Rade Obrenović (1942—1995)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Rade Obrenović (1942—1995)  (Pročitano 4977 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Oktobar 30, 2011, 03:50:53 pm »

*

RADE OBRENOVIĆ
(Beograd, 24.08.1942 — 1995)

Pesnik, pripovedač, i romansijer Rade Obrenović pisao je za decu sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka. Iz prestonice gde je rođen, kao trogodišnjak dolazi u Novi Sad, tačnije Ribnjak, na desnoj obali Dunav, koji je jedna od najvećih njegovih ljubavi i ogromna inspiracija za spisateljski rad. Mnogo je putovao bezmalo pola veka. Sa njih reči su lagano prelazile u knjige. Studirajući književnost, usmerio je svoje želje i opredelio ih pisanju. Na početku je bilo to novinarstvo, čiji je gorki anat učio pišući za Politiku ekspres, Dnevnik, Indeks... Obnovljeno Stražilovo, reviju za književnost, obnovljeno je na tavanu porodične kuće... Odan Novom Sadu, lepoj pisano reči Zmaju i deci, čvrsto je rešen da im pokloni sebe celog, od 1974. godine radi u Zmajevim dečijim igrama, od kojih je stvorio međunarodni centar književnosti za decu. Legenda

Rade Obrenović je objavio nekoliko knjiga za decu: "Tata, zvoni telefon" (1973), "Vozovi odlaze, mi mašemo iza crvene kuće" (1974), "Mi smo smešna porodica" (roman 1977, televizijska serija 1979), "Poslednje leto detinjstva" (1977), "Iz porodične sveske" (1980), "Soliter je drvo" (1984), "Roditelji na navijanje" (roman, 1989), "Tata vikend i mama vikendica" (roman, 1989).
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 02, 2011, 03:06:58 am »

**
Poezija za decu Rade Obrenović


POKLON IZ ŠKOLE

Danas je sin
iz škole doneo jedinicu.
Dobro,
rekoh,
iz škole treba uvek
doneti
ponešto.



KAKO VODIMO RAZGOVOR

Kaže: imam devojku.
Pitam: kosa joj plava?
Kaže: crna je kao što ima mama.
Pitam: kakve su joj oči?
Kaže: ne znam, možda kao u veverice.
Pitam: kako se zove?
Kaže: Malena.
Pitam: zašto se ne zove Velika?
Kaže: svejedno, prolazno je to, moj tata.



ZAPIS IZ PORODIČNE SVESKE

U tanušnu svesku na zidu kuhinje,
tata je zapisivao poruke mami:
— Dolazim kasno — imam sastanak.

Mama je odmah odgovarala tati:
— Ručak u šporetu, danas pošte nema.
Tata opet mami:
— Ručak dobar, noćas putujem.

Mama je pakovala tatine stvari
i pisala u svesku:
Čuvaj se na putu, biće loše vreme.
Zatim jedan prazan list,
pa poruka mami:
Došao sa puta, u fabrici sam...

Tako su tata i mama
ispisali celu svesku,
samo tri lista prazna,
na kojima sam ja zapisao:
Ne idem na put,
nemam sastanke, stalno sam u kući,
vaš sin.



PRVA CIGARETA

Dobio sam
kašalj
od nje.

Suze su krenule
kao mami
kad luk seče.

U grlu me bolelo
tri dana
smrdeo sam.

Sa drugom
cigaretom
bilo je mnogo
lakše.

Jedino što sam
još više kašljao
i još više smrdeo.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Mart 09, 2013, 08:37:55 pm »

**

RADE OBRENOVIĆ O BETONSKOM DETINJSTVU

Posle sjajnog sazvežća pisaca za decu, od Vuča do Ršumovića, teško je naći neozvezdani prostor i upaliti svoju zvezdu. Činilo se mnogima, i čitaocima, i izdavačima, i kritici, da je ispunjena čitava pesnička galaksija iznad dečjih glava. Nema više pevanja, pevajmo ono što je ispevano. Ali nije bilo tako. Pesma nikad ne uvire, uvek ima novih izvora, pa pesma traje...
 
Jedan od novih autora pesme za decu jeste i Rade Obrenović, čovek koji nije pristao da peva u već stvorenom maniru, da bude veliki plagijator, da peva u horu. Našao je u sebi i u deci svoju novu, savremenu domaću pesmu, u kojoj se ne sudaraju rime već se izvija unutrašnja melodija pesme koja odjekuje po betonu i gradskim betonskim spavaonicama povezanim stepenicama-skakavcima i kućnim trolejbusima-liftovima. Rade priča svoje pesme na najteži poetski način, bez rima. Ali pesma nije prazna i nije bez ritma jer mu je pesma živo biće, pesma mu živi u kući, šeta ulicama, odlazi na vikend...
 
Njegova pesma je savremena zabavna melodija sa savremenim tekstom: otuđenja, razbijanja porodice, preranog dečjeg osamostaljivanja. Radetova porodična pesma, peva se i svira u svim modernim domaćinstvima izgrađenim na betonskim kockama. Ali, Rade pronalazi i krpice zelenila, livade na betonu, oaze, zeleno je večno zeleno. Radetova knjiga pesama je porodična knjiga, čita se kolektivno i kolektivno se dopisuje, što znači da je srasla s ljudima, naselila i njih i njihove prostore.
 
Jednostavnost kazivanja pesme, možda, izgleda kao lak posao, ali jednostavnost je veliko umetničko merilo za literaturu, u jednostavnosti govorenja krije se velika mudrost, a razumljivost je potpuna i zato dopire do svakog.


Dragan Lukić: "Moji Savremenici" | Biblioteka ZMAJ | Novi Sad, 2000.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: