Stanislav Krakov (1895—1968)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Stanislav Krakov (1895—1968)  (Pročitano 8839 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« poslato: Novembar 03, 2011, 03:29:31 pm »

*




STANISLAV KRAKOV
(Kragujevac, 29.03.1895 — Ženeva, 15.12.1968)


Stanislav Krakov je bio srpski književnik i filmski reditelj. Rođen je u Kragujevcu od oca dr Sigismunda, lekara poljskog porekla i majke Perside, unuke Nikole Stanojevića kneza iz Zeoka, sinovca kneza Stanoja Mihailovića koji je ubijen u seči knezova.


BIOGRAFIJA

Pošto nije mogao biti primljen u redovnu vojsku sa nepunih sedamnaest godina se prijavljuje kao dobrovoljac kod Vojvode Vuka. U toku balkanskih i Prvog svetskog rata sedamnaest puta ranjavan. Odlikovan 18. puta.

Posle rata od 1919. do 1931. objavljivao je prozne tekstove u gotovo svim listovima i časopisima. Napisao je: romane, "Kroz buru", (1921) "Krila" (1922), putopis "Kroz južnu Srbiju" (1926), memoarsku prozu "Naše poslednje pobede" (1928), knjigu pripovedaka "Crveni pjero". Od istorijsko-publicističkih dela napisao je "Plamen četništva" (1930), "Prestolonaslednik Petar" (1933) i "General Milan Nedić" (1963—1968). Njegovo autobiografsko delo je "Život čoveka na Balkanu". Stanislav je reditelj filmskog dela "Za čast otadžbine" koje je premijerno prikazano 25. marta 1930. godine. Bio je urednik Politike, glavni urednik časopisa "Vreme" i direktor radio Beograda 1940—1941. god. Tokom Drugog svetskog rata podržao generala Milana Nedića koji mu je bio ujak te je ostatak života proveo u izgnanstvu. Umro u Švajcarskoj.


SUDBINA

O svom životu u posthumno objavljenom delu "Život čoveka na Balkanu" Stanislav piše:
 
"Poznao sam visoke tačke uspona i svu gorčinu i poniženje kada se dodirne dno ljudskog društva. Ako je avantura uvek nepredviđeni obrt, uvek iznenađenje, najčešće opasnost, često blještavi uspeh a još češće surovi pad, onda sam proživeo jednu ludu, često blistavu a često bolnu avanturu svoga vremena i svoga rodnog tla.
 
Sedao sam za trpeze mnogih kraljeva i bio srećan što sam mogao kao jedinu hranu ispečem šaku kukuruza na vatri koja je izdisala. Koračao sam stotine metara preko jezivog mosta načinjenog od leševa ljudi i konja, ne dodirnuvši nogom zemlju pretvorenu u gustu i duboku blatnu masu, i nošen sam kao pobednik kroz ulice pokrivene cvećem, na rukama razdraganih devojaka. Poznao sam, ponekad se i sprijateljio sa mnogim šefovima država i moćnim diktatorima, ali sam zato imao prilike da upoznam i njihove takmičare pa čak i dželate. Jedan od najvećih potentata savremene Evrope slao mi je svoj lični avion da me — sa oko 2000 kilometara odstojanja — dovede na njegov garden-party, da bih kasnije, priljubljen licem uza zid, sa rukama više glave, osećao na leđima dodir cevi mitraljeta ljudi istog tog mog ljubaznog domaćina.
 
Bio sam partner na bakari u Kanu i Dovilu milijardera Blumentala i bivšeg portugalskog kralja Manuela, da bih kasnije igrao u kocku šećera poker u tamničnom "kazino Burbaki" sa kambriolerom Jeanot, jednim agentom Vietmina i jednim belgijskim homoseksualcem.
 
Dva mesta su mi, u mojoj zemlji, uz fanfare, pod zastavama i cvećem, predale diplomu svoga počasnog građanina, a jedno čak dalo moje ime jednoj svojoj glavnoj ulici, dok sam se, koju godinu kasnije, morao da skrivam po nepristupačnim planinskim svratištima pod lažnim imenom, sa lažnim zanimanjem i lažnom narodnošću. Jedna enciklopedija moje zemlje zabeležila me je kao "velikog junaka ratova", dok mi je, osvajajući mesto mog stanovanja, jedan novi gospodar dao naziv "narodnog neprijatelja". Dobio sam osamnaest odlikovanja, od kojih su pola ratna, i dobio sam tri smrtne presude."1


_____________

1 Stanislav Krakov: "Život čoveka na Balkanu", Naš dom — Beograd, str. 12 Wikipedia

~

"Ćerka mu je sačuvala rukopis koji su izdavači 'Naš dom' Vladimira Dimitrijevića i 'Vojno delo' iz Beograda nazvali 'Životom čoveka na Balkanu', i štampali bez glave o Kosmetu, i posle 75 godina smatrajući je preopasnom."

"1968 godine napisao tri poglavlja 'Život čoveka na Balkanu'. Smrt ga sprečila da završi ovu svoju autobiografiju. Živeo je u Parizu, ali je umro 15.12.1968 godine u Ženevi gde je prebačen radi lečenja.

Fotografija: Izložbeni katalog
SPSKA KNJIŽEVNOST I VELIKI RAT • Biblioteka grada Beograda 2014.
Autori izložbe i kataloga: Olga Krasić Marjanović i Marjan Marinković
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #1 poslato: Novembar 18, 2011, 02:19:00 am »

*
STANISLAV KRAKOV


Odlomak iz romana KRILA

Sa ratnih brodova su sijale sjajne oči reflektora ko čarobni svetlopadi. Široke, sjajne brazde šetale su po nebu koje je bilo prostrano i mirno. Mlazevi se sretali i ukrštali.

U teskobnim barakama bolničkim bilo je zaparno. Tela malaričnih bolesnika gorela su u ognju. Jednog slepog intendanta mučila je škripa kreveta njegovog suseda. Ipak nije mogao da vidi kako se nad pilotom sa slomljenom nogom nadneo beli, ponoćni anđeo. Vojnici govore kako anđeli smrti ležu uz samrtnike. Avijatičar je i kraj slomljene noge bio rumen i lep dečko.

U baru je pijani Škot sa rumenim kolenima podizao kockastu suknjicu, i podnosio jednom preplašenom Grku pod nos svoju maljavu pesnicu.

— Hіp, hіp, hourra!

Neko je udarao savezničke himne po starom klaviru, a pijani mornari klicali su u horu. Vojnička stanica bila je daleko van grada. Svuda duž rampi crnela se polegla tela kao preorana polja. Duga senka od staničnih zgrada padala je na njih, i samo se na mesečini svetlucalo skupljeno oružje, kraj koga su koračali dremovni stražari. Bilo je dosta tiho i čulo se hrkanje pospalih. Jedan stražar se dugo zagledao u džinovsku senku dva ogromna topa, koja su kao dve duge pretnje štrčala vrh blindiranog voza.

Opružen na konjskom ćebetu major Milorad je tonuo u dremež kao u ponor. Fenjer je pred njim sanjivo žmirkao. Dolazak dveju prilika odjednom ga trže. Vojnik se sagibao i spuštao nešto pred njega na zemlju, a ađutant je nabrajao izostale.

— Samo treća četa nije podnela.
— Uvek ona mora da zadocni... a što si tu konzervu...
— Dobro veče, gospodin' majore.

Nova visoka prilika izbija iz mraka. Zasenjen fenjerom major je zagleda.

— A... vi ste to, Danoviću. Sedite. Sad baš govorim o izveštaju. Razmazili ste tog vašeg pisara. Hoćete li konjaka? Uzmite. Tako iz čuture.

Kapetan je brisao podšišane brkove.

— Dobar je. Imam za sutra odličnu malagu. Izveštaj će pisar sad doneti. A—ha, a—ha, — kapetan se suvo nakašlja. — Izgrdio sam ga. Pipav je. Šta ćete, mladići. Ha, izgleda da smo danas sjajno prošli (kapetan je bio sa četom na čelu). Kao grenadiri. A pukovnik se opet nešto ljuti.

Glas iz pomrčine:

— Ljuti se. Razobadao se na konju. Da sam mu metnuo ranac na leđa ne bi se ljutio. Dobro veče, gospodo. Čujem da imate dobroga konjaka.

Na svetlosti se ukazala duga prilika potporučnika Mije.

— Oho, pa ovo je dobro.

I čuturica se opet nagla.

Nad pospalim vojnicima lebdeo je zagušljivi zadah prašine i znoja. U gornjem gradu sred nagnutih kuća sa rešetkama platani su bili žuti, a u Svetoj Paraskevi mozaici iz V veka bili su tako divni, da se sada tanke usne jednoga plavoga vojnika smešile u snu.

— Ukrcavamo se u zoru. Eh u ime Boga, — major se prekrsti, — izlazi se na front.
— Ej, Duško, nema više Odeona ni Denizeta.

Kapetan je pri smehu otkrio svoja dva zlatna zuba. A Duško se smešio, jer se sećao poljupca koji je danas sa zlatnih zuba u letu primio.

Sećao se i Mija.

— Eh, dabogme da smo imali uspeha. Te kakvog. Duško je dobio poljubac od male Viktorije, kroz vazduh; na vas se, čika—Joco, mnogo smejala ona čupava Vida, kamenjarka, a Andrija sa pobedonosnom trbušinom i ona oklopnjača Ida... bio je čitav prijatan skandal kod Tur— Blanša... André, cher André... kako se samo vojnici smejali.
Solun je spavao u mraku. Iz malog prljavog bara izbacili su na ulicu pijanog Engleza. Jedan oficir je spavao pred ulazom maloga hotela, u kome su sobarice bile skuplje nego sobe. Patrole su krstarile gradom, i kupile pospale pijance.

— Da se spava, reče major.
— Laku noć.

Mija je setno pogledao na čuturu koja nije bila prazna. Fenjer je ugašen.

Duško je već tiho šikao sa glavom na bisagama, i nije osećao kako mu revolver žulja krsta. Sanjao je o nekoj crnoj ženi, koja je pri hodu izbacivala visoke kukove, i imala jamice na laktovima.

Major je ležao na leđima. Crna grana bagrema mu je zaklanjala zvezde. Nešto se teško nadnelo nad njime. Oči su sijale u mraku. Odjednom se zamagliše. Meka beskrajna tuga za nečim što je izgubljeno razli se kroz telo. Bi gotov da zaplače.

— Matora luda. — Trže se i zatrese nezadovoljno svojim raščupanim brkom. Potom se okrete na stranu, no još je dugo slušao isprekidani kašalj jednoga stražara.
Metoh duhovni
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #2 poslato: Novembar 18, 2011, 02:52:11 am »

*

STANISLAV KRAKOV

Četrdeset godina od smrti srpskog književnika, idejnog i nacionalnog uzora

Krakov je čovek čudesne životne i idejne vertikale. Uvek je bio ispravno opredeljen i svesno žrtvovan za srpsku ideju. Bio je primer kako se treba boriti, kako treba pisati, kako treba politički delovati i kako treba verovati u hrabrost. U njemu je stvorena sinteza nacionalnog, modernog, tradicionalnog, desnog i hrabrog Srbina koji svojim primerom negira tezu ovdašnjih književnika da je samo antinacionalno pisanje u žanrovskom rasponu od "posttitoizma" do antiratnih dodvoravanja jedina srpska književnost koja vredi i koja vlada ovdašnjom scenom.
 
Prošlo je četrdeset godina od smrti Krakova u Francuskoj i više od sto godina od rođenja u Kragujevcu gde mu je otac službovao kao vojni lekar. Kao lice sa komunističke poternice proveo je život u emigraciji od 1944 do 1968 živeći poluilegalno od stalnih pretnji jugoudbaša koji su pokušavali da ga uhapse i izruče kao opasnog antibrozovskog elementa. U jednom takvom pokušaju hapšenja u dosluhu sa francuskim komunistima Stanislav Krakov se je spasio izručenja pokušajem samoubistva sečenjem vena jedva preživljavajući potom u bolnici.
 
Njegovo književno i publicističko delo ima trajnu vrednost ali činjenica je da nije uspelo da zaživi poput dela Jovana Dučića ili Miloša Crnjanskog iako je po svojoj vrednosti ravno delima ove dvojice velikanana koji su prošli sličan put. Razlog tome je na prvom mestu što je Krakov politički bio na liniji generala Milana Nedića što je i dan danas najveći greh za one koji misle apologetski na matricama ravnogorstva, anglofilskog demokratizma ili nekakvog novog levičarstva.
 
Realno Krakovljevo delo je i danas opasno za njihov pristup političkoj istoriji koja je opsednuta mantrama 27. marta 1941 ili 9. marta 1991. To je verovatno i doprinelo da se nezavrši projekat izdavanja dela započet 1991. godine u izdanju Filipa Višnjića. Loše osmišljen koncept dela, pogrešno predstavljen javnosti, korice tri objavljene knjige dizajnirane poput izdanja partijskih publikacija iz pedesetih godina su dovele do toga da ta izdanja budu "mrtva". Možda je i bio cilj priređivača da se dotuče delo književnika nacionaliste. Delo je uprkos ovom promašenom projektu vraćeno kroz reprinte tri knjige /Plamen četništva; Naše poslednje pobede i General Milan Nedić / u izdanju malih kuća Hipnos, Slobodna knjiga i Nova iskra čitaocima na pravi način. Pravi povratak je bilo objavljivanje knjige Život čoveka na Balkanu /Naš dom Beograd 1997 i potom u više izdanja/ koja predstavlja rukopisnu proznu zaostavštinu i sintezu dvadesetog veka kroz događaje u kojima je sam bio sudionik od ratova 1912 pa do 1944. godine.

Delo Stanislava Krakova zaslužuje da bude izdavački prisutno u brojnim izdanjima poput knjiga Jovana Dučića ili vladike Nikolaja Velimirovića. Zaslužuje i da bude objavljeno sve ono što je autor publikovao po raznim međuratnim časopisima, zbornicima, almanasima kao i u ratnoj periodici 1941—1944. godina. Uz sve to potrebno je uraditi i celovitu autorsku bibliografiju.
 
Stanislav Krakov je čovek neobičnog porekla i zanimljive biografije. Po ocu Sigismundu Poljak, po majci Persidi Srbin, po osećanjima Svesrbin. Rođen je u Kragujevcu 29. marta 1895. godine a preminuo u Sen Žilijenu 15. decembra 1968. godine. Mati Persida, rođena Nedić je bila praunuka kneza Stanoja iz Zeoka i rođaka generala Milana Nedića.
 
Kao đak sedmog razreda gimnazije pošao je kao dobrovoljac u rat protiv Turske 1912. godine. Sledeće godine opet je u bojnim redovima, ovog puta protiv Bugarske gde je i ranjen kod Krive Palanke. Sa poslednjnom klasom pitomaca 1914. izlazi iz Vojne akademije i kreće pravo na front. Ovog puta protiv moćne austrougarske carevine. Učestvovao je u mnogim bitkama, bio je ranjen 1915. godine. Preživeo albansku golgotu. Izbio među prvima na vrh neosvojivog Kajmakčalana. Prvi ušao u Veles. Bio je uvek među najhrabrijim i najboljima kakva je bila cela naša vojska tog vremena kako su oni voleli da govore "Od Obilićevog soja".
 
Posle rata, zbog zapostavljanja akademaca njegove klase i favorizovanja bivših austrougarskih oficira Hrvata i drugih istupio je sa velikim brojem Srba iz vojske u činu potporučnika. Apsolvirao je prava 1924, radio je kao novinar od 1921 do 1933, a potom kao urednik lista Vreme od 1934 do 1938. Bio je član redakcije i urednik listova Naša krila (1924—1939) i Telegram (1939), a potom novinar i direktor Radio Beograda (1940—1941). Za vreme rata (1941—1944) u Beogradu uređivao listove Novo vreme, Obnova, Zapisi. Prvi štampan tekst mu je pripovetka Smrt kapetana Ranđića (Misao, 1919). Sarađivao u raznim književnim časopisima, kalendarima, almanasima. Napisao je predgovor i bio redaktor Spomenice poginulih i umrlih oficira u ratu 1912—1920 (Beograd 1932). Saradnik je u monografiji Beograd (1940).
 
Objavljene knjige: Kroz buru (Beograd 1921); Krila (Beograd 1922); Kroz Južnu Srbiju (Beograd 1926); Naše poslednje pobede (Beograd 1928); Plamen četništva (Beograd 1930 ); Prestolonaslednik Petar (Beograd 1933); General Milan Nedić I—II (Minhen 1963, 1968); Crveni Pjero i druge novele (Beograd 1992); Život čoveka na Balkanu (Beograd 1997); Za čast otadžbine (Beograd 2000).
 
Za zasluge Krakov je dobio sledeća odlikovanja: Beli orao sa mačevima IV stepena; dve zlatne medalje za hrabrost; Oficir rumunske krune; nosilac Albanske spomenice; Krst milosrđa.
 
Inteligentan, kulturan, darovit, pun ljubavi prema zemlji i narodu, Krakov posvećuje svoj život novinarskom pozivu. On će beogradskom dnevnom listu Vreme dati snažan rodoljubivi ton, poetsku svežinu, silnu borbenost protiv svih srpskih neprijatelja. Da ironija našeg vremena bude još veća naziv Vreme će preuzeti 1990 ostrašćeni antinacionalni nedeljnik. U vreme zaoštrenih odnosa između Kraljevine Jugoslavije i Italije tridesetih godina prošlog veka, posle jednog pretećeg govora Musolinija u Milanu protiv naše zemlje, Krakov će napisati potresni članak na prvoj strani Vremena "Odgovor junacima sa Kaporeta", s fotografijom na kojoj Musolini u jednoj ruci drži pušku a u drugoj knjigu. Ispod te fotografije je bilo napisano: "U nedostatku druge ratničke  slave". Italijanski fašisti vrisnuli su do zastrašivanja ratom ali se nisu usudili ni da protest ulože. Nisu, jer su po svoj prilici znali da je taj oštar članak Krakov napisao posle jedne audijencije kod kralja Aleksandra.
 
U to vreme Krakov je objavio i svoju knjigu Plamen četništva u kojoj je na blistav način opisao četnike i četničke vojvode, njihove borbe i podvige u sudarima sa turskim askerima ili bugarskim komitadžijama. I sam junak i pesnik u duši i pisac od talenta Krakov je digao te svesne srpske borce do orlovskih visina i ovekovečio ih u srpskom narodu.
 
Kao briljantan putopisac ostavio nam je uz knjigu Kroz Južnu Srbiju i nekoliko putopisa objavljenih u periodičnim izdanjima. Između ostalih tu je njegov putopis "Preko Visokih Dečana i Lovćena u Primorje" nastao u pratnji kraljevskog para i objavljen u Almanahu Jadranske straže za 1926. godinu. Autor ovog teksta je priredio knjigu putopisa Stanislava Krakova pod imenom "Tribalski vrtlog" koja još nije objavljena a koja će sabrati te njegove sjajno napisane tekstove.
 
Ono čega se plaše ovdašnji književni kritičari i urednici i drugi etablirani publicisti i intelektualci je period Drugog svetskog rata i saradnja Stanislava Krakova sa generalom Milanom Nedićem kome je on posvetio dve svoje velike dokumentovane i istorijske knjige. Spremao je i treću, završnu ali ga je bolest omela da je završi a smrt da je objavi. Upravo u tim dvema knjiga on je prikazao vreme zašto je uz ime generala Milana Nedića stajao dodatak "Spasilac srpskog naroda". Pošto je naša intelektualna javnost dvodimenzionalna i pojavljuje se u dva vida kao kominternovsko-titoističko demokratska i kao ravnogorska istina general Nedić je obogaćen epitetima kolaboracioniste jer nije prihvatao englesku utilitarističku doktrinu da je dobro da gine "Sto Srba za jednog Nemca" ili komunističku o hegemonističkom srpskom narodu koji se bori protiv bratstva-jedinstva i vređa besmrtnog vođu tako je i Krakov uz dobar deo istinskih nacionalista ocrnjen floskulom "Saradnik okupatora". Upravo kada se pročita ta monografija shvata se sva tragika našeg naroda i opasnost prihvatanja tuđih ideologija kao širenje zla u svom narodu.
 
Stanislav Krakov je bio čovek velike ljudskosti, veliki pisac i hrabra ličnost. Ako iko zaslužuje da na reprezentativan način njegovo delo bude vraćeno srpskoj kulturi u vidu štampanja sabranih dela to je on. Četrdeset godina posle njegove smrti mislim da se može napraviti jedna istinita sinteza o njegovoj istorijskoj i književnoj ulozi i ovaj tekst je napisan da zainteresuje javnost o njegovom delu.

Vladimir Maksimović | Scribd
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6357



« Odgovor #3 poslato: Februar 25, 2013, 12:09:36 am »

*

STANISLAV KRAKOV — 17 ODLIKOVANJA I SMRT ZABORAVLJENOG EMIGRANTA


Kada je oktobra 1912. izbio Prvi balkanski rat, među brojnim dobrovoljcima koji su pohitali kako bi, kako se tada govorilo, "osvetili Kosovo" nalazio se i znatan broj pripadnika najviših slojeva tadašnje Kraljevine Srbije. Tako je jedna od prvih žrtava na srpskoj strani bio sin aktuelnog ministra Živana Živanovića — Sanja Živanović.
 
Bilo je to vreme kada su brojni pripadnici društvene elite verovali da ih pozicije i ugled obavezuju, kao i da je najbolje vaspitno sredstvo lični primer.
 
Gimnazijalac, sin lekara kralja Petra I, Sigismunda Krakova, poljskog emigranta, Stanislav, namerio je tada da se pridruži srpskim ratnicima koji su vojevali širom evropske Turske kako bi oslobodili, kako se tada govorilo, Staru i Južnu Srbiju (danas Kosovo i Metohija i Makedonija).
 
Pošto je s nepunih 17 godina kao premlad odbijen u regularnim trupama, pridružio se dobrovoljcima (četnicima) Vojvode Vuka.
 
Iz Balkanskih i Prvog svetskog rata izašao je s najvišim srpskim i saveznickim odlikovanjima. Ranjavan je navodno čak 17 puta ali je i dobio, čudnim sticajem okolnosti, 17 odlikovanja.
 
Apsolvirao je prava 1924. Spadao je među najuticajnija i najpopularnija "pera" u novinarstvu Kraljevine Jugoslavije. Uređivao je Vreme"(1934—38) tada ugledan dnevni list, konzervativne orjentacije, kao i niz drugih listova, poput glasila zaljubljenika u vazduhoplovstvo "Naša krila" (1924—39). Otuda i naslov njegovog romana "Krila".
 
Bio je direktor Radio-Beograda (1940—41) što je u to vreme uz vodstvo nacionalne novinske agencije "Avala" bilo najistaknutije mesto u sferi medija.
 
Kao literata postao je poznat dvadesetih ratnim romanom "Krila", nekom vrstom svedočanstva sa Solunskog fronta. Iskustvima iz rata bavi se i njegovo delo "Kroz buru". Pojedini kritičari Krakovljevu prozu svrstavaju u najbolje redove ratne literature kod Srba.
 
Bavio se i filmskim stvaralaštvom — autor je poznatog filma "Za čast otadžbine". Svojim sredstvima osnovao je muzej čija su centralna tema bile starine Južne i Stare Srbije.
 
Tokom Drugog svetskog rata podržao je generala Milana Nedića, koji mu je bio rođeni ujak, otuda je ostatak života proveo u bedi u Francuskoj, pri čemu se godinama skrivao pod lažnim imenom.
 
U međuratnom Beogradu, Krakov je pomalo važio za mondensku ličnost. Taj ratnik s mnoštvom ozbiljnih rana jednom je, zbog neuzvraćene ljubavi, čak pokušao samoubistvo.
 
Bila je to potpuno vanredna ličnost, valjda u skladu s njegovim aristokratskim poreklom, literata, vrhunski novinar, zapažen putopisac, zaljubljenik u vazduhoplovstvo, kolekcionar i poznavalac starina, ozbiljan filatelista. Posedovao je sjajnu znalački odabranu biblioteku, čiji se pojedini ostaci ukrašeni ukusnim ex librisom s porodicnim grbom, još katkad mogu pronaći po beogradskim antikvarijatima.
 
Čovek koji je toliko zadužio svoju zemlju, koji je na kraju, posedovao najveći privatni muzej u tadašnjoj Jugoslaviji, umro je kao zaboravljeni emigrant, 15. decembra 1968. u potpunoj bedi.
 
Kako je sam primetio u uvodu za posthumno objavljenu autobiografiju, imao je prilike da upozna brojne vladare i druge moćnike, ali je neretko sreo i njihove dželate. Retke su ličnosti koje su u toj meri živele potpuno u skladu s onim što su propovedale.
 
Dela: "Kroz buru", "Krila", "Kroz Južnu Srbiju", "Naše poslednje pobede", "Plamen cetništva", "Prestolonaslednik Petar", "Crveni Pjero", "General Milan Nedić", "Život čoveka na Balkanu" (autobiografija).

 
Nebojša Berec | 14.12.2010 | TANJUG
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: