Milorad Panić Surep (1912—1968)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1 2 3 »   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milorad Panić Surep (1912—1968)  (Pročitano 13485 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« poslato: Decembar 09, 2010, 02:56:54 am »

**





MILORAD PANIĆ SUREP
(Glogovac, 27.01.1912 — Beograd, 22.04.1968)

Milorad Panić, pesnik i istaknuti kulturni poslenik i pregalac, rođen je u mačvanskom selu Glogovcu, 27. januara 1912. godine.—

U rodnom selu Milorad je učio i završio osnovnu školu, od 1918. do 1922. godine, a potom se upisao u Šabačku gimnaziju. Od tada, pa do kraja školovanja, stalno se borio sa nemaštinom. Obdaren prirodnom bistrinom, učio je dobro i lako. Već u gimnazijskim danima pokazivao je veliki interesa za književnost. Kao đak viših razreda, zajedno sa straijim prijateljima književnicima, učestvovao je na književnim večerima u Šapcu i po okolnim mestima. Već tada, pošto je odgojen i vaspitan u slobodarskim tradicijama, svome imenu dodao je ime svoga pretka Surepa, Karađorđevog ustanika i mačvanskog hajduka. Do kraja života će s ponosom nositi ovo ime, koje označava starog vuka predvodnika.

Šabačku gimnaziju Surep je završio 1930. godine, da bi naredne, 1931, došao u Beograd i upisao se prvo na Pravni, a zatim na Filozofski fakultet, grupe opšte istorije. Braća, i sami siromasi, više ga nisu mogli pomagati. Na sreću, prihvatile su ga neke stare šabacke porodice, a od profesora, posebnu pomoć su mu pružili Brana Miljković i Jaša Prodanović.

Diplomirao je na Filozofskom fakultetu 1936. godine i, već kao poznati mladi pesnik, zaposlio se u Redakciji Politike. Posvetio se pisanju reportaža sa socijalnom problematikom, posebno o siromašnom seljaštvu, koje mu je veoma dobro bilo poznato.

Kao novinar Politike radio je do njenog poslednjeg međuratnog broja, do aprila 1941. godine. Odmah na početku okupacije našao se u jednoj novinarskoj desetini, organizovanoj od strane KPJ za borbu protiv okupatora. Zbog svoje aktivnosti, uhapšen je 15. maja 1942. godine i sproveden u zlogasni logor na Banjici. Tu je, držeci se dostojanstveno, proveo dva i po meseca. Puste ga na intervenciju i pismenu garanciju nekoliko uglednih građana, među kojima je bio i princ Đorđe Karađorđević.

U aprilu 1944. godine, povučen je iz okupiranog Beograda na slobodnu teritoriju i našao se u Pustoj Reci, gde je radio u Kulturnoprosvetnom odboru Leskovačkog sreza, a zatim u Propagandnom odeljenju Glavnog štaba Srbije. Po oslobođenju Beograda, Surep je, prema očekivanju, ponovo u novoosnovanoj Redakciji Politike. U decembru 1944. godine prelazi u Odeljenje za štampu Antifašističke skupštine Narodnog oslobođenja Srbije. Od marta do oktobra 1945 godine bio je urednik Tanjuga, a potom urednik listova Glas i 20. oktobar.

U prvim posleratnim godinama Surep se i dalje aktivno bavi književnošću. Stoga i ne iznenađuje podatak da je izabran za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije.

U leto 1947. godine Surepu je poverena nova odgovorna dužnost — osnivanje i organizacija Zavoda za zaštitu i naučno proušavanje spomenika kulture Srbije. Postao je direktor novog Zavoda i za kratko vreme je uspeo da oko sebe okupi ekipu vrsnih stručnjaka - istoričara umetnosti, arhitekata, arheooga, slikara i drugih. Svoje oduševljenje i entuzijazam umeo je da prenese i na svoje saradnike i ubrzo je službu zaštite nepokretnih kulturnih dobara u Republici uzdigao na nivo koji ona zaslužuje.  Pod njegovim rukovodstvom, sačinjeni su prvi popisi naših starih gradova, manastira, crkava, riznica, ikona, rukopisnih knjiga i drugih značajnih ostataka naše bogate kulturne baštine. Istovremeno, on organizuje prve sistematske zaštitne radove na oronulim spomenicima kulture, preduzima ispitivanje i zaštitu arheoloških lokaliteta i istorijskih kompleksa. Sa velikim elanom pristupilo se konzervatorsko-restauratorskim radovima na Đurđevim stupovima, Dečanima, Studenici, Sopoćanima, Mileševi, Žiči i Arilju. Pod Surepovim neposrednim rukovodstvom, izvršeno je otkrivanje čuvenih fresaka u Bogorodici Ljeviškoj u Prizrenu i Bogorodici Studeničkoj u Ramaći. Naporedo sa ovim brojnim aktivnostima, pravna zaštita spomenika kulture postala je, njegovim zalaganjem, trajna i efikasna. Istovremeno, on radi na popularisanju službe zaštite i spomenika kulture. U listovima i časopisima objavio je veći broj članaka o problemima stare umetnosti. Pokrenuo je i povremena Saopštenja Zavoda, veoma značajnu publikaciju čija je prva tri broja sam uredio. Uz pomoć brojnih saradnika, 1951. godine pripremio je i uredio poznati vodič Spomenici kulture NR Srbije, koji i danas predstavlja nezaobilaznu literaturu za stručnjake, turiste i ljubitelje starina. Bio je jedan od inicijatora i organizatora naših izložbi kopija fresaka u inostranstvu, pre svega one prve koja je postavljena u Parizu 1950. godine. Nešto kasnije, zahvaljujući tome, otvorena je u Beogradu Galerija fresaka.

Posle blizu deset godina provedenih u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, pošto je ovoj važnoj službi obezbedio legitimitet i autoritet i odnegovao generaciju vrsnih stručnjaka i konzervatora, u junu 1956. godine Surep je postavljen za prvog sekretara novoformiranog Saveta za kulturu Srbije. Današnjim jezikom rečeno, postavljen je za republičkog ministra kulture i na toj dužnosti je proveo tri godine. U ovome intervalu sproveo je u delo veliki broj zamisi o organizaciji umetničkog, književnog i drugog kulturnog rada u Srbiji. Inicirao je stvaranje fondova za unapređenje pojedinih segmenata kulturne delatnosti. Bio je jedan od inicijatora osnivanja Moderne galerije (danas Muzej savremene umetnosti na Uscu). Njegovim stvaranjem raspisan je konkurs za idejno rešenje zgrade i odobren je projekt.

Gde god je, u svetu kulture, trebalo nešto novo stvoriti i organizovati — tu je bio Surep. U septembru 1959. godine postavljen je za sekretara tek stvorenog Odbora za osnivanje Muzeja revolucije naroda Jugoslavije, da bi ubrzo postao i prvi direktor Muzeja. Kako odgovarajućih prostorija nije bilo, orientisao se uglavnom na prikupljanje muzejskih eksponata i istraživačke radove. U ovo vreme, bio je predsednik Odbora za obeležavanje stogodišnjice Vukove smrti (1964) i Sedamstogodišnjice Sopoćana (1965).

Dalji životni put ga vodi u Narodnu biblioteku Srbije gde je, 1 februara 1966. godine, i zvanično postavljen za upravnika, mada je ovu dužnost obavljao još od 1. aprila 1965. Kao dobar poznavalac naše književnosti i kulture, uz to i veoma plodan pesnik i čovek od ličnog integriteta i autoriteta, bio je kao stvoren za ovaj posao. Poznato je da je Narodna biblioteka potpuno uništena u požaru priuzrokovanim nemačkim bombardovanjem u aprilu 1941. godine i sada se nalazila u nedovoljnim i nepodesnim prostorijama bivšeg malog hotela pored Kalemegdana. Surepovim dolaskom na čelo ove ustanove, aktivirana je ranija odluka SR Srbije o izgradnji nove zgrade Biblioteke, na čemu je on insistirao još dok je bio sekretar Savet za kulturu. Izgradnju nove zgrade Biblioteke shvatio je kao svoje životno delo i sav se tome posvetio. Svakog dana je dolazio na gradilište, kod Karađorđevog parka, ponašajuci se i kao brižni domaćin i kao starinski vlastelin koji podiže svoju zadužbinu. Želeo je da novoizgrađena Biblioteka bude hram srpske pismenosti. Imao je veliki broj ideja koje su se odnosile na unapređenje stručnog i naučnog rada, ali je bolest, iznenadna i surova, poremetila njegove planove i zamisli. Javila se krajem 1966. godine, utihnula posle teške operacije, da bi ponovo buknula u kasnu jesen 1967. Gasio se Surep, stari vuk, pred očima svojih najbližih i svojih saradnika, ali se nije dao tako lako — radio je do poslednjeg dana.

Ma koji posao da radio u svom životnom veku (novinarski, konzervatorski ili kulturno-istorijski), bilo koji položaj da je zauzimao (urednik, direktor ili ministar kulture), Surep se uvek bavio poezijom. Počeo je da peva i objavljuje pesme još od petog razreda gimnazije. Najpre u Vencu Jeremije Živanovića, a zatim u svim jugoslovenskim omladinskim časopisima. Kao maturant, javio se i u Srpskom književnom glasniku, što je za mladog poetu bio veoma značajan događaj, a kao student objavljuje u časopisu Misao.

Nazvali su ga pesnikom Mačve, a svoju vezanost za zavičaj on nikada nije poricao...—





Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI
I PODRINCI

Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.



Fotografija M. P. Surepa iz privatnog albuma, leta 1961. godine

Milorad Panić Surep — Spomenica [izdanje Narodne biblioteke SR Srbije]
Milorad Panić Surep — Kad su živi zavideli mrtvima [odlomci]
Milorad Panić Surep — Pevani pesnici


[postavljeno 23.11.2007]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #1 poslato: Decembar 09, 2010, 03:07:56 am »

**

KNJIŽEVNO STVARALAŠTVO MILORADA PANIĆA SUREPA


Za tri i po decenije književnog stvaralaštva, Surep je objavio više pesničkih zbirki i poema i veliki broj proznih romana: monografija, letopisa, članaka, rasprava, eseja i polemika iz istorije umetnosti i istorije kulture. Objavio je devet zbirki pesama: Vetar zviždi (1931), Prosto (1933), Ti dolaziš (1937), Priče o selji Mići (pesme za decu, 1946), Svetlost zemaljska (1948), Jesika (1952), Lirika (1953), Od sene i opomene (1956), Devet triptihona (1962). Tu su i stihovi poeme: Splavovi na Drini (1939), Ada (1946), Reka (1954) i Mesec i pruće (1961).

U predratnim pesničkim zbirkama poeta dočarava, ustreptala srca, seosku sredinu u kojoj još uvek žive sujeverje i verovanje u sile nečastive. Strepeo je nad plodovima u dozrevanju i lepotom prirode i sela. Ushićeno i senzualno, on slika zatalasana žita i docvetale livade. Naspram idilične slike života na selu, u Surepovoj poeziji stoji grad, sa skučenim životom i niskim mračnim svodovima. Pesnik je iznenađen tragikom usamljenosti u urbanoj sredini, duševnim nemirima i krizama. Otuda je, u njegovim prvim pesničkim zbirkama, mnogo nedorečene životne tuge, neisplakanog ljubavnog bola i nedosnevanih snova mladosti.

U predratnim poemama prisutni su socijalni motivi. Pevao je o oduzimanju zemlje seljacima, seči i ekspoataciji šuma i uopšte - o izrabljivanju potlačenih.

Surepova predratna poezija pevana je spontano, noseći duboko u sebi zavičajne sokove. Znao je da iznađe sveže reči iz bogate riznice narodnog govora, čime je postizao autentičnost izraza i naznake narodne lirike.

Posleratna Surepova poezija odlikuje se smirenijim tonovima. Pesnik je obuzdao mladalačke slobode i uneo staloženije meditacije. Leksika je postala bogatija, osvežena na vrelima usmenog narodnog stvaralaštva i svakodnevnog govora. Samo je pesnički glas i dalje dolazio iz narodne pesme, više lirske nego epske.

Surep je autor značajne monografije o Filipu Višnjiću, bardu Karađorđevog ustanka i narodnom pesniku, kome je odredio mesto u istoriji naše književnosti. Poetsko-esejističko ostvarenje Filip Višnjić — pesnik bune, koje je objavio 1956. godine, predstavlja specifican spoj poetske reči i naučnog metoda, umereni sklad patriotsko-romantičarskih treperenja i naučne istine.

Ogledao se Surep i u uređivačkim i priređivačkim poslovima. Godine 1957. objavio je antologiju Srpske narodne pripovetke, koja je doživela više izdanja. Delima Stojana Novakovića, Janka Veselinovića i Milana Đ. Milićevića, dao je argumentovane i prisne komentare. U predgovoru Novakovićeve monografije Ustanak na dahije (1954), Surep podvlači da ovu knjigu štampa bez ikakvih imena i da je ostavio čak i prigodan pristup čoveka koji je pripadao drugom vremenu i drugačijim shvatanjima, napominjući da "njegov čestiti patriotizam i istinoljubivost... čine da ga razumemo i u onome u čemu se razlikujemo".

Za Milićevićev Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda (1959), našao je da je "istinski nacionalni Panteon, građen u potpunosti od domaćeg materijala".

U naučnim krugovima su izuzetno zapaženi Spomenici kulture NR Srbije (1951), koje je Surep uradio.

Ovaj neumorni kulturni pregalac se bavio i prevodilačkim poslom. Poetski spomenik iz 12. stoleća — Slovo o polku Igorovu, preveo je Surep sa staroruskog i objavio 1957. godine. Sebi je postavio zadatak da prevodu da takvu poetsku formu koja neće biti u suprotnosti sa originalom. Da je u tome uspeo, svedoče i reči Isidore Sekulić: "To nije običan prevod, već nešto mnogo više... domet ravan originalu, njegov brat blizanac".

Godine 1962. objavio je Surep esej o Beogradu Grad sudbine i feniksa, da bi 1963, usledilo još jedno značajno ostvarenje - letopis Kad su živi zavideli mrtvima. Delo je nastalo kao rezultat njegove velike zainteresovanosti za srednjevekovne spomenike, naše i strane, pisane na pergamentu i papiru, uklesane u kamenu i mermeru ili izvezene na platnu i svili. Za obradu kulturnog nasleđa bio je potreban višegodišnji mukotrpan rad. Naizgled običan posao sakupljača zapisa, rasutih u tami vekova, vođen poetskim i filozofskim nadahnućem, Surep je "pretvorio u delo čudesne pesničke lepote."

Najlepši spomenik nasoj kulturi je Surepova ukusno opremljena knjiga Ćirilo i Metodije, koja je objavljena 1964. godine i sadrži žitija, službe, kanone i pohvale od klimenta Ohridskog, Konstantina Preslavskog i nepoznatih pisaca. Koliko je cenio tvorce slovenske pismenosti, vidi se iz reči koje za njih navodi iz starih žitija: oni su nam veći dar "od svakog zlata i srebra i kamenja dragoga".

Veliki broj dela ostao je u rukopisu. Njegovo bavljenje narodnom književnošću i abagarima podstaklo ga je da pristupi pisanju jednog neobičnog dela — Knjige o nežidu, opojne i uzbudljive knjige o čovekovom bitisanju punom strave, tajni, vradžbina i ukletosti. Surep je još jednom bio spreman da iskaže svoju originalnost u izboru i obradi tema, ali su ga bolest i smrt u tome sprečili.

Surep je dobitnik velikog broja nagrada i priznanja. Među njima i Oktobarske nagrade Grada Beograda i Vukove nagrade.


Konačno, kao rezime, dajemo pregled njegovih najznačajnijih dela:


  • Vetar zviždi, pesme, 1931.
  • Prosto, pesme 1933.
  • Ti dolaziš, pesme, 1937.
  • Žito, poema, 1939.
  • Ada, poema, 1946.
  • Priče o selji Mići, pesme za decu, 1946.
  • Svetlost zemaljska, pesme, 1948.
  • Jesika, pesme, 1952.
  • Lirika, pesme, 1953.
  • Reka, poema, 1954.
  • Od sene i opomene, pesme, 1956.
  • Filip Višnjić — pesnik bune, monografija, 1956.
  • Srpske narodne pripovetke, antologija, 1957.
  • Slovo o polku Igorovu, prevod sa staroruskog, 1957.
  • Mesec i pruće, poema, 1961.
  • Devet triptihona, pesme, 1962.
  • Grad sudbine i feniksa, esej, 1962.
  • Kad su živi zavideli mrtvima, letopis, 1963.
  • Ćirilo i Metodije, 1964.


Milorad Panić Surep je umro 22. aprila 1968. godine, u Beogradu. Uz dostojan ispraćaj, sahranjen je u Aleji velikana, na Novom groblju.


Branko Šašić
ZNAMENITI ŠAPČANI I PODRINCI
Štampa "Dragan Srnić"
Šabac, 1998.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #2 poslato: Decembar 09, 2010, 03:10:45 am »

**

MILORAD PANIĆ SUREP


Milorad Panić Surep rodio se u selu Glogovcu u Mačvi, 27. januara 1912. godine. Kao dečak doživeo je strahote okupacije svoje zemlje. Jedna od najranijih stravičnih slika koje je zapamtio bila je ova: na livadi leže mrtvi, jedan kraj drugoga, otac mu Milan i brat Ilija, streljani od Austrijanaca. Doveli su malog Milorada tu da ih poslednji put vidi i zapamti. "Njihova pogibija imala je ogromnog uticaja na ceo moj duševni razvitak, podsticala je u meni kult boraca za slobodu, raspirujući mržnju na inostrane zavojevače."

U Glogovcu je Milorad Panić završio osnovnu školu, od 1918. do 1922. godine. Tri starija brata, da bi izbegla deobu malog imanja na još jedan deo dala su ga u gimnaziju u Šapcu. U gimnaziju je pošao bos, 1922. godine. Otada, pa do kraja školovanja, stalno se borio sa nemaštinom. Učio je dobro, obdaren urođenom bistrinom. Još u gimnaziji pokazivao je znatno interesovanje za književnost. Njegovi stariji prijatelji-pisci prisećaju se da je, kao đak viših razreda gimnazije, s njima ravnopravno učestvovao na književnim večerima u Šapcu i drugim mačvanskim mestima. Već tada, odgojen u ljubavi prema slobodarskim tradicijama svoga naroda, uzeo je, kao dodatak svome prezimenu i ime svog pretka Surepa, mačvanskog hajduka, Karađorđevog borca. Do kraja života bio je ponosan na to ime, koje označava starog vuka, predvodnika.

Gimnaziju je Surep završio 1930. godine, a 1931. došao je u Beograd. Upisao se najpre na Pravni, a zatim na Filozofski fakultet, na grupu opšte istorije. Braća, i sami siromasi, nisu više mogla da ga pomažu. U Beogradu su ga prihvatile neke stare šabačke porodice. Naročitu pomoć pružali su mu profesori Brana Miljković i Jaša Prodanović. Tako se, poštujući te starije prijatelje, povezao sa republikancima, pod čijim je uticajem i idejama bio za sve vreme studija.

Godine 1936. Surep je diplomirao, sa odličnim uspehom. Već poznat kao mladi pesnik, saradnik mnogih književnih časopisa, zaposlio se u redakciji "Politike", u kojoj se već nalazio dobar broj napredno orijentisanih darovitih mladih ljudi. Najbliži drugovi u "Politici" bili su mu pripovedač Vasilije Medan i pesnik Dušan Jerković. Zajedno sa ostalim svojim prijateljima-reporterima, planski je negovao pisanje reportaža o socijalnim problemima. Pisao je naročito o siromašnom seljaštvu koje je odlično poznavao.

U "Politici" je Surep radio kao novinar sve do njenog poslednjeg broja, do početka rata, u aprilu 1941. godine. Odmah u početku okupacije, našao se u jednoj novinarskoj desetini, organizovanoj od strane Komunističke partije za borbu protiv okupatora. Izvršavajući partijske zadatke, Surep je uhapšen i odveden u zloglasni logor na Banjici, 15. maja 1942. Tamo je, držeći se dostojanstveno i čvrsto, proveo dva i po meseca, do kraja jula. Na veliku intervenciju i pismenu garanciju nekoliko uglednih beogradskih građana (pored ostalih i princa Đorđa Karađorđevića) pušten je iz logora. Ali Surep je i u okupiranom Beogradu nastavio sa izvršavanjem partijskih zadataka dobijanih, preko kurira, od Ratka Pavlovića, komandanta partizanskih odreda Toplice.

Aprila 1943. Surep je povučen iz Beograda, pa je otišao na slobodnu teritoriju u Pustu Reku. Tu se nalazio na radu u Kulturno-prosvetnem odboru Sreza leskovačkog, zatim u Propagandnom odeljenju Glavnog štaba Srbije i Narodnooslobodilačkog odbora Srbije. Po oslobođenju Beograda nalazi se ponovo u novoosnovanoj redakciji "Politike", učestvuje u njenoj obnovi i pokretanju njenog prvog broja od 27. okgobra 1944. U decembru 1944. Surep je otišao u odeljenje za štampu Antifašističke skupštine Narodnog oslobođenja Srbije. Od marta do oktobra 1945. bio je urednik Tanjuga, a zatim, do juna 1947, urednik listova "Glas" i "20 oktobar".

Tih prvih posleratnih godina, Surep se i dalje aktivno bavio književnošću, pa je bio izabran i za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije.

U leto 1947. godine Surepu je poverena jedna nova dužnost: osnivanje i organizacija Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture Srbije. Surep je postao prvi direktor novog Zavoda. Za kratko vreme uspeo je da oko sebe okupi nekoliko odlčnih istoričara umetnosti, arhitekata, slikara i drugih stručnjaka kojima su bili bliski problemi naše stare kulture. Strasno ceneći velika dostignuća srpskog naroda u oblasti neimarstva, slikarstva, književnosti i drugih umetnosti, Surep je svoje, oduševljenje umeo da prenese i na sve svoje saradnike, pa je službu zaštite starih spomenika kulture u Srbiji uzdigao na značajnu visinu. Pod njegovim rukovođenjem sačinjeni su prvi popisi naših starih gradova, manastira, crkava, riznica, ikona, rukopisnih knjiga, i svih ostalih dokumenata naše stvaralačke prošlosti. Istovremeno, Surep je organizovao i prve sistematske opravke oronulih spomenika, ispitivanje i zaštitu arheoloških lokaliteta i istorijskih kompleksa. Nije bilo stare, iole značajnije građevine u Srbiji, koju Surep nije sa pravom hodočasničkom ljubavlju obišao, pregledao, zabeležio šta treba da se uradi.

U jednom besprimernom oduševljenju i požrtvovanju, krenulo se, skoro frontalno, konzervaciji i restauraciji Đurđevih Stupova, Dečana, Studenice, Sopoćana, Mileševe, Žiče, Arilja. Pod Surepovim neposrednim rukovodstvom izvršeno je otkrivanje čuvenih fresaka u Bogorodici Ljeviškoj u Prizrenu, u Bogorodici Studeničkoj, u Ramaći. Na Surepovo insistiranje, u Zavodu je otvorena radionica za restauraciju starih rukopisnih knjiga (kasnije preuzeta od Narodne biblioteke). Pravna zaštita spomenika kulture postala je njegovim zalaganjem, efikasna i trajna. Bronzana tabla na kojoj je bilo zabeleženo da je određen spomenik pod zaštitom države, postala je simbol, opomena Surepa-čuvara i neukom čoveku i često bezobzirnom i nedovoljno mudrom političaru-rukovodiocu da stare spomenike treba poštovati.

Uporedo sa zaštitom, Surep je radio na proučavanju i popularisanju starih spomenika. Napisao je veći broj članaka u časopisima i novinama o problemima stare umetnosti, objavljivao značajna otkrića i novosti, upućivao na obilazak, posmatranje, uživanju u lepim starim delima. Pokrenuo je povremena Saopštenja Zavoda, dragocenu publikaciju, od koje su prva tri broja, koja je on uredio, ostala i najbolja. Spremio je, još 1951. godine uz pomoć saradnika u Zavodu, onaj poznati vodič Spomenici kulture NR Srbije, i danas neophodan priručnik svim ljubiteljima i posetiocima starih gradova i manastira. Bio je i jedan od inicijatora i organizatora naših izložbi kopija fresaka u inostranstvu, pre svega one prve, u Parizu, održane 1950. godine, na osnovu koje je, nešto kasnije, stvorena Galerija fresaka. Baveći se uspešno kako dalekom tako i relativno novijom istorijom, bio je direktni organizator izložbe o prvom srpskom ustanku, održane povodom stopedesetogodišnjice ustanka, 1954. godine. Ta izložba je, u celini, preneta u Topčider kao osnovni materijal za Muzej prvog srpskog ustanka.

Pošto je u Zavodu za zaštitu spomenika proveo blizu deset godina, službi zaštite stvorio autoritet, odnegovao generaciju dobrih konzervatora, uradio na čuvanju spomenika najviše što se moglo učiniti, u junu 1956. Milorad Panić Surep postavljen je za prvog sekretara novoformiranog Saveta za kulturu Srbije. Tim Savetom Surep je rukovodio tri godine. Za to vreme sproveo je u delo veliki broj zamisli o organizaciji umetničkog, književnog i drugog kulturnog rada u Srbiji. Inicirao je stvaranje fondova za unapređenje raznih kulturnih delatnosti, bilo da se radilo o izdavanju knjiga, snimanju filmova, umetničkim izložbama. U doba dok je on bio sekretar Saveta za kulturu osnovana je i Moderna galerija (danas Muzej savremene umetnosti na ušću Save). Njegovim staranjem raspisan je konkurs za zgradu i odabran projekat.

Još jednom je Surep upućen da iz ničega stvori novu instituciju. Znalo se: gde god je trebalo nešto ispočetka da se uradi, organizuje, stvori, tu je bio Surep. On se posla uvek prihvatao i uspevao da ga dobro obavi. Pošto je potpuno osamostalio Savet za kulturu i napravio od njega jednu veoma potrebnu i angažovanu ustanovu, Surep je u septembru 1959. postavljen za sekretara tek stvorenog Odbora za osnivanje Muzeja revolucije naroda Jugoslavije. Ubrzo je postao i prvi direktor tog Muzeja. Bez muzejskih prostorija, Surep je delovanje Muzeja revolucije uputio sakupljačkom i istraživačkom smeru. Jedan vidan rezultat tog rada je značajna izložba "Robija — škola revolucionara". I ta izložba je, poput ranijih na kojima je Surep radio, našla svoje stalno muzejsko mesto (u Sremskoj Mitrovici).

I za to vreme, nalazeći se u Muzeju revolucije, baveći se donekle drukčijom materijom, Surep se nije odvajao od interesovanja i ljubavi za srpsku kulturnu prošlost. Značajnije njegove akcije iz tog doba su organizovanja Vukove proslave (1964) i proslave sedamstogodišnjice Sopoćana (1965). Surep je bio predsednik odbora za proslavu tih značajnih datuma.

Još sasvim agilan i pun velikih planova, mada pomalo umoran od poslova koje je u toku tri i po decenije obavljao, Surep je 1. februara 1966. godine izabran za upravnika Narodne biblioteke Srbije u Beogradu (tu dužnost obavljao je već od 1. aprila 1965. godine). Pesnik, dobar poznavalac naše književnosti i kulture, Surep je bio kao stvoren za taj položaj. Poznata je, i poslovična bila, njegova ljubav prema knjizi, kao kompleksnoj vrednosti. Koliko sadržajnu stranu knjige, toliko je cenio i njenu umetničko-tehničku, grafičku lepotu. Teško se može naći čovek, u našoj sredini, koji se više radovao lepom izgledu nove knjige, ili pak dragocenom slogu i povezu stare srbulje.

Zla kob koja je Narodnu biblioteku u potpunosti uništila požarom izazvanim nemačkim bombama u aprilu 1941. godine, još je, i pored upornosti njenih obnavljača, bila prisutna u njenim nepodesnim prostorijama bivšeg malog hotela pored Kalemegdana. Dolaskom Surepovim za njenog upravnika, aktivirana je ranija odluka SR Srbije o izgradnji nove zgrade za Biblioteku. Surep je, još kao sekretar Saveta za kulturu, radio na uvek aktuelnoj ideji o podizanju nove spomen-zgrade za Biblioteku. Osećao se kao da je izvojevao pobedu kada je izgradnja Biblioteke prihvaćena u Skupštini Srbije kao zakonska obaveza. Kao upravnik, Surep je učinio sve što je mogao da se izgradnji Biblioteke i priđe. Od prvog razgovora sa projektantom, preko sagledanog konačnog plana, pa preko početka radova i narastanja zidova, vizija nove Biblioteke stalno mu je bila pred očima. Njenu izgradnju shvatio je kao svoje životno delo. Svakog dana obilazio je gradilište, ponašao se, pritom, prisno i iskreno brižno, kao da zida svoju kuću, kao starinski vlastelin koji podiže zadužbinu. Bio je u stalnom dodiru sa inženjerima i radnicima, razrađivao s njima i najkomplikovanije ideje i najobičnije detalje koji su pratili rad. Surep je želeo da ta Biblioteka bude svetilište srpske pismenosti. Pored uobičajenih potrebnih prostorija za takvu Biblioteku, bio je predvideo da se u predvorjima zgrade napravi stalna izložba razvitka srpskog pisma i knjige, od najstarijih rukopisa, epigrafskih spomenika, natpisa na freskama, do Vukovih i naših vremena. Već je, sa svojim saradnicima, bio počeo da radi i na realizovanju još jedne izvanredne ideje: da se rekonstituiše svaka srpska rukopisna knjiga, za koju se zna da je postojala ili da postoji, bilo da je iščezla u požaru, uništena od neprijatelja, bilo da se nalazi u tuđim bibliotekama. Trebalo je da u novoj Biblioteci svaka takva knjiga nađe mesto u svojim koricama, kopirana, fotografisana ili bar samo opisana. Da bi Biblioteka u novoj zgradi mogla odmah da radi, u punom obimu, Surep je oživeo rad na srpskoj retrospektivnoj bibliografiji i na opisu jugoslovenskih ćiriličkih rukopisa; pojačana je nabavka naših i stranih knjiga, uzeto je u razmatranje osnivanje Centralnog kataloga Srbije.

Bolest, iznenadna i surova, poremetila je Surepove zamisli. Javila se krajem 1966, da utihne, posle teške operacije, u toku nekoliko meseci u 1967. godini. Buknula je, ponovo i neumitno, u kasnu jesen 1967. Gasio se Surep, taj stari vuk, pred očima svojih najbližih i svojih prijatelja. Ali večito mlad duhom, čovek koji je unosio vedrinu u svaku sredinu u kojoj bi se našao, nije se dao, bolje reći nije priznavao bolest. Za proslavu dvestogodišnjice rođenja Filipa Višnjića, spremio je knjigu o velikom bardu srpskog naroda: kritičko izdanje Višnjićevih pesama, a kao uvod za njih svoju već ranije izdatu monografiju o Filipu Višnjiću, pesniku bune. U toj knjizi je, kako je napisao, njegov glavni cilj bio da ukaže na Višnjićevu ličnu pesničku vrednost i da joj nađe mesto u istoriji naše književnosti. Tu Surepovu knjigu kritika i kulturna javnost izvanredno su primile. Za tu knjigu, i ne samo za nju, nego za celo svoje delo na proučavanju i propagiranju srpskog književnog nasleđa, Surep je, u jesen 1967, dobio visoku Vukovu nagradu.

Ali ta knjiga bila je jedna u nizu onih kojima je Surep zadužio srpsku kulturu. Od svoje rane mladosti, od prve godine dolaska u Beograd, Surep je bio obuzet književnošću i knjigom. Godine 1931. devetnaestogodišnji Surep štama prvu zbirku svojih pesama, Vetar zviždi, a 1965. poslednju, sa naslovom Trideset leta. Između njih, bilo je još desetak drugih knjiga lirike. U svima njima pojavljivao se pesnik nežnog slovenskog srca, istinski veran svojoj zemlji, češće žalostan zbog sudbine svoga roda nego miran zbog njegove sreće. Njegova socijalna, narodska i buntovna poetska orijentacija, uslovljena ličnom i društvenom situacijom u predratno i ratno doba, polako je, vremenom, primala i osobine intimne, srdačne, prisne lirike, da bi na kraju sve više postala misaona, puna pitanja o poslednjim stvarima čovekovog života, često okrenuta stvaralačkoj prošlosti, iz koje je crpela bogata i plemenita nadahnuća. Ovde treba pomenuti i jedan njegov izvanredan pesnički poduhvat, prevod Slova o polku Igorovu, sa staroruskog na srpski, od znalaca ocenjen kao magistralno ostvarenje prevodilačke umetnosti.

Pesnik — to je bio osnovni poziv Milorada Panića Surepa. Ma koji posao da je radio: novinarski, konzervatorski, kulturnoistorijski, ma koji položaj da je zauzimao: urednik, direktor ustanove, ministar za kulturu — uvek je u njegovom delovanju bio prisutan poet. Tražio je lepotu i tamo gde je nije bilo, a kako je ne bi našao tamo gde je ona uvek prisutna: u nesebičnoj borbi za lepotu čovekovog života, u prijateljstvu, u knjizi, u slici, u staroj građevini.

Veliki pregalac, Surep je do poslednjeg daha bio obuzet planovima za dalji rad. Bio je, po godinama, u zenitu stvaralaštva, pun znanja i iskustva. Da ga bolest nije salomila i smrt zauvek prekinula njegovu aktivnost, bili bismo, svakako, svedoci još dosta njegovih lepih poduhvata. Spremao je novo, dopunjeno izdanje svoje čuvene knjige Kad su živi zavideli mrtvima, tragičnog letopisa, sastavljenog od mnoštva autentičnih svedočanstava o nevoljama i, često, teškoj sudbini srpskog naroda. Još na tri-četiri dana pred smrt poručivao je prijatelju u Dubrovniku da mu za tu knjigu pošalje jedan ćirilski zapis, uklesan u kamenu, o tome kako je Dubrovnik kuga pomorila. Imao je, u rukopisu, i dobar deo knjige o nežidu, opojne i uzbudljive knjige o čovekovom bitisanju, punom strave, tajni, vradžbina i ukletosti. Njegovo bavljenje narodnom književnošću (poznate su njegove antologije narodnih pripovedaka) i abagarima, podstaklo ga je da pristupi pisanju jednog takvog neobičnog dela. Spremao se, zatim, da jednog dana, kao rezime svojih interesovanja, napiše knjigu ljubavi o svim velikim ostvarenjima srpskog naroda, od srednjeg veka do novijih vremena. I svakako još mnogo šta, o čemu nikom nije ni govorio.

Ali, 22, aprila 1968. umro je Surep. Ostavio je iza sebe znamenito delo. Ako je, u svojim poslednjim danima, pun narodske mudrosti kao starinski domaćin, ipak razmišljao o svome kraju, verovatno je, osvrnuvši se unazad, mogao da konstatuje da je uradio mnogo. Otišao je zauvek taj srdačni čovek, koji je prijateljevao sa svima, i starima i mladima, vrlo iskreno uspevao da sve razume i sve poštuje na jednostavan ljudski način.


Svetislav MANDIĆ




M. P. SUREP
1912—1968
SPOMENICA
NARODNA BIBLIOTEKA SR SRBIJE
BEOGRAD 1968



[postavljeno 13.06.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #3 poslato: Decembar 21, 2010, 01:59:35 pm »

**

MALO SE O SEBI MOŽE REĆI U PRVOM LICU


Moja biografija ni po čemu nije različita od biografija hiljade mojih vršnjaka i drugova: rođen sam u dosta skromnoj seoskoj porodici. Prilično siromašno proveo sam školovanje u Šapcu, sve do velike mature. Još siromašnije studirao u Beogradu.

...Ispričaću prvu svoju svesnu predstavu sveta, ono čega se sećam kao svoje prve potresne i zaista realne slike sveta. Bila je to 1917. godina. Otac i brat streljani leže na jednoj uzvišici, a ja, sa ostalom porodicom, gledam ih poslednji put. Dotada, smrt je za mene bila pojam bez suštine. Imao sam tada pet godina. Brat koji je streljan jedva ako je imao sedamnaest. To je slika koja ne samo što trajno živi u meni, već je prisutna u pojedinim radnjama mojim i utiče na njih.

Razume se, teške i tužne slike najduže ostaju u čoveku. U prirodi je čovekovoj da lako zaboravlja lepo i vedro, no ja bih ipak rekao i nešto lepo: sprudovi mačvanski su nešto što je kao pejzaž stalno prisutno u meni. I na samo izazivanje njihove slike, osetim promenu u raspoloženju. Vrlo sam srećan kad neko stvori mogućnost da dozovem u sećanje Drinu sa njenim navozima, obalama, adama, šljivicima, kolibama i svim onim što je karakteristično za taj kraj.

...Mogu reći da Srbiju poznajem vrlo dobro, isto toliko koliko i Podrinje za koje me veže više sentimentalnost nego neka izdvojena ljubav. Neko je nekad rekao da sve što se čoveku dogodi, dogodi se u njegovom formiranju, negde do sedamnaeste godine. Ja sam baš te godine proveo u Podrinju i odatle poneo sve što sad literarno eksploatišem, spontano, često nesvestan toga...

A da li Podrinje živi u mojim radovima, na to se već može konkretno odgovoriti: živi. Živi zato što su to slike koje su u detinjstvu upijene. Čini mi se da je to slučaj sa svakim piscem: kad slika likove i pejzaže, onda uvek ispliva ono što se u mladosti nataložilo...

Počeo sam da pišem i objavljujem još od petog razreda gimnazije. Najpre u Vencu Jeremije Živanovića, a posle u svim jugoslovenskim omladinskim časopisima. Kao maturant javio sam se u Srpskom književnom glasniku, a to je u ono vreme za jednog mladog pisca bio krupan događaj. Odmah posle mature 1931. godine objavio sam prvu zbirku pesama Vetar zviždi. Kao studenta prve godine štampao me je časopis Misao...

...Sam za sebe nikada ne bih mogao reći da sam se na početku iz nečega učio pisanju. Naime, nikada to nisam činio svesno. Prema temperamentu, prema tematskim naklonostima, mladi čovek se spontano orijentiše. Pa ipak, kad je reč o podrinskim piscima, jedno bi trebalo naglasiti: naši stari bili su veoma osetljivi na jezik i negovali su ga. I, ako bi se ičemu valjalo od njih učiti i naučiti, to je čistoti jezika, naročito frazeologiji, rečenici, ritmu koji taj jezik u sebi nosi, leksici... Jedno ogromno leksičko bogatstvo postoji u Podrinju, a nije našlo mesta u rečnicima kojih, razume se, imamo vrlo malo i vrlo skromnih. Ja se kao stariji pisac često sretnem sa nekom rečju koja mi zazvuči kao otkrovenje. Često sam pribegavao i sam internacionalnim izrazima, a odgovarajuća slovenska reč postojala je još u XIX veku. Jezik je, znači, ono na šta bih mladim piscima skrenuo pažnju. I danas vrlo često okrenem i pročitam Janka i Lazu i Milićevića, koji nije veliki pisac, ali po bogatstvu reči i blagozvučnosti — dragocen je.

...Radim sada na nekome poslu koji će možda trajati godinama: proza vrlo savremena, za razliku od mojih ranijih knjiga koje nemaju savremenu tematiku. Radim, ali mi tekući poslovi oduzimaju mnogo vremena. Ono što sam za poslednjih dvadeset godina napisao, mogu reći, ako ne zazvuči neskromno, da je napisano između dva umora, to jest, negde od devet uveče pa do ponoći. A ustajem u pola šest. No, ja nikada nisam literaturu smatrao nekom profesijom kojom bi čovek trebalo isključivo da se bavi, da joj se posveti sav; društvenu aktivnost isto sam tako smatrao sadržajem svoje ličnosti i istom vrednošću. Možda se u tome razlikujem od nekih svojih savremenika, ali ja mislim da književnost i umetnost uopšte imaju nekog smisla samo dotle dok ne postanu profesija od koje se živi i rad koji se obavlja da bi se živelo. Onog trenutka kad bih stao na te pozicije, čini mi se da bih postao vrlo nesrećan, a uveren sam da ne bih više ništa ni napisao...


Iz knjige Vladimira Jovičića "Zemljaci", Šabac, 1965.
(NIN, 28. april 1968. god.)

[postavljeno 06.10.2009]
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #4 poslato: Decembar 28, 2010, 02:07:43 am »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #5 poslato: Decembar 28, 2010, 02:07:51 am »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #6 poslato: Decembar 28, 2010, 02:07:59 am »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #7 poslato: Decembar 28, 2010, 02:08:06 am »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #8 poslato: Decembar 28, 2010, 02:08:16 am »

.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #9 poslato: Decembar 28, 2010, 02:08:23 am »

**

Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #10 poslato: Decembar 28, 2010, 02:08:31 am »

**
Stihovi Milorad Panić Surep


OD SENE I OPOMENE

Ne veruj u brave i ćutanja
ni opomenu koraka
najmanje širini ljudskog srca
izvikivanoj na sva četiri vetra,
ne veruj
— kažem ti iz iskustva
i u času nesvakidašnje iskrenosti.
Ni u zaborav ne poveruj
ma čiji,
bregova uvijenih u pepeo daljine
lampi dok se hlade od naših nemira
malaksalih
ni u zaborav vučji
ni čovečji,
ničij!
Jer ima bezbroj puteva
između sna i izloga
zagrljaja i tame
između gnezda i zidova
onih najjačih
čeličnih konstrukcija
dizanih na mestima zalelujanih grana;

Zidova što su hteli
da budu jedna volja
jedno vreme
autostrada u jednom pravcu,
i gnezda oborenih
(rasut žalosni cvrkut po zanemeloj dolini!)

Toliko je puteva između bekstava i doziva
da nam je za življenje ostalo samo raspeće.



TVRĐAVA

Gromovite si vikala reči, tvrđavo iznad reka,
varvarske, Ciceronove, staroslovenske,
reči otrovnih strela, katapulta, i dugovlase,
stare koliko i nasilje, starije od mastodonta;
I vikala ih dugo, tako jezivo dugo
ko što je strah nad zacenjenim detetom dug,
ko pogled glave s koca,
ko zvižduk bombe avionske nad krošnjama
aprilskim
u proleću što je začedilo od slobode;
I nebu si, srdžbom uzrasla, vraćala munje,
potrese zemljotresima
sve sričuć slogove teške mudrosti neželjene,
po čitav vek sa listom, gradino ratova svetih.

A danas samo brujiš, srebrna školjko,
sedinom
mora sviklog s večnošću jedino da razgovara.
Cveće i mladež uči se po tebi milovanju
dok ti nemaran vetar srbulju zidina razvejava...



VODENICA

Postoji jedna reka
ni mala ni velika,
reka krivudava
sa gorovitim obalama;
i vodenica jedna na njoj postoji
stara
poklekla od gordosti i iščekivanja pomeljara.

I da me šibaš
reći ti ne mogu gde je
ta reka i
za koga
ta vodenica stara melje.

Ali ako si zaista gladan
i od iskrena
pomalo nevešta kova,
strpljivo prati mi srce
kad pođe po svoju vreću snova.



KAIROS

Stajao je na obali i čekao
danima,
godinama
Stoleće možda čekao celo.

A kad je došla, otpočeo je da priča.

I za čudo,
grane se nisu povile da oslušnu,
niti je vetar prestao da šiba hata.
Sve je nastavljalo svoju pesmu
bez zaklinjanja ...

Deco,
o deco moja nedoumna,
držeći se za ruke — pojurite!
Ta pred vama je samo jedna večnost
Kraća od sna.



O ČEMU PTICA PEVA

Ptico u šumi,
U krošnji gradskih platana,
ptico iznad dozrelih žita
livada
proplanaka,
grlata tačko plavetnila,
cvete pustih balkona,
o čemu klikće tvoja vesela nerazrešiva pesma

Ta pesma što vraća boju stvarima
i pruža krepku mišicu odsutnosti
te život ponovo biva što je bio —
treptava senka u ogledalu pučine.

Rekoh to,
a ona mi se nasmeja s grane.
To čelo, to čelo, to čelo naoblačeno
nabrekli nar obzira i neverice
trampi već jednom za sveću radosti bez pitanja!
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #11 poslato: Decembar 28, 2010, 02:08:39 am »

**

Stihovi Milorad Panić Surep


VATRA

Crno,
bilo je sve tako crno i prazno
ko šuma bez lišća i polje bez trave,
ko što bi civilizacija posle atomske eksplozije
bila.
I crno, i jadno, i prazno.

Onda je odjednom zatreperio plamen,
dalek,
u noći,
mali jezičak sasvim sirove cinober boje.

I ptice su u srcu zapevale,
vetar zaljuljo čudesno drvo dren
što cveta zajedno sa snežnim pahuljicama.

I ti si našla put do mene,
ja do tvog struka, trave polegle.



POŽALI PTICU

Ti bi da uzmeš sve što dade.
Pa uzmi tad
I sve što reče —
Da pticu ne bi prostrelio krik.

Jer ostavljen šapat,
Izrečen ma kad,
Dočarati može tvoj nestali lik.



KO LIST

Nad jezom zelene vode u predvečerju
Neko je nadneo lik.

Čulo se ptice zalutalo krilo.

Krik.
Rasklopio se i sklopio vir,
Pa mir.

Kao da čoveka nikad nije bilo.



JA TO OPET...

Prenem se, i vidim:
Odavno list neprevrnut.
U oknu — večer senovita.
Prenem se, i zastidim
Što čuo nisam
O čemu drug me pita.

Ili zastanem naglo, u hodu,
I nasmešim se sebi
Uz setu tihu:
Gde sam to, gde? Šta znam!



JEDINI  PRIJATELJ

Ja imam jednog prijatelja
Koga ne nalazim kad tražim,
Koji mi ne šalje nikad
Ni pozdrav ni opomenu.

Al' on je prijatelj moj jedini.
--------------------------
On dolazi uvek sam,
I uvek iznenadno,
Da mi usne razvuče i osmejak
Pre jecaja,
I da mi pogled digne visoko
Iznad krovova.

Dolazi kad god treba
Da me pouči koračanju.



"...Surepovu poeziju odlikuje snažan lirski naboj, muzikalnost i kompoziciona koherentnost..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #12 poslato: Decembar 28, 2010, 02:08:47 am »

**

KNJIŽEVNO DELO MILORADA PANIĆA SUREPA


Zavičajni refleksi prelamaju se u punoj svetlosti kako u predratnim tako i u poratnim pesmama Milorada Panića Surepa; seoski život u Mačvi, prost i jednostavan, životno je elementaran u njegovim poetskim uzbuđenjima. U lirskim ispovestima Milorad Panić Surep razneženo je intiman, i kada seoskim pejzažima ispunjava deskriptivni kontekst i kada u stihove upisuje lik seljaka.

U predratnim zbirkama i poemama: Vetar zviždi (1931), Prosto (1933), Ti dolaziš (1937), Žito (1939) i Ada (pisana 1940, a štampana tek 1945. godine) uzbuđenog srca pesnik je dočaravao seosku sredinu u kojoj je još živo prisutno sujeverje. Strepeo je nad plodovima u dozrevanju, nad lepotom sela i prirode, koje slika. Senzualno i slikarski, ushićen je kada opisuje zatalasala žita i docvetale livade. Boje seoskog pejzaža jesu "melem očima umornim" Milorada Panića Surepa. Prema idiličnom životu sela u Surepovoj poeziji stoji grad sa niskim i mračnim svodovima. Pesnik je posečen tragikom usamljenosti u urbanoj sredini; ispunjen je nervnim i duševnim nemirima i krizama. Otuda je u njegovim prvim zbirkama mnogo nedorečene životne tuge, neisplakanog ljubavnog doba i nedosnevanih snova mladosti.

Poemama Splavovi na Drini, Žito i Ada, Milorad Panić Surep zahvatio je rodoljubivi i socijalni motiv: pevao je o oduzimanju zemlje seljaku, o seči i eksploataciji šuma — o zločinu iskorišćavanja narodnih snaga. No, oštrica njegovog napada bila je upravljena na one koji su u neposrednom dodiru sa seljakom, a ne na prave uzroke klasne nepravde. Otuda je Surepovo socijalno osećanje "na predratni način bolećivo i nedovoljno klasno izoštreno". On će ga kasnije razviti...—

Milorad Panić Surep pevao je poeziju spontano s prvih izvora osećanja; doživljaj je neposredno prenosio u pesmu. Duboko noseći u sebi zavičajne sokove, Surep je našao sveže reči iz riznice narodnog govora i postigao je da ritam njegove pesme ponese vibracije narodne lirike.

Zbirka pesama Svetlost zemaljska, objavljena 1948. godine u izdanju Srpske književne zadruge, sadrži i ciklus novih pesama Pod crvenom zvezdom. U njemu je Surep pevao o oslobođenju zemlje, impresivno je doživljavao njen veliki zamah. Revolucija za Surepa nije bila samo nova tema; ona je za njega bila sasvim nov i dubok doživljaj i stvarnosti.

U zbirci Jasika (1952) Surep se vratio prirodi, strepeo je nad njenom harmonijom i devičanskom lepotom. Razlivajući u stihove blagi i meki senzibilitet pevao je ljubavne doživljaje i uspomene.

Sa izvanrednim interesovanjem, Milorad Panić Surep prišao je narodnoj tradiciji, predanju i spomenicima. Godine 1954. napisao je poemu Reka, koja je uklesana u kamenu na obali Bistrice, u okrilju Višegrada, gde je car Dušan podigao svoju zadužbinu manastir Arhanđela, a koji je Sinan paša porušio i od čijeg je kamena sagradio džamiju u Prizrenu. U pesmi se kontemplativno ispoljio kult prošlosti. U njoj su i refleksije o prolaznosti života i večnosti.

Filozofske reminiscence unosi Milorad Panić Surep i u zbirku Od sene i opomene (1956). U njima su došla do izražaja velika životna iskustva pesnikova, puna strepnji i opreza, nemila i tamna:

"Toliko je puteva između bekstva i doziva
da nam je za življenje ostalo samo
raspeće!"

U ovoj zbirci Surep je dao susret asfalta i ulica sa livadama i njivama, ali ovaj susret nije pretvorio "u gorke sukobe i sumorne bezizlaze", nego je uspeo da izmiri ta "dva oblika života".

I u zbirci Od sene i opomene ispoljila se pesnikova pasionirana zaljubljenost u našu srednjovekovnu umetnost. Rezultat ove zaljubljenosti jeste pesma antologijske vrednosti Freska, inspirisana Pećkom Patrijaršijom:

"S krčagom, da li se s izvora vraćaš
mlada lepotice!
Nad Rugovom zapada sunce,
kobalt stena prekriva staze dana,
a tvoja haljina laka mreška se od
iščekivanja.
Pred čijim očima zasta za časak,
samo za trenut neki snolako drag?
Ne palite, o ne palite ni luč ni sijalice,
šest sto godina tek je —
bojim se da ne nastavi put."


"Zbirkom pesama Mesec i pruće (1961) Milorad Panić Surep poručivao je da su na ulicama grada nemiri, nezadovoljstvo i crne slutnje, a da okrepljujući sokovi i najpouzdaniji oslonci leže u prirodi.

Ciklus Devet triptihona, koji je nastao od 1952. do 1962. godine, jeste niz poetskih opomena i poruka. U petom triptihonu Surep peva:

"Čovek s dečakom u suton seje
i peva iz sveg glasa,
a gavran s grane za njim grakće:
jedno mi trune drugo klasa,
jedno mi trune drugo klasa!"


Smrt je prevaziđena u ovim stihovima, i u Surepovim stihovima uopšte. Sejač i dete, gavran i seme simbolišu opšti proces smenjivanja i obnavljanja "iz života u smrt i iz smrti u legendu, koja je večna". U osmom triptihonu sinteza naše ratne prošlosti data je u simbolima: Kosovo, Sutjeska i Filipovićeve dignute ruke, koje su znak hrabrosti — primer onima koji ostaju, jer jedno zrno trune, ali drugo — klasa!

Stihovi Milorada Paniva Surepa nastali posle rata u pogledu forme jesu smireniji i stišaniji u odnosu na predratne, ali im je i dalje glas dolazio iz narodne pesme, više iz lirske nego iz epske. Surep je izmenio i poetski izraz: obuzdao mladalačke slobode, uneo staložene meditacije, postigao sentencioznost. Leksika mu je postala bogatija; osvežavana je na vrelima usmenog narodnog stvaralaštva i svakidašnjeg govora.

Milorad Panić Surep napisao je značajnu monografiju o velikom bardu prvog srpskog ustanka; izričući novu ocenu ličnosti i delu Filipa Višnjića, odredio mu je mesto u istoriji naše književnosti. Poetsko-esejističko ostvarenje Filip Višnjić — pesnik bune (1956) jeste specifičan spoj poetske reči i naučnog metoda. U poetskom uzbuđenju Surep je prišao arhivskoj građi i Višnjićevim pesmama, a sa puno smisla za realne ocene i analize — već donesenim sudovima. Istorijsko-dijalektičkim metodom duboko je zasekao probleme, otkrio činjenice, stavio ih u međusobne odnose koji su dali naučne rezultate, da bi, na kraju, i ličnost Višnjićevu, događaje i epohu o romantičnom zanosu podigao do umetničke vizije. Otuda se u Surepovoj monografiji osećaju unutrašnja treperenja, ali ona ne preskaču okvire naučnih istina; suve naučne činjenice dobile su poetsku nadgradnju.

Karakteristično je za Milorada Panića Surepa da argumentovano dokazuje da Višnjićeva pesma "postaje i deluje tokom same revolucije", da je Višnjić pesnik-agitator, "deo dolazećeg, njegov aktivni član". Višnjić je osluškivao mase, negovao njena osećanja, shvatio je pre i bolje nego pojedine vođe ustanka da se ne radi "o pobunjenom nezadovoljstvu, već o revoluciji koja će sve iz osnova prevrnuti". Otuda je mogao da odvoji prolazno od suštinskog, da izvede sintezu i uopšti zaključke. Određujući Filipu Višnjiću mesto u istoriji književnosti, Milorad Panić Surep izrekao je ovu naučnu istinu: "Višnjićeva pesma nije više ona Kosovskog, pa ni Uskočkog ciklusa! U njoj je sad jasna, svesno izložena društvena misao sa određenim ciljem; akcioni program umesto priželjkivanja". I u fakturi i u ritmu Višnjićevog stiha našao je nov kvalitet.

Srednjovekovni spomenici, naši i strani, pisani na pergamentu i papiru, uklesani u kamenu i mermeru, vezeni na platnu i svili — neodoljivo su privlačili Milorada Panića Surepa. Kao rezultat takvog interesovanja, a posle višegodišnjeg mukotrpnog rada, nastala je originalna knjiga Kad su živi zavideli mrtvima, koja je prvi put štampana 1960. u izdanju Srpske književne zadruge, a drugi put — 1963. u izdanju Nolita.

Knjigom Kad su živi zavideli mrtvima Surep je aktivizirao jedan značajan ali u velikoj meri umrtvljeni fond; sredio i prokomentarisao zapise i dokumenta, dorekao ih i podvukao. Tako je naša memoarska literatura dobila izvanredno zanimljivu knjigu čija je istorijska i dokumentarna vrednost izuzetna.

To je knjiga autentičnog kazivanja o stradanju i otporu našeg naroda. Orkestri glasova govore o pomorima i gladima, o nemaštini i zulumima, ali i o otporima i hrabrostima pre poraza i u porazu. Neznani hroničari zapisivali su događaje u rečitoj sažetosti i jednostavnosti tragike. Podražavajući njihov način saopštavanja, njihovom leksikom, Surep je uspeo da dočara današnjem čitaocu ono što udžbenici istorije nisu uspeli — "ambijent zbivanja umesto izolovane projekcije samog zbivanja".

Poetski spomenik dvanaestog stoleća Slovo o polku Igorovu sa staroruskog na srpski jezik preveo je Milorad Panić Surep. U ovoj drevnoj herojskoj poemi opevana je bitka novgorod-severskog kneza Igora Svjatoslaviča sa Polovcima, skitničkim narodom turkmenskog porekla, 1185. godine. Delo je budilo nacionalnu svest i upozoravalo na opasnosti spolja. Surep je postavio sebi u zadatak da prevodu da takvu poetsku formu koja neće biti u suprotnosti sa originalom. Zadatak je bio izuzetno težak, jer je Slovo o polku Igorovu spevano "muzičkom frazom govorne rečenice", bez stihova, strofa i asonanca. Koliko je u tome uspeo najbolje svedoči ocena koju je izrekla Isidora Sekulić nazivajući Surepov prevod "retkim muzičkim literarnim dometom" i zaključujući da sada postoje "u rezultatu dva originala, dva blizanca, staroruski i srpski".

Slovo o polku Igorovu desetinama godina, pa i stolećima, privlačilo je pažnju slavista, filologa, istoričara i prevodilaca. Prevođen je i komentarisan i kod nas više puta. Činili su to: Gaj, Miklošić, Svetić, mladi Njegoš, Danilo Medić i Ivan Šajković. Svoj prevod Surep je propratio obimnim predgovorom u kome je osvetlio čvorišta problema o pitanju autentičnosti i jezika speva, jer je spev nastao "u vremenu koje se ocenjivalo u nauci kao veoma primitivno, malo pismeno i mnogo mračno", a njegov jezik se "nije mogao nesumnjivo vezati ni za jedan kraj i dijalekat prostrane ruske zemlje".

Milorad Panić Surep ogledao se i u priređivačkom i uređivačkom poslu. Njegove antologije srpskih narodnih pesama i pripovedaka doživele su više izdanja. Delima Janka Veselinovića i Milana Milićevića dao je argumentovane i prisne komentare. U naučnim krugovima vrlo su zapaženi Spomenici kulture, koje je Surep uredio.

Posmatrano u celini, književno delo Milorada Panića Surepa vrlo je značajno. Puna spontanog optimizma i postojane vere u snagu prostog čoveka, njegova poezija je u tradiciji onih naših pisaca čija je misaona i emotivna preokupacija selo i koji su pevali apoteozu prirodi. Iako se vibracije njegovog lirskog glasa nisu uvek pele visoko, bile su uvek tople i iskrene, leksički i melodiozno zanimljive. Kult starine Milorad Panić Surep apostrofkrao je velikim slovom, pa je, ispoljavajući naučni i pesnički afinitet, stvorio kapitalna dela: Filip Višnjić — pesnik bune, Kad su žiei zavideli mrteima i ingeniozni prevod poeme Slovo o polku Igorovu.


Govor dr Aleksandra Pejovića na svečanoj Akademiji u Narodnoj biblioteci SRS, 26. aprila 1968, godine, povodom smrti Milorada Panića Surepa


M. P. SUREP 1912—1968
SPOMENICA
NARODNA BIBLIOTEKA SR SRBIJE
BEOGRAD 1968
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #13 poslato: Decembar 28, 2010, 02:08:57 am »

**



Milorad Panić Surep u radnoj sobi, 1966. godine.


"ČUJEM RODNU REČ KAKO NAM ODZVANJA IZ DUBINE OD DESET VEKOVA"

Milorad Panić Surep



"Ta jedinstvena ličnost, taj stameni Sloven omanjeg rasta, dugog lica, isturene brade, koso oborenih očiju, širokog osmeha pod naherenim šeširom, taj mačvanski seljak bio je gospodin duha, srdačnosti, čestitosti i rada. Kako bi nam dobrodošao kao potpora savetodavac, u preteškim današnjim vremenima."


Na inicijativu Milosava Panića Batka, u rodnom mestu, Glogovcu, u jednoj od prostorija OŠ "Janko Veselinović", uređena je memorijalna postavka posvećena Miloradu Paniću Surepu.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #14 poslato: Decembar 28, 2010, 02:09:05 am »

**

ZAPIS O SUREPU


Ako bismo tražili najzaslužnije ljude u posleratnoj kulturi Srbije, našli bismo ih podosta. Razmišljajući o svima, ja bih Milorada Panića Surepa stavio u prvi red među dva-tri najodabranija.

Bilo je u nas u to doba znamenitih ljudi — književnika, umetnika, istoričara, upravnika pozorišta i drugih kulturnih ustanova, koji su se darovito, znalački i patriotski bavili svojim poslovima, ali je Surep bio nešto posebno. Taj dragi čovek, istoričar po obrazovanju, a pesnik na delu i u duši, tako se strasno bio odavao poslovima kojima je bio zaokupljen, da je, čini mi se, na tim poslovima i sagoreo.

Surepa sam još pre rata zapamtio — iz daljine, razume se — i tragao za njegovim pesničkim sveskama, čuvajući ih uz knjige i knjižnice tadašnjih pesnika koje sam voleo. A pesmu "Badnjak", objavljenu u jednom božićnjem broju "Politike", odmah sam naučio napamet. Počinjala je stihovima:

"Prastari bože naš, najvoljeniji bože sviju pagana,
spaljeno žito, so i tamjan noćas ti žrtvenik kadi,
u tvoju slavu gori ova lisnata hrastova grana,
mi te se odrekli nismo ni Hrista radi"...


To "mi" označavalo je srpske ljude, seljake, planince, ravničare, još čvrsto vezane za svoje prastaro duhovno bitisanje. Cela intonacija pesme bila je okrenuta tajnama prirode, mitovima, običajima, narodnoj duši koju nisu mogla izmeniti ni sva čuda zapada velikog uma". Ta pesma nije se nalazila u njegovim predratnim zbirkama (Surep ju je mnogo kasnije uneo u svoju poslednju pesničku knjigu "Trideset leta"), pa kad sam se koju godinu posle rata našao u Surepovom društvu i izrecitovao mu je, bio je iznenađen i srećan što neko pamti njegove mladenačke stihove, koji su, kako se meni čini posle toliko decenija, najviše govorili o samom njemu, tadašnjem i budućem, paganinu ukorenjenom u rodno tle. U to doba Surep je bio novinar u nekim beogradskim redakcijama. A kada je, 1947. godine, Surep postao direktor novoosnovanog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, a ja, koju godinu kasnije, završio slikarsku akademiju, predložio sam mu da me primi u svoj Zavod u kome su već radili neki moji prijatelji. Rado je to učinio. I sad čuvam jedan požuteli list hartije, na kome je Surep rukom napisao odluku o mom postavljenju za asistenta konzervatora, bez ikakvog konkursa i nečije saglasnosti.

Od tog Zavoda Surep je otpočetka napravio jednu izvanrednu zajednicu, privlačnu za one koji su u njoj radili, koliko i za one mnoge istaknute znalce — istoričare, arhitekte, umetnike — koji su se, zbog prirode svojih interesovanja, za nju bili vezali. Pored Surepove srdačnosti, tu je neku ulogu imala i sama zgrada u kojoj se Zavod nalazio, šarmantni Konak knjeginje Ljubice. Malo iz šale, ali još više iz simpatije, duhoviti Svetozar Radojčić je tu zgradu i taj Zavod u kome su radili i neki njegovi nekadašnji studenti i stari prijateljii, nazvao asocijativnim zadužbinskim imenom "Surepeum".

A pred Surepom i njegovim saradnicima našao se ogroman, ozbiljan i lep posao. Naši stari gradovi, tvrđave, a pre svega manastiri sa svojim crkvama, konacima, ikonama i knjigama, dakle sva ona dela prošlosti pa kojima se zasnivalo naše življenje, dobrim delom su u to doba bili zanemareni, nekako odgurnuti u stranu, zapušteni i u nebrizi. Uspevši da uveri u značaj čuvanja starina one koji su odlučivali o sredstvima, Surep je, sa svojim ljudima, skoro frontalno krenuo u konzervatorske radove, nepogrešivo odlučujući čega se najpre treba prihvatiti. Oronula crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, jadnog izgleda, omalterisana i spolja i iznutra, među prvima je bila na redu. Vraćajući se otuda sa rekognosciranja, Surep je, sav ozaren, kliktao: "Puna je fresaka, k'o šipak!". I zaista, uz njegovu stalnu brigu i posticanja, zavodski arhitekti i slikari, uz pomoć vrsnih majstora — zidara i drugih saradnika, uspeli su da joj vrate bar deo nekadašnjeg sjaja, što je bilo iznenađenje za ceo naš i strani kulturni svet. Kada je čuo da je otkriven onaj sada već za našu istoriju nezaobilazni natpis o zidanju i ukrašavanju Bogorodične crkve u Studenici, iz 1208/9. godine, sa imenima Nemanje i njegovih sinova, iste večeri je krenuo na put dimljivim vozom, i sutradan, prešavši peške put od Ušća do manastira (a to je i kasnije često činio) stajao na skelama pred tim svetim slovima. Na najbolji način tu se suočavao sa istorijom koju je mogao, zaista, i fizički dodirnuti. Inicirao je otkrivanje fresaka u Petrovoj crkvi kod Novog Pazara, pa u Ramaći. Prvi je konstatovao da se u dalmatinskom manastiru Krupi ispod ispod kreča nalaze sačuvane freske. A čišćenje i konzervacija fresaka u Miliševi, Sopoćanima, Arilju, i delimično u Dečanima, doprinelo je i još boljem upoznavanju njihovih vrednosti. Ja ovde govorim samo o crkvama, i to prvenstveno o freskama, zbog toga što su mi ti poslovi bili najbliži, ali ne manje treba govoriti o Surepovu staranju o Smederevskom gradu, Magliču, kneževskim konacima u Beogradu, Topčideru, Čačku i Kraljevu, Dositejevoj velikoj školi i drugim građevinama po Srbiji, o svemu onom što je predstavljalo ugroženo nacionalno blago. S kakvim poštovanjem je donosio ikone i rukopisne knjige u Zavod na konzervaciju, i kako je samo žudno tragao za očuvanim pločama starog srpskog drvoreza. Često je te napukle i neravne ploče sam ručno otiskivao, tražeći za njih najbolju hartiju koju je u to doba mogao naći. Kasnije je uradio njihov potpun opis.

Bio je veliki bibliofil. Nije bilo knjige koja je govorila o srpskoj prošlosti, a da je nije nabavio. Uživao je u knjizi kao skupocenom predmetu, majstorskoj izrađevini i u grafici i u opremi. Govorio je da knjiga, naročito ona od trajnije sadržajne vrednosti, mora da ima lepu dušu i lepu odeću, kao otmena žena. Zidovi njegove sobe bili su obloženi policama sa kompletima svih srpskih značajnih časopisa, koje su mu uvezivali čuveni beogradski knjigovesci, na način nekadašnjih majstora. A poslovično je bilo njegovo prijateljstvo sa piscima i velikim i malim (jedno vreme bio je sekretar Udruženja književnika Srbije), izdavačima, štamparima, antikvarima... Takav čovek bio je predodređen da bude na čelu glavne nacionalne biblioteke, kao što je, prethodno, bio predodređen da vodi brigu o starim spomenicima. Nažalost, tu dužnost obavljao je kratko.... Ali i za to vreme, iako već bolestan, učinio je mnogo. Pored ostalog, osećajući potrebu za proučavanjem osobina starih rukopisnih i štampanih knjiga, u Biblioteci je osnovao Arheografsko odeljenje, koje se razvilo u lep naučni centar. No najznačajnije je, iz tih godina, što je uspeo da se konačno donese odluka o podizanju nove zgrade za Narodnu biblioteku, na Svetosavskom platou. Dočekao je da počne njena izgradnja. Svakog jutra obilazio je to radilište. Uvek mi se činilo da se ponaša kao stari vlastelin koji nadgleda rašćenje svoje zadužbine.

Osim redovnih poslova na čelu ustanove koje je vodio (jedno vreme bio je sekretar novoosnovanog Saveta za kulturu Srbije, pa direktor takođe novog Muzeja revolucije), agilni Surep nalazio se u žiži mnogih značajnih manifestacija, kao što je na primer, organizovanje proslave 150-godišnjice Sopoćana. Nikad nije mirovao. Meni izgleda, gledajući unazad, da taj čovek nije znao šta je slobodno vreme. Uvek sam ga zaticao za pisaćim stolom, punim knjiga i ispisanih hartija, sa kafom u starim džezvama na dohvatu ruke, sa ručno savijenom cigaretom u ćilibarskoj muštikli. Iz takvog odnosa prema radu i mogle su da se pojavljuju nove knjige pesama, pa njegov čuveni prepev "Slova o polku Igorevom", zatim monografija o njegovom omiljenom Filipu Višnjiću pesniku bune, i knjiga o večitim tragedijama srpskog naroda, "Kada su živi zavideli mrtvima".

Surep je umro relativno mlad u pedeset sedmoj godini. Možemo naslućivati šta bi sve još uradio da je poživeo duže, kakve bi i kolike akcije preduzimao, kolike ljude animirao za pregoran rad kakve bi mudre reči izrekao i napisao. Ta jedinstvena ličnost, taj stameni Sloven omanjeg rasta, dugog lica, isturene brade, koso oborenih očiju, širokog osmeha pod naherenim šeširom, taj mačvanski seljak bio je gospodin duha, srdačnosti, čestitosti i rada. Kako bi nam dobrodošao kao potpora savetodavac, u preteškim današnjim vremenima.

Izložba koju Surepu u spomen, dvadeset i tri godine posle njegove smrti, priređuje Narodna biblioteka Srbije, lepa je prilika da se kroz mnoga dokumenta i fotografije, s njim ponovo susretnu njegovi prijateljii saradnici. A da se mlađi ljudi upoznaju sa životom čoveka bez koga se, to se dobro vidi, posleratno doba srpske kulture ne može ni zamisliti.


Svetislav Mandić




MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #15 poslato: Decembar 28, 2010, 02:09:15 am »

**

"... nad mačvanskim ravnim poljem
sunčani se žar rasprsko
zrelo žito da pozlati.
Klas povio vlat poteški;
vlat se na vlat naslonio,
zagrlio; u šapatu jedan drugom
tajne reči govorio..."


(Žito)


Milorad Panić Surep rođen je u mačvanskom selu Glogovcu, 27. januara 1910/12 godine. Nadimak Surep uzeo je po svom čukundedi Stanojlu Paniću Surepu, poznatom hajduku i ustaniku, koji živi u usmenom predanju Mačvana.
(Stanoje Filipović: "Tragom sećanja i dokumenata")


U strašnim pogromima koje je doneo prvi svetski rat nestaće spaljeni po seoskim crkvama i jedini pouzdani dokumenti o ljudima i istoriji, pa tako ni danas ne možemo sasvim pouzdano reći kada se Milorad Panić rodio. U ličnim dokumentima M. Panić Surepa navodi se da je rođen na Svetog Savu 14. januara po starom, a 27. januara po novom kalendaru 1910. godine. U drugim biografijama uzima se da je rođen 1912. godine.




Janko Veselinović (1862-1905), jedan od Surepovih preteča i zemljaka.


"... Surep je ćutao. Njegove misli ne behu tu. On je mislio na starog oca i majku, brata i celu porodicu. I što je više mislio, bivalo mu je sve teže.. I učini mu se da vidi kako su njegov mali kućerak opkolili Turci, kako su starom Pani namakli štranjku na vrat, a majku mu vezali konju za rep".
(Surepov lik u istoimenoj pripoveci Janka Veselinovića)


MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #16 poslato: Decembar 28, 2010, 02:09:21 am »

**






ISPRIČAJTE DOŽIVLJAJ IZ SVOGA DETINJSTVA KOME VREME NE MOŽE NIŠTA


... 1917. godina. Otac i brat streljani leže na jednoj uzvišici, a ja sa ostalom porodicom, gledam ih poslednji put. Dotad, smrt je za mene bila pojam bez suštine. Imao sam tada pet godina. Brat koji je streljan jedva ako je imao sedamnaest. To je slika koja ne samo što trajno živi u meni, već je prisutna u pojedinim radnjama mojim i utiče na njih".
(M. Panić Surep o sebi — iz razgovora sa Vladimirom Jovičićem)


MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #17 poslato: Decembar 28, 2010, 02:09:39 am »

**



Milorad Panić Surep,
učenik V razreda Šabačke gimnazije,
1926/27. godine



"... Počeo sam da pišem i objavljujem još od petog razreda gimnazije. Najpre u Vencu Jeremije Živanovića, a posle u svim jugoslovenskim časopisima. Kao maturant javio sam se u Srpskom književnom glasniku, a to je u ono vreme za jednog mladog pisca bio krupan događaj".
(M. Panić Surep o sebi — iz razgovora sa Vladimirom Jovičićem)





LETNJA SLIKA

Na lakim kril'ma podigla se zora,
A vedro jutro, sa dalekih gora,
Sišlo u sela.

Svež lahor zviždi kroza rosne grane,
A zvonka pesma na četiri strane
Glase raznela.

To razdragana selska mladež peva,
Idući na rad. Dok se smeh i vreva,
Pod zracima gubi,

Srpovi oštri obaraju vlat,
A vrelo sunce u podnevni sat
Znojava čela ljubi.


Šabac, Mil. Panić, VI.
Venac: "Letnja slika", Beograd 25. XI 927. NBS 52/p


~




Državna realna i nova gimnazija u Šapcu1


"... Osnovnu školu završio sam u rodnom mestu od 1918. do 1921, sa odličnim uspehom. Tri starija brata, da bi izbegli deobu malog imanja na još jedan deo, rešiše da me daju u gimnaziju, u koju sam pošao bos, 1921."
(M. Panić Surep o sebi iz biografije)


"... Za vreme školovanja u gimnaziji imali smo odličnu literarnu družinu. To je bila poznata 'Pouka' koja je postojala i pre nas čitavi pola veka... Izlazili smo često pred publiku, čitali svoje radove, održavali literarne sastanke, davali kritičke ocene i raspravljali razna aktuelna književna pitanja. Profesori su takođe uzimali učešće u radu: pomagali su na razne načine, davali korisne savete, ukazivali na pogreške. Naročito u lepoj uspomeni ostao nam je tih dana Žika Popović rukovodilac Pozorišnog odseka 'Dobrica Milutinović'..., čiji članovi su većinom bili iz 'Pouke'. Tako nam se pružila mogućnost da isprobamo i svoje glumačke sposobnosti. Ja sam, na primer, u nekim komadima igrao čak i glavne uloge; u 'Siranu de Beržeraku', recimo, ili u Šekspirovom 'Snu letnje noći'. Još pamtim neke stihove naučene tom prilikom. Na šabačkom Narodnom univerzitetu, koji je tadaspadao među najbolje u Jugoslaviji, mogli smo preko Omladinske katedre da ispoljimo i svoju govorcičku veštinu...
Govoreći uopšteno, kulturni život ondašnjeg Šapca bio je dosta razvijen."

(M. Panić Surep u razgovoru sa Svetislavom Jokićem)


~


Žika Popović (1895 — 1941),
profesor književnosti, istorije, nemačkog
i francuskog jezika gimnazije u Šapcu.



Inicijator i osnivač Šabačke narodne knjižnice i čitaonice (1928); i njenog univerziteta; pozorišnog odseka "Dobrica Milutinović"; Škole za učenje stranih jezika i Francuskog kluba; rukovodilac literarne družiie "Pouka".


"Prvi put sam se sreo sa pesnikom Miloradom Panićem Surepom u jesen 1927. godine, na kongresu Saveza trezvene mladeži u Šapcu, kada je pred delegatima, omladinom iz cele te Jugoslavije, čitao svoje stihove. Bio je suvonjav, u mačvanskom odelu narodnom, sa dupgom 'pesničkom kosom', a stihovi su mu bili puni patosa i traženih poetskih figura, kako su u to vreme pevali pesnički poletarci. Ali, važno je da su ga organizatori te priredbe, još tada, u njegovoj petnaestoj godini, smatrali pesnikom koji ih može reprezentovati na jednom opštejugoslovenskom skupu..."
Živomir Mladenović: "Milorad Panić-Surep — pesnik Srbije", iz članka objavljenog u "Književnim novinama" 27 aprila 1968. godine
NBS2180/p



"U poslednje vreme oseća se jaka potreba za ustanovom koja bi imala da okupi prosvetne i kulturpe delaoce čiji bi blagotvorni rad bio na skidanju zavese mraka ukazujući na sunčane visine u najširim narodnim slojevima. Na opštu, neizmernu radost Šapčani su dočekali ostvar ove plemenite ideje. Ovdašnji građani, ne mareći za pojedinačne i opšte žrtve, osnovali su početkom marta ove godine Narodnu Knjižnicu i Čitaonicu, kojoj mogu zavideti i mnoge velike gradske slične ustanove...
Književno veče, koje je održala Čitaonica (takođe) je sjajno uspelo. Najizrazitiji pesnici naše nacije naišli su na predusretljivost u našem gradu G.g.S. Pandurović, T. Bukić, V. Živojinović, g-đce D. Maksimović i K. Anastasijević u mnogom su nam oplemenili dušu ali su nam odneli srce. Bila bi neizmerna radost Šapčana da ih opet vide u svojoj sredini. G.g. Dragiša Vasić i G. Krklec, naši omiljeni književnici, svojim brilijantnim govorom zadobili su duboku naklonost Šapčana."

Milorad Panić: "Narodna Knjižnica i Čitaonica u Šapcu", iz članka objavljenog u "Šabačkom glasniku" 30. maja 1928. godine
NBS 2661/p



Na Svetosavskoj proslavi, 27. januara 1930. godine M. Paniću dodeljuje se prva nagrada iz fonda Stojana Novakovića za literarni rad: "Ličnost i delo Stevana Jovanovića, arhimandrita manastira Tronoša".


"... Jovanović je najmarkantiija figura do prvog ustanka u turskom dobu, jer je prvi počeo računati sa narodnim glasom, da narod ima prvenstveno pravo da upravlja sam sobom, da zaslužuje slobodu, kao prirodno pravo, a koju je još uz to skupo platio. Svoje interese, kao ineterese jedinke, on žrtvuje opštim interesima, a svoj život za dobro naroda. Njegove političke koncepcije bile su zdrave i promišljene, a na njihovom osnovu i Karađorđe je izvojevao autonomiju Beogradskog Pašaluka.
Svetlost i čvrstina njegovog karaktera su njegove vrline, a neizmerna ljubav lepota njegove duše".

(Iz nagrađenog rada)


Zahvaljujući samo odličnom zdravlju izdržao sam svu težinu nemaštine i sa dobrim uspehom položio maturu 1930.
(M. Panić Surep o sebi — iz biografije)


Napomene iz svedočanstva o učeniku Miloradu Paniću:
učenje — dvojako: predmete koje voli uči dobro, koje ne voli slabo.
Najpismeniji učenik.
ponašanje: — prilično buntovan i slobodan.



~




Upisnica (Index Lectionum) Milorada Panića
od 5. oktobra 1931. godine.



"U Beograd sam došao 9131. godine bez novca i sa maturskom svedodžbom. Upisao sam se prvo na Pravni a zatim na Filozofski faktultet (Grupa opšte istorije)."
(M. Panić Surep o sebi — iz biografije)


"Na nebu krst, na drumu bosa stopala...
Kuda li tako zanesen, druže moj, u suton!
Na gole grane grma umorna jata sa snom popala,
da zorom vrisnu suncem ranjena...


(Na čaršavima zavičaja II)


MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.

1 Fotografja sa interneta nepoznatog autora
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #18 poslato: Decembar 28, 2010, 02:09:46 am »

**



Stevan Todorović: ikonostas Crkve u Glogovcu, 1874. godine



Na ormanima dunje, u prozorima smilje,
s vratnica pogled beskraju se svija...
Piši: Srbija


s. Gorobilje
(Triptihon XI — u nekoliko poteza)





Bogorodica sa detetom,
rad zografa Stanoja, 1735—1741. Crkva u Glogovcu.



"... Ta nisam imao na ovom svetu mnogo,
tek jedan svet: Tebe, Nju i sebe:
tri pregršti mola, jedan putir bola,
za žedne usne, gorke, neutolive.
Oprosti, Majko, ako u ovo svečano sećanje na Tebe
upletem i jednu vlas njene svilaste, nestalne kose,
i ako tvoje brižno lice Marije
zapljusne talas, jedan plamen oblije,
demonske lepote zanos njene rose."


(Na dan majčine smrti)


MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5679



« Odgovor #19 poslato: Decembar 28, 2010, 02:09:54 am »

**



Naslovna strana prve knjige
Panićevih pesama,
Beograd 1931. godine.



"... Panić pristupa životu kao pastir, koji, sišavši sa svojih planina, dolazi u grad, među džinovske kuće koje nikad nije video, i pun je usklika, iznenađenja, pomete, nejasnog straha i izgubljenosti... U ovim stihovima ima izvesne netražene siline; oni su žestoki u izrazima pobune, izlomljeni u izrazima ljubavi za ženu i za zemlju; u njima ima smelosti, izazova, trpkosti, vatrenih poklika".
B. N.: "Balkanski stihovi" - Milan Panić Surep "Vetar zviždi" - iz članka objavljenog u časopisu "Misao". Beograd. 1931.


Nad jezom zelene vode u predvečerju
neko je nadneo lik.

Čulo se ptice zalutalo krilo.

Krik.

Raskopio se i sklopio vir,
pa mir.

Kao da čoveka nikad nije bilo.


(Male smrti IV)
M. Panić Surep: "Prosto", Beograd, 1933. godine
NBS I 1815


~




Faksimil dopisnice Milorada Panića Surepa
st. filozofije prof. Živoradu Popoviću,
1. V 1933. godine Beograd.



Dragi moj profesore,
"... Još dva meseca je do ispita, a ja od kuće ne mogu primiti više ni pare. Od čega živeti i čime se hraniti? I kako pod tim obiljem učiti..."
(Prvomajski pozdrav od Vašeg Surepa)
P.S. O našem rasnom tipu, ko je i gde pisao sem Cvijića u "Člancima i studijama".

(Iz dopisnice M. Panića Surepa) IA Šabac


~




M. Panić Surep (drugi s desna), kao student na praksi u Dečanima,
snimljen u grupi sa prof. Gabrijelom Mijeom, 1934



Dragi gospodine,
veoma me je dirnulo da me se sećate i ja, takođe, sa zadovoljstvom mislim na prijatne šetnje pokraj Bistrice i lepe stihove koje ste mi recitovali, kao i na vaše strpljenje da slušate moj rđav srpski jezik. Opet ću doći iduće godine u Srbiju, i biće mi drago da ponovo vidim vaše lepe planine, i da čitam vaše lepe stihove a nadam se, bolje pripremljen, da ih razumem i čitam.
Dopustite mi dragi gospodine, da vam uputim svoje želje za uspeh i molim vas da verujete u moja najsrdačnija osećanja.

(Prevod pisma G. Mijea M. Paniću Surepu. Pariz 18. decembra 1934. godine)


~




Virezal Ruvim arhim (andrit)


Pećka Patrijaršija, 1779., drvorez — rezao Hadži Ruvim, ploča se čuva u riznici Pećke Patrijaršije, u Peći.


"Ptico, ja s tobom, znam, ne zalutah
ma koliko daleko da me odvedeš.
Ako i ne bude manastira kada se vratim
ni ruševina čak,
ostaće priča..."


(Mesec i pruće — III)


... Izgled koji se ukazuje posle završenih radova je zadivljujući. Postignut je više nego što se očekivalo. Ovim putem treba prići mnogim i mnogim našim pravim kulturnim spomenicima, koji se tek naslućuju pod barbarskim izmenama ne samo neumetničkim već često rugobnim. Treba spasti što se još da; mnogo je svirepošću prošlosti propalo, a mnogo i našim nemarom.
Pan



Milorad Panić Surep: "Osiguranje i restoracija crkve manastira sv. Patrijaršije u Peći "Srpski književni glasnik",
knj. 42, 1934. /Starinar, 8-9/
NBS 1010/p



ALBUM OTISAKA SA STARIH DRVOREZNIH PLOČA, ČUVA SE U ARHEOGRAFSKOM ODELJENJU NARODNE BIBLIOTEKE SRBIJE


~


Moj dragi profesore,
"... već je dugo kako nameravam da Vam se javim; u mome beležniku stoji: "Žika — tri ordena", ali kako sam preko mere zauzeg to Vam se samo dopisnicom javljam.
Radim stalno u "Književnom glasniku"; kako je sad urednik na odsustvu, to sam i V.d. urednik... Da li bi se nekako moglo popraviti stanje pretplatnika u Šapcu, zamislite, samo ih je 5-6. Bruka šabačka.
Molim Vas, pošaljite na Glasnik (za mene) sva izdanja, Vašeg Univerziteta, da se jednim većim prikazom osvrnem i Vama odužim — Javite se".
Voli Vas vaš M. Panić

(M. Panić Surep prof. Žiki Popoviću, Beograd 16. X 1935. godine)


Fakultet sam završio sa vrlo dobrim uspehom 1936. godine. Prvog oktobra 1936. stupio sam u redakciju "Politike", i radio kao novinar do bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941.
(M. Panić Surep o sebi - iz biografije)


"Sve čeka nešto iza međa,
gluho i slepe snage;
samo starica blagih veđa
sja od ljubavi blage.

Ide, a nebom sveće pale
brižne molitve njene:
za izgubljene, odlutale,
za sve upokojene... "


(Pomen)


MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.
Sačuvana
Stranice: 1 2 3 »   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: