Dušan Radović — Antologija srpske poezije za decu
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Antologije srpske poezije « Dušan Radović — Antologija srpske poezije za decu
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Dušan Radović — Antologija srpske poezije za decu  (Pročitano 14237 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Oktobar 29, 2011, 12:23:21 am »

**

Dušan Radović
ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU


PREDGOVOR

Mislim da je ovo pravi trenutak za antologiju. Za nekoliko generacija pesnika za decu ovo je prilika da svedemo račune i vidimo šta smo uradili. Većina pesnika rekla je što je imala da kaže. Oni najmlađi nisu, ali na njihovu antologiju treba čekati još dvadesetak godina. Jedan od najmlađih, Ljubivoje Ršumović, zastupljen je sa najviše pesama. Jedan ciklus poezije za decu završen je, i to slavno. Od Zmaja do Ršumovića.
 
Novi ciklus počeće od Ršumovića a završiće se sa pesnicima koji još nisu rođeni. Vlada Stojiljković, Vladimir Andrić, Slavica Jovanović, Mošo Odalović, Đuro Damjanović biće stari kao Tartalja ili bar kao ja.
 
Šta se u međuvremenu dogodilo?
 
Stekli smo nova životna i književna iskustva. Religiozne predstave o deci nisu izdržale sva iskušenja II svetskog rata. Poginulo je nekoliko miliona nedužne dece. Deca više nisu tako mala i bezazlena. Psihologija je ukinula podelu na dobru i lošu decu. Loša deca su rehabilitovana okolnostima pod kojima su se razvijala. Počeli smo više da brinemo o lošoj nego o dobroj deci. Sve se moglo objasniti.
 
Nekada su poeziju za decu pisala dobra deca i dobri đaci. Posle rata su loša deca i loši đaci postali i pesnici za decu. Oni imaju drukčija iskustva nego dobra deca. Ponižavali su ih i vređali, u školi a zatim i u porodici. Oni poeziju za decu shvataju kao rehabilitaciju svog detinjstva. U njihovim pesmama nema sentimentalnosti, ima jetke pameti. Nema lirike, ima realnih slika života, novih osećanja i raspoloženja. Poezija za decu je postala pametnija a sredstva te pameti su ironija, parodija, sarkazam, cinizam. To su novi, veoma važni atributi ove poezije. Samo sa ovim atributima ona je i mogla postati prava poezija. I poezija za decu je morala da poraste. Savremena deca više vide i čuju nego prethodna. Sa njima se više ne može tako naivno razgovarati kao nekad. Zato i pesnici za decu više ne zaslađuju detinjstvo, već ga brane od sladunjavosti i laži. Detinjstvo više nije ograđeno tolikim zabranama i ogradama. Dečja poezija čini lakšim ne baš lak život dece. Ona traži formule koje odgovaraju ovom vremenu, imena za nova iskustva i saznanja. Ona ima mnogo više duha i humora, mnogo više neobičnih prizora. Dečja poezija se razgranala u mnogo različitih pravaca. Stigli su novi ljudi, sa drukčijim životnim i pesničkim iskustvom, i tome se možemo samo radovati. Naša poezija je postala raznovrsnija po idejama i postupku. Nekada je bila jednolična, u okvirima pretpostavki kakva treba da bude poezija za decu. Razvila se bogatija kombinatorika, promenili su se ritam, akcenti, sadržaj, rečnik, metrika, pristup poeziji za decu.
 
Umetnost nije nagrada za dobru decu.
 
Nije sve i ne može biti bezazleno i čedno ni kod dece. I ona imaju različita iskustva sa svetom i ljudima. Sa novim literarnim iskustvima dečja poezija je postala zanimljiva i za odrasle. Postala je prava narodna poezija koju čitaju i mladi i stari.
 
Prema mišljenju slučajnih i profesionalnih kritičara i teoretičara, stanje u našoj poeziji za decu je idilično. Nema loših knjiga i nedarovitih pesnika. Čak nema ni mnogo razlika među pojedinim pesnicima. A kad antologičar krene da traži dobre pesme, suoči se sa mnogo knjiga bez dobrih pesama i shvati da su pojedini pesnici neuporedivo darovitiji nego neki drugi i da se ne mogu meriti ni u čemu. Ne može se razumeti zašto su te knjige objavljene niti se može snaći među silnim pohvalama. Loši pesnici više vole knjige nego pesme. Napunili su mnogo knjiga lošim pesmama — i hvale se ne pesmama već knjigama.

Braniti ugled i dostojanstvo literature za decu, to pre svega znači razlikovati dobro i loše. A treba umeti i hteti razlikovati ono što je dobro i uspešno od onog što je prazno i jalovo. Neki ne umeju, a neki neće time da se bave. Neki zaista ne znaju a neki znaju ali imaju obzira prema lošim piscima, plaše se da ih ne uvrede i ne naljute. Pesnici za decu i mnogi kritičari poezije za decu moraju prihvatiti činjenicu da među pesnicima i pesnicima ima velikih razlika. Žalosna je činjenica da i najslabiji pesnici za decu dobijaju pohvale i nagrade kao i najbolji.
 
Dobre pesme ne razlikuju se toliko koliko načelna shvatanja poezije. Dobra, uspela pesma brani sebe, svojom invencijom i inteligencijom, ukusom i kulturom pevanja. Dobra pesma je pesma s merom. Dobra pesma ima onoliko reči koliko je potrebno da bi se dokazala. Dobra pesma je zdrava pesma. Ona je zasnovana na zdravom iskustvu, na argumentima kojima se može vezati svet dece. Dobra pesma mora biti naslonjena na neko iskustvo ili doživljaj. Mora značiti više nego bukvalni podatak iz pesme. Dobra pesma je ono o čemu peva i još nešto što se može povezati sa njenim sadržajem.
 
Dobra pesma za decu mora zanimati i odraslog čitaoca. Ona mora sadržati obrt ili značenje koje može obradovati i većeg čitaoca nego što je dete. Ona mora imati još jednu vertikalnu dimenziju i značiti nešto drugo sem onoga što je deci rečeno. Dobra pesma za decu mora biti nešto starijeg iskustva nego što ga deca imaju. Ona mora biti pametnija od dece da bi mogla otkrivati neotkriveno. Ali ona mora imati neke veze sa životom i iskustvom dece i biti vrlo blizu dečje mogućnosti da shvati i razume. Dobra pesma za decu ne može biti prazna verbalna igrarija. Ona mora biti ozbiljna i odgovorna prema malim čitaocima. Dobra pesma mora biti kultivisana, metrički zdrava i melodiozna.
 
Dobra pesma u svemu ima mere. Jedna od važnih vrlina dobre pesme je njena dužina. Dobra pesma za decu je lepo oblikovana pesma. Dobra pesma za decu je plemenite pesničke građe, razvijenog jezika, bogatog rečnika, neočekivanih prizora i slika, iznenađujućih spojeva. Dobra pesma za decu je razumljiva, logična, konkretna i precizna. Dobra pesma može biti i samo igračka duha, ali tako vešta i lepa da čitaoca upućuje i na takav način saopštavanja. Lepota pojedinih pesama nije samo u sadržaju, već i u veštini kako je ta činjenica kazana. Igra je samo postupak, način da se savremenijim sredstvima dođe do neke slike ili mudrosti. Dobra pesma za decu mora biti pametna. Ona mora reći deci ono što nisu znala ni umela da kažu onako kako to pesma ume. Pravi pesnik je onaj ko ume napisati uspelu kratku pesmu. Prava odlika dara je da proceni vrednost sadržaja i da mu da odgovarajući oblik i dužinu.

Loše pesnike odaje nedostatak sluha. Njihove pesme nemaju lepe i prihvatljive melodije, oni ne znaju šta je čista i stabilna metrika. Loši pesnici su imitatori dobrih, samo bez duha, bez jezičke i pesničke kulture. Loši pesnici ne umeju da se sete ni zanimljive ideje ni zanimljive priče. Da li su lenji, površni ili samo nedaroviti — njima uvek nedostaje prava reč ili rima. Daroviti i maštoviti se uvek nečeg lepog sete. Imitatori uvek pogreše. Sete se i oni, ali nečeg tankog i nezanimljivog. Loši pesnici rimuju deminutive. Nemaju mere, gomilaju reči, bez razloga i novih argumenata produžavaju pesmu. Kod njih je sve pijano i proizvoljno, rimuju kako bilo i gde bilo, menjaju metriku zato što nisu ni tražili ni našli drugu i bolju reč. Kod njih sve pliva. Oni nemaju različitih pesama. Nemaju pravog osećaja za pesmu kao celinu. Ne umeju da je uobliče ni da joj daju odgovarajući oblik. Pišu izmišljene pesme, lažne lirske slike, neodgovorne improvizacije bez smisla, površne i prazne deskripcije. Lutaju, blude, izmišljaju nadajući se da će nešto ispasti, kao da to više ne zavisi od njih. Pišu mlake i bezbojne pesme zasnovane na nekom proizvoljnom podatku, od koga se pesma ne može napraviti. Lenje, nepokretne pameti, kreću se u uskom krugu tema i jezika, nesposobni za bilo kakav podvig. Bez jezičke mašte, bez duha i invencije imitiraju one koji sve to imaju. Sa malo pismenosti i mnogo drskosti postali su pesnici za decu. Ne znajući šta bi drugo radili, počeli su da pišu za decu. Oni pišu pogrešne pesme na pogrešan način. Ređaju reči, a što je više reči, sve je manje smisla. Misle da se pesme izmišljaju i prave od reči, bez doživljaja, daleko od svakog iskustva. Svi pesnici za decu imaju slabih pesama, ali loši — nemaju dobrih. Oni ne biraju ni teme ni reči. Oni misle da u poeziji za decu može sve, kao da nemaju nikakvog iskustva sa poezijom uopšte. Teško je poverovati da neko razume i voli poeziju a da ga pesme koje voli ne uče šta je poezija. Nagaze na promašenu temu, pa je razvijaju i bogate, ukrašavaju i ulegapavaju, a od toga ona postaje sve gora i crnja. Loše su pročitali pesnike koji se igraju i učinilo im se da u njihovim pesmama nema nikakvog smisla, već samo neodgovorne igre. Ne umeju ni početi ni završiti pesmu. Za njih pesma nije najkraći, najsažetiji oblik razgovora. Ne znaju šta je pesma ni šta bi mogla biti. Ne znaju kolike su dimenzije njihove ideje. Ne umeju da obrnu, ne mogu da iznenade i obraduju dete nekom neobičnom slikom.

Jedan je zaključak: pesništvom za decu ne mogu se baviti pisci koji nemaju duha. Neduhoviti ljudi ne mogu znati šta je smešno. Zbog toga oni misle da je smešno i ono što oni pišu. Ne mogu se igrati sa decom ljudi koji nemaju smisla za igru.
 
Poezija za decu obraća se dečjoj svesti a ne deci.
 
Pesnik mora biti mudar da bi deci imao šta da kaže. On otkriva deci da znaju i ono što ne znaju da znaju.
 
Nikada se nećemo složiti šta je to smešno i zanimljivo. Ima talentovanih i pametnih ljudi koji ne umeju pisati za decu. Neki poznati pesnici za odrasle ne umeju da razgovaraju sa decom. Oni ne pišu svoje pesme za decu, već nisu odoleli konjunkturi jedne vrste poezije. Njihovih pesama nema u ovoj Antologiji.
 
Pisati za decu, to je uvek neki dar ili slabost.
 
Umeti razgovarati sa decom — da li je to mana ili vrlina?
 
Da li je to nedostatak zrelosti ili baš zrelost?
 
Da li je to malo iskustvo i malo znanje ili je obrnuto?
 
Nežnost prema deci — je li to kukavičluk ili dobrota?

Deca ne znaju šta je literatura a šta poezija. Deca reaguju na sve što ih može zabaviti a to mogu biti loše pesme. Dečji pesnici imaju svoje posebne pesme za estradu. Tu ostvaruju efekte koji najčešće nisu umetnički.
 
I među decom ima osetljivih i neosetljivih, nisu svakom detetu date mogućnosti da razume poeziju. Pravi pesnik za decu piše razumljive pesme. Nepravi se zanese i izgubi kontakt sa detetom. Patetika i egzaltacija nisu za decu. Deca to ne razumeju. To voli škola, slobodna deca ne. Nešto voleti je kod dece mnogo čistije i nevinije nego kod odraslih.
 
Ima pesnika koji pričaju priče, a ima onih koji pišu pesme, kratke, sažete, svedene na nekoliko reči i rima. Ja više volim ove druge, ali volim i zanimljive priče.

Antologiju sam uradio jednostavno i praktično: pošao sam od pesama za najmlađe, jednostavnih, kratkih, naivnih i po obliku i po sadržaju. Zatim sam, prateći razvoj dece, dodavao nešto ozbiljnije i zrelije. Pesme su se razvijale i rasle zajedno s decom. Antologija pesama za decu i sa te strane mora biti pregledna i čitka, mora poštovati različite uzraste dece. Ovaj postupak se može lakše opravdati nego da sam u antologiju unosio podnaslove ili da sam svakog pesnika predstavio pojedinačno. Nisam razumeo antologije sa podnaslovima. Ovako će se lakše snaći i deca, i roditelji, i pedagozi.
 
Možda nisam uvek precizno odmerio težinu pojedinih pesama, možda u redosledu ima grešaka, malih, ne velikih.
 
U ovu Antologiju ušle su samo pesme pisane za decu. Možda bi se, za stariju decu, mogla napraviti antologija pesama koje deca mogu razumeti i zavoleti a da nisu namenjene deci. To bi, takođe, mogla biti dobra i zanimljiva knjiga. To neka uradi neko drugi. Moj posao je bio da iz poezije za decu izaberem ono što je najbolje.
 
U ovoj Antologiji ima i grada i sela. Možda čak više sela nego što bi trebalo očekivati.

Za neko društveno priznanje poezija za decu može se boriti samo dobrim i pametnim pesmama, a njih pišu samo pametni i daroviti pesnici. Bilo je i vremena i mogućnosti da svako pokaže koliko je pesnički zreo. Neki su to dokazali, a neki nisu.
 
Bio sam strog. Prihvatio sam ovaj zadatak, između ostalog, i kao raščišćavanje sa svim onim što u poeziji za decu nije poezija. Da razbistrimo stanje u našoj poeziji za decu, da se naučimo razlikovati šta bi mogla biti poezija za decu a šta nikako to ne bi mogla biti. Nisam navijao ni za jednu struju ili pravac, već sam prihvatio sve što u sebi ima neke poetske vrednosti. Tako su se u ovoj Antologiji našli pesnici najrazličitijih shvatanja poezije. Ova Antologija bi da primerima dobrih pesama kultiviše poeziju za decu. Možda sve pesme nisu antologijske, ali su po mom mišljenju najbolje.
 
Trebalo bi napraviti antologiju pesama koje nisu ušle u ovu Antologiju da bi se lakše shvatilo zašto nisu. Da smo uporedo mogli štampati dobre i loše pesme, sve bi bilo očiglednije.

Napravio sam i jednu verziju antologije sa nekoliko kompromisa. Imao sam obzira prema nekim piscima. Međutim, ta verzija mi se nije dopala, pa sam napravio ovu, bez kompromisa. Antologija je ozbiljna stvar i važnije je da bude dobra nego da zadovoljava nečije ambicije.
 
Reklamacije se ne mogu primati, jer nedaroviti nemaju dokaza da su oštećeni. Oni nemaju pesama kojima bi mogli dovesti u sumnju ovaj izbor. Ako bude prigovora, najbolje bi bilo da navedu pesme koje su izostavljene. Oni nemaju nijednu pesmu koja je poznata.
 
Ako mi se može verovati, ja sam tek na kraju, po obavljenom poslu, prebrojao koliko ko ima pesama. Nisam mislio toliko na pisce koliko na pesme.

 
Dušan Radović


S  A  D  R  Ž  A  J


. . . .



NAPOMENA IZDAVAČA

Dušan Radović predao je Srpskoj književnoj zadruzi svoju Antologiju srpske poezije za decu u maju 1984. Bolest je već bila uzela maha i Radović je preminuo u avgustu. Njegov poštovalac i prijatelj Matija Bećković primio je na sebe da uredi predgovor ovoj antologiji, koji je, delimično napisan, nađen u Radovićevoj zaostavštini. Iako nedovršen, ovaj tekst svakako sadrži neke osnovne i zaokružene Radovićeve misli o poeziji za decu. Bećković je, u septembru, uz Radovićev predgovor dostavio i sledeću svoju napomenu:

"Dušan Radović je svoju poslednju snagu potrošio sastavljajući ovu antologiju. Nije se uštedeo ni toliko da završi predgovor.
 
Ostale su nenumerisane beleške na dvadesetak listova. Popisivao je i varirao teme ... ideje . .. reči... rečenice. Primicao se konačnom obliku, i da ga je dočekao ko zna da li bi upotrebio išta od onoga što je prethodno pribeležio.
 
Ovako, meni je preostao obrnuti zadatak: da pokušam iskoristiti gotovo svaku reč iz beležaka Dušana Radovića, a da ne dodam nijednu svoju."

Popis pesnika zastupljenih u antologiji — "Pisci i dela" — sa osnovnim biobibliografskim podacima sačinio je Miroslav Josić Višnjić.
 
Antologija srpske poezije za decu zamišljena je u okviru biblioteke Srpske književne zadruge "Knjiga za decu i odrasle", koju uređuju Dragan Lukić, Slobodan Ž. Marković i Branko V. Radičević. Objavljujemo je u Zadruginoj biblioteci "Antologije" uz Antologiju srpske priče za decu Slobodana Ž. Markovića — stoga što su obe prvi put u nas ovako sačinjene i zato što želimo da opremom i tiražem pomognemo njihovu uzajamnost sa ostalim, možemo reći značajnim, Zadruginim antologijama.
 
Posebna nam je, iako tužna, radost što nam je pripalo da objavimo poslednje delo Dušana Radovića.


Azbučnik srpskih pisaca
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: