu "Kako upokojiti vampira", umesto domaće teme — strana, nacizam i njegovo pogubno delovanje na ljudsku svest. Visoka artificijelnost tog romana nije iskupljenje za nedostatak sluha za domaću stvarnost. Tako je Pekić ostao veliki evropski pisac bez knjige o vremenu u kome je živeo.


DANILO KIŠ ili PROTIV OPSKURANTIZMA
 
U opusu Danila Kiša, u polemičkoj knjizi "Čas anatomije", postoji poglavlje naslovljeno: Protiv opskurantizma. I zaista, kad se pročita sve što je ovaj pisac napisao ("Ja ne pišem Sabrana dela, ja pišem svoja odabrana dela", voleo je u šali da kaže, ali i ozbiljno), taj naslov se nameće kao dominantan, kao putokaz koji, ako ga čitalac prati, neće zalutati u šumi likova i činjenica.
 
I sam Kišov život pruža obilje materijala za dobru priču. Prvo poreklo: polovinu Crnogorac, četvrtinu Mađar i četvrtinu Jevrejin. U sredini gde nacionalizmi tinjaju prostora za nesporazume na pretek. Završen filološki fakultet, znalac jezika, prevodilac sa francuskog, mađarskog, ruskog. Teorijsko znanje iz književnosti veliko.
 
Tema njegovog remek-dela "Grobnica za Borisa Davidoviča", sasvim je u duhu ove sintagme, ona je njen krajnji proizvod: "žrtva suočena sa slepim silama nasilja". Slepe sile nasilja su dva dominantna sistema 20. veka: nacizam i staljinizam. Čovek je igračka u rukama ova dva totalitarizma. Prvi je Kišu ubio oca, a drugi ga naveo na put seljakanja na relaciji Pariz — Beograd i u permanentan sukob sa "zaštitnicima" jezika na kome je pisao, sukob koji traje i danas.
 
1.
Već u prvim, početničkim knjigama, "Rani jadi", "Psalam 44", "Mansarda", pored nezaobilaznih lirskih tonova, preovlađuje sociopsihološki pristup oblikovanju pripovedačke građe, pojačano interesovanje za društvene odnose i, naročito, proveru detalja, njihovu motivacijsku ubedljivost, i dokument. To interesovanje će u Kišovom delu tih sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, u romanima "Bašta, pepeo" i "Peščanik", sve više dobijati na značaju, kao i svest (pripovedačeva) o pripovedanom kao delu samog teksta. Uporedo sa dominantnom strujom u srpskoj književnosti, stvarnosnom prozom, nastajala je druga, dokumentarna.

"Danas se više čitaju sećanja i memoari generala nego priče i romani u kojima pisac mora da izmišlja stvarnost", pisao je Kiš u esejističkim tekstovima "Po-etika knjiga prva" i "Po-etika knjiga druga". Prva, stvarnosna, zasnivala se na jeziku i patrijarhalno-mitskoj svesti, druga, dokumentarna, na dokumentu (izmišljenom ili stvarnom), na tekstu. I "sukob" te dve koncepcije bio je neminovan.
 
2.
Stvarnosna proza učvrstila se kao škola sedamdesetih godina i brojnošću tekstova i pisaca suvereno je vladala i u osmoj deceniji, ne donevši željene rezultate, ograničena sredstvima i tematikom, sve dublje tonući u klišee i ponavljanja. Lokalne boje, već napuštene i u drugim književnostima, nije uspevala da se oslobodi niti da je podigne na univerzalnu ravan. Smena je bila neminovna, a promenio se i senzibilitet čitalaca. Tu prazninu popunila je dokumentarna proza i delimično fantastika. Kiš je 1976. štampao "Grobnicu za Borisa Davidoviča", knjigu pripovedaka u kojoj su crte nove škole bile jasno izražene i naglašene. Lokalnu boju i tematiku zamenila je evropska, vladajuća: totalitarizmi i njihov pogubni uticaj na pojedince. Čovek kao igračka u rukama moćnika, nosilaca sistema. Književni jezik bio je dovoljan da izrazi taj svet u kome je sagorevala ne samo duša već i telo. Kišu je zamereno kako ne zna srpski jezik, dijalekte, kako se previše služi izrazima iz stranih jezika, citatima, zamerena mu je eruditnost, najvažnija odlika njegovog dela. Citatnost mu je čak pripisana kao prepisivanje. Morao je da brani svoju poetiku polemičkom knjigom "Čas anatomije". Dokument, međutim, kao moćno književno sredstvo niko više nije mogao da ospori.
 
3.
Književna kritika zamerala je Kišu što su njegovi književni junaci uglavnom Jevreji (u "Grobnici za Borisa Davidoviča" Boris Davidovič Novski, u "Peščaniku" Eduard Sam), da tim izborom izneverava tle na kome je ponikao, i odrastao, da podcenjuje sredinu u kojoj živi (čitalačku publiku na jeziku na kome piše), da mu je judaizam na prvom mestu, te da, najzad, brojnošću citata omalovažava srpsku književnost. Judaizam je za Kiša, kako sam kaže, bio samo "sredstvo oneobičavanja", a odgovarao je i "procentualno učešću Jevreja u oktobarskoj revoluciji (16,6%)". Što se tiče pripadnosti svog opusa, isticao je da je to književnost jezika na kome piše, ali shvaćena kao srednjeevropska književnost, koja je bila njegov istinski književni zavičaj ("Evropski krug kredom: Bukovina — Poljska — Irska — Španija — Francuska — Rusija, a u vremenu jedna vertikala od nekih šest vekova"). Sebe je video kao evropskog pisca, što je još više produbilo jaz između njega i njegovog dela s jedne, i pisaca stvarnosne proze s druge strane. Kiš je izbegavao prezimena na -ić: u "Enciklopediji mrtvih", glavni junak ima samo inicijale: M. Đ. Sve to, iz ove vremenske perspektive, nije bilo slučajno.
 
4.
Teorijska ravan, to "novo" što je Kiš uneo u srpsku književnost, bila je samo paravan iza koga je stojao dublji (i nepomirljiviji) sukob, ideološki, jer nove forme u umetnosti prethode promeni sistema, nagoveštavaju ga i traže način da izraze novi senzibilitet koji se rađa na ruševinama starog. Okoštale forme koje prate stari sistem još su jake a njihovi nosioci u novom vide pretnju i gubitak pozicije vlasti, kako na duhovnom tako i na fizičkom planu. "Sada mene optužuju da 'koljem' to jadno jagnje staljinizma koje je već zaklano", pisao je Kiš navodeći jedan od razloga napada na njegovu knjigu "Grobnicu za Borisa Davidoviča", a u stvari glavni. Književna praksa, a ni tadašnja kritika, nisu mu mogle oprostiti što, činjenicom i dokumentom, razotkriva onaj drugi apsolutizam: staljinistički. Dok je pisao o nacizmu, bilo je sve u redu. "Nisam mogao, po principu slepe mrlje, da previdim taj drugi apsolutizam", branio je Kiš svoju knjigu i pravo pisca da progovori i o drugačijem zlu. Nevolja je bila u tome što je takav sistem u našoj zemlji (i književnosti) bio na sceni. A dirnuti u društveni sistem, makar samo i posredno, makar i asocijativno, bilo je neoprostivo i "rat" je počeo.
 
5.
Treba reći odmah: Kiš nije napisao knjigu o našoj stvarnosti druge polovine 20. veka, "prevideo" je, po principu "slepe mrlje", despotiju koja se ostvarivala vrlo perfidno pred njegovim očima. Jer slobode ima ili je nema. Drugim rečima, nema polovične slobode. Jer, iza proklamovanog samoupravljanja, prava radnika i neznatne privatne svojine, krila se neokrnjena moć Jednog, vođe nacija. Čak je postojao i zakon o zaštiti imena i lika... te najzad, i famozni član 133. u Zakonu, koji je jasno ograničavao slobodu izgovorene reči i štampe. Ne bi Kiš ni mogao da napiše takvu knjigu bez posledica. Na to jasno ukazuje i njegov životni put.

6.
Kiš nije nikada bio disident. Naprotiv. Dobio je sve književne nagrade kao i Pekić i toliki drugi. Bio je lektor za srpski jezik u Strazburu i Bordou. Izvesno vreme proživeo je u Parizu, gde radi na prevođenju svojih dela, neometan. Kažu, živeo je siromašno, ali koliko srpskih pisaca danas može da priušti sebi to zadovoljstvo da ode do Pariza, a kamoli da živi u njemu!? Drugo, na ugledno mesto na stranom univerzitetu, gde reprezentuje srpsku književnost, ne postavlja se bilo ko, a posebno ne bez znanja vlasti, prosvetnih vlasti, u tom vremenu, možda, "najbudnijih"! Morao je da prođe silne komisije i kontrole, uglavnom ideološke. Treće, za njegovu sudbinu interesovao se M. Krleža, koji je u književnim i vanknjiževnim sporovima često imao ulogu presuditelja. Najzad, Kiš je i najmanju negativnu opasku o svom delu znao da podigne na nivo književnog događaja i da protivnika "uguši" svojom erudicijom, čak i kad nije bio u pravu. Listovi i časopisi neštedimice su mu davali prostor za njegove polemike. Ipak, knjigu o stvarnosti u zemlji iz koje je potekao i na čijem je jeziku pisao, nije napisao. Kako nije video despotiju u čijoj su funkciji bili svi segmenti društva, ogoljenu moć Jednog, čija je reč odlučivala o sudbini svakog pojedinca na ovaj ili neki drugi način, ostaje nepristrasnim istraživačima da ispitaju i ocene. To pitanje ima značaja za njegov književni opus kao i za mesto koje u srpskoj književnosti druge polovine 20. veka zauzima.


VOĐA NACIJA NA VRHUNCU MOĆI I SRPSKA KNJIŽEVNOST
 
Iza Njega je ostao pokret nesvrstanih, politika miroljubive koegzistencije i veliki ugled borca za mir u svetskoj zajednici, a na unutrašnjem planu obračun sa nacionalizmom u Hrvatskoj i Srbiji i, konačno, Ustav iz 1974, koji je ozvaničio samoupravljanje i razbio srpsku državu ne donevši radnicima nikakav boljitak, a jugoslovenskoj zajednici i Srbiji pogotovu. Jugoslavija, kada se činila najjačom, upravo je bila na umoru. Zadah raspadanja već se osećao u osnaženim republičkim rukovodstvima, a parola — sve je vrvelo od parola — "Čuvajte bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svoga", vešto je prikrivala već povađene noževe. Umiranje će potrajati još jednu deceniju posle Njegove smrti, sporo i mučno, onako kako je i počelo: u laži, ognju i krvi. Ali sledbenici, navikli na moć i udobne fotelje, po njegovoj zamisli stvoriće Predsedništvo, svaki po godinu dana biće predsednik, pod parolom: "I posle Tita — Tito", najmonstruoznijom parolom od koje se čoveku diže kosa na glavi. Da mrtvac vlada nad živima, toga nema ni u najfantastičnijoj fantastici. Moć sa vrha reflektovala se na niže strukture, do predsednika opština i njihovih direktora. Ti mali tirani, strašniji i od Njega samog, jer su bili tu, na dohvat ruku. Bili su istinski vlasnici "mrtvih duša" obeznanjenog i zaludelog naroda. Mogli su da čine šta hoće. I naravno, kad se buka stišala, cenu tog letargičnog pira platio je narod sam.

Bila je to vidljiva površina, te proslave, parade, štafete, pisma podrške kolektiva najbeznačajnijoj ideji vlasti, to sramno ulagivanje zarad pukog preživljavanja, zarad stepenice više u hijerarhiji, sve je to bilo u narodu, u najtamnijim naslagama nagona svakog pojedinca. Vođa i vlast su samo usmerili te tamne nagone u svoju korist, i u tome je njihovo najveće beščašće. Istina se krila u nemoći svakog pojedinca da ovlada svojom slobodom i usmeri je na dobrobit svih. Stalno bombardovan lažima o velikim pobedama u izgradnji novog društva i novog čoveka, gubeći osećaj za realnost, poistovećivao se s njim, u strahu od pomisli da mu je život loš, da samo preživljava, gajio je tanku nadu da će, ipak, biti bolje, samo nije znao kada, niti šta sprečava to bolje da počne već sutra. Veliki mag znao je odgovor: birokratija. To su oni između njega i naroda. A nije rekao da je tu birokratiju stvorio baš on da bi lakše vladao njima, tim narodom koji je hteo da usreći. Jer, birokratija je oponašala njega, samo njega, stamenog, čvrstog, osmehnutog. I začarano kolo vrtelo se u krug, s njim na čelu, ili u sredini. Gospodar igre bio je on, Jedan, Jedini. Drugu misao niko nije smeo ni da pomisli.

Bila je kasna jesen njegovog života, ta osma decenija dvadesetog veka, poneki, vispreniji, slutili su već mraz, bio je već avet što tumara pustim odajama dvora, zazirući od svakog, ali njegova će reč još uvek biti odlučujuća i poslednja. Biće tako i u devetoj deceniji, kad ga među živima više ne bude bilo, biće prisutan na svakoj sednici, svakoj konferenciji, čak će primati i delegacije, reke hodočasnika obilaziće kamen u kome su njegovi zemni ostaci, klanjaće se kamenu, zaklinjati na vernost. "Pametni" su obilazili kamen, smerno iskazivali tugu da Čuvari kamena primete. Posle su "prali ruke", pravili se kao da ništa nije bilo. Pisci su to znali, morali su da znaju! Da razotkriju laž. Koliko su u tome uspeli, tolika je i vrednost njihovog dela. I to je jedno od najvažnijih merila. Ako ne i najvažnije.

Treba pogledati književnu kartu te osme decenije prošlog veka, pa izvesti pravilan zaključak. Da nije bilo već spominjane afere oko Kišove "Grobnice za Borisa Davidoviča" i NIN-ove nagrade za roman godine Mirku Kovaču za "Vrata od utrobe" 1978, slobodno bi se moglo reći da je za srpsku književnost na relaciji književno delo — životna stvarnost, ta decenija potpuno izgubljena. Borislav Pekić dobija nagradu za "Hodočašće Arsenija Njegovana" 1970, Miloš Crnjanski za "Roman o Londonu" 1971, Danilo Kiš za "Peščanik" 1972. (koju je, posle napada na "Grobnicu za B. D." vratio), do romana "Ratna sreća" Mihajla Lalića, "Dom, sve dalji" Petka Vojnić Purčara,"Prijatelji" Slobodana Selenića, dela koja su danas petorazredna književna činjenica i koja retko ko spominje a još manje čita. Udeo književne (i političke) vlasti bio je neosporan. Ni najbolji Pekićev, Crnjanskov ili Kišov roman sistemu nisu mogli da naškode, čak ni da ga dotaknu. Pekić ispisuje priču o pogubnoj strasti posedovanja, Crnjanski o užasu izbeglištva, Kiš o totalitarizmu, ali u nacističkoj Nemačkoj! Iako značajne umetničke vrednosti, ta dela su, makar posredno, davala za pravo onom što se u zemlji događa i tron neprikosnovenog vođe nije ni okrznut, a kamoli uzdrman. Naši najbolji pisci su se bavili večnim temama, uživali u stečenoj slavi, često najotvorenije služeći toj vlasti. Za to vreme mnoge njihove kolege iz istočnog lagera, gde je vladao duh staljinizma, dobijali su voznu kartu u jednom pravcu, na zapad, i zbog svojih knjiga postajali izgnanici, disidenti.
 

POČETAK KRAJA
 
Sedma decenija dvadesetog veka u svetskoj književnosti bila je u znaku dva pisca: Beketa i Borhesa. Njihov uspon počeo je mnogo ranije, ali su njihova dela u ovoj deceniji postala dominantna. Bio je to kraj modernizma, visokog modernizma, kako u svetskoj tako i u našoj književnosti (mada ima teoretičara koji misle kako ni modernizam nije doveden do kraja, niti su napisana dela posle kojih bi se moglo kazati kako je takav oblikovni postupak završen). U svakom slučaju, oni stoje na završetku jedne i početku druge epohe, ili kako je Džon Bart tu drugu epohu duhovito nazvao "Književnost iscrpljenih mogućnosti" u istoimenom tekstu ("Savremenik", maj 1977, izdanje Slovo ljubve, Beograd). I zaista, u Borhesovom delu akcenat je stavljen na tekst, u Beketovom na jezik. Suprotstavljenost i zaoštrenost njihovih poetika iznela je na svetlost neospornu činjenicu: posle njih u književnosti ništa više nije moglo biti kao ranije. Književnost je bila tu, završena. Pitanje je bilo šta i kako pisati dalje.
 
Ta nova dostignuća dala su najbolje razultate u zapadnim književnostima, pre svega američkoj. Iz takvih razmišljanja izraslo je niz pripovedača: Tomas Pinčon, Donald Bartelmi, Robert Kuver, Džon Bart, čija dela znače razliku prema prethodnom modernizmu. Nije odbačen ni realizam nazvan "prljavi realizam", samo koliko drugačiji od klasičnog! I koji s njim ima veze samo po nazivu. Rejmond Karver, najznačajniji predstavnik te škole, u svojim kratkim pričama prikazuje bedu američke svakodnevice, tzv. američkog sna. Otvorenost za pripovedačke postupke, ali sa naglašenom svešću o književnosti, pokazala je tako da je književnost možda napisana, završena, ali stalno prisutna. Moglo se dakle, početi iznova.

Književnosti u zemljama tzv. realnog socijalizma baštinile su nova dostignuća, ali šturo, površno, i bez velikih umetničkih rezultata. Težina životne stvarnosti nije im davala mogućnosti da se šire razmahnu n upuste u slična razmatranja. Na sceni je bio dogmatizam i stalna presija vlasti, pa i borba za goli opstanak pisaca. Prodor u novo zahtevao je drugačiju društvenu klimu, pa su pisci u tim književnostima reagovali svojim delima na stalno prisutno zlo: totalitarnu svest. Tako je nastao pojam "književnost u egzilu", a dela ovih pisaca uticala su i na promenu stvarnosti u zemljama iz kojih su dolazili.


Miroljub Milanović | Nova Altera
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #5 poslato: April 21, 2013, 02:26:52 am »

*
Kraj knjige "PISCI OTPORA" Miroljuba Milanovića


O SMISLU ŽIVOTA U DELIMA PISACA OTPORA





SKICA ZA OGLED
 
U delima pisaca otpora misao o bogu zauzima značajno, a ponekad i presudno mesto. Ta misao je često neraskidiva od samog dela, ali je različito interpretirana. Kako je reč o piscima iz istočnog, pravoslavnog hrišćanstva, razlike prema zapadnim su značajne i uočljive.

"Ja prihvatam boga, i ne samo rado, nego još i više"... "nego ovaj svet što ga je on stvorio ne prihvatam, niti mogu pristati da ga prihvatim"[1], kaže Ivan Karamazov bratu Aljoši. Navodi i razlog: suprotnosti između zamisli i realizacije, raskorak između reči i dela. Iz ovoga sledi sledeće: ako prihvata boga ali negira njegovo delo, Ivan negira i smisao života oličen u bogu. Apsurd je rođen. Pitanje je koliko se u njemu može izdržati.

Skoro vek kasnije, ali sada teže, neljudskije i bez nade, opet Sibir, ledeni Sibir! Gradi se nekakva zgrada, i to na minus dvadeset sedam celzijusovih, za koga, zašta, to ni naručilac ne zna, a ne zna se, bogme, ni ko je on. Zar majka Rusija tako postupa prema svojoj deci? Umesto napretka i lepšeg života, led i smrzavanje!? Ivan Denisovič Šuhov, visoko na prični, izračunava bilans tog "Jednog dana". Slučajno pominje boga.

Tu reč je čuo baptista Aljoška (on inače, stalno čita Bibliju), i kaže Ivanu:

"Eto, vidite, Ivane Denisiču, da vam duša vaša teži bogu da se moli. Što joj ne pustite na volju, a?"

"Zato, Aljoška, što te molitve, isto kao i molbe, ili ne dođu, ili 'žao nam je, ali se odbija'."[2]

Za Aljošku, razlog je jasan, ali prizeman, banalan. Po njemu, treba verovati radi vere, a što su molbe neuslišene, treba verovati još više.

Aljoški Ivan Denisovič još kaže:

"Aljoša, nisam ja protiv boga, razumeš. Verujem ja rado u boga. Samo, eto, ne verujem u raj i pakao.

Zašto nas smatrate za budale, pa nam proturate raj i pakao? Eto šta mi se ne sviđa."[3]

Aleksandar Soljženicin koji je preživeo logor, kroz usta Ivana Denisoviča negira samo biblijsku sliku raja i pakla. Pakao je ovde, na zemlji, a raj je moguća nagrada koja kroz patnju treba da se zasluži. Pitanje je: zašto kroz patnju? I konačno: kakva je i čemu služi ta nagrada?

Ako je pakao već ostvaren na zemlji, a raj sumnjiva nagrada, onda je opasno poljuljana i vera u boga. Pitanje je neizbežno: zašto bog sve to dozvoljava?

I onda je nađeno rešenje. Neko mora da se žrtvuje za ljude, da olakša njihove muke.

Bog uzima ljudsko obličje, proživljava sve što i običan čovek, i na kraju, da bi iskupio njihove grehe, podnosi žrtvu. Hrist čini taj podvig iz ljubavi prema ljudima. Tako stoji u Bibliji.

Kod Bulgakova, Hrist ustaje protiv apsolutne (rimske) vlasti. Za obične smrtnike kakav je Pilat, taj prestup je neoprostiv. Ali Hristova ljubav preobraziće ovog tipičnog činovnika. Ljubav je sila koja pobeđuje.

I Vojnovičev Ivan Čonkin, negde u Americi, pošto se oslobodio generala i najzad skućio, moli se u crkvi a ne zna da li je pravoslavna, katolička, protestantska ili baptistička. Konačno, to nije ni važno. Sve njegove misli upućene su bogu.

U romanima Miroslava Lukića uočljiva je misao o Bogočoveku. Čovek je doživeo pad onog trenutka kada se, usled prisile ideologije, udaljio od boga. Sledio je moralni pad i posrnuće. Zavladao je apsurd.

Sve ove faze: od misli o bogu koji ljude kažnjava za njihove grehe, preko sina božjeg koji se žrtvovao za njih do boga stvaraoca, prošao je Aleksandar Lukić u svojim poemama, ističući poslednju osobinu kao najveću: stvaralaštvo. Deo te osobine bog je dao i čoveku odškrinuvši mu vrata iza kojih se nalazi čista svetlost i lepota. Ali da bi došao do stvaralaštva, čovek mora da se oslobodi svega niskog i prizemnog. Mora biti čist, sav predat duhovnom. Tako će steći i večni život.


28.05.2012.


REČ NA KRAJU
 
Ova knjiga predstavlja zbir kritika i prikaza o delima i piscima koji su već ostavili dubok trag u svetskoj književnosti XX veka ili su na putu da to učine, knjige dakle, koje tek čekaju svoje čitaoce. Tokom vremena tema se nekako sama od sebe uobličila, pomerajući sve više naglasak na duhovnom. Drugim rečima, zvezda vodilja sama se ukazala trošnom ljudskom biću u kome je skrivena tinjala dobra namera. Šta reći, nego: dar proviđenja.

Treba kazati: birani su paradigmatični primeri. Pisci i dela analizirani u ovoj knjizi stoje u osnovi njenog naslova Pisci otpora. Oni su u tom znaku sasvim, i životom i delom. Da li je izbor mogao (ili morao) da bude širi? Sigurno je mogao, ali i ovakav, sasvim služi svojoj nameni. Bilo je pisaca čija pojedina dela nalaze mesto među Piscima otpora, ali samo delimično. Drugim rečima, ova knjiga nije pregled, a još manje istorija pisaca otpora. Za takvo delo potrebno je mnogo autora, mnogo prostora, mnogo vremena. Najzad, možda je i nemoguća.

Uporni, dakle pravi čitalac, neće moći da pređe olako preko pitanja: zašto baš pisci otpora u zemljama socijalizma? Zar u XX veku nije bilo totalitarnih sistema isto tako krvavih kao što su bili u zemljama istočne Evrope i najvećeg dela Azije? Odgovor je jedan: socijalizam je bio nada čovečanstva, mnogo je žrtvi i vremena u tu ideju uloženo a završila je u vlasti jednog čoveka, kultu ličnosti, staljinizmu. Drugi totalitarizmi bili su idejno mrtvi još u začetku. Istina, ostavili su za sobom krvav trag i mnogo žrtvi, ali čovečanstvo se od njih oporavilo.

Možda će neko postaviti pitanje zašto su se u knjizi našli tekstovi o Dostojevskom, i to još na njenom početku, kad njegovo delo pripada XIX veku? Zaista, vremenski, njegovo delo ne pripada Piscima otpora, ali teško je naći pisca koji se, vek ranije, sa većom upornošću bavio problemom izgradnje novog društva i sa većom strašću ukazivao na prepreke koje na tom putu očekuju čovečanstvo. Ne progovoriti o njemu, o prozi otpora u njegovom delu, znači zapostaviti korene. Bez tih tekstova, ova knjiga bi sigurno bila nepotpuna.

Najzad, svi ovi pisci i njihova dela teže duhovnom. Gruba materijalnost im smeta, naročito ako se iznad nje ne nazire duhovnost šire shvaćena od religije ili bilo koje ideologije. Duhovnost kao najveća sila sposobna da preobrazi pojedinca ali i čovečanstvo. Njena snaga je život pretočena u lik i njegovu ljubav prema čoveku. Lik koga svako zna i u kome se ogleda ceo svet.


24.05.2012.

____________

[1] F. M. Dostojevski, Braća Karamazovi, Rad, Beograd 1968, 300.
[2] Aleksandar Solženjicin, Jedan dan Ivana Denisoviča, Paideia, Beograd 2008, 145.
[3] Isto, 147.


Zavetine
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6282



« Odgovor #6 poslato: Maj 04, 2013, 11:23:09 pm »

*

POSLERATNA SRPSKA PROZA I NJENI GLAVNI PREDSTAVNICI


Srpska književnost druge polovine dvadestog veka nastajala je u okvirima totalitarne svesti koju je diktirao socijalistički sistem. U redakcijama medija sedeli su režimu odani ljudi koji su budno pazili da se ne provuče neki tekst "stran našem, socijalističkom društvu" i nanese mu štetu. Sem urednika tu su bili još "poverljivi" zaduženi za bezbednost, tzv. kulturnjaci. Postojao je i zakon za sankcionisanje delikta mišljenja. Pa cenzura. I nadasve: autocenzura, kao najstrašniji oblik nasilja pisca nad samim sobom.
 
Sve je strogo kontrolisano, propuštano kroz ideološku prizmu, ceđeno, pa ono što bi ostalo stavljano u službu sistema. Ukalkulisana je čak i pojava "modernih", kao dokaz nepoverljivom Zapadu da se i kod nas, eto, poštuju pesničke slobode. Ali im je marginalizovan značaj: na sastancima redakcija oštro su kritikovani kao primeri zastranjivanja sa "pravog puta", t.j. generalne linije partije i vladajućeg socrealizma. Uostalom, nekoliko pesničkih zbirki sistemu nisu mogle ozbiljnije da naškode.
 
Glavnu maticu, udarnu u prozi, činili su pisci proizašli iz rata, naravno, na pobedničkoj strani: Oskar Davičo, Branko Ćopić, Mihajlo Lalić, i dva debitanta: D. Ćosić i A. Isaković. Naravno, o Crnjanskom, tih prvih poratnih godina kada su Oskar Davičo i Radovan Zogović slovili kao komesari koji određuju šta će biti objavljeno a šta ne, nije bilo ni pomena. On će kasnije biti "prihvaćen", iskorišćen pa marginalizovan. Sistem je mogao da bude miran. Dva debitanta u tih petnaestak godina (do pojave prvih priča Dragoslava Mihailovića), postaće korifeji nove književnosti, takozvane posleratne: Ćosić u romanu a Isaković u pripoveci. Tema im je minuli rat (drugi svetski) na našem prostoru viđen očima pobednika. Njihove knjige "Daleko je sunce" i "Velika deca" postaće obavezna školska lektira sa vaspitnom namenom. Određivale su i književni ukus, kako treba pisati. Visoke funkcije u partijskoj hijerarhiji doprinosile su njihovom ugledu, kao i književne nagrade dobijene nekoliko puta. Ipak, o vremenu u kome su živeli (promena društvenog sistema u socijalistički, proganjanje "neprijatelja naroda", prinudni otkupi, konfiskacije, obračuni sa neistomišljenicima, raspad porodica, robijašnice, i nadasve, lomljenje čovekove ličnosti i ograničavanje slobode) ni reči.
 
2.
Još je vreme kada ratna tema nije iscrpena, Ćosić piše "Deobe" a Isaković "Paprat i vatra", još je vreme kad su oba pisca na generalnoj liniji i visokim funkcijama, još je vreme kad u udžbenicima nacionalne književnosti dominira slika: Andrić, Tito, Ćosić, kao simbol neraskidive veze vlasti i te književnosti, kao nauk mladim generacijama (i piscima) kako se treba ponašati i pisati. Još je vreme nadanja i iščekivanja (mada su se dogodile dve krupne stvari: Informbiro 1948. i Brionski plenum 1966), konci vlasti se zatežu, ali nema odjeka, onog umetničkog, slobodarskog. Šta čekaju naši pisci, "probuđena svest naroda"? Dozvolu s najvišeg mesta za pisanje?! Ćosić piše "Bajku", tu knjigu o despotiji u nekoj dalekoj Kamoniji, "možda Kini?". Da je nastavio tim putem bio bi veliki pisac, ali on u sopstvenoj zemlji ne vidi ništa. Kako je i mogao kad je bio deo tog sistema, učestvovao u njegovoj izgradnji?! Da bude sam sebi opozicija!? I put nacionalnom mitu je otvoren.
 
3.
Ostaće za istoričare književnosti kao zadatak da ispitaju kako se sociološki pristup, prirodan otpor evidentnoj despotiji, izokrenuo u nacionalizam. Jer nije samo o Ćosiću reč, još je pisaca pošlo tim putem žrtvujući univerzalno lokalnom. Ćosić tada doživljava politički pad, izgovara reči koje se prenose od usta do usta, šapatom: "Ja ne služim jednom sistemu već epohi". Ali kako joj je služio? Lice sistema bilo je osvetljeno najjačom svetlošću, vođa nacija piše pisma hrvatskom pa srpskom rukovodstvu, mnoge fotelje ostaju bez vlasnika, čvrsta ruka postaje još čvršća, niko nije zadovoljan, niko spokojan. Šta radi tada Ćosić? Piše tetralogiju "Vreme smrti", dira u bolnu tačku jedne nacije, vraća se u prošlost. Postaje nacionalni bard, najpoznatiji srpski disident.
 
I slobodno šeta po prestonici!
 
4.
Ono što se događalo, ono što se videlo, ono što je bila običnost: vlast jednog čoveka dignutog na pijedestal boga, čvrsta hijerarhija, rast birokratije, promašene investicije i fabrike, prezaduženost zemlje, radničko upravljanje na papiru, neprekidno podilaženje "radnim masama" od strane vlasti, jednoumlje u najčistijem obliku, nemilosrdno sankcionisanje svake slobodne misli, tabu teme od kojih je ona o "genijalnom" vođi bila najnedodirljivija, laskanje i dodvoravanje sistemu, tonjenje naroda u tupost i letargiju, ostrašćenost prema "neprijateljima naroda", sužavanje čovekove ličnosti na puko preživljavanje, pozdravni govori i slavlja, to srpske pisce ćosićevsko-isakovićevskog duha i orijentacije ne dotiče.
 
5.
Mitizacija stvarnosti a posebno drugog svetskog rata, opšta je osobina srpske književnost do pojave stvarnosne proze. Mitski predložak je u osnovi proznih dela nastalih u tom periodu. Tako se Nikoletina Bursać iz Ćopićevih proza svodi na Don Kihota, Ćosićev Gvozden iz romana "Daleko je sunce" na biblijskog izdajnika, Lalićevi junaci svi su u okvirima mitske, plemenske heroike, slično je i sa prozom Oskara Daviča i Antonija Isakovića, do "Ahasfera" Radomira Konstantinovića.
 
Druga osobina je odsustvo humora (izuzev Ćopićevih pripovedaka), sva su ta dela na ivici patetike. O ironiji da i ne govorimo. Srpska književnost tog perioda nema svog Švejka, a nudio se. Ali to bi onda bio drugi ugao gledanja na tu stvarnost, a to srpski pisci ove orijentacije nisu sebi mogli da priušte iz pomenutih razloga. Nema ni prave tragedije, jer tragedija podrazumeva postojanje tragičke krivice. Tako se stalo na pola puta čak i u nameri koju je ta književnost sebi zadala.
 
6.
Ćosićevu sklonost ka epskom uobličavanju fabule i likova srpska književna kritika nazvala je "tolstojevskom". Time je i nesvesno ukazala na vezu između ruskog socrealizma i srpske književnosti tih prvih decenija posle drugog svetskog rata. Paralela se ovde čini umesnom. Ruski socrealizam zasnivao se na tolstojevskom mimezisu i teoriji odraza. Kao rodonačelnik te škole, Maksim Gorki je svakako imao na umu Lenjinov ogled "Lav Tolstoj kao ogledalo ruske revolucije".
 
Podržavan od sovjetske vlasti, ovaj pravac se brzo izrodio u površno prikazivanje ruske sovjetske stvarnosti i lakirovku. Doživeo je da njegovi najznačajniji autori: L. Leonov i M. Šolohov nadžive svoja dela. Šolohov je posle 1945. kod nas mnogo prevođen, zna se da je srpskim piscima bio uzor.
 
Zaboravlja se samo jedno: da je ruska književnost posle oktobarske revolucije imala i onu drugu liniju, proskribovanu i progonjenu: A. Platonova, M. Bulgakova, B. Piljnjaka i I. Bunjina (u egzilu). Solženjicin će doći kasnije. I Vojnovič. Srpska književnost posle 1945. nije imala ni jednog pisca takvog usmerenja.

7.
Učinak Ćosićeve i Isakovićeve proze na svest čitalačke publike može se meriti događajima koji su zadesili srpski narod pod kraj dvadesetog veka, dovevši ga na ivicu propasti. Sistematski je uništavano kritičko mišljenje generacija i nametana projektovana slika sveta jednog sistema kao najboljeg mogućeg, sa genijalnim vođom na čelu. Sistem je bio čvrst, nemilosrdan, oštrom oku ništa nije moglo da promakne. Propao je i Beket, skinut sa pozorišnog repertoara. Da ne kvari omladinu besmislenim nadama i čekanjem. Koga?

8.
Proučavaocima književnosti može se ovo ukazivanje na uticaj Ćosićeve proze na čitalačku publiku činiti preuveličanim. Tako bi i bilo u normalnim okolnostima da nije bilo sprege vlasti i te književnosti koja je imala ideološku funkciju. Tadašnji Ćosićevi čitaoci nisu razlikovali stvarnost književnog dela od stvarnosti života, pa su njegove romane doživljavali kao istinu o tom vremenu. Sumnjam da je i današnji razlikuju.

Bila je to nametnuta književnost i nametnut život. Vlast je budno pazila na svaku izgovorenu i štampanu reč, pre objavljivanja tekst bi prošao kroz mnogo filtera. Kako se drugačije mogu objasniti enormni tiraži knjiga ovih pisaca? Generacije i generacije imale su da uče iz njih. Druge nisu postojale.
 
9.
I sadržinom i porukama proza ovog perioda potpuno je u službi sistema. Ma koliko se kritičari trudili da ukažu na odstupanja, ona je u biti socrealistička. "Ozbiljnost" u oblikovanju fabula, insistiranje na "teškim", dramatičkim situacijama (smrt, razaranja, deobe), odsustvo ironične distance, poetizacija jezika, katkad svečarski, patetični ton — sve je upućivalo na stvaranje "novog čoveka" i društva. Projektovani "novi čovek" morao je imati nove moralne kvalitete: borbenost i beskompromisnost, veru u rukovodstvo i vođu, podređivanje lične sreće kolektivu, prezir prema materijalnim dobrima i privatnoj svojini, materijalistički pogled na svet. Čovekova sloboda je moguća u dalekoj budućnosti ("Daleko je sunce"), zato se prvo treba obračunati sa nosiocima starih vrednosti. Sloboda mišljenja i uverenja vodi podelama ("Deobe"), zato je potrebno izgraditi monolitan sistem. Insistiranje na ličnoj sreći i individualnosti je štetno, treba ga saseći u korenu. Poruke tih književnih dela su jasne, edukativnost neosporna. Tako je izgrađivana totalitarna svest.
 
10.
Svoj disidentski položaj u odnosu na sistem Ćosić će utvrditi romanima: "Grešnik", "Otpadnik" i "Vernik", trilogijom pod zajedničkim nazivom "Vreme zla". Njegovi verni čitaoci, oni što su šapatom prenosili svaku slobodniju misao iz njegovih knjiga ("Zamisli, on je to napisao!"), bili su uskraćeni u svojim nadama i morali su da osete gorak ukus razočarenja: o stvarnosti posle 1945, o vremenu u kome su živeli, ni reči. Ćosić na nekih hiljadu i po strana naširoko raspreda o razmiricama i trvenju na levici između dva rata, o intelektualcu koji je zastranio u odnosu na generalnu liniju partije, o njegovom položaju među dojučerašnjim istomišljenicima. Realizam tih knjiga u vreme kad su Beket i Borhes već bili književna činjenica među srpskim piscima, našao je odjeka među njegovim čitaocima, otprilike u smislu, eto, on je to rekao, preko toga se ne sme. Jer je sistem izgledao večan, niko nije smeo ni da pomisli na njegov kraj. Ćosićeva nedorečena misao produžila je njegovo trajanje.
 
U stvari sistem se već bio obezbedio razlikom prema "tvrdom" socijalizmu u istočnoevropskim zemljama. Malo popuštanje prema Zapadu dalo mu je legitimitet "socijalizma s ljudskim likom" u smislu: kod nas je loše, ali je na istoku još gore. Otvorena je i tema "Golog otoka". Opet je proradio nepisani slogan: to nismo mi, to je zlo sa istoka.
 
Ćosić i Isaković mogli su da pišu do mile volje, čak mu je i njihovo pisanje moglo biti od koristi.
 
11.
Progovoriće Ćosić (najzad!) i o vremenu socijalizma, ali kasno i bez ikakvog odjeka. Sve je već bilo jasno, sistem je pucao po svim šavovima, naslednici su se grčevito borili za svoje pozicije dodvoravajući se sve više Zapadu, sablasni "Plavi voz" otišao je u muzej, trebalo je spasavati što se spasti može, pre svega materijalno bogatstvo kad od ideologije nema ništa. Ćosić piše "Vreme vlasti", po onoj narodnoj: bolje ikad nego nikad. Ali u njegovom slučaju pokazuje se kako i narodna može da omaši, umetnički bleda i neuverljiva slika te vlasti ne može biti istinito svedočenje. Svejedno, on je obeležio i taj prostor, rekao svoju reč. "Svedok epohe" očito je svojim učinkom bio zadovoljan.
 
12.
Srpska književnost druge polovine dvadesetog veka od pisaca tzv. posleratne ostala je uskraćena za jednu (bitnu) mogućnost umetničke analize tog vremena (i epohe) direktno i indirektno učestvujući u toj vlasti, pomažući da se njeno trajanje produži. Prećutkivanjem je toj stvarnosti dat legitimitet kao najboljoj mogućoj. Njen uticaj na ubuduće (sad već prošle) događaje je neosporan.

Bez uticaja je ostalo i pojavljivljanje "Jeretičke priče" Branka Ćopića (a bilo se diglo toliko buke u partijskom vrhu i izgovorene sudbonosne reči šefa države: "Mi nećemo hapsiti Ćopića"), ni Bulatovićeve priče iz "Đavoli dolaze" (uostalom, porukom i prikazanom stvarnošću u službi sistema), ni "Ratna sreća" Mihajla Lalića (vredi samo naslov, zbog njega je i napadan), ni drugi, manji pokušaji, već zaboravljeni. Sva su ta dela marginalizovana pa prećutana. Ali je ostala praznina, a praznina (kao i ispunjenost) svedoči o ljudima i događajima i može se produžiti u budućnost.


Miroljub Milanović | Nova Altera

Azbučnik srpskih pisaca
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: