Nikola Vujčić (1956)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Nikola Vujčić (1956)  (Pročitano 11001 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 30, 2013, 05:51:44 am »

*




NIKOLA VUJČIĆ
(Velika Gradusa kod Siska, 27.06.1956)

Nikola Vujčić rođen je 1956. godine u Velikoj Gradusi, na Baniji, Hrvatska. Osnovnu školu završio je u Velikoj i Maloj Gradusi, a gimnaziju u Petrinji. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik.

Bio je urednik časopisa Znak, glavni i odgovorni urednik Književne reči, urednik u Književnoj omladini Srbije, glavni i odgovorni urednik lista Vukove zadužbine Zadužbina i urednik u izdavačkoj kući Filip Višnjić.

Objavio je knjige pesama: Tajanstveni strelac (1980), Novi prilozi za autobiografiju (1983), Disanje (1988), Čistilište (1994), Kad sam bio mali (1995), Prepoznavanje (2002), Zvuk tišine, izabrane i nove pesme (2008), Rasuti zvuk, izabrane stare i nove pesme (2009), Novi prilozi za autobiografiju, drugo, dopunjeno izdanje (2008), Dokle pogled dopire (2010) i Dokle pogled dopire i nove pesme (2012).

Priredio je za štampu neobjavljeni roman Meše Selimovića Krug (1983) i Antologiju narodne književnosti za decu (1997, drugo prošireno izdanje pod naslovom Srpska narodna književnost za decu, 2006).

Dobitnik je sledećih nagrada: Braća Micić (1993), Zmajeva nagrada Matice srpske (2002), Disova nagrada (2009), Miroslav Antić (2011), Đura Jakšić (2011) i Branko Miljković (2011).

U izdanju Matice Srpske u biblioteci Zmajeva nagrada objavljen je zbornik radova posvečen njegovoj poeziji pod naslovom Poezija Nikole Vujčića (2008).

Objavljene su mu knjige izabranih pesmama na rumunskom Noći i druge pesme (Noptile si alte poeme, editura Anthropos, 2011, Timișoara) i na makedonskom jeziku  До кај што погледот допира (ПНВ Публикации, Скопје, 2011) u izboru i prevodu Slave Đorđo Dimoskog. Prevodi sa ruskog jezika.

Član je Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra.

Živi u Beogradu.


Agon časopis za poeziju | broj 20 poeziju | 2012.


* * *

"Svojom poezijom čini jedan istrajan i samosvojan glas srpske poezije. Uključivši se u tokove evropskog pesništva, Vujčić uporno ispisuje svoju poetsku matricu preispitujući večito medijum u kojem se ostvaruje. U svojoj prvoj knjizi Vujčić se znao držati arhetipova od kojih je najznačajniji voda. Kasnije su preostali samo lirski subjekt, jezik i reči. Reči su posmatrane kao trošni predmeti, nesavršeni jezik koji ih imenuje, relativizuje sve, stvarajući prazninu. Ostaje samo pesma izatkana od trošnosti koja se osipa u ništavilo. Pesma postoji izvan sveta o kojem peva i u kojem je nastala".


* **

"Danas su pesnici i čitaoci na istom zadatku ― sačuvati svoju usamljenost i svoj svet od opšte halabuke, jeftinih računica i brzine. Poezija je apsolutna stvarnost, 'produbljivanje ljudske tajne' ali i 'obnavljanje svetova', kako kaže Sen Džon Pers. Ona je sam život i vreme u sva tri njegova oblika ― prošlost, sadašnjost i budućnost. Zato je ona svevremena jer sjedinjuje prostor i njemu pripadajuće vreme. Poezija nastaje u samoći, u lavirintima unutrašnjeg bića, a odatle odlazi na sve strane, iz monologa prelazi u dijalog. Pesnik je baš kao orao iz istoimene izvanredne Đurine pesme ― između zemlje i neba, između dva sveta, rastrzan i razapet. U tim protivrečnostima, 'po tamnoj magli teškog vihora', on se bori za sopstvenu slobodu. I sam sam u nekim pesmama pokušao dati jednu od mogućih slika ljudske usamljenosti u beskrajnom prostoru koji nas okružuje. Pogledom sam hvatao daljine jer videti ne znači samo prepoznati već i sačuvati. A 'udaljenost je duša lepote' kaže Simon Vej. Ti odbljesci života i osećanja koja sa sobom nose prelaze u reči pesme i daju im snagu. Pišući pesmu pesnik otkriva sebe u čudesnom saodnosu viđenog i doživljenog. Eto, zato je za mene poezija sam život, obnavljanje njegovih svetova. [...]
Poezija je žilava stvar, traje uprkos vremenima i okolnostima koje joj nisu naklonjene. I ona se menjala i prilagođavala, ali čini mi se, da je u ovom našem vremenu nekako postala najusamljenija, povukla se i okuplja za razgovor samo odabrane, možda da bi se tako i sačuvala. Jedino pesniku je i dato da iz te usamljenosti kao iz žitke mase kristališe stihove. Možda je tako bilo i nekada, ali mi ne znamo jer nismo svedoci tih vremena. Ali, da se ne uplašite ― niti će pesme, hvala Bogu, svi pisati, niti će ih svi čitati. Dah stihova će zapljusnuti samo one koji žele da osete drhtaje reči od kojih je pesma sazdana, da zavire u dubinu pesnikovog, zapravo sopstvenog sveta."
Nikola Vujčić o poeziji danas, na otvaranju izložbe "Dela Đure Jakšića iz kolekcije Galerija Matice srpske" iz Novog Sada.
Objavljeno na sajtu: Koreni


Fotografija Nikole Vujčića preuzeta iz zbirke pesama "Rasuti zvuk", 2009.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 11, 2013, 12:35:06 am »

*

BELI MIT: Poezija Nikole Vujčića


Otkad je sveta, pesnici pevaju o njemu. Čine to na različite načine. Jedni teže da svet obuhvate rečima i tako ga potvrde, drugi bi da ga poreknu i tom negacijom iznova uzdignu, treći hoće da ga, radom sopstvene imaginacije, predstave onako kako ga pre njih niko nije video, četvrti bi da izgrade svet mimo sveta... i tako u nedogled, u onoliko vidova koliko ima nastojanja da se izrazi svaki neponovljivi, individualni doživljaj smrću ograničenog postojanja. Dakle, bezbroj. Ima pesnika koji, naročito u modernim vremenima, od simbolizma naovamo, prednost daju tematizaciji samog čina pevanja (poezija peva o poeziji), a u novom dobu, u kojem je preovladao osećaj iscrpljenosti standardnih pesničkih tema, i smanjen pritisak referencijalnih zona na tekst pesme, poezija nastoji da preispita prirodu samog jezika i, posebno, odnosa oznake i označenog, reči i stvari, zvuka i predmeta.

Nikola Vujčić, počev od prve zbirke stihova Tajanstveni strelac (1980), preko Novih priloga za autobiografiju (1983, 2008), Disanja (1988), Čistilišta (1994) i Prepoznavanja (2002), do knjiga izabranih i novih pesama Zvuk tišine (2008) i, sada, Rasuti zvuk (2009), dosledno sebi i vlastitom poetičkom opredeljenju, a bez preteranog obaziranja na ono što se uobičajeno naziva istorijskom stvarnošću, sazdaje pesnički svet u kojem je glavni junak ne ovako ili onako shvaćen lirski subjekat već sam jezik, sama reč, pisanje kao takvo. Pesma je svakako jedan od tradicijom ustanovljenih načina određivanja prema svetu, pa je kroz istoriju književnosti moguće pratiti kako pesnici stalno misle najvažnija, važna, manje važna i, ako ima takvih, sasvim nevažna pitanja ljudskog života ― pesnik oduvek stoji naspram društveno nametnutih ili dobrovoljno prihvaćenih intimnih iskušenja o kojima se pesmom izjašnjava, nekada im podležući, a nekada uspevajući da ih pevanjem nadraste i prevaziđe.

Jovan Dučić smatrao je da je pesnik obavezan samo bitnim pojmovima, čiji je autoritet metafizički potvrđen (Bog, ljubav, smrt), Branko Miljković sanjao je potpuno zaključanu, hermetičnu pesmu koja čini sasvim posebnu, jezičku, stvarnost i zatajuje smisao, jer je poezija tajna taman koliko i viša istina, a pojedini srpski pesnici potonjih vremena, među koje svakako ide i Nikola Vujčić, nastojali su da referentno polje njihove poezije više ne bude zadato bilo kakvim oblikom društvene narudžbe ("šta istorija, šta Kaledonija", uzviknuo je, odavno, Rastko Petrović), već su se, kada je besmisao ovladao neopozivo i do kraja, okrenuli prostoru u kojem još možda ima makar senke (ne)izvesnosti nekog dubljeg smisla: jeziku samom. Tim okretanjem poezije jeziku (jezik ne kao sredstvo oblikovanja sveta, već kao središte sveta, kao svet po sebi, kao ulazak u drukčiju stvarnost, kao poslednji odsjaj izgubljene mogućnosti da se "domahne trancendentalnom" kako bi rekao Tonko Maroević), utvrđuju se dve neopozive činjenice, jedna od značaja za Nikolu Vujčića, druga od značaja za možda dominantan vid poezije tekuće epohe. Nekoliko reči o tim činjenicama.

Ukoliko bismo se u analitičke svrhe igrali poezije umnogostručenog prevođenja, u kojem bi na kraju postalo nevažno na kom jeziku i u kojoj zemlji je napisan izvornik, lako bismo zaključili kako je Vujčićeva poezija sasvim "čista", s tim da se pojam "čista" u datom slučaju ne razumeva kao opozit od "prljava", već kao znak odbijanja da se u nju uključi bilo šta od spoljašnjih, temporalnih, prostornih, ideologemskih, "angažovanih" relacija: "čista", dakle, u smislu usredsređenosti na poetsku, a ne na referencijalnu jezičku funkciju. Jednom ranijom prilikom nazvao sam je "fenomenološkom", imajući na umu važnost pojedinih osnovnih reči, sa simboličkim značenjem, čiju učestalost je lako uočiti (voda, jezik, disanje, grad, zvuk) i koje u pesnikovom opusu stoje kao reperne tačke, kao oslonci na kojima se gradi jedan prozračni, fluidni, nadmaterijalni doživljaj sveta. Važno je pripomenuti da je taj doživljaj oslobođen očekivanog viška liričnosti (nešto slično poeziji Vaske Pope), i da se mahom zasniva na konstataciji izvesnih uvida (što se posebno ističe u naslovima) i opisu odgovarajućih radnji (naročito kretanja, nervoznog i uznemirenog osvajanja prostora, uočavanja veza između predmeta i reči). Reklo bi se da je u Vujčićevoj poeziji liričnost pod trajnim znakom pitanja, i da se određena emotivna raspoloženja raspoznaju tek u prisencima, čime sugestivnost te poezije, gle, pomalo paradoksalno raste: prenaglašenost emocija zapravo onemogućava saživljavanje, sve što je preterano preti se da se pretvori u konvencionalnu, neautentičnu ispovednost ili u prenemaganje. ...


Mihajlo Pantić

više na Projektu Rastko » » » » » »
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Decembar 11, 2013, 01:08:58 am »

**
Izbor iz poezije Nikole Vujčića
Rasuti zvuk
izabrane stare i nove pesme


PISANJE­ / ČITANJE

pi­sanje zaustavlja jezi­k, zastajem
negde / ovde.
hod u početku usmeren je prema stolu,
stvari­ se ne mi­ču ― sa rubova i­ščezava zvuk,
jezi­k se mi­če ― mi­c-po-mi­c u dalji­nu.
u to doba dana / danas popodne ja sam
ono što govori­m.
položaj moga tela je kao položaj vode,
preki­daju me i­ neću dovrši­ti­ svoju ruku koju
upravo i­spružam i­ razgranavam u prste.
stvari­ su pune reči­ / svet nema veću teži­nu od jezi­ka.
sad gledam ono što i­zlazi­ i­z moje olovke:
nedelja je mrtav dan / gasi­m preki­dač i­ sanjam nedelju.
skupljam se, ovako, u nešto okruglo i­ teško kao olovo,
ali­ olovno srce moje olovke sni­zuje svoju vi­si­nu:
zvuk se i­gra sa pi­štaljkom, pena se i­gra sa ružama,
šuma se i­gra sa vremenom, u šumi­ rastu stoli­ce,
dunav gura vodu u more...
pi­sanje je osušeni­ jezi­k koji­ podi­žem glasom.
jezi­k se suši­, reči­ šušte kao košulji­ce
kad i­h ski­dam sa stvari­
da bi­h rekao šta tu pi­še


I

PODE­LJE­NA VE­ČE­RA

večera koju sam podeli­o
sa nepoznati­m gostom
oslobodi­la me straha

podeli­ti­ hleb
kao i­ mrak
treba i­mati­ hrabrosti­

u nepoznatom gradu
spavajući­ na postelji­ od trske
slušao sam neobi­čne pri­če
slučajnog prolazni­ka

voda koju sam posle i­spi­jao
bi­la je tamna i­ duboka

sva snaga koju posedujem
i­z onog je doba


∗ ∗ ∗

hm! zi­ma je skupoća
od nje će jednog dana nastati­
voda koju će razvlači­ti­ po gradovi­ma.

svi­ čeznu za vodom i­ ne znaju
da je evropa postala kopno kad je
atlanti­da potonula


(vazduh)

i­mam.
već sam i­ i­zgubi­o.
jer sam snažan,
ustajem i­z valova.

o, svenoseći­ vetre što či­sti­š moje
dvori­šte
držeći­ se rukom za stablo kruške,
da li­ da i­ ja
oduvam pepeo i­ prhnem

u prazni­nu?


(či­sti­li­šte)

to je neprestano opasavanje crnog
kvadrata i­ beli­ne u njemu koja želi­
postati­ kružni­ca i­li­
usta koja će mi­ nešta
pri­šaptati


SVAKODNE­VNI RAZGOVOR

sad je ta množi­na jedna ži­voti­nja. oli­njala u
svakodnevnom razgovoru, sunča se. njene oči­ su
duboke crne rupe a ruke beli­
porušeni­ stubovi­. šta je kri­jumčari­la u govoru?
svoje li­ce!
ali­ i­pak,
i­spi­jajući­ poglede, glava joj se skotrljala u čašu.
stvorena odjednom, kao nevreme, doži­vela je svoju
debelu starost.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Decembar 11, 2013, 01:39:19 am »

**
Izbor iz poezije Nikole Vujčića
Rasuti zvuk
izabrane stare i nove pesme


II

PRE­POZNAVANJE­

jednom sam uzeo komad papi­ra i­
počeo da pi­šem samo jednu reč ―
praznina.
pi­sao sam: praznina, praznina, praznina i­td.
dobi­jao sam osećaj da sve vi­še tonem,
da me ta reč prazni­.
osećao sam sâmo dno, drhtanje
nevi­dlji­ve ži­ce prazne ljušture zvuka
i­ vi­še ni­je bi­lo ni­kakve razli­ke i­zmeđu
mene i­ napi­sane reči­.
ti­ho sam se pomerao, malo-po-malo
bi­o sam onaj koji­ pi­še i­ i­zgovara
a prazni­na je sama sebe prepoznavala.
progovori­vši­, zapravo, bi­o sam napi­sana reč.
i­spi­si­vao sam: praznina, praznina
i­ njen li­k je rastao kao prostor u crkvi­,
sve druge reči­ gubi­le su se u njeni­m mnogobrojni­m
uglovi­ma. odvajala se od svega i­ munjevi­to
ši­ri­la svoje početke.
beskrajno se udaljavala, mada sam je osećao
pod prsti­ma, mada sam je doti­cao
vrškom jezi­ka.
"kazujući­ sebe, gubi­m se" govori­o sam sve ti­še
i­ postajao jȅka beli­ne papi­ra.


IZ DALJINE­
­
bi­o sam streli­ca zaoštrena koja se probi­ja kroz te
tvoje tvrde uši­, a sad sam samo pogled, zamućena
sli­ka koja
drhtanjem nabraja svoja i­mena.
u či­ju sam se zeni­cu sada zari­o?
čuvaj me kao svaku uspomenu,
budi­ ogledalo: kad pred tobom stanem da se odmah
vi­di­m.
govori­ kao cveće, a ne kao kopri­va
da peckaš.
nauči­ da voli­š dalji­nu,
gledaj kroz prozor.


RASUTI ZVUK­

pa, još bolje kad je već tako, kad je već utkan u moje
bi­će. i­zvlači­ću ga reči­ma, paraću ga kako se para
platno, konči­će ću motati­ u klupko. to pri­vi­đenje
koje vi­če: ni­kolaaa! o ni­kolaaa! napojeno i­ naduto,
moj je surovi­ učeni­k uvaljen u utrobu. udavljen u
mesu i­ crveni­lu, vraća se u sebe sporo. poput pene
uvi­re, prskajući­ okolo ži­vu svetlost, a ona tamni­ pod
svoji­m teretom. a tek da uđem unutra, da oseti­m
golo-krvavo meso i­ mrdanje
kosti­ju koje me odvodi­ u dalji­nu, ni­kad se ne bi­h
okrenuo. znam ga ko zlu paru! zbli­ži­li­ smo se,
ocrtavam se poput senke, pri­si­ljen da govori­m u tom
mnoštvu, da reči­ prepoznajem gledajući­ okolo, vadeći­
i­h i­ slažući­ u herbari­jumu, gledajući­ bez prestanka!
di­veći­ se svemu
oko sebe, di­veći­ se bogu kako je mudro podeli­o i­mena;
srameći­ se svoje brzopletosti­.
zamrsujući­ se u sećanja osećam da se u moji­m
usti­ma svaki­ glas urušava u sopstveni­ pepeo. poput
grudve snega koja se u kotrljanju udvostručuje, ali­
u moji­m šakama ― brzo se topi­.
šta ću od te ti­ši­ne i­sklesati­?
šta ću sa tog ruba ugledati­?
vrtoglavi­cu veli­ke dubi­ne!
i­li­ zlaćani­ odsjaj užljebljen, podnošlji­v, i­ako
naprsnuo; sve njegovo bogatstvo je da ga možeš
gledati­ ali­ ne možeš opi­sati­.
zapljusnuo me je šapatom, potom prsti­ma,
mi­sleći­ da je još nešta preostalo u tom razmaku.5
rasut zvuk se borao u lelujanju i­ stvarao šum.
previ­še pepela! razrušene rečeni­ce!
kad se dan razbi­stri­ svaka stvar deblja ne bi­ li­
proi­zvela veći­ zvuk. pri­mi­če se
i­ vrtloži­ u tom premalom prostoru.
bi­ti­ što manji­, si­tni­ji­! pomi­sli­o sam u tom
trenutku,
tako si­tan da nema reči­ koja bi­ me mogla
otkri­ti­.


* * *

ti­ši­na. trpi­m tupe udarce uvučen u sebe
kao voda u dubi­nu. ali­, ti­ši­na se lomi­
da bi­ se rastereti­la i­ postaje
ono što pokazujem. pokazuje ono što mačka
umi­ljata, zatvoreni­h oči­ju, i­sprede, a onda,
protegnuvši­ svoja gi­pka leđa, odnese
u ćošak sobe gde sklupčana povrati­ svoje telo.
ti­ši­na, hrani­ me, da bi­h i­ sam postao
ti­ši­na.


KUĆA

rđa. rđa na rezi­ vrata koja otvaram
nakon toli­ko godi­na da su se ona već
stvrdnula i­ postala uspomena. rđa, ledena,
kruni­ se i­ oštri­m si­tni­m opi­ljci­ma zabada se
u šaku. rđa, slepa kao krti­ca prorovala je
i­ i­stanji­la ovaj razmak i­zmeđu dve reči­.
rđa koja je i­ sam jezi­k zarđala,
tako da sam ostao nem.

Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Decembar 11, 2013, 02:10:48 am »

**
Izbor iz poezije Nikole Vujčića
Rasuti zvuk
izabrane stare i nove pesme


III

ĆUTANJE

Pod vatrom, pod njeni­m
nogama hi­tri­m,
vi­še i­ nema vremena.

Spepeljene granči­ce
svoju dušu
predale su svetlosti­.

Tako sam se i­ ja survao
u dubi­nu,
u studenu ti­ši­nu
i­ njene prazne
reči­.


POGLE­D

Gledam
kako kap rose kli­zi­ po li­stu
da bi­ vi­dela
svoju dubi­nu,
a onda se dugo
i­ grčevi­to
drži­ za rub.
Da se ne utopi­
u onome što je vi­dela.
Raznesena ― ona je žrtva
gledanja
jer je i­ sâma ogledalce
i­li­ neči­je oko,
a može bi­ti­ – i­ suza
koja je jedi­ni­ svedok.
Možda je to
baš suza
onog koji­ ovo gleda.

Nikola Vujčić, RASUTI ZVUK izabrane stare i nove pesme | Izdavač GRADSKA BIBLIOTE­KA "VLADISLAV PE­TKOVIĆ DIS" | Čačak, maj, 2009
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Februar 06, 2014, 12:48:21 am »

*

SKLIZNULO, KAO SJAJ
(Nikola Vujčić: Dokle pogled dopire, SKD Prosvjeta, Zagreb, 2010)


Trideset godina nakon debitovanja, neveliki pesnički opus Nikole Vujčića izrastao je do jednog od najvažnijih u savremenoj srpskoj poeziji. Iako je veći deo svoje profesionalne karijere proveo na uredničkim poslovima, i to u časopisima i kućama sa najvećom intelektualnom frekvencijom, Vujčićeva poezija je u glavni tok ulazila sa strane, iz malih, bibliofilskih i često, široj publici nedostupnih pesničkih edicija. Iz ovoga bi bilo pogrešno izvući zaključak da je reč o poeziji za mali krug čitalaca: Vujčićevo pesništvo nije ni po čemu stajalo na pozicijama samozadovoljnog avangardnog ekskluzivizma, a još je manje reč o amaterizmu ili nesnalaženju u simboličkom kapitalu koji su izdavačke kuće podrazumevale; pre će biti da je svojim prisustvom u pojedinim edicijama ovaj pesnik skretao pažnju na bočne pesničke i izdavačke tokove i, možda još više od toga, iskušavao otvorenost i apsorptivnu moć glavnog toka poezije. Po ovome je Vujčić jedinstven među savremenim srpskim pesnicima, od desetak knjiga koje je objavio u ovdašnjim knjižarama je bilo moguće naći svega dve, a opet njegov ugled je sa svakim naslovom nesumnjivo rastao.

Vujčićevo mesto unutar generacije koja se javila krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina karakteriše i isključiva posvećenost poeziji kao žanru, on se sasvim sporadično bavio kritikom i prevodilaštvom. A usredsređenost, emotivna skoncentrisanost, intelektualno zgušnjavanje, sve su to ključne odlike Vujčićeve pesničke biografije. Čini se da ova poezija može da se svede na dva osnovna tematsko-motivska kompleksa: prvi je svet osnovnih čulnih utisaka sa nekoliko podtema, kakve su svet detinjstva i zavičaja, odnosno gradski prostor, kao i motivske dominante svetlosti, vode, vazduha, zvuka/tišine i dr. Na drugom mestu, tu je tema jezika, odnosa jezika i sveta (stvari), mogućnosti i ograničenja jezika i pevanja. Dok se prvim kompleksom Vujčić naslanja na pesnike kakvi su Raičković i Danojlić, ali krećući se unutar kudikamo užeg kruga motiva, on se drugim tokom svoga pevanja od njih bitno razlikuje i približava neoavangardnim pesnicima. Međutim, kod Vujčića nema radikalne pobune i loma u jeziku koji karakterišu (pre svega) novosadske pesnike iz postšezdesetosmaške generacije, on je u tome znatno bliži diskretnim herojima poput Danijela Dragojevića ili Zvonka Makovića.

Mada se motivski krugovi presecaju u svim knjigama, oni ipak nisu jednako raspoređeni. Tako knjiga Tajanstveni strelac (1980) tematizuje opsesije i strahove sveta detinjstva. Pozicija lirskog subjekta umnogome se poklapa sa onom u kojoj je pripovedač Kišovih Ranih jada, bivši dečak daje lirsko svedočanstvo o svom odrastanju, o gorkom talogu iskustva: "odavde gledano/ stablo koje baca senku na prozor/ uopšte nije veliko// sve što se događa pod ovom senkom/ označava moj san// da bi se našao u senci/ sunce mora da prođe/ određenu putanju// svakodnevno ponavljanje/ ove igre/ izvor je moga straha// to je jedino tačno vreme/ kome verujem" ("Tačno vreme"). U ovoj pesmi moguće je pronaći sve tematske i poetičke smernice po kojima se kreće Vujčićeva poezija: unutar širih spacijalnih okvira definiše se lični prostor, a to je prostor koji je omeđen čulnim iskustvom subjekta, potom, subjekt određuje sebe i svoje mesto u tako ocrtanom prostornom poretku, ali ovom hijerarhizacijom, po pravilu, antropomorfizuje prostor, oživljava i osmišljava njegovo ustrojstvo; dalje, dinamika lirske situacije, lirski pokret gradi se na međuodnosu subjekta i njegovog čulima spoznatljivog okruženja, pri čemu je delovanje između ova dva pola dvosmerno, i na kraju, u motivu tačnog vremena slute se buduća lirska rešavanja problema referencijalnosti, odnosa između ličnog i opšteg, to jest zadatog. Ovu knjigu karakterišu i tajanstvena bića iz lične mitološke riznice kakva su tajanstveni strelac ili gost kojem ispod rebara "spavaju gušteri i ptice". Takođe, za prvu Vujčićevu knjigu se može reći da teži većoj lirskoj strukturi, budući da u završnim pesmama lirski junak emocionalizuje i promišlja slike iz detinjstva sa primetne vremenske distance, kao da se detinjstvo, idući iz pesme u pesmu, završilo.

Sve navedene poetičke odlike zapravo se odnose na celokupan Vujčićev opus, sa manjom ili većom prevagom u pojedinačnim knjigama i pesmama. U knjizi Novi prilozi za autobiografiju (1983), inače bibliofilskom izdanju sa ilustracijama slovenačkog slikara Igora Kordiča, Vujčić se možda najviše približio stilskim i poetičkim dominantama epohe. To se može prepoznati na nekoliko planova: počev od samog naslova, subverzivne reference na knjigu Vladimira Dedijera Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita, koja je imala veliki odjek u tadašnjoj kulturno-političkoj javnosti i prva dovela u pitanje idealizovan lik i delo maršala, preko multimedijalnosti koju su neoavangarda i postmoderna reaktuelizovali, pa sve do tematizovanja prizora iz gradskog života, koji uprkos mitopoetičkoj usredsređenosti svedoče o neveseloj, tamnoj svakodnevici i slute još neprijatniju budućnost. To se najbolje vidi u pesmama kakve su, recimo, "Azbučni red straha" ("Đavolji rep crni bič nad gradom seva i puca/.../ Na oštrici noža mali strah se skuplja: u većim naseljima nasilja su veća") ili "Nema više" ("nema više mudrih/ neke misli su sačuvane/ na grčkom kamenju/.../ države troše novac i jezik/ vojska se zavlači pod zemlju/.../ niko nije verovao kasandri/ i troja je pala").

U knjigama Disanje (1988) i Čistilište (1994) tematsko-poetički akcent je na referencijalnosti jezika, na odnosu reči i stvari. Ovde nema radikalnog preispitivanja tog odnosa kao u poeziji novosadske neoavangarde (Tišma, Despotov, Mandić i dr.) ili kod ranog Nebojše Vasovića, pre bi se moglo reći da Vujčićeva poezija predstavlja most između poetika, pomenutih radikalnih jezičkih praksi i poezije glavnog toka, logocentrične, visoko modernističke i učene. Možda najsrodniji Vujčiću u ovome je zagrebački pesnik Zvonko Maković sa svojom seminalnom knjigom Komete, komete (1978) i knjigama iz osamdesetih godina. Treba pomenuti da Vujčić ni u jednoj od knjiga nije pao u iskušenje angažmana, pogotovo društveno-političkog. Pored ovoga zanimljivo je i da svaku od knjiga otvara navod iz prethodne, čime je pesnik nenametljivo ulančavao svoj opus.

Pesničke knjige iz upravo minule decenije ne donose nikakve bitne tematske i poetičke novine, ali međuvremeno životno iskustvo lirskog subjekta daje pesmama novu egzistencijalnu dimenziju. Utisak koji ostavlja Prepoznavanje (2002) jeste još veća lirska koncentracija, tematsko i smisaono zgušnjavanje najvišeg reda. Melanholija kao osnovno osećanje sveta u Prepoznavanju razrešava neke sukobe iz prethodnih knjiga: "Sad i to još malo što ostalo je/ smanjuje se/ i sklanja./ svetlost je potomak izgaranja./ od reči su jače stvari, posebno/ pustoš među njima(...)" ("Život").

U poslednjoj knjizi, za koju bi se, kada se tom tvrdnjom ne bi nanela nepravda prethodnim, moglo reći da je vrh Vujčićevog pesničkog opusa, život se ne slika samo u plavičastim bojama nestajanja i rasipanja, već i u svojoj bujnosti i vedrini, igri i radosti: "Mirišu lipe./ Gmizi svetlost po lišću, miluje načičkane, žućkaste/ minđuše cvetova ― o, kako mirišu! Berem ih./.../ Ispružene grane, i moje ruke, hvataju se u visini, sve jedna drugoj/ izmičući./ O, kako mirišu!/ I grane, i ruke!" ("Jun"). Uopšte, ukoliko su sve dosadašnje Vujčićeve zbirke ostavljale utisak sabranosti, dovoljnosti, ako se ponekad žalilo zašto knjige nisu nešto duže, najnovija je ne samo najobimnija u opusu, nego i prenosi osećanje punoće i bogatstva.

Knjiga Dokle pogled dopire na kompozicionom planu zaokruženija je nego prethodni naslovi, ona podrazumeva simetričnost kao oblikotvorni princip. Ovo ne treba razumeti kao nekakvo nasilno ukalupljivanje pesama u strukturu zbirke, samostalnost pesama se kod Vujčića nikad ne dovodi u pitanje, reč je o tome da raspored ciklusa i pesama u ciklusima daje knjizi novo značenje.

Već u uvodnoj pesmi "Čitanje pesme" pojavljuje se motiv koji dominira knjigom ― stvarnost iza stvarnosti: "Najbolje je/ kad je pesma/ cela lepa. Ali,/ dobro je i/ kad joj/ zaiskre stihovi.// Kad naletiš/ na neku sliku,/ uđeš u nju, i/ dugo,/ dugo,/ ne možeš da se/ vratiš." Uz fini otklon prema nasleđu simbolizma i moderne, nakon varljivog mirenja sa slabijim kvalitetom savremene pesničke produkcije, u drugoj strofi se otvara nova dimenzija. U nju subjekt, i čitalac sa njim, ulazi kao u obično poređenje, ali u dva kratka, a zapravo dva duga stiha (dugo,/ dugo,/...), nalazimo se sa one strane pesme, a imajući u vidu da pesma otvara knjigu, i sa one strane, odnosno unutar knjige, dakle, iskoračili smo iz prve, trivijalne stvarnosti. Mada se ta druga stvarnost ne imenuje, iz pesama koje slede lako je zaključiti da se ona nalazi negde u blizini boga ili nekog sličnog, svemoćnog bića.

Nakon ove pesme sledi sedam ciklusa, od čega se okvirni ciklusi i središnji sastoje od po jedne pesme. Pravilnosti teže i leva i desna polovina knjige, pa tako drugim i šestim ciklusom dominiraju teme dana i noći, svetlosti i tame, a trećim i petim teme leta, odnosno zime. Tako i dubinski ritam knjige pokazuje rast, ukrupnjavanje, pa vrh u središnjem ciklusu i pesmi "Put", i opadanje, rasipanje do završne pesme "Stihovi o visini". Formalnu dinamiku knjizi obezbeđuje smena kratkih pesama, lirskih, emotivnih bleskova sa dužim pesmama, katkad na ivici narativnosti.

Pesma "Teret" zanimljiva je pošto svodi račun poetičkih istraživanja iz središnjeg dela Vujčićevog opusa: "Ne, reči ne ulepšavaju, samo zvekću,/ sjaje se slične smrti, i troše vreme, poput đinđuva/ naprežu svoje lukove pre pucanja u prazno./.../ A onda se jedna zabeli kao kost, u/ tišini, zaglavljena, u grlu, kao da je ponela/ preveliki teret(...)". Odnos lirskog subjekta prema rečima sada je primetno drugačiji, on više ne postavlja pitanje, ne sumnja, u njemu postoji životnim iskustvom utvrđena samouverenost, referencijalni sukob on razrešava u skladu sa datom egzistencijalnom i emotivno-psihološkom situacijom, ne postoji nikakva poetika ili filozofija čiji se nalozi u poeziji sprovode. Tako se u pesmi "Lice mesta" ("Slušaj kako prianjaju reči/ za tu daljinu u nama/ i prisvajaju je"), vidi da više nema jaza između reči i stvarnosnog predloška, ontološki procep koji je postojao u Disanju i Čistilištu sada je nestao, kao što lirski subjekt više nema potrebu da stvari analizira, nego da ih živi, i osluškivanje ovog prianjanja je zapravo osluškivanje proticanja vremena. Život u pesmi "Dodirivanje", jednoj od najboljih u celom Vujčićevom opusu, crven je kao končić: "U dubini belog, u nedrima, hladnim,/ boravio sam. I bio sam boja koja je sjaktala,/ umiljavajući se. Crven kao končić, u poljupcima,/ na platnu obrubljenom. Udenut u iglu koju su/ provlačili, u napetoj tišini, curio sam u/ prebrzu stvarnost. (...) Sa već mlohavim mišićima, sličan crvu koji/ gospodari jabukom, drhtavom, od strepnje/ da joj se peteljka/ od dodira ne pretvori u ranu, usporavam,/ jer sam blizu. Blizu da dodirnem." U nekoliko upečatljivih slika i poređenja sažima se čitavo egzistencijalno iskustvo, a otvorenost kraja pesme, otvorenost je bića pred životom. Odsustvo objekta iza "dodirnem" upravo je sama ta otvorenost, ovde nikako ne treba podrazumevati boga, kako bi se na prvi pogled učinilo, pa čak ni kraj, uprkos slikama starenja i kopnjenja; kao da nema pomoći od iskustva pred onim što dolazi, jer to može biti ništa, ali može biti i sve. U još jednoj antologijskoj pesmi, "Blizina", prolaženje vremena je tajanstveni penjač: "Čuo sam pucketanje grana, dok sam čučao,/ u žbunju ocvalog gloga. Kao da se neko penjao gore,/ samo sam ga ja video: u želji da se istrgne,/ crvenkasti odsjaji njegovih rana ubrzavali su ga. /.../ Da, video sam ga! Sad je to tako daleko sećanje koje me/ nagoni na plač. I uvećava strah koji je zašuštao,/ tik uz stopala." Ovoga puta u subjektu se pojavljuje ljudski strah pred onim što dolazi, nema nikakvog herojskog stava pred prolaznošću i smrću.

Ovaj motiv se varira i kombinuje sa motivom stvarnosti iza stvarnosti u centralnoj pesmi "Put", gde lirski subjekt za postojanje koristi stari, klasični simbol: "Ipak, tamo je moj put, gde svetlost šušti, jer se kreće./ Pola bez Boga, pola sa Bogom. Pola sam, pola u povorci./ Osvrćući se za onima koji zaostaju, jer put umara,/ naginjao sam se da bolje vidim tu sliku. Gledajući je, ona se/ produbljivala, ostajući samo daljina. Dno daljine./ Žudio sam za tom daljinom. Eto te, sad u njoj!/ dobacuje mi neko iz nevidljivosti./.../ Daljina je i odakle sam otišao. Daljina je prozirni zid./ Gledam, i ne odazivam se./ Reči obnavljaju svet, kad se dodirnu, svedoče o njemu kao da je i moj." Udvajanje subjekta, pojavljivanje dvojnika poklapa se sa glasom iz nevidljivosti. Kao i u drugim pesmama, ovaj se glas ne imenuje, a poklapanje tog glasa sa dvojnikom jeste zapravo dodatno udvajanje. Subjekt koji u čamcu prelazi vodu i sluti da i iz suprotnog pravca može neko da se pojavi ("I otuda neko može doći, to je i njegov put") putnik je ka konačnom mestu, a mitološke reference ovde, pored toga što grade lirski prizor, delom zameću tragove. Jer pronalaženje i objava boga u tom glasu bila bi odveć jednostavno i starinsko rešenje. U "Putu", srodno navedenoj pesmi "Dodirivanje", otvorenost pred dolazećim potencirana je rastakanjem subjekta, ali i umnožavanjem mogućnosti, odnosno pitanjem unutar pitanja: "I otuda neko može doći, to je i njegov put./ Meni u susret. Ali, taj je, sigurno zalutao!/ Možda, to isto, i on misli o meni. Ko zna?/ Koliko ostaje meni, a koliko njemu?"

Narednim ciklusom, kao što je pomenuto, preovlađuju motivi jeseni i zime, neposredne čulne spoznaje prirode, njenih pokreta i zakona. Dinamika ciklusa, kao i pojedinačnih pesama, obezbeđuje se diskretnim kontrastiranjem, umetanjem motiva svetlosti, topline, slutnjom životne bujnosti ispod snega i leda, zamiranja sveta u zimu: "Dan je/ hladan kao voda, napaja žedan grla./ Steže me svetlost smrznutog sunca. Sjaj dugačak/ i oštar, kao žica, vodi me" ("Trag"). Ili u pesmi "U decembru, popodne": "Nagomilao se sneg, i vreme. Ko će/ podići ustavu da ta bujica pokrene// našu nadu?"

Pretposlednji ciklus sastavljen je od dve manje poeme, "Noći" i "Dani". Pesnik se vraća osnovnim merama ljudskog vremena, kao udahu i izdahu, i simboličnoj, spoznatljivoj smeni života i smrti. Rađanje i zamiranje sveta posmatra se čulima subjekta, a ritam prolaženja vremena preslikava se sa osnovnim telesnim ritmom: "Odjednom, senke krate dan. Prećutkuju i mere/ kao što korak meri put." Ali, subjekt se ne zaustavlja u ovom usklađivanju životnog ritma sa ritmom kosmičkog vremena, on se vraća svojoj savesti: "Trčeći, pitam se: kolika je danas moja krivica." Ona koja možda zna odgovor na to pitanje apostrofirana je u završnoj pesmi "Stihovi o visini": "O, visino, gde si me spustila? Pred oltar?/ U tvoju blizinu, na rub mojih dlanova?/ Da u tišini šuštim kao trska." U svetlu završnih stihova, kao i prethodno navođenih pesama, naslov knjige ukazuje se ne kao metafora čulima opažljivog, doživljivog sveta, već upravo kao pogled iza, iznad ili izvan tog sveta. Iz pesme u pesmu ovaj se pogled različito uobličava, i čitalac kao ni pesnik, nije siguran šta se tamo nalazi, kao što se ne zna šta se nalazi u tami iza odškrinutog prozora na Magritovoj slici sa korica knjige.

Pa ipak, pesnici, kao i slikari, gledaju. U sveopštoj konfuziji i duhovnoj dezorijentaciji, sam taj pogled ukazuje se kao trajna, dakle, ljudska vrednost.


Marjan Čakarević | POLJA časopis za književnost i teoriju
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 24, 2014, 11:00:19 pm »

*
Nikola Vujčić
Zaleđene slike



PRISUTNOST

Blag je dan. Mekan, sačinjen od mnoštva delića.
To je pravi luk, ponekad u njemu besni vetar,
gađajući nasumice, sve što stigne.
Svetlost mu se penje uz zid, jednu polovinu
ostavljajući vidljivom, a drugu skriva.
Gola, stala je. Sve razotkrivši.
Gledajući, osetio sam stid.


VREME U VRTU

Mrvi se zemlja, treperi lišće. Bokore se boje.
Zeleno je žuto. Žuto je crvenkastosmeđe.
Belo je kao trag, pocrneli su mu rubovi,
osušile su mu se recke, kao ožiljci
od nečijih zuba. Neko je to dobro zagrizao,
i ostavio. Jedna kapljica je uhvaćena
u zategnutoj paučini, i sjaji, kao što oko sjaji u daljini.
Već smalaksali cvetovi u svojim čašicama
drže mirise. Tu se niko ne žrtvuje,
svi se raduju tišini.


TERET

Ujutro, mesečina skroz izbledi, ali
zato sunce pojača svetlost, da prži. I

najtvrđi san, buđenje melje, u sitne slike-
-sličice koje se raspršuju i skupljaju kao

roj mušica. Kao da od njih zavisi (a zavisi!)
ovo jutro koje će nekoga, ipak, zaboraviti.

A započeo je, već ugledan, leptir, svoju trku, i nije daleko
odmakao. Ali, nećeš ga stići. Neće ga

zadovoljiti ni pad, ni dodiri. Kao ni mene,
izgovorene reči. Pa da i vičem!

Neće se osvrnuti niko, da me pogleda.
U šapat, sve ovo će se raspasti.

Psssst! Baš zato, hoću da zaljuljam olistalu grančicu
koja se nagnula. Da joj pomognem, da strese teret rose.


LETO

Ukosnica je to, lakirana, sa koje
bela svetlost odskače, kao da je iskiva.

Odskače sa crne podloge, kao sa nakovanja,
ispod snažnih udaraca koji žele sličnost.

Tako odskače da nisam siguran, da li gledam ili slušam,
prodorne udarce koji sevaju kao munje u oluji.

Prosule su se iskre poput prosa,
i hajde, sad, nađi te sitne zametke.

Nemir života iskače iz njih.
O, kako je bolno to razlistavanje.

Rasteći, sve
bliži su smrti.


PODNE

Evo svetlosti, snažna
zabada se. To je ta tačka koja
okuplja sve i poput konopaca, steže ga.
Sad ne sumnjaš u vreme.
Sve staje u ugaženo mesto.
To je kao da nam se Bog
najbliže nagnuo,
a život nam se učinio
ogromnim.


MESTO

Nastavljam, ali, daljina je to! Na to mesto
teško je doći. Kao da sam nešto uhvatio
pa mi je ispalo iz ruku. Skliznulo je, kao sjaj.
Uvećava se strah kako se približavam.
Natrule voćke zalepile su se za ono između,
što ih čini različitim. Daljine se češu,
jedna drugu gledajući. Zastao sam, čučnuo u travu.
Načuljio sam uši ― kad ne mogu da gledam, bar da slušam.

Vreme se tu proteglo i teče kao voda.
Steže me želja. Previše joj dugujem. / Časopis Koraci


SVEDOČENJE

U svakom od nas postoji ćutanje,
sagorelo, tvrdo i crno, gde je, misliš,
sve.
Kao što od naraslih grana
nastaje ugalj, tako od reči
nastaje tišina.
Ali, te naoko, mrtve stvari,
znaju da zagreju tvoje srce.
Ako se ugalj zapali, ako se tišina
rastišini, plane vatra i od pepela
i smeha, nastaje novo prisustvo.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #7 poslato: Novembar 24, 2014, 11:00:37 pm »

*
Stihovi Nikola Vujčić


TAČNO VREME

odavde gledano
stablo koje baca senku na prozor
uopšte nije veliko

sve što se događa pod ovom senkom
označava moj san

da bi se našao u senci
sunce mora da prođe
određenu putanju

svakodnevno ponavljanje
ove igre
izvor je mog straha

to je jedino tačno vreme
kome verujem


POTPALJIVANJE VATRE

Dok potpirujem vatru, dim ujeda za oči,
(Tamo dime, ljuti dime, tamo su ti vrata!)
grančice se grče, mada su već suve i osećaju
pepeo u sebi.
Sad će, nedostaje samo nekoliko reči, da planu,
dok ih gurkam ka iskrama koje poskakuju
po tankoj smežuranoj kori.
Vatro, vatro, vatrice, probudi se!
Gori, vatro, gori gorcem!
Skrivena duboko, izađi kao zver,
svojim mekim, vrućim šapama
propni se i pogledaj okolo.
Raspiri svoju snagu,
da iza tebe ne ostane nijedan ugarak
već samo pepeo,
samo meki pepeo
i poneki, sitni, žeravak
kao oči koje me znatiželjno gledaju.
Zagrej mi ruke
dok te dodirujem čađavu.
Vatro, vatro, vatrice,
izađi u plamenu vrućem!
Ako nećeš, vatro, vatrice,
evo, u ovoj kutijici,
spava ogromna vatra,
palidrvca željna buktinje,
mole me da ih probudim.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #8 poslato: Novembar 25, 2014, 02:39:21 am »

*
NIKOLA VUJČIĆ:


KULTURA KLIZI KA ZABORAVU

Pesnik Nikola Vujčić povodom obeležavanja Svetskog praznika poezije: "Dobar deo književnosti živi po pravilu: brzo napiši ― brzo objavi ― brzo prodaj"

Pesnicima i poeziji je oduzeta uloga i moć koju su nekada imali. Pa i sama činjenica da je Unesko proglasio jedan dan u godini za svetski dan poezije, kada će se promovisati čitanje, pisanje, objavljivanje i tumačenje poezije širom sveta, govori da je poezija ugrožena u svim kulturama. Ali ne čekajući taj dan, svi, uz malo napora, možemo učiniti da ona bude svakodnevno prusutnija ― kaže za "Novosti" pesnik Nikola Vujčić, povodom 21. marta, Svetskog dana poezije.

Vujčić će biti jedan od učesnika manifestacije u Kulturnom centru Beograda, gde će pesnici tradicionalno proslaviti svoj dan.

Poezija danas obitava u uskom krugu koga čine pesnici i vrlo mali broj čitalaca iako je najbolji deo naše književnosti. Situacija po poeziju, ali i celokupnu književnost, umnogome bi se promenila nabolje kada bi se knjiga tretirala kao kulturno dobro a ne kao roba ― kaže Vujčić.

U okviru programa posvećenog poeziji u KCB-u, govoriće se i o linijama koje povezuju srpske pesnike različitih generacija, kao i o jazu između njih. Vujčić smatra da naša savremena poezija ima svoj kontinuitet, generacijsko i poetičko prelivanje i nastavljanje.

Raduje me što se u našoj najmlađoj poeziji pojavio niz pesnika koji joj udahnjuju novi dah ― kaže naš sagovornik.

Pesnici će pretresti i uticaj globalne ekonomske krize, a na pitanje da li ona pomaže ili odmaže njihovom poslu, Vujčić odgovara:

Krize ruše ionako krhke kulturne sisteme, uvode drugačiji vrednosni redosled. Krize u čoveku podstiču animalno, duhovno se tu potpuno potiskuje. Pesnici nisu nikakvi čudaci, oni samo drugačije sagledavaju svet oko sebe, drugačije se služe rečima ― kaže Vujčić.

Kao pesnik koji stremi lirskom, intuitivnom razumevanju sveta, Vujčić otkriva da ga pesnički najviše inspirišu ljudski život i usamljenost, prisustvo i prepoznavanje unutrašnjih svetova i njihovih odnosa.

Više me privlači neko stablo u parku nego sva buka automobila koji jure okolo. Više volim jutarnji cvrkut ptice nego zamarajući zvuk kamiona koji prazni kontejnere. Mene zanimaju sitnice i njihov saodnos jer se ljudski život i odvija u tom malom prostoru. U mojim pesmama ima puno vode i vazduha, vatre, svetlosti i tame, tišine, zemlje i neba. "Pesma je postojanje", kaže Rilke u jednom svom sonetu, a tako je i ja osećam ― kaže Vujčić.

Vujčić dodaje da nam je sve jasnija ona latinska poslovica ― Hleba i igara.

Kultura polako klizi ka zabavi, nikad u svojoj istoriji nije bila bliža tom svom ponoru. Naše, tehnološki moderno doba, učinilo ju je sveprisutnom, ali ju je i komercijalizovalo, a neke njene delove pretvorio u laku zabavu. Dobar deo književnosti, one koja stvara takozvane hitove koji i kod nas šljašteći preplavljuju knjižare, egzistira po pravilu: brzo napiši ― brzo objavi ― brzo prodaj. Da li tu uopšte ima književnosti? Nema. A zamislimo tek takvu poeziju!


REČI OTVARAJU PROZORE

U duhu Dana poezije, pesnik nam je objasnio svoj stih "reči ne ulepšavaju, samo zvekću"...

Želeo sam da ukažem na odgovornost izgovorene reči, ali i na to da ponekad ni reči ne mogu sve. Reči tek, kako kaže Dušan Matić, "otvaraju prozore" kroz koje možemo da nazremo svet. Uvek se traže prave reči, nikad nismo sigurni koje su to reči, da bismo iskazali ono što vidimo i osećamo. Kad nema reči, nastaje tišina u kojoj one sazrevaju ― kaže Vujčić. ...

B. Đorđević | 20.03.2012. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: