Momčilo Momo Kapor — Eldorado
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Momčilo Momo Kapor — Eldorado  (Pročitano 17903 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6273



« poslato: Oktobar 26, 2011, 10:42:18 pm »

*




MOMO KAPOR
ELDORADO


BELEŠKA O PISCU

"Beogradski pisac i slikar Momo Kapor (Sarajevo, 1937), autor je četrdesetak knjiga od čega osamnaest romana od kojih su se mnogi nalazili, a neki od njih i danas se nalaze na listama domaćih bestselera. Njegov opus upotpunjuje i dvadesatak izvedenih radio, TV i pozorišnih drama kao i nekoliko filmskih scenarija. Dugogodišnji novinar — kolumnista nekoliko vodećih jugoslovenskih listova, autor mnogih televizijskih emisija i ratni reporter Kapor je i ilustrovao mnoge svoje i tuđe knjige. Između ostalog, svoje slike izlagao je u Njujorku, Bostonu, Ženevi, Londonu, Parizu, Karakasu i drugim gradovima a knjige i drame su mu prevođene na više svetskih jezika."


"Hit pisac Momo Kapor oglasio se novim romanom 'Eldorado' koji se, kako je sam autor rekao, razlikuje od svih njegovih ranijih knjiga jer je smešan. 'Živimo u vremenu koje ne zaslužuje ozbiljne knjige, u kojem je smeh jedini lek', rekao je Kapor.

Ova urnebesna hohštaplerska saga ili hronika velikih prevara Džonija Zeca, obiluje onim kaporovskim smehom do suza i smehom kroz suze, a uz to je pisana tako da bismo, sve da je i nepotpisana, nepogrešivo prepoznali njenog autora. Živeći u vremenu naših i svetskih školovanih hohštaplera, Džoni Zec dolazi na genijalnu ideju kako da se brzo obogati osnivajući nevladinu organizaciju 'Samo Srbin Srbina Spasava,'."

"Čitalac majstorski biva uvučen u onu osvedočenu narativnu fugu kaporijanu, kao u kakvu staru prodavnicu retkosti u kojoj se pisac neosetno vraća sebi i svome književnom svetu..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6273



« Odgovor #1 poslato: Oktobar 26, 2011, 10:53:55 pm »

**
Odlomci iz romana Mome Kapora


ELDORADO

...U aplauzu koji se prosu Zeka galantnim pokretom pruži ruku i izvede na podijum Zmijoliku Viki, pa nastavi:

— Zbog čega je ovo najviše priznanje dodeljeno baš madam Kuburi, i baš ovde u Parizu? Zbog toga što je ova dama najveći primer žrtve velikosrpske agresivne netrpeljivosti prema svemu što je internacionalno i multietničko, a naročito prema visokoj modi, čiji je madam Kubura simbol. Njen izuzetni podvig sastoji se u tome što se žrtvovala da Srbiju i Srbe izvuče iz vekovnog blata, opanaka i vojničkih čizama i da je odene i obuje na evropski način i time je među prvima približi Studiji izvodljivosti o ulasku u Evropsku zajednicu. Ona to čini već godinama na svoj tih, postojan način i pored blokade i sankcija kojim nas je, kao kužne, okružio slobodni svet. Mada naš pogled treba da bude okrenut ka budućnosti, osvrnimo se na trenutak na prošlost, koja je danas, nažalost, aktuelnija nego ikada. Uzmimo, na primer, srpskog vožda Karađorđa (zvižduci). Imate pravo što zviždite; da je Karađorđe bio pravi patriota, predao bi se Turcima, a ne bi izložio Srbiju sankcijama, ratovima i proslavi dvestogodišnjice državnosti.
 
Kao i ostalima pre njega, turski sud bi mu pružio mogućnost da dokaže da je nevin, a o tome bi presudio starac Fočo od stotinu ljeta, iskusni kadija sa velikim međunarodnim ugledom, na čelu dahijskog sudskog veća.
 
Za vreme njegovog boravka u Prokletoj avliji u Stambolu, Obrenovići bi mu slali razni espap, duvan i rakiju i plaćali tatare da prenose potrebne avize i boruntije.
 
Ovako je srpski narod puna dva veka ostao njegov talac, izbačen iz Zajednice naroda pod Osmanlijama i ko zna hoće li ikad biti vraćen u nju. Nije primljen čak ni u Partnerstvo za mir sa Otomanskom imperijom, čime su Srbi izgubili priliku da se pridruže Turcima kada ih ovi gađaju topovima i da sami učestvuju u tome, a ne da bespomoćno stoje sa strane i gledaju kako se drugi muče oko njih. Da ne pominjemo trgovinsku blokadu koja traje do dana današnjeg, tako da od onda nijedan srpski domaćin nije izvezao nijednu svinju u Tursku, niti je iko uvezao i jedan jedini rahatlokum otuda, niti kolac za nabijanje veći od čačkalice.

Zbog Karađorđa, već puna dva veka Srbi ne ispunjavaju Studiju o izvodljivosti za pridruživanje Otomanskoj imperiji, ma koliko na tome zdušno radilo Ministarstvo inostranih poslova i mnoge nevladine organizacije. Uzalud se nekoliko naših ministara, prilikom posete Ankari, klanjajući izvinjavalo i molilo za oproštaj Turke što im je petsto godina nanošen fizički i psihički bol, ništa nije vredelo, čak ni da su se osunetili. Od preduge liste zahteva, Srbi, nažalost, ispunjavaju samo jedan: puše ko Turci!
 
Dame i gospodo, pod ovim časnim krovom, pod kojim se sakupila naša svekolika elita, i to ne ona samozvana, što se bavi samo prošlošću, već i nova, mlada i poletna, okrenuta svetu i mondijalizmu, još jedanput, poslednji put, upućujemo zahtev našoj dalekoj otadžbini da učini plemenit napor i da se sama proglasi krivom u svakom pogledu, da ne bi opterećivala druge da je oni proglašavaju, kao toliko puta do sada. Šta naša otadžbina treba da učini za svoju budućnost, dame i gospodo? Ona, dame i gospodo, najpre mora da izvrši demilitarizaciju, denacifikaciju, i na kraju, denacionalizaciju i desalinizaciju Jadranskog mora. To će biti mali korak za čovečanstvo, ali veliki za nas. I ne samo to!
 
"Jugoslavijom (u malom)" prolomi se aplauz kakav se ovde dugo nije čuo. Svi zaboraviše na svađe i počeše da se ljube, ali, naravno, ne po tri puta, nego samo po dva, jednom, ili u vazduh iznad ramena.
 
Što reče onaj Srbin na aerodromu u Parizu svom gostu iz Beograda koji ga je poljubio tri puta: Nastavi da me ljubiš! Zbog čega? — upita gost. — Bolje da misle da smo pederi nego Srbi.
 
Ne otvarajući Povelju, da neko od zvanica ne bi ugledao prideve srpski, Zeka predade Violeti kožne korice kupljene u jednoj beogradskoj knjigoveznici koja je izrađivala jelovnike i vinske karte.
 
Ukratko, mada je po mišljenju dežurnog tastera iz ambasade, govor na izvesnim mestima patio od nacionalizma, veče je ipak bilo uspešno — svi su plakali...

*

...Dozvolite, stoga, vašem piscu da se osvrne na jednu posebnu vrstu rođenih Beograđana, koji neospornu činjenicu da su se rodili u ovom gradu, a ne negde drugde, smatraju čistom plemićkom titulom!
 
Za njih su svi došljaci, čak i oni što su se u Beogradu rodili posle rata!

Oni se prezrivo namršte kad uđu u neki klub, kome inače ne pripadaju, i pitaju nadmoćno jedni druge, ko su, uopšte, ti došljaci što se usućuju da sede pokraj njih?
 
Pre nego što pročitaju neki roman o Beogradu, najpre utvrde da li je pisac rođeni Beograđanin ili sumnjivi došljak, pa se tek onda odluče da li da mu veruju. Kako neko ko nije rođen u tako otmenim krajevima kao što su Karaburma, Bulbuder, Dorćol ili Čukarica može da piše o ulicama gde su oni izvoleli da se rode i odrastu? Šta on tu meni o Paliluli, kad sam ja rođeni Palilulac?
 
Beograd se po tome razlikuje od Pariza, na primer, kome su umetnost napravili uglavnom stranci; Španci, Rusi, Kinezi, Japanci, Italijani, Rumuni, da dalje ne nabrajam.
 
Kada neko uspe da se obogati u Njujorku i da kupi oblakoder, rođeni Njujorčani bez trunke zavisti i sa divljenjem pričaju o tome kako je taj i taj stigao u njihov grad bog te pita odakle sa svega tri dolara u cepu! Za rođene Beograđane, Obrenovac je daleko inostranstvo. Koliko puta ste čuli čuvenu rečenicu: "Ja, bre, rođeni Beograđanin, stanujem još kod keve, a on iz Obrenovca, već dobio stan! Pa gde je tu pravda?"
 
Njima je Obrenovac na kraju sveta.
 
Zanimljivo, oni koji svojom najvećom vrednošću smatraju to što su rođeni Beograđani, uglavnom ništa i ne znaju o svom gradu i njegovoj istoriji, pa im je tako svakako potpuno nepoznat i odlomak iz putopisa Opis Beograda iz 1587. godine Rajnolda Lubenaua gde stoji: "To je vrlo stari grad, izgrađen veoma lepo, sa dvostrukim zidinama i visokim kulama koji su sada sasvim porušeni. Sada ima većinom niske kuće, ulice su blatnjave, ali, inače, dugačke i velike... U gradu stanuju Turci, Jevreji, Grci, Dubrovčani, Dalmatinci, Hrvati, Italijani i još svakojake nacije."
 
Kao što se vidi, preci rođenih Beograđana se u ovom putopisu uopšte i ne pominju. Oni, zapravo, i ne žive u Beogradu, gradu, već izvan zidina, ulica i bilo kakve civilizacije, kao obična raja.
 
A ta raja, ti došljaci, nosle Prvog i Drugog ustanka počeće da rađaju ovaj grad.

Da rezimiramo: Savu i Dunav, dve naše najveće tekovine, nisu pustili da teku rođeni Beograđani, nego Gospod Bog, Kalemegdansku tvrđavu takođe nisu podigli rođeni Beograđani, nego Rimljani, Turci, Ugari, Austrijanci i despot Stefan Lazarević, koji se nije rodio na Terazijama.
 
Kolarčev narodni univerzitet podignut je zahvaljujući parama Ilije Kolarca koji je preko Dunava doplivao u Beograd držeći se ždrebetu o rep.
 
Kapetan-Mišino zdanje nije delo nijednog rođenog Beograđanina, već Miše Anastasijevića, dunavskog kanetana, koji se lomatao po pristaništima, tukao sa lađarima, švercovao i otimao gde je stigao i mogao, da bi otačestvu ostavio ovakvu zadužbinu kakvu danas imamo.
 
Luka Ćelović, Trebinjac koji je došao u Beograd sa dva dinara u džepu, ostavio je ovom gradu velelepni hotel "Bristol", čitavu Zagrebačku ulicu, park na Sava-mali i sav svoj imetak, a Igumanovoj palati na Terazijama se i danas divimo, mada je nije napravio nijedan rođeni Beograđanin, već došljak, odnekud s juga.
 
Mada su im očevi i sami došljaci, u najboljem slučaju bili sitni bakali, činovničići, pisari, piljari, školski poslužitelji i potrčkala, ova vrsta rođenih Beograđana ostavlja utisak da poseduje najviše poreklo.
 
Njima su komunisti oduzeli ono što nikada nisu ni posedovali. Ko zna gde bi im bio kraj da nije bilo rata? Oni se razmeću kućama u kojima su stanovali kao podstanari. Njihov deda je poznavao Pašića. Oni su živeli u Krunskoj i Hartvigovoj. Njihova baka je bila dvorska dama kraljice Natalije. Njih je život smrtno uvredio i zato su odlučili da postanu ništa! Neka se proslavljaju došljaci. Njima je dovoljno njihovo poreklo.
 
Beograđani, koji su došli na svet pre Drugog svetskog rata, rodili su se u nekoj sasvim drugoj varoši od jedva 300.000 stanovnika.
 
Trebalo je tamo i da ostanu, ako im je toliko stalo do pedigrea...

*

...Koliko je puta i vaš pisac, zaglavljen negde na kraju sveta u pravom zapadnjačkom raju, odlagao buđenje samo da se ne bi susreo ponovo sa istim, dosadnim hotelskim doručkom, sanjajući da je negde u Srbiji, da iz susedne prostorije čuje čangrljanje starog šporeta na drva koji neko upravo loži, zveckanje posuđa i zvoncavi zvuk praznih šoljica za kafu.
 
Budite se, tako, u nekoj staroj kući u srcu Srbije, usred kakve varošice ili palanke, odlazite u kuhinju kod domaćina a oni vam iznose nešto tako retko u belom svetu: slatko od trešanja, zamagljenu čašu hladne vode i majušnu čašicu domaće prepečenice. Tako započinje dan u Srbiji... I, gle čuda! Te trešnje, ta mala zlatasta sunca poslužena sa ljubavlju, što se presijavaju u sićušnoj staklenoj činijici, spiraju istog časa gorki ukus promašenosti i uzaludnosti na vašim nepcima...

One vam ponovo vraćaju odavno izgubljeni ukus blagoslovene bliskosti i dobrote.
 
Pošto ste pojeli slatko, ispijate čašicu šljivovice, prepečenice iz obližnjeg manastira, i ona vam, sa zadrškom, blago klizeći niz grlo, pali svojom vrelinom utrobu. Osećate ukus tradicije i vremena, blagost i žestinu, pritajenu životnost ovog srpskog eliksira koji vas istovremeno i opušta i uzbuđuje na jedan neviđeni način: to je tajanstvena mešavina ukusa šljiva i mirisa zemlje, inata i obesti, blage sete, optimizma i nade. U tom ukusu iz te krhke staklene čašice kao da je sadržana čitava Srbija koja vas neodoljivo obuzima i žari.
 
Posle mnogo vremena spavali ste ponovo kao kad ste bili dete. Kakva razlika od košmarnih noći u grmljavini saobraćaja i urlicima sirena po Šeratonima i Hiltonima čiji je miris posteljine uvek isti: bezličan i "dezinfikovan — samo za vašu upotrebu". Plahte i jastuci u skromnoj sobi u kojoj ste proveli jednu noć u Srbiji bili su uštirkani, šušketavi i nevini: mirisali su na dunje sa ormana, bosiljak, detinjstvo i mladost, na nešto prisno, ušuškano i nežno...
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: