Branislav Crnčević (1933—2011)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Branislav Crnčević (1933—2011)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Branislav Crnčević (1933—2011)  (Pročitano 17297 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 05, 2011, 08:10:44 pm »

*
KO JE OVAJ ČOVEK





BRANISLAV CRNČEVIĆ
(Kovačica, 08.02.1933 — Beograd, 14.04.2011)

POČETAK — rođen je 8. februara 1933. u Kovačici. "Moj otac je Crnogorac, iz Dupila — zadnja pošta Virpazar. Ni četnik, ni partizan. Umro 1937, a majka mi je Sremica", napisao je u "Dugi" "svom sinovcu" (serija tekstova zbog kojih je često napadan od Jugoslovena, zbog srpstva).

DETINJSTVO — "Kao dete platio sam crnogorsko poreklo. U NDH me nije štitilo to što mi je majka Sremica (rođena je pre onog rata, u posvećenoj Austrougarskoj). Izbačeni smo iz NDH-a. A majka k'o majka, nije nas ostavile same, povela je Crnogorčiće u Srbiju", seća se. Zapamtio je da je prvi novac zaradio 1942. prodajući karamele ispred hotela "Moskva" u Beogradu.

NACIONALNOST — "Činilo mi se logičnim da, zato što mi je otac Crnogorac, a majka Sremica, ne moram dokazivati srpsko poreklo. Što bi Crnogorac i Srpkinja mogli roditi izuzev dvoglavog čudovišta Srbina i Crnogorca. Jesam li ja kriv što sam dvonacionalno genetsko (jugoslovensko) čudo? Još mi se nije dogodilo da, kad u meni proteraju Crnogorca, Srbina ostave na miru", rekao je i, dodao: "Srpski sam nacionalista".

VERSKA OPREDELJENOST — pravoslavna. Kad je JUL uveliko počeo da "posprema nam dvorište", Crnčević je upozorio (1995. u svojim napisima "Srpska posla"): "Vaistinu me ne bi iznenadilo da i za Patrijarha srpskog bude predložen neko iz Udružene (JUL-a prim. a.), i u Udruženoj ima bradatih, a po onome kuda smo krenuli baš bi nam i priličilo da nam crkvu priključi državi neko ko u Boga ne veruje, a ljudi se ne stidi".

OBRAZOVANJE — u zvaničnoj biografiji piše da je studirao Filozofski fakultet u Beogradu.

KARIJERA — službovao je u zrenjaninskoj fabrici piva u Novom Sadu. "To je bio zlatan period u mom životu", navodi. Prijatelji dodaju da su ga zvali BIP (zbog bureka i piva). Posle "pivarskog perioda" usledila je novinarsko-uređivačka faza u "Ježu" i listu za decu — "Malom ježu". Onda se raspisao. Vaistinu (omiljena reč g. Crnčevića). U "NIN"-u, "Dugi", "Politici"... U međuvremenu, objavio je prvu knjigu (zbirku aforizama) "Piši kao što ćutiš". Proglasili su ga satiričarem. "U trenucima kad je sramota biti satiričar. Onom ko bude proglašen za satiričara odmah se stavljaju u ruke mač od kartona i praporci. Bavim se istinom, a ona ponekad zaliči na satiru", objasnio je i "priložio stihove": "Osetio sam, u polju, sred laži/Istina, vešto satkana od laži/Umara srce, glavu moju traži/Laž me, k'o metak, gađa sred čela/pada moja glava, zato što je zrela.

Onda je književnik sa trideset godina dugim stažom glavnog antikomuniste i profesionalno srpskog nacionaliste ušao u politiku. Pravo na listu SPS-a, pa posle i u Saveznu skupštinu. "Osmu sednicu sam posmatrao kao komunistički obračun. Miloševića smo zvali "Rumeni", Stambolića "Kudravi". Čitav disidentski klan je gledao ko će da pobedi. Za mene je Milošević ranije pogodio našto što drugi nisu... Za Miloševića sam se opredelio zbog njega lično, ali, boga mi, i zbog drugih", ispričao je začetak prijateljstva. Kad je sve prošlo, "priznao je": "Milošević je do prvog embarga na Srpsku (Republiku) bio čovek sa kojim sam ja tesno sarađivao. Kad su stvari počele da se odvijaju onako kako se meni nije dopadalo, zadržali smo neku vrstu blagog prijateljstva, sretali smo se, ali ja se više nisam uključivao ni u jednu od akcija".

Godine 1990. izabran je za predsednika Matice iseljenika, i to je funkcija po kojoj ga mnogi pamte. Zbog nje su ga pitali da li ima dve javne kuće u Vojvodini, od kojih uzima procenat, do onog da li uzima po 400 maraka po stanu koji dobijaju izbeglice. I još mnogo — "što pas sa maslom pojeo ne bi". On je strpljivo demantovao ovakve gluposti i trudio se da objasni zašto je bilo (kad je bilo) profiterstva u humanitarnom radu. "Prvi talas humanitarne pomoći bio je žestok. Ljudi su svojima u domovini slali sve. Normalno je, zato, da se tu pojavi profiterstvo. Tu su, pre svega, špediterske organizacije koje naplaćuju porez od lakovernih...".

Politiku je batalio kad je JUL počeo da je osvaja. Kratko je bio u svojevoljnom "izgnanstvu", onda se opet javnosti obraćao sa tekstovima u novinama, u kojima je mnoge okrpio na sebi svojstven način. Sve po zaslugama, vaistinu.

STRANAČKI ANGAŽMAN — nikad nije bio član nijedne stranke, bar tako tvrdi. "Politika nije samo jedna kurva. Ona je kupleraj. A teško je poverovati da je neko u kupleraju sačuvao nevinost", kaže.

ZANIMLJIVOSTI — veruje da Srbima niko osim Srba ne može nauditi i da niko kao Srbin Srbinu ne može "smestiti tako". Sad se videlo da Srbima i Mađari mogu da "smeste". Kao što je "njemu smestio" (poklanjanjem "audija 4") Mihalj Kertes, bivši direktor Carine. Dao mu "tuđi auto", pa sad g. Crnčević priznaje greh.

  
24.10.2000 | Glas javnosti

Autor fotografije nepoznat

Život i pesničko stvaralaštvo Branislava Crnčevića
Pevani pesnici — Branislav Crnčević
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 05, 2011, 08:11:56 pm »

*

BRANISLAV CRNČEVIĆ


 BIBLIOGRAFIJA:

 1963. Bosonogi i nebo
 1963. Cipelice od krokodilske kože
 1963. Njen prvi čaj
 1965. Devojka sa tri oca
 1965. Kafanica, sudnica, ludnica (izvođeno i kao predstava u Ateljeu 212)
 1965. Piši kao što ćutiš
 1968. Dunavo
 1967 — 1971 Zanati
 1971. Kapetan i lula
 1971, 1981, 1989, 2006. Dnevnik jednog...
 1978. Peta strana sveta
 1982. Sibiri
 1982. Emigrant i igra
 1984. Mrav dobra srca
 1985. Snovi bez tumačenja
 1990, 2006. Srpska posla
 1992, 2006. Srpska i hrvatska posla
 1994. Glasnik
 1997. Crni đavo, crveni rep I—II 2001. III
 2001. Pesme
 2003. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke
 2005. Zemlja nadimaka
 2006. Knjiga zadušnica
 2006. Obećani svet
 2007. Sedam mokrih majica i drugi zapisi
 2008. Ima da nas nema
 2009. Čuvari pepela
 2010. Šta ima
 2011. Crni đavo, crveni rep I-II
 2011. Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke
/ Wikipedia
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Novembar 05, 2011, 08:20:50 pm »

*
DNEVNIK JEDNOG.... —


BRANA CRNČEVIĆ

Možete ga voleti ili ne, smatrati da je ispravan ili pogrešan, da je politički korektan ili nekorektan. Branislav Brana Crnčević je čovek koji nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Mnogo toga što je govorio danas se citira. Ja izdvajam jedan deo iz knjige "Dnevnik jednog..." za koji smatram da nas odlično opisuje. Do tančina.

Ako mi zapadne čast da budem žrtva, a budem mogao da biram čija ću žrtva biti, voleo bih da budem Srpska žrtva. Samo Srbi i neki drugi Sloveni, koje nisam tako pažljivo kao Srbe proučavao, imaju prema žrtvi ljudski, human i lirski odnos.

Nemci zaboravljaju žrtve. U Francuskoj biti žrtva znači biti nespretan. Šveđani smatraju da je biti žrtva znak primitizma. Englezi su tu stvar obavili u tami srednjeg veka. Velike sile smatraju da je nepristojno to raditi kod kuće. Švajcarci to odbijaju. Italijanima je to smešno.

...Srbi su moji favoriti...

Zato što sam i ja Srbin, pa ta stvar ostaje nekako među nama, postaje prisna, prijateljska i topla. Kad Srbin Srbinu smesti to se pamti, pripoveda, oplakuje! I dželat i žrtva ostaju u tamnim prostorima smrti nekako zbratimljeni, nerazlučni, besmrtni. Kao Vožd Miloš i Vožd Crni Đorđe i mnogi od njih manji primeri.

Uvek je tako bivalo: Jedan je Srbin malo mrtav zato što ga je drugi Srbin malo ubio! Laka im je bila Srpska zemlja, vesela im bila Srpska pesma, obojici!

Duša je Srpska pokajnička, a oči Srpske bogate suzama.

A biti oženjen, opevan i oplakan, to je naviše što jedan mrtav čovek može doživeti.

A, ako ne bude imao tu čast?

Nikom ništa.

Živećemo, pa ko duže!

I tako živ i u životu i tu se može, neko manje neko više, biti žrtvom.

I tu su Srbi moji favoriti.

Ako budem odbačen, Srbi će me najdalje odbaciti, ako budem ponižen, Srbi će me najviše poniziti, može da se vređa ko hoće, ja u svoje imam najviše poverenja!

PONEKAD JE TEŠKO BITI SRBIN, PONEKAD ČASNO, ALI NIKAD DOSADNO...
/ Ivin svet


* * *

"Udruženje književnika Srbije sudi nama, potpisnicima 'Predloga za razmišljanje'. Uobičajena atmosfera ideološkog osuđivanja preti da doraste do pogroma. Pravoverni bezočno napadaju. Optuženi, oni tanjih nerava i tanje hrabrosti, kaju se i povlače potpise. Brana Crnčević gleda sa prezirom revolucionare i obraća se skupu: — Zahtevate od mene da povučem potpis?! Učinio bih ja to vama kad vam je toliko stalo. Ali, ljudi božji, ako povučem svoj potpis, čime ću se onda ubuduće potpisivati?"
[Borislav Mihajlović Mihiz: "Autobiografija o drugima" BIGZ, Beograd 1992]  
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Novembar 05, 2011, 08:37:16 pm »

*
BRANA CRNČEVIĆ


VEŠTINA PREĆUTKIVANJA

Jeste li nekad bili odbačeni, gospodine? Ne pričajte mi o malim progonima, o ličnim neprilikama kad vas društvance s kojim ste se družili sa, ili sasvim bez razloga, napusti. Ne govorite mi kako ste se osećali kad su vas vaša žena i ljubavnica, ne mogavši da se dogovore čiji ste, obe šutnule... Ne brbljajte o svom malom i neprimetnom antikomunizmu zbog kog ste, da su vas otkrili, mogli stradati... Ne govorite mi o svom strahu da će vas bivši režim dokrajčiti i kako ste prizivali i prizvali u pomoć ceo svet, sa sve bombarderima, ne bi li odahnuli i živeli slobodno.

Nekada, ne tako davno, za vreme predsednika, cara i kralja Tita, odbačenost je bila časna privilegija. Borili smo se za titulu otvorenog, a ponekad i zatvorenog, antikomuniste. Setite se druga Đide. S vrha države, u ćorku. Kaznili su Đilasa zbog toga što se usudio da misli drugačije. Bivši drugovi su se takmičili ko će ga dalje i doslednije odbaciti u zasluženi antikomunistički mrak u kom nema života. Kad je Đido prvi put izašao iz ćorke, videlo se da je neprilagodljiv. Opet govori, i piše. Nazad u ćorku! Koliko je muka priredio onima koji su ga otvoreno prezirali, diveći mu se krišom. Nitkovi su, overavajući svoje partijske knjižice, u intervjuima i feljtonima, opisivali "veleizdaju i jad bivšeg vođe". Poznavaoci komunističke partijske istorije i danas spore o tome ko je koga odbacio, partija Đilasa ili Đilas partiju. Neka ih, nek spore. Tek, istina je, od Đilasa se moglo učiti da je, uz lični rizik, o komunizmu moguće misliti i ono što nije dozvoljeno.

Milovan Đilas je, okreni-obrni, bio nepokorni disident u vreme jednostavnije od ovog u kom danas bivakujemo. Mogao je da bira između Istoka u koji je sumnjao i Zapada, koji je proveravao. Ne znam da li bi se i sam Milovan Đilas, prekaljeni revolucionar i ne manje čvrsti disident, snašao danas i ovde, u ovom i ovakvom svetu. U šta bi danas, kad više nema ni komunizma ni demokratije, verovao!? Milovan Đilas, Aleksandar Solženjicin i drugi od njih manji primeri, imali su rezervnu stranu sveta, Zapad je štitio i slavio one koji su sumnjali u Istok, a Istok svom najmoćnijem protivniku Zapadu nije ostajao dužan. Obe ideologije, i demokratska i komunistička, poražene su istovremeno. Pojeo ih je globalizam. Demokratiju su ubili, a tamo gde nisu stigli još je, malecku i nikakavu, ubijaju, pretvarajući je u bljutavu demokraturu; a komunizam je stradao ne mogavši više da podnese sebe.

Probaj danas da budeš Milovan Đilas, s kim, zašto i protiv koga! Nekada, ne tako davno, pod kraljem, carem i predsednikom Brozom, mogao si biti kriv za ono što misliš, govoriš i pišeš, to te je moglo uništiti ili proslaviti. Biraj, bori se ili prilagođavaj. Demokratura je svugde u svetu, a u Srbiji posebno, uvela novu vrstu terorizma, dogovoreno prećutkivanje! Borba je besmislena, predaj se bez borbe. Ako misliš, govoriš i pišeš drugačije nego što demokratorima odgovara, postaćeš žrtva prećutkivanja. Juče si bio poznat čovek, to ne znači da, već sutra, zahvaljujući veštini prećutkivanja, nećeš biti proteran u anonimnost. Svaku kritiku, političku, filosofsku, naučnu ili književnu, zamenio je svemoćni marketing. Ako veruješ u Koaliciju za razumevanje poluokupacije u kojoj se Srbija nalazi, bićeš miljenik dogovorenog marketinga, u suprotnom nigde te nema. Jedinka je priterana u ćošak, u stresu je, čime će se baviti čovek koji ostane bez posla, od čega će živeti?

Politika Vladajuće koalicije ili Koalicije za razumevanje poluokupacije čist je marketing. Pruža ti se prilika da biraš između Legije časti bez časti, ili čast bez Legije časti, a ti se kolebaš. Umesto da se raduješ zbog često najavljivane i odjavljivane Bele šengenske, tuguješ zbog Kosova. Krivo ti je što se Bela šengenska reklamira, a Kosovo prećutkuje. Pišeš i govoriš da ti je sumnjivo što se dolazak Bele šengenske proslavlja, a ono što se istovremeno događa na Kosovu i sa Kosovom prećutkuje. E, ako je tako, idi u anonimne! Ne umeš da prećutiš, bićeš prećutkivan! Gledaš li televiziju? Vidiš li muke parlamentarne? Opozicija postavlja Vladajućoj koaliciji pitanja na koja nema odgovora. Vladajuća Koalicija ignoriše sve parlamentarne dane, izuzev dana za glasanje. E, taj dan im je najvažniji.

Čekaš li, još, kao nekad, izbore i dan kad će svi, čak i oni koji misle kao ti, imati pravo da glasaju. Hoćeš li se još jednom, ili, hoće li te još jednom, prevariti. Lako je bilo Milovanu Đilasu, on je platio ono što misli, ti plaćaš ono što oni misle. Ne nadaj se da ćeš, dobiješ li Belu šengensku, imati gde da zbrišeš.


Brana Crnčević

Petak, 15.04.2011. | Kurir
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Novembar 05, 2011, 08:37:30 pm »

*
BRANA CRNČEVIĆ SASVIM LIČNO


TATA NA SLUŽBENOM PUTU

Spada u one retke ljude koji se uvek čude kako ga u porodici trpe. Čak i u ovim godinama kad je potpuno smiren, kaže ženi: "Alal ti vera! Izdržala si ono što ja ne bih!" Za prijatelje, knjige i piće je uvek imao više vremena nego za porodicu

Književne večeri upoređuje sa komemoracijama i zato ih Brana Crnčević ne voli. Ipak je nekako izdržao promociju najnovije knjige "Zaštitnica umetnosti i druge pripovetke" ("Igam", Beograd). Zbog obaveza prema čitaocima i izdavaču. Smatra da na književnim večerima kritičari govore lepo iz učtivosti, a ne što stvarno tako misle, dok on, autor, sedi i mora to da sluša. Kao mrtav čovek. A poznat je po tome što u kafanama, ali i na drugim mestima, zabranjuje da se priča o njemu. Takve razgovore grubo prekida: "Ne bih ja mene zajebavao!", što u prevodu znači: "Ajde da pričamo o nečem drugom". Lakše podnosi, veli, kad se o njemu govori loše, jer onda može da se svađa. Ovako, kako da se svađaš s nekim ko ističe tvoju pamet?

Sramota ga je i da se raduje kad nekome nešto pokloni, kao što jedva odglumi oduševljenje kad i sam dobije dar. I to je jedna od njegovih davno primećenih osobina.

Gledao sam mati Vidu i tri godine starijeg brata Nikolu — kaže. — On joj pokloni šal, ona se divi šalu, a on se divi tome što se ona divi. Tada ja izađem iz kuće: "Divite se bez mene!"

Mrzi revolucije, mrzi preobraćenike, one koji su zahvaljujući novcu, uticaju i porodičnim vezama uspešno ispratili nekoliko vlasti, a prave se da su bili žestoki protivnici svega i svačega. Mrzi naknadne antititoiste, naknadne antimiloševićevce, naknadne antiđinđićevce, kao što će mrzeti i naknadne antikoštunićevce. Kad Brana kaže da nešto "mrzi", to pre odgovara izrazima da nešto prezire, da se gadi...

Prijateljstvo je kod Srba zanat. O tome je pisao u drami "Prijateljstvo — zanat najstariji". Najviše cveta kad je korisno.

Kad su mog prijatelja Dragišu Gileta Đurića svojevremeno "skidali" s mesta direktora Aerodroma "Beograd", on mi kaže: "Nema veze, bar mi je ostalo dvesta–trista prijatelja" — seća se Brana. — A ja mu velim: "Gišo, sumnjaj. Svedi to na prste jedne ruke. Budi oprezan". Pravo prijateljstvo je kad se deli nemoć, kad se družiš s nekim iako od toga nemaš vajde. Ako vajda nije lepo sedenje u kafani, lepo ispijanje piva, razgovori, ogovaranje države...

DRUŽENJE SA MRTVIMA

Često se budi s mrtvim prijateljima. Sanja ih i misli o njima. Nedostaje mu Mika Antić, čovek koji je u njemu prepoznao talenat i uveo u novinarstvo. Imao je dvadeset jednu godinu kad ga je doveo u novosadski "Dnevnik" gde je pisao pod pseudonimom Branislav BIP (burek i pivo).

Mika je verovao da je besmrtan.

Mogao je, udvarajući se ženi, da pojede buket cveća zajedno s drškom i da o tome peva: "Kneginjo, poješću ovo zbog tebe". Više puta se ženio, štancovao decu. Nedostaje mi kad odem u Novi Sad, u kafanu "Kod Bate Pežoa". Tamo stoji velika Mikina slika. Često mi se dogodi da popijem piće za njega.

Nedostaje mu i Duško Radović. Lucifer, duhovit čovek, lapidaran, dobar i zao. Dobar zato što je za prijatelja bio u stanju sve da uradi, a zao, jer nije podnosio nedarovite ljude.

Onda, neverovatni Zoran Radmilović. Brani je uvek govorio: "Ti si izvođač pisačkih, a ja sam izvođač glumačkih radova". Znao je da bude šarmantan, da od svega napravi burlesku. Bio je i neobično precizan čovek. Kad su radili čuvenu emisiju "Petkom u 22" na Beogradskoj televiziji ("Ta emisija se često pominjala, znalo se da su urednici bili Zora Korać i Muharem Pervić, ali se redovno zaboravljalo da sam ja pisac scenarija"), on tekst nije učio napamet. On ga je studirao. Nije ga mrzelo da i po nekoliko puta vrati režiju da to ponovi.

Nedostaje mu ovih dana i mirnoća nedavno preminulog Ljubomira Mucija Draškića koji je u Ateljeu 212 režirao njegovu čuvenu dramu "Kafanica, sudnica, ludnica", te veliki glumac Slobodan Cica Perović, pesnik i boem Slobodan Marković koji je ulaskom u kafanu činio da ona bude drugačija. Nedostaje mu i tolerantni i talentovani političar Branko Pešić, kao i šef samozvanog salonskog antikomunizma i nacionalizma — Borisav Mihailović Mihiz...Sve su to ljudi koji su predstavljali ukras Beograda.

Ponekad mi se čini kao da su me naselili, da svi oni malkice žive u meni — ističe Brana. — Pridajem im čak komandno svojstvo. Kao da mi govore "Radi to", "Nemoj to da radiš". To ja zovem druženje s mrtvima. Pretekli su me. Umrli su pre mene. Nadam se da ću i ja nekad nekome nedostajati.

Brana, inače, veruje u teoriju jednog ludog ruskog kozaka da čovek ne može potpuno umreti. Kad neko umre, njegov dar prelazi na onoga ko je to zaslužio. Zato je već sa šesnaest godina pevao: "Neću umreti, čak i da želim, neću umreti".

"BORBA" S MILOŠEVIĆEM

Tvrdi da vladari nemaju prijatelje. Oni imaju podanike, poslušnike. Ako je tako, kako je onda bio prijatelj sa Slobodanom Miloševićem?

I sad sam prijatelj s njim — kaže. — Ali naše prijateljstvo nije bilo političke prirode. Bila je to jedna teška borba. On je pokušao da prepravi mene, a ja sam pokušao da prepravim njega. I obojica Matija Bećković, Brana Crnčević i Duško Radovići smo uspeli, jer je nad njim vladala moćna sila koju iz pristojnosti neću da imenujem. Gledam ga sad u Hagu. U Hagu se ponaša kao vladar, a u Beogradu je više slušao demonske, mračne sile, nego sopstveni glas. Volim da kažem: da je Milošević tako vešto branio Srbe kao što se sad brani Srbima, sudija Mej bi bio turista u Hagu.

Brana ne trpi kolektivni život i zato nikad nije bio član nijedne partije, pa ni SPS. I nikad nije prihvatio nijedan istaknuti politički položaj u Srbiji, jer nije želeo da bude Miloševićev činovnik. Nezavisnost je privilegija pisca.

Ako uđete u političku borbu, onda ste ili predsednik ili u Hagu, ili na vešalima ili mrtvi, ili prokaženi ili uspeli. Kod Srba je to običaj. Danas si knez, sutra si rob. Zato je politika samo za neozbiljne ljude.

Doduše, pristao je početkom devedesetih da bude predsednik Matice iseljenika Srbije. Iz ličnih razloga. Početkom Drugog svetskog rata proterali su majku, brata i njega iz Rume u Nedićevu Srbiju, tako da vrlo dobro zna šta znači odrastanje po izbegličkim domovima. Znao je kakav je to jad i patnja i svim srcem je želeo da pomogne. Iz čitave priče je izašao posle operacije "Oluja" i pada Srpske krajine. Demonstrativno se vratio pisanju za novine i knjigama.

Od svojih stradanja nikad nije pravio paradu. Ni kad su ga kao nacionalistu i antikomunistu isterivali sa Beogradske televizije, ni kad su ga liberali izbacili iz "Ježa", ni kad je partijska organizacija Ateljea 212 sprečila postavku njegovog komada "Srebrni svećnjaci", ni kad je 1966, posle skandala u Zagrebu, završio u Padinjaku. Naime, dogodilo se da je posle nekoliko ispijenih čašica na jednu provokaciju odgovorio, takođe, provokacijom. To je došlo do ušiju Krleže, zatim Tita i Centralnog komiteta partije. Sve se završilo kod sudije za prekršaje. Izrečena mu je kazna od mesec dana zatvora. Tada su na scenu stupili prijatelji Dobrica Ćosić i Srba Savić, omogućivši mu da bude smešten u aneksu za strance. Velika privilegija u to vreme.

U svoj "slučaj" nikad nije mešao porodicu. Prva supruga Simka, po struci geolog, uvek je imala razumevanja za ono što mu se događa. Krene, recimo, Brana da potpiše nekakav "Predlog za razmišljanje", što je bio nacionalistički gest i kao fol opasan, i to kaže Simki: "Ja moram to da potpišem". A ona: "Potpiši ako moraš". I Brana potpiše. Nedugo potom krenu napadi na njega. Simka na to veli: "Pa dobro. To ćemo izdržati".

RĐAV MUŽ

Decu je od svega štitio. Vida je imala šest godina, a Ivan se tek bio rodio kad je on otišao u zatvor. Za njih dvoje je tata bio na službenom putu. Kad se vratio kući, doneo im je gomilu igračaka.

O mojim neprilikama se u kući nije pričalo — kaže Brana. — Ćerka Vida je saznala da sam kao nacionalista isteran iz "Ježa" tek na fakultetu, na studijama dramaturgije, od svog profesora Slobodana Bobe Selenića. Usplahirena je došla kući i pitala me: "Tata, šta je to bilo?" Instinktivno sam branio svoju porodicu od mogućih negativnih posledica. U zdravim brakovima teret mogu da dele dvoje. Troje je previše, jer to negativno utiče, stvara ovisnika od porodične tragedije. To je kao droga. Presisate sa pričama o neprilikama roditelja i dedova i one počnu da vladaju vama.

Gospođa Simka je bila draga i zanimljiva osoba. Za Branu je obično govorila da je savršen otac i rđav muž. Brana je prihvatao tu njenu presudu. Uprkos bračnim neprilikama, nisu se razvodili. Bio je to njihov prećutni dogovor. Tek kad je pre neku godinu Simka umrla, Brana se oženio Ljiljanom Nešović, sudijom Trgovinskog suda, s kojom ima 22-godišnju ćerku Minu.

Priznaje da je decu bio prepustio majkama. Veliki greh proizašao iz boemije. Kao otac je bio tu samo da bi nešto odobrio, kupio ili častio. Dok je radio u "Ježu", po ceo dan je provodio u redakciji i pravio novine. Kući bi dolazio mrtav umoran kasno uveče ili tek sutradan posle pića s prijateljima. Dobre žene to tolerišu i zato ne dolazi do razvoda.

Deca to gledaju, ocenjuju i opredeljuju se za jednog od roditelja ili za oba — tvrdi Brana. — Malo i pate. Malo su i začuđena. Recimo, moja mlađa ćerka Mina, s kojom sam uvek u dobrim odnosima, mene je uvek videla kao čoveka koji je došao da poseti nju i mamu, i teško je sa pet-šest godina mogla da shvati šta se to događa kad sve tate idu kući, a njen tata ide od kuće. Ima tu neke tragedije.

Spada u one retke ljude koji se uvek čude kako ga u porodici trpe. Čak i u ovim godinama kad je potpuno smiren, kaže ženi: "Alal ti vera! Izdržala si ono što ja ne bih!" Za prijatelje, knjige i piće je uvek imao više vremena nego za porodicu.

Bogati ljudi to ispravljaju tako što ženu i decu časte nekim dugim putovanjem. Ali, ja nisam bogat i moja ćerka Vida nije imala tu privilegiju, nisam mogao da joj kažem: "Evo, pošto sam ja dobar, ali nemaran otac, poslaću te na šest meseci u Pariz".

Ali ne grize ga savest. Uvek je ovako razmišljao: "Pa dobro vam je. Šta ću vam još i ja?" Naravno da je to pogrešno.

Moj prijatelj Bata Pežo, pravdajući sebe i mene za nemaran odnos prema deci, ima običaj da kaže: "Ta, imaju matere! Evo, kad dete padne, nijedno ne viče "tata!". Svi viču "mama!" To je, valjda, neki alibi.

GREŠAN PREMA UNUCIMA

Brana je ponosan na svoju decu. Najstarija ćerka Vida je brza na njega. Studirala je dramaturgiju i uspešno se bavila tim poslom. Prvi put se udala za Milana Delčića Delču, a drugi put za književnika Svetislava Basaru, trenutno ambasadora Srbije i Crne Gore na Kipru. S njim ima blizance Taru i Relju koji su protekle jeseni postali đaci prvaci.

Sin Ivan radi na carini. Oženjen je Tamarom koja je nedavno diplomirala na farmaciji. Imaju sina Mateju, takođe đaka prvaka.

Najmlađa ćerka Mina je još student Fakulteta primenjenih umetnosti, na odseku kostima.

Ima li Brana Crnčević sad bar vremena za unuke?

Grešna mi duša — kaže iskreno. — Redovno ih viđam, ali retko. Ne spadam u one dede koji se toliko zablesave, pa kažu da unuke više vole nego ćerku ili sina. Ne verujem da je deda za unuke nešto više od male slatke zajebancije. Ja ih obožavam, mislim o njima i obradujem se kad ih vidim, ali sam prema njima zadržao isti odnos kao i prema svojoj deci.

Na stolu u Braninoj radnoj sobi, u stanu na Banovom brdu, na istaknutom mestu stoji knjiga njegovog zeta Svetislava Basare "Na gralovom tragu". Branino omiljeno štivo?

Svetislav je rođeni pisac — javno hvali zeta. — Kad se bavi porocima, on ne piše, a kad ga uhvati da napiše knjigu, on na njoj radi brzo i efikasno. I tu je razlika između pisaca jedne i druge generacije. Imam utisak da ja to ne mogu. Evo, pisao sam jedan roman sedam godina i sad se spremam da ga razbijem u pripovetke, dok drugi "Tata Če" pišem već godinu i po dana. U kompjuteru trenutno imam pet naslova na kojima paralelno radim. Svetislav je bio moj čitalac, a ja jesam njegov. Vida mi kaže da je ovu moju poslednju knjigu pripovedaka dva puta čitao. Nešto je tražio u njoj. I to me raduje. I ja ovu njegovu knjigu stalno držim na stolu i ponekad je prelistam.

 
Snežana Milošević | Ilustrovana politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 05, 2011, 11:19:58 pm »

*

PREMINUO BRANA CRNČEVIĆ

Književnik i jedan od članova Srpske napredne stranke Branislav Brana Crnčević preminuo je rano juče u Beogradu, potvrđeno je iz njegove porodice.
 
Crnčević je bio književnik, aforističar, novinar, scenarista. Rođen je 8. februara 1933. godine u Kovačici, a studirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
 
Karijeru je počeo u listovima "Jež" i "Duga", a objavljivao je kolumne u brojnim drugim listovima poput NIN-a i "Politike".
 
Prvu knjigu za decu "Bosonogi i nebo" objavljuje 1963. godine, a potom i prvu zbirku aforizama "Piši kao što ćutiš".
 
Tokom svoje karijere pisao je literaturu za decu, romane, aforizme, priče, pesme. Dobitnik je nagrade "Zmajevih dečijih igara" za stvaralački doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu 1987. godine.
 
Crnčević je bio i politički angažovan i mnogi ga pamte kao dobrog prijatelja bivšeg predsednika Slobodana Miloševića. Bio je i zagovornik nevinosti Radovana Karadžića pred Haškim tribunalom i član najpre Srpske radikalne stranke, a potom, posle cepanja te stranke, Srpske napredne stranke.
 
Predsednik Srbije Boris Tadić uputio je izraze saučešća piščevoj porodici.
[Tanjug]

* * *

Bo­ri­slav Mi­haj­lo­vić Mi­hiz je sma­trao da je Bra­ni­slav Bra­na Crn­če­vić (1933—2011), je­dan od če­ti­ri na­ša naj­ve­ća sa­ti­ri­ča­ra u drugoj po­lo­vi­ni 20. ve­ka. Tom sa­zve­žđu još pri­pa­da­ju: Du­šan Ra­do­vić, Vla­da Bu­la­to­vić Vib i Ma­ti­ja Beć­ko­vić. Oni su zna­li da je sa­ti­ra — ba­ro­me­tar slo­bo­de i da njen po­sao ni­je sa­mo da na­sme­je či­ta­o­ce, već i da isme­je ono što je opa­ko i zlo.
 
Sa­ti­ra i hu­mor Bra­ne Crn­če­vi­ća, i kad za­sja­ji no­stal­gi­jom, okre­ću­ći se de­tinj­stvu, i kad pla­ne gne­vom nad oskud­nom hra­bro­šću sa­vre­me­ni­ka, sma­tra Mi­ro­slav Ege­rić, uli­va se u onaj lep niz na­ših sa­ti­rič­nih po­be­da ko­je nas uve­ra­va­ju da ni­je sve pro­pa­lo, da su po­du­hva­ti op­šte pa­me­ti, ja­snog vi­đe­nja stva­ri i lju­di, pri­hva­ta­nja ri­zi­ka da se ka­že svo­ja mi­sao bez re­zer­ve i ogra­ni­če­nja, ne­što za­i­sta do­bro i ozdra­vlju­ju­će. Ve­li­ka je šte­ta što se taj sre­mač­ki bo­rac uću­tao i što ga ne vi­di­mo i ne ču­je­mo na osvetljenoj po­zor­ni­ci.
 
Ni­je ga bi­lo jed­no vre­me, zbog po­li­ti­ke. Te­le­vi­zi­je su iz­be­ga­va­le da ga zo­vu, na­ro­či­to u ži­ve emi­si­je, a iz­da­va­či su pre­sta­li da objavljuju nje­go­ve knji­ge. Po­sle de­set go­di­na ću­ta­nja, na knji­žev­nu sce­nu vra­tio se knji­gom "Za­du­šni­ce", ko­ja je po­sve­će­na nje­go­vim pri­ja­te­lji­ma: Mi­hi­zu, Cr­njan­skom, Zo­ra­nu Rad­mi­lo­vi­ću, Slo­bo­da­nu Pe­ne­zi­ću Kr­cu­nu... Za­hva­lju­ju­ći Mi­ro­sla­vu To­ho­lju i nje­go­voj iz­da­vač­koj ku­ći "Igam", Bra­na Crn­če­vić je, u krat­kom vre­me­nu, ob­ja­vio ne­ko­li­ko svo­jih no­vih knji­ga, i ne­ko­li­ko sta­rih, kao što su "Srp­ska po­sla" i "Dnev­nik jed­nog". Ta­ko se Bra­na Crn­če­vić vra­tio svom za­na­tu.
 
Nje­go­ve ko­lum­ne u no­vi­na­ma: "Srp­ska po­sla" (Glas) i "Cr­na tač­ka" (Ku­rir), či­ta­le su se i pre­pri­ča­va­le. Či­ta­le su se i nje­go­ve knjige, ali ga je knji­žev­na kri­ti­ka za­o­bi­la­zi­la. Nje­mu su bi­li va­žni či­ta­o­ci, a kri­ti­ča­re je do­ži­vlja­vao kao "me­đup­si­hi­ja­trij­sku stamicu". Kri­ti­ča­ri i pi­sci se pre­ma knji­zi od­no­se kao de­ca. Kri­ti­čar tvr­di da zna šta je pi­sac hteo da ka­že, a pi­sac je to kao fol raz­u­meo.
 
Ni­je se od­ri­cao svo­jih pri­ja­te­lja, ni Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, ni Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća, ni Mi­la­na Mar­ti­ća... Sma­tra­li su ga srp­skim nacionalistom. Iz po­li­ti­ke se, prak­tič­no, po­vu­kao 1994. go­di­ne, zbog srp­ske blo­ka­de pre­ma Re­pu­bli­ci Srp­skoj. Bio je, ka­ko je govorio, je­dan od "mr­tvih po­sla­ni­ka" u mr­tvom ju­go­slo­ven­skom par­la­men­tu. Ta­ko je sam se­be lu­stri­rao.
 
Hva­lio je Še­še­lje­vu od­bra­nu pred Ha­škim tri­bu­na­lom: "Še­šelj se pod­jed­na­ko ve­što slu­ži i ko­me­di­o­graf­skom i tra­gi­čar­skom tehnikom. Ho­će da ih za­sme­je, pre ne­go što ih one­ra­spo­lo­ži i na­sr­ne na prav­ne nor­me Ha­škog tri­bu­na­la. Ne ve­ru­jem da će Šešelj pri­hva­ti­ti ne­ku ma­lu ulo­gu ko­ju bi mu mo­gli pod­met­nu­ti".
 
Vr­lo je oštro go­vo­rio o Dej­ton­skom spo­ra­zu­mu: Dej­ton je isto­rij­ska Mi­lo­še­vi­će­va za­blu­da. Neo­pre­zno je pot­pi­sao do­go­vor ko­ga se jed­na stra­na mo­ra pri­dr­ža­va­ti, dok dru­ga stra­na, i dru­ge stra­ne, to ne mo­ra­ju da či­ne. To je uvod u isto­rij­ske gre­ške ko­je će pla­ća­ti i na­ši po­tom­ci. Jav­no je go­vo­rio da je pro­tiv Ju­go­sla­vi­je, i Alek­san­dro­ve, i Bro­zo­ve, i Mi­lo­še­vi­će­ve.
 
Če­sto se, pri­čao je, bu­di s mr­tvim pri­ja­te­lji­ma. Ne­do­sta­je mu Mi­ka An­tić, ko­ji je, udva­ra­ju­ći se že­ni, mo­gao da po­je­de bu­ket cveća. Ne­do­sta­je mu Du­ško Ra­do­vić, do­bar i zao čo­vek. Do­bar za­to što je za pri­ja­te­lja bio u sta­nju sve da ura­di, a zao jer ni­je pod­no­sio ne­da­ro­vi­te lju­de. Ne­do­sta­je mu Zo­ran Rad­mi­lo­vić ko­ji je go­vo­rio: "Ti si iz­vo­đač pi­sač­kih, a ja iz­vo­đač glu­mač­kih radova". Ne­do­sta­ju mu Lju­bo­mir Mu­ci Dra­škić, Slo­bo­dan Ci­ca Pe­ro­vić, Slo­bo­dan Mar­ko­vić, Bo­ri­slav Mi­haj­lo­vić Mi­hiz, Bran­ko Pešić...
 
Ve­ro­vao je u te­o­ri­ju jed­nog lu­dog ru­skog ko­za­ka da čo­vek ne umi­re pot­pu­no. Ka­da ne­ko umre, nje­gov dar pre­la­zi na ono­ga ko je to za­slu­žio.
 
Bra­ni­slav Bra­na Crn­če­vić, autor je afo­ri­za­ma: "Po­vu­kao sam se u se­be, a oni su me baš tu če­ka­li"; "Od svih po­gle­da na svet —naj­ža­lo­sni­ji je po­sled­nji po­gled na svet"; "Čuo sam da će su­tra bi­ti bo­lje, a ja baš su­tra ne­ću bi­ti ov­de".

 
Z. Ra­di­sa­vlje­vić | objavljeno: 14.04.2011. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 06, 2011, 02:04:38 am »

*
In memoriam Brana Crnčević 1933—2011


BRANA JE PISAO KAO ŠTO ĆUTI

Književnik koji je juče preminuo u Beogradu ostavio je neizbrisiv trag među ljubiteljima pisane reči knjigama, aforizmima i kolumnama

Reči su bile njegov zanat.
 
Vest o smrti Brane Crnčevića (78), književnika, satiričara, novinara i šta još sve ne, osvanula je, kao što joj i dolikuje, ruku pod ruku sa prohladnim i kišnim aprilskim danom u Beogradu. Onima koji su ga poznavali, ali i armiji onih koji su odrastali uz njegove pesme, smejali se njegovim aforizmima, ostaće zauvek u pamćenju kroz onaj njegov nasmešen i nekako dečački neotesan lik.

Prošlo je bezmalo pola veka otkako se Brana lansirao u besmrtnike. Davne 1963. objavio je prvu knjigu "Bosonogi i nebo", a do ovih naših dana police knjižara obogatio je sa još skoro 30 naslova. Decenijama je pretakao svoje misli na papir i na stranice štampe. Ošišani jež, Politika, Duga, NIN, Telegraf i Glas javnosti samo su neke od novinskih adresa na kojima su mogle da se pročitaju britke reči spakovane u samo njemu svojstven crnčevićevski stil.

Pisao je Brana dobre tri godine i za Kurir redovnu kolumnu "Crna tačka". Najmanje toliko je trajalo i njegovo redovno druženje s nama kurircima, tokom kojih smo mogli da se uverimo da ne samo da je pisao kao što ćuti nego je i govorio kao što piše. A to šta je i kako je govorio nekome je moglo da se svidi, nekoga da naljuti, samo nikoga nije moglo da ostavi ravnodušnim.

Danas će sigurno biti i onih koji će u njegovoj političkoj zoni delanja tražiti izgovor da omalovaže njegovo delo. Natovariće mu takvi na vrat i Slobu (bez Mire), i Kertesa, i Martića, i Karadžića, i Krajine i Šešelja. Naravno, i Tomu i Vučića. Da ne zaboravimo, i nacionalizam. Ali, slaba im vajda. Time neće moći da se ospori talenat koji je Crnčević do poslednjeg dana crpio iz sebe i darovao ga generacijama.

A kakav je Brana bio možda najbolje svedoče njegovi skromno-hedonistički odgovori dati u Kurirovoj redovnoj rubrici "Ej, da mi je" od pre pola godine:

* Šta biste uradili sa 1.000 evra?
— Potrošio bih ih na cigarete, piće i hranu.
* A sa 100.000 evra?
— Potrošio bih ih na isti način...

Brana Crnčević je, eto, na kraju potrošio i svoj život. Pamtićemo ga doveka. I čitati iznova. Neka mu je večna slava i hvala.


AFORIZMI

Zvezda Brane Crnčevića u punom sjaju je zasijala još davne 1965, kad je objavio knjigu britkih aforizama "Piši kao što ćutiš", koji ni danas nisu izgubili na aktuelnosti. Evo nekoliko:

— Volite male ljude i igrajte se njima.
— Osećam da bi žrtvovali moj život za svoja ubeđenja.
— Otkako sam sebe uhvatio u laži, ne verujem više nikome.
— Bio je besmrtan dok je bio živ.


REKLI SU O BRANI

* Milovan Vitezović, pisac
— Umeo je da govori i imao je šta da kaže, što su svi priznavali, bez obzira na to da li su se slagali s njim ili ne.

* Rajko Petrov Nogo, pesnik
— Odlaskom Crnčevića otišao je jedan važan čovek i jedan glas koji je imao široku akustiku. Starost i bolest neke ljude prolepšaju, a neke poružne. Gledao sam Branu Crnčevića kako se ispošćen i oceđen telesno gasi, a ostaje pribran i u pribranosti prolepšan.

* Miroslav Toholj, pisac
— Crnčević je bio veliki aforističar, koji se radovao svakoj knjizi i poklanjao ih prijateljima. Sve rečenice koje je izgovarao privatno i javno zvučale su kao aforizmi.—


Petak, 15. April, 2011.| Autor: Jovica Krtinić | Deo teksta preuzet sa: Kurir
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: April 11, 2012, 08:45:24 pm »

**

B r a n i s l a v  C r n č e v i ć
08. februar 1933. — 14. april 2011.



                                                                           Od kako sedim od kako sivim,
                                                                           ne stižem da se molim i kajem,
                                                                           u tvojoj ruci moja živi,
                                                                           u tvome srcu moje traje.

                                                                            . . .

                                                                           Odrobovao sam sve slobode,
                                                                           i bio žrtva mržnje svake,
                                                                           i ne dam da me iz tebe vode,
                                                                           u brodolomce i ludake.

                                                                           . . .

                                                                           A kada počnu košmarne zime,
                                                                           ako se spoji decembar s majem,
                                                                           šapni u sebi moje ime,
                                                                           i ja ću znati da još trajem.


                                                                                        







"Ja sve ljude, žene, ljubavi, doživljaje smatram tragom u životu i sve prijatelje smatram tragom, jer da nije tako ne bih se uopšte bavio pisanjem. Čak i pisac ma koliko se pravio skroman, kako ja kažem u jednoj pesmi, osvrćemo se na svoj život drag s tajnom nadom, da smo ostavili trag. Cela stvar i jeste u tome što je pisačka želja primarna da ostavi trag o svom postojanju i o ljudima koji su postojali u vremenu dok je on postojao."
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: