Milorad Panić Surep (1912—1968)

<< < (9/12) > >>

Angelina:
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE
Beograd, 13.12.1991.





Porodično stablo porodice Panić — prema podacima Panić Milosava Batka

Angelina:
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE
Beograd, 13.12.1991.



"...Zaželeo sam sinoć razgovora s njim. Poneo sam mu ružu. Nisam ga video, nije čuo, spavao je. Želeo sam da mu kažem da na obali velike reke listaju njegova dunja i lipa, koje mu namenih i po njegovoj želji. Još nešto bitnije morao sam, trebalo je sinoć da mu kažem: da znači i zrači ljudima, kulturi, postojanstvu našem. I da ga volimo mi neizbrojni njegovi drugovi, prijatelji, savremenici. Ali on se ne probudi; bi poslednja noć Milorada Panića Surepa. Ostadoh mu dužan."

Dobrica Ćosić: "Na vest o Surepovoj smrti", Politika, 23. IV 1968. godine


"Sluteći koliko je veliko to što je sa njim zauvek umrlo, mi koji još ostadosmo ne možemo nalaziti utehu u činjenici da je takav čovek živeo, radio, pisao među nama, bio nam drugi sabrat i voleo nas. Utehe nema. Ali postoji oduživanje duga, a ono je raznovrsno i svako ga vrši prema sopstvenim sposobnostima. U jednom, međutim, moramo svi da budemo isti: u velikoj ljubavi i dubokoj zahvalnosti Surepu što je uvek bio ono što je mnogima teško biti: što je u najpotpunijem smislu reči bio Čovek.

Raško Dimitrijević: "Naš Surep", iz člaika objavljenog u "Bibliotekaru", br. 4, 1968. godine


S pravom je rečeno da se Milorad Panić Surep može ubrojati u red velikih neimara i ktitora srpske kulture. Mi bismo dodali: i srpske crkve. Čovek koji je dostigao visoke domete kulturnog stvaranja, pesnik, prevodilac, antologičar, umeo je sa tih vrhunaca da shvati svu celovitost duhovne kulture ovog naroda kroz vekove njegovog postojanja. Ovaj narod što živi rasut od Like do Midžora, i od panonskih širokih ravnica do Prokletija, nije novajlija ni skorojević. On je stvarao i ostavio traga svog stvaranja... U vreme kada je mnogo što šta izgledalo preče od spasavanja našeg današnjeg, "carostavnog" kulturnog blaga, on je postavio organizaciju zaštite spomenika kulture, i radio na tome ne samo kao rukovodilac i organizator nego i kao radnik, sa strašću amatera koji uspeva da uđe u tajne jednog stručnog tehnološkog, konzervatorskog znanja. Tako je Milorad Panić — pesnik i borac revolucije, postao novi ktitor bezbrojnih domova i zadužbina srpske crkve, spasilac i obnovitelj i neuspavljivi čuvar njene lepote, čudesnih zidova jedne Bogorodice Ljeviške, i poezije, sopoćanskih fresaka i Žiče, i Studenice, i Mileševa, i Manasije, i Dečana. Isto se to može reći i za Surepov odnos prema knjizi. Malo je ljudi koji su umeli da se toliko sažive sa "duhom prošlih vremena, da osete svu muku (ili radost) stvaranja brata—pisara i književnika srednjeg veka, da vide pred sobom i iščitavaju čoveka iza redova marljivog, smirenog, ili uzdrhtalog, uznemirenog pisma ... Vaskrsavajući lepote i trajne vrednosti našega istorijskog kulturnog bića Milorad Panić Surep je mnogo učinio da vaskrsne sve ono lepo i trajno što nam je crkva svetoga Save Nemanjića dala..."

Dimitrije Bogdanović: "Povodom smrti Milorada Panića Surepa", iz članka, objavljenog u "Vesniku" — Organ saveza udruženog pravoslavnog sveštenstva SFR Jugoslavije, Beograd 1 i 15 maja 1968. godine


"Požrtvovano i pronicljivo služio je krepkoj, smirenoj lepoti starine otkrivajući je u reči, fresci i svuda gde bi u 'kamu ojačala'. Tražio je tapije vremena da bi mogao u svome času pouzdanije da razazna čije i kakvo je šta. Otuda, beše to čovek koji je u ovovremene ritmove umeo da pretoči opojnu poeziju drevnosti i da ispod patine davnina oglasi utihnule damare života. Ustvari, tragao je za kontinuitetom tako strasno i revnosno kao da će u njemu otkriti vrhovni smisao življenja... Samo je smrt, bilo surova ili spasonosna, u stanju da sa lica gotovo nepostojećeg i neuhvatljivog trenutka u kome jesmo, razagna izmaglicu neobistinjenih snova. Surep je imao mnogo takvih snova i takvih nada, ali ih nije poneo sa sobom. Prepustio ih je drugima. Stvaralac može da se odupre kidanju i može da očuva kontinuitet trajanja jer uvek blagovremeno sačini testament i uvek stigne da se podsmehne sudnjem času makar koliko bio iznenadan... Živeo je u njemu duh prostodušnosti i odanosti zemlji koja dobar hleb porađa, a krvi je vazda bila sita. U takvoj odanosti, punoj ljubavi za čoveka sa korenom, često se mogla prepoznati i oštra nostalgija seljaka prelomljenih preko kolena urbanizacije. Zato, ako vas kojim slučajem put nanese u Jankov i Surepov Glogovac, neće vam biti teško da osetite gde je bio dušom svoga tela i života".

Vladimir Jovičić: "Pesnik njiva i davnina", deo iz članka objavljenog u listu "Prosvetni pregled", 1968. povodom smrti M. P. Surepa.
NBS 2495/p


Surep je bio čovek mnogostran... Razgovoran i radoznao, Surep bi ostavljao prvi sasvim varljivi utisak o sebi, kao čovek koji se rastapa u širinama. Tek kasnije, kako se dijalog nastavljao, Surep bi zatvaro razgovor, sve intenzivnije napadajući suštinu teme; bilo je u tom opkoljavanju neke hajdučke veštine, neke mudrosti da sabesednika uvuče u krug svojih interesa. Sposobnost Surepova da se uključi u raznolikosti života, umetnosti i nauke lako se uočavala. Njegov plebejski stav bez predrasuda formalne prirode davao mu je čudesnu moć. U našoj sredini sujetnih intelektualaca, Narcisa, estetskih purista, snobova, nasrtljivih i krajnje kratkovidih znalaca, Surep je pravo, ne skidajući obuću sa zemljom rodnog tla, mirno ulazio u kule od lažne slonovače; uvek se držao svojski i u polutamnu tišinu ambicioznog saopštavanja mudraca unosio je prostu reč i galamu — a sa njom meru prirodnog, razumnog i životnog. Surep nije bio među stručnjacima najobavešteniji, naročito ne kada bi im prilazio, ali je svakako iz njihovog društva izlazio najrazumniji, superioran i prirodno tolerantan... Sva određenost Surepovog pirodnog životnog stava pokazivala se u njegovoj sposobnosti da sebi stvori i prijatelje i saradnike. Ako je iko u našoj generaciji uspeo da se otarasi pašinske nadmenosti šefa, ili račundžijskog kolekcionarstva uticajnih prijatelja — to je Surep znao. Surep nije išao ni u maglovite suprotnosti, nije on tražio romantično slaganje srodnih duša; u tim odnosima Surep nije patio od lažne literature, simpatija, antipatija — budući sam čovek od posla, on je tražio i birao ljude radnike, ljude stvaraoce, majstore svog zanata... Devet godina Surepovih u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Srbije, nepuna decenija u životu čoveka koji nije dočekao šezdesetu, značila je mnogo za Surepa, još više za tradiciju naše kulture... Osnivanjem Zavoda 1947. udaren je temelj jednom novom početku u kome je, srećom, odmah sve bilo sistematski raspoređeno. Služba zaštite koja je do 1947. bila sinonim zaštite arhitektonskih spomenika, naglo se proširila na sve ostale spomenike i predmete umetničke i istorijske vrednosti... Kopisti fresaka, većinom učenici Jaroslava Kratine, imali su u Surepovom zavodu najživlji centar. Naročito su se proširili radovi izvan zaštite arhitekture. Sistematski je organizovano otkrivanje, čišćenje i kopiranje zidnog živopisa i inventarisanje i zaštita ikona, metalnih i drvenih predmeta i naročito knjiga. U zavodu se tih godina sticalo i gomilalo znanje i iskustvo koje se kasnije prenosilo na sve ogranke službe zaštite, na muzeje i galerije. Spiritus movens uvek je bio Surep i on se od tih svojih delatnosti iz zavodskih dana i kasnije nikada nije mogao da odvoji. Već načet bolešću Surep se oduševljava...— Taj Surep, osnivač Zavoda za proučavanje i zaštitu spomenika kulture Srbije, već se za života počeo da vezuje za neprolaznost dela koja je vaskrsavao i osposobljavao za trajanje u daljim stolećima. Čini mi se da nije preterano ako reknem da će Surepovo ime stajati nepokolebljivo vezano za zidove manastira, za freske Mileševa i Sopoćana, za mnoge listove spasenih rukopisa — a to je možda i najveća sreća koju čovek, izgubivši život, i može da stekne... Sve mi se čini da je on, po strašnom zakonu neimara koji je svog najmilijeg zaziđivao u zgradu koja će ga proslaviti, u sve te Studenice, Ljeviške i Dečane, uzidao sebe i svojih pedesetšest godina — da oni potraju duže."

Dr Svetozar Radojčić: "Milorad Panić Surep 1912—1968" iz "Zbornika zaštite spomenika kulture", Beograd, 1968.
NBS II 3407/19


"...Sećajući se Surepa — konzervatora, razmišljam o nečemu što je bilo presudno za našu posleratnu konzervatorsku službu, i za dobar broj ljudi iz plejade koju pomenuh. To je ono oduševljenje s kojim je Surep ušao u lepi posao oko starih spomenika. Tim oduševljenjem umeo je da obujmi i svoje saradnike. Zbog toga su se i tegobe lakše podnosile, a rad bilo oko fresaka i arhitekture, bilo oko ikona i starih rukopisa, uspešnije obavljao. Mnogo čim je Surep hrabrio i podsticao druge: što je bio srdačan drug, što je neumorno pešačio od glavnih puteva do crkava u brdima, što je spavao na slami, što je sate provodio na skelama, što je pred crkvenim zidovima najjednostavnije diskutovao i sa seljakom, i sa vladikom, i sa profesorom univerziteta, i sa predsednikom vlade, što je učeno i razložno govorio o putevima stare umetnosti, što je poslovički strasno tražio stare knjige, najpoetskije doživljavao treperenje zvezda nad Radočelom, najslađe jeo manastirski crni hleb, kočoperno bacao kamena s ramena... U potrazi za starom umetnošću, obuzeti nemirima zbog daleke stvaralačke prošlosti kao i ceo moderan svet, ićićemo u Studenicu, Sopoćane, Mileševu, Resavu, Kalenić, Žiču, Pećku Patrijaršiju. Razgovaraćemo tamo o majstorima koji su zidali crkve, slikali freske, o ktitorima koji su omogućili stvaranje tih umetničkih dela. Ali tamo su, nevidljivo, uvek prisutni i ljudi koji su u naše vreme ostavili tragove svojih misli i svojih ruku, na porušenom zidu, na oštećenoj fresci. Predano su služili održavanju starih umetničkih spomenika, a sad su samo prah. Jedan od njih, od najzaslužnijih je Surep. Na godišnjicu njegove smrti, 22. aprila, pomenimo ga ako ne u molitvama, ono u razgovorima i ćutanjima našim".

Svetislav Mandić: "Mali pomenik", iz članka objavljenog u "Politici".

Angelina:
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE
Beograd, 13.12.1991.


Ksenija Lazić: "Milorad Panić Surep — Pisac i priređivač posebnih izdanja", deo iz članka objavljenog u "Bibliotekaru", br. 4,1968. godine.

"...Nema ni jedne knjige koju M. Panić Surep nije pažljivo i besprekorno opremio sa puno mašte i inventivnosti. Svaka je remek delo za sebe. Izdavač, a uz to i veliki bibliofil, Milorad Panić Surep većinu svojih vlastitih dela koja izdaje u "izdanju autora" čini, već izdavanjem u malom tiražu — koje uz to i numeriše i potpiše — raritetima i namenjuje ih za"ljubitelje lepe knjige".


~


Ksenija Lazić: "M. Panić Surep — saradnik Bibliotekara", iz članka objavljenog u "Bibliotekaru" br. 4, Beograd, 1968. godine

"Prelistavamo Bibliotekar br. 5 — 6 iz 1966. godine. U njemu: Izjave povodom početka izgradnje Narodne biblioteke Srbije... Izjava Milorada Panića Surepa izgovorena pred samo udaranje prvog ašova za temelje Narodne biblioteke 20. oktobra 1966. godine, izjava posvećena velikom trenutku na koji se čekalo sto trideset i pet godina i o kome su sanjali 'Daničić, Novaković, Ljuba Stojanović, Pančić, Skerlić i toliki drugi velikani naše kulture, zaveštaoci onih vrednosti koji će trajno koristiti ova zemlja'  zdravica izrečena trenutku 'zažežanja ognjišta' knjige, pozdravni govor izgovoren u čast otpočinjanja gradnje Narodne biblioteke Srbije — postade i poslednji prilog koji Bibliotekaru ostavi jedan od njegovih pokretača i prvih saradnika: Milorad Panić Surep..."


~


Milica Prodanović: "Poslednji razgovor sa Surepom", Bibliotekar, br. 4, Beograd, 1968. godine

U ime svih nas bibliotekara koji smo godinama sarađivali sa Panićem Surepom i koji smo znali i poznavali njegov rad, koji smo pratili i bili živi svedoci sa koliko je ljubavi započeo izgradnju Narodne biblioteke, predložila bih da se na toj zgradi, na tom spomeniku prvom srpskom ustanku, stavi jedno skromno obeležje kao sećanje na onoga koji je tako od srca voleo našu knjigu i tako žarko želeo i pomogao da se Biblioteka izgradi..."


~


D. Danojlić: "Novo lice tvrđave", iz članka objavljenog u "Politici"
NBS2484/p

"U Topoli oživljavaju inicijativu o obnovi Karađorđevog grada. Nju je svojevremeno, s grupom kulturnih i naučnih radnika Srbije, pokrenuo književnik Milorad Panić Surep.
U planu je da se Karađorđev grad, onakav kakav je nekada bio, dovrši do kraja veka. Ako se u tome uspe, svoje kapije otvorio bi već za proslavu 200 godišnjice prvog srpskog ustanka... U znak pažnje prema ovom piscu, žitelji Topole su jednoj ulici u svojoj varoši dali njegovo ime. Na njenom početku nedavno je adaptirana jedna od najstarih građevina u Topoli, koju Oplenčani sada jednostavno zovu — "Surepova kuća".





Istorijski muzej u Topoli, povodom desetogodišnjice rada i postojanja dodeljuje
Povelju Miloradu Paniću Surepu, posthumno, 1. I 1977. godine.

Angelina:
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE
Beograd, 13.12.1991.



DVADESET GODINA NAGRADE "MILORAD PANIĆ SUREP"


"Buntovna me Mačva rodi
i odnjiha uz oluje
pa vam velim: nigde tako
ne peva se o slobodi,
nit o pravdi lepše snuje".

Nagrada "Milorad Panić Surep", koju dodeljuje Zajednica matičnih biblioteka Srbije u cilju davanja priznanja pojedincima i kolektivima za postignute rezultate u razvoju bibliotekarstva, ustanovljena je 16. decembra 1968. godine na prvoj redovnbj skupštini Zajednice. Tako se poklapa vreme osnivanja i početka organizovane aktivnosti Zajednice sa postojanjem ove nagrade, kao najvišeg društvenog priznanja u bibliotekarstvu.

Nagrada je prvi put dodeljena 25. juna 1971. godine u svečanoj sali Kolarčevog narodnog univerziteta u prirustvu većeg broja kulturnih i javnih radnika i bibliotekara.

Ideja osnivača nagrade je bila de se i u ovoj oblasti društvenog rada, koja je često neopravdano zapostavljena, unesu inače prihvaćeni stimulansi podsticanja stvaralaštva kao i u drugim sferama materijalne i duhovne kulture naroda, jer ako je gde bilo potrebno podsticati i hrabriti, kad je reč o naporima da se nadoknadi izgubljeno i uhvati korak sa vremenom, onda je to pre svega i naročito na planu knjige uopšte i bibliotekarstva posebno.

Nagrada je nazvana imenom Milorada PanićaSurepa iz pijeteta prema zaslužnom piscu i kulturnom posleniku, koji je relativno kratko vreme radio u bibliotekarstvu, na dužnosti upravnika Narodne biblioteke Srbije, ali koji je ceo svoj stvaralački vek proveo u nastojanju da se otkriju trajne vrednosti nacionalne kulturne baštine i pokažu njeni kontinuiteti od najstarijih vremena do danas. Na povelji koja se dodeljuje uz nagradu, zapisane su nadahnute Surepove reči o knjizi: "Čujem rodnu reč kako nam odzvanja iz dubine od deset vekova". Surep je umeo osluškujući prošlost da se bori svakodnevno sa oduševljenjem revolucionara i zanosom pesnika i da sanja budućnost slobodnih ljudi i naroda. Bibliotekari nisu mogli da imaju lepši primer za svoje ponašanje i bolju inspiraciju za svoj rad.

Svečanost predaje prve nagrade bila je u predahu održavanja Skupštine Zajediice matičnih biblioteka Srbije na kojoj je donet Desetogodišnji program razvoja bibliotekarstva u Republici, program osavremenjavanja i modernizacije bibliotekarstva kao velikog i jedinstvenog informativno-dokumentacionog i obrazovno-naučnog sistema. Tada je rečeno: Luču zapaljenu Surepovom rukom prilikom polaganja kamena temeljca za novu zgradu Narodne biblioteke Srbije, razvejavamo u nove stvaralačke vatre širom Srbije, u vremenu, koje i pored svih protivurečnosti i paradoksa, izgleda dovoljno stimulativno za pokretanje i vođenje velikih kulturnih akcija, koje će značiti suštinski preobražaj ove za nacionalnu kulturu tako značajne oblasti društvenog rada.

Istorija nastanka, postojanja i stradanja Narodne biblioteke dobro je poznata. Najkompletnija zbirka kulturne baštine srpskog naroda, trezor u kojem je čuvano viševekovno stvaralaštvo naše nacionalne kulture tragičnog 6. aprila 1941. godine u fašističkom bombardovanju Beograda izgorela je do temelja.

U okviru proslave 150 godišnjice prvog srpskog ustanka, 1954. godine, vlada Srbije je odlučila da se izgradi nova Narodna biblioteka, kao spomen-biblioteka I srpskom ustanku. Iste godine Savet za kulturu SR Srbije obrazovao je komisiju za izradu programa izgradnje. Godine 1965. Skupština SR Srbije, donela je odluku o izgradnji Narodne biblioteke Srbije. Na dan oslobođenja Beograda 20. oktobra 1966. postavljen je kamen temeljac. Izgradnja je trajala 6 godina i Narodna biblioteka je svečano otvorena 6. aprila 1973. godine.

Izgradnja nove Narodne biblioteke bio je grandiozan poduhvat u kome su učestvovali brojni stvaraoci. Sa obnovom fondova je početo još za vreme rata, a sama izgradnja sa prethodnim pripremama trajala je skoro 20. godina od 1954. do 1973. godine.

Svoj izuzetno značajan doprinos u plejadi istaknutih neimara ove značajne ustanove za kulturu srpskog naroda dao je Milorad Panić Surep, koji je bio sekretar za kulturu Srbije u vremenu od 1955. do 1959. godine i upravnik Narodne biblioteke od 1965. do 1968. godine.

U živom mi je sećanju atmosfera u Skupštini Srbije prilikom donošenja odluke o izgradnji Narodne biblioteke Srbije. Odluku je prvo donelo Prosvetno-kulturno veće Skupštine jednoglasno, što je dobilo veliki publicitet, uz oduševljeno prihvatanje i odobravanje javnosti. Odmah zatim prilikom rasprave na Republičkom veću Skupštine, pojavio se na sednici veća izveštaj Skupštinskog odbora za budžet da se ova investicija ne prihvati i da se njeno izvršenje planira tek posle izgradnje hidrocentrale Đerdap i pruge Beograd—Bar, što je praktično značilo odustajanje od izgradnje. Mnogi poslanici, uz aktivnu ulogu M. Panić Surepa, dali su značajan doprinos u konačnom odlučivanju i prihvatanju odluke o izgradnji.

Uporedo sa izgradnjom nove zgrade u želji da ona bude što funkcionalnije napravljena bilo je neophodno da se donese dugogodišnji program razvoja Narodne biblioteke i bibliotekarstva u Srbiji. Tako je nastao Program desetogodišnjeg razvoja Narodne biblioteke, koji je usvojen na zajedničkoj sednici Prosvetno-kulturnog veća Skupštine S. R. Srbije i Saveta Narodne biblioteke, održanoj maja 1970. godine. Nova koncepcija Narodne biblioteke, koja je utvrđena Desetogodišnjim programom razvoja, rezultat je proučavanja sopstvenih iskustva, nastalih potreba i mogućnosti, kao i uporednog izučavanja organizacije i delatnosti velikih evropskih biblioteka. Desetogodišnji program razvoja Narodne biblioteke, mada poštuje sve pozitivne tradicije ove ustanove i nastavlja najvažnije delatnosti iz prošlosti, po svojim ciljevima i načinu ostvarivanja tih celjiva, duboko je antitradicionalistički, nekonvencionalan savremeno koncipiran i utemljen na realnim potrebama društva.

Za realizaciju takvog programa bili su neophodni i određeni profili kadrova, utoliko pre što Narodna biblioteka ostvaruje nekoliko naučnih projekata od kapitalnog značaja za nauku i kulturu iz oblasti arheografije, bibliografije i drugih.

Uporedno sa izgradnjom nove Narodne biblioteke stvoreni su uslovi da ona primi na sebe odgovarajući deo stručnih i orgaiizatorskih poslova radi bržeg razvoja bibliotekarstva u Srbiji. Nešto ranije formirana Zajednica matičnih biblioteka Srbije, u kojoj je aktivno učestvovala i Narodna biblioteka, bila je izuzetno pogodna i pozvana stručna i društvena organizacija, kompetentna za vođenje široke društvene akcije. U tom cilju Zajednica je izvršila svestrane konsultacije u svim sredinama i na svim nivoima i predložila Projekciju razvoja bibliotekarstva u periodu 1971—1980. godine, koja je usvojena na Saboru o bibliotekarstvu Srbije održanom 6.10.1971. godine.

Cilj ove projekcije je bio da se povede društvena akcija za transformaciju bibliotečke delatnosti, njenim osavremenjivanjem i uklapanjem u postojeće tokove društveno-ekonomskog i kulturnog razvoja.

Autori projekcije su imali pouzdana saznanja o tome da rešavanje opšteg položaja knjiga — stvaranjem široke čitalačke publike i negovanjem, njenog ukusa — vodi afirmaciji pravih vrednosti knjižne produkcije. Volter je u svoje vreme govorio da sa knjigama biva kao i sa ljudima: — mali broj igra veliku ulogu, ostatak je izgubljen u mnoštvu.

Na Saboru je ocenjeno da su se za menjanje odnosa prema knjizi stekli svi neophodni preduslovi. Mada teškoće društva u razvoju, protivurečni interesi i konfliktne situacije, žestoki sudari snaga progresa i konzernativizma mogu biti i nestimulativni za punu akciju, ona je neophodan imperativ za sve kreativne snage društva upravo radi prevazilaženja postojećih teškoća.

Knjiga kao sublimacija ljudskog iskustva, dobija punu vrednost baštine ljudskog duha i izvora novih uzleta ljudske misli tek ako zaživi, ako se čita. Zbog toga je za dalji razvoj društva i civilizacije izvanredno značajno da put knjige do čitaoca bude što brži i sigurniji. Savremeno društvo ima vanredne mogućnosti da utiče na taj hod. Od izdavača, preko biblioteka, sredstva javnog informisanja, do škole i kulturnih organizacija — knjiga može i treba da bude u društveno aktivnoj situaciji da bi ispunila svoj glavni cilj. Od združenog istorodnog delovanja svih ovih činilaca u mnogome zavisi da li će knjiga ostati pasivna vrednost ili će svojim životom i aktivnom ulogom uticati na čitaočeve duhovne potencijale, reinkarnirajući ljudsku misao i dajući joj nove uzmahe.

Bibliotekari Srbije u zajedničkom stvaralačkom i društvenom naporu sa mnogim kulturnim poslenicima u Srbiji, ponudili su javnosti svoju viziju razvoja bibliotekarstva u uverenju da su predložena rešenja i realna u odnosu na mogućnosti i neophodne za dalji razvoj društva u celini a posebno nauke, obrazovanja i kulture.

U proteklih 20 godina bibliotekarstvo Srbije osvarilo je značajne rezultate u svom razvoju, naročito u pogledu porasta knjižnih fondova, bibliotečkog prostora i obrazovanja kadrova. Međutim, još uvek je opšte stanje ispod međunarodnih bibliotečkih standarda, kojima smo se približili samo u nekim segmentima.

Nagradu Milorad Panić Surep, koju dodeljuje Zajednica matičnih biblioteka Srbije, sa ovom 1991. godinom, dobila je za proteklih 20 godina 65 biblioteka i 92 bibliotečka radnika za izuzetne rezultate u unapređenju struke, bogaćenju knjižnih fondova, proširenju i oplemenjivanju bibliotečkih prostorija i širenju mreže biblioteka.

Milorad Panić Surep — pisac, istoričar i prevodilac, bio je čovek od misli i akcija, neumorni pregalac u proučavanju kulturne baštine srpskog naroda. Surep je pisao da: "Sva vrednost kulturnog nasleđa leži u tome, koliko nas i u čemu ono može poučiti, koliko opismeniti, kakvog nam oslonca i podstreka može dati za skok unapred, za prevazilaženje sopstvenih nivoa i tekućih teškoća..."

Za Surepa je s pravom rečeno da se može ubrojiti u red velikih neimara i ktitora srpske kulture. On je podsticao i organizovao pionirski rad na zaštiti spomenika kulture, koji je prerastao u stručno-naučni i društveni pokret neviđenih razmera i dostignuća u nas. Njegova se stvaralačka aktivnost odvijala od Hilandara do manastira Krke u Dalmaciji "na ovom raskršću i razbojištu naroda istoka i zapada", kako bi on rekao, a rezultati te aktivnosti na restauraciji i zaštiti su sadašnji izgledi Đurđevih stupova, Dečana, Studenice, Sopoćana, Mileševe, Žiče i Arilja i Karađorđevog grada u Topoli.

Posebno treba istaći Surepovu aktivnost na zaštiti i proučavanju stari i retkih knjiga. Proučavanje i opis ćirilskih rukopisa i izrada retrospektivne bibliografije su započeti u Savetu za kulturu Srbije čiji je on sekretar bio, da bi se kasnije rad na ovim značajnim projektima preneo u Narodnu biblioteku. Radionica za konzervaciju starih rukopisnih knjiga osnovana je u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, čiji je direktor bio Surep, da bi kasnije nastavila sa radom u Narodnoj biblioteci.

Surepove zasluge za nacionalnu kulturu i posebno za izgradnju Narodne biblioteke i razvoj bibliotekarstva u Srbiji datiraju pre polaganja kamena temeljca za novu zgradu Narodne biblioteke. On je proučavajući kulturnu baštinu, objašnjavajući je i štiteći je i sam postao nezaobilazni baštinik. Ovaj primer pokazuje da je pored svih teškoća, predrasuda i nerazumevanja u tom vremenu, bilo sluha i za trajne stvaralačke vrednosti, da to nije bilo gluvo doba u srpskoj kulturi, već vreme u kome su stvarana mnoga vredna dela od istorijskog značaja.

Svetislav Đurić

Angelina:
**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE
Beograd, 13.12.1991.





Ostoja Gordanić Beljanski, M. Panić Surep, reljef, 1989. godina.



Zajednica matičnih biblioteka Srbije
Narodna biblioteka Srbije

KATALOG IZLOŽBE
MILORAD PANIĆ - SUREP

Izložbu i Katalog pripremila
Nada Gajić-Zlatković

Recenzenti
Dr Vladimir Jovičić, književnik
Svetislav Mandić, književnik

Glavni i odgovorni urednik
Milomir Petrović

Urednik
Dr Vladimir Jokanović


Grafička oprema kataloga ■ Miloš Jovanovnć 
Fotografije ■ Dušan Marović, Nikola Farmakovski 
Tehnička oprema ■ Aleksandar Radosavljsvić arhitehta, Zvonimir Ratković, Rakić Radenko
Izdaje i štampa ■ Narodna biblioteka Srbije, Beograd, Skerlićeva 1, Tiraž 500.

Navigacija

[0] Indeks poruka

[#] Sledeća strana

[*] Prethodna strana