Timotije Bogoboj Atanacković (1826—1858)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Timotije Bogoboj Atanacković (1826—1858)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Timotije Bogoboj Atanacković (1826—1858)  (Pročitano 5974 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 06, 2011, 03:36:53 pm »

*




BOGOBOJ ATANACKOVIĆ
(Baja, 10.06.1826 — Baja, 28.08.1858)

Drug i prijatelj Branka Radičevića, "jedna od prvih i najvećih planeta sunca Brankovog", Atanacković je u srpskoj pripoveci bio ono što je Radičević bio u poeziji. On je otvorio srpsku romantičku pripovetku.

Rođen je 10. juna 1826. u Baji, u Bačkoj, u trgovačkoj kući. Kršteno ime bilo mu je Timotije, ali on ga je posrbio u Bogoboj. Osnovnu školu i nižu gimnaziju svršio je u Baji, a višu gimnaziju u Pešti. U Pešti je učio prava, i tu uzeo živa učešća u prvom omladinskom pokretu pred 1848. U Beču, gde je dovršio pravne nauke, upoznao se sa Vukom Karadžićem i Đurom Daničićem, i sav ušao u njihove ideje. U pokretu od 1848. imao je vidna učešća, i u jedan mah sklanjao se u Evropu. U vremenu od 1848. do 1850. putovao je u dva maha po Nemačkoj, Holandiji, Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji. 1851. je u Novom Sadu. Tu je ostao do same smrti, 28. avgusta 1858.

U književnosti se javio početkom četrdesetih godina, kada se toliko pevalo u srpskoj književnosti. Dve njegove patriotske i sentimentalne pesme u Пештанско-будимскомъ скоротечи za 1844. ne odaju nikakav pesnički dar. Ni prve njegove novele, štampane u isto doba i u istom listu, nisu ništa obećavale. On je počeo suviše mlad, i trebalo mu je vremena da se razvije.

Ali u to doba, sem Jovana Subotića, niko nije radio na noveli, i čitalačka publika je bila željna radova te vrste. Njegovi đački pokušaji, ma koliko da su bili slabi, zadovoljavali su jednu osetnu potrebu srpske književnosti, i on je već počeo svraćati pažnju na se. On se življe daje na posao, i brzo, 1845. i 1846, izdaje, u Budimu i u Subotici dve sveske zbirke novela Даракъ Србкиньи. To su novele starinske romantike i sentimentalnosti, povesti nesrećnih ljubavi, nagrađene dobrodetelji i kažnjenog poroka, pune fatalnih mladih ljudi i bledih devojaka, sa svim starinskim dekoracijama stare i naivne pripovetke, pisane u patetičnom sentimentalnom raspoloženju i tonu. Novo je što mesto viteza iz prošlosti dolaze ljudi iz sadašnjosti, ali i jedni i drugi osećaju i govore isto. Karakteristično je da se pisac obraća ženi, Srpkinji, "srpskoj devi" i "rodoljubici" onoga vremena, sa njom uzdiše i suze proliva, hoće da joj neguje u isti mah i nežno osećanje i srpsku nacionalnu svest. Ti prvi radovi Atanackovićevi, čija književna vrednost je vrlo mala, odgovarali su ondašnjem književnom ukusu i imali su uspeha. Podunavka je o njima 1846. pisala: "Iskreno rodoljubije, čisto blagonravije, bon ton, a i čistoća jezika u svakoj se vrsti dično pokazuje."

1848. godina čini prekid ne samo u životu no i u književnom radu Bogoboja Atanackovića. Pre 1848. u svojim plačevnim i starinskim romantičkim novelama on traži svoj put. U 1848. godini njegov duh je sazreo, on je očevidno više čitao, mislio i video, i njegova poznija dela su zrelija, razvijenija, i, relativno, realnija. Iz toga drugog perioda su njegovi putopisi, nove novele i jedan roman. Putopisi su od interesa kao jedan od najranijih pokušaja te vrste u našoj književnosti, ali književne vrednosti nemaju. To su prosti izveštaji sa puta, u kojima se može naći materijal za biografiju samoga pisca i za bole poznavanje njegovoga dela. I posle 1848. ima od njega nekoliko "čuvstvitelnih" novela one vrste u Дарку Србкиньи, ali iz ovog perioda su njegovi dobri radovi, veća novela Bunjevka i roman Dva idola (1851—1852), najbolje stvari koje je on napisao, najznačajniji pripovedački pokušaji u srpskoj književnosti u polovini XIX veka.

Ono što odlikuje ta dva dela to je što su im predmeti iz suvremenog života. Još 1844. napisao je on karakterističnu novelu Efrosina, "obrazac svakidašnjeg života". Posle 1848. on napušta carstvo mašte i pesničkih fikcija i ulazi u suvremeni život. I Bunjevka i Dva idola dešavaju se u 1848, i u njoj su naslikani tipovi iz srpskog društva. Pisac ima svoje ideje: u Bunjevci ističe staro načelo da je narodnost iznad vere, u Dva idola slavi veličinu narodnog i ljubavnog osećanja, dva idola: narodnost i dragu. U oba dela opet su ljubavne istorije, sa mnogo slučaja i neobjašnjivih događaja, sa mnogo uzdaha, usklika i suza. U Dva idola junak, u kome je pisac hteo sebe ocrtati, samo je bleda kopija Bajronovih "fatalnih ljudi". Ali, pored svega toga, i iznad svega toga, tu ima nešto više. Ma koliko da je bio sklon sentimentalnom romantizmu, Atanacković je slikao svoje doba i svoju sredinu, unosio pojedine trenutke i običaje iz narodnoga života, slikao sa izvesnom lokalnom bojom, davao opštu sliku osećanja svoga doba. Pored izvesnog rudimentarnog realizma, ima u Dva idola i izvesno rudimentarno osećanje. Oko 1850. bila je velika novina napustiti srednjovekovno viteštvo ili carstvo sentimentalnih snova, pa obratiti se suvremenom životu, i u stvarnosti tražiti poeziju. Ne mogući potpuno izići iz ranijih uzora, on je ipak davao nešto novo i bolje.

Bogoboj Atanacković je pisac koji ima sve mane svoga doba. Neko je podelio pisce na muške i ženske: na one koji su u volji, snazi i akciji, i na one koji su u mašti i osećanju. Atanacković je ženski pisac, ne samo zato što je gotovo isključivo pisao za "dične Srpkinje" no zato što je sam u osnovi bio jedna ženska priroda. On je bio pesnik idealnih i fatalnih ljubavi, pregaženih srdaca, prigušenih života, i stavljao je ženu, "krunu božjeg stvaranja", "remek božji", uvek i svuda na prvo mesto. On je ne samo zabavljač no i duhovni vođ i nacionalni vaspitač "naših lepih Srpkinja", uči ih vernoj i nezainteresovanoj ljubavi, čistom osećanju, srpskom duhu, savetuje ih da čitaju srpske knjige, da igraju srpske igre, da nose srpsko odelo, da se udaju za Srbe i da srpski vaspitaju svoju decu.

Zato što je bio ubeđen i revnostan vukovac, Atanacković je docnije bio precenjen. U njemu se gledao pisac prvoga reda i Dva idola su proglašavana za najbolji roman srpski. Danas, Atanacković ne izgleda više takav. On nema velike književne snage i originalnosti, on tek traži svoj put, i ne može da se otme ispod tuđih uticaja. On se književno vaspitao kod slabih mađarskih i nemačkih sentimentalnih pisaca, i njegov bledi bajronizam je pozajmljen iz treće ruke. U svojoj želji za poetizovanjem svega, on je naivan i nevešt. Događaji su neobjašnjivi i neprirodni, radnja izveštačena, ličnosti krajnje i u dobru i u zlu. Stil je bezličan, sladunjav, bled, bez boje i bez izraza, jedva sa nešto tečnosti. Sa čisto književne tačke gledišta vrednost Bogoboja Atanackovića nije velika. Njegova vrednost je samo istorijska i relativna. On je jedan od prvih pisaca naših koji su se obratili "svakidašnjem životu" i koji su se prvi ogledali u romanu iz suvremenog života srpskog. Njegova dela vrede samo utoliko što znače skroman početak jednog novog književnog pravca.


Jovan Skerlić | ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Slika T. B. Atanackovića preuyeta sa interneta
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Novembar 06, 2011, 03:54:40 pm »

**

BOGOBOJ ATANACKOVIĆ






U pisce koji četrdesetih godina unose nov duh u srpsku književnost spada i Bogoboj Atanacković. Boravak mladog peštanskog pravnika u Vukovom krugu u Beču uoči martovske revolucije 1848. postepeno odvaja ovog potomka ugledne graždanske porodice od njegove sredine i privodi ga kolu mladih romantičara. U književnosti će se javiti pre četrdeset osme dvema pesmama i većim brojem pripovedaka ("Darak Srpkinji", u dve sveske, 1845. i 1846).
 
Pojava Atanackovićevih pripovedaka ide uporedo sa objavljivanjem mnogih romantičarskih pesama po časopisima i almanasima. U poeziji u ovo vreme imamo lirsku pesmu, patriotsku budnicu, baladu, ep; u prozi pripovetku koja se postepeno oslobađa sentimentalizma. Kod Atanackovića se, doduše, još oseća uticaj Vidakovićevih romana, ali u njegovim pripovetkama rano, pre četrdeset osme, kao i u poeziji, srećemo i novi, patriotski i ustanički duh: mržnju prema tiranima, hajdučku brigu o sirotinji, oevetu nacionalnom ugnjetaču. Jedna govori i o Karađorđu. U pripoveci "Eufrosima" imamo isti motiv koji i u Prešernovom "Sonetnom vencu": siromašni učiteljev sin, kao vatreni rodoljub, zaljubljuje se u bogatu graždanku odnegovanu u "nemeckim" školama. Ne osećajući ljubav ni prema njemu ni prema domovini, nacionalno otuđena graždanka udaje se za Nemca, plemića. Tema je u svemu nova, savremena, izrazito romantičarska. Međutim, kod Atanackovića, koji je bio krvno vezan za bidermajersku sredinu, patriotska ideja se rasplinula u sladunjavoj atmosferi i razneženosti.

Zbirke svojih pripovedaka pisac je, u nameri da u njima probudi rodoljubiva osećanja, namenjivao mladim Srpkinjama, napola odrođenim vaspitanjem po tuđinskim institutima. Međutim, njegove pripovetke, kao i Vidakovićevi romani, privlačile su čitateljke više ljubavnim idilama nego patriotizmom. I Atanackovićeve priče, svojom razneženošću, kvasile su suzama "svilene trepavice" istih onih vojvođanskih gospodični koje su uzdisale nad Vidakovićevim stranicama. Razlika između Vidakovića i Atanackovićevih prvih pripovedaka više se osećala u izrazu no u samom duhu pripovedaka.
 
Pisane živo, pripovetke su, svojim mekim tonom, osvajale duše nežnih čitateljki. Već u njima oseća se lirski temperament pisca. Atanacković, doduše, ne zna da diferencira likove. Iz pripovetke u pripovetku on prenosi slične scene, opise, pojedine izraze i detalje. U nekima gotovo su jednaki i zapleti i raspleti.
 
U ovo vreme ponovnog izlaženja Vukovih epskih pesama (1845. i 1846) ni Atanacković ne može da se ogluši o narodnu poeziju: pozajmljuje iz nje kako pojedinosti, tako i same motive. Narodne pesme utiču i na njegov jezik: obogaćuju ga epitetima i slikama kakvih nije bilo u proznom jeziku Atanackovićevih prethodnika. Pre 1847, to jest pre godine pobede vukovskog duha u srpskoj književnosti, Atanacković piše tečnim narodnim jezikom u kome ima manje slavenoserpskih izraza no u člancima V. Karadžića pisanim dvadesetih i tridesetih godina.
 
Revolucija 1848. zatekla je mladoga pripovedača, čije je delo bilo prožeto i rodoljubivim patosom, na putu ka pravoj romantičarskoj pripoveci. Revolucija će mu nametnuti nove teme. Posle 1848. napisaće, uz tri manje, i svoju najbolju pripovetku "Bunjevka" i roman "Dva idola", dela književno znatno zrelija od onih koje je pisao pre martovske revolucije. U "Bunjevki" i romanu "Dva idola" (prvi deo 1851, drugi deo 1852), za razliku od dotadašnjih srpskih pisaca, Atanacković uzima temu iz života, upravo iz revolucije 1848. Biće to odveć smelo za mladog prozaistu u književnosti u kojoj dotle nije bila napisana nijedna pripovetka ili roman iz savremenog života. I "Bunjevku" i "Dva idola" pisao je očigledno pod neposrednim impulsom vlastitog doživljaja četrdeset osme.
 
Romanom "Dva idola" Atanacković će naročito privući pažnju publike. Donoseći sud o njemu kao piscu na osnovu ovog romana, kritičari će ga, u oduševljenju, nazvati B. Radičevićem srpske proze; neki će u njemu videti i najtipičnijeg predstavnika bajronizma kod Srba. U delu se, međutim, kao i u onim prethodnim, ali u znatno manjoj meri, osećao i duh ranije, bidermajerske epohe.
 
U starijoj terminologiji srpske istorije književnosti pojmom "romantična" obuhvatana je sva literatura koja se odlikovala sladunjavošću i nestvarnošću, proizvoljnošću mašte i beskrvnošću likova. Sve što je bilo preterano, otuđeno od stvarnosti i lišeno životnog nerva određivalo se kao romantično. Starija terminologija nije diferencirala sentimentalističko i romantično. Po njoj su romantični i romani M. Vidakovića, kao i istorijske pripovetke Đ. Jakšića.
 
U savremenoj književnoistorijskoj terminologiji pojam romantično sve više dobija novo značenje. Romantično nije isto što i razneženo, sladunjavo, niti romantizam ono što ne valja u literaturi, nego poseban, istorijski određen način književnoumetničkog uobličavanja realnosti. Romantizam, dalje, nije nikakvo bežanje od stvarnosti, već, naprotiv, kazivanje stvarnosti putem njenog transponovanja u maštovitu viziju. Mada romantičari ne vode mnogo računa o spoljnjem izgledu stvarnosti i činjeničnoj ubedljivosti kazanog, i oni, kao i svi veliki pisci, glavni naglasak stavljaju na ono što je suština stvarnosti.
 
Razvrstan po starim terminološkim kategorijama, roman "Dva idola" bio bi romantično delo. Međutim, u svetlosti novog značenja pojma romantično, književnoistorijsko definisanje Atanackovićevog romana zavisi pre svega od odgovora na pitanje šta je u delu novo, romantičarsko, a šta staro, nasleđeno iz bidermajera i sentimentalizma. Valja do kraja osvetliti piščeva dva idola, ljubav i patriotizam, i pokazati jesu li oni istovetni s romantičarskim idealima ili nisu.
 
I prvi i drugi deo Atanackovićevog romana počinju efektnim romantičnim prizorima. U prvom, posle lirske slike karlovačkog pejzaža, bački seljak priča o svojim nevoljama sabesedniku čija će nam istorija postati poznata tek docnije; u drugom je data najpre bitka na Tomaševcu, a tek posle nje ono što joj je prethodilo. Događaji, dakle, ne teku po vremenskom redosledu, već ispreturano. Emocionalno snažna mesta na početku romana, kojima je, ako bi se poštovao vremenski redosled, mesto u sredini dela, dovode do inverzije u samoj kompozicijskoj strukturi i tako daju i prvom i drugom delu romana jampski uzbuđen ton, u kome se oseća i izvesna patriotska, odnosno četrdesetosmaška patetika.
 
Uđe li se, međutim, dublje u kompozicijsku strukturu "Dva idola", videće se da je ona, uprkos ovom uzbuđenom jampsko-patetičnom tonu, u osnovi starovremska, kao u doba sentimentalizma. Po mnogim osobinama, ona je srodna strukturi koja se kod Srba, u romanima M. Vidakovića, nadovezuje na prastaru barokno-fantastičnu tradiciju. I u "Dva idola" nalazimo isti onaj tip fabule koji je Sterija ismejao u "Romanu bez romana": dvoje mladih, Mladen i Ruža, zaljubljuju se jedno u drugo; potom se odigravaju razna "proišestvija" koja ih razdvajaju: putovanja po nepoznatim zemljama, tamnica. Na kraju, oni se ipak nalaze, doduše ne u onako idiličnim okolnostima kao kod Vidakovića. Slična je i druga ljubavna istorija, ona između Petra i Smilje.
 
Pa, ipak, postoje razlike između "Dva idola" i romana sličnih Vidakovićevim romanima. Kod Vidakovića srećemo mnoštvo umetnički nedefinisanih ličnosti. U Atanackovićevom romanu, međutim, imamo individualisane heroje; njihova sudbina čini osnovnu kompozicionu nit dela. Ruža, Petar, Smilja, Ivan, Stevan — svi oni, na čelu sa Mladenom, glavnim junakom "Dva idola", predstavljaju dinamične individualnosti. Vidakovićevi junaci, kao i junaci drugih sličnih romana, listom teže oblagorođavanju ljudskog roda, nekoj etičkoj svrsi u životu; u Atanackovićevim, međutim, dominira osećanje ljubavi i patriotizma. Kod prvog pisca srećemo papirnate ljubavne idile, dekorisane fantastičnim i izmišljenim događajima; kod drugog potresne lirske istorije, date u melodramskom obliku.
 
Za razliku od ranijih pisaca, čiji se konflikti obično okončavaju rešenjem društvenih pitanja (dobar vladalac ili pravedan feudalac kao arbitar), roman "Dva idola" je sav u znaku socijalnih i nacionalnih eksplozija, koje bitno utiču na kompoziciju i uslovljavaju njenu jampsko-patetičnu strukturu. Kompozicijska nit u romanu vidakovićevskog tipa redovno ide ka idili: dobroželatelni pisac izdašno deli sreću mladim čitateljkama. Kod Atanackovića, čiji je roman takođe namenjen mladim čitateljkama, idila je samo na početku, a dalji tok događaja vodi tragično-melodramskom raspletu. Petar ne zatiče Smilju u životu, a Mladen odlazi u smrt baš u trenutku kad se ponovo sreta s Ružom.

U strukturi romana "Dva idola", očigledno, razlikuju se dva sloja: stari, sentimentalno-bidermajerski, nasleđen iz romana M. Vidakovića, i novi, romantičarski, koji razbija sentimentalno-bidermajersku osnovu i integriše se s njom u novu kompozicijsku strukturu. U novoj strukturi ne dominira idiličan tok, već onaj koji od idile vodi ka melodramskoj tragici.
 
Složena kompozicijska struktura romana "Dva idola", sentimentalno-fantastična i tragično-melodramska, odnosno jampsko-patetična, umnogome je spoljno-strukturalni izraz onoga što je u idejno-emocionalnom jezgru dela. Roman je slika epohalnog događaja u istoriji srpskog naroda — revolucije 1848. Međutim, iako se zbivanja u njemu dešavaju u jeku revolucije, u srži romana živi sentimentalna čežnja za srušenom idilom, naslikanom na početku obeju istorija, Mladenove i Petrove. Petar i Smilja su se idilično voleli. Mladen je provodio dane na balovima, gde je Ruža, "krasno devojče gospodskog i ponosnog stvora, lako razbilo čelični pancir oko srca zaljubljiva junaka". Potom su došle ganutljive borbe u duši, čežnjive nade; za njima "kobni udari sudbine", koji su definitivno srušili nežnu idilu i prognali Mladena u svet. Našavši se, potom, na bojnom polju četrdeset osme, Atanackovićev glavni junak je i dalje ostao sentimentalni malovarošanin; on, zajedno sa Ružom, duboko u duši i sam čezne za onom idiličnom bidermajerskom atmosferom u kojoj se vodila njihova ljubav.
 
U Atanackovićevom romanu četrdeset osma je ostavila krvav trag; njeni revolucionarni talasi razbili su dotadašnju sitnograđansku uspokojenost. Okolna životna tragika prenela se i u roman. Ali ni sada nije nestalo bidermajerske idile, preobraćene u čežnju za minulim vremenima. Ona se oseća i u kompozicijskoj strukturi dela: u onim njenim slojevima čiji je tip preuzet iz vidakovićevskog romana.

Nalazeći se i sam pod snažnim uticajem revolucionarnih događaja, Atanacković pokušava da heroizira junake svoga romana i da ih učini socijalno pravdoljubivim. Mladen i Petar nisu samo sladunjavi zaljubljenici. Na nekim mestima pisac ih pretvara u nacionalne heroje. Mladen pada u borbi za slobodu svoje nacionalnosti. On isto tako saoseća i sa nevoljama srpskog seljaštva i nalazi se na njegovoj strani. I Petar gine u borbi za narodnu slobodu. Heroizacijom junaka romana pisac nesumnjivo zakoračuje u romantizam, što se oseća i u kompozicijskoj strukturi romana, u njenom jampsko-patetičnom tonu.




AUTOGRAF PISMA B. ATANACKOVIĆA ĐURI DANIČIĆU 1848.
(Iz Arhiva JAZU. Daničićeva zaostavština)

 
Atanackovićeva heroika je melodramska, a njegova težnja ka socijalnoj pravdi pre je hrišćanska samilost nego ideja o ravnopravnosti građana koju su objavili revolucionarni pokreti masa 1848. Romanu smetaju sladunjavi salonski okviri u kojima teče najveći deo radnje. Mladenov herojski lik sasvim se raznežio i istopio u tipično bidermajerskom enterijeru Ružine sobe, u kojoj se odigrava scena njegovog hapšenja. Ova i slične scene izraz su idejnog odnosa pisca prema revoluciji, ali im ton, boju i unutrašnju sadržinu ipak daje Atanackovićeva vezanost za stara bidermajerska vremena.

Kuda teži pravo piščevo biće, vidi se iz reči koje je ne mnogo posle završetka romana napisao u svom dnevniku: "Na balovima — sreće više no što bi trebalo; procesa dobijenih kijamet. Klijente sam već naučio da bečki plaćaju ... Osim toga imam i lepih klijentkinja." Svi su znaci da se on nikada, ni u životu ni u romanu, nije oslobodio potajne unutrašnje čežnje za sentimentalno-idiličnim vremenima. I u revoluciji je bio takav: posle patetično-rodoljubivih govora u Baji, bojište je prepustio drugima, a on se, kako se vidi iz njegovog dnevnika, putujući po svetu, igrao kamenka s devojkama po Slavoniji.
 
Atanackovićevo odstupanje od revolucionarnog duha četrdeset osme u samom romanu vidi se i u slici srpskog pokreta, kao i u političkom odnosu pisca prema revoluciji 1848. Na mnogim stranicama knjige oseća se duh umerenog liberala. Njegovi junaci ustaju protiv nepravde, ali ne i protiv feudalnog sistema u celini. Oni su hrišćanski smerni, neki čak lirski pobožni. Glavni junak dela Mladen i u tamnici, pred pogubljenje, moli se bogu. Nema kod Mladena, Petra, Stevana i drugih revolucionarne mržnje protiv feudalne Austrije. Naprotiv, u slepoj mržnji protiv Mađara, koji su po njima krivi za sve, oni idu protiv njih pod barjakom srpskog patrijarha Rajačića, saveznika Austrijske Monarhije.
 
Atanackovićeve slike stradanja srpskih seljaka u četrdeset osmoj, prve u našoj prozi, date sugestivno i umetnički autentično, predstavljaju nesumnjivo idejno osveženje i kompozicijsko obogaćenje romana. Međutim, njihova istorijska verodostojnost je sporna: pisac ne otkriva uzroke teškog stanja paora (jobađa, podložnika, prostaka) u samom ustrojstvu feudalnog poretka, nego za sve jednostrano okrivljuje Mađare i njihovu administraciju.
 
U četrdeset osmoj, kao i u svakom ratu, bilo je nasilja i sa jedne i sa druge strane. U romanu "Dva idola" samo Mađari čine pokore. Po Atanackoviću, jedino su Srbi stradali, a Mađari, čije su gradove i sela takođe opustošile kontrarevolucionarne armije, bili su samo aramije. Svi izvori, i naši i mađarski, govore drugačije. Kakve su bile prilike u Mađarskoj posle pobede kontrarevolucije, kazuje nam i mađarski pesnik M. Tompa u pesmi "Roda": "Ne idi na livadu, i ona je groblje. Ne sleći u rit, on se krvlju preliva. I kada budeš tražila toranj gde ćeš se ustaviti, čuvaj se da ne zgaziš još neugašeni žar."
 
Umesto objektivne slike besmislenog krvoprolića među probuđenim narodima posle martovske revolucije, Atanacković je u sliku istorijskih zbivanja 1848. i 1849. uneo vlastiti uskogrudi nacionalizam. Delo je, na taj način, dobilo izrazito subjektivnu notu. Pisac je sebe, svoj duh, emocije i politička gledišta presađivao u junake romana. U njih je unosio ne samo vlastitu čežnju za idiličnim vremenima iz kojih je ponikao nego i isforsiranu patetiku. Ona je bila diktirana nacionalističkom isključivošću onog dela srpske liberalne inteligencije koji je neposredno posle poraza revolucije prihvatio reakcionarnu politiku patrijarha Rajačića.
 
Atanacković ne pripada generaciji romantičara čiji je život i stvaranje neprekidni let u daljine. On ne čezne ni u romanu "Dva idola" za beskonačnošću sveta, niti njegovi junaci nose u duši plamen njegoševske heroike, čiji je smisao večna borba za slobodu. Samo mestimice, prevazilazeći idejne i emocionalne okvire svoga sveta, pisac je u ljubavi i patriotizmu ovaplotio čežnje romantičara ka čistom i idealnom. Kao što se staro i novo, sentimentalno i romantično, integrisalo u novu kompozicijsku strukturu, tako su se i u samom piscu, upravo u jezgru njegove inspiracije, našli u istoj ličnosti bidermajerski građanin, željan idile i fantastičnih vizija, i heroizirani malovarošanin, koji sebe doživljava kao junaka na bojnom polju četrdeset osme. Novo, i u inspiraciji i u kompoziciji, bilo je ono što je donosila četrdeset osma: nacionalna heroika romantično pobunjenih ličnosti i jampsko-patetična intonacija kompozicijske strukture dela.
 
Novina, više no u inspiraciji i kompoziciji, ima u jeziku, i to i u leksičko-gramatičkom i u pesničkom smislu. Već četrdesetih godina B. Atanacković, pod uticajem Vukovog bečkog kruga, u kome se i sam kreće, počinje među prvima da piše vukovskim narodnim jezikom. Tom prilikom i svoje kršteno ime Timotije zamenjuje narodnim Bogoboj. U njegovom romanu "Dva idola" gotovo i nema slavenoserpskih tragova. U delu se, sem toga, kako u jeziku, tako i u povremenom lirskom tonu, oseća uticaj narodne poezije i lirike B. Radičevića. Kao moto pojedinih poglavlja pisac često uzima mesta iz Radičevićevih pesama (na primer: "Ta sve mu je ... ovog sveta/utrabila ova raka kleta./Sve nestalo, sve ga je izdalo") ili stihove iz narodne poezije. Lirski moto kao da daje romanu odgovarajuću intonaciju; ona se prenosi i u Atanackovićev pesnički slog. Karakteristično je da Atanacković kao moto svojih poglavlja uzima i stihove iz epske narodne poezije. Na primer:
 
Sinoć mi se isprosila draga.
— — — — — — — — —
Tu se naši započeše jadi.
— — — — — — — — —
Bog im dao u raju naselje.

Ili grmi il' se zemlja trese?
Pade tama od neba do zemlje;
Nije tama od boga sazdana,
Vek od brza praha i olova.

 
Pored narodnih, u romanu se katkad nađu i melodijski stihovi uzeti iz sentimentalnih pesama prve polovine XIX veka. I to ne samo kao moto, nego su često utkani i u samo tkivo romana.

Sećaš li se onog jada,
Kad glas dođe iznenada
Ka iz vedrog neba grom.
Da ja moram odlaziti,
Tebe, dragu, ostaviti
I moj mili, dragi dom.
      (Iz pesme "Spomen" Spiridona Jovića)

 
I bez ovih stihova "Dva idola" su puni sentimentalno-lirskih mesta. Kao kod Dositeja i Vidakovića, tako ćemo i kod Atanackovića naći sijaset emocionalnih epiteta koji tekstu daju posebnu lirsku boju. Samo su Atanackovićevi epiteti, po tipu, znatno bliži epitetskom fondu narodne poezije no Dositejevi i Vidakovićevi. Kod Dositeja i Vidakovića najčešće nalazimo: sladosni, ljubezni, serdečni, ljubimi, blaženi, prekrasni, sladki, rođeni, mili i slično. U romanu "Dva idola", međutim, ređaju se epitetske sintagme drugog tipa: plavi Dunav, ponosite reke, beli gradovi, ubava sela, jarko sunce, krasni danak, rujno vino, jadna sirota, rumene usne, slobodan zrak, crna tamnica, ljut bol, srčani junak. Navedeni niz metaforičnih ekspresija, otrgnutih nadohvat iz proznog teksta, govori nam da je jezički kolorit romana "Dva idola" romantičan, više herojski patetičan no razneženo sentimentalan. Po jezičkom koloritu "Dva idola" su bliži pripovetkama Đ. Jakšića i L. Kostića no romanima M. Vidakovića. Na Jakšića Atanacković podseća i hipertrofiranim osećanjem mržnje prema Mađarima, koja mu i nameće epitetsko-metaforičnu ekspresiju sličnu Jakšićevoj.
 
Kod Atanackovića nalazimo i folklornu sklonost ka izvlačenju detalja. Njegov ogorčeni seljak, na primer, i u afektu sa mnogo detalja govori o volovima koje mu je oteo spahija: "Rogovi u njih behu kao u jelena, ali još više i širje nego u jelena, a vrhovi behu bačeni natrag; dlaku na glavi imaše belu i kvrčavu, koja je skoro do očiju popadala bila na glavi ..." Sa mnogo detalja dat je i romantični opis konja: "Imali su jednaku dlaku, jednake mršave glave, veliku i gustu grivu, dugačak i pun rep kojim su šibali noge, koje bejahu tanke u njih, kao što su u jelena; oni behu okrugli i puni kao jabuka, a brzi kao tica lastavica; srčani kao dobar junak, a vatreni kao zmajevi." Gotovo kao opisi u narodnoj poeziji.
 
Atanackovićeva proza sva je u živim dijalozima. Neposredni govor junaka "Dva idola", u kome ne retko srećemo emocionalno-ispovedni ton, pun je onih lirskih boja koje nalazimo i u poeziji. Upravo u Atanackovićevom romanu prvi put u srpskoj prozi jedna sentimentalna jezičko-pesnička celina prelazi u romantičarsku: uzbuđeno patetičnu. Vibrirajući između razneženosti i patetike, Atanacković nas već početkom pedesetih godina uvodi u novo literarno podneblje, ono pod kojim će šezdesetih godina nastati naša romantičarska pripovetka. Njegov opis tamnice kao da je deo neke Jakšićeve pripovetke. "Strašno je bilo pogledati zatvorenika. Kosa mu je bila razbarušena, oči mutne, lice bledo kao smrt, odelo na njemu na cepove poderano. Kad je ustao i pogledao oko sebe, čisto se svima smrzla krv, tako je taj pogled bio strašan." Atanackovićevi portreti uhapšenika su sugestivni: pisac ne slika samo likove uhapšenih, već, kroz sliku, sugeriše i stravični utisak koji oni ostavljaju. Atmosfera tamnice, data sa dosta romantičarske patetike, puna je krvi i stravične smrti. Uopšte, mnogo je nabujalih emocija, mnogo ginjenja, mnogo unutrašnjeg paljenja i gorenja u romanu "Dva idola". Kao i u četrdeset osmoj, čiji se revolucionarni plamenovi mestimice prenose u lirsko-patetične slike romana. Slične slike naći ćemo i docnije u proznim i pesničkim delima srpske romantičarske književnosti.
 
U romanu "Dva idola" razlikuju se, dakle, i u jezgru inspiracije, i u kompoziciji, i u jeziku, dva sloja: stari — sentimentalni i novi — romantični. Oba su naša, izvorna. Prvi je vezan za bidermajersko doba, drugi za nove romantičarske tendence kojima je četrdeset osma širom otvorila vrata. Međutim, u delu, skriven između njih, postoji i treći sloj: tušinski, uzet sa strane. Veštački, na primer, deluju Atanackovićeva česta poređenja junaka romana sa portretima i kipovima po evropskim muzejima i sremskih predela sa švajcarskim pejzažima. Nategnute su i povremene "visokokulturne" asocijacije kojima pretenciozni pisac pokušava da dočara evropsku gospodstvenost. Takvim poređenjima i asocijacijama Atanacković neodoljivo podseća na kaćipernu gospožu: da ne bi bila kao ostali prost svet, ona naručuje nameštaj po bečkom ili pariskom uzoru.

I u karakteru Mladena, glavne ličnosti romana, ima mnogo stranih crta. Mladen po nekim osobinama podseća na Bajronove junake: nesrećan u ljubavi, sa nezalečivom ranom u srcu, i on traži, kao i oni, spokojstvo u putovanjima po dalekim krajevima, često po istim onim u kojima su boravili Manfred i Čajld Harold, da bi najzad, kao i Bajron, pao u borbi za slobodu. Samo, sve ove njegove "bajronističke" osobine su nakalemljene, spoljnje, nisu organski srasle sa Mladenovim likom. Mladen je isto toliko oličenje strasti koja sažiže koliko i ljubavne rasplinutosti. Njemu na usnama lebdi sentimentalna nemačka pesma o mladom poštaru, kao i pesma "Spomen" S. Jovića, koju pevaju berberi po Sremu. Njegov pogled je više čežnjivo plačan nego tragičan. Ne samo Bajronovi no i Vidakovićevi junaci lutaju po dalekim krajevima i prolaze kroz razne opasnosti noseći u sebi likove svojih dragana. Mladen više liči na njih no na Manfreda. Slobode za koje se bori takođe su sporne: mada vođen rodoljubivim idejama, on se, u krajnjoj liniji, bori za očuvanje feudalne monarhije.
 
Malo, vrlo malo je pravog bajronizma u delu B. Atanackovića. Ako se već prave daleka poređenja, njegov Mladen mogao bi isto toliko da liči i na Šatobrijanovog Renea koliko i na Čajld Harolda ili Manfreda. Atanackovića sa Šatobrijanom povezuje i zajednička pobožnost, politička nazadnost, a naročito naglašeni subjektivizam, koji kod obojice ide do narcisoidnosti. Ali Atanacković, ipak, nije ni srpski Bajron ni Šatobrijan, niti je njegov Mladen Manfred ili Rene. Tuđinski sloj u Atanackovićevom delu prenet je, u stvari, iz nemačke i mađarske literature. U romanu ima više verterovske svetske tuge no bajronističkog prkosa.
 
Uticaj nemačke i mađarske literature oseća se i u koncepciji lika Mladenove dragane Ruže. Mada je ona srpska rodoljupka po osećanju i ponašanju, pisac je upoređuje sa Koređovom Majkom Božjom. Tkivo od koga je načinjen Ružin lik nije srpsko, već tuđe, strano. Ružine emocije su knjiške, onakve kakve u ono doba nalazimo u nemačkoj, mađarskoj i našoj sentimentalističkoj literaturi. Iako prva među budućim našim romantičarskim heroinama, ona je umnogome još gospodična, čedo sredine, koje nije moglo da se oslobodi uticaja nemačkog sentimentalizma. Ali baš takva, neposredno posle 1848, kada je započeo proces heroizacije naše malovaroške sredine u Vojvodini, Ruža je bila bliska čitalačkoj publici.
 
Po svom osnovnom emocionalno-idejnom smeru, kao četrdesetosmaši, Petar i Stevan su autentičniji od Mladena i Ruže. U njima, naročito u Stevanu, živi socijalni protest i ogorčenje s kojim je bački seljak ušao u četrdeset osmu. Romantičarski patos, koji pisac unosi u likove ovih junaka, nije lažan. Kao i docnije kod Jakšića, taj patos je i ovde umetnička transformacija socijalnog i nacionalnog gneva s kojim je srpsko seljaštvo ušlo u revoluciju. Unoseći četrdesetosmašku patetiku u likove svojih junaka, pisac je, kao stvaralac, pošao u susret revolucionarnoj romantici Ujedinjene omladine srpske iz šezdesetih godina XIX veka.
 
Kao i omladina šezdesetih godina, i on govori o patriotizmu i ljubavi: oni su njegova dva idola. Samo što ih on, i ljubav i patriotizam, ne doživljava onako kao romantičarski pesnici. Njegove bidermajerski sladunjave ljubavne istorije znatno se razlikuju od onih uzvišenih, plemenitih ljubavi punih čežnje ka idealu kakve srećemo u romantizmu. Isto tako, ni njegov patriotizam, koji se ispoljava i kao podanička vernost ćesarsko-patrijaršijskom poretku stvorenom na zgarištima poražene revolucije, teško se može dovesti u tešnju unutrašnju vezu sa revolucionarnim patriotizmom Ujedinjene omladine srpske. Atanacković se ni romanom "Dva idola" ne uključuje u demokratske, progresivne i nacionalno-revolucionarne tokove srpske kulture. On, u ovom smislu, ne usaglašava u potpunosti svoj korak s romantičarskom epohom, koja je sva bila prožeta novim, nacionalno-revolucionarnim idejama.

Uprkos modernijoj kompoziciji i znatnom napretku u samom pripovedanju, koje obogaćuje transponovanjem subjektivno lirskih doživljaja u lirske slike, u idejnom pogledu Atanacković zaostaje za drugim srpskim romantičarima. To, naravno, ne opovrgava njegovu književnoistorijsku ulogu, ali je drugačije osvetljava. Vezan do izvesne mere za sentimentalizam, on je pre romansijer koji u senci Bahovog apsolutizma čezne za mirom i sitošću prohujalih vremena nego revolucionarni romantičar u čijem delu živi naša četrdeset osma.
 
Neujednačene umetničke vrednosti, njegov roman "Dva idola" romantičan je po svojoj kompozicijskoj, a još više po jezičkoj strukturi. Kao pisac Atanacković je umetnički prevazišao našu dotadašnju proznu literaturu. I jezikom, i kompozicijom romana, i naglašavanjem individualnih svojstava junaka, kao i mestimičnom herojskom patetikom, on se znatno odvojio od pisaca sentimentalizma. Po lirskom senzibilitetu blizak romantičarskim pesnicima, on nalazi mesto u njihovoj talentovanoj porodici kao skromni početnik romantičarske proze. Književna istorija prihvata ga i kao pisca prvog srpskog romana sa temom iz savremenog života.


Miodrag Popović




Miodrag Popović
Istorija srpske
književnosti

romantizam II
Nolit • Beograd
1972
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: