Bogdan Popović — Antologija novije srpske lirike
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « ČITAONICA « Antologije srpske poezije « Bogdan Popović — Antologija novije srpske lirike
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Bogdan Popović — Antologija novije srpske lirike  (Pročitano 38609 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« poslato: Oktobar 29, 2011, 01:53:23 am »

**


ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE






SASTAVIO
BOGDAN POPOVIĆ



oštampala je
DRŽAVNA ŠTAMPARIJA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE U BEOGRADU,
30.07.1936. godine u 6500 običnih primeraka
kao sedmo po redu a prvo državno izdanje

Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« Odgovor #1 poslato: Novembar 26, 2012, 09:50:56 pm »

**

Bogdan Popović
ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE


PREDGOVOR.

I. Jedno obeležje ove "Antologije" prema većini drugih u tome je što je ona sastavljena, od početka do kraja, u cilju i po merilima čisto estetičkim. Bez obzira na ono što bi u novijoj srpskoj lirici bilo zanimljivo za književnog ili kulturnog istoričara, urednik je birao pesme po njihovoj lepoti. Ono što je karakteristično za neko doba ušlo je u ovu zbirku samo onda ako je u isto vreme bilo i lepo toliko koliko je karakteristično. Urednik je imao nameru da da tačno ono što naslov njegove knjige obriče: — zbirku  c v e ć a  novije srpske lirike.

Urednik je, uz to, merilo po kome su pesme birane držao vrlo visoko, ne silazeći ispod jedne određene granice bez vrlo velike nevolje, a i tada samo za jednu malenu razliku. Ispod ove druge granice nije silazio nikada, ni iz kojeg razloga. Tako se objašnjava što neki pesnici boljega glasa nisu nikako ušli u ovu zbirku. U njoj čitalac neće naći nijedne pesme od Šapčanina, nijedne od Jovana Ilića, nijedne od Kaćanskog; od dve stotine trideset i pet pesama Aberdarovih ušla je u zbirku svega jedna od osam stihova; a od Milorada Mitrovića ušle su svega dve, i to s mukom. Obratno, u zbirku su ušli mladi ljudi bez glasa, kao Mirko Korolija i rano preminuli Dušan Simić (i ako svaki samo s po jednom pesmom). Tako od rodoljubivog pesništva, koje je u "omladinsko" doba cvetalo kao nikad ni pre ni posle toga, u zbirci ima jedva traga; dok su iz današnjega doba, u kome rodoljubivo pesništvo kao zasebna vrsta i ne postoji, u zbirku unesene nekolike prekrasne rodoljubive pesme Rakićeve i Ćurčinove.
 
Ovakvom postupanju nije potrebno naročitog opravdanja; jasno je po sebi da pri sastavljanju pesničke antologije estetička načela imaju bar isto toliko opravdanja koliko istorijska i druga koja. Ali urednik hoće u prilog svom načinu rada da navede jedan naročiti razlog, koji je njemu odavna drag. Po njegovu, nešto jeretičkom mišljenju, pesništvo — pesništvo  u  s t i h u  i  s l i k u — malo je čudan zanat, i izvesno, u svojoj celini, ceni se više no što zaslužuje. Ne misliti po stvarnim asociacijama misli, — reći "zrak", pa hteti reći "svetlost", i morati reći "mrak", — pisati slogom u kome je tek svaki treći ili četvrti stih napisan zbog misli, a po dva tri na četiri zato da bi se "zaturio trag" i opravdao slik, — i pisati tako kroz dugi niz stihova, — i celoga svoga veka, — posao je zaista neobičan, i opravdan samo u jednom slučaju: onda kad je potpuno uspeo, — kad, ispavši sjajno za rukom, sve sitne "prevare" budu zaboravljene, i čitalac, savladan i pokoren poslednjim uspehom, nema vremena da zapazi koliko u dnu takvoga posla ima neprirodnoga i izveštačenoga. Kad međutim  t a k o  ispadne, onda je uživanje od savladane teškoće i stvarne lepote ritma i slika u toliko veće, i takvo pesništvo daje zadovoljstva ravna najvećim.
 
Ali, po gore rečenom mišljenju, tako biva samo u najređim slučajevima. Ne samo da je književnost preplavljena "osrednjim pesnicima", — onima kojima "i ljudi, i bogovi, i knjižarski izlozi" odriču pravo na egzistenciju, — nego ni bogodani pesnici nisu uvek sebi ravni. Među njihovim pesmama, mnogo češće no što se misli i što čovek sme sebi priznati, ima takođe osrednjih pesama. Kao i Omir, svi oni imaju trenutke kada "dremaju". Pravo reći, i nema dobrih pesnika, no samo dobrih pesama. Ne zaključuje se na dobrotu pesme po dobroti pesnika, no na dobrotu pesnika po lepoti pesama. "Dobri" pesnici se tako nazivaju samo "po metonimiji", prema većem broju i većoj lepoti njihovih pesama. U svakom slučaju, estetika zna samo za dobre  p e s m e. Pravi prijatelji pesništva, oni koji ga najviše vole i najbolje umeju da ocene, znaju kako je umorno, i skoro neprijatno, prvi put čitati nečiju zbirku pesama, onda kada je čovek još ne poznaje, kad još nije načinio svoj izbor, onaj koji mu pri drugom ili trećem čitanju dopušta da, preskačući slabije pesme, ide samo od najboljih najboljima.
 
Pred najstrožom kritikom, samo antologije mogu dati čitaocu dobro pesništvo. O n e  daju one najsavršenije primerke o kojima je gore bila reč. Tek kada se takve antologije uporede sa običnim pesničkim zbirkama, videće se koliko i u zbirkama najboljih pesnika osrednje pesme smetaju boljima; i tek tada će se videti kakvo uživanje može biti čitati pesništvo, čitajući zbirku u kojoj su  s v e  pesme vrlo visokog reda, u kojoj posle jedne lepe pesme čovek ne mora da čita pet slabijih, da plati zadovoljstvo koje je od prve imao. Svaka je pesma lepa, svaka je "dragi kamen", i čovek čita knjigu sa jednim neisplativim osećanjem sigurnosti, kojim se udvaja zadovoljstvo od stalnog, neuzmirenog boravljenja na visinama. Ako je slobodno navesti kao primer ovu "Antologiju" koju čitalac ima u rukama, urednik može za ovo dati potvrde iz svog vlastitog i najnovijeg iskustva. I ako je sve  pesme koje su ušle u ovu "Antologiju" čitao po više puta, tako da su one za njega odavno izgubile draž novine; i ako ih je on sam birao i unosio u "Antologiju", tako da mu je sadržaj "Antologije" i suviše poznat, — on je, čitajući još jednom gotovu knjigu u rukopisu, osetio to veliko uživanje o kome je gore reč, i nalazio je u čitanju zadovoljstva kao da su mu pesme bile nove, i kao da su bile lepše no dotada: — toliko su one u svom novom društvu bile dobile!
 
I  z a t o  je — pored drugih razloga — ova "Antologija" sastavljena po obzirima čisto estetičkim, a merilo za izbor pesama držano vrlo visoko.
 
II. Pod  l i r s k o m  pesmom urednik je razumevao pesmu u kojoj preovlađuje osećanje, ili ga u njoj dovoljno ima da je razlikuje od čisto opisnih, didaktičnih i pripovednih pesama, hladnijih, nižih u tonu. Prema tome, balade, satirične, humoristične, političke i prigodne pesme nisu ušle u zbirku. Tako su, da primera radi navedem nekoliko Zmajevih pesama, iz "Antologije" ispala njegova "Tri hajduka"; "Bildung", "Vidov-danu", "Jututunska narodna himna", — "Nekim Cincarima"; — "Pesma Floriana Špicbergera"; — "Pesma jednog najlojalnijeg građanina"; — ode "Čuturi", "Praznoj kesi"; — ona vrlo duhovita pesma "Ciganin hvali svoga konja"; — i druge. Sve te pesme, ma koliko da su zanimljive i, po drugom merilu, pesme lepe, kvarile bi čisti i visoki pesnički ton koji vlada u celoj ovoj "Antologiji". Ne samo "Bildung" i "Jututunska himna", no i pesme "Vidov-danu" i "Nekim Cincarima" odskakale bi neskladno; a oda "Čuturi", ili "Ciganin", prskali bi — neka mi se oprosti ovaj galicizam — kao "žabice" među ostalim pesmama. Prividni su izuzeci od gornje definicije pesme kao "Lem-Edim", "Selim beg", "Ribarčeta san", "Otac i sin", "Negdašnjem prijatelju", "Spomen na Ruvarca", i druge slične. Lako je videti da su "Lem-Edim" i "Selim beg", u spoljašnjem obliku balade, lirske pesme pune najčistijeg lirskog osećanja; da je pesma "Ribarčeta san", sa svojim jutarnjim raspoloženjem, svojom svežinom i veselošću, takođe preimućstveno lirski obojena; da je u pesmi "Otac i sin" osećanje pre neveselo i gorko no veselo i humoristično, i da boju pesmi daje sjajna ili viteška roba koja se prodaje na vašaru; da su, najzad, prigodne pesme "Negdašnjem prijatelju" i "Spomen na Ruvarca" daleko od običnih prigodnih pesama. S v e  s u  t e  p e s m e  p r o ž e t e — mekim, dubljim, pesničkim — osećanjem. (Vidi dole odeljak IV).

III. Pod  n o v i j o m  srpskom lirikom — "modernom", kao što je stajalo u pozivu kojim je "Matica Hrvatska" urednika počastvovala — urednik je razumeo našu liriku od Branka Radičevića na ovamo. Taj period naše lirike čini jednu zaokrugljenu, organsku celinu, koju bi bilo uputno cepati na delove. Ostavljajući "stranputičare" na stranu, od Radičevića do današnjih dana lirika pokazuje izvanredno pravilan, upravo tipičan razvoj jedne originalne lirske cvasti. Branko Radičević, sa svojim prostim, "primitivnim" pesništvom, svojim polunarodnim poluumetničkim temama i dikcijom, počinje kolo, naslanjajuća se na narodno lirsko pesništvo. Takav je početak svakog originalnog lirskog pesništva u istoriji književnosti. Za njim se javljaju pesnici s dubljim osećanjem, jačim temperamentom, raznovrsnijim temama, i oblikom preimućstveno umetničkim (Jakšić i Jovanović). Za njihovim pesništvom dolazi pesništvo u kome počinje preovlađivati  m a š t a, sa dikcijom preimućstveno živopisnom (Voislav Ilić). Za ovim dolazi pesništvo s najvišim umetničkim oblikom i uglađenošću, s dikcijom punom i razgranatom, pesništvo preimućstveno stilističko, pesništvo virtuozno (Dučić, Šantić, Rakić). Najzad pokolebanost, uznemirenost, ironija, sumnja, pesimizam (uz afirmaciju života), familiarnost, nešto anarhije, suviše otvorene lične ispovesti, u stilu nepravilnom i mutnom, često spletenom, u obliku razlabavljenom: "secesija" i dekadentizam, ali sa klicama obnove u sebi. To je, velikim delom, dolazak primitiva u kulturnu sredinu i među visoko kulturne tekovine. — n e o v a r v a r s t v o.
 
Ista neprekidnost i pravilnost razvoja i u drugim pojedinostima. Stih Radičevićev, strogo pravilan, najčešće kratak, bez "opkoračenja" ili "prenosa",* još blizak muzičkim i plesačkim ritmima narodnim, razvija se postepeno u široki, besednički stih dvanaesterac, — stih ljudi koji su naučili besediti obilato i razgranato. Uz to se javljaju "prenosi"; iz polustiha u polustih, iz stiha u stih, iz kitice u kiticu. Među pravilne stihove počinju se mešati stihovi nepravilni, često  p r o t i v n o g a  roda u istoj pesmi; dok najzad ti prenosi i to mešanje raznorodnih stihova ne postanu pravilo. Tako se i slik iz svojih primitivnih, ponekad samo asonujućih oblika razvio u pun, redak, zvučni slik naših poslednjih pesnika. Ovaj od svoje strane počinje kolebati se i labaviti. — Tako se, najzad, i niz stranih uticaja takođe počinje i završuje u ovom periodu; prvo uticaj geografski ili etnografski najbližih književnosti, pesništva nemačkog i (nešto malo) mađarskog; zatim ruskog (V. Ilić); zatim francuskog (Dučić, Rakić); najzad engleskog (Sv. Stefanović).
 
Svima pojedinostima, dakle, ovaj period čini zasebnu organsku celinu, zaokrugljenu i potpunu, koju ne bi bilo korisno rasparčavati.
 
U ostalom, da je urednik pod "modernom srpskom lirikom" shvatio samo naše najnovije pesništvo, sa visokim merilom po kome su pesme birane, zbirka bi ispala suviše mala sveščica; bila bi, osim toga, siromašnija ne samo brojem, no i raznovrsnošću. U prilici u kojoj Srbi prvi put prikazuju svoje pesništvo svojim saplemenicima hrvatskim, bilo je naročito potrebno raditi po načelu: dati što veći broj što boljih predstavnika, Antologija "moderne", najnovije lirike može se najzad takođe sastaviti; ali je prirodnije da dođe posle zbirke kao što je ova, a ne pre.
 
IV. "Merila" po kojima su pesme odabirane, to su ova tri: — p e s m a  m o r a  i m a t i  e m o c i j e,  m o r a  b i t i  j a s n a, — i  m o r a  b i t i  c e l a  l e p a. Ta merila — svak će lasno videti — ne obuhvataju sve osobine koje čine lepu pesmu, i koje pretpostavljam da su poznate; no su glavni uslovi postavljeni za ovu priliku. Doista, to su tri pravca u kojima najčešće greše  d o b r i  pesnici (o kojima je ovde jedino reč), — i naši i strani, ali naši više no strani.
 
Ko nije imao prilike da podrobnije ispituje sastojke utisaka koje dobijamo od pesništva, taj će teško verovati kako je srazmerno mali broj pesama koje zadovoljavaju te uslove. Prva je definicija umetničkog dela, da je  e m o c i o n a l n o. Ono umetničko delo koje ne budi emociju nije umetničko delo; ono koje ne budi lepu emociju nije visoko umetničko delo. To isto vredi i o lirskoj pesmi, koja je, naravno, takođe umetničko delo. Pesma koja u nama ne uzbudi čisto, lepo osećanje, nije lepa lirska pesma. Ona može imati drugih dobrih osobina: misli, originalnosti, stila, snage; ali ako nije zagrejana osećanjem, ona neće biti lepa pesma najvišega reda, — ono visoko umetničko delo koje, pored savršene obrade, ima i  f i n i  k v a l i t e t  e m o c i j e,  f i n i  k v a l i t e t  o s e ć a j n o g a  t o n a. U takvom slučaju malo će joj pomoći i najveća veština stila, i ne mogu je spasti ni retorska snaga ni istinske stilističke lepote, a kamo li stilističke ili versifikatorske virtuoznosti. Takve pesme ostaju uvek hladne ili napregnute, i mnoga manja i skromnija pesmica imaće više poezije, i  z a u z i m a  u  i s t i n i  v i š i  r e d, no ti raskošni i složeni proizvodi pozne i hladne veštine. Hajneova pesmica: D u  b i s t  w i e  e i n e  B l u m e — jedna je od njegovih najkraćih, tehnički najslabijih, najgore slikovanih, izrazom najsiromašnijih, pa čak i najmanje eufoničnih pesama; ali je pri svoj toj svojoj "ubogosti" beskrajno lepa, plemenita tonom i osećanjem (i mišlju) iznad svake hvale, duboko osećajna, i u isto vreme atički diskretna ili uzdržana; — tako da, kad ne bi bilo naivno određivati takve "kanone", ona bi se mogla nazvati tipičnim obrascem lirske pesme. O s e ć a nj e  peva lirske pesme, one najlepše; ne mašta, ni veština. Da jedno popularno merilo kažem: kadgod pri glasnom  čitanju pesme ne osetite da vam glas postaje mekši ili topliji, — ne izveštačeno razmažen, ili besednički podignut, n o  m e k š i  i  t o p l i j i — pesma koju čitate nije prava lirska pesma. — Ovome treba još dodati da osećanje, pored lepote, treba da je dostiglo i izvestan viši stepen  i n t e n z i v n o s t i, bez kojega, i kad je "lepa", ostaje više prijatna, nego pravo lepa. ...


_____________

* Enjambements; rejets.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« Odgovor #2 poslato: Novembar 26, 2012, 10:39:10 pm »

**

Antologija novije srpske lirike
BOGDANA POPOVIĆA


...Posao uopšte nije bio lak, i onako kako ga je Bogdan Popović shvatio on je bio težak i zahtevao je mnogo samoradnje. Pre svega, Popović, savesno shvativši svoj zadatak, pročitao je sve bolje, ili poznatije, pesnike naše od 1850. pa do danas: na četrdeset raznih pesnika, sve važnije književne publikacije naše za poslednjih deset godina, — na osam hiljada pesama skupa. Zatim, on je uzeo vrlo strogo i isključivo estetičko merilo, odabirao samo vrlo dobre pesme, one koje su u celini lepe. Najzad, on se nije zadovoljio hronologijskim ređanjem izabranih pesnika, no je davao vešte estetičke kombinacije, skladno uredio pesme po njinim književnim efektima. "Načela sklada i kontrasta, priroda pesme, ukupan utisak svih njenih osobina, motivi, stil, vrlo često osećajni ton, pogdekad metrika, dužina, prikladnost za početak ili kraj pojedinih doba — sve su to elementi koji su kako u kom slučaju uticali na red kojim su pesme složene." Štaviše, Popović je iz pojedinih, naročito većih pesama odabirao ono što je najbolje, kao što je u pojedinim pesmama piscima predlagao izvesne izmene. Iz svih tih razloga mnogi pesnici izgledaju bolji no što stvarno jesu u svojim zbirkama i cela srpska prezija čini jači estetički utisak no što čini u odelitim zbirkama svojih pesnika. Ova antologija, uopšte, znači mnogo veći i teži, složeniji i finiji posao no što profana publika može da misli. U njoj ima mnogo ličnog, subjektivnog, urednikovog, koji je vrlo mnogo bio ne samo organizator no i saradnik pesnika koje je doneo. I zato je u stvari ova knjiga više no obična antologija sa kakvima smo se navikli sretati: ona je jedna vešta i umetnička orkestracija novije poezije srpske.
 
Čisto estetičko merilo, držano vrlo visoko, bilo je presudno u ovom odabiranju, ali radi pregdednosti i radi jasnosti opšte slike, Popović je naše novije liričare podelio u tri grupe.
 
1) "Prvo doba", to su pesnici koji su se javili prsle 1840. godine, to su liričari naše cvetne romantičarske škole. Konstatujući pravilnost razvoja naše nove poezije, Popović ovako karakteriše ovo doba: "Branko Radičević sa svojim prostim, "primitivnim" pesništvom, svojim polu narodnim polu umetničkim temama i dikcijom, počinje kolo, naslanjajući se na narodno lirsko pesništvo. Takav je tipičan početak svakog originalnog lirskog pesništva u istoriji književnosti. Za njim se javljaju pesnici s dubljim osećanjem, jačim temperamentom, raznovrsnijim temama, i oblikom preimućstveno umetničkim (Jakšić i Jovanović)." Pored pomenutih pesama Branka Radičevića (sa 7 pesama), Zmaja Jovana Jovanovića sa 19 pesama), i Đure Jakcšća (sa 9 pesama), Popović ubraja u tu grupu još: Lazu Kostića (3 pesme), Nikolu I Petrovića Njegoša (1), Milana Kujundžića (1); Jovana Grčića Milenka (1).
 
2) "Drugo doba (posle 1880)": "Pesništvo u kome počinje preovlađivati mašta, sa dikcijom preimućstveno živopisnom (Vojislav Ilić). Za ovim dolazi pesništvo s najvišim umetničkim oblikom i uglađenošću, s primesama, retorskim, pesništvo preimućetveno stilističko, s dikcijom punom i razgratnatom, pesništvo virtuozno (Dučić, Šantić, Rakić)." Ovom dobu Popović ukazuje najviše pažnje i daje mu najviše mesta. Pesnici koji su tu zastupljeni jesu ovi: Vojislav Ilić (sa 14 pesama), Milorad Mitrović (1), Aleksa Šantić (10), Mileta Jakšić (4), Jovan Dučić (28), Milan Rakić (14).
 
3) "Treće doba (posle 1900)" : "... uznemirenost, iznurenost, izvesna finija i složenija osećanja, ironija, pesimizam (uz afirmaciju života), nešto anarhije, familijarnost, suviše otvorene lične ispovesti, u razlabavljenom obliku, u stilu nepravilnom i mutnom, često spletenom, "secesija" i dekadentizam, ali sa klicama "obnove" u sebi. To je, velikim delom dolazak primitiva u visoko kulturnu sredinu i među visoko kulturne tekovine — neovarvarstvo." Taj period i taj način pevanja otvara Popović pesmom Milana Ćurčina Na stranputici, koja počinje:
 
Dođe tzv. jesen,
tj. stalo padati žuto lišće, itd.

 
U ovu poslednju grupu pesnika, sem Milana Ćurčina (koji je zastupljen sa 7 pesama), idu jo': Svetislav Stefanović (5), Stevan Luković (1), Miloš Perović (1), Božidar Nikolajević (1), Vojislav J. Ilić Mlađi (3), Dušan Simić (1), Danica Marković (3), Velimir Rajić (4), Sima Pandurović (2), Veljko Petrović (2), Mirko Korolija (1) i Dušan Srezojević (1).

Sa mnogo pažnje, ukusa i umetnostk pribrane, i vrlo vešto raspoređene, pesme u ovoj antologiji ne daju sliku novije srpske lirike u njenom istorijskom razvoju, ne prikazuju pak pojedine pesnike u njihovim karakterističnim osobinama i u njihovoj celini, ali nam daju izbor najboljih pesama i estetičku celinu same poezije. "Bez obzira na ono što bi u novijoj srpskoj lirici bilo zanimljivo za književnog ili kulturnog istoričara, urednik je birao pesme po njihovoj lepoti. Ono što je karaktercstično za neko doba ušlo je u ovu zbirku samo onda ako je u isto vreme bilo i lepo toliko koliko je karakteristično. Urednik je imao nameru da dâ tačno ono što naslov njegove knjige obriče: — zbirku cveća novije srpske lirike."
 
Zanimljivo je, kako u ovom veštom izboru pojedini pesnici izgledaju ili mnogo bolje ili mnogo gore no u svojim zbirkama. U prvom dobu, Jakšić izgleda vrlo uprošćen, sa nekoLiko oskudnih tema, i sa preteranim retoričarstvom, koje katkada ide do galimatijasa. Zmaj izgleda vrlo dobro: iz pleve njegove poezije — on je pisao tako mnogo i tako olako! — izvađeno je zlatno zrnevlje, tako da u celom svom dobu izgleda ne samo najobilniji i najraznostraniji pesnik svoga perioda, no i najsadržajniji, najosećajniji i najbolji. U drugom periodu dobiva mnogo Jovan Dučić, kome je u ovoj zbirci dat lavovski deo. Dučić čija "bogata umetnička dikcija... sva šušti obiljem svoga belog i sjajnog cveća". Isto tako dobro izgleda i Vojislav Ilić, koji u deloj ovoj knjizi izlazi kao najbolji i najtačniji versifikator cele srpske poezije, i koji ima u sebi mnogo više artizma na što bi se inače moglo suditi. Svojim izbarom i rasporedom Popović je podigao svoje pesnike kao na pjedestal, stavio ih pod povoljni ugao sunčane svetlosti — tako da mi vidimo ne samo njihove najbolje stvari, no da nam one i izgledaju, možda, bolje no što jesu.
 
Isključivo estetičko merilo ima i svojih nedostataka. Mi u ovoj knjizi ne možemo da vidimo istorijski razvoj nove, srpske poezije, ni pesnike u svim njinim osobinama, ni sve pesnike koji imaju mesta i značaja u našoj književnosti, ni razvitak pojedinih rodova naše poezije, ni sve zasebne vrste njene. Pri tom merilu može se vrlo lepo videti vrednost pojedinih pesnika, ali se ne vidi ukupna, opšta vrednost pojedinih književnih pravaca i pesničkih škola. Opasnost je tu da se od drveća ne vida šuma. Ova antologija je jedno subjektivno umetničko delo, i kao takva i nije mogla imati veze sa istorijskim i književnim namerama. I zato mi nemamo ovde pesnika, koji u celini imaju vrednosti, a ušli su pesnici koji su slučajno u svom životu napisali jednu ili dve dobre pesme. I zato vidimo u ovoj zbirci najbolje srpske poezije primitivnog versifikatora Nikolu I Petrovića Njegoša, koji je slučajno napisao jednu dobru pesmu, a ne vidimo pesnike od vrednosti i imena, čiji je pesnički rad u celini i gotovo redovno dobar, kao što su, na primer, Jovan Ilić i Stevan V. Kaćanski. U svome velikom umetničkom kriticizmu, sa svojim izuzetno razvijenim analitičkim sposobnostima, Popović je katkada merilo podizao suviše visoko, i zbog pojedinosti koje su vređale njegovu razvijenu estetsku osetljivost, on je odbacivao vrlo lepe pesme u celini. Mi bismo želeli, radi potpunosti, pa makar ne bili zadovoljeni svi obziri i tanani estetički prelazi, da vidimo satiričnu poeziju Zmajevu, gde je toliko ličnog i pesničkog, prekrasne seoske pesme Milete Jakšića, krepke i muške rodoljubive pesme Veljka Petrovića. I izgleda nam da je u najmlađoj poeziji našoj ukazana prevelika i nezaslužena pažnja izvesnim konfuzionistima, snobovima i mistifikatorima. Pesma Dušana Srezojevića Unutrašnji dijalog može da bude karakterietika za "stil nepravilan i mutan, često spleten", kojim danas pišu pojedini književni primitivci ili poetski mistifikatori, ali nam ne izgleda da ju je trebalo odlikovati iznad tolikih lepah, originalnih i izvrsnih pesama koje su u poslednje vreme napisane. Uostalom, kao što kaže Popović: "Apsolutne sigurnosti, naravno, ne može biti, i u svakom izboru mora ostati jedan deo subjektivnoga. Ukus je rezultat ličnih iskustava; jasno je da se lična iskustva svih ljudi ne mogu potpuno poklapati."
 
I još nešto. "Uredkik je želeo da se njegova Antologija može čitati kao svaka druga knjiga, od početka do kraja, redom kojim je sastavljena. Stoga je on od hronološkog reda zadržao samo krupnu podelu na tri doba, a u okviru tih doba je pesme raspoređivao slobodno, tako kako će svaka najskladnije stajati pored druge." Ovu knjigu bi odista tako trebalo čitati, ali ona se, u širokim čitalačkim krugovima, neće tako čitati. Ona će se prelistavati na dohvat, prema pesnicima koji čitaoca zanimaju, ili prema predmetima koji su mu bliži, a to će biti na štetu same knjige. To je potrebno naročito naglasiti i skrenuti pažnju čitaacima. Oni imaju pred sobom jedno umetničko delo, i kao takvo, kao umetničku orkestraciju moderne poezije srpske, treba da redom čitaju, da se predadu utisku pesama koje se ređaju, i da osete svu gamu osećanja koje pesme sadrže. Da se uživa potpuno u ovoj knjizi, treba se poveriti uredniku: to je siguran vođ, i valja slobodno ići za njim.
 
Antologija novije srpske lirike je posao prve vrste, čiju vrednost neposvećena publika možda neće osetiti. Veći predgovor koji ide uz knjigu je jedan od najvažnijih dokumenata koje mi imamo o našoj novoj poeziji. Uopšte, to je delo u koje je Bogdan Popović uneo sve svoje najbolje i najviše sposobnosti, i ono isto toliko čini čast srpskoj kritici koliko i srpskoj poeziji.

 
Jovan Skerlić, 1912

Jovan Skerlić Pisci i knjige V | Prosveta | Beograd, 1964
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« Odgovor #3 poslato: Decembar 15, 2012, 03:25:34 pm »

**

ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE


Antologijom novije srpske lirike Popović je, kao i Skerlić Istorijom nove srpske književnosti, krunisao svoja kritička i estetička shvatanja. U njoj su našli punu primenu svi njegovi principi, koji su, u jednom popularnom i sažetom obliku, bili istaknuti u njenom predgovoru. Merila po kojima je odabirao pesme iz novije srpske poezije: da pesma mora imati emocije, da mora biti jasna i da mora biti cela lepa, uglavnom se poklapaju s principima koje je isticao kao bitne osobine svakog značajnog umetničkog dela. Tih merila se Popović dosledno držao i, slažući pesme u jednu novu celinu, u akorde koji se vezuju u jednu neprekidnu melodiju, kako sam reče, stvorio jedno novo, svoje duboko lično umetničko delo, kao što se stvara u mozaiku, od kamenčića sakupljenih sa raznih strana. Popovićeva antologija je jedno od najlepših dela, ako ne i najlepše delo srpske književnostl. Rukovodeći se artističkim merilom, on je odbacivao sve one pesme koje nisu bile čisto lirske: balade, satirične, humorističke, političke i prigodne, i u antologiju uneo samo one lirske pesme koje su skoro savršene u svojoj, čisto lirskoj vrsti i u svom tonu, bez obzira na snagu i uzvišenost izvesnnh pesama koje nisu, zbog prirode svog osećanja, mogle da postignu formalnu besprekornost. Popović shvata lepo u suprotnosti prema uzvišenom, tragičnom, patetičnom: ono ima nešto od bledunjave ljupkosti rokokoa, koja se ogleda u opisnom i kitnjastom pesništvu, u lakoći obrade i veštini da se savladaju teškoće izraza. To se naročito zapaža u izboru novijih pesama, koji su, po njegovoj provizornoj podeli na tri doba srpske poezije, ušli u poslednje, treće doba. Popović je hteo da pokaže kako shvata i prihvata i modernu poeziju i iz nje izabrao pesme koje imaju malo nestašniju maštu i jednu slobodniju versifikaciju, ali odgovaraju onim istim pravilima koja je on nametnuo pesništvu svog vremena. Pesnici koje je on uneo u antologiju kao predstavnike novog pravca u poeziji bili su, u stvari, epigoni pesnika artista iz prethodne epohe (Svetislav Stefanović, Stevan Luković, Vojislav Ilić mlađi, Velimir Rajić, Milan Ćurčin, Dušan Srezojević i drugi), izuzev Veljka Petrovića.

Popovićeva antologija je jasno pokazala da je Bogdan Popović kritičar srpske Moderne, a naročito Dučića, koji je najbolje odgovarao njegovim estetičkim načelima kao pesnik ukusa, "čistog" lirskog osećanja, pretežno opisni pesnik žive mašte, otmenih motiva i savremene obrade. U ovu antologiju, međutim, nije unesena nijedna pesma velikog Njegoša i nijedna od pesama iz Sterijinih Davorja! Ne samo pesme moralno-politički angažovane, nego ni pesme jakih osećanja i misaone pesme nisu kod Bogdana Popovića naišle na razumevanje, izuzev, donekle, pesimističkih pesama Milana Rakića (Dolap, U kvrgama) i jedne aktivističke pesme Veljka Petrovića (Verujte prvo).

U nastojanju da ubedi srpske pisce da talenat nije dovoljan za umetničko stvaranje i da njemu treba dodati kulturu i znanje, odnosno ukus, Popović je, preterano ističući ukus, zapostavio izrazito darovita ostvarenja srpske poezije. On je mnogo više cenio pesme po njihovim pogreškama nego njihovim vrednostima: po njemu je najbolja pesma koja ima najmanje grešaka bez obzira na njenu snagu, zamah, dubinu misli i osećanja. Stoga je, mislim, Antun Barac s izvesnom tačnošću zapazio: "U stilu Bogdana Popovića, u njegovom shvatanju pisaca i literature, kao da ima velika doza slatkoće, briga za spoljašnju uglađenost, a hotimično izbjegavanje svih reskijih i jačih tonova. Tako je i njegova antologija veoma ljupka, veoma fina, no u svojoj uglađenosti možda previše blijeda, bez onih prodornih krikova, što su katkad karakteristika naše rase". Pa ipak, ova knjiga je i u Srba i u Hrvata (pripremljena je na zahtev Matice hrvatske i prvo izdanje je štampano u Zagrebu), izazvala nepodeljeno priznanje. U tom trenutku to je bila najbolja mogućna antologija srpske poezije, a i danas je jedna od najboljih antologija u srpskoj književnosti. Sam Barac ističe da je Popović izvršio veliku ulogu vođe i kritičara srpske Moderne, dok u Hrvatskoj nije bilo takve izrazite kritičarske ličnosti i tamo se pokret Moderne više svodio na obaranje ustaljenih nego na stvaranje novih vrednosti.


Dragan M. Jeremić

Radmilo Dimitrijević • Dimitrije Vučenov
ČITANKA za III razred gimnazije | Beograd, 1974.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6310



« Odgovor #4 poslato: Novembar 26, 2013, 04:52:45 am »

*





ANTOLOGIJA PESME A NE PESNIKA

Povodom stogodišnjice od objavljivanja prvog izdanja (1911, Zagreb), Srpska književna zadruga objavila je 24. izdanje čuvene "Antologije novije srpske lirike" Bogdana Popovića (1863—1944). Antologiju čine tri doba: prvo — posle 1840; drugo — posle 1880; treće — posle 1900. O antologiji je govorio Slobodan Rakitić, a stihove Jovana Jovanovića Zmaja, Đure Jakšića, Alekse Šantića, Milana Rakića i Sime Pandurovića kazivao Srba Milin.

U predgovoru za prvo izdanje Bogdan Popović objašnjava da je antologija sastavljena, od početka do kraja, u cilju i po merilima "čisto estetičkim". Bez obzira na ono što bi u novijoj srpskoj lirici bilo zanimljivo za književnog ili kulturnog istoričara, Popović je birao pesme po njihovoj — lepoti. Ono što je karakteristično za neko doba ušlo je u ovu zbirku samo onda ako je u isto vreme bilo i lepo. Popovićeva namera bila je da tačno da ono što naslov njegove knjige kazuje: zbirku cveća novije srpske lirike.

Antologija Bogdana Popovića, zajedno sa "Srpskim književnim glasnikom", pokrenutim na samom početku 20. veka, 1901. godine, podseća Slobodan Rakitić, nagovestila je novi budući vek i srpske istorije i srpske književnosti. Ona je, na izvestan način, komplementarna "Srpskom književnom glasniku" koji je označio novi početak srpskog pesništva i uticao na formiranje duhovne kulture i književnog ukusa u srpskom narodu, ne samo u Srbiji, nego u svim srpskim zemljama. Njegov pokretač i prvi urednik bio je upravo Bogdan Popović, francuski đak.

Rezultat novih književnih stremljenja, karakterističnih za "Srpski književni glasnik", jeste upravo "Antologija novije srpske lirike" koju je sačinio Bogdan Popović. I u "Glasniku" i u Antologiji oseća se snažan uticaj modernih evropskih pesnika, francuskih (kod Jovana Dučića i Milana Rakića), ruskih (kod Vojislava Ilića), engleskih (kod Svetislava Stefanovića), nemačkih (kod Alekse Šantića), mađarskih (kod J. J. Zmaja). Popović je pošao od shvatanja da nema apsolutno dobrih pesnika, već prvenstveno ima dobrih pesama. Ovo shvatanje ne treba uzeti bukvalno. Zato se za njegovu Antologiju i kaže da je antologija pesme, a ne pesnika.

Svaka antologija podrazumeva lični stav priređivača. Pitamo Rakitića ko su bili, među srpskim pesnicima, miljenici Bogdana Popovića?

— Tačno, svaki antologičar ima svog pesnika. U Popovićevoj antologiji počasno mesto, sa najviše pesama, dobio je Jovan Dučić, pa se često kaže da je ova antologija — Dučićeva antologija. Kako Popović ništa nije menjao u svojoj antologiji, pesme nastale posle 1911. godine — ostale su izvan nje. Kada ovo kažem mislim, pre svega, na Jovana Dučića, koji je svoje najbolje pesme napisao posle 1911. Međutim, upravo se njegova rana lirika uklapa u pesničku estetiku Bogdana Popovića. Po broju pesama, posle Dučića slede: Vojislav Ilić, Milan Rakić i Aleksa Šantić, a za njima naši veliki romantičari: Branko Radičević, J. J. Zmaj i Đura Jakšić. Sima Milutinović Sarajlija i Petar Petrović Njegoš nisu se uklapali u Popovićevo shvatanje lirske poezije — ističe Rakitić.

Period od početka 20. veka do balkanskih ratova, naglašava Rakitić, smatra se "zlatnim dobom srpske književnosti". Antologija Bogdana Popovića najviši je izraz tog doba, izraz književnog ukusa epohe i evropeizacije srpskog pesništva. Bogdan Popović je, kao i Jovan Skerlić u svojoj "Istoriji nove srpske književnosti", postavio nove standarde tadašnje književnosti, ali i srpske duhovne kulture uopšte.

Upravo zato "Antologija novije srpske lirike" Bogdana Popovića opstaje više od jednog veka.


Zoran Radisavljević | objavljeno: 11.02.2012 | Politika
Bogdan Popović, rad Riste Vukanovića
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: