Obren Jović Savin (1944)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Obren Jović Savin (1944)  (Pročitano 11029 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 09, 2010, 02:44:25 am »

**




OBREN JOVIĆ (Kiseljak, 15.03.1944)

Obren Jović, rođen je 15. marta 1944, godine u Kiseljaku, podno Majevice. Još u djetinjstvu navikao na žestoke podrinjske vjetrove i ljute kurjačke čopore. Osnovnu školu pohađao u Kiseljaku, Zvorniku, Gračanici i Bosanskoj Kostajnici, a nižu gimnaziju u Zvorniku. Srednju školu za primjenjenu umjetnost i Akademiju likovnih umjetnosti nastavio u Sarajevu. Slike izlagao samostalno i grupno u mnogim mjestima Jugoslavije, a predstavio se i Evropi. Njegove slike nalaze se u Austriji, Njemačkoj, Italiji, Holandiji i Francuskoj. Uporedo sa slikanjem piše i poeziju, a u godinama pred hapšenje oprobao se i u prozi. Nakon izdržane kazne, potpuno uništenog očnog zdravlja, pod tihom prisilom napustiće svoju Bosnu, i naseliti se u Mladenovcu. U tom lijepom i tihom gradiću, kroz pisanu riječ vratiće se stvaralaštvu, a prvi javni rezultat biće autobiografski roman Satanini sinovi, a potom knjiga poezije Čistilište, knjiga pjesama za djecu Rosa na cvatiina i roman Sunce umire na zapadu.    

U maglama Ponta je Jovićeva peta knjiga. Ljude dijeli na dobre i one druge, a suludom i oholom svijetu poručuje:

Ljubav je blagost nebesa
A mržnja žestina pakla.
Zato, volimo žestinom mržnje,
A mrzimo blagošću ljubavi


Bio-bibliografski podaci preuzeti iz knjige
Obren Jović Savin
U MAGLAMA PONTA
Gradska biblioteka Zvornik
Biblioteka "Milovan Vidaković"
Sopot
2001


Obren Jović Savin (foto): Screenshot / YouTube Sa izložbe slika, Galerija Foaje, Mladenovac, novembar 2013.

[postavljeno 01.10.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 09, 2010, 02:44:53 am »

**
PODSETNIK


OBREN JOVIĆ SAVIN
IZVODI IZ BIOGRAFIJE I BIBLIOGRAFIJE

Zovem se Obren Jović, sin Save i Danice, rođen 15. marta 1944. u Kiseljaku, opština Zvornik, Republika Srpska.

Već u šestoj godini ostao sam bez oca, koji je stradao od ustaških odmetnika. Uskoro mi se i majka povredila na mašini za šivenje, dobila sepsu i umrla. Tako sam u rasponu od nekoliko meseci izgubio oba roditelja. Mene i sestru vlasti zatim šalju po domovima ratne siročadi kao žrtve fašističkog terora. Uslovi odrastanja po tim sirotištima bili su užasni. Patrijarhalne navike koje sam poneo iz kuće nestaju, ikonu sveca na zidu rodne kuće zamenjuju meni nepoznati likovi. U meni se postepeno stvara bunt prema tom novom načinu življenja, mada sam bio premlad da shvatim gde se nalazim, i zašto.

Nestalo je roditeljske topline, i osećaja da me neko štiti. Nije više bilo ni jutarnjih ni večernjih molitvi — umesto toga, prilagođavanje koje nikako da prihvatim. Nakon završenog trećeg razreda osnovne škole, sa još nekoliko drugova bežim zato iz Doma ratne siročadi u Bosanskoj Kostajnici. Kuda, nije bilo važno već samo osloboditi se stalnog batinjanja za najmanju sitnicu, i stalnog ubijanja u pojam. No istog dana predveče stigla nas je milicijska patrola nadomak nekog sela preko puta Jasenovca i vratila u Kostajnicu. Od tada kažnjavanja i gladovanja postaju sve češća. To u meni pojačava otpor: poredeći se sa vršnjacima koji su odrastali u svojim porodicama, primećujem da se umnogome razlikujem od njih. Mi, odrasli po sirotištima, bili smo kao osakaćeni.

Nakon domova u Gračanici i Bosanskoj Kostajnici, a po završetku četvrtog razreda osnovne, vraćaju me u moj srez — u Đački dom u Zvorniku. Tu završavam nižu gimnaziju a zatim, živeći u jednom od sarajevskih internata, pohađam Školu za primenjenu umetnost. Potom uporedo radim i studiram na Sarajevskoj likovnoj akademiji, kod slikarke Nade Pivac. Pri polaganju Vajarstva dolazim u sukob sa profesorom Zdenkom Grgićem, što on kvalifikuje kao moj "‘nacionalistički ispad"‘, te mi šef katedre, Nada Pivac, saopštava da moram napustiti Akademiju. Pokušavam da pređem na beogradsku Akademiju ali bivam odbijen. Očajan, obraćam se beogradskoj Pedagoškoj akademiji ali me ni oni, verovatno zbog loših karakteristika, ne primaju.

Nastavljam raditi, no već me novembra 1965. privode u kancelariju Državne bezbednosti na informativni razgovor, gde saznajem da sam ‘"nenarodni, zapadno-orijentisan element". Godine 1974. dva inspektora državne bezbednosti iz Tuzle, ispostava Zvornik, posećuju me i pretresaju stan. Konačno, 1985. bivam uhapšen i optužen po članu Kaznenog zakona SFRJ 133 ("verbalni delikt") i po članu 157 ("zaštita imena, lika i dela" Josipa Broza). Ovaj put mi se pripisuje i "kleronacionalizam", te saradnja sa četničkom emigracijom u inostranstvu. Kao "velikosrpski nacionalista" u istrazi stoga gubim i ono malo prava koja su imala ostala optužena lica.

U istrazi provodim preko sedam meseci. Tada počinje ubrzano slabljenje moga vida, ugroženog očnim pritiskom (glaukomom), najverovatnije nastalim usled duhovnih i telesnih muka kojima sam stalno bio izložen. Lekovi za očni pritisak mi se uskraćuju; zatvorski policajac mi jednom oduzima bočicu sa tabletama koje rasipa po hodniku govoreći: "Hajde četničino, ako ti trebaju, izađi pa ih pokupi". No, da sam i korak istupio preko praga ćelije sledilo bi batinjanje, uz poziv interventnom vodu da me sapetog poteraju u samicu.

Napokon sam osuđen na šest i po godina strogog zatvora, a po spajanju dva člana Kaznenog zakona SFRJ u jedinstvenu kaznu od pet i po godina. Uskoro sam iz istražnog zatvora upućen na izdržavanje kazne u Fočansku robijašnicu, gde mi vid još rapidnije slabi. Uzalud tražim da me upute u sarajevsku ili beogradsku Očnu kliniku, te započinjem štrajk glađu. Posle pet dana me ubeđuju da prestanem a pošto ne pristajem obećavaju lečenje. Prvo me vode na sarajevsku Očnu kliniku, gde profesor oftamologije Rizo Alajbegović predlaže da se hitno uputim u Beograd, kod profesora Dobrice Cvetkovića. Na beogradskoj Očnoj klinici profesor Cvetković zaključuje da mi je vid krajnje ugrožen i zadržava me dvadesetak dana na odelenju.

Isto se ponavlja oko pola godine kasnije: štrajk, pa ponovni odlazak na Kliniku. Trećega jula 1987. vraćaju me u Kazneno-popravni dom u Foči da bi mi sutradan, 4. jula kazali da me je Savezno predsedništvo SFRJ pomilovalo i oslobodilo daljeg izdržavanja kazne. No posle godinu dana boravka u Drinjači kod Zvornika, gde sam do zatvora živeo i radio, pod tihom pritiskom opštinskih vlasti i drugih faktora, sa porodicom napuštam Bosnu i prelazim u Srbiju. Posle mnogih nevolja naseljavamo se u Mladenovcu u kome živim već 21 godinu.

Brojni su udari koji su na nama, a posebno na supruzi, ostavili traga, tako da 2006. ona umire od srčanog udara. Nekoliko godina pre njene smrti obe ćerke su se udale tako da od te, 2006, mada slep živim potpuno sam. Istina, radnim danom na dva sata dolazi mi geronto-domaćica — nedovoljno, ali ipak bolje nego niko.

U nemogućnosti da slikam počinjem se intenzivnije baviti pisanjem. Već 1994. objavljujem prvu knjigu, autobiografski roman Satanini sinovi u dva izdanja. Recezenti su mi Ratko Božović, Arči Milisavljević, Jovica Stojanović, Vojislav Lubarda i Momčilo Selić.

Godine 1997. izlazi moja prva knjiga poezije Čistilište. Tu su mi recezenti Matija Bećković, Pero Zubac i Duško Trifunović.

Sledi zbirka pesama za decu 1999. pod nazivom Rosa nad cvatima, posvećena mom prvom unuku Stevanu. Recezenti su Dobrica Erić, Duško Trifunović i Pero Zubac.
 
Roman Sunce umire na zapadu objavljujem 2000. na temu ratnih zbivanja u Bosni. Recezent Moma Dimić.

Sledi autobiografski spjev U maglama Ponta, 2001. Recezent Slobodan Rakitić.
 
Naredna knjiga je Tihovanje, 2002, posvećena je dvehiljaditoj godišnjici Hrišćanstva, i bavi se našim manastirima, srednjovekovnim gradovima i vladarima. Recezent Dobrica Erić.

Godine 2003. izlazi moja druga knjiga pesama za decu, Luka po jevanđelju, posvećena mom drugom unuku Luki. Recezenti Duško Trifunović i Pero Zubac.

Dve hiljade četvrte objavljujem antologiju Dvanaest srpskih pesnika u kojoj su zastupljeni sledeći autori: Matija Bećković, Dragomir Brajković, Milovan Danojlić, Moma Dimić, Dobrica Erić, Pero Zubac, Bratislav Bata Milanović, Rajko Petrov Nogo, Stevan Raičković, Slobodan Rakitić i Duško Trifunović.

Naredna knjiga je roman Tajna Pustinjskog pergamenta, 2008. Recezenti su Maja Stepanović i Petar Arbutina.

Treću knjigu pesama za decu Plodovi ljubavi, objavljujem 2010. Recezent Mošo Odalović.

I na kraju, za sada, još jedna knjiga poezije za odrasle Plodovi Grijeha, takođe 2010. Recezent Petar Arbutina.

Za poslednjih petnaestak godina objavljeno mi je 11 knjiga a više sam puta izlagao i svoje slike, obično u okviru promocija knjiga. Imao sam četiri izložbe u Mladenovcu, jednom u Sopotu, dvaput u Beogradu a, pre hapšenja i robijanja, izlagao sam i u Zvorniku, Tuzli, Sarajevu, Bijeljini, Brčkom, Loznici, Befervajku (Holandija). Povodom 20 godina Jugoslovensko-holandskog prijateljstva izlagao sam u Amsterdamu.

Izlagao sam na zajedničkim republičkim izložbama likovnih pedagoga Bosne i Hercegovine u Sarajevu i Tuzli, kao i u galeriji Jugoslovenskog pokreta u Tuzli, prilikom otvaranja Doma kulture u Drinjači.
 
Jedan broj mojih slika nalazi se u privatnim zbirkama po Francuskoj, Holandiji, Nemačkoj, Austriji, Italiji i bivšim jugoslovenskim republikama, najviše u Srbiji i Bosni i Hercegovini.

Kod sebe imam još oko desetak platana; pre nego sam oslepeo uradio sam oko 250 slika od kojih je 60-tak namerno ili nečijom nebrigom uništeno.

U Domu za nezbrinutu decu u Kiseljaku, opština Zvornik, Republika Srpska, oformio sam biblioteku i darivao joj oko 1000 knjiga. Oko 400 knjiga podario sam Školskoj biblioteci Zvornik i nekoliko stotina knjiga Osnovnoj školi Drinjača.

Sedamdesetih godina osnovao sam prvi Likovni klub Zvornik a potom i Klub umetnosti u tom gradu. Bio sam saorganizator Zvorničkog leta '73. Tada smo pokrenuli i časopis za kulturu Sazvorja i objavili nekoliko knjiga pesama naših članova.

Od 1987—1989 radio sam u SIZ-u Kulture Zvornik kao referent za kulturu. Tih godina, do hapšenja 1985, organizator sam svih gostovanja pozorišta, horova, muzeja, KUD-ova, likovnih izložbi, književnih večeri i sličnih kulturnih manifestacija u Zvorniku.

Kao đak niže gimnazije u Zvorniku sa još dva druga i profesorom srpskohrvatskog jezika osnovao sam školski list Galeb i njemu bio jedan od urednika i stalni saradnik. Prvo javno čitanje svoje poezije imao sam 1958. povodom nekog državnog praznika, kada su na svečanoj akademiji bili i Andrić, Selimović i Ćopić. Iste godine u Đačkom domu imao sam i prvu samostalnu izložbu slika i crteža.
 
Član sam Udruženja književnika Srbije od Krstovdana 1997.

Status slobodnog umetnika imao sam od 2001. do 2006. Po ženinoj smrti nije više imao ko da mi taj status održava.

U vezi mog rada pravljeni su intervjui u štampi, na radiju i TV i van naše zemlje. O mojim knjigama su javno govorili i pisali Matija Bećković, Dragomir Brajković, Pero Zubac, Duško Trifunović, Dobrica Erić, Bratislav Bata Milanović, Moma Dimić, Ratko Božović, Jovica Stojanović, Zvonko Tarle, Radmilo Gajić, Arči Milisavljević, Slobodan Rakitić, Predrag Bogdanović Ci, Petar Arbutina, Momčilo Selić, Vojislav Lubarda, Maja Stepanović, Boro Šobot, Jasmina Čabrilo, Dušan Stojković, Stevan Raičković, Anđelko Ristić, Aleksa Mikić, Slavko Šantić, Dara Sekulić, Radomir Andrić, Mošo Odalović, Srba Mitrović i drugi.

U svojim knjigama o meni i mom utamničenju pisali su Vuk Drašković, Vojislav Šešelj, Vojislav Lubarda, Atanasije Jeftić, Žarko Gavrilović i drugi.

Peticije za moje oslobađanje pisali su Gojko Đogo, Vuk Drašković, Vojislav Lubarda i Rajko Petrov Nogo, kao i tridesetak srpskih akademika na čelu sa Dobricom Ćosićem i Antonijem Isakovićem.
 
Moj prvi roman Satanini sinovi snimljen je za zvučnu biblioteku Saveza slepih Srbije i Crne Gore.
 
U vreme moga hapšenja, robijanja i po izlasku iz zatvora o meni je objavljeno preko 600 novinskih članaka na srpskohrvatskom govornom području, a bilo ih je i u slovenačkoj i makedonskoj štampi. Istovremeno je pisano i na Zapadu, pod uticajem Amnesti internešonela. Člancima objavljivanim u Nemačkoj, Engleskoj, Norveškoj, SAD i još nekim zemljama traženo je moje oslobađanje i rehabilitacija. Prilikom susreta moje supruge i predstavnice Amnesti internešonela iz Velike Britanije, ponuđena nam je mesečna novčana pomoć koju smo supruga i ja odbili, zahvalivši se.
 
Otkako sve radim i obavljam sam, sve se teže snalazim, pogotovo pri pripremi knjiga za štampu. Ranije mi je pomagala supruga a sada to čine prijatelji, kada mogu.
 
Godine 1985, pri hapšenju, oduzet mi je veliki broj knjiga, uglavnom poznatih srpskih književnika, a vlasti su mi pripisale da čitam i propagiram "četničku literaturu". Tom prilikom zaplenjeni su mi i neki pesnički i prozni rukopisi — između ostalih, i za štampu pripremljena zbirka Pesme bez naslova, o Brozu, Partiji i njihovoj diktaturi. I nekim mojim slikama se tada izgubio svaki trag, pošto su ih se pojedinci kao "sumnjivih" na razne načine oslobađali, bojeći se sudbine slične mojoj.

Radeći u SIZ-u Kulture u Zvorniku, u svim mesnim zajednicama opštine osnivao sam kulturno-umetnička društva, sa folklornim, muzičkim, literarnim i likovnim sekcijama, a pomagao i KUD-u Zvornik, uspešan i na međunarodnom planu. Za taj rad sam i nagrađivan, ali mi je prilikom hapšenja mnogo toga oduzeto, da nikada ne bude vraćeno.

Osnivač sam Pokreta mladih gorana opštine Zvornik, i bio Komandant Zvorničke brigade na pošumljavanju prostora Sutjeske i Tjentišta. Te godine je Zvornička brigada proglašena za najbolju, a Goranska brigada pri Osnovnoj školi Drinjača — koju sam ja osnovao i vodio — tri godine zaredom bila je zvanično najbolja u Bosni i Hercegovini.

Ta i sva ostala priznanja, od moje supruge je prilikom suđenja uzeo na "pozajmicu" tuzlanski advokat Vidović, da bi pomoću njih "uticao na visinu kazne", i nikada ih nije vratio. Napominjem da mi je Vidovića za branioca postavio Tuzlanski sud, pošto je Služba državne bezbednosti fizički onesposobila mog zvaničnog branioca, Velimira Cvetića iz Beograda, da me ne bi dalje zastupao.
 
Najveći oslonac u radu bile su mi supruga i dve ćerke a potom, pogotovu sada, mojih pet unuka: Stevan, Luka, Petar, Dušan i Jovan.

Svakako da je prilično ispušteno iz ovoga teksta.

Stvarao sam u odsustvu svetlosti, pokušavajući da razmaknem tamu. Što je ona postajala gušća, jačala je svetlost u meni.

Mladenovac, jula 2010



Napomene: Otkad mu je umrla supruga, koja mu je zapisivala radove izgovarane "iz glave", Obren Jović ih je diktirao na diktafon koji su mu dobavile ćerke iz inostranstva. Te fono-zapise bi mu potom neko ad hoc prebacivao na računar bez ikakve njegove mogućnosti normalnog daljeg rada na tekstu. Srpski list
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 09, 2010, 02:47:15 am »

*
OBREN JOVIĆ


O DRŽAVNOJ BEZBEDNOSTI Tajni agent Ban

Život u Bosni naučio je ljude da izbegavaju nevolje. On im je dugo poručivao: "Ne pjevaj u Sarajevu, ne trguj u Visokom, ne pametuj u Travniku!".—

Osamdesetih godina, jačanjem Srbije kroz njenu borbu za državnost, koja je bila ugrožena na Kosmetu i u Vojvodini, došlo je do narastanja srpske nacionalne svesti i kod Srba van Srbije, a posebno u Bosni i Hercegovini, odakle je zbog raznih vrsta pritisaka, od rata iseljeno oko 350.000 Srba. Bojeći se homogenizacije Srba u BiH njeni politički vladari, Hrvat Branko Mikulić i muslimani braća Pozderci, Hamdija i Hakija, naložili su partiji, ali i policiji pojačavanje pritiska na bosanske Srbe i sprečavanja svih njihovih veza sa maticom Srbijom i Beogradom. To je bila politička borba protiv bauka Velike Srbije, odnosno protiv samog jačanja i povratka državnosti Srbiji unutar SFRJ. Sinhronizovano 1985. godine, na primer, u Zvorniku je SDB BiH iscenirala slučaj "četničke trojke", u kojoj su bili Bogdan Antić, Obren Jović i Jovan Nikolić, a u Banjaluci je za srpski nacionalizam i pripadnosti gradjanskoj desnici okrivljen Jovan B. Dušanić. Epilog te vrste progona je poznat, svi oni su se sa porodicama iselili u Srbiju. Tako surovu upotrebu tajne policije u Bosni i Hercegovini, proterani književnik Vojislav Lubarda, tumači samo činjenicom da su, gotovo, svi sarajevski politički čelnici, na ovaj ili onaj način, tokom svoje karijere prošli kroz razne škole i organe državne bezbednosti. Od stare garde bila su to braća Nijaz i Raif Dizdarević, od srednje generacije sam Dzemal Bijedić, a od mladjih Hasan Grapcanović i Mate Andrić. Po njihovim nalozima Služba državne bezbednosti je vrbovala i Srbe, ali i muslimane, lokalne funkcionere da prate i cinkare srpske intelektualce i aktiviste. Posle talasa progona srpskih intelektualaca u Bosni i Hercegovini, što je kulminiralo osamdesetih godina policijsko-političkom hajkom na dr Vojislava Šešelja i Vuka Draškovića, bosanski čelnici Branko Mikulić i Hamdija Pozderac su samoinicijativno zaključili da će Srbi krenuti u kontraakciju. Prema lažnim podacima Službe državne bezbednosti Bosne i Hercegovine srpski nacionalisti su pripremali prepade na hrvatske i muslimanske nacionaliste. Posao na sprečavanju bosanskih Srba poveren je, takodje, Srbinu, policajcu Dušku Zgonjaninu, i njegovim denuncijantima Ratku Kovaču, Manojlu Cerovini, Miloradu Vlajčiću, Nenadu Guzini, Marku Zirojeviću i Slobodanu Samardžiću. Srbi koji su odbili da učestvuju u progonu nedužnih Srba nestali su jednostavno iz bosanske policije — Dragan Vujisić, Miodrag Simović, Srećko Žulj, Drago Vuković, Vito Žepinić. Radi političke simetrije sa prognanim muslimanskim fundamentalistima, koje je vodio Alija Izetbegović, sarajevski čelnici i tajna policija, koju je vodio Rasid Musić su izmislili četnike na Ilidži. Operacija njihovog hvatanja i likvidiranja je u SDB BiH nosila šifrovani naziv "Golub 86". Pokrenuta je naredjenjem Duška Zgonjanina, ministra bosanske policije lično, koji je rekao: "Neću da znam da na Ilidži nema neprijatelja! Ima da ih ima!!!"


Autor: Marko Lopušina, "UBIJ BLIŽNJEG SVOG I/II"

Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović
Deo teksta preuzet sa:
Bokisingl's Blog
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 09, 2010, 02:48:00 am »

**

PREDSEDNIŠTVU SR BOSNE I HERCEGOVINE

Maršala Tita 16, SARAJEVO

Partijski funkcioneri i Služba državne bezbednosti opštine Zvornik već sedmicama — posredstvom štampe, radija i televizije — zasipaju jugoslovensku javnost neistinama o "kontrarevolucionarnim i pročetničkom rovarenju grupe velikosrpskih nacionalista", podstičući fašistoidnu hajku protiv trojice nevino optuženih intelektualaca, koji se, od 22. novembra, nalaze u tuzlanskom Okružnom zatvoru.

Najodlučnije osuđujemo tu staljinističku ujdurmu, koja se ne dešava po prvi put u Bosni i Hercegovini, i zahtevamo da lekar Bogdan Antić (31), slikar Obren Jović (41) i stomatolog Jovan Nikolić (38) budu pušteni iz zatvora, vraćeni na svoja radna mesta i na odgovarajući način obeštećeni.

Zvornička je optužnica protiv prava čoveka da bude čovek, da ima porodicu i prijatelje, da sme da misli, čita i piše, da bude nezadovoljan i da to kaže.

Prema toj optužnici, uhapšeni su, ćaskajući, najčešće na izletu ili u svom stanu, komentarisali pisanje jugoslovenske štampe o zbivanjima na Kosovu i Metohiji, o uzrocima ekonomske, međunacionalne i moralne krize u Jugoslaviji, o neravnopravnom položaju Srbije u odnosu na ostale članice federacije, o samovolji i rasipništvu onih koji su zemlju doveli do kolapsa. Pričali su o romanima i knjigama koje pišu o ustaškom genocidu, o žrtvama koje je srpski narod dao za prvu i za drugu Jugoslaviju, o nesreći toh naroda, koji je, i posle svih svojih Golgota, izložen nacionalnom i duhovnom parcelisanju, pa čak i biološkom istrebljenju, kao na Kosovu. Na tim izletima i porodičnim sedeljkama, pričani su — tvrdi optužnica — čak i politički vicevi! A kod optuženih "četnika", od kojih nijedan ne pamti rat, otkriveno je čitavo skladište propagandnog materijala "velikosrpske" sadržine: knjige  D o b r i c e  Ć o s i ć a,  A n t o n i j a  I s a k o v i ć a,  M i h a i l a  L a l i ć a,  V o j i s l a v a  L u b a r d e,  V u k a  D r a š k o v i ć a,  G o j k a  Đ o g a,  V e s e l i n a  Đ u r e t i ć a,  Ž a r k a  K o m a n i n a,  R a s t k a  Z a k i ć a,  J o v a n a  
R a d u l o v i ć a,  E s a d a  Ć i m i ć a... najposle,  i  B i b l i j a!

Ako posedovanje ili čitanje knjiga može biti dokaz optužbe, zar nije logičnije na optuženičku klupu izvesti njihove autore?

Pošto se jedan od optuženih (Obren Jović) pre neku godinu fotografisao sa srpskom šajkačom na glavi, a policija mu, prilikom premetačine, u porodičnom albumu pronašla tu fotografiju, "četnička trojka" je, u izjavama zvorničkih funkcionera, odmah odevena i u — "četničke uniforme"!

Dr Bogdan Antić je u zatvor odveden sa tri polmljena rebra i nogom u gipsu, a Obren Jović kao teški invalid koji je gotovo sasvim oslepeo.

U Zvorniku i okolnim selima, Komitet za ONO (Opštenarodnu odbranu!) hitno saziva zborove građana, razotkriva "razbojničko" i "kontrarevolucionarno rovarenje četničke trojke", iznuđuje "jednoglasnu i opštu osudu". Pri tome se posebno insistira da Srbi dokazuju pravovernost i iskaljuju svoj gnev, da samo Srbi traže linč "četničke bande" i uzvikuju:  P o b i t i  g o v n a! — kako je štampa prenela.
 
Supruge i decu pohapšenih presreću na ulici, vređaju ih i pljuju. Suprugama se preti izbacivanjem sa posla. Deca moraju da napuste školu i beže u Srbiju!

Skrivajući od javnosti istinu, tuzlanska i sarajevska štampa daju ton ovoj histeriji: "Zvornički bal vampira", "Imitirali Dražu i Kalabića", "Šta hoće zvorničke vojvode..." (! ! !)

Upozoravamo Predsedništvo BiH da se u Zvorniku, na isti način i po istom scenariju, samo ponavlja jedna od mnogih, u BiH već odigranih, pogromaško-staljinističkih farsi, čiji je cilj da se u toj republici zatre svaki vid slobodnog i kritičkog mišljenja.

Sociologu dr Vojislavu Šešelju sarajevska policija otima iz pisaće mašine nedovršeni rukopis i šalje ga na osmogodišnju robiju! Srpski sveštenik Neđo Janjić dobija 6 godina strogog zatvora, zato što je, u planini, u svojoj kući, na svečanosti krštenja svog deteta, "velikosrpski" zapevao!

Prošlog leta, mostarski sud tamniči Rista Radovića i grupu Srba iz Nevesinja, što su, opet u svom stanu, na porodičnom veselju, čak u Austriji, pevali "pročetničke" pesme!

Takvog špijuniranja, isleđivanja i tamničenja ljudske misli i uskraćivanja elementarnog prava čoveka da, bar u svojoj kući, u svojoj porodici i sa prijateljima, može razgovarati slobodno — u Evropi danas ima možda još samo u Hodžinoj Albaniji!

Kao da vlasti u BiH hoće da prisile svoje građane da se sporazumevaju mimikom i ćutanjem ili, u najbonjem slučaju, mumlanjem!

Svaku reč, svaku misao — koja odudara od one pesmice u zaglavlju dnevnika Oslobođenje — policijski i pravosudni organi odmah proglašavaju velikosrpskom, pročetničkom, antiustavnom ili antiavnojevskom zaverom!

Više od 200.000 Srba pobeglo je za poslednjih petnaestak godina iz Bosne i Hercegovine! Seoba Hrvata, takođe, poprima ozbiljne razmere. O toj bolnoj istini, a pogotovu o njenim uzrocima, u toj republici je zabranjeno da se govori.

Čak i kad se oskrnavi pravoslavno groblje, kao u Bileći, sarajevska štampa i funkcioneri ćute o zločinu!

Opominjemo: U BiH je u toku predstava poput one čiji se antisrpski i antijugoslovenski finale upravo zbiva na Kosovu!

To se ne može prikrivati stalnim i sistematičnim izmišljanjem velikosrpskog, pročetničkog ili nekog drugog dežurnog neprijatelja.

Uvereni smo da ovakvi i slični sudski procesi i hajke na ljudsko dostojanstvo ne vode ničemu drugom sem — novom Kosovu!

U Beogradu, 9. januara 1986.

Vuk Drašković
Vojislav Lubarda
Gojko Đogo
Rajko P. Nogo



*   *   *

PREDSEDNIŠTVU SR BOSNE I HERCEGOVINE
- po drugi put -
Maršala Tita 16, SARAJEVO

Uputili smo Predsedništvu SR Bosne i Hercegovine pismo, u nadi da ćemo uznemiriti vašu savest i podstaći vas da obustavite hajku protiv uhapšenih intelektualaca dr Bogdana Antića, Obrena Jovića i Jovana Nikolića iz Zvornika, optuženih za velikosrpsko i pročetničko delovanje.

Umesto takve vaše inicijative, usledili su "odgovori" Oslobođenja, Svijeta i TV Sarajevo, u kojima su pogaženi osnovni principi novinarske etike. Javnost nije upoznata sa sadržinom našeg pisma, ali su zato njegovi autori proglašeni za neprijatelje, a konstrukcijama, neistinama i zaumljem nadmašeni zvornički islednici.

Oslobođenje (29. januar) kaže: "Nasrtali su Antić, Jović i Nikolić na bratstvo i jedinstvo... Skupljali su i oružje, naravno bez dozvole, i svakako ne iz hobija."

TV Sarajevo (Dnevnik, 28. januar) kaže nešto slično i gledaocima pokazuje — ARSENAL ORUŽJA!

A Svijet (31. januar) kaže: "... Zagovarali (su) potrebu naoružavanja, a sami imali CIJELI ARSENAL ORUŽJA, bez dozvole naravno. Čemu su ga namijenili, nije teško zaključiti."

Šta je, međutim, istina?

Prilikom premetačine, u stanu Jovana Nikolića, islednici su pronašli nekoliko metaka i 1 (jedan!) TROFEJNI AUTOMAT, koji je pripadao pokojnom ocu Nikolićeve supruge Julijane, PRVOBORCU DRAGANU POPVIĆU - SULJI, umrlom pre 10 godina!

U službenom zapisniku (broj 7-610, od 22. novembra 1985) doslovce piše da je nađeno i oduzeto: jedan metak za automatsku pušku, jedan metak "specijal", dva metka kalibra 7,62 mm, jedan metak kalibra 9 mm, četiri prazne čaure kalibra 7,62 mm i jedan manevarski metak kalibra 7,62 mm.

To je taj CIJELI ARSENAL ORUŽJA, kojim Oslobođenje, Svijet i TV Sarajevo dokazuju "razbojničke namere" uhapšenih i tako smućuju, obezpamećuju i prestrašuju narod u Bosni i Hercegovini!

Piše Svijet: "... Uživali (su) da se fotografišu obučeni kao četnici, a Obren Jović da što više liči na Dražu Mihailovića."

Šta je istina?

Pre 2,5 godine, Obren Jović je kupio šajkaču, kao rođendanski poklon jednom svom rođaku. Jović i njegovi prijatelji Antić i Nikolić fotografišu se sa tom kapom, za uspomenu. Pošto jedna šajkača ne može da, istovremeno, pokrije tri glave, na fotografijama, proglašenim za četničke, uvek su dvojica "četnika" — gologlavi.  T a  j e d n a  
š a j k a č a,  koju (dok se slikaju) na smenu stavljaju na glavu,  j e d i n o  je parče njihove ČETNIČKE UNIFORME!

Kome to i zašto šajkača pomućuje razum i raspaljuje neke, iracionalne, strasti i utvare? Nosili su je četnici — prišivali na nju kokardu. Nosili su je partizani — prišivali na nju petokraku. Ali ona, ta šajkača, nije ni četnička ni partizanska. Starija je od deoba poslednjeg rata i odavno je tradicionalni deo svakodnevne nošnje seljaka u Pomoravlju i Šumadiji. Zašto, onda, zvornički islednici, Oslobođenje, Svijet i TV Sarajevo ne zahtevaju da bude pohapšeno bar pola Srbije?!

I zašto, zbog nošenja fesa, ne sprovedu raciju s kraja na kraj Bosne i Hercegovine? Razlog? Fesove su nosili koljači muslimanske SS Handžar divizije, pa i sami Ante Pavelić. Kad se već zađe s onu stranu uma, lako je pronaći razloge!

I zašto, ako je brada "znak četništva" Antića, Jovića i Nikolića, ta izvrnuta pamet ne krene u masovno hapšenje neobrijanih širom Jugoslavije?!

Kako je to Obren Jović mogao udesiti da "što više liči na Dražu Mihailovića"? U čemu je njegov zločin, ako ta fizička sličnost, zbilja, postoji?

Nije, valjda, da smo stigli dotle da anatomija i fizički izgled ljudi budu dokazom njihove vrline ili zločina? Tako nešto u Evropi su, u ovom veku, samo fašisti praktikovali!

Prostor ne dopušta da ovako, redak po redak, budu razmotrene i ostale optužbe protiv "zvorničkih vojvoda". Nadati se da će to na sudu biti učinjeno. Ukoliko i bude suđenja, odnosno: ukoliko proces ne bude samo formalnost i pozorište, budući da je krivica "četničke trojke", pre suđenja, već  n e p o b i t n o  d o k a z a n a!

Svijet, naime, kaže baš to: NEPOBITNO JE DOKAZANO da su, da su, da su...

Sve je, izgleda, mogućno u Sarajevu. Tužnoj istini za volju, ne samo u Sarajevu. To da novinari i novine NEPOBITNO DOKAZUJU ono što je u civilizovanom i demokratskom svetu, a i po našim zakonima, samo sudu dopušteno, ne dešava se jedino sada, u "zvorničkom slučaju".

Slepo i bez ikakvih moralnih i profesionalnih skrupula, izvršavajući naloge političkih moćnika, štampa je, pre suđenja, čak i pre podizanja optužnice, NEPOBITNO utvrdila i krivicu dr Vojislava Šešelja, i sveštenika Neđa Janjića, i Rista Radovića i "njegove grupe", i književnika Milana Mladenovića, i šestorice intelektualaca u Beogradu. Po istom scenariju — političari pokreću usov halakanja i bezakonja, a završnicu prepuštaju novinarima, tužiocima i sudijama — osuđeni su i "mladomuslimani" u Sarajevu. Od njihovog, unapred i NEPOBITNO DOKAZANOG zločina, na procesu je pronađeno samo nešto malo magle i dima, ali su ljudi — naravno — poslati na robiju!

Van domašaja pravde, međutim, ostaju: režiseri tih sudskih farsi, mutivode iz pozadine ogrnute i zaštićene visokim položajima, duhovni oci genocida nad Srbima na Kosovu i Metohiji, nedodirivi autoriteti čija deca, po stranim koledžima, mesečno primaju po 7.150 funti sterlinga stipendije, strasni lovci i zaljubljenici u modernu arhitekturu i vile s bakarnim krovom, četovođe "zajedništva" koji bi da na svoje feude i pašaluke rasparčaju Jugoslaviju...

Oslobođenje, Svijet, i TV Sarajevo, konačno, na čudan način nastoje da poreknu podatak da je, za poslednjih petnaestak godina, više od 200.000 Srba POBEGLO iz Bosne i Hercegovine.

Kažu: jesu otišli, ali nisu pobegli! U pitanju je — objašnjavaju — razumljiva migracija i ekonomskim motivima podstaknuta selidba Hrvata u Hrvatsku, Srba u Srbiju, muslimanskog sveta iz Sandžaka u Bosnu i Hercegovinu. Sele radi boljeg života — slobodni ljudi, a Jugoslavija duga i široka, pa biraju!

Kako to, zaboga, da muslimanski živalj seli iz Srbije u Bosnu, a srpski iz Bosne u Srbiju? I kako to da zvornički tužilac "velikosrpsko" i "pročetničko" delovanje Antića, Jovića i Nikolića proglašava POSEBNO OPASNIM zbog toga što su "delovali" i "rovarili" u kraju KOJI GRANIČI SA SRBIJOM? Kao da je Srbija dušmanska i okužena!

Sve pod plaštom bajki, da su po sredi ekonomski motivisane seobe, bez Srba ostadoše Kosovo i Metohija. U aprilu 1941, tamo ih je bilo gotovo 40, a sad — ni 10 procenata!

Rezultati tri poslednja popisa stanovništva upozoravaju da se i u BiH — ponavlja Kosovo. Broj Srba i Hrvata u toj republici — u vrtoglavom je opadanju!

Ekonomska pozadina tih seoba može se priznati tek ako su Predsedništvo SR BiH, Oslobođenje, Svijet, TV Sarajevo ili bilo ko kadri uveriti javnost u to da su, iz  e k o n o m s k i h  r a z l o g a, u BiH zabranjene, recimo, pesme o vojvodi Sinđeliću i Milošu Obiliću, da su se zbog toga i Njegoš i Mažuranić našli na udaru, da su  e k o n o m s k i  
m o t i v i  u pozadini prošlogodišnjeg skrnavljenja srpskog groblja u Bileći, ili da su sudski procesi dr Vojislavu Šešelju, "mladomuslimanima", Neđu Janjiću i Ristu Radoviću, kao i sadašnja hajka na zvorničke intelektualce —EKONOMSKE PRIRODE!

U Beogradu, 11. februara 1986.

Vuk Drašković
Vojislav Lubarda
Gojko Đogo
Rajko P. Nogo





Vuk Drašković
ODGOVORI
"Glas crkve" — Valjevo
Biblioteka "VIDOVDAN"
1991.


[postavljeno 01.10.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 09, 2010, 02:49:05 am »

**

ŽIVOTNA PRIČA OBRENA JOVIĆA


OBREN JOVIĆ "SATANINI SINOVI" — CITATI

...Ne znam, možda je u ranijim godinama bilo i gorih trenutaka. Ali mladost preokupirana naivnošću i olakim gledanjem na život preko svega toga prelazila je bezbolno i brzo. A i kako bih drukčije prebolio rane traume, kada već od šeste godine između samo dva proljeća ostajem bez oba roditelja. Potucanje od nemilado nedraga, bijeda i neimaština. I tako u nedogled. Preko posleratnih sirotišta sa stotinama druge djece paćenika čije su sudbine bile iste, prepušten sam volji partizanskih zanesenjaka i mladoj komunističkoj torturi.

Batinanje, kažnjavanje glađu i žeđu, klečanje na kukuruzima i ljusci od oraha i stajanje ispred ulaznih vrata na temperaturi od koje su se ledila stakla, kažnjavanje fizičkim radom, te fizička i duhovna izolacija, i sve preliveno predznacima izdajnika i društvenog otpadnika. Pa zar smo Mi tako mladi mogli biti tako opasni? I sva ta prozukla i bolešljiva siročad, od kojih sam i ja bio jedan, mršav i neuhranjen sa beživotnim i utonulim očima, kretala su se u stroju u dotrajalim ritama poput slabašnih aveti u susret nekakvoj velikoj budućnosti koja baš nikako da stigne. Bili smo nijemi bataljoni, ćutljivi i poslušni, uvijek spremni samo za jedno, da uzvikujući parole kličemo nekakvom nepostojećem blagostanju. U školi, na ulici, u bioskopu, na stadionu, ili plaži, svuda gdje smo se sretali sa gradskom djecom bili smo izdvojeni, kao da smo šugavi i kužni. U glave nam je utiskivano saznanje da je sloboda koju su izvojevali naši očevi najdragocjeni dar novoga vremena. I treba da smo ponosni što smo njihovi sinovi. I zaista mi smo se ponosili. Mršavi i pocijepani, najčešće gladni i još češće batinani, klicali smo i uvijek samo klicali, a takozvana građanska djeca za koju nam je govoreno da su ostaci bivše trule Jugoslavije rumenila su se od zdravlja, pogledi su im blistali od zadovoljstva, odjevena i njegovana okružena ljubavlju svojih roditelja zaista su ličili na trule ostatke kapitalističke aveti. I naša prazna dječija logika odricala se svega toga, kao da sve to već nismo izgubili.

Tadašnja domska i ova današnja zatvorska uprava po mnogo čemu su istovjetne. Ja koji sam svjedok ovih četrdeset poratnih godina ne primijećujem nikakav napredak, mada sada nema ratnih sirotišta i bledunjavih mališana utonulih u teške cokule sa izbledjelim engleskim hubertusima preko leđa i tamnoplavim školskim kačketima na kojima se žutio rimski broj po čemu smo se prepoznavali. Umjesto onih sirotišta, danas imamo gubilišta i groblja ljudskih duša. Kada razmišljam o ondašnjoj domskoj upravi poredeći je sa današnjim zatvorskim vlastima, ne vidim bitnu razliku. Metodi su isti. Maksimalna izolacija od spoljnog svijeta, maksimalna ušteda na hrani i odjeći, ispiranje mozgova i filovanje istih nekakvom bezgrešnom i sterilnom logikom, da sve što leti mora biti ptica, a što gmiže zemijom mora postat socijalista. Ničega drugog ne može, niti smije biti. Nas ondašnju djecu, ako smo drugačije mislili batinali su i kažnjavali zatvorom, mučili glađu i žeđu, fizički obilježavali i ignorisali. Pa zar danas nešto drugo rade od velike zločaste djece koja znaju da sem ptica još ponešto leti i da na zemlji sem ljudi postoje razne životinje, a nesamo komunisti? Nas djecu po tim sirotištima manje su uvažavali i od samih životinja. Domska kobila krupne štajerske rase, morala je uvijek biti sita, istimarena i imati suvu i toplu štalu, jer ona je svojim snažnim sapima krčila put u socijalizam. Domskim svinjama morao je biti takođe suv i čist obor, korito uvijek puno jer njihovo meso i mast bili su osnovni izvor energije i hrane da socijalizam bude jak i sit. Koliko sam puta hraneći svinje poželio zavući glavu u masne spirine i onako slatko ćaptati zajedno sa njima.

A nije se rijetko događalo, kada to ne vidi domski kočijaš iz sanduka u kome je bio kukuruz za kobilu ukradem koju pregršt, da bi negdje skriven iza šupa isto onako slatko zubima drobio žuta zrna. Istina je da su u prvim godinama stvaranja socijaiizma konji bili jedini oslonac, pa na njih se mnogo davalo, kako tada, tako i danas. Jer ko bi u ona siromašna vremena bez kombajna ili vršalica u hlebno zrno pretvorio nepregledna rodna polja da nisu ti neizbježni konji vezani za centar širokog guvna rotirajući u krug, snažnim kopitama nemilosrdno mrvili zlatno klasje, bespoštedno odvajajući od jalove slame zrelo hljebno zrnevlje. Tako su naši prvi socijalistički vršaji započeli sa konjima.

Danas, u visoko razvijenom društvu te nekada teške poslove obavljaju "ljudi roboti", da bi zaslužni konji uživali u zasluženom blagostanju.

I DEO / Glava treća, str. 25, 26 i 27.


...Prebiram po sjećanjima, analiziram svaku pojedinost i pokušavam dokučiti ono što bi se moglo u buduće dogoditi, aii ne ide.

Da li se obične ljudske gluposti ponavljaju, jer sve mi se čini da čovjek malo kad nešto novo doživi. Najčešće kusamo već ranije probalnu kašu. Ponovo mislim o prilično dalekoj 1965, godini. Sjećam se prelijepe rane jeseni, umilnog Miholjskog ljeta, a ono je u krajevima gdje sam tada živio i gdje ću kasnije još mnogo godina boraviti izuzetno suvo i sunčano.—

Kada sam pomenute godine prvi put stigao u ovaj kraj, gdje ću punih četrnaest godina službovati, neponovljivi fenomen Miholjskog ljeta nadolazio je u meni kao novo saznanje. Staza kojom se ovamo stiže čovjeku se ukazuje jednom ili nikada. A povratak onamo od kuda si došao, više nije stvar tvoje volje, no spleta okolnosti. Nakon te impresije, čovek se teško odriče ove duševne opijenosti, što vlažne i turobne jeseni pretače u rajske dimenzije unutarnjeg zadovoljstva. Tu, u Drinjači, malenom naselju, gdje kuće bjelasaju poput prosutog biserja po padinama Kozjaka i Grkinje zagledajući se u bistre vode Drine i Drinjače, ja ću naći svoj slikarski mir. Odatle, katkad pogled odluta iznad gorskih visova, pa milovan sunčevom toplinom rasprštava se zagledan preko plavičastih masiva drevne Srbije kao da nešto iščekuje. A tako je od pamtivijeka. Tim usijekom, što se poput modre zmije tijesni između šljunkovitih obala, krivuda bistra i razdragana Drinjača, strme obale njenih klisura drugačije nazivaju i kapijom Srednje Bosne. Magistralni put Beograd — Sarajevo — Dubrovnik, živa je arterija kojom teku nepregledne rijeke automobila, pa kao sva druga naselja naslonjena na vrelu asfaltnu traku i Drinjača ima skoro pola tuceta kafana. I ma koliko vlasti tvrdile da su kafane nužno zlo savremenog društva, ja tako ne mislim. Jer naselje koje nema kafane, nema ni dušu. U njemu impulsi života zamiru sa prvim mrakom. Pa čovjeku pola vijeka prođe u noćnim nesanicama. Nastanih se u jednu od tih kafana, tu odmah do omanjeg mosta, čiji betonski lukovi podsjećaju putnike-namernike na Andrićevu Višegradsku ćupriju.

U početku život mi je tekao naizgled jednolično. Pre podne škola, po podne i kasno u noć — kafana. A ono malo preostalog vremena krevet u kafanskoj sobi, razdvojenoj samo jednim tankim zidom od sale u kojoj se i pilo i lumpovalo. Pa i kada bih kad-kad ranije otišao na spavanje, moje prisustvo u noćnom životu ove kafane bilo bi nastavljeno.—

Toče se pića, piju kafe, pivo i sokovi, krčmi tek skinuti brav s ražnja, mirišu paprikaši, gulaši i razna druga jela, uz šuštanje i zveket novčanica. I sve to obilato preliveno često lošom muzikom i još lošijim glasom neke samozvane pjevaljke. Ali šta fali. Ovo su idealna mjesta gdje se zaboravljaju sve životne tegobe, gdje se bez opijuma bude opijen, a uz opijenost bude radostan. Gdje svako može naći sebe, izgovoriti milion ružnih riječi, opsovati i poniziti, i opet biti neko u ovom bućkurišu razgovora, dima i strasti. U haosu riječi svi pričaju i svako svakoga čuje a opet svi zajedno čuju pjevaljku koja za sitan novac pjeva...—

Ali ipak moja kafanska ljubav bila je u pre podnevnim časovima sjesti za sto prekriven čistim stoljnjakom i ćaskati sa prijateljima u čistom i provetrenom prostoru.—

I DEO / Glava peta, str. 33 i 34.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Decembar 09, 2010, 02:49:48 am »

**
nastavak
ŽIVOTNA PRIČA OBRENA JOVIĆA

...Sjetih se vremena pred hapšenje koje sam proveo na sarajevskoj očnoj klinici, zajedno sa izvjesnim Hamidom Tanovićem, najmlađim doktorom rudarstva. Otac mu je Hercegovac, a on je rođen u Tuzli. Pitam Tuzlaka, da li ga poznaje.— "Kako ga ne bih znao, komšije smo. Žena mu je profesorica, imaju sina i ćerku."—  Pitam ga: "Gdje sada radi?", a on mi odgovara da je tu u državnoj bezbjednosti. Jedan je od kriminalističkih inspektora po pitanju rudarstva, ali pošto tih problema nema svaki dan, onda je na ispomoći ostalim sektorima. Posljednjih mjesec dana pred moje hapšenje, nisam ga viđao. Pričalo se da su u nekakvom velikom poslu, u hajci na nekakvu četničku bandu. "Pa čiča, to se moglo i o vama raditi, jer znam da su se muvali po zvorničkom terenu." Pitam: "Otkuda ti to sve znaš?"

"Nisu me jednom angažovali u nekoj od svojih akcija," odgovara Tuzlak.— "Pogotovo u noćnim prepadima kada su u pitanju jugošvabe. Jednom umalo glavu da izgubim. Nekakav Bijeljinac, tvoj vlah, najmanje pola sata držao mi je revolveršku cijev na sljepoočnici. Mislio sam, gotovo je, i sav sam se uhelaćio. Od tada mi i ruke drhte i isprepadan sam , pa me više ne angažuju. Ali se ipak često srećemo. I vaspitač sa radnog odjeljenja s njima je radio. A sada je već u godinama, pa mu ovo radno mjesto više odgovara. Baš sam juče vraćajući se sa vještačenja dole sa vaspitačom popio kavu. Priča, žali mu se upravnik zatvora na tebe. Rekao mu je da bi te trebalo objesiti na banderi ispred zatvorske kapije, za primjer drugima kako prolaze državni neprijatelji."

Doduše, i pored sve torture koja je vršena nadamnom, pa čak i tih pet i po godina dosuđene robije, to što bi on upravnik ovoga zatvora volio da me vidi kako visim o banderi, može biti samo želja srca njegovog. I mnogih drugih koji su kako i sami priznaju pune tri godine pratili moje kretanje i aktivnosti, sakupijajući brojne podatke o mom "ilegalnom radu". Kako kažu, nisu rijetko i po nevremenu čučali ispod moga prozora ili iza šupe, osmatrajući ko mi dolazi i prisiuškivajući o čemu se u mojoj kući govori.

Jednu sedmicu prije moga hapšenja, dok sam ležao na sarajevskoj očnoj klinici radi pribavljanja nalaza na osnovu kojih ću kasnije dobiti uputu za odlazak na rimsku ili moskovsku kliniku, gdje bih trebao biti operisan, a znajući dan kada ću biti primljen na kliniku, dvadeset četiri sata ranije, u dogovoru izmedu UDBE i Prof. Hodžića, na liječenje primljen je i pomenuti inspektor državne bezbjednosti, doktor rudarstva Hamid Tanović, a krevet do njega samo dan kasnije biće rezervisan za mene.

U ovoj prljavoj konstrukciji, pored tuzlanske državne bezbednosti, angažovala se i sarajevska UDB-a i neki njeni spoljni saradnici, između ostalog nekakav Hercegovac Guzina i Crnogorac Žarko Šipčić, rođeni brat Vlada Šipčića, poslednjeg Mohikanca, odmetnika što se godinama nakon rata skrivao u crnogorskim bespućima. Kasnije će Mašan Mićunović, inforbirovac, kada budemo u fočanskoj robijašnici pričati kako je taj isti Žarko Šipčić, da bi se dodvorio vlastima i policiji sa puškom sam krenuo u gudure Crne Gore da likvidira državnog neprijatelja — brata Vladu. A da je ovaj saznavši za Žarkove namjere napisao pismo majci Vemiji u kome je moli da brata odvrati od te pogubne najmere, inače će jednog od njih izgubiti. Ovoj priči nisam mnogo vjerovao, mada mi je taj Zarko Sipčić jednom prilikom u svom stanu na Vracama pričao o postojanju tog pisma, ali mi sadržinu nije htio reći, pravdajući se da ga ni sam još nije otvorio. On me je lično u Sarajevu dočekao i otpratio do klinike, upoznao sa Hercegovcem Guzinom, predstavljajući ga kao sekretara bolnice, stara udbaška caka, koju ipak tada nisam osjetio.

Mislim da mi je baš tada i pričao o tom famoznom pismu. Usput smo sreli nekakvog njegovog prijatelja, tobože direktora u ostavci. Reče da je neraspoređeni kadrovski slučaj, kako su to komunisti obično formulisati. Predstavi se Hercegovcem i toliko obradova poznanstvu sa mnom, kao da sam ja neka važna ličnost.

Kasnije ću uvidjeti da su i on i Guzina, dva inspektora sarajevske Službe državne bezbjednosti.—

Kada sam se uveče vratio na Kliniku, slijedilo je nešto bliže upoznavanje sa doktorom Hamidom Tanovićem, i istini za volju, nisam ništa sumnjao, jer je momak djelovao naivno, čak dobroćudno. Relativno visok, vitke građe, vedrog lica i prozirno plavih očiju, sa tršavo smeđe-plavom kosom, koja je unosila još više veselosti u njegov rekao bih, naivni lik. Ostavljao je utisak na sagovornika. Mada su se te večeri on i Šipčić upoznali, ipak mi se činilo da to nije njihov prvi susret. U sobi su bila još trojica, nekakav stariji Srbin iz istočne Hercegovine i isto tako, musliman u godinama sa Peštera i još jedan stariji musliman iz Sarajeva. Ovaj posljednji spavao je na pomoćnom krevetu, pa je siktao od bijesa, govoreći mi: "Ko sam ja da se za mene čuva krevet, a on star i bolestan, pa još nekakav kurčev borac prebija se na pomoćnom ležaju."

I sam sam smatrao da je starac u pravu. Mada će narednih dana, naši odnosi biti u stalnoj konfrontaciji, čak i po nacionalnom pitanju. Za tih sedam dana provedenih na Klinici upoznao sam Tanovićevu suprugu i djecu i te mnoge pojedinosti, vezane za njega. Ali kasnije u Tuzlanskom istražnom zatvoru, u razgovoru sa Tuzlakom, vidjeću da me u mnogo čemu slagao. Jer, tvrdio je da on i žena sa djecom žive u Sarajevu, i da radi u Republičkom institutu za rudarstvo, a zapravo on je bio u Tuzli na mjestu inspektora državne bezbjednosti. To što su mu supruga i djeca bili često u posjeti, vjerovatno je bila varijanta kako bi se moja pažnja odvukla na drugu stranu i kako bih povjerovao u njegove priče. Nekoliko puta u posjetu došle su mu kolege, kako on kaže iz Instituta. I svaki put bi sjedili u hodniku, mada su posjete obično primane u sobama. Tako jednom prilikom, kada sam se vraćao iz kabineta prof. dr Kovačević, inače direktorke Očne klinike, neprimjećen zadržah se u njihovoj blizini. Ni tema, a niti nivo razgovora ne bi mogli biti primjereni doktorima nauka. Bilo je to najobičnije šiljokuransko naklapanje koje se moglo čuti jedino kod čaršijskih džabalebaroša i inspektora UDBE. Često sam silazio u suteren jer su dole bile telefonske govornice, koje smo mi pacijenti mogli koristiti, dr Tanović bi me svaki put pratio, tobože da mi bude na usluzi. Kasnije sam shvatio da je to činio iz razloga kako bi mogao pratiti brojeve koje nazivam i da bi čuo sadržinu razgovora koje sam obavljao.—  Međutim, nakon tuzlakove priče, shvatio sam da je on samo prividno bio pacijent, a da je razlog njegovog boravka na klinici bio sasvim drugi. Odlazeći u grad na natkazni između naša dva kreveta ostavljao bi vrlo interesantan tranzistorski radio-prijemnik, američke proizvodnje, govoreći da mogu slobodno da se poslužim.

Po pravilu, čim bi on otišao, onaj starac sa pomoćnog kreveta započinjao bi svoje nacionalističke izlive, vjerovatno da bi me isprovocirao, a mislim da je sve te naše sukobe onaj famozni radio besprekorno usisavao i prenosio negdje i nekome kome je to trebalo. Kada sam na očnoj klinici dobio dovoljan broj potpisa od strane univerzitetskih profesora da mogu o trošku Republičkog zavoda ići na liječenje u Rim ili Moskvu, profesor Hodžić me je otpustio sa uputom po kojoj sam se morao javiti dvadeset šestog novembra u osam sati na beogradsku očnu kliniku gospodinu prof. Cvetkoviću.— Tog dana na viziti prof. Hodžić saopštio je i Tanoviću da će sutradan i on biti otpušten, jer tobože ova faza njegovog liječenja je završena, te da nema potrebe više ostati na klinici. I zaista, sada je meni sasvim jasno da gospodin doktor rudarstva Hamid Tanović nije više imao potrebu da se tamo zadržava.

Sa sarajevske Klinike otpušten sam dvadesetog novembra '85., a već dvadeset drugog u petnaest do šest ujutro gospoda inspektori državne bezbjednosti, njih sedam sa još dva nedužna građanina iz Drinjače, upali su u moj stan i od tog trenutka počela je moja golgota. Dakle, ta podmukla mreža bila je široko razapeta i u njoj su pored crnih udovica iz Službe državne bezbjednosti, učestvovali i njihovi plaćenici, spoljni saradnici među kojima je i pomenuti moj badžo Žarko Šipčić. Tako ću se kasnije uvjeriti da je on profesionalni svjedok u političkim procesima, jer su on i Nijaz Dervišević zvani Rafo bili jedini svjedoci čiji su me iskazi nedvosmisleno teretili, dok su ostali igrali onako kako im je svirano.

II DEO / Glava dvadeset četvrta, str. 101, 102, 103 i 104.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Decembar 09, 2010, 02:50:46 am »

**
nastavak
ŽIVOTNA PRIČA OBRENA JOVIĆA

Opet mi u mislima iskrsava vrijeme boravka u ratnim sirotištima i režim koji se graničio sa terorom. Sjetih se očeve sestre i rastanka u Zvorniku. I iz tajnovite potsvjesti izronjavaju još neke rečenice koje su bile, potisnute dječijim igrama i životnim tegobama kojima sam pritisnut od najranije mladosti.

"Dijete, eto ti ideš u svijet i ko zna kuda ćeš i dokle stići. Ovi na vlasti su antihristi, ali zapamti — neće dugo. I ti ćeš na njihove jasle, pa se čuvaj. Čuvaj se tih antihrista! Repa su oni bez korijena, a i protiv Boga su udarili. Nemoj sinko, s njima. Onda si i ti protiv Boga, a Bog nije šala. Bog nas je i stvorio i on nam je jedina nada, zato mu se moli dijete, gdje god možeš. Kažem ti, ovi neće dugo, repa je to bez korijena. I bez sjemena, dijete moje..."—

I počeo je jednoličan i monoton zatvorski život. Ustajanje u šest i pravljenje kreveta. Zatim umivanje, a već u šest i sedamnaest — doručak. Povratak u karantin, a onda opet u deset na kafu, i šetnja do dvanaest. Opet povratak u karantin i tako u beskraj, tamo — amo, tamo — amo. Sve isjeckano i prenapeto, a rekao bih jedino sa svrhom da jadnom čovjeku ne daju mira, kako bi što bolje zapamtio ovo gdje je bio i zbog čega je bio.

"Repa su oni bez korijena," kaže moja tetka Savka. A da li su bez sjemena, ko zna? Pa i ako ga imaju ostaje nam da se nadamo kako im je to sjeme jalovo i pregorelo.

Još prvog dana dolaska u karantin, saopšteno nam je da se sa drugim osuđenicima ne smijemo sretati, niti razgovarati, da od njih ne smijemo primati ništa, niti im šta davati. Da moramo biti zakopčani do grla, zapertlanih cipela, uvijek nakratko potšišani i glatko izbrijani, besprekorno čiste odjeće i obuće i eto, uglavnom sve se podudaralo sa onom domskom disciplinom iz sirotišta.

Da li se to određeni životni procesi ponavljaju? Ili je tretman nas djece, ratne siročadi zaista bio takav kakav se danas primjenjuje u kazneno-popravnim domovima. Rekao bih da se ni po čemu ne razlikuje. Hrana kuvana od loših namirnica, čiji je vijek trajanja u većini slučajeva već bio istekao. Otvoriš konzervu ribe, a ona sasušena, bez kapi ulja, gorka i užegla. Zdenka sir pobuđao, a otvorena pašteta zelena, kao da je po njoj nikla trava. I sve ostale namirnice, rekao bih da su ostatak ratne rezerve iz četrdesetih godina. Slanina debela i meka, kroz koju kao kroz mast propadaju prsti. Kajgana od jaja u prahu, sa komadićima sitno drobljene ljuske, kako bi pomislili da se zaista radi o pravim jajlma, a ono što nazivaju pasuljem zapravo je gusta kaša sa mnogo zaprške od brašna i po koje krupno zrno pravog pasulja. Paprikaš sa krupnim komadima krompira izmrzlim i polutrulim. Riža gnjecava sa parčadima premasnog ili žilavog mesa, najčešće obogaćena jakim i neugodnim mirisom. Ponekad boranija rijetka i bistra, dobro začinjena prženim lukom i užeglom mašću. Grašak obavezno poluvaren ili zagorio. Ili kuvani kupus sa blagim ukusom znoja i vonja ispod noktiju robijaških nogu koje su ga sabijale u kacu. Doručak i večera, obično je suva hrana, jednolična i po pravilu sumnjivog kvaliteta. Svu ovu hranu spremaju robijaši, naravno ne kuvari iz civila, nego kako je koga zapalo na raspodjeli po radnim dužnostima. Među ovdašnjim nabijeđenim kuvarima bilo je limara, bravara, inženjera, zidara, varalica i doktora, pa onda i nije čudo što bi nakon svakog obroka stolovi bili prikriveni brojnim posudama sa nepojedenom hranom, a veći ili manji komadi hljeba često su bili bacani po krugu, i oko njih su se otimali mačke, golubovi i brojne druge ptice. O nekakvoj higijeni posuđa i escajga, zapravo od escajga imali smo samo kašike, nije bilo ni govora. U zamjenu za tanjire imali smo plastične posude, takođe masne i ko zna kada posljednji put oprane. I na njima i na kašikama, često su se mogli vidjeti tragovi prošlog obroka. Na nekim posudama bila su urezana imena bivših robijaša, sa datumima dolaska u KPD, pa su pojedini zapisi po svojoj starosti komotno mogli da se nađu u nekom od mjesnih muzeja. I ko zna koliko je osuđenika strugalo porcnjelim kašikama po ovim već izranjavanim i prljavim zdjelama. Hljeb obogaćen mišijacima, pravljen je od brašna žetvi iz šezdesetih. A mlijeko koje je predviđeno samo za bolesnike, takođe je bilo vještačko i već otpisano.

Sjećam se, u to vrijeme jedan konvoj poljskih kamiona natovaren mlijekom u prahu, vukao se od grada do grada.— Pričalo se, da ga niko nije htio prihvatiti jer je prilikom černobilske katastrofe bilo ozračeno. Za nas robijaše, kada je hrana u pitanju, u obzir je dolazilo i sve ono što po svim standardima ne bi smjelo biti korišteno za ishranu.

Kaže meni, one davne pedesete godine, moja tetka Savka: "Pazi se dijete, ovi novi ne vjeruju ni u Boga ni u ljude. Basta im je svašta učiniti. Ubiše oni moga Mirka, još prvoborac bi. Pa vele četnici mu dođoše glave. Ubiše i tvog oca Savu, Bog da mu dušu prosti, a četiri godine krvario je za današnjicu. Basta je njima, basta, moje dijete, pa sve što im ne zaudara na mućak i što je čestito ćušnu oni pod led. Moli se Bogu, jer samo te on može spasiti, a ne pokazuj se. Ni djecu oni ne žale. I svoju bi oni pod led ako ne služe onom đavolu što ih vodi i što ih je obrlatio: U prvom nas većina ode podzemlju, što od metka, što od bolesti, a u drugom skoro toliko. A oni što nas klaše i u jame bacaše, što nam sela popališe i zbog kojih vi ovolika siročad ostadoste, oni danas vladaju. Onaj njihov krvnik sjedi gore i popuje.

A moj Mirko iza koga mlada udovica ostah i brat mi Savo, sada u crnoj zemlji trunu, da bi im se djeca po sirotištima potucala. A vidi samo ove balije sve goli koljač bio, a sad im dato da oni pravdu dijele. Moje dijete, šalju te u dom tamo gdje Srba skoro da i nema, da od vas jadne siročadi nove janjičare prave. Crvene janjičare, moj sinko."

Govori to meni moja tetka Savka, a meni šest godina, pa sve razumijem šta mi kaže, ali ništa mi nije jasno. Kakvi su to Turci — janjičari. I ko nas to u jame baca, zar mog oca nije ubio onaj odmetnik Musto iz Beksuje, kako se priča. Otkud sad neka UDBA i njegovi ratni drugovi, pa valjda su se i oni borili za ovo zbog čega je i on poginuo. Jedan od sreskih službenika požuruje moju tetku:

"Hajde snašo, krenuće autobus."

Ona odmahuje rukom i ne gleda u njega.

"Mani se bolan, šta si kidisao? Nije autobus iksan, pa da ide kad on hoće. Neka šofer malo sačeka."

Onda vadi iz njedara nekakvu platnenu kesu i iz nje crvenu dvobanku, pa veli: "Kupi sebi dijete ponešto, da ne umreš od gladi. Ko li zna kako će vas tamo hraniti? I ne zaboravi odakle si i čiji si. Nek ti je vazda na umu Drina i Majevica, i Bog sinko moj. I moli mu se kad god stigneš. Pa sad hajd, zbogom i nek ti je Bog na pomoći."

Evo, kao da gledam njene ovlažene plave oči i dvije naglašene bore među obrvama, baš onakve kakve i ja imam. Pogled joj se zalijepio za autobuski prozor i tako ostade sve dok ne zamakosmo iza zgrade kasine. Kasnije sam je često sanjao. I kada bih se Bogu molio, kao da bi se ona ispred mene pojavila, suznih očiju i ozbiljna zabrinuta izraza. Posljednje čega se sjećam dok sam ulazio u autobus bile su njene riječi, tihe skoro da ih je za sebe izgovorila, da li da ih ne bi drugi čuli ili što više nije imala snage: "Čuvaj se dijete, nemoj i tebe da izgubim."—

Za mene i Jovana Nikolića karantin je trajao nešto duže, nego što je uobičajeno. Da li po kazni, ili su nas bili zaboravili, a možda baš zato što su nas se dobro sjećali, jer kako mi veli upravnik zatvora: "Znaš ti Joviću, da nikada niko, i nigdje nije toliko omalovažio i uvrijedio svoga predsjednika kao što si ti našega Tita?"

On to govori nekako strogo, a pomalo i tužno, kao da se o njegovom ocu radi. A u mene srce zaigralo, pa lupa li lupa, ali i ja se snuždio, čovjek bi mogao pomisliti da i meni baš nije svejedno. A u stvari jedva se suzdržavam da mi se usta ne razvuku u kez. Smiješno mi, zreo čovjek, a lamentira za mrtvacom, zlikovcem i srbožderom, a što je najgore i upravnik Srbin. A taj zlikovac za kojim on žali, u prošlom ratu i nakon njega sve do svoje smrti tamanio nas je kao da drugoga posla nije imao.

II DEO / Glava dvadeset šesta, str. 107, 108, 109, 110 i 111.




Deo teksta preuzet iz knjige
Obren Jović
SATANINI SINOVI
Biblioteka "Kosta Đukić"
Mladenovac, 1994


[postavljeno 02.10.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 03, 2011, 04:17:38 am »

*
MOMČILO SELIĆ

ISTERIVANJE "SATANINIH SINOVA"


Čitaoci ne moraju da znaju za muku onoga koji piše. Kamo sreće da čitaoci ne znaju ni ime autora, i da pamte samo pročitane knjige, kao deca. Još su stari Jelini smatrali da je potpis ispod bilo kom umetničkog dela svetogrđe, jer ga je, svako, stvorio baš Bog.

Da li je, međutim, knjigu Obrena Jovića "Satanini sinovi", stvorio iko drugi do sam Jović, pitanje je, srećom, bez velikog značaja. Jer, Obren Jović je slep, i svoju ispovest o svojim danima u tuzlanskom i fočanskom zatvoru, iz doba kada se spremao ovaj naš najnoviji rat, sačinio je on samo usmeno, diktirajući je u magnetofon. Očigledno, samoj priči njenom nastanku kumovao je Đavo, a Bog se samo trudio da Obren Jović, srpski rodoljub, preživi, i da iskaže svoje svedočanstvo kao pesnik, kakav je i bio, pre osude na robiju zbog uvrede i povrede "jugoslovenskog samoupravnog socijalizma", po članovima 133 i 157, KZ SFRJ.

Usto, Obren Jović, kao i mnogi ljudi pravoga vida, bio je i slikar — oduzimanjem očinjega vida (Jović je uhapšen kao teški bolesnik od glaukoma, a na robiji mu je uskraćeno lečenje) vlasti su pokušale da ga onemoguće, trajno, da na bilo koji način blati "našu" svetlu stvarnost, i da izražava bilo kakve sumnje u "našu", još svetliju budućnost. No, ta budućnost je stigla, i mimo Jovićevog sakaćenja, da bi je, i ovoga puta, čuvali upravo oni koji su nam je doneli, kao i prethodni komunizam.

Da li će Obren Jović, oslepljeni slikar, postati naš novi Filip Višnjić, videćemo, pa i čuti.

No, kada je reč o samim "Sataninim sinovima" (boljega imena za većinu onih koji su nas, ponajviše sobom, ovako nagrdili, teško da ima), Jović je, svojim darom, snagom, i ustrajnošću stvorio jedno trajno umetničko delo, oštećeno, donekle, lošom redakcijom prvog izdanja, i još gorom lekturom. Uprkos svega toga, međutim, nikakva neumesna (ili zlonamerna) redakcija nije uspela da uništi duh jednoga pravoga, nadasve književnog dela: kao trava kroz beton, Jovićev glas prorasta kroz mrak njegovoga stanja, te stanja ovoga naroda, njegove književnosti, i nas, čitalaca koje neko, već decenijama, pokušava da navikne na konzumiranje praznoslovlja kao najvišeg oblika umetničkog izraza.

Jovićeva knjiga (i neke druge knjige), naime, razara, sobom, celokupan napor jednog farisejskog, mnogostrukog, i malignog poduhvata da se umetnost odvoji — zauvek — od svakog iskustva, i da se estetizuje, kao puka tehnologija tetosanja, šamaranja, ili izazivanja čula. Između pisaca scenarija za TV spotove, ili poruka za reklamne panoe, stoga, i stvaralaca koji se satiru ljudima nešto da saopšte, da im — jedva iznevši i samu živu glavu i sećanje na Tvorca iznad nas — prinesu dar svoga vida, uma, i duha, sva razlika biva potrta, a profesori književnosti, kritičari, ljudi od pera, i književnici zauzimaju njihova mesta, prisvajajući za sebe monopol nad iskazom ko smo, šta smo, kuda idemo i kuda nam je (po njihovom nalogu) tek ići.

Zavera (jer, o njoj je reč), Sataninih sinova protiv sinova ljudi (pa i Boga) ulazi u svoju završnicu a krivotvoritelji Reči (pa i Slova) gude nam o dekonstrukciji, postmodernizmu, strukturalizmu, konceptualizmu, dadaizmu, konstruktivizmu, nadrealizmu, o jednoj svesnoj i zločinačkoj dekompoziciji smisla, upućenoj, pre svega, našem kukavičluku.

Jer, ako u dosadašnjoj književnosti (pa i u umetnosti uopšte) ima smisla — a ima ga — onda je to plod junaštva, i samoga stvaraoca i njegove publike, spremne da mu poveruje: slepi Filip Višnjić stvorio je svetove vidne čak i duhovnim slepcima među nama, dekonstruktorima, upravo svojom besprimernom hrabrošću da nam predoči smisao, tamo gde ga Satanina deca, iz svoje slabosti, i straha, nikako neće ni da nazru.

Obren Jović, pisac, slikar rečima, na putu je, stoga, da pobedi svoj hendikep. Njegov grč (bez obzira na svu njegovu uzrokovanost), opustiće se, njegova usmena Reč pretopiće se u pravo Slovo, i pred nama će se, nadam se, pojaviti dela čijega ćemo autora ako treba i zaboraviti, kao počast onome što je on stvorio, bolje i jače od bilo kakvog, pa i sopstvenog imena.

Tekst preuzet sa zvanične internet prezentacije: Obren Jović Savin
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Februar 18, 2013, 01:40:08 am »

**

Obren Jović Savin / U MAGLAMA PONTA



Autoportret, Obren Jović - Savin


Stradalnicima od Ovidija do danas.


...oprosti im BOŽE
na znaju šta rade...


uvodno pjevanje
petrarka

mira mi nema a nema ni rata
plašim se nadam ledim žar sam vreli
letim vrh neba zemlja mi se hvata
ne stežem ništa al grlim svijet cijeli
utamničen sam bez nje al bez vrata
ne prisvaja me al mi omču dijeli
amor me štedi a lancem svojata
živa me neće a spas mi ne želi
bez oka vidim bez jezika vičem
za pomoć vapim a željan sam groba
sam sebe mrzim druge volim jako
hranim se jadom a plačući kličem
i smrt i život jednaki su oba

sve zbog vas gospo ja trajem ovako

[postavljeno 04.12.2010]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #9 poslato: Septembar 19, 2016, 03:08:08 am »

**

BORAVAK U PAKLU


O spevu Obrena Jovića "U maglama Ponta"

Ne slučajno, Obren Jović kao moto svoga speva U maglama Ponta stavlja reči Isusa Hrista, izgovorene na krstu: "Oprosti im, Bože, ne znaju šta rade", a uvodno pevanje prepustio je Frančesku Petrarki, koji kazuje svoju tridesetdrugu pesmu (sonet) iz knjige "Kanconijer'" koja počinje stihom "Mira mi nema, a nema ni rata". U takav okvir, po svemu klasičan, Obren Jović je smestio svoju životnu priču. Njegov lirski spev U maglama ponta, imajući u vidu kroza šta sve prolazi i šta doživljava njegov lirski junak, mogao bi poneti i naslov Boravak u paklu, kako inače glasi naslov jednog od najpoznatijih ostvarenja Artura Remboa. Naslov Boravak u paklu tematsko-motivski i sadržajno sasvim bi pokrio ono o čemu nam kazuje Obren Jović u svom spevu, stom razlikom što je Remboova pesma izraz njegove pesničke imaginacije, a Jovićev spev, ipak, izraz je jedne surove i gotovo apokaliptične realnosti.

U svom spevu Obren Jović, na pesnički relevantan način, kazuje istinu o sebi, osuđenom na šest godina robije, a to znači preko dve hiljade dana i isto toliko noći boravka u jednom bosanskom komunističkom kazamatu. U jedan, rekao bih, klasičan okvir, kakve su priče o sužnjima u komunističkim kazamatima i logorima, Obren Jović je smestio svoju ličnu životnu dramu. Iako je njegova lirska ispovest duboko lična, njene dimenzije imaju univerzalno značenje.

Obren Jović, žrtva komunističkog progona, ne samo iz ideoloških nego i iz nacionalnih i verskih razloga, napisao je svojevrstan lirski dnevnik, ali za razliku od Ex Ponta Ive Andrića — čiji lirski junak razgovara sa svojom dušom — Jovićev Spev U maglama Ponta je gotovo realistička povest, ostvarena lirskim sredstvima, o veličini ljudskog stradanja i patnje. Sto osamdeset sedam pevanja u stihu, i slobodnom i vezanom, u dramskoj gradaciji, koja stalno raste iz pevanja u pevanje, daju nam potresnu sliku jedne ljudske drame. Andrićev Ex Ponto je svojevrsna meditativna proza, molitvena i melanholična, dok je Jovićev spev U maglama Ponta napisan u stihu, koji samo povremeno, u nekim pevanjima, naginje prozi ili ima svojstva proznoga diskursa. Jović, u stvari, pribegava proznom obliku kada želi da što autentičnije saopšti neku činjenicu, podatak ili dokumentarni detalj.

Imajući u vidu šta je sve iskazano u Jovićevom spevu i za njega bi se moglo ponoviti ono što je rekao Niko Bartulović, u predgovoru za prvo izdanje Andrićevog Ex Ponta, da je pesnik "posle tamnice trpeo daleko više nego u njoj". Sa tim se očigledno suočava svaki sužanj posle završetka sužanjstva. U spevu U maglama Ponta na umetnički način kazuje se šta je sužanj, lirski subjekt, sve pretrpeo, kroza šta je sve prošao i na kakvim je sve mukama bio. U bosanskoj komunističkoj tamnici Obren Jović, koji u spevu kazuje autentičnu životnu priču, teško je oboleo i izgubio vid. Dočekao je, najzad, ono za čim je najviše žudeo — slobodu — ali bez očnjeg vida. Na izlasku iz tamnice nikada više neće videti onaj svet koji je ostavio na ulasku u nju. U časovima najvećih iskušenja, molitvama se obraćao Gospodu Bogu, i te molitve su mu pomogle da izdrži sve torture i da ga zlo, ma koliko bilo monstruozno, ne slomi.

Duh otpora i žudnje za slobodom su ona unutrašnja svetlost i energija koje su ga, kao dar Božji, i vodile kroz tminu bosanskog kazamata. Kao i Andrić svoj Ex Ponto i Jović je svoj spev naslovio prema Ovidijevim pesmama Epistulae ex Ponto, u kojima je veliki latinski pesnik opisao svoja tamnovanja u Pontu, na obali Crnog mora gde ga je Oktavijan Avgust prognao. I dok Andrić ne opisuje detalje svoga tamnovanja, niti se bavi izgledom tamnice i svojih tamničara, Obren Jović postupa sasvim drukčije, jer je, očigledno, i odnos zatvorskih vlasti prema njemu bio drukčiji. Jović opisuje do tančina ne samo svoje raspoloženje, misli, osećanja, strahove i nade, već i svoju tamnicu, njen izgled, sprave za mučenje, druge zatvorenike, svoje mučitelje i t.d.

Boravak u paklu Artura Remboa je poezija autobiografskog i ispovednog karaktera, a za ovog francuskog pesnika poezija je oblik ludosth način da se ludost još više uveća, čemu prethodi rastrojstvo svih čula, dok je za Jovića poezija svedočanstvo i dokumenat. U jednom od svojih pevanja on će čak izričito i reći da je poezija pribežište, luka spasa i lek za napaćenu dušu i izmučeno telo.

Spev U maglama Ponta ostvarenje klasičnim odnosno tradicionalnim pesničkim sredstvima. Ambiciozno je zamišljen kao putovanje lirskog junaka kroz mučilište i pakao. Ambijent je dobro poznat iz klasične literature, iako je pesnikova priča autentična. Tu je, pre svega, dvor satanin, zatim oganj koji sve sažiže, sprave za mučenje, razbacane kosti i kerberi žedni krvi. "Nigdje zvijezde na obzorju", kaže pesnik.

U dvadeset šestom pevanju lirski junak ulazi u pakao, u trideset petom pojavljuje se sam Mefisto. Kakvoj je torturi izložen Jovićev lirski junak najbolje pokazuju sledeći stihovi, u kojima se o smrti govori kao o spasenju:

... Vodiše me bezbroj puta da presude,
ja pomislih da me gone gubilištu
i jadan se obradujem...

Jovićev spev U maglama Ponta ostvaren je u velikom pesničkom zamahu, gustim jezikom, obiljem pesničkih slika, širokim rasponom raspoloženja i osećanja. Upravo u Jovićevom spevu najbolje se očituje shvatanje da je poezija u podjednakoj meri zasnovana i na osećanjima i na iskustvu, da se prepliću sadašnjost i prošlost, realnost i metafizika, moderno i klasično. Iznad svega, spev U maglama Ponta kazuje o veličini ljudskoga stradanja i patnji, ali i o moći ljudskog bića da izdrži i najveće torture, da se suprotstavi i najvećem zlu, zahvaljujući nadi koju nosi u sebi. Imati nadu u sebi i duboko verovati u pobedu dobra nad zlim, znači imati Boga u sebi. Samo zahvaljujući takvoj veri i molitvama upućenim Gospodu Bogu, mogućno je izdržati i najveće muke na putu ka slobodi. A upravo to nalazimo u spevu U maglama Ponta Obrena Jovića. Njegov spev, koji može imati i lekovito i katarzično svojstvo, treba pročitati ne samo jednom već mu se nekoliko puta vratiti, ma koliko istina o kojoj pesnik peva bila neprijatna i zastrašujuća, ali baš zato može da bude osvešćujuća.


14. maj 2000. godine u Beogradu
Slobodan Rakitić

Obren Jović Savin
U MAGLAMA PONTA
Gradska biblioteka Zvornik
Biblioteka "Milovan Vidaković"
Sopot
2001


[postavljeno 02.10.2010]
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: