Borisav Stanković — Koštana
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Borisav Stanković — Koštana  (Pročitano 96160 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 25, 2010, 11:14:44 pm »

*

BORISAV STANKOVIĆ — KOŠTANA


Svome prijatelju Vojislavu P. Živkoviću, trgovcu
Posvećuje

Pisac




* * *

Kada se zavesa podigla, pojavio se buljuk belih Vranjanki. Šalvare su zašuštale, dukati zveckali i zapevalo se Šano, dušo Šano... Ja pomislih da ćemo imati da gledamo nešto kao Đido, Riđokosa, Potera, niz šaljivih "slika iz narodnog života", sa mnogo pesama i igara, i sa obaveznom svadbom na kraju. Ali, ukoliko se radnja razvijala, tragični karakter se sve više ispoljavao: poslednji čin, koji se ipak svršava sa svadbom, mrtvački je tužan. Za četiri čina čoveku ostaje srce stegnuto, i nije u stanju da se nasmeje.

Jer, sav dramat G. Stankovića jeste jedna bolna nostalgija ljubavi, samrtna pesma mladosti koja u grob silazi... Cela Koštana je tužna povest zgaženih srdaca i promašenih života. Svi ti ljudi mnogo se vesele, ali od njih niko nije veseo. Oni mnogo pevaju ali su to labudove pesme...

Koštana je jedna od najlepših, najpoetičnijih i najdubljih pesama cele naše književnosti.

...Čudna neka nostalgična poezija, zagreva celo ovo delo. To je ona ista poezija što se nalazi u nasim narodnim pesmama... U toj poeziji ima nečeg mekog, toplog, dubokog, bolnog, ona izrazava onu ljubav koja je jača od smrti i koja se najzad i izjednačuje sa smrću.

...Nijedno književno delo naše ne iznosi bolje no "Koštana" tu osobitu zanosnu, fatalnu ljubav i malo je dela koja su u stanju da ostave tako trajan i dubok utisak...

Koštana je Ciganka, pevačica i igračica, ona oličava buran, veseo život, plahu razdraganost mladosti. Ona je jedna od onih lepota od čijeg bleska oči zaslepe i koje kao bludeći oganj vode ljude u propast...

Jovan Skerlić

* * *

"Posle Skerlićeve kritike Koštana je postala najpopularniji i najviše prikazan srpski komad u mnogim našim pozorištima".


Borisav Stanković — biografsko-bibliografski podaci
Izložba o Bori Stankoviću
Borisav Stanković — Nečista krv
Sačuvana
Vjekoslav Vukadin
Prijatelj
*******
Van mreže Van mreže

Poruke: 29



« Odgovor #1 poslato: Decembar 25, 2010, 11:15:19 pm »

**

"KOŠTANA"


Najpopularnija i najsnažnija Stankovićeva drama "Koštana" izgrađena je na tragičnom sukobu između jedinke i njenih snova o sreći — i patrijahalne sredine koja okrutno sputava svaki individualni pokret i polet ka ličnoj slobodi i sreći. Posebna vrijednost ovog dramskog djela je u tome sto je taj problem u njemu zahvaćen u trenutku neposredno poslije oslobođenja Vranja, kada je postepeno nestajalo čorbadžijske moći i kad su u skamenjene navike i običaje dotadašnjeg života poćeli da prodiru novi nazori i shvatanja. Na jednoj strani je čovjek koji traži pravo na ličnu sreću, na život koji bi zasnovao prema svojim naklonostima, a na drugoj je neumoljiva patrijahalna sredina sa utvrđenim oblicima života i pravom da svakome unaprijed odredi životnu sudbinu.

U sižeu drame je jednostavna priča o Ciganki koja je svojom opojnom pjesmom i strasnom igrom zatalasala život u Vranju i opila bogatog hadžijskog sina Stojana i nesrećnog dertliju Mitka.

Za hadžijski društveni red i moral postupci koje čine Stojan i Mitke predstavljali su nečuvenu povredu starinskog dostojanstva i ponosa. Zato hadži-Toma, strogi čuvar običaja patrijahalnog života, dolazi da prestupnike silom vrati tom utvrđenom redu. Ali tu, pod neposrednim dejstvom Koštanine pjesme i igre, i on se zaboravlja, skida sa sebe masku despota i otkriva u sebi čovjeka koga je vlastita sredina takođe unesrećila. I kad taj hadži-Toma silazi sa kafanskom pjevačicom u zaprepašćenu čaršiju, varoška vlast ustaje i Koštanu silom udaje za Ciganina koga ona ne voli i kome srcem nikada ne može da pripadne.

Slikajući sudbinu nekoliko tragičnih, promašenih života, Bora Stanković se dotakao vječite ljudske teme: sukoba jedinke sa sredinom i istine o iluzornosti usamljeničke pobune protiv konzervativnih shvatanja života. Ilustrujući ovu ideju, pisac je ovdje izgradio nekoliko likova koji se ubrajaju među najoriginalnije tvorevine u (jugoslovenskoj) srpskoj književnosti.

Koštana je obdarena ljudska priroda koja svoju mladost i radost života unosi u opojnu ljepotu pjesme i igre. Iako je čaršija pohmanitala za njom, kafanskom pjevačicom, u njenoj prirodi nema ničeg razbludnog, niti u njenim postupcima ičeg nemorlnog. Sve sto traži od života, to je prvo na život koji bi zasnovala prema vlsastitim snovima i osjećanjima. Njenoj izazitoj i nadarenoj prirodi ne odgovara siv i jednoličan život pod ciganskom čergom, u lutanju pod selima kraj Pčinje, u prosnji i pjevanju po drumskim hanovima, gdje će je proždirati pogledi pijanih sevdalija. Za nju nije ni hadžijski dom, u kome bi svoju mladost žrtvovala potčinjenom i ponižavajućem životarenju između četiri zida. Ona je zaželjela drukčiji, ljepši i bogatiji, u prvom redu slobodan i nezavisan život, i to je upravo njen veliki grijeh. Tome što je htjela da pođe nekom novom životnom stazom, koju patrijahalni oblici života nisu mogli utrti, ona se pobunila protiv ustaljenog reda, i zato je morala da bude svirepo kažnjena; obamrlu od bola, uz svirku svatovca i glasan jauk majke, Koštanu silom odvode za nevoljenog čovjeka.

Slične sudbine je i Mitke, izrazit i tragičan tip orijentalnog sevdalije i dertlije. Kao i Koštana, i on nije mogao da se pomiri sa teskobom svog i društvenog života. Njegova priroda ga je gonila da traži intezivniji život i jake doživljaje, a sredina ga je vezala za bezbojno trajanje u porodičnom domu i kraj nevoljene žene. I kad se na izmaku života poveo sa svojim željama, sredina je surovo ustala i vratila ga domaćem ognjištu. Tip patrijahalnog despota, neograničeno samovoljnog porodičnog starješine, umjetnički je oblikovan u liku hadži-Tome. On je za svijet oko sebe strog i neumoljiv čuvar patrijahalnog reda, ali ispod njegove prividne neosjetljivosti živi isto tako nesrećno ljudsko biće kao što su to Koštana i Mitke. Ni on nije u stanju da sakrije svoju ljubav prema nekom drugom, ljepšem i neiživljenom životu, i on se pojavljuje kao čovjek koga je patrijahaln sredina sputavala i nametnula mu ulogu čuvara strainskog reda. Način na koji je Bora Stanković prikazao hadži-Tomin preobražaj i njegovo postepeno prerastanje u buntovnika protiv sopstvenih života, najrečitije pokazuje koliko je ovaj naš pisac volio čovjeka i sa koliko je objektivnosti prikazao slikanju njegovog intimnog svijeta.

Koštana predstavlja osobeno djelo naše dramske literature. Građena na motivu tragične individualne pobune protiv svijeta i surovosti jedne zaostale društvene sredine, ona je dala nasoj literaturi nekoliko vanrednih likova, u čijim tragičnim sudbinama, pored nečeg što oduvijek karakteriše ljudsku prirodu i njene iskonske polete ka slobodi i sreći.


Priredio: Vjekoslav Vukadin
10.06.2007.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 31, 2010, 12:04:34 pm »

**

KOŠTANA (drama)


Koštana ... jedno od najčešće igranih i najradije gledanih komada u srpskim pozorištima. Prvi put je treći čin objavljen u časopisu Zvezda kao pozorišna igra u četiri čina. Sadrži mnoge teme srpskog folklora i patrijahalnih običaja koji su bili prisutni u kasnom 19. veku.

Stanković je ovo delo prvi put napisao kada je imao oko 24 godine, ali ga je više puta prepravljao sve do konačne verzije koju je objavio kao zasebnu knjigu 1924. godine. Verzija je iz ove godine je poslužila za sva druga štampanja. Prvi put je ova drama štampana u celosti 1902. godine u Srpskom književnom glasniku. / kupindo.com

* * *

Drama Borisava Stankovića "Koštana" premijerno je izvedena 22. juna 1900. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu. Reditelj je bio Čiča Ilija Stanojević, u ulozi Mitketa a prvi Hadži Toma bio je Sava Todorović. Koštanu je glumila Zorka Todosić (ovu ulogu igrala je s prekidima do 1906. godine). Prvo izvođenje ostalo je zabeleženo kao neuspešno zbog slabe posećenosti i negativne kritike. I sam nezadovoljan, Borisav Stanković prerađuje "Koštanu" i štampa je u "Brankovom kolu". Godine 1924. kao zasebna knjiga izlazi treće, prerađeno, izdanje Koštane.

Novo izvođenje drame "Koštana" Narodnog pozorišta u Beogradu bilo je 7. aprila 1928. godine u režiji Dimitrija Ginića.


LICA

Hadži-Toma
Stojan — sin mu
Arsa — predsednik opštine
Mitka — brat Arsin
Marko — vodeničar Tomin
Magda — žena Markova
Policaja — starešina nad pandurima
Pandur
Kmet Ciganski
Grkljan — Ciganin, svirač, otac Koštanin
Kurta — ciganski pandur
Kata — žena hadži-Tomina
Stana — kći hadži-Tomina
Vaska — kći Arsina
Koca — drugarica njina
Koštana — Ciganka, pevačica i igračica
Salče — mati joj
• Vranjanci — Cigani, Ciganke, panduri. Vranje. Sadašnjost

Mesto i vreme radnje drame je rodno mesto Bore Stankovića, Vranje krajem 19. i početkom 20. veka.





FA "Đido" Vranjanska svita

Angelina, 10.06.2007.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 31, 2010, 12:04:43 pm »

*

KRATAK SADRŽAJ


Koštana je jednostavan pozorišni komad bez složene radnje, snažnih sukoba, vešte dramaturgije. Ali ona nije samo komad sa pevanjem, raskošna slika folklora sa juga Srbije, nego snažna drama tragičnih ljudskih sudbina, slika pojedinačne patnje i kolektivne nesreće. Događa se u Vranju, tema je koliko stara toliko i savremena — promašena ljubav; akteri su mladi i stari — jednako kažnjeni životom i nesrećni. Dramska radnja je razvijena u četiri čina koji nisu rasčlanjeni na pojave.


PRVI ČIN

Gostinska soba hadži-Tomine kuće. Uskrs, predveče, na zalasku sunca. U kući je nemir: Hadži-Tomin sin Stojan danima je sa Koštanom što je izazivalo očev bes, majčinu strepnju, sestrinu brigu. Ulazi Hadži-Toma, besno rastura brojanice, grdi sina, sručuje svoj bes na ženu Katu okrivljujući je za sinovljevo ponašanje. Dolazi Arsa, predsednik opštine, brat sevdahlije Mitketa, koji je takođe stalno sa mladom i lepom pevačicom Koštanom. Hadžija ga kritikuje što ne zavede red, da više varoš ne luduje za lepom Cigankom. Ovaj se pravda da ne može, da se uz Koštaninu pesmu vesele i njegov sin Stojan i drugi uglednici kao što su Maksim, Zafir, Stanko, a Mitketa je otpisao jer se "lud i rodio". Ne može da hapsi ni Koštanu jer je ona poštena i ne pruža povod za hapšenje. U razgovoru se začinje ideja da se Koštana na silu uda i tako smiri varoš. U tom dolazi policija donoseći vest da je Stojan odveo Cigane u Sobinu, na porodično imanje. Hadži-Toma polazi tamo, besan i nameran da ubije sina, a majka Kata, preplašena i očajna, ostaje da se moli Bogu.


DRUGI ČIN

Sobina, porodično imanje hadži-Tomino. Dolazi Stojan sa muzikantima, Koštanom i društvom. Sluge Marko i Magda radosno dočekuju mladog gazdu. Dolazi Mitke, daruje Koštanu, traži da mu peva "njegovu" pesmu, uz pesmu obnavlja sećanje na mladu Redžepovicu. Dolazi hadži-Toma besan, traži od Marka pušku da ih sve pobije. Marko ga jedva umoli da sedne, radi berićeta, praznik je. Cigani, uplašeni, hoće da odu, ali im Mitke ne da. Hadžija ih ohrabruje da ostanu. Koštanina pesma ga dirne, daje Marku novce da časti muziku. Koštana peva, hadži-Toma se raskravljuje, traži svoju pesmu, naređuje Marku da uzme konja, ode u varoš i pozove na "radost i veselje" Hadži-Ristu, Zafira, Sekulu.


TREĆI ČIN

Prva slika se odvija u gostinskoj sobi Hadži-Tomine kuće. Stojan leži, sestra je uz njega. On se budi, priziva Koštanu. Ulazi zadihan Marko i najavljuje hadži-Tomin dolazak. Ovaj ulazi u kuću sa Koštanom, praćen muzikom. Traži od Koštane da mu peva pesmu, daje joj nisku dukata, ali je ona, krišom, vraća Marku. Druga slika se odvija u Mitkinoj kući. Mitke ulazi u dvorište sa Koštanom i sviračima. Koštana peva, Mitke sve više pada u tugu, proklinje brata što ga silom oženi i moli Koštanu:

"Poj 'žal za mladost'... Za moju slatku mladost, što mi tako u ništa otide a brigu ostavi".

Dolazi Arsa sa policijom i pandurima, razjuri svirače, Mitketa otera u kuću, policiji naređuje da ode u Banju i prenese Asanovom ocu da spremi svatove i dođe po Koštanu.


ČETVRTI ČIN

Ciganska mahala. Kmet čuva stražu pred Koštaninom kućom da ne pobegne. Iz daljine se čuju svatovi da dolaze. Koštana je nesrećna, kmet je pogođen njenom tugom i moli je da ne čupa kosu. Dolazi Stojan da vodi Koštanu. Ona je obradovana njegovom ljubavlju, ali odbija da pođe s njim: ona je Ciganka, nije joj mesto u hadžijskoj kući, ne zeli da se u gospodskoj kući zatvori za celi život. Da bi odbila Stojana besno kaže:

"Nisam! Nikoga nisam volela! I nikad neću da volim"!

Stojan je poražen njenim rečima i odlazi. Dolazi Mitke i daruje Koštanu. Ona ga moli da je spase, da je nigde ne vodi, ali on joj kaže:

"Ajde, Koštana! Digni se, rasvesti! Ajde, svatovi te čekav, mladoženja te čeka. Digi se! Ne plači! Suzu ne pustaj! Stegni srce i trpi! Bidni čovek; a čovek je samo žal i za muku zdaden"!

Koštana ne dozvoljava da je panduri ubacuju u kola: sama se, mirno i dostojanstveno, penje u kola sa svatovima i kreće za Banju.


LIKOVI


U KOŠTANI se sukobljavaju dve strane života i dva stava prema životu. Na jednoj strani je zatvoreni i strogi život čorbadžijskih gazdinskih porodica, zarobljenih i sputanih patrijarhalnim moralom. U njemu se guši mladost, uništava ljubav, život čini prozaičnim, praznim. Tom životu pripadaju Arsa i Hadži Toma. Na drugoj strani je život ispunjen radostima i strastima, uživanjem i opuštanjem. Taj život pripada mladosti, ali ga žive i neki predstavnici čorbadžijskog sloja koji su raskinuli sa stegama i regulama i pružili ruke ka životnim radostima koje su im bile uskraćene u mladosti. Tom životu pripadaju Koštana i Stojan, ali i nesrećni i nostalgični Mitke, da bi mu se u jednom trenutku priklonio i Hadži-Toma.


KOŠTANA

Koštana je naslovna ličnost drame, ali nije glavni dramski lik. Ona jeste u središtu zbivanja, oko nje se sve odvija: ona je razlog dešavanja i ponašanja, bez nje ne bi bilo ni dramske radnje, ni drame. Ona je samo motiv koji pokreće ostale junake na delovanje i ponašanje, na ispoljavanje određenog životnog stava i filozofije života, na buđenje emocija i erupciju žeđi za životom i ljubjavlju. Ali ona poseduje i jasno izražene osobine koje je čine upečatljivom kao junakom i moralno čistim ljudskim bićem.

Koštana je:

mlada, lepa, čulna, putena
okrenuta je životu i njegovim radostima
posvećena je pesmi kao pozivu i kao smislu života
smisao života vidi u noći, mesečini i pesmi
svesna je svog porekla i društvenog statusa: "Ja, Ciganka! U Banju, u selo, tamo je moje!"
dostojanstvena, moralno čista, ne peva za novac, nego zato što je pesma njen život
ne želi da žrtvuje svoju slobodu za život u gospodskoj kući.


MITKE

Mitke je pesnik i filozof. Pesnik je onda kada govori o mladosti, lepoti i ljubavi. Tada je u zanosu, prenet u svet o kojem govore. Filozof je kad govori o čoveku i životu, o prolaznosti, o sudbini kao neminovnosti. Njegovo govorenje utemeljeno je na bogatom životnom iskustvu, obojeno ličnom tragikom, ispunjeno dubokom filozofijom života. On, poklonik lepote i uživanja, zahvaćen je fatalizmom.

Mitke je čovek života, putovanja, pustolovina, uživanja, ljubavi i strasti — pravi dionizijski tip. Ali je on čovek patnje i nostalgije.

Pati za vremenom koje je prošlo, pati što je mladost prošla i čula ugasla, što nema slobode i što mora da se skrasi pored žene.

U njemu je tragika čoveka koji ne može da se uklopi u patrijalhalne norme, tragika čoveka koji je shvatio težinu prolaznosti:

"Zemlja me pije ... Noć me pije ... Mesečina me pije... Ništa mi neje, zdrav sam, a — bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ."

U njemu je nostalgija za vremenima koja su prošla, san o lepotama i milinama mladosti.


HADŽI-TOMA

Hadži-Toma oličava patrijalhalnog despota, čuvara patrijarhalnog reda i morala, silu koja može da odlučuje o ljudskim sudbinama. Za svet on je uspravan, gord, silan, neprikosnoven, strah i trepet za okolinu i ukućane. U sebi, duboko u duši, ranjen je i nesrećan čovek. Nesrećan je koliko i Mitke, koliko i njegova žena Kata, jer su svi oni žrtve nepisanih patrijarhalnih zakona. Iza maske ozbiljnog, strogog i dostojanstvenog hadži-Tome krije se nesrećan čovek, oženjen bez svoje volje, devojkom koju nije volio. Željan je životnih radosti, ljubavi i nežnosti. Kada je vidio Koštanu, kada je čuo njenu pesmu, strasno su ga zabolele rane neiživljene mladosti, osetio je duboku prazninu u sebi, probudile su se čežnje. Zbacio je masku strogosti i dostojanstva, raskopčao mintan, skinuo fes i predao se Koštaninoj pesmi i muzici njenih pratilaca. / http://www.znanje.org
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 31, 2010, 12:04:52 pm »

*

PRVI ČIN


Velika prostrana gostinska soba hadži-Tomine kuće. Otvorena dvokrilna staklena vrata, a s leve i s desne strane široki prozori sa drvenim rešetkama. Kroz njih se vidi balkon sa svojim u bojama i rezbarijama drvenim stubovima. Oko balkona i prozora puža se loza i divlja ruža. Iza njih nazire se bašta, ulični zid sa velikom dvokrilnom na svod kapijom i ceo kraj varoši sa razasutim krovovima kuća, prorešetanim vrhovima i granama drveća iz bašta. A to sve nadvisuje stari krov saborne crkve na kome se blista zlatan krst.

Zidovi sobe su u "dolapima", uzidanim ormanima, za čuvanje prazničkog odela. U uglu sobe je manji ikonostas sa zapaljenim kandilom, opkoljen srebrcim i zlatnim hadžijskim jerusalimskim ikonama iz Svete Gore, Rila, Peći. Oko ikona kite suvog bosiljka od škropljenja svetom, krštenom vodom, i venčići od duhovskih crkvenih trava. Pod je zastrt velikim ćilimom sa vezenim Solomonovim slovima. Oko ćilima uza zid, minderluci, pokriveni dugačkim ćilimom i jastucima crvene boje, tzv. "čupavcima". Po zidovima, između prozora, obešeni razni zlatom, srebrom i srmom vezeni peškiri. Tavanice išarane krugovima od raznobojnih rezbarija iz čijih sredina vise veštački izrađene kriške lubenice, dinje i međ njima povešano suvo grožđe i žute dunje sa uvelim lišćem. Iznad prozora svuda rafovi prepuni poređanih sahana, srebrnih poslužavnika i zarfova za šolje od kafe.

Dan se smiruje. Po ćilimu igra klonuo sunčev zrak. Sa ulice dopire svirka, graja.

U sobu rupi puno devojaka kličući, pevajući i igrajući. Neke uzele tepsije mesto dahira; neke šolje od kafe mesto čampara, udarajući u njih.

VASKA (ide ka suprotnim vratima vičući): Stano, hodi i ti ovamo. Hodi da igramo i da pevamo!
OSTALE, DEVOJKE (odlazeći igraju i pevaju):

Šano dušo, Šano, otvori mi vrata,
otvori mi, Šano, vrata, da ti dam dukata.
Izgore me, Šano, mori, tvoja lepotinja,
tvoja lepotinja, tvoja krasotinja,
— oh lele, lele, izgoro’ za tebe.


-----------------
Šano dušo, Šano mori
-----------------

VASKA (zadržava Kocanu, golicajući je i štipajući): Ovamo ti!
KOCA (otimajući se od Vaske, aliveć razdragano, strasno): Pusti me, Vaska! Jao, ne stiskaj!... Boli me, Vaska, boli!
VASKA (vuče je k sebi i ljubi): Čekaj ti, čekaj! Gle, kako se ona raskrupnila? Ovamo! (Privlači je i ljubi.)
KOCA (cikne držeći se za obraz): Jao, izede me! — Ala si ti, Vaska! A ne znaš kako boli!
VASKA (oko nje): Jest, boli. A kad bi te on mesto mene?... (pokazujući joj na obraz): Kad bi te on poljubio, onda?...
KOCA (zapušavajući Vaski usta, uplašeno zvera oko sebe): Ćuti slatka, čuće ko!... (Odlazi bežeći.)

 
Ulazi STANA

 
VASKA (prilazi Stani i hoće da je povede): Hajde i ti, Stano, sa nama da pevaš i da igraš. Niko nas neće moći gledati. Sami, kod nas i u našoj bašti igraćemo.
STANA (otimajući se): Neću, Vaska, neću! (plačno): Sami smo kod kuće. Otac ljut, prek...
VASKA (prekorno): Hajde, Stano! Što si takva?
STANA (odlučno): Neću, ne!

 
Iz bašte se čuje pesma i igra.

 
STANA (slušajući im pesmu, briše suze)
VASKA: A što plačeš?
STANA: Pa kako da ne, Vaska?... Eto, vi svi pevate i igrate (okreće se uplašeno oko sebe): a ja sama! Nigde nikoga kod kuće nema. Ni otac, ni brat. Otac, već znaš ljut, besan. A bata, on nikako i ne dolazi. Sve tamo, s tom Koštanom...
VASKA: A što? A tebe zbog njega strah?
STANA: Strah me!

 
Na ulici graja, pesma.

 
STANA (pokazuje Vaski): Eto v'iš... A tamo, s njima, i on je.
VASKA (jetko): A, za njega, ne boj se! Ništa njemu neće biti.
STANA: Jest, ništa. (pogleda na ulicu, odakle se čuje pored pesme i svirke i po neki pucanj iz pušaka): Kako ništa, kad eno i puške bacaju!
VASKA: E, kakve puške! Samo neka im ona, Koštana, zapeva, pa ne samo puške, već će i glave pobacati. A naročito on, naš brat, krasan naš brat!
STANA (braneći ga): Pa nije, Vaska, samo on kod nje. Svi su tamo.
VASKA: Jest, svi. A što on da je? E, kad on ne bi bio, onda ko bi njoj po tri para haljina krojio i ne dukatima već dublama je kitio?
STANA (uplašeno, da ko ne čuje): Ćuti, Vaska, ćuti! Znaš dobro kakav je otac, pa još neka i za to čuje...
VASKA: E, nije on dosada već sve čuo.
STANA (uplašeno): Misliš zar i za one svilene haljine, što pričaju da joj dao? (vatreno): A nije tako, Vaska! Otkuda bati toliki novac, kad otac kesu uvek sobom nosi? Lažu oni, lažu! Nego znaju kako je otac prek, pa jedva dočekali da batu kod njega ocrne.
VASKA (s dosadom): Ćuti, molim te! Ceo svet laže, samo on, tvoj brat Stojan, ne laže. (jetko): Evo, mi smo mu sestre, ti čak rođena, pa šta nam je za ovaj praznik dao i čime ponovio? Ništa. Ni "zelen list".
STANA (zamišljeno, za sebe): A, poklon, dar!... Neka je on samo ovde, kod kuće, a to!...
VASKA: Jest. A Koštanu može da kiti.
STANA: Opet ti, Vaska... Ama nije!
VASKA: Pa, zaboga, kako da nije? Eto, sam moj otac to kaže. Sam on priča. Kad god je tamo išao da ih rastera, on uvek zaticao i njega i zato se vraćao. Nije hteo da ga silom, s pandurima, otrgne od nje, da ga sramoti, a s njime i sve nas, celu kuću. Koliko se puta otac noću dizao, išao s pandurima! A tamo, kažu, sada čovek ne sme ni da priđe. Pesma, oro, puške! Pa i krv često legne.
STANA (uplašeno): Jao, Vaska, jao! Zato majka cele noći sedi. Ni’ uzdiše, ni’ plače. Samo sedi, čeka. Boji se da ne čuje, kako ga krvava donose. (plačno): A njega, bate, baš nikako nema... (Na stepenicama čuju se oštri koraci i kašljanje.) Eto oca!

 
STANA i VASKA žurno izlaze.
Ulazi HADŽI-TOMA.


 
TOMA (Ljut, prek. Od jeda kida brojanice, te rasuta zrna prskaju po sobi i oknima prozorskim. Zabacujući koliju, ide po sobi predišući):
Ja!?... Ja!?... I on to? I on kao drugi! "Mladost-ludost". A zar ja ne beh mlad? Beh valjda slep, sakat, te me nijedna ne pogleda i pamet mi ne pomeri. Zar ja ne?... Otkad oženjen, hadžija već, pa ne smem u mehanu da uđem. Bojim se, videće me stariji, trgovci, ljudi... Ne žalim što troši, rasipa. Srma, svila neka je na njemu. Eno, hat mu leži. Sluge ga jašu, da ne oslepi od siline. A što on da ga ne jaše? Zar nema gde da izjaše? Čifluci, vinogradi, njive, livade... Da jaše — beg da je! I meni da je milo. Za koga tečem? Za koga ovako star sedim tamo u brdima, u hanu?... I evo, ako jedanput u godini siđem ovamo, dođem da se na ovaj sveti dan bogu pomolim, u veru da uđem, s prijateljima da se vidim, razgovorim, odmorim... da vidim njih, decu, dom, kuću svoju. (besno): A ono? Koga imam da vidim? Njega, s Cigankama po mehanama; i nju, majku, što samo plače i kuka... (gnevno): Ah! (viče ka vratima): Ovamo!

 
Ulazi uplašeno STANA

 
TOMA: Gde ti je majka?
STANA (vraća se): Sad će, oco! (viče): Nano!

 
Ulazi KATA.

 
TOMA: Gde ti je sin? Sin tvoj?
KATA (snebivajući se): Pa... ti znaš...
TOMA (besno): Ne znam! I ništa neću da znam! Ti si mu majka, ti si ga rodila! A šta ti znaš? Kad si i ti nešto znala? Nikad! Ništa! Od koje si familije? "Motikarke"! Ko ti beše ded, otac? Zar si ti bila za ovakvu hadžijsku, domaćinsku kuću?
KATA (bolno, prekorno): Oh, čoveče...
TOMA (ustremi se na nju): Ću'! Sad te zaklah! Usta da imaš, a jezik da nemaš! Ti! Takvoga sina imaš.
KATA (pogruženo odlazi, kršeći ruke): Crna ja!
TOMA: "Crna!" A zar kadgod beše bela, sreća kakva? Otkako si, takva si. I rodila si se takva! Stara, mrtva, ledena, plačna... Nikad se ne nasmeja, nikad ne zaradova! (ka vratima kuda je Kata izišla): Šta se ovde po kući samo vučeš i plačeš? Tamo idi! Idi u cigansku mahalu. Idi da vidiš sina, kako Ciganke oblači i "beli svet" poji i hrani...

 
Dolazi ARSA.

 
ARSA (zdraveći se): O, hadžija, Hristos voskrese i srećan ti dan!
TOMA (prekida ga gnevno): Eto ti tvoja Srbija! A za vreme Husejin-paše takve su se na četiri konja čerečile. A sad? Ciganima carstvo došlo! — Zar ja ovo da dočekam?!
ARSA (začuđeno): Šta, zaboga?
TOMA: To! Zar da mi na ovaj blagi dan, kada se i gora i voda veseli, moja kuća plače!
ARSA (dosećajući se): A, za to, nemoj za to toliko: Zašto?
TOMA: Zato što me rasplakao moj sin — nesin! Što mi se kuća raskućila, te ne smem da pogledam u oči čoveka, domaćina; što me... A da ga nemam, bar znam. Ovako: imam ga i nemam. I zaklaću ga kao vrapca! Neka se zna da je Hadži-Toma hadžija, a ne da hrani i čuva... (trza se, Arsi): A što ti stojiš? Sedi! (viče): Sveću!
ARSA: A, ne! Kakvo sedenje? Znaš da mesta nemam dok ovaj praznik ne prođe, ovi — ne sveti, nego, bože mi oprosti — ludi dani.

 
Ulazi VASKA unoseći sveću u zlatnom čiraku.

 
ARSA (Vaski): Vaska, idi ti kući, kćeri, i nađi se kod majke, te dočekujte goste. A onom Stamenku kaži: živ da me ne čeka, ako i on sada ode od kuće i zapije se. Tu da je! Kod kuće! Stoku neka gleda i čuva.
VASKA: Hoću, oco. (Odlazi.)
TOMA (za sebe): "Gosti... kuća... stoka"... A moje? Sve ode. I idi, pa mu se raduj kad se rodi. Od ovolicno (pokazuje rukom): od "mrvu mrvku" hrani ga, čuvaj, gledaj, da, kad se umire, ima ko oči da ti zaklopi, sveću zapali, da ti se dom, ognjište ne ugasi... A ono!? (gnevno): Eno ga! S Cigankama! Ni oca, ni mater, ni boga, nikoga ne vidi i ne sluša... More, što kamen ne dobih, nego njega, sina?!
ARSA: Nemoj toliko, hadži! To je. Sad, šta ćeš mu?
TOMA (uzdržavajući se): Ništa! Ti — ništa!
ARSA (uvređeno): Pa šta mogu ja? Zanat joj je to? A ona to s majkom i ocem radi. Sviraju — šta drugo i mogu oni, Cigani? A da je ona žena, hajde de. Ali ovo je devojka. I poštena. Što je pravo, pravo. Svi dušu nosimo. Ali za to...
TOMA: Eh, poštena! Sigurno radi njenog poštenja toliko se besni i trči oko nje.
ARSA: Ništa ti još ne znaš, hadži! Oni mladi, pa već čovek i da se ne ljuti. Ali što za ove druge, starije, domaćine! Ostarelo, kleklo, pa kad se s njom nađe pobesni! Eno: Maksim, Zafir, Stanko, svi... A za onoga moga Mitku, za njega već — on se lud i rodio.
TOMA: More, šta sad: Maksim, Mitko! Šta ovaj, šta onaj? Ovo, ovo ti meni kaži: zar ja na ovaj sveti i božji dan, pa ovakav da sam!?
ARSA: Ama i meni nije lako! Ne znaš ti. Pored opštine i kuća mi puna. Te ovaj, te onaj došao. Mehandžija došao. Glavu uvio, ruke obesio. Piće mu sve istočeno. Tavan, prozori, sve kuršumima izrešetano. I veli "Još su tamo!" A ja koga da pošljem? U koga da se pouzdam? Koga imam?
TOMA: Nikoga! Sve živo pomrlo!...
ARSA: Pa koga? Zar Tasu kmeta? On, ako ode tamo, ili sve na mrtvo ime isprebija, ili i sam s njima zasedne, pa onda još veći lom, još veća muka. A pandura ako pošlješ, oni ga izbiju; a već policaju ni da pogledaju.
TOMA: Vlast!...
ARSA: A ja šta da radim? Kome da sudim? Njima ili njoj? Ako bih njih od nje silom odvukao, u zatvor ih metnuo? Ne ide. Svi su to naši, moji, tvoji. A nju? Jedanput je proterah u Tursku. I dok se duvan ne sredi, vinogradi ne obraše — lepo, sve mirno! Ali čim nastupiše ovi praznici, ove slave, ove mesnice, čim se napiše, odmah pređoše u Tursku i dovedoše je! Oteli je, pobivši se s Arnautima. Čitavu bunu digli na granici, dok je ugrabili. I dovedoše je! Sad, šta ću?
TOMA (plane): Pa ubij! Zar za njih, Cigane, jošte muka? Pa ja, u tursko vreme, po deset od njih da na jedan kuršum nanižem, pa još tada oko da mi ne mrdne, a kamoli sada...
ARSA: Eh, nemoj to! Prošlo je to vreme. Nego, ovo će valjda trajati dok je ona devojka; a posle, kad se uda, neće valjda toliko za njom trčati.
TOMA: Pa što se ne uda? Što ti to... Silom! Zašto si vlast?
ARSA (pravdajući se): Pa to i radim. Gledam. Svakog dana govorim onom njihovom kmetu i pretim mu. "Neće", odgovara on. "Ona nas, Cigane, i ne gleda."
TOMA: A, neće?
ARSA: Neće. Eno, Alilov sin, Asan; otac mu, Alil, bogat, "na parama leži", i hoće je. Prosi je toliko puta!
TOMA: Pa što ti, bre, to ne?... Kakva si ti vlast, kad ne možeš? More, i tebi je ona pamet zavrtela.
ARSA: Ama, brate, ne mogu sve sam, razumi! Treba to svi; ne mogu ja sam. (sa ulice još veća graja, svirka, pesma i pucnji pušaka): Eto, čuj! Već počeli i iz pušaka.
MITKA (spolja): Sablju, mori, i pušku! Konja, Dorču mi izvedi! Dorčo, sine mrtvi, noćas ćemo ja i ti... aah! (Bat konjski.)

 
U sobu rupi Policaja.

 
POLICAJA (zaduvan baca štap pred Arsu): Evo, gazdo! Evo ti štap, i vlast, i služba, i sve! Ne mogu više! Idem i ja! (Polazi.)
ARSA: Kuda?
POLICAJA: Idem. Ne mogu. Nije ovo jedno. (očajno širi ruke): Ovo je na sve strane!
ARSA: Pa zašto imaš ruke? Udri! Kamo ti panduri?
POLICAJA: Kakvi panduri? Pošljem ga, a on izvrne pušku, pa i sam s njima zasedne. I onda šta ja mogu? Evo, Ristu bojadžiju — ne silom, već molbom, i to kakvom molbom, jedva ga dovedoh kući. Napio se. Iz mehane izneo sto nasred čaršije, pa zaseo i psuje: i tebe, gazdo, i načelnika, pa čak i mene, i sve. (Tomi): A sad, hadžijo, tvoj sin ode s Koštanom u Sobinu. I što će sad tamo tek da nastane!...
ARSA: Eto, hadži, i vidi! Pa sad? Šta da radim? (policaja koji polazi): Čekaj ti. (Tomi): Zbogom, hadži! (Odlazi.)

 
Graja se već sasvim izgubila u daljini. Veče pada. Čuje se pesma:


Slavuj-pile, ne poj rano,
ne budi mi gospodara;
sama sam ga uspavala,
sama ću ga razbuditi:
otići ću u đul-baštu,
uzabraću struk zumbula,
šinuću ga po obrazu:
— Ustaj, ago, ustaj, drago!


-----------------
Slavuj pile, ne poj rano
-----------------

TOMA (strese se): Ah, sinko! Zar ovakav božji, mili, sveti dan, i ja ovako da ga dočekujem! Ne, sinko! Nećeš ga ni ti da zaigraš i da zapevaš! (odlazi i viče): Hata mi sedlaj!


Ulazi KATA.


KATA: Šta se od moje kuće ovo načini? Oh, Gospode, što mi ovoliko crno dosudi i pisa? (kune): Oh, sinko, što za nju kuću ostavi, što majku osramoti? Što se u nju zagleda — oči joj ispale! Što te omađija — usta joj otpala!... Oh, Gospode! Čime te, Gospode, naljutih?... Koga naružih, koga ogovorih, koga sirotog ne nahranih i ne napojih; kome loše pomislih te mi ovoliko, Gospode, crno, crno dosudi? — Zar majka rodila, čuvala, pa sad majka ne valja, a ona, Ciganka dobra?... (odlučno): Da kunem, oh, da kunem! (skida šamiju, ide pred ikonu, kleči i kune): Sinko, da Bog da... ti mene ostavio, osramotio i na ovaj božji dan rasplakao, a tebe dabogda, da bog... (stresa se): Oh, ne! Čekaj, bob da mu bacim! Da vidim šta mu stoji. (Odlazi i brzo se vraća sa sitom. Preokreće ga i stavlja nasred sobe. Klekne, i nagnuta nad njim počne po njemu da razmeće zrna. Mesečina jako prodrla u sobu. Okreće leđa mesečini): Oh, ova mesečina! (vrača, razmeštajući zrna): "Postelja mu prazna, put dalek i krvav!" (preneražena odgurne sito): Ne, Gospode! Ne krv! Molim ti se, Gospode! Ništa njemu da ne bude, a sve na moju glavu! Sin mi je, čedo! Što rekoh da ne bude! Usta mi otpala, usta što izrekoše...


Z a v e s a
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 31, 2010, 12:05:00 pm »

*

DRUGI ČIN

 
Sobina, predgrađe vranjsko. U prostranom dvorištu vodenica od trošnih zidova, pobelelih od brašna. Oko nje, već zarasli travom, razlupani i truli vodenični kamenovi između kojih se vidi jaz vodenični, u kome prska i šumi voda. Sproću vodenice kućica sa doksatom. Na sredi dvorišta "ćutuk" i kameno korito od stare, presušene česme. Na kapiji stoji obešen fenjer, koji zajedno sa mesečinom osvetljuje vodenicu i oko nje tamnu goru, čija se debela, mrka kestenova stabla crno ocrtavaju.

Iz doline počinje da dopire svirka i pesma.
Na stepenicama od kuće sede Marko i Magda, osluškujući.
Svirka i pesma burnija i sve bliža. Počinju da se razabiru dahire, zvon čampara i pesma:
 
Kraj Vardar mi stajaše,
t'nke puške frljaše.


MARKO (odlazi ka kapiji i vraća se radostan): Gazda, gazda!
MAGDA (polazi ka kapiji): Koji?
MARKO: Mlad, mlad!
MAGDA: Slatko moje dete, seća se ono dade svoje!
 
Uz pesmu, svirku, ulaze KOŠTANA, STOJAN, SALČE, GRKLJAN i ostali.
 
KOŠTANA (pevajući i igrajući):
 
Kraj Vardar mi sedeše,
t'nke puške frljaše.
— Ja ne žalim snaga ta,
žalim srmali jelek,
haj, haj, srmali jelek!


-----------------
Kraj Vardara sedeše
-----------------

STOJAN (Magdi): Dado, Hristos voskrese i srećan ti dan! Ali, da se ti ne ljutiš što ja ovako dolazim?
MAGDA (grli ga): Čedo moje! Pa ti si nam gazda, sinko, šta mi protiv imamo!
MARKO (ljubeći Stojana u ruku): Srećan ti dan, gazdo.
STOJAN: (pokazujući na kuću): Tamo! Unutra! Kod dade! I njoj je sada Uskrs i svetao dan. (grleći Magdu): Ovo je moja druga majka, njezino sam mleko sisao.
MAGDA (razneženo): Slatko moje dete, kako mi ono sve zna. (razdragano Koštani): Pevaj, kćeri! Pevaj, i baba ima bakšiša.
SALČE (Koštani, koja gleda oko vodenice u drveće, goru): Kosa ti se zamrsila. (Opravlja joj kosu i odelo.)
KOŠTANA (zabacuje kosu): Neka se mrsi! (Magdi): A, je li, tetka... (pokazuje na goru): Šta je tamo! Gora?
MAGDA: Gora, kćeri!
KOŠTANA (radosno se unosi, da što bolje gleda u goru): A je li to ta gora za koju se peva: da je golema, pusta, tamna gora?
MAGDA: Ta je, kćeri.
KOŠTANA (Propinje se na prste, da bi, preko zida, mogla što bolje da gleda. Duboko udiše i miriše): Ala miriše gora! (Magdi): A je li to ta tetka, gora, što po njoj nekada komita četu vodio? I mnoge majke ucvilio, rasplakao, u crno zavio, a najviše majku Jovanovu? Sina jedinca, Jovana joj zaklao. Pa... majku, oca, sestre, sve ih naterao da igraju i da pevaju? — Otac igrao i plakao:
 
Jovane, sine, Jovane,
ti si mi, sinko, prvenac!

 
I majka plakala:
 
Jovane, sine, Jovane,
ti si mi jagnje đurđevsko!

 
I sestra plakala:
 
Jovane, brate, Jovane,
ti si mi cveće prolećno


-----------------
Jovane, sine, Jovane
-----------------
 
(uzrujano): Je li to, tetka, ta pusta, tamna, golema gora?...
MAGDA (brišući oči): Nije, kćeri, nije! Nije to ta gora! — A nemoj tu pesmu. Drugo, veselo pevaj! "Lošo je" da se sad plače.
STOJAN (sa čardaka): Košto, pesmu!
KOŠTANA: Koju?
STOJAN: Pesmu, kao što je tvoje lice, grlo, kose ruse...
KOŠTANA (zaradovana): Eh, zar baš ruse kose?
STOJAN: Ruse, meke, još nezamršene!
KOŠTANA (peva):
 
Mirjano, oj Mirjano,
imaš ruse kose, Mirjano!
Daj da gi mrsim ja,
daj, Mirjano, daj, daj!


 
Ulazi MITKA, vodeći za sobom konja.

 
MITKA (Marku): Je li toj Hadži-Toma, bre?!
MARKO: Nije on, gazda Mitko, nego je mladi gazda.
MITKA (zabacuje uzdu konju o vrat): S'g će batka da se vrne. Neće mnogo da mi te ostavi. Tiki, samo da nadzrnem. (za sebe): A i mnogo nećem jošte da živim! Četiri, tri, dve — najviše još polovin godinu. U jesen, slunce kad počne da kapnuje, t'g ću i ja da si umrem. Zajedno, ja i slunce će si idemo! (čuje se konjski bat i rzanje): Ja! Zar te je žal, bre, za mene? Eh, Dorčo! Hoćeš šićerč'k. Ima batka za tebe. (vadi iz pojasa šećer i pruža konju): Na, Dorčo! Na, sinko!
KOŠTANA (peva na čardaku):
 
Mirjano, oj Mirjano,
imaš čarne oči, Mirjano!
Daj da gi pijem ja,
daj, Mirjano, daj, daj!


-----------------
Ruse kose curo imaš
-----------------

STOJAN: Dado, umreh ti!
MITKA (ostavlja konja koga Marko odvodi i penje se čardaku, nabijajući fes na oči): Eh, Koštan, bre! Živa rano, bre! (plačljivo): Plači, Mitke, plači! (trza se): Ali ne! S'g na ovaj dan ni loša misal ne pada, a kamoli sluza. S'g na Voskresenije gora i voda se veseli. Tiki ja sam si nešto mnogo žalan. Od grobje idem. Na pobratima sveću zapali, pa zar se mnogo ražali? Polovin čovek bidna! I još k'd nju čujem, njojnu pesmu i njojno grlo – ete, dori, pupak me zaboli. (Penje se na čardak. Besno Salčetu): Salče, stara đidijo, mori! Vidiš li? A "naše" k'd beše? K'd mi ovakoj mladi i ubavi besmo? Sviri, mori, i poj, zašto će te ubijem? Će te zakoljem samo da te ne gledam tako staru i zbrčkanu. De, onuj našu, staru, mekamlijsku: kako za mladost i lepotinju srce gori i izgori...
STOJAN (posrćući, silazi sa čardaka i tare usta): Usta mi izgoreše!... Oh!

KOŠTANA (silazi za njim; i brižno oko Stojana): Bolestan si? Da ne sviramo i ne pevamo više? Hoćeš, a?
STOJAN: Daj da te ubijem!
KOŠTANA: Zašto?
STOJAN: Zato... zato što te volim, a ne smem da te volim.
KOŠTANA (srećna, iznenađena, grca): Ne, Stojane! Nemoj da me...
STOJAN (upada): — lažeš! Ah ne lažem te, Košto! Sve bih ti dao. A i sada, evo, sve da ti dam! (vadi sahat, kesu, ćulibarsku muštiklu): Na!
KOŠTANA (odbijajući): A ne, ne! Neću to od tebe! Neću od tebe novaca! (sa svoga vrata odvezuje nizu od dukata i daje mu): Evo ja... ja ću tebi da dam.
STOJAN (grcajući): Usta mi daj! (Privlači je.)
KOŠTANA (trza se, odriče glavom): Ah, ne!
STOJAN (rukom za njena prsa): Grudi!
KOŠTANA (beži ka materi): Aman, ne!
MITKA (sa čardaka): Grkljan, Koštan kude je? Vikaj gu, bre, i sviri vu da dođe i da mi poje, zašto ako njuma nema, sve će da ve potepam! (ustaje, silazi sa čardaka): Neću više ovde. Ovde mi na staro, na moljci miriše. U bašču, na ava, na zelenilo iskam! (Asanu): Asane bre, uz njuma li si jednako? I oca, i majku, i kudeljke i sve gazdinstvo ostavi, sam uz njuma da si! Ako, ako, bre Asane, veni, tuguj za njuma, jer od karasevdah pogolem boles nema. Istina, lice ti je cigansko, ama oči bolne imaš. (Koštani): Poj, bre, Koštan!
KOŠTANA (predusreće Mitku pevajući):
 
Katinku grlo bolelo,
Katinke, lepa devojko.


MITKA: (bacajući novac Koštani u njeno dahire): Na! (za sebe): Ah, moj brat nikad sreću da ne vidi, što me oženi, zarobi... Zar sam ja bre bija za ženu? (gleda u Koštanu): Ovo je, ovo bilo za mene... Ah, brate, ti mene oženi, zarobi i vrza, a tebe Gospod! (zagleda sebe): Zar ja s'g ovakav da sam? Eve: i čakšire, i pojas mi se sm'knuje! Snaga mi većem haljinku ne drži. (Slučajno poklekne. Prkosno se ispravlja. Ispruža nogu i lupa njome): Kosko, zar već ostare, te se već treseš? (okreće se Ciganima, besno im preteći jataganom): Grkljan! Salče! Ovam'! Zašto s'g ću sve da... (Seda, zavaljuje fes, razdrljuje prsa.)
KOŠTANA, SALČE I OSTALI (Sedaju podalje od njega ponizno, zbijeno.)
MITKA (mračno): Svirite mi!
GRKLJAN (uplašeno): Šta, gazdo?
MITKA (još mračnije): Žal, bre, da sviriš. A kako moj žal — nigde dokle turski hat ide — nigde ga nema!
STOJAN: Košto, pesmu! Glas tvoj! Samo tvoj glas! Marko, vino! Vino, svu mladost da ispijem! (grli Mitka): Oh, bato!
MITKA (bolno): Beše moje!...
KOŠTANA (tražeći bakšiša dolazi do Mitke pevajući):
 
Bog ubio, Vaske, tvoju staru nanu,
što te dade vrlo na daleko,
na daleko, Vaske, tri godine dana.

 
MITKA (rukom je zaustavlja dalje od sebe): Potamo. Ne priodi mi! A bakšiš? Daću... Jer... — Ah, moj brat nikad sreću da ne vidi, što me odomi, oženi... Što me ne pušti da idem. U svet da si idem. Tiki, koj što pravi, a on: "Mitke, dom, u kuću da sediš, ženu i decu da gledaš. Ne skitaj se, bre, i ne krvi, zašto će te, možda, ubijev!"... A koga da ubijev? Mene li?
GRKLJAN: Eh, zar tebe, gazda? Taj se još nije...
MITKA (upada besan):... Rodija. I neće da se rodi. Zar mene bre da ubijev? Mene? Što gi još u tursko vreme, po Skoplje, Solun, Serez, kuda me onaj moj brat praćaše po trgovinu... i t'g, sve što od tursku veru i po carski drum nađešem, sve terašem ispred sebe... I paše mi se sklanjašev... "Mita je toj, vikav, na čorbadži-Arsu brat!" Pa zar mene da ubijev... Tiki, pa i da me ubiše! Zar je ovoj kakav život? (Nabija fes. Teško, gorko): Eh, Stambolke Redžepovice, mori, žalna pesmo moja! Stari Redžep na put, a ja kude njuma. Ciganka me vodi. Ciganka na kapidžik ostane da čuva i pazi, a ja kude njuma, gore u odaje. I toj hajdučki! Noga da ne šušne. Noć padnala, mesečina se spustila, a ona, Redžepovica, čeka me. Legla na dušeci, gola, mlada, kapka... Snaga! Da cuneš, pa da se zaplačeš! Ruke više glavu frljila, kosu crnu, fildiš, rasipala oko sebe i — čeka me! Gleda u vrata, gleda kako bi me odma, još od prag, s's svoje puste crne oči opila, izela... Gleda, čeka me, i poje!
 
Rafistinde on alma,
beš i al, beš i alma!


Na raf ima deset jabuka, pet za men, pet za teb. (Ustaje. Koštani): Tuj, Koštan, i samo tuj pesmu da mi poješ! Mintan da skineš; ruke gore, više glavu...
STOJAN (prekida ga): A, ne tako, bato! Sramota je! Mati joj je tu, otac, mi...
MITKA (razdragan, zanesen): Nemam ja, bre, lošu premislu na njuma. Tatko mogu da vu bidnem. Tiki – milo mi! Duša mi još, bre, iska. (bolno Salčetu): Salče, ti me znaješ? Znaješ li, Sadče, "moje" kakvo beše? Ti bar kaži! A, Salče?... (posmatra je): A i tvoje, beše mnogo! Nego s'g i ti ostare, ispeče se. (odbija je rukom): Trgni se ustranu, da te ne gledam, zašto kad tebe gledam, mislim mnogo na sebe. (okreće se Koštani): Koštan! De, poj! Bakšiš? Kesa? Eve na!...
SALČE (Mitku): Drugi put će ona to, Mitke, drugi put!
KOŠTANA: Ali ovakva da sam. Da ne skidam mintan.
MITKA (besno, gorko): Ne! Mintan da skineš, te grudi da ti pucav. I ruke nagore da digneš, kosu na sve strane, te kao ona, Redžepovica, da si. Ali da me ne gledaš, jer mnogo muka će mi padne. Ona, Redžepovica, će mi se upije u pamet i će se razbolim. Bolovaću. Nedelju dana mrtav bolan će da bidnem za njuma... Ne li me izdadoše, potkazaše? Dremka me uhvatila na njojno zrelo, belo, grlo, a stari Redžep iz dolap, kuda se bija sakrija — s's jatagan na mene poleteja. Ona videla, pisnala, brgo od sebe svilenu košulju skinala — i drž za jatagan. A nož, znaje se, svilu ne seče, te ja tako živ... A njuma, posle, živu gu u vreću vrzali i u Moravu frlili. (ustaje, besno vadi jatagan): Svirite mi bre, i pojte, zašto... (Salčetu): Ti li mori, veštice, ne davaš! Ovamo ti! Ovam! Ti ćeš da mi igraš i da baješ! S'g te svu na paranparče iseko'! Ti ćeš, starke, po jatagan da mi igraš i da baješ, kao veštica u nekrsteni dni što na sneg i na mesečinu igra. I ti ćeš takoj! Ovamo ti! Ovamo, veštice, ovamo koske stare da ti rastresem.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 31, 2010, 12:05:08 pm »

*

Utrči MARKO


MARKO (uplašeno): Gazda, hadžija stari!
STOJAN (đipi uplašeno): Otac! Šta ću mu ja? (Polazi kapiji da je zatvori)
SALČE (zaustavlja ga): Ne, sinko, otac ti je!
STOJAN: Šta ću mu ja sada? Šta ću... Šta me traži?
KOŠTANA (zaustavlja ga): Nemoj, Stojane! I ja te molim.
STOJAN: Pa baš zbog tebe — neću. Jer znam da će on sada sve na tebe! Za sve ćeš ti biti kriva.
KOŠTANA: Neće, neće! Samo ti nemoj!

 
Čuje se bat konjski, rzanje, zvek dizgina.


TOMA (iza pozornice viče): Marko!
 

MARKO istrči. Sjahivanje.

Ulazi TOMA.

MARKO mu ostrag, ponizno, ispravlja izgužvane čakšire i koliju.

 
TOMA (unezvereno, ne mogući da dođe sebi): Pa?... a?... To? To? (okreće se Mitki): Aferim, Mitke! Tako! Iako si stariji, otac da im budeš, i onda da ih poučiš, odvratiš, a ne ti još prvi među njima... Aferim! (ustremi se Magdi): A ti? Tako li se stari gazda poštuje?
MAGDA (ponizno): Oh, gazdo!
TOMA: Tako li se moj hleb jede?... Nego kao veliš: "stari gazda star je, umreće, a mi mladoga da čuvamo." A, to li?
MAGDA: Oh, gazdo, zar ja? Ja! Magda tvoja...
TOMA: "Magda moja, vodenica moja"... Pa kad je sve moje, šta će ovo ovde? (Marku): Pušku!
MAGDA (pada pred njim): Gazdo, gazdo...
TOMA: Pušku, pa sve da ubijem! Sve, da zapalim! Nikoga da ne vidim, nikoga da ne gledam! Sve da...
MAGDA (vije se ispred njega): Ne gazdo, ne!...
TOMA: ... Nikoga! Sin?! — Sinule munje pa u čelo! (Stojanu): Kući, bre! Bar da te ne gledam!

 
STOJAN pokunjeno, i gologlav, odlazi.

 
MAGDA (ponizno Tomi): Nemoj, gazdo! Ne ljuti se toliko!
TOMA (besno): Kako? Da se ne ljutim? Šta sam ja?
MAGDA: Gazda! Gazda! Stari, mili, slatki gazda! (ljubi ga u ruku): Nemoj, gazdo! (pokazuje na jelo, piće): Sedni!
TOMA (zgranuto): Još i da sednem?
MAGDA (preklinje, moli ga): Sedni, te s tobom u kući sreća, blagoslov da mi sedne! Berićet, blagota s tobom u kući da mi zasedne. Sedni! Okusi! Samo hleb, so!
MITKA (Tomi): Sedni, sedni! Zar ne znaješ da se ne valja, da je loše, kad se na ovakav sveti i veliki dan dođe, pa da se ne sedne, ne okusi hleb, so... Zar ja da ti to kazujem? Zašto si hadžija?
MAGDA (pokorno): Berićet, gazdo, i blagota od stoke da mi s tobom u kući zasedne i da se umnoži.
TOMA (lomi se): Eh, molite boga, što je ovaj sada sveti blagi, božji dan. (prilazi pobožno i seda za sofru; strogo): Hajd, daj, ali brzo!
MAGDA (srećna podmeće mu jastuk, nudi ga jelom, vinom): Uzmi, gazdo. Okusi što bog dao! Nemoj, na ovaj sveti, božji dan! (pruža mu čašu): Okusi, gazdo!
TOMA (krsti se, uzima čašu): Eh, Magdo! (pije): Nego hajd! Hajd, srećan ti dan i Hristos voskrese!
MAGDA (ljubi ga radosno u ruku): Vaistinu voskrese! Oh, hvala, slatki gazdo!


KOŠTANA, SAJGČE I OSTALI (hoće da idu).


MITKA (zaustavlja ih): Stoj! Kude vi?
KOŠTANA (pokazuje na Tomu): Ljutiće se...
MITKA: Ovamo, ti! Mene gledaj! Ja ovde... Poj!
KOŠTANA: Nemoj, nemoj, gazda-Mitke, pa posle hadžija da se... (Pokazuje sa strahom na Tomu.)
TOMA (prezrivo): Šta "hadžija"? Šta ja imam na vas? Zanat vam je to. Možete. Otpevajte... Bar džabe bakšiš da vam se ne da.
MITKA (Koštani): Ti samo poj! A koj na tebe ruku digne, ja sam ovde!
KOŠTANA (počinje pesmu):

Hadži-Gajka, hadži-Gajka
devojku udava...
Em je dava,
em je ne udava...

 
MITKA (prekida je): Neću tej stare, tej mrtve, hadžijske pesme! Drugo!
KOŠTANA (peva):

Dude mori, Dude, belo Dude,
kako tebe, Dude, nigde nema,
ni u Tursko, mori, ni Kaursko.
Zapali me, Dude, izgore me,
napravi me suvo drvo,
suvo drvo javorovo,
od drveta sitan pepel,
od pepela miris sapun,
pa s’s njega da si miješ,
Dude, mori, belo Dude, svoje lice!


-----------------
Dude, mori Dude
-----------------

MITKA (Koštani): E, s'g dede onuj: Kako k'd Kumanovo čuma bi', k'd se ludi i besni Stojan zagleda u Stamenu, od ujku sestru, pa ili grad da pali ili Stamenu da uzme. I tri dana crkve zatvorene, tri dana čaršija zatvorena. Stamena kuka i moli:

— Stojane, more Stojane,
gde se je čulo, razbralo,
brat sestru more da zema?

A on, pusti i besni Stojan, odgovara:

— Stameno, mori Stameno,
Stameno, kito proletnja,
Stameno, zrno biserno,
jesi li čula, razbrala:
duboka voda brod nema,
visoko drvo hlad nema,
ubava moma, mori, rod nema.


TOMA (za sebe): Da, jest, zna se: lepota, doba, rod, starost nema (trza se, Marku): Marko (daje mu novaca pokazujući iza sebe na Cigane): podaj im, i dajte im da jedu i piju. (gordo): Jer ne sme da se kaže, da je neko sa Hadži-Tominog imanja otišao gladan i žedan.
MARKO (dajući Salčetu novac): Od hadžije.


SALČE, GRKLJAN I OSTALI (Oslobođavaju se, razuzuruju se i počinju da sviraju.)

-----------------
Vranjanska svita
-----------------

TOMA (prekida): Dosta, dosta.
MAGDA (donosi u jednoj ruci tepsiju, poslužavnik, sa raznim jelom, a u drugoj ruci bokal. Meće na sofru pored ostalog jela i pića i nudi ponizno Tomu): Ne ljutiš se, gazdo, više onako na mene?
TOMA: Pa, Magdo, kako...
MAGDA: Nemoj, slatki gazdo, nemoj da se ljutiš što smo mladoga gazdu... Ti znaš da sam ga ja dojila, pa da mi je on kao drugo moje dete. Znaš koliko sam te služila pa mi nikada reč ne reče a kamoli da se naljuti.
TOMA (malo toplije): Jeste, Magdo, verno si me služila.
MAGDA: Služili smo, gazdo. I sada te služimo. Živimo u tvojoj kući. I evo koliko te volimo i poštujemo. Znamo da ćeš nam, kao svake godine tako i danas, na ovaj veliki, božji dan doći. Pa cele godine čuvamo za tebe evo ove kruške "maslarke", što znamo da ih voliš, a evo i jabuke. Sve to rukom birane. Evo i vino što je za tebe Marko cedio, bez peteljke, sve zrno po zrno.
TOMA (odobrovoljen, pruža ruku Marku): Hvala, Marko.
MARKO (ljubi ga u ruku): Hvala, gazdo, i srećan ti praznik!
MAGDA (nudeći ga): Uzmi, gazda. Sve je isto ono što si voleo kada, kao nekada, leti po mesec dana ovde dođeš da se razonodiš i provedeš.
TOMA (setno): Da, kao nekada. (padne mu pogled na presušenu česmu): A ćutuk, česma presušila?
MAGDA (izvinjavajući se): Jeste, gazdo. Ove godine sasvim presuši. Šta nismo činili! Ali ne ide. Gore, u šumi, izvor mu nije više čist. Počeo je da se meša sa zemljom i trulim lišćem. Nije više onako jak, silan i čist kao ono kada ga ti pronađe i sprovede ovde u česmu.
TOMA (stetno, više sebi): Da, da, zajedno sa mnom i on se presušuje i pozemljuje.
MITKA (Koštani i ostalim): Svirite bre i pojte već.
KOŠTANA (peva):
 
Stojanke, bela Vranjanke!
Kad te je majka rodila,
na šta je okom gledala:
da li na sunce sjajano
ili jablanče tanano?
Bre gidi, džanum, Stojanke,
Stojanke, bela Vranjanke!

 
TOMA (Prvi put se okreće Ciganima. Strogo, znalački posmatra Koštanu, sebi): Silan glas... Ali dosta!
KOŠTANA (produžava pesmu):
 
Jas li te gledam kroz mare
u tija džanfes šalvare,
gde tiho mineš po dvore,
kako jelenče kroz gore,
ne znajem ništa za sebe,
bre, lele, lele, momiče,
momiče, zumbul devojče,
pogiboh dušo za tebe!

 
TOMA (uzbuđen, uzrujan): Da jest... jest...
KOŠTANA (nastavlja)
 
A kad ti vidim dve oči,
dve tamne oči, dve noći,
kail sam mnogo na tebe,
ja da te vodim za sebe,
pa kud mi majka živuje,
da mi te ona miluje,
da živiš kako gidija,
da gučeš kako kumrija,
bre, lele, džanum, Stojanke,
Stojanke, bela Vranjanke!


-----------------
Stojanke, bela Vranjanke
-----------------
 
TOMA (grčevito čupa koleno): Ne tako, ne toli ko silno... Dosta, dosta . .
KOŠTANA (još razdraganije):
 
Sum šetal, mori Đurđo, po Stara Srbija,
po Srbija i po Maćedonija,
pečalil sam meke mahmudije,
kako tebe, Đurđo, ja nigde ne najdoh.
Oj pojdoh dole, pojdoh nagore
kako tebe nigde ne najdoh!
Oh, da legnem, ah da umrem,
samo da ne gledam
kako tvoje lice
drugi grli, ljubi.


-----------------
Kad sum bil, mori, Đurđo
-----------------

TOMA (već savladan): Mnogo je ovo (okreće se Mitku): Mitke, bre!
MITKA (meće u usta dukat i pruža ga Koštani): Koštan, čedo.
KOŠTANA (ustima uzima iz Mitkinih usta dukat i baca ga Salčetu u krilo.)
TOMA (izdiže se): Eh, a sada kad bi još i onu! Ali ne znaš je ti. Stara je to pesma. U moje doba kad ja beh mlad, tad se ona mnogo pevala. Tvoja majka, Salče, pevala mi je. (Salčetu): A, Salče?
SALČE (zadovoljna): Koju, gazda?
TOMA (odsečno, više za sebe): Onu: bula mlada posle svadbe, čim legla, odmah umrla. Sutra, sunce već izašlo visoko, visoko — a nje iz sobe još nema. Majka joj došla u pohode. Ona se još ne budi. Svekrva stoji pred vratima, budi je i tužno poje

O jansana a'n đeldi
O jan, ojan, maz

(Svekrva ti je došla,
stidi se, more)

 
(Salčetu, pokazujući na Koštanu): Zna li ona tu pesmu? Naučila si je?
SALČE (zaradovana): Zna, hadži, zna. (sećajući se): Ama, teška je i stara ta pesma!
TOMA (zadovoljan): Eh, kada bi još i to! A bakšiš hadžijski! I to ne celu pesmu. Kraj samo. On mnogo kazuje. Ona mrtva a svekrva misli da od noćnog prvog milovanja i celivanja još ne može da se osvesti, i zato ne izlazi... I otac joj već dolazi. Svekrva plače, budi je i tužno poje:
 
Utansana baba đeldi
Ojan, ojan, maz!

(I otac ti dođe,
zastidi se more)

 
Tatko ti dođe, zasrami se, more! A ona mrtva i čista. Muška je ruka ne pomilovala, ni usta cilivala. Mrtva i čista...
KOŠTANA (uz burnu svirku, praćena Cigančicama počne da igra čuveni čoček "Keremejle"; pada kolenima, uvija polovinom, trese prsima i, igrajući oko Hadži-Tome, pokatkad ga kosom dodirne po glavi.)

Noć trne. Fenjer se gasi. Grneta, zurle jače pište, seku igru i pesmu.

TOMA (izvan sebe baca fes, skida koliju, i laktovima izvaljujući se na jastuke, viče): Marko, hata pa u grad, i hadži-Ristu, Zafira, Sekulu... Sve bre, sve zovi ovamo na radost i veselje!

 
Z a v e s a
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Decembar 31, 2010, 12:05:22 pm »

*

TREĆI ČIN


PRVA SLIKA

Gostinska soba Hadži-Tomine kuće. Na sredi sobe, na dušecima leži Stojan, opkoljen, ututkan jastucima i jorganima Čelo glave, na tronožnoj stolici, poređani sahani sa raznim đakonijama, kiselim kruškama i grožđem iz "turšije". Svaki čas ulazi STANA i, na prstima, da ga ne probudi, saginje se nad Stojanom, osluškuje kako diše.

STANA (cedi peškir od hladne vode, oblaže njime Stojanovo čelo, tiho ga ljubeći): Bato moj mili! (Odlazi uplašeno.)
STOJAN (budi se): Zora! Dan već? (uplašeno) Neću ja dan! Nju, usta njena hoću!... Ah, što se probudih? Ona beše! Ona, vrela, slatka Koštana! Klekla, ručicama mi stisla obraze, da mi usta odskoče, a svoja usta upila u moja... ah!
STANA (ulazi brižno): Bato, zoveš?
STOJAN (vidi je i zavaljuje se natrag): Ti?
STANA (brizne u plač): Bato, što si ljut na mene?
STOJAN: Idi!
STANA (plačno): Nemoj, bato! Nemoj na mene de se ljutiš. Šta ja? Živa nisam od straha. Eto cele noći nisam... A i nana. Ona se sada ne ljuti na tebe nego na oca. A on tamo, pričaju, čuda čini po Sobini. Otac kao da nije stari otac!
STOJAN: A ko mu svira?
STANA (ustežući se): Pa još ona...
STOJAN (gnevno): Idi!
STANA: Bato!
STOJAN: Idi!

 
STANA odlazi plačući.

 
STOJAN (đipi): Ciganka! Ja nju toliko voleo, a ona?... Ciganka! Ko da više!...

 
Ulazi KATA.


KATA (prilazi Stojanu): Sine, bolan si? Šta ti je?
STOJAN (neugodno se izmiče): Ništa, ništa mi nije!
KATA: Šta hoćeš majka da ti donese? (hoće da mu opipa čelo): Kamo čelo?
STOJAN (otura je rukom): Ne diraj me!
KATA (ne može više da se uzdrži od plača): Zašto, sinko? Šta toliko majku? Šta je majka toliko skrivila?
STOJAN: Što si me rodila...
KATA: Pa majka, sine, za sreću te je rodila. Da ima u koga da gleda, u koga da se kune. Majka rodila, očuvala, pa majka i da oženi, da snahu, odmenu dobije. Da i ona, kao i sve njene drugačke, sa snahom u crkvu pođe, u svet iziđe, u goste da ode; pa i ona goste u kući da dočeka, isprati. Da joj je kuća, sinko, s tobom otvorena. Za sreću te majka rodila. Da majka s tobom život proživi, kad nije s ocem ti. A s njime — crni moj život! Od njega nikad božja, blaga reč, samo vika. (stiska se za glavu): Od straha mi, sinko, već pamet iziđe.

 
Izdaleka graja, svirka i pesma se razbira.

 
STOJAN (pokazujući rukom odakle dolazi pesma): Ona, majko, ona!...
KATA (odlazeći): Oh, Ciganka je, sinko, ona!

 
Utrči MARKO.

 
MARKO (zadihano, dižući posteljne stvari): Hadžija, stari!... Brzo! Juh! (Skuplja postelju i odlazi. Za njim odlazi i Stojan.)

 
Ulazi HADŽI-TOMA, zagrljen sa Koštanom, i sa ostalima.

 
TOMA (Koštani): U moju kuću kad se ulazilo, pevala se pesma:
 
"More, vrćaj konja, Abdul-Ćerim ago,
tugo, vrćaj konja, pišman će da bidneš",
— "More, ne vrćam ga, džanum, mlad Stameno,
tugo, ne vrćam ga, da znam da poginem!"


-----------------
More, vrćaj konja
-----------------
 
I ja ću da poginem! To da pevaš ti. Poginuću, hoću!... Sin mi leži bolan — mrtav neka je!
KOŠTANA (uplašeno,bolno): A ne to, gazdo!
TOMA (ne slušajući je):...Ženu? Nemam. Nikad je nisam ni imao. Imao sam majku. A majka za mladost nije (Obzire se, gleda po sobi. Viče): Marko!

 
Dolazi MARKO.

 
TOMA: Kamo sofra, vino? Služi gazdu, još sada, pa posle, možda, smrt će... (Koštani): Eh, Koštana, kćeri! De! Ne pesmu, glas samo i svirku. I to onu svirku, kad se pođe na venčanje za staro i nedrago! Svatovi napred, mladoženja ostrag, a Cigani za njim. Pevaju mu i sviraju oni da ga razvesele, a svirka im oštra, oštra te srca kida!... Takva je moja svirka i pesma bila, kad ja pođoh da se venčam: — da više u zelenu baštu ne idem, mesečinu ne gledam, drago ne čekam i milujem — da mladost zakopam! I zakopah je! Sad? Staro drvo. Da, sinko, star sam, ali srce mi je toliko mlado, toliko puno skrivane, neiskazivane ljubavi, neizmilovanog milovanja.... Oh toliko je ono toga bilo puno i željno da će mi mrtvome zemlja biti večito teška. De, kćeri, de još onu: "Na sred sela šarena česma, bistra voda"... Oh, kamo je sada, da mi ona, bistra, rosna, sveža kapne na ovo moje staro, staro već samrtno čelo... (hvata se za čelo, grca): De, kćeri!
KOŠTANA (peva):

More, nasred sela češma tečaše,
aman, tečaše,
i na češmu dve do tri mome stojašev,
aman, stojašev.

 
TOMA (viče): Marko! Nize, duble, dukate!
MARKO (zabezeknuto): A ne to, gazdo!
TOMA (besno): Ćut'!
MARKO (vraća se i donosi mu nize od dukata.)
TOMA (prilazi Koštani i vezuje joj nizu oko vrata): Na, kćeri. Zlato neka nosi zlato a ne stara suva kost! Pevaj!
KOŠTANA (nastavlja pesmu):
 
More, dajte meni tuj mutnu vodu,
da pijem, ago, da spijem...
— More, za tebe ima šarena soba
Da spiješ, ago, da ljubiš.


-----------------
Džanum na sred sela
-----------------

TOMA: Za mene nema više, kćeri, nema. Nego, dede pevaj!
KOŠTANA (peva):
 
na pendžer,
mila daskalice...
Stojan hadži — Daskalov.


TOMA: Nije to bio Stojan, već sam ja to bio. Ja, Hadži-Toma! Za mene je ona pevana.
KOŠTANA (peva):

Ti mi vrata ne otvori,
Mila daskalice...
Toma hadži — Daskalov.


-----------------
Tri put ti čukna' na pendžer
-----------------

TOMA (kida ostale nize i posiplje je dukatima): Na! Na!...
KOŠTANA (krišom, da Toma ne vidi, sve dukate dodaje Marku što ovaj odnosi u drugu sobu.)


Ulazi MITKA.

 
MITKA (Marku): Čeprnje! Kotlove vina! Dizaj tej čaše, tuj srču!
STOJAN (na vratima; besno, ljubomorno Koštani): Ciganka! Ko da više! (Odlazi).
TOMA (zgranut, prilazi zidu, gde je oružje): Ko tamo?! Ko je još gospodar u mojoj kući? On? Zar on još da govori? Pušku!
 

Uzima pušku, prilazi prozoru, naperi je.

 
STANA (iza pozornice, kuka): Ne, oco! Slatki oco! Jao!
TOMA (kod prozora, nišaneći): Njega, da... Njega da ubijem.

 
Ulazi ARSA.

 
ARSA: Hadži! Ne!
TOMA: Njega, njega...
ARSA (odvaja ga od prozora): Hadži, hadži...
TOMA (od besa jedva se razabira i upoznaje Arsu): A! Ti si!
ARSA (zabezeknut): Ja, hadži!... Brate! (vidi Mitku, ustremi se na njega): Bar tebi! Bar ti!..
MITKA (isprsujući se): Što, bre, ti sve na mene vičeš?
ARSA: Kući!
MITKA: Šta sam ja? Pseto li sam? Imaš li, bre, dušu, srce? I ja jedanput da se razveselim a ti odmah...
ARSA: Kući!... A žena, deca?
MITKA: Ti me oženi, ta me zarobi! Ti s’s mene što iska toj i napravi. I s’g, eto ti gi: i žena i deca!... Ja! Ništa nemam. Nikoga si ja nemam. Aha!...
ARSA (besno): Kući!...
MITKA (pokunjeno odlazi): Hajd, hajd, ti mi... (Odlazi.)
ARSA (za njim): Kući pravo! (Ciganima): A vi? Zar ste još tu? (Zamahuje štapom.)

 
SALČE, GRKLJAN i ostali (ponizno odlaze; za njima polazi i KOŠTANA)
 

TOMA (Arsi, stajući pred Koštanu): Svi! Samo ona ne!
ARSA (ubezeknuto): Hadžijo!
TOMA (pokazujući na Koštanu): Krv će za nju! Šura si mi, brat, rod – dirni je samo, krvnik si mi!
ARSA (očajno, pokazujući na Tomine sede vlasi): Hadžijo! Pogledaj se!
TOMA (s puškom na njega): Hoćeš?...
ARSA (očajno uzmičući vratima): Brate, brate! (Koštani, u stranu, da Toma ne čuje): Načini se ti bolesnom. (Odlazi.)
TOMA (sprečava Koštanu da ide): A nemoj ti, pevaj!
KOŠTANA: Drugi ću put! A sada i ja da idem. Jer bolesna sam.
TOMA (iznenađeno): A ne... Nemoj, kćeri! Ako te grlo boli, uzmi šerbet, rosu... Biser da ti rastopim, samo da te grlo ne boli.
KOŠTANA (pokazujući na prsa): Ovde, ovde me probada! Da idem!
TOMA (ubijeno): E kad tu... onda je to teško... (Koštana polazi): Koštana! (prilazi joj grcajući): Koštana, kćeri, sine... Daj bar... (saginje se, i miriše joj prsa): Koštana! Lepoto!... Oooh!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Decembar 31, 2010, 12:05:29 pm »

*

DRUGA SLIKA


Mitkina kuća. — Bašta ispred kuće. U pročelju lepa kuća na dva sprata, sa tavanicama, uresima, balkonom.


Ulazi MITKA vukući za sobom, SALČE, GRKLJANA, KOŠTANU i ostale.

 
MITKA (razdrljen, raspasan, okreće se i doziva ostale svirače sa ulice): Čalgidžije! Meteri! Čočeci! Ovamo, bre! (dolaze i ostali): Ovamo, braćo moja slatka! (Koštani): Ti ispred mene.
KOŠTANA (se izdvaja i seda)
MITKA (ostalim čočecima): Vi do njuma, oko njuma. Ali bez dajre... jedno do drugo.

 
ČOČECI se izdvoje, sedaju oko KOŠTANE malo ponizno.

 
MITKA (gledajući ih): Takoj! Moj brat katil, moj, brat krvnik, moj brat — nikad sreću da ne vidi. Jednako: "kući"... (pokazuje na kuću): Ete s'g dom sam, kući! (seda, vadi i meće ispred sebe jatagan, fes, kesu, muštiklu): De, bre... (Grkljanu): Sviri! Da sviraš kako nigde nikoga nemam. Ni brata ni tatka, ni majku! Ženu? (pokazuje na kuću): Eno gu. Od brašno i testo oči vu se ne vidiv. Nigde si ja nikoga nemam! Ne! Toj da mi sviriš, "mou pesmu" da sviriš!
GRKLJAN (začuđeno): Kakvu tvoju pesmu, gazdo?
MITKA: Moju pesmu!
GRKLJAN (u čudu, pitajući i ostale pogledom): Ama kakvu tvoju pesmu, gazdo? Mi nikakvu tvoju pesmu ne znamo.

MITKA: I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem, u s’n snujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, 'ranila. čuvala. Dan i noć samo njega gledala. Što u sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin — bolan! Porasnaja sin. Došla snaga, mladost... bašče, cveće, mesečina; Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve što iskaja, sve imaja. Hatovi, puške, sablje, žene! Koju devojku nije pogledaja, samo njojne kose neje zamrsija i usta ne celivaja. Nijedna mu ne odreče, nijedna ga ne prevari; a on sve gi celivaja, sve varaja i — bolan, bolan bija. Bolan otkako se rodija. — To sam ja!... Pa od t'j bol, jad — dert li je, prokletija li neka — eve na nogu ginem. Idem, pijem, lutam po mejane, dert da zaboravim, s'n da me uvati. A s’n me ne vaća. Zemlja me pije... Noć me pije... Mesečina me pije... Ništa mi nije, zdrav sam, a — bolan! Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ. Otkako sam na svet progledaja, od t'g sam još bolan. (Seda. Gleda u Koštanu, čočeke, devojčice. Izvaljuje se, da ih bolje vidi): Eh, deca, deca slatka! Pojte! Puštite glas. Ali čist glas! Iskam da slušam vaš mlad, sladak, čist glas. Zašto moje se je srce iskubalo, snaga raskomatala, ostarela... Žalno, teško da mi pojete!

KOŠTANA (sa sažaljenjem): Koju, gazda-Mitke?
MITKA: Koju? Eh, Koštana, zar jedna je pesma žalna? Znaš li šta je karasevdah? I toj težak, golem, karasevdah! Tuj bolest ja bolujem. (pokazuje na sebe): Eve ostare, a još se ne nažive, još ne napoja' i ne naceliva'... Još mi za lepotinju i ubivanju srce gin i vene! Aha!... Poj, Koštan kako k'd se od Karakule na Bilaču, Preševo i Skoplje udari. Noć letnja. Šar-planina u nebo štrči, a ispod njuma leglo pusto i mrtvo Kosovo. Drum širok, prav, carski. Po njega se rasipali hanovi, seraji, bašče, česme. Mesečina greje... Martinka mi u krilo, konj, Dorča moj, ide nogu pred nogu, a čalgidžije, što gi još od bilački han povedešem, peške idev iza mene. Sviriv mi oni i pojev. T'nko ni visoko kroz noć i na mesečini sviriv. A iz seraji i bašče, kude mlade žene i devojke oko šedrvan i na mesečini oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma... I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje. Pa taj glas ide, s's mesečinu se lepi, treperi i na men’ kao melem na srce mi pada. (Koštani): I Koštan, tuj pesmu, toj vreme da mi poješ... A toj vreme više ne dođe. Ete za toj ću vreme ja žalan da umrem, s's otvoreni oči u grob ću da legnem. Poj "žal za mladost"... Za moju slatku mladost, što mi tako u ništo otide, i brgo ostavi. Poj i vikaj gu. Moli gu, neka mi se samo još jedanput vrne, dođe, da gu samo još jedan put osetim, pomirišem... Ah! (Peva)

Da znaješ, mome, mori, da znaješ,
kakva je žalba za mladost,
na porta bi me čekala,
od konja bi me skinula
u sobu bi me unela,
u usta bi me ljubila —
of, aman, zaman, mlado devojče,
izgore mi srce za tebe!...

 
KOŠTANA (razdragana, sa saučešćem): Evo ću i ja, gazda Mitko! (Peva.)
 
Otvori mi, belo Lenče,
vratanca, vratanca...
sa tvoja ta desna, bela ručica.

 
MITKA (upada, sam sebi): Ba... Nikad mi ne otvori!
KOŠTANA (peva):
 
Da ti vidim, belo Lenče,
ustanca, ustanca!

 
MITKA: I nikad gu ne vide’!
KOŠTANA:
 
Ne mogu ti, pile, Mile,
da stanem, ustanem.
Majka mi je sela, Mile,
na fustan, na fustan!


-----------------
Da znaeš
Otvori mi belo Lenče

-----------------
 
MITKA: Majka, prokleta majka! Ona ne dade. I nikada vu ne dade da gu vidim.
KOŠTANA (još razdraganije peva):
 
Devet godina minaše, džanum,
otkako tebe ne videh;
idi si pitaj majka ti,
da li te dava za mene.
— Majku si nesam pitala,
ali sam lošo slušala,
tatko na majku zboreše:
"devet još ćeri da imam,
nijednu Mitki ne davam,
jerbo je Mitka bekrija,
on pije vino kajmakli,
a i rakiju prvenac,
na vino vadi noževi
a na rakiju pištolji".


-----------------
Devet godini minalo...
-----------------
 
MITKA (mračno): E s'g me s's tuj pesmu s'svim izede i dokrajisa. (sam sebi): A jest, istina je... (gorko, siteći se sam sebi): Istina je. Istina je Mito, crni Mitke, da si bekrija. I toj asli, dibiduz-bekrija. Samo se po mejane lunjaš, sam puške, sablje, žene. I dokle ćeš? Lipči i crkni bre jedanput ! (vadi jatagan i okreće ga prema sebi): More, što da se pa ja ne ubijem?
Svi (uplašeno): Ne gazdo, ne!
MITKA: Što da ne? Kako da ne? Zašto da ne? Zar ja ne znam šta me čeka, što mi je pisano? Da umrem! Toj! Zemlja, crvi da me jedev! Toj! Što da se ne ubijem? (potegne jataganom.)

 
Uto rupi ARSA, s Policajom i dva-tri pandura.

 
ARSA (zabezeknuto, ne može da se pribere): Ja ću, ja ću da te ubijem! (Bije Cigane.)

 
Svi beže.

ARSA zaustavlja GRKLJANA, SALČE. KOŠTANA i ostali (odlaze)


 
SALČE i GRKLJAN (se zbiju uza zid dršćući preplašeno)
ARSA (predišući od besa, unosi se u Mitku): A? Pa sad? A... a? Šta je ovo?
MITKA (okreće se od njega i ćuti)
ARSA: Ustani!
MITKA (ne diže se)
ARSA (drma ga) Ustani! Jesi li živ?
MITKA: Za tebe — ne! Mrtav.
ARSA (nadnosi se jarosno nad njim): Mito, Mito!... Čuj!... Ili ćeš ti, ili ja...
MITKA (podiže se, malo uplašeno): Šta?
ARSA: To! Dosta ja ćutah, trpeh. (zagleda se u njega, hvata ga za mintan): Zašto, bre, sada takav da si? Zašto raspasan, zašto žut, bled?...
MITKA (zagledajući se): Što mi je? Ništo mi nije.
ARSA: Čuj, Mito. Ili te više (pokazuje na Cigane) s ovima ne nađoh, niti videh u mehani, ili te ja — ja ubih!
MITKA (diže se, uplašeno): Zašto da me ubiješ?
ARSA: Da te ubijem. Hoću. Ubiću te! Ubiću, kao što još onda otac htede da te ubije, kad ti sav novac što ti dadosmo za trgovinu, a ti sve — ne čeka ni tri dana — već sve popi i proloka s Cigankama i po mehanama. Pa tada, kada otac htede da te ubije... (koreći sebe): ah, što ga ja tada zadržah, što ga ne pustih da te ubije!...
MITKA (turobno): I on beše kako ti: katil!
ARSA (plane): Otac katil? Ja katil? A ona, majka, što te je od oca i od mene sklanjala, branila, plakala za tobom, i ona je katil, i to najveći, što te je toliko mazila i čuvala...
MITKA (uzbuđeno prekida ga): Majku, njuma da mi ne spominješ. Ona jedno pogreši, što prvo tebe, pa posle mene rodi, te s'g moram da ćutim, da te slušam, jer si stariji! Toj ona samo pogreši: što prvo tebe, pa posle mene rodi. — A majka je majka! (plače): Slatka moja majka, da mi je ona živa, zar bi dala da ti ovako s's mene...
ARSA: (uzbuđeno): Mito!...
MITKA (brišući suze): Eto toj! Rasplaka me! Slatka moja majka! (polazi): Još otkad vu sveću nesam zapalija.
ARSA (zadržavajući ga): Kuda?
MITKA (polazeći): Na grobje. Sveću na moju slatku majčicu da zapalim.
ARSA (odlazi za njim, zadržavajući ga): Nećeš tamo, nećeš! Kući ćeš ti! (Odvodi ga u kuću.)
GRKLjAN (ponizno Policaji): Aman, gazdo!
POLICAJA (surovo ih ućutkuje): Ćut'!
ARSA (vraća se; Salčetu, Grkljanu): A vi? Zar ste samo vi na ovoj zemlji, te čovek ne može samo vas da umiri? Kome ja govorih, i pretih, i koga apsih?... Ništa! Zar što ja govorim, to pas laje i vetar nosi? A?
GRKLJAN (izdvaja se, pada pred njim na kolena i pokazuje na Salče): Ja, gazdo — ne! Ona. Ona je nauči i da peva i da igra. Ja ne — ako sam ja što kriv, ovde sam... (Pokazuje na vrat.)
ARSA (Salčetu): Govori, veštice! Ti si za sve kriva!
GRKLJAN (živo, uplašeno): Ona je, gazdo! Ona je za sve kriva. E, za tu reč baš ti ovoliko hvala! Ona, još kad Koštan beše mala, dete... I ona onako malu uči je da igra i peva. I nauči je! Sad, eto, radi nje, svi ćemo da izginemo. (ponova hoće da udari Salče po glavi): Ona je kriva! Veštica, ona, gazdo...
ARSA: Sve ću ja sad vas... (Grkljanu): Ti ćeš dok si živ, čaršiju da mi čistiš. (Salčetu): A tebe? Sad, odmah, i to u sahat, u minut ću da obesim, ako za nedelju, onu vašu — (besno): neću da znam ni kako joj je ime! — ne udate. Svadba, novac, sve ću ja da dam. (razjareno): Neću više za nju da čujem! Odmah!
SALČE (đipi preneražena, pada pred Arsu): Ne to, gazdo...
ARSA (razjaren): U Banju, za Asana! (Policaji) I ti odmah da odeš u Banju, nađi Asanova oca kaži mu, kaži, da sam mu ja — gazda Arsa — poručio: da u nedelju, ovu, prvu, odmah — čuješ li? — povede svatove, dođe ovamo i vodi nju, tu Koštanu, i tamo, u Banji, venča je za svoga sina Asana... Jesi čuo?
POLICAJA (ponizno): Jesam, gazdo!
SALČE (kriči od straha): Ne to, gazdo! Ne, to gazdo!
ARSA (Policaji): I ti, kad dođu da je vode, sa pandurima da si tamo! I, ako ona neće, ti — silom! Ako živa neće — mrtvu, pa u kola i u Banju!
SALČE (vije se, ljubi Arsi kolena, noge): Ne to gazdo! Ruku, nogu da ti celivam! Još nije ona za muža! Mlada je, kapka, dete, tek na svet progledalo... Oh, aman, gazdo! Neće ona više da peva!
ARSA: Živa više — ne! Mrtva može!
SALČE (vije se, ne znajući šta da radi): Ostavi mi je, gazdo, daj mi je! Moje je! Čedo mi je! Odavde mi je, gazdo, odavde! (čupa nedra, kosu i lice): Odavde, gazdo!
ARSA (odgurne je, ponova Policaji): U zatvor! I kada Koštanu svatovi povedu, samo tad je pusti, da se s njom oprosti. A dotada ni vode, ni hleba, ništa! (Odlazi.)
SALČE (kriči vijući se): Ne, gazdo! Šta učini? Kuku, aman, gazdo!
GRLJAN (rasplakano): Stari smo, gazdo! Za hleb ćemo bez nje da pomremo i izginemo!...

 
Z a v e s a
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Decembar 31, 2010, 12:05:38 pm »

*

ČETVRTI ČIN

 
Ciganska mahala. Sniske ograđene kućice. Ni gde zelenila već svuda gola, utapkana zemlja izgoreo ugalj oko nakovnja i tocila, na motkama povešane čerge, istrcani jorgani, prljavo rublje. Iza njih primećuju se vinogradi kroz čiju sredinu vodi širok, prav peskovit drum. Iz daljine čuje se svirka svatovca. Docnije na drumu počnu da se naziru kola pokrivena arnjevima i iskićena peškirima. Ispred kola svatovi, banjski Cigani u njihovim belim čalmama oko glave i dugim kolijama. Sve se primiče tiho, sa svirkom svatovca.


Ispred kolibe Koštanine kmet ciganski i AHMET.
Dotrči KURTA.


 
KURTA (radosno): Idu, idu, svatovi!
KMET (uplašen, utišavajući ga): Ćutite! (Kurti): Kurto, ti gore, na sokak i pazi! (Kurta odlazi.) A ti, Ahmete (pokazujući na Koštaninu kućicu) ovde, pred vratima da si, i čuvaj je!
AHMET (odlazi iza Košganine kućice)
KMET (Ostaje, i svaki čas viri. Čas gleda u Koštaninu kolibu, čas na drum, sa kojega se čuje svirka. Hrabreći se): Idu, idu svatovi! (uplašeno gledajući na Koštanina vrata): Oh, kad će već da je odvedu? Umreh od straha da ne pobegne!

 
Iz kućice izlazi KOŠTANA.

 
KOŠTANA: Oh! (s mukom pridržava se za vrata) Zar ja tamo? Za Asana, u selo, u Banju? Tamo? I ja njegova, Asanova? (besno): Zar on moj muž? On? Oh! (Grize ruke. Povodi se. Spazi kmeta, besno pođe k njemu): Šta ćeš? Koga čekaš? Čekaš da me odnesu, vode? Čekaš da gledaš kako me nose?
KMET (uplašeno): Ne, Koštana, ne čekam! Neću da gledam. Nego, ne smem. Gazda predsednik ubiće mene, ako tebe nema. Pa zato sam ovde. Moram da te čuvam. Ne smem da idem...
KOŠTANA (besno): Čuvaš me? (stresa se): Bojiš se da ne bežim? (prkosno): Neću! Evo, neću! (seda): Eto, čuvaj me. Neću ja ništa. Sve hoću! Gde su? Neka me vode! Evo (pokazuje na sebe): i tel, i anterija, i libade, i kitajka... sve je gotovo! I srce, i oči, i snaga, sve za Asana, za selo, Banju! (prkosno klonulo): Tamo ću ja! (kida se rukama): Oh, tamo i oči da iskopam, kožu da oparim, snagu da osušim. (Kida sa sebe odelo, lice, kosu.)
KMET (odstupa preneražen): Ne, bre, Koštana! Ne toliko! Evo idem! Ali ubiće me predsednik, ako te nema!... Ali opet idem. Samo ti nemoj toliko! A i Asan, dobar je — bogat je.
KOŠTANA (poklapa lice rukama): Asan je.
KMET: Pa i on je čovek! (Odlazi.)

 
Čuje se bahat i sjahivanje konja. Ulazi STOJAN.

 
STOJAN (iza sebe Marku, dajući mu dizgine i pušku): Drži konje i čekaj! (Prilazi Koštani. Posrće od radosti): Košto, brzo! Hajde!
KOŠTANA (trza se): Ti?
STOJAN: Ja! (užasnuto): Što me gledaš tako? Hajde! Brzo!
KOŠTANA: Kuda?
STOJAN: U svet, da ti mirišem kose, gledam oči, slušam glas, pesmu... Tebe samo!
KOŠTANA (zaradovana): Eh, zar me baš toliko voliš?
STOJAN (zaneseno): Sve prežalih! I oca, mater, kuću! Hajde! Konji čekaju. Jedan za mene, drugi za tebe! I gde vidimo, tamo ćemo (ljubomorno): samo ja i ti! Niko više!
KOŠTANA: Stojane!
STOJAN (ljubomorno): Tebe, tebe samo! Da samo ja slušam tvoj glas, gledam tvoje oči, lice, snagu... Ko te samo pogleda, krv mu ispih!
KOŠTANA (rasejano, neugodno): Da... niko...
STOJAN: Niko! Ni Gospod! Ni otac, ni Mitka, ni predsednik, a kamoli Policaja i panduri... Ko te pogleda, samo te vidi, reč ti kaže – toga je majka u crni povoj povijala! (besno): Zubima ću da ga rastrzam!
KOŠTANA (odsečno, neugodno): Neću!
STOJAN (zabezeknut): A?
KOŠTANA (odlučno, zlovoljno): Neću! Zašta, kuda da bežim?
STOJAN (posrće k njoj i vadi nož): Zar me ti ne voliš?
KOŠTANA (uplašena, moli): Ne. Stojane! Ne ubij me! Ljubim te i molim! Nemoj! Bolna sam! Ne smem! Ne mogu! (krši ruke): Oh, šta ja mogu? (zlovoljno): Ja, Ciganka! U Banju, u selo, tamo je moje! Tamo, na mokru zemlju, na goli kamen da sedim, da se sušim, da ginem, venem!... A kod tebe! Neću, ne smem...
STOJAN (zaneseno, isprekidano): "...Na goli kamen, ... da sedi, vene, gine... Ne sme ... Neće... Ne može"...
KOŠTANA: Neću! Ne mogu! Kod tebe! Zar samo kod tebe? I samo hadžiju, oca tvoga i majku tvoju da dvorim i da služim? Da pred njima klečim i noge da im perem? Iz sobe da ne iziđem, već samo da sedim, ćutim, trpim? (Izvan sebe): Oh! A kad noć padne, mesečina dođe, san ne hvata, oko se raširi, snaga razigra... šta onda?... Zar da se ne mrdnem, iz sobe ne iziđem, već samo tu da sedim, ćutim, gledam u mesečinu... A noć duboka, mesečina ide, greje, udara u čelo, glavu... pali... Šta onda? (odlučno): Oh, neću! Ubij me! Neću! Evo, ubij!
STOJAN (odbija je rukom): A ne! (posrće, hvata se za čelo): Ih! A ja nju toliko voleo! I majku, oca, kuću bacio, samo nju gledao, na nju mislio!... A ona! (slomljeno viče Marku): Marko! Idi i obraduj majku i kaži joj: beše moje! (Koštani): A ti? Kaži mi, da li si me bar kadgod volela, te da znam zašto ću da venem?


Larma, svirka svatovca jača. Čuje se krckanje kola, bat nogu.
 

STOJAN (naginje se nad Koštanom): Kaži mi!
KOŠTANA (besno): Nisam! Nikoga nisam volela! I nikad neću da volim!
STOJAN (ubijeno): Oh! (Odlazi.)

 
Ulazi POLICAJA.

 
POLICAJA (na ulazu, onima iza sebe): Dajte kola! Brzo! A ona? Ako samo pisne, kamdžijom ću kajiše s leđa da joj skidam! (ka Koštani.): A, gotova si? Hajde!
KOŠTANA (ne gledajući ga): Gotova!
POLICAJA (zamahuje kamdžijom): Ćut'! Sad ti kožu oderah! (viče): Dajte kola!

 
Ulaze kola, panduri, Cigani, svatovi, sa svirkom.


KOŠTANA (stresa se)
POLICAJA (Koštani, pokazujući joj kamdžijom na kola): Hajde!
PANDUR (Policaji): Policajo, čekaj, sad će Salče, njenu majku, da dovedu, da se s njome oprosti.
KOŠTANA (dršćući od straha i posrćući polazi u kolibu): Čekaj, čekaj da uzmem bošču... Oh! (Ulazi u kolibu.)
POLICAJA (ide za njom i staje na vrata od kolibe): Samo brzo!

 
Dolazi MITKA.


MITKA (peva):

Mehandži, more, mehandži,
donesi vino, rakiju,
da pijem, da se opijem,
dertovi da si razbijem.


-----------------
Mehandži, more
-----------------
 
MITKA (kad vidi kola, svatove, svirače, rukom ih zaustavlja): Stoj! Stojte!
POLICAJA (uplašeno Mitki): Ne, gazdo. Šta ćeš sad da radiš?
MITKA (zaustavlja): Stojte! Kude?
POLICAJA (uplašeno, ponizno): Šta ćeš da radiš, gazdo? Nemoj, gazdo! Pijan si!
MITKA (poteže jataganom na Policaju): Nesam, bre, pijan! Nego — srce mi se iskubalo. Ništa neću da činim. (pokazuje na Koštanu): Došeja sam da gu darujem.

 
POLICAJA, panduri, kola, povlače se ponizno ispred MITKA.

 
POLICAJA (jednom panduru): Trči i zovi predsednika!
PANDUR (odlazi)
KOŠTANA (istrči, i izvan sebe od radosti, razdragano, pri.lazi Mitki): Ti? Hvala! Aman! Oh, gazdo! Ne daj me, slatki gazdo! Ruku, nogu! (Ljubi ga u ruke, saginje se i grli mu kolena.)
MITKA (zaustavlja je): Ne!
KOŠTANA (trudeći se da mu noge celiva): Ako! Samo me ti ne daj, pa i zemlju gde ti stupneš i to ću da celivam. (očajno): Ne daj me, slatki gazdo! Vodi me tamo!
MITKA (gleda je pogruženo): Kude, Koštan?
KOŠTANA (očajno širi ruke napred): Tamo! Tamo!
MITKA (bolno, pogruženo): I tamo zemlja i ovde zemlja!
KOŠTANA (izvan sebe od očajanja, širi ruke više sebe, na sve strane): Tamo, tamo!
MITKA (pokazujući više sebe, na nebo): Zar gore? Gore je visoko, a dole tvrdo.
KOŠTANA (hvata se za glavu): Oh!...
MITKA (iz dna grudi): To je, Koštana! Pisano! Suđenice ti dosudile. (pokazuje na kola, svatove): Ete, došli ti, da te vodiv, da se venčaš. I, će ideš, će se venčaš. Svirke će ti sviriv, pesne će da ti pojev. Svi će da ti se radujev. Mladoženja će te celiva a ti će plačeš! i prva noć plakanje, druga noć plakanje i cel vek plakanje...
KOŠTANA (grca)
MITKA (nastavlja): I od rabotu ruke će ti ispucav, lice će ti pocrni, oči će ti se osušiv... Će prosiš, pa će se raniš!... Srce će da ti se iskida...
KOŠTANA (stresa se): Dosta! Nemoj, gazdo!
MITKA (zavaljuje se, gorko): Toj je! Zar ja ne znajem šta ide! Ide, Koštana, jesen, dom, kuća, brat moj, m’gla, i grobje... Toj ide. Tam ću i ja! I, Koštan, k’d čuješ da sam umreja, sluzu da ne pustiš. Niko da me ne žali! Zašto, ja, sam samoga sebe, za život moj, živoga ožalija i oplakaja.
KOŠTANA (plače)
MITKA (ganuto, prilazi joj): Nemoj da plačeš. Sluza ne pomaga! (kleče do nje i diže joj uplakanu glavu): Slušaj, batka šta će da ti zbori: Batka dete neje. Batka je mlogo videja, mlogo preko svoju glavu prefrljija. (pokazuje na zemlju): Odavde, Koštan, po tamo — nema! I cel vek toj je! Zar se ja ne podavah, ja ne držah? Aja! Moj brat, da me je na paranparče sekaja, pa opet, ne bih mu se podaja. Ali pošto on moli i vika: ili da ga ubijem, ili da ga više po mehane ne sramotim i ne rezilim — e s's tuj njegovu molbu — zakla me. Ja, Koštan, u moj život još brobinjka nesam nagazija, a kamoli na brata ruku da dignem. Brat je brat! Jedno mleko smo sisali od našu slatku majčicu. I bolje ja, nego on! Više u mehanu — ne! Vino — ne! Pesna — ne! Dom, uz ognjište! (barata po pojasu, tražeći kesu s novcem): I s'g Koštan, ostaj mi s's zdravje! Srećan ti put! Putuj! I ja ću da putujem! Doma ću, kući... I, živ iz njuma nećem da iziđem. Mrtvoga će me iznesev... Aha, kamo batka da mi te daruje. (Vadi iz kese novaca.)
 

Pojavljuje se POLICAJA s pandurima.

 
POLICAJA (ponizno, uplašeno Mitki): Gazdo, hajde!
MITKA: Čekaj, bre!
POLICAJA: Noć ide.
MITKA: Tvoja će noć da s’mne, a moja ne. Čekaj!
POLICAJA (sa ostalima se povlači)
MITKA (diže Koštanu, rasvešćuje je): Ajde, Koštan! Digni se, rasvesti! Ajde, svatovi te čekav, mladoženja te čeka. Digni se! Ne plači! Sluzu ne puštaj! Stegni srce i trpi! Bidni čovek; a čovek je samo za žal i za muku zdaden! (diže je a suze mu teku, kaplju po rukama): Ajde! Idi!
KOŠTANA (podiže se uplakana): Kuda?
MITKA: Zar mene pituješ kude će ideš? Zar ja da ti kazujem? Kude? Eh, kude ja, tuj i ti. Ja u moj dom, ti u tvoj! Ti plači, i ja ću plačem... Tebe čeka koliba, čerge, kučiki i prosenje; mene — kuća, ognjište, pepel, dim, žena zasukana i s's testo umrljana.


Približuju se kola, svatovi.

 
MITKA (vadi novac i daje joj, ređa po čelu, licu): Da te darujem da ti dam... Da ti dam bele pare za crni dni. A crni dni ti dođoše! (pokazuje na kola, svatove): Eto ti gi! Sviriv! Radujev ti se. (besno, sviračima): Svirite, bre! A s’g, ’ajde, ostaj mi s’s zdravje! Zbogom! I ćuti, ne tuguj, ne plači! (Pogruženo odlazi.)
POLICAJA (obradovan odlaskom Mitkinim poleti besno ka Koštani): Penji se, jer sada ću kamdžijom parčad kože sa leđa da ti kidam. (pandurima): Unosite je u kola.
KOŠTANA (besno, gordo, odbija od sebe Policaju, pandure): Sama ću! (Polazi kolima.)


Utrči SALČE.

 
SALČE: (sva uplakana, usplahirena, grli i ljubi Koštanu): Čedo, čedo... Odvedoše mi te!
KOŠTANA (odgurne Salče): Ćuti, stara. (Penje se u kola.)
SALČE (ostaje onesvešćena na zemlji)
 
KOŠTANU u kolima, opkoljenu pandurima, svatovima i sa svirkom odvode drumom, koji vodi ka Banji i pri čijem kraju i sama se Banja nazire puna dima, Magle i pare banjske.


K r a j
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #10 poslato: Decembar 31, 2010, 12:05:47 pm »

**









Jovan Skerlić,
"Pisci i knjige" III, 1901.

[postavljeno 29.08.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #11 poslato: Decembar 31, 2010, 12:05:58 pm »

**

BORISAV STANKOVIĆ — KOŠTANA


Jedan od najpopularnijih i najviše izvođenih komada sa pevanjem, svakako je Koštana, Borisava Stankovića. Analizirajući ovo delo, profesor Predrag Bajčetić ističe da je Koštana, zapravo, komad o veselju, "po didaskalijama, najmanje, pucnjava se čuje dva puta, svirka u daljini devet i na sceni pet puta, pesma se upliće u dešavanja trideset šest puta". P. Bajčetić govori o pevanju i pesmi kao izrazu u narodnim komadima i sledeće: "Pesma je ispovest ličnosti, ona zamenjuje monolog, kazuje ono sto ne sme da se zna, i ne ume da se iskaže. Pesma je nagoveštaj sudbine, ona zamenjuje drevni hor, kazuje da su iste grehe i drugi počinili, iste patnje i drugi podnosili."10

U radnje srpskih komada sa pevanjem, pre svega, melodrame, potom komedije i tragedije, utkane su pesme koje su pevane u intermedijama, ali su i deo radnje komada, kao, npr. u komediji Đido, Janka Veselinovića. Za komedije srpskih pisaca poput Joakima Vujića, Milovana Glišića, Janka Veselinovića a i drugih, prerađivali su folklorne elemente, već postojeće narodne i gradske pesme, ili komponovali potpuno novu muziku, kompozitori: Josip Šlezinger, Stevan Stojanović Mokranjac, Stanislav Binički, Davorin Jenko i drugi. Jedna od najstarijih pesama, pevanih na srpskim pozornicama, datira iz 1734. ili 1736. godine. Ova pesma je pevana u Traedokomediji koju je sastavio Manuil Kozacinskij. Sačuvana je zahvaljujući melografskom zapisu Kornelija Stankovića.
11

______________________

10 Predrag Bajčetić, Dramska priča, Drame Borisava Stankovića, Nolit, Beograd, 1987.
11 Muzikološki institut SANU, posebno se bavio istraživanjima u oblasti ovog specificnog žanra — komad sa pevanjem. Interesantni članci objavljeni su u Zborniku radova: Srpska muzička scena, Muzikološki institut, Beograd, 1995.

Preuzet deo teksta Marine Marković objavljen pod nazivom: "Govor — pevanje"

[postavljeno 07.09.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #12 poslato: Decembar 31, 2010, 12:06:10 pm »

**
PESME I IGRE IZ POZORIŠNOG KOMADA
              
              
K O Š T A N A


Staro Vranje iz turskog vremena i s početkom XX veka, sa svojim mirisnim baštama, uskim ulicama, ćepencima, teferićarima, pesmom i sevdahom i duboko ukorenjenim patrijarhalnim tradicijama u svakodnevnom životu, možda bi ostalo nepoznato kao i mnoga druga mesta na jugu Srbije da nije njegovih divnih pesama i Borisava Stankovića koji ga je ovekovečio u svojim delima.

"Koštana" je jedno od tih dela. U ovom pozorišnom komadu sa pevanjem Stanković je u ličnim dramama junaka dao presek jednog društva nastalog u burnim danima robovanja pod Turcima, društva koje je svoju slovensku osećajnost natapalo uticajima i stvorilo specijalan tip gradskog patrijarhalnog čoveka.

Koštana, po kojoj je komad dobio ime, lepa je i mlada Ciganka koja svojom pesmom i pojavom izaziva skrivene i neiživljene želje hadžije i gradskih čorbadžija, mladih i starih. Glavna ličnost, Mitke, oličenje je osećanja neiživljenog, "žala" za mladošću, za onim što nije ostvareno u životu i što je nepovratno prošlo. On je sevdalija i meraklija. Ostali, hadžije, gazde i sirotinja, predstavnici vlasti, Cigani, sudeluju u jednoj drami čiji je glavni motiv neiživljena strast, čija se poenta može izvući iz reči koje Mitke u jednom trenutku zanosa izgovara: "Zemlja me pije... Noć me pije... Mesečina me pije. Ništa mi nije, zdrav sam a bolan. Bolan od samoga sebe. Bolan što sam živ."

Kraj drame — proterivanje Koštane iz Vranja ne rešava problem zbog kojih pate njeni glavni junaci. Oni ostaju sa svojim radostima i brigama u uskim vranjanskim sokacima i mirisnim baštama da uz pesmu i sevdah teferiće i traju svoje dane.

U jednoj takvoj sredini, bogatoj unutrašnjim životom i preživljavanjima, ponikle su pesme koje svojom lepotom, raznovrsnošću ritmova i bogastvom sadržajnih tekstova spadaju u najdragocenije muzičko i folklorno blago naše zemlje.

Pesme koje se pevaju u "Koštani" vranjanske su po svojim osobinama — one su odraz istorijskih zbivanja i sredine u kojoj su nastale. Ma koliko da je ta sredina trpela uticaje od Turaka (u "Koštani" su to pesme "Keremejle" i "Čočečka igra"), pesme su zadržale osobine gradskog muzičkog folklora karakterističnog za ceo jug Srbije. Ono što ih čini osobenim dolazi do izvesnog uticaja Orijenta koji se ogleda u njihovoj senzualnosti (osobina koja je ostavila traga i u psihi vranjanskog čoveka) i od primanja ritmičkih karakteristika susednog, kosovo-metohijskog i makedonskog folklora.

Izražajna slika ovih pesama, većinom ljubavnih, veoma je raznovrsna. Sa mirnom i meditativnom "Da znaješ, mori mome, kolka je žalba za mladost", jednom od najlepših u "Koštani", odmenjuje se pesma puna derta i sevdaha "Mehandži more, donesi, rakiju, da pijem, da se opijem"; sa strasnom  ljubavnom "Tri put ti čuknam na pendžeri, mila daskalice", laka, lepršava "Pošla Vanka na vodu" ili "Otvori mi, belo Lenče, vratanca, da ti ljubim ustašca rujna, rumena".

Uticaj nepravilnih ritmova, karakterističnih za kosovsko-metohijski i makedonski folklor, najviše se ogleda u pesmama "Pošla Vanka na vodu" i "Otvori mi, belo Lenče", a sentimentalna slovenska osećajnost pomešana sa orijentalnom senzualnošću došla je do izražaja i u pesmi "Da znaeš, mori mome".

To su pesme vranjanskog lokalnog ambijenta, one su se pevale na svadbama i drugim veseljima, u polutami mirnih doksata i kapidžika: sa tim pesmama je lepa Ciganka Koštana uzbuđivala građane Vranja, te pesme se i danas rado pevaju i slušaju bilo u "Koštani", bilo u slobodnom izvođenju.





tekst preuzet sa CD:
Pesme i igre iz "Koštane"
Divna Đoković
Pripremio: B. Ilić


[postavljeno 07.09.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #13 poslato: Decembar 31, 2010, 12:06:18 pm »

**

BORISAV STANKOVIĆ


Kada se pomene ime Bore Stankovića, ne možemo a da ne pomislimo na njegovo rodno Vranje. Nekada, pre stotinak godina, Vranje je predstavljalo bogatu varoš sa svim onim kontrastima koje prate bogastvo: s jedne strane — begovi, trgovci, adžije, srebroljupci, rasipnici, svila i zlato, a s druge — sirotinja, prosjaci, avanturisti, skorojevići, megdandžije, pijanci i patnici, zajedno sa svojom bedom i nemaštinom. U takvom socijalnom haosu sasvim je normalno što je ova varoš na granici dva sveta — Istoka i Zapada — predstavlja sliku totalne mešavine balkanskih mentaliteta, gde su se mogli sresti predstavnici gotovo svih nacija Balkana: Srbi, Turci, Cincari, Grci, Cigani, bugari, Arnauti i mnogi drugi. Takva smesa mentaliteta i socijalnih razlika po prirodi stvari nosila je u sebi i mnoge, vidljive ili skrivene, sukobe staleža i rasa, a isto tako i njihovih interesa i želja, koji su se protezali od klasnih i nacionalnih antagonizma do ličnih i najintimnijih ljudskih sudbina i drama.

Takva složena i životnim sadržajima izuzetno bogata atmosfera stvorena pod kraj prošlog veka, kada je Vranje konačno oslobođeno od Turaka i postalo srpska varoš — bila je i ostala jedina i osnovna inspiracija Bore Stankovića. Tu atmosferu raskoši i bogastva, siromaštva i nemaštine, pijanstva i derta, čočeka i pesme, čežnje i bola, strasti i putenosti, uneo je Bora Stanković u svoje veliko i neponovljivo delo, stvorivši tako najoriginalniju i najsuptilniju prozu napisanu na srpskom jeziku.

Njegove pripovetke predstavljaju lirske elegije u kojima odzvanja sentimentalno sećanje na ono staro Vranje iz piščevog detinjstva, kada za Vranjanca nije postojala nikakva sila i vlast na svetu osim sile i vlasti novca, dukata i gospodarstva. S druge strane, u svojim romanima i dramama Bora Stanković nam slika tragediju i ličnu sudbinu ljudi koji su se našli u takvom kovitlacu vremena kada su se menjali i klase i običaji i pogledi na svet, otkrivajući nam do opipljivosti čarobnu fluidnost, duševnu istančanost i čulnu osećajnost čoveka ovog balkansko-južnjačkog podneblja, koji je umeo zdusno i da uživa i da pati do krajnjih mogućnosti svojih čula.

Ovaj album predstavlja na izvestan način antologijski presek kroz celkupno književno stvaralaštvo Bore Stankovića, što je nas skromni prilog pedesetogodišnjici od smrti velikog umetnika. Pored pripovetke "Stojanke, bela Vranjanke" tu su i odlomci iz njegovog pororišnog komada "Koštana" i romana "Nečista krv".

Božidar Timotijević






Tekst preuzet sa:
2 LP 1471/1472 | RTB
SEĆANJE NA BORU STANKOVIĆA

  
[postavljeno 07.09.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #14 poslato: Decembar 31, 2010, 12:06:27 pm »

**

BORISAV STANKOVIĆ — KOŠTANA


Bora Stanković (1876—1927), savremenik Prusta, Kiplinga, Drajzera, Strindberga i Gorkog, uspeo je da, osobenošću i širinom svog talenta, dubinom poniranja u ljudsku prirodu i originalnošću tematike, izbori sebi i književnosti svoga naroda ugledno i dostojanstveno mesto u uzbudljivoj prelomnoj epohi prvih decenija XX stoleća. Napisao je drame "Koštana" i "Tašana", brojne pripovetke i roman "Nečista krv".

*

Istaknuti književni kritičar Jovan Skerlić, suvremenik Bore Stankoviću, o "Koštani":

"... Čudna neka nostalgična poezija, zagrevu celo ovo delo. To je ona ista poezija što se nalazi u našim narodnim pesmama, naročito u bosanskim sevdalinkama, koje su i melodičnog Getea mogle zagrejati. U toj poeziji ima nečeg mekog, toplog, dubokog, bolnog, ona izražuva onu ljubav koja je jača od smrti i koja se najzad i izjednačuje sa smrću.

...Nijedno književno delo naše ne iznosi bolje no "Koštana" tu osobitu zanosnu, fatalnu ljubav i malo je delu koja su u stanju da ostave tako trajan i dubok utisak ...

... Koštana je Ciganka, pevačica i igračica, ona oličava buran, veseo život, plahu razdraganost mladosti. Ona je jedna od onih lepota od čijeg blesku oči zaslepe i koje kao bludeći oganj vode ljude u propast ... "


(Jovan Skerlić, "Pisci i knjige" III, 1901.)

*

Na ovoj ploči snimljene su narodne pesme i igre koje se pevaju i igraju u toku pozorišnog izvođenja "Koštane", uzete iz okoline Vranja, mesta u kome se odigrava drama, čime su postignuti jedinstvo i vernost ambijenta. Pored toga, snimljeni su i neki karakteristični monolozi Mitketa, gluvne muške uloge u drami, koji čine dramuturšku vezu između pojedinih muzičkih delova.


A
1. ŠANO, DUŠO
2. STOJANKE, BELA VRANJANKE
3. ŠTO SI, LENO, NA GOLEMO
4. KRAJ VARDARA SEDEŠE . . .
5. RUSE KOSE, CURO, IMAŠ
6. JOVANE, SINE
B
1. DA ZNAEŠ, MORI MOME
2. OTVORI Ml, BELO LENČE
3. ZAŠTO, SIKE, ZAŠTO
4. ČOČEK
5. KEREMEJLI
6. DŽANUM NA SRED SELA


Peva: Gordana Lazarevič | Tekstove govori: Ljuba Tadić
Veliki narodni orkestar pod upravom Milutina Popovića




Koštana
LP 75503 | Studio B  
U saradnji sa odborom za proslavu
stogodišnjice rođenja Bore Stankovića
14. april 1975.


[postavljeno 22.11.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #15 poslato: Decembar 31, 2010, 12:06:36 pm »

*

100 GODINA KOŠTANE NA SRPSKIM SCENAMA


otvaranje 5. februara 2001

Uprave pozorišta nisu podlegle napadima na Boru Stankovića i njegovo delo, već su tokom posleratnih godina, pružile publici mogućnost da uživa u novim inscenacijama "naše Karmen".

U periodu do drugog svetskog rata, u naslovnoj ulozi pojavljivale su se:

Teodora Arsenović (1928), Mimi Balkanska, primadona pozorišta "Odeon" u Sofiji, kao gost (koja je izazvala posebnu pažnju i interesovanje kritike i publike, kao strankinja koja nastupa na srpskom jeziku, 1936), gospođa Vukadinović, takođe kao gost (1938).

Situacija je bila slična i tokom okupacije 1941, kada je Koštana igrana na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Od tada je sve više inspirisala pozorišne stvaraoce širom Srbije, do današnjih dana.

Divna Radić-Đoković postala je poznata tek u godinama posle drugog svetskog rata, koja je, nakon uspeha kao pevačica narodnih pesama preko radija, postala članica Opere.

Svoje glumačke bisere zanosne Vranjanke, do današnjih dana, na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, ostvarile su naše poznate glumice:

u Operi na muziku Petra Konjovića, Valerija Hejbalova (1950—1959), u Drami — Olivera Petrović (1962), Olivera Marković (1969), Maja Odžaklijevska, Suzana Petričević, Usnija Redžepova (1984).

Prošle godine, 22. juna, na 100-godišnjicu prvog izvođenja Koštane, Jugoslovensko dramsko pozorište predstavilo je sasvim novu srpsku Karmen — mladu Milenu Vasić, u režiji Juga Radivojevića.

Nepresušna inspiracija pozorišnim umetnicima širom Srbije, punih sto godina, potvrđuje dramaturški kvalitet Koštane, vično pero njenog stvaraoca i otvara vrata — na pragu novog milenijuma — budućim neimarima pozorišne umetnosti.


Aleksandra Milošević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #16 poslato: Decembar 31, 2010, 12:06:44 pm »

*
PREMIJERA "KOŠTANE" U JDP-u, NA DAN NJENOG PRVOG IZVOĐENJA PRE STO GODINA


PRIČA O VELIKOJ ZAVODNICI


Drama Borisava Stankovića "Koštana" premijerno će biti izvedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu u cetrvrtak u 20. i 30 sati, na sceni "Bojan Stupica". Predstavu režira mladi beogradski reditelj Jug Radivojević, kome je ovo ujedno i diplomska predstava. U prvoj predstavi "Koštane" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu pored ostalih igraju Milena Vasić Koštana, Miodrag Radovanović; Hadži Toma, Pvale Pekić; Srdjan Karanović; Stojan, Žika Milenković; Mitke, Rada Đurčin; Kata. Scenograf i kostimograf predstave je Dejan Pantelić; dok je muziku komponovao Miroljub Aranđelović Rasinski.

Premijera "Koštane" u ovom pozorištu poklapa se sa njenim prvim izvođenjem u Narodnom pozorištu Beograd pre tačno sto godina. "Iako je ostalo nezabeleženo zašto je pisac Bora Stanković odlučio da napiše dramu, najverovatnije je to učinio zbog toga što su komadi sa pevanjem u to vreme bili popularni". Tako barem, piše Dragoljub Vlatković u knjizi "Koštana na sceni 1900/1975. godine" (izdanje Muzeja pozorišne umetnosti Srbije 1979.) analizirajući kontekst u kome se pojavila Borina "Koštana". Vlatković dalje piše da je kraj devetnaestog veka u pozorištu "vreme šarenih slika iz narodnog života, kako posrbljenih tako i originalnih." Kome je Bora najverovatnije "podlegao". Prema svedočenju Milana Grola, tadašnjeg sekretara Narodnog pozorišta u Beogradu, Boru je "na taj pokušaj nagovorio dramturg Narodnog pozorišta Dragomir M. Janković koji je bio mišljenja da bi motiv Koštane mogao biti "naša Karmen". Za sada se zna da je Bora predao rukopis krajem 1899, ili početkom 1900. godine i da je, kako svedoči Milan Grol, bio napisan na "dvadeset strana, plave hartije. U naivnom dijalogu."

Prvo izivođenje "Koštane" režirao je glumac Ilija Stanojević koji je igrao Mitka, Koštanu je igrala Zorka Todorović i ono je prošlo loše. "Na premijeri je bilo malo ljudi i prihod je bio samo 399 dinara, na reprizi 24. juna bilo je još manje publike, dok je na trećem izvođenju bilo malo više publike". Na pitanje kako je zadovoljan premijerom mladi pisac Bora Stanković je odgovorio: "Pobegao sam". Kasnije, kada je postalo jasno da je premijera propala, Stanković je govorio: "Glumci su upropastili moj dramat, jer ga nisu shvatili. Oni su pošto-poto hteli da "Koštana" ispadne lakrdija". Sudeći prema svedočenjima njegovih savremenika izgleda da je bio u pravu. "Koštana je na prvom izvođenju prikazana kao delo u kome se samo pije i lumpuje". Da bi koliko toliko popravio utisak Bora Stanković je potom prvobitnu verziju "Koštane", od koje je sačuvan samo treći čin, preinačavao "izbacujući i prepravaljajući naročito ona mesta koja su Mitketa karakterisala kao pijanca i pustahiju". Za vreme dok se Bora borio sa kritikom prava Koštana, lik je, kao i većina junaka o kojima je pisao Borsav Stanković preuzet iz života; sedela je u Vranjskoj Banji, izgnana iz rodnog Vranja "pod pritiskom žena čije muškarce je zavodila svojom pesmom i igrom. Mitke je lumpovao i dalje, čak se priča da je bio napustio i zemlju.


Ž. Jovanović
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #17 poslato: Decembar 31, 2010, 12:06:52 pm »

*

KLAVIRŠTIMER "SAČUVAO" KOŠTANU

Johan Has, muzičar i klavirštimer iz Beča, lečeći kostobolju u Vranjskoj banji upoznao ovdašnje muzičare, Koštanu i njene pesme.

VRANJE — Malika Eminović, jedra i prelepa ciganka, nenadmašna u pesmi i igri pred Mitketom u delima Bore Stankovića poznata kao Koštana, ovih dana je zahvaljujući poznatom vranjskom fotografu i interpretatoru starog vranjskog karasevdaha, kao nekada, ponovo u žiži interesovanja žitelja grada pod Pržarom. Naime, svetlost dana su ugledale davno zaboravljene pesme, ali i dokumenta, trajni zapisi i fotografije Koštane, klarinetiste Kurte Ajredinovića i druge zanimljivosti.

Umalo me "srčka" nije strefila kada me je pozvala 96-godišnja rođaka i saopštila: "Joco sine, tvoje srce i dobrota su mnogo golemi. Pevaš sa srce i dušu, zato što umeš i voliš. I ja sam pevala, ali i nešto čuvala, što ću ti s'g dadem, što mi je ostalo od Jovana iz Beč koj me je mnogo poštovao i voleo, a i ja njega. Ovo ti ostavljam u amanet, sa alal (srećom) da koristiš, uživaš i pevaš. Da ga i ti ostaviš na mladi da nastaviv da pevav onoj što ne sme nikako da se zabravi (zaboravi). Jer ljubav je večna i neprestana, stalno se rađa i obnavlja". Zatim mi je dala staru drvenu kutijicu iz koje se, kad sam je otvorio, osetio neverovatno prijatan miris. A zatim kako sam koji predmet i papir vadio rođaka je pevušila, a ja "upijao" i pamtio, priča Jovica Stanković Tatabit, poznati vranjski fotograf i interpretator zaboravljenog vranjskog karasevdaha.  

Stanković kao jedan od poslednjih pevača zaboravljenog vranjskog karasevdaha kaže da mu je posle nekoliko dana vremešna rođaka objasnila da je njena velika ljubav Jovan iz Beča, u stvari klavirštimer i muzičar Johan Has, koji je kostobolju lečio u Vranjskoj banji. Tu se on upoznao i često bio sa Koštanom, Kurtom klarinetistom i ostalim muzičarima. U meraku karasevdahu su se provodili banjski dani. Osećao se miris šeboja i čuvenih banjskih karanfila. Birala se i "Karanfil devojka". Živelo se mirno i lepo, za dušu i merak. Johan je od Koštane tada zabeležio predivne pesme koje je ona pevala, između ostalih, Mitketu ali i po kafanama, sedeljkama, svadbama i veseljima, i koje se dugo ili čak uopšte nisu pevale. Čuvajući ove Koštanine pesme koje već uveliko pevam na priredbama, čuvam od zaborava Borino Vranje, jer pesmom dočaravam kako se nekada živelo u njemu. Ovom ostavštinom klavirštimer iz Beča je "oživeo" Koštanu i ponovo podsetio na njenu lepotu, pesmu i starost.

Jovica je ovom prilikom došao do zanimljivih (neobjavljivanih) fotografija Koštane iz 1940. godine, čuvenog klarinetiste Kurte Ajredinovića i Stane Avramović-Karaminge od koje je, kako kaže, mnoge pesme naučio.

Jedinu Koštaninu fotografiju iz 1940. godine mi je dao veliki prijatelj i stari niški boem Rodoljub Tasić Rode (87) koji je noći i noći provodio u Vranjskoj banji. Od njega sam saznao i niz zanimljivih detalja, ali i zaboravljenih pesama, priča Stanković.

Inače, Jovica Stanković Tatabit, vranjski umetnik fotografije, sin je poznatog ugostitelja Dimitrija Mite Tatabita, nekadašnjeg vlasnika ugledne vranjske kafane "Proleće" u kojoj su se uvek uz "iće i piće" pevale stare vranjske pesme. Tu je on čuo i naučio stotinak vranjskih karasevdaha koje pevajući na priredbama, takmičenjima i zabavama u zemlji i inostranstvu, čuva od zaborava. Predratne kafane "Proleće", poznate po dobrim gurmanskim specijalitetima, više nema. Po kazivanju starih Vranjanaca, bila je stecište boema koji su u njoj dočekivali prvu jutarnju pesmu petlova slušajući vranjski karasevdah za merak i dušu.

U najskorije vreme pokušaću da napravim muzički zapis i ove Koštanine i Kurtine pesme koje sam u amanet dobio od stare rođake, za buduće generacije sačuvam i ostavim, veli Stanković i dodaje da mu se zainteresovane TV kuće i produkcije već javljaju.

Jer, malo njih zna za pesme kao što su: "Gugutko moja, guguče moje luče", "Kam te noćas pored mene", "Šetnala se Kuzun Stana izgubila kovan đerdan", "Izgubija Toma kaškano maramče", "Bez dušu si ič ne mogu", "Svu noć stojim na kapiju, ranim Stanu s leblebiju", "Stanika mi bolna legnala", "Ti bez mene, ja bez tebe", "Kito ćerko, kuj čuka na portu", "Kude s'g da krenem" i mnoge druge koje još uvek pamtim i koje sam kao dečak slušao u kafani svoga oca Mite Tatabita, a sve što sam kao dete čuo dobro sam upamtio, priča Jovica. On dodaje da će uskoro štampati pesmaricu sa starim vranjskim pesmama u kojoj će se naći i pesme koje je nedavno dobio od stare rođake.


Aleksandar Davinić | 18.06.2007. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #18 poslato: Decembar 31, 2010, 12:07:01 pm »

*
U VRANJSKOJ BANJI POTOMCI BORINE JUNAKINJE PONOSE SE SVOJOM SLAVNOM ROĐAKOM


NE ZNA SE GDE JE KOŠTANIN GROB

Ciganska lepotica Malika Eminović, po kojoj je književnik Bora Stanković stvorio slavni dramski lik, umrla je 1945. u 73. godini

VRANJSKA BANJA — Legenda o ciganskoj lepotici, pevačici i igračici Koštani, o pesmi, dertu i arasevdahu "koji se do Stambola čuje" ljubomorno neguju mnogobrojni potomci Malke Eminović iz Vranjske banje, po kojoj je Bora Stanković stvorio slavnu dramsku junakinju.

U naselju Burdinci u Vranjskoj banji samuje oronula potleušica u kojoj je nekada znamenita Malika Eminović sa suprugom Maksutom Rašitovićem živela i izrodila sinove Isu i Ćerima. Za njom su svojevremeno mnogi uzdisali. Neverovatno je, ali istinito: Koštanini potomci ne znaju gde joj je grob. Pod teretom slave od koje za života Koštana nije videla nikakvu vajdu, u 73. godini umrla je 1945. u Vranjskoj banji, a sahrani je prisustvovalo nekoliko stotina njenih obožavalaca.

Koštanina unuka Đika Demković ima 80 godina i kaže da najviše liči na svoju slavnu babu.

Kada je ostarila, čuvala sam je u njenoj kući, u kojoj sam provela detinjstvo. Ja najviše ličim na nju. Bila je lepa, visoka i vitka. Bila je bela Ciganka i tvrdim da se takva lepotica neće roditi u narednih sto godina. I žene su je zagledale. Deda Maksut se nije odvajao od nje i bio je strog prema njoj, čak bez njega ni u komšiluk nije mogla da ode — kaže Đika.

Koštanom se ponosi i njen praunuk Srboljub Maksutović, koji nosi prezime po pradedovom imenu.

Moja prababa potiče iz muzičke porodice. Otac joj je svirao violinu, brat klarinet, a ona je sa njima pevala, udarala daire i igrala. Za velike pare je moj pradeda kupio Koštanu, kada je imala nepunih 19 godina. Zbog Koštane je pradeda Maksut ostavio ženu i sina. U Vranjsku banju često je dolazio kralj Aleksandar Karađorđević i stalno su ga dovodili da je sluša i gleda. Pevala je i kada je ostarila. Zbog bede i teškog života, Koštana se propila, pa se, zbog previše čašica rakije, nezgodno ogrebala. Nije išla kod lekara, te je umrla zbog trovanja - kaže Srba Maksutović, penzioner "Jumka".

Srboljub Aritonović, kustos u Muzej kući Bore Stankovića, kaže da je Malika rođena u Vranju. Buduća Koštana, njen otac i brat svirali su i pevali po kafanama i privatnim slavljima.

Malika je bila najpoznatija. Očarala je vranjske čorbadžije. Maliku je Bora Stanković video u jednoj kafani dok je bio gimnazijalac. Đadima je tada zabranjivano da uđu u kafanu. Stanković je hteo da proveri koliko su tačne priče o njenoj izuzetnoj lepoti i izvanrednom glasu. Ušao je Bora u kafanu i video Maliku, sa kojom inače nije nikada razgovarao, ali je kasnije napisao dramu — ističe Aritonović.

Koštana je 1926. godine, po nagovoru advokata, tužila Boru Stankovića i to kada je poznati pozorišni komad uveliko bio izvođen na pozorišnim scenama širom Srbije. U tužbi je od poznatog srpskog pisca tražila deo autorskog honorara. Malika Eminović je bila nepismena, ali ju je jedan advokat nagovorio da ima pravo na deo honorara. Tada su srpski mediji bili na strani Bore Stankovića. Koštana je izgubila spor. Kuća u kojoj je nekada živela Koštana danas je u jadnom stanju.

Zidovi su napukli, stepenice koje vode do oronule prizemljuše samo što se ne sruše. U više navrata Srboljub Maksutović obraćao se dosadašnjim vlastima da finansijski pomognu renoviranje Koštanine kuće, ali od toga nije bilo vajde. Sekretar Mesne zajednice Vranjske banje Dragan Petković kaže da je u planu da se u centru ove varošice podno Besne kobile izgradi fontana posvećena Koštani. Obezbediće se i novac da se makar preuredi jedna soba u kući u kojoj je nekada živela Malika Eminović.


B. Kadić | 2005. | Glas javnosti
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #19 poslato: Decembar 31, 2010, 12:07:12 pm »

*
MLADEN OLJAČA


MRTVI MITKE BORE STANKOVIĆA

Kako se Prebilovci dovode u vezu sa ovim likom iz "Koštane"

Na šapranačkom groblju tražimo humku Mitka Stajića, čudnog, tužnog, nesrećnog sevdalije, koji je pre 65 godina, raspinjan strašću, žaleći mladost, uvek željan veselja i pesme, kobnik i očajnik, sam sebi skresao kuršum u grudi. Imao je nečeg pesničkog, nesvakodnevnog, plemenitog...

Od tog čoveka, stvorio je Borisav Stanković popularnog junaka, koji već nekoliko decenija ne silazi sa naših pozornica. To je Mitke, iz "Koštane". Pisac ga je našao u svojoj okolini. Zaista je imao od čega da pođe. Stvarni Mitke beše idealan za literarno oblikovanje. Gotova drama…

Ovdenegde je njegov grob. Tražim ga... Sa mnom je jedan kapetan koji putuje na neku proslavu. Voli književnost, Mitka je gledao na pozornici, pa želi i da vidi gde je sahranjen. Idemo polako. Na groblju ima dosta sveta. Nailazimo na grupu vojnika. Pitamo ih.

Znate li gde je grob Mitka Stajića? Oni kažu da neznaju. Nisu iz ovog kraja.

Nailazimo na popa. Pitamo njega. On kaže da je Stankovićev Mitke izmišljena ličnost, da nikakav Mitke nije postojao. Mi tvrdimo obrnuto. Pop kaže da u groblju ima nekoliko parcela na kojima su sahranjeni Stajići. Jedan stari grobar, dronjav i neveseo, polazi s nama, da nam pokaže te parcele. Pridružuju nam se još dvojica namernika. Jedan je veoma star, gluvonem, nizak i bled. Drugi je mlad, riđ, s brčićima oštro zašiljenim na vrhovima.

Danas su zadušnice. Danas se na groblju pije i jede. Ima mnogo mesa i rakije ovde…

Da li ko zna gde se nalazi Stajićev grob?

Zna Mijalko.

Hoćete li da ga zovete?

Dobro, idem po njega — kaže stari grobar, dronjav i neveseo. Uzima ceduljicu, na kojoj sam napisao šta tražim. Odlazi. Ubrzo se vraća. Za njim ide gologlav čovek, koji se klati u hodu. Kaže nam da se zove Mijalko Paunović. I on je grobar. Tvrdi da zna gde je Mitke sahranjen.

Znam ga — viče pijano. Sin Staje Stanojevića, bogataša. Mitke Stajić je brat Tomin i Arsin. Znam njegovu tragediju...

Paunović maše rukom: Evo groba. Spomenika nema, ali je Mitke ovde zakopan. Ovde su mu i sinovi, i žena. Evi ih …Ja sam pijan, ali ako sutra dođete, sve ću da vam pričam. Ja znam celu tragediju….

Posmatramo dva groba, sa gvozdenom ogradom. Na pločama piše Borisav Stajić, trgovac; Trifun Stajić, trgovac. Sinovi Mitka Stajića. Umrli su u ranoj mladosti. Njihove fotografije još su sačuvane. Tu im je i majka, Sofija. Blizu njih nalazi se nekoliko spomenika Staja Stanojević, Arsa Stajić…

Arsa ga je u smrt oterao, govori Mijalko Paunović. Ovaj ovde, brat njegov, bivši predsednik Vranjske opštine. Mitke je bio bolji od njega. Mitke čovek beše…darivao je ljude, družio se sa Ciganima, štitio sirotinju i bednike… Bio je često pijan, kao i ja, često je i plakao. Ženu nije voleo. Ovde mu je žena, Sofka… Sve ja znam, samo sam pijan. Imao je četri sina i dve kćeri. Jednoga dana, nožem je naleteo na Sofku. Ona zajauče. Ćerka Sava, koja se zadesila u kući, skoči da brani majku. Počne tuča, kuknjava. Cudi zaviču: "Otvaraj Mitke, otvaraj !". Mitke na njih opali iz pištolja. Neko jaukne: "Dane šnajder, pogibe!". Bio je to najbolji drug Mitka Stajića, Danilo Kostić. Verujući da je ubio druga, Mitke okrene pištolj u svoja prsa. Kada su panduri ušli u sobu, nađu ga mrtvog. Bio je u plamenu. Odelo mu je bilo zapaljeno…

Slušam priču Mijalka Paunovića i upoređujem je sa onim što sam ranije čuo i pročitao. Govori istinu. Zaista je Mitke tako završio.

Dođite ovamo, viče Mijalko Paunović, mašući obema rukama.

Evo groba Danila Kostića. Živeo je 82 godine, a ja sam ga zakopao. Mitke ga je pogodio u nogu, ali ga nije ubio. Umro je pre nekoliko godina…

Obilazimo grobove. Vraćamo se. Žao mi je što na grobu Mitka Stajića nema ni ploče, ni natpisa. Čovek tako strastan, tako silovit, osetljiv, lep, pametan, pravdoljubiv, izuzetan, celoga života sputavan uskogrudim obzirima šićardžiske sredine u kojoj je živeo, morao je da propadne. I propao je…

Borisav Stanković ga je opevao. Uneo ga je u dramu, ostavljajući mu čak i ime isto. Divan je taj Stankovićev Mitke. Dok se drugi vesele, on pati, očajava, proklinje sudbinu i traži Cigane, da pesmom i svirkom olakša svoj bol i svoju samoću. "Svirite mi" viče on Ciganima. "Šta gazdo?" pitaju Cigani. "Žal, bre da sviriš… A kako moj žal, nigde ga — nigde dokle turski hat ide — nigde ga nema" , odgovara Mitke. Koštana traži pesmu, a Mitke se seća mladosti, ludovanja, lepih žena, mlade Redžepovice, koja ga je "na dušeci, gola, mlada, kapka…", da bi je muž, u znak osvete, vezao u vreću i bacio u Moravu. Prohujala je mladost, ostala pesma. Iako u godinama, Mitke hoće da čuje tu pesmu, samo njegovu. Zapoveda Ciganima: "De, onu našu, staru, mekamlijsku: kako za mladost i lepotinju srce gori i izgori". Bio je silan i neustrašiv: "Sve ono što od tursku veru i po carski drum nađešem, sve terašem ispred sebe… i paše mi se sklanjaše". A sad nema ničeg: "De, bre! Sviri! Da sviriš kako nigde nikoga nemam. Ni brata ni tatka, ni majku! Ženu? (pokazuje na kuću). Eno gu. Od brašno i testo oči gu se ne videv": Bežao je od kuće, tražio je zaborav. Po mehanama, lutao i pio, želeći da ublaži bol. Bio je uveren da mu nema spasa: "Zemlja me pije. Noć me pije. Mesečina me pije. Evo ostare, a još se ne nažive." Večno je žalio mladost, bekrijao, grcao po mehanama, vadio jatagan, govorio: "More, što da se pa ja ne ubijem?" Stvarni Mitke se ubio. Stankovićev Mitke ostaje živ, da očajava. Tako je hteo pisac… Ostala je legenda, koju zna čak i ovaj gluvonemi starac, koji se pijan valja po grobovima. Mlatarajući rukama, grčeći lice i usne, on bez glasa, na svoj način pokušava da obnovi ovu legendu.

Napuštam groblje i mislim kako sve prolazi: i bes, i slava i snaga i lepota.


____________________

* U rubrici, "Lica i boje" Politika je 17. marta 1959. godine, iz pera Mladena Oljače, objavila priču o stvarnom Mitku Stajiću kojeg je Borisav Stanković ovekovečio u "Koštani"

Sinovi Staje Stanojevića vranjskog bogataša, pored Mitka bili su Arsa i Toma. Mitke je bio najmlađi Stajin sin. Kako im se otac zvao Staja tri brata uzimaju prezime Stajić, po očevom imenu.

Draginja Dragićević (1905—1991), unuka Ilije (Đure) Dragićevića-Ekmečića porijeklom iz Prebilovaca, bila je udata za Arsinog sina Dr. Staju  Stajića (1895—1973) i sa njim u braku imala dva sina - Đorća (1925) i Mihaila (1929). Đorće, diplomirani inženjer arh. živi sa suprugom Milankom, lekarom u Beogradu. U braku imaju sina Sašu. Mlađi sin Staje i Draginje Mihailo koji je ime nasledio od dede po majci bio je doktor medicinskih nauka i redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Umro je 16. apirla 2005. godine. Bio je oženjen sa slikarkom Milicom Vukić (1944—2005). Imaju dvoje dece, kćerku Sandru i sina Mladena.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: