Milorad Panić Surep (1912—1968)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: « 1 2 3   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Milorad Panić Surep (1912—1968)  (Pročitano 47974 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #40 poslato: Decembar 28, 2010, 02:12:42 am »

**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.





Porodično stablo porodice Panić — prema podacima Panić Milosava Batka
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #41 poslato: Decembar 28, 2010, 02:12:50 am »

**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



"...Zaželeo sam sinoć razgovora s njim. Poneo sam mu ružu. Nisam ga video, nije čuo, spavao je. Želeo sam da mu kažem da na obali velike reke listaju njegova dunja i lipa, koje mu namenih i po njegovoj želji. Još nešto bitnije morao sam, trebalo je sinoć da mu kažem: da znači i zrači ljudima, kulturi, postojanstvu našem. I da ga volimo mi neizbrojni njegovi drugovi, prijatelji, savremenici. Ali on se ne probudi; bi poslednja noć Milorada Panića Surepa. Ostadoh mu dužan."

Dobrica Ćosić: "Na vest o Surepovoj smrti", Politika, 23. IV 1968. godine


"Sluteći koliko je veliko to što je sa njim zauvek umrlo, mi koji još ostadosmo ne možemo nalaziti utehu u činjenici da je takav čovek živeo, radio, pisao među nama, bio nam drugi sabrat i voleo nas. Utehe nema. Ali postoji oduživanje duga, a ono je raznovrsno i svako ga vrši prema sopstvenim sposobnostima. U jednom, međutim, moramo svi da budemo isti: u velikoj ljubavi i dubokoj zahvalnosti Surepu što je uvek bio ono što je mnogima teško biti: što je u najpotpunijem smislu reči bio Čovek.

Raško Dimitrijević: "Naš Surep", iz člaika objavljenog u "Bibliotekaru", br. 4, 1968. godine


S pravom je rečeno da se Milorad Panić Surep može ubrojati u red velikih neimara i ktitora srpske kulture. Mi bismo dodali: i srpske crkve. Čovek koji je dostigao visoke domete kulturnog stvaranja, pesnik, prevodilac, antologičar, umeo je sa tih vrhunaca da shvati svu celovitost duhovne kulture ovog naroda kroz vekove njegovog postojanja. Ovaj narod što živi rasut od Like do Midžora, i od panonskih širokih ravnica do Prokletija, nije novajlija ni skorojević. On je stvarao i ostavio traga svog stvaranja... U vreme kada je mnogo što šta izgledalo preče od spasavanja našeg današnjeg, "carostavnog" kulturnog blaga, on je postavio organizaciju zaštite spomenika kulture, i radio na tome ne samo kao rukovodilac i organizator nego i kao radnik, sa strašću amatera koji uspeva da uđe u tajne jednog stručnog tehnološkog, konzervatorskog znanja. Tako je Milorad Panić — pesnik i borac revolucije, postao novi ktitor bezbrojnih domova i zadužbina srpske crkve, spasilac i obnovitelj i neuspavljivi čuvar njene lepote, čudesnih zidova jedne Bogorodice Ljeviške, i poezije, sopoćanskih fresaka i Žiče, i Studenice, i Mileševa, i Manasije, i Dečana. Isto se to može reći i za Surepov odnos prema knjizi. Malo je ljudi koji su umeli da se toliko sažive sa "duhom prošlih vremena, da osete svu muku (ili radost) stvaranja brata—pisara i književnika srednjeg veka, da vide pred sobom i iščitavaju čoveka iza redova marljivog, smirenog, ili uzdrhtalog, uznemirenog pisma ... Vaskrsavajući lepote i trajne vrednosti našega istorijskog kulturnog bića Milorad Panić Surep je mnogo učinio da vaskrsne sve ono lepo i trajno što nam je crkva svetoga Save Nemanjića dala..."

Dimitrije Bogdanović: "Povodom smrti Milorada Panića Surepa", iz članka, objavljenog u "Vesniku" — Organ saveza udruženog pravoslavnog sveštenstva SFR Jugoslavije, Beograd 1 i 15 maja 1968. godine


"Požrtvovano i pronicljivo služio je krepkoj, smirenoj lepoti starine otkrivajući je u reči, fresci i svuda gde bi u 'kamu ojačala'. Tražio je tapije vremena da bi mogao u svome času pouzdanije da razazna čije i kakvo je šta. Otuda, beše to čovek koji je u ovovremene ritmove umeo da pretoči opojnu poeziju drevnosti i da ispod patine davnina oglasi utihnule damare života. Ustvari, tragao je za kontinuitetom tako strasno i revnosno kao da će u njemu otkriti vrhovni smisao življenja... Samo je smrt, bilo surova ili spasonosna, u stanju da sa lica gotovo nepostojećeg i neuhvatljivog trenutka u kome jesmo, razagna izmaglicu neobistinjenih snova. Surep je imao mnogo takvih snova i takvih nada, ali ih nije poneo sa sobom. Prepustio ih je drugima. Stvaralac može da se odupre kidanju i može da očuva kontinuitet trajanja jer uvek blagovremeno sačini testament i uvek stigne da se podsmehne sudnjem času makar koliko bio iznenadan... Živeo je u njemu duh prostodušnosti i odanosti zemlji koja dobar hleb porađa, a krvi je vazda bila sita. U takvoj odanosti, punoj ljubavi za čoveka sa korenom, često se mogla prepoznati i oštra nostalgija seljaka prelomljenih preko kolena urbanizacije. Zato, ako vas kojim slučajem put nanese u Jankov i Surepov Glogovac, neće vam biti teško da osetite gde je bio dušom svoga tela i života".

Vladimir Jovičić: "Pesnik njiva i davnina", deo iz članka objavljenog u listu "Prosvetni pregled", 1968. povodom smrti M. P. Surepa.
NBS 2495/p



Surep je bio čovek mnogostran... Razgovoran i radoznao, Surep bi ostavljao prvi sasvim varljivi utisak o sebi, kao čovek koji se rastapa u širinama. Tek kasnije, kako se dijalog nastavljao, Surep bi zatvaro razgovor, sve intenzivnije napadajući suštinu teme; bilo je u tom opkoljavanju neke hajdučke veštine, neke mudrosti da sabesednika uvuče u krug svojih interesa. Sposobnost Surepova da se uključi u raznolikosti života, umetnosti i nauke lako se uočavala. Njegov plebejski stav bez predrasuda formalne prirode davao mu je čudesnu moć. U našoj sredini sujetnih intelektualaca, Narcisa, estetskih purista, snobova, nasrtljivih i krajnje kratkovidih znalaca, Surep je pravo, ne skidajući obuću sa zemljom rodnog tla, mirno ulazio u kule od lažne slonovače; uvek se držao svojski i u polutamnu tišinu ambicioznog saopštavanja mudraca unosio je prostu reč i galamu — a sa njom meru prirodnog, razumnog i životnog. Surep nije bio među stručnjacima najobavešteniji, naročito ne kada bi im prilazio, ali je svakako iz njihovog društva izlazio najrazumniji, superioran i prirodno tolerantan... Sva određenost Surepovog pirodnog životnog stava pokazivala se u njegovoj sposobnosti da sebi stvori i prijatelje i saradnike. Ako je iko u našoj generaciji uspeo da se otarasi pašinske nadmenosti šefa, ili račundžijskog kolekcionarstva uticajnih prijatelja — to je Surep znao. Surep nije išao ni u maglovite suprotnosti, nije on tražio romantično slaganje srodnih duša; u tim odnosima Surep nije patio od lažne literature, simpatija, antipatija — budući sam čovek od posla, on je tražio i birao ljude radnike, ljude stvaraoce, majstore svog zanata... Devet godina Surepovih u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Srbije, nepuna decenija u životu čoveka koji nije dočekao šezdesetu, značila je mnogo za Surepa, još više za tradiciju naše kulture... Osnivanjem Zavoda 1947. udaren je temelj jednom novom početku u kome je, srećom, odmah sve bilo sistematski raspoređeno. Služba zaštite koja je do 1947. bila sinonim zaštite arhitektonskih spomenika, naglo se proširila na sve ostale spomenike i predmete umetničke i istorijske vrednosti... Kopisti fresaka, većinom učenici Jaroslava Kratine, imali su u Surepovom zavodu najživlji centar. Naročito su se proširili radovi izvan zaštite arhitekture. Sistematski je organizovano otkrivanje, čišćenje i kopiranje zidnog živopisa i inventarisanje i zaštita ikona, metalnih i drvenih predmeta i naročito knjiga. U zavodu se tih godina sticalo i gomilalo znanje i iskustvo koje se kasnije prenosilo na sve ogranke službe zaštite, na muzeje i galerije. Spiritus movens uvek je bio Surep i on se od tih svojih delatnosti iz zavodskih dana i kasnije nikada nije mogao da odvoji. Već načet bolešću Surep se oduševljava...— Taj Surep, osnivač Zavoda za proučavanje i zaštitu spomenika kulture Srbije, već se za života počeo da vezuje za neprolaznost dela koja je vaskrsavao i osposobljavao za trajanje u daljim stolećima. Čini mi se da nije preterano ako reknem da će Surepovo ime stajati nepokolebljivo vezano za zidove manastira, za freske Mileševa i Sopoćana, za mnoge listove spasenih rukopisa — a to je možda i najveća sreća koju čovek, izgubivši život, i može da stekne... Sve mi se čini da je on, po strašnom zakonu neimara koji je svog najmilijeg zaziđivao u zgradu koja će ga proslaviti, u sve te Studenice, Ljeviške i Dečane, uzidao sebe i svojih pedesetšest godina — da oni potraju duže."

Dr Svetozar Radojčić: "Milorad Panić Surep 1912—1968" iz "Zbornika zaštite spomenika kulture", Beograd, 1968.
NBS II 3407/19



"...Sećajući se Surepa — konzervatora, razmišljam o nečemu što je bilo presudno za našu posleratnu konzervatorsku službu, i za dobar broj ljudi iz plejade koju pomenuh. To je ono oduševljenje s kojim je Surep ušao u lepi posao oko starih spomenika. Tim oduševljenjem umeo je da obujmi i svoje saradnike. Zbog toga su se i tegobe lakše podnosile, a rad bilo oko fresaka i arhitekture, bilo oko ikona i starih rukopisa, uspešnije obavljao. Mnogo čim je Surep hrabrio i podsticao druge: što je bio srdačan drug, što je neumorno pešačio od glavnih puteva do crkava u brdima, što je spavao na slami, što je sate provodio na skelama, što je pred crkvenim zidovima najjednostavnije diskutovao i sa seljakom, i sa vladikom, i sa profesorom univerziteta, i sa predsednikom vlade, što je učeno i razložno govorio o putevima stare umetnosti, što je poslovički strasno tražio stare knjige, najpoetskije doživljavao treperenje zvezda nad Radočelom, najslađe jeo manastirski crni hleb, kočoperno bacao kamena s ramena... U potrazi za starom umetnošću, obuzeti nemirima zbog daleke stvaralačke prošlosti kao i ceo moderan svet, ićićemo u Studenicu, Sopoćane, Mileševu, Resavu, Kalenić, Žiču, Pećku Patrijaršiju. Razgovaraćemo tamo o majstorima koji su zidali crkve, slikali freske, o ktitorima koji su omogućili stvaranje tih umetničkih dela. Ali tamo su, nevidljivo, uvek prisutni i ljudi koji su u naše vreme ostavili tragove svojih misli i svojih ruku, na porušenom zidu, na oštećenoj fresci. Predano su služili održavanju starih umetničkih spomenika, a sad su samo prah. Jedan od njih, od najzaslužnijih je Surep. Na godišnjicu njegove smrti, 22. aprila, pomenimo ga ako ne u molitvama, ono u razgovorima i ćutanjima našim".


Svetislav Mandić: "Mali pomenik", iz članka objavljenog u "Politici".
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #42 poslato: Decembar 28, 2010, 02:12:58 am »

**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.


Ksenija Lazić: "Milorad Panić Surep — Pisac i priređivač posebnih izdanja", deo iz članka objavljenog u "Bibliotekaru", br. 4,1968. godine.

"...Nema ni jedne knjige koju M. Panić Surep nije pažljivo i besprekorno opremio sa puno mašte i inventivnosti. Svaka je remek delo za sebe. Izdavač, a uz to i veliki bibliofil, Milorad Panić Surep većinu svojih vlastitih dela koja izdaje u "izdanju autora" čini, već izdavanjem u malom tiražu — koje uz to i numeriše i potpiše — raritetima i namenjuje ih za"ljubitelje lepe knjige".


~


Ksenija Lazić: "M. Panić Surep — saradnik Bibliotekara", iz članka objavljenog u "Bibliotekaru" br. 4, Beograd, 1968. godine

"Prelistavamo Bibliotekar br. 5 — 6 iz 1966. godine. U njemu: Izjave povodom početka izgradnje Narodne biblioteke Srbije... Izjava Milorada Panića Surepa izgovorena pred samo udaranje prvog ašova za temelje Narodne biblioteke 20. oktobra 1966. godine, izjava posvećena velikom trenutku na koji se čekalo sto trideset i pet godina i o kome su sanjali 'Daničić, Novaković, Ljuba Stojanović, Pančić, Skerlić i toliki drugi velikani naše kulture, zaveštaoci onih vrednosti koji će trajno koristiti ova zemlja'  zdravica izrečena trenutku 'zažežanja ognjišta' knjige, pozdravni govor izgovoren u čast otpočinjanja gradnje Narodne biblioteke Srbije — postade i poslednji prilog koji Bibliotekaru ostavi jedan od njegovih pokretača i prvih saradnika: Milorad Panić Surep..."


~


Milica Prodanović: "Poslednji razgovor sa Surepom", Bibliotekar, br. 4, Beograd, 1968. godine

U ime svih nas bibliotekara koji smo godinama sarađivali sa Panićem Surepom i koji smo znali i poznavali njegov rad, koji smo pratili i bili živi svedoci sa koliko je ljubavi započeo izgradnju Narodne biblioteke, predložila bih da se na toj zgradi, na tom spomeniku prvom srpskom ustanku, stavi jedno skromno obeležje kao sećanje na onoga koji je tako od srca voleo našu knjigu i tako žarko želeo i pomogao da se Biblioteka izgradi..."


~


D. Danojlić: "Novo lice tvrđave", iz članka objavljenog u "Politici"
NBS2484/p


"U Topoli oživljavaju inicijativu o obnovi Karađorđevog grada. Nju je svojevremeno, s grupom kulturnih i naučnih radnika Srbije, pokrenuo književnik Milorad Panić Surep.
U planu je da se Karađorđev grad, onakav kakav je nekada bio, dovrši do kraja veka. Ako se u tome uspe, svoje kapije otvorio bi već za proslavu 200 godišnjice prvog srpskog ustanka... U znak pažnje prema ovom piscu, žitelji Topole su jednoj ulici u svojoj varoši dali njegovo ime. Na njenom početku nedavno je adaptirana jedna od najstarih građevina u Topoli, koju Oplenčani sada jednostavno zovu — "Surepova kuća".






Istorijski muzej u Topoli, povodom desetogodišnjice rada i postojanja dodeljuje
Povelju Miloradu Paniću Surepu, posthumno, 1. I 1977. godine.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #43 poslato: Decembar 28, 2010, 02:13:06 am »

**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.



DVADESET GODINA NAGRADE "MILORAD PANIĆ SUREP"


"Buntovna me Mačva rodi
i odnjiha uz oluje
pa vam velim: nigde tako
ne peva se o slobodi,
nit o pravdi lepše snuje".


Nagrada "Milorad Panić Surep", koju dodeljuje Zajednica matičnih biblioteka Srbije u cilju davanja priznanja pojedincima i kolektivima za postignute rezultate u razvoju bibliotekarstva, ustanovljena je 16. decembra 1968. godine na prvoj redovnbj skupštini Zajednice. Tako se poklapa vreme osnivanja i početka organizovane aktivnosti Zajednice sa postojanjem ove nagrade, kao najvišeg društvenog priznanja u bibliotekarstvu.

Nagrada je prvi put dodeljena 25. juna 1971. godine u svečanoj sali Kolarčevog narodnog univerziteta u prirustvu većeg broja kulturnih i javnih radnika i bibliotekara.

Ideja osnivača nagrade je bila de se i u ovoj oblasti društvenog rada, koja je često neopravdano zapostavljena, unesu inače prihvaćeni stimulansi podsticanja stvaralaštva kao i u drugim sferama materijalne i duhovne kulture naroda, jer ako je gde bilo potrebno podsticati i hrabriti, kad je reč o naporima da se nadoknadi izgubljeno i uhvati korak sa vremenom, onda je to pre svega i naročito na planu knjige uopšte i bibliotekarstva posebno.

Nagrada je nazvana imenom Milorada PanićaSurepa iz pijeteta prema zaslužnom piscu i kulturnom posleniku, koji je relativno kratko vreme radio u bibliotekarstvu, na dužnosti upravnika Narodne biblioteke Srbije, ali koji je ceo svoj stvaralački vek proveo u nastojanju da se otkriju trajne vrednosti nacionalne kulturne baštine i pokažu njeni kontinuiteti od najstarijih vremena do danas. Na povelji koja se dodeljuje uz nagradu, zapisane su nadahnute Surepove reči o knjizi: "Čujem rodnu reč kako nam odzvanja iz dubine od deset vekova". Surep je umeo osluškujući prošlost da se bori svakodnevno sa oduševljenjem revolucionara i zanosom pesnika i da sanja budućnost slobodnih ljudi i naroda. Bibliotekari nisu mogli da imaju lepši primer za svoje ponašanje i bolju inspiraciju za svoj rad.

Svečanost predaje prve nagrade bila je u predahu održavanja Skupštine Zajediice matičnih biblioteka Srbije na kojoj je donet Desetogodišnji program razvoja bibliotekarstva u Republici, program osavremenjavanja i modernizacije bibliotekarstva kao velikog i jedinstvenog informativno-dokumentacionog i obrazovno-naučnog sistema. Tada je rečeno: Luču zapaljenu Surepovom rukom prilikom polaganja kamena temeljca za novu zgradu Narodne biblioteke Srbije, razvejavamo u nove stvaralačke vatre širom Srbije, u vremenu, koje i pored svih protivurečnosti i paradoksa, izgleda dovoljno stimulativno za pokretanje i vođenje velikih kulturnih akcija, koje će značiti suštinski preobražaj ove za nacionalnu kulturu tako značajne oblasti društvenog rada.

Istorija nastanka, postojanja i stradanja Narodne biblioteke dobro je poznata. Najkompletnija zbirka kulturne baštine srpskog naroda, trezor u kojem je čuvano viševekovno stvaralaštvo naše nacionalne kulture tragičnog 6. aprila 1941. godine u fašističkom bombardovanju Beograda izgorela je do temelja.

U okviru proslave 150 godišnjice prvog srpskog ustanka, 1954. godine, vlada Srbije je odlučila da se izgradi nova Narodna biblioteka, kao spomen-biblioteka I srpskom ustanku. Iste godine Savet za kulturu SR Srbije obrazovao je komisiju za izradu programa izgradnje. Godine 1965. Skupština SR Srbije, donela je odluku o izgradnji Narodne biblioteke Srbije. Na dan oslobođenja Beograda 20. oktobra 1966. postavljen je kamen temeljac. Izgradnja je trajala 6 godina i Narodna biblioteka je svečano otvorena 6. aprila 1973. godine.

Izgradnja nove Narodne biblioteke bio je grandiozan poduhvat u kome su učestvovali brojni stvaraoci. Sa obnovom fondova je početo još za vreme rata, a sama izgradnja sa prethodnim pripremama trajala je skoro 20. godina od 1954. do 1973. godine.

Svoj izuzetno značajan doprinos u plejadi istaknutih neimara ove značajne ustanove za kulturu srpskog naroda dao je Milorad Panić Surep, koji je bio sekretar za kulturu Srbije u vremenu od 1955. do 1959. godine i upravnik Narodne biblioteke od 1965. do 1968. godine.

U živom mi je sećanju atmosfera u Skupštini Srbije prilikom donošenja odluke o izgradnji Narodne biblioteke Srbije. Odluku je prvo donelo Prosvetno-kulturno veće Skupštine jednoglasno, što je dobilo veliki publicitet, uz oduševljeno prihvatanje i odobravanje javnosti. Odmah zatim prilikom rasprave na Republičkom veću Skupštine, pojavio se na sednici veća izveštaj Skupštinskog odbora za budžet da se ova investicija ne prihvati i da se njeno izvršenje planira tek posle izgradnje hidrocentrale Đerdap i pruge Beograd—Bar, što je praktično značilo odustajanje od izgradnje. Mnogi poslanici, uz aktivnu ulogu M. Panić Surepa, dali su značajan doprinos u konačnom odlučivanju i prihvatanju odluke o izgradnji.

Uporedo sa izgradnjom nove zgrade u želji da ona bude što funkcionalnije napravljena bilo je neophodno da se donese dugogodišnji program razvoja Narodne biblioteke i bibliotekarstva u Srbiji. Tako je nastao Program desetogodišnjeg razvoja Narodne biblioteke, koji je usvojen na zajedničkoj sednici Prosvetno-kulturnog veća Skupštine S. R. Srbije i Saveta Narodne biblioteke, održanoj maja 1970. godine. Nova koncepcija Narodne biblioteke, koja je utvrđena Desetogodišnjim programom razvoja, rezultat je proučavanja sopstvenih iskustva, nastalih potreba i mogućnosti, kao i uporednog izučavanja organizacije i delatnosti velikih evropskih biblioteka. Desetogodišnji program razvoja Narodne biblioteke, mada poštuje sve pozitivne tradicije ove ustanove i nastavlja najvažnije delatnosti iz prošlosti, po svojim ciljevima i načinu ostvarivanja tih celjiva, duboko je antitradicionalistički, nekonvencionalan savremeno koncipiran i utemljen na realnim potrebama društva.

Za realizaciju takvog programa bili su neophodni i određeni profili kadrova, utoliko pre što Narodna biblioteka ostvaruje nekoliko naučnih projekata od kapitalnog značaja za nauku i kulturu iz oblasti arheografije, bibliografije i drugih.

Uporedno sa izgradnjom nove Narodne biblioteke stvoreni su uslovi da ona primi na sebe odgovarajući deo stručnih i orgaiizatorskih poslova radi bržeg razvoja bibliotekarstva u Srbiji. Nešto ranije formirana Zajednica matičnih biblioteka Srbije, u kojoj je aktivno učestvovala i Narodna biblioteka, bila je izuzetno pogodna i pozvana stručna i društvena organizacija, kompetentna za vođenje široke društvene akcije. U tom cilju Zajednica je izvršila svestrane konsultacije u svim sredinama i na svim nivoima i predložila Projekciju razvoja bibliotekarstva u periodu 1971—1980. godine, koja je usvojena na Saboru o bibliotekarstvu Srbije održanom 6.10.1971. godine.

Cilj ove projekcije je bio da se povede društvena akcija za transformaciju bibliotečke delatnosti, njenim osavremenjivanjem i uklapanjem u postojeće tokove društveno-ekonomskog i kulturnog razvoja.

Autori projekcije su imali pouzdana saznanja o tome da rešavanje opšteg položaja knjiga — stvaranjem široke čitalačke publike i negovanjem, njenog ukusa — vodi afirmaciji pravih vrednosti knjižne produkcije. Volter je u svoje vreme govorio da sa knjigama biva kao i sa ljudima: — mali broj igra veliku ulogu, ostatak je izgubljen u mnoštvu.

Na Saboru je ocenjeno da su se za menjanje odnosa prema knjizi stekli svi neophodni preduslovi. Mada teškoće društva u razvoju, protivurečni interesi i konfliktne situacije, žestoki sudari snaga progresa i konzernativizma mogu biti i nestimulativni za punu akciju, ona je neophodan imperativ za sve kreativne snage društva upravo radi prevazilaženja postojećih teškoća.

Knjiga kao sublimacija ljudskog iskustva, dobija punu vrednost baštine ljudskog duha i izvora novih uzleta ljudske misli tek ako zaživi, ako se čita. Zbog toga je za dalji razvoj društva i civilizacije izvanredno značajno da put knjige do čitaoca bude što brži i sigurniji. Savremeno društvo ima vanredne mogućnosti da utiče na taj hod. Od izdavača, preko biblioteka, sredstva javnog informisanja, do škole i kulturnih organizacija — knjiga može i treba da bude u društveno aktivnoj situaciji da bi ispunila svoj glavni cilj. Od združenog istorodnog delovanja svih ovih činilaca u mnogome zavisi da li će knjiga ostati pasivna vrednost ili će svojim životom i aktivnom ulogom uticati na čitaočeve duhovne potencijale, reinkarnirajući ljudsku misao i dajući joj nove uzmahe.

Bibliotekari Srbije u zajedničkom stvaralačkom i društvenom naporu sa mnogim kulturnim poslenicima u Srbiji, ponudili su javnosti svoju viziju razvoja bibliotekarstva u uverenju da su predložena rešenja i realna u odnosu na mogućnosti i neophodne za dalji razvoj društva u celini a posebno nauke, obrazovanja i kulture.

U proteklih 20 godina bibliotekarstvo Srbije osvarilo je značajne rezultate u svom razvoju, naročito u pogledu porasta knjižnih fondova, bibliotečkog prostora i obrazovanja kadrova. Međutim, još uvek je opšte stanje ispod međunarodnih bibliotečkih standarda, kojima smo se približili samo u nekim segmentima.

Nagradu Milorad Panić Surep, koju dodeljuje Zajednica matičnih biblioteka Srbije, sa ovom 1991. godinom, dobila je za proteklih 20 godina 65 biblioteka i 92 bibliotečka radnika za izuzetne rezultate u unapređenju struke, bogaćenju knjižnih fondova, proširenju i oplemenjivanju bibliotečkih prostorija i širenju mreže biblioteka.

Milorad Panić Surep — pisac, istoričar i prevodilac, bio je čovek od misli i akcija, neumorni pregalac u proučavanju kulturne baštine srpskog naroda. Surep je pisao da: "Sva vrednost kulturnog nasleđa leži u tome, koliko nas i u čemu ono može poučiti, koliko opismeniti, kakvog nam oslonca i podstreka može dati za skok unapred, za prevazilaženje sopstvenih nivoa i tekućih teškoća..."

Za Surepa je s pravom rečeno da se može ubrojiti u red velikih neimara i ktitora srpske kulture. On je podsticao i organizovao pionirski rad na zaštiti spomenika kulture, koji je prerastao u stručno-naučni i društveni pokret neviđenih razmera i dostignuća u nas. Njegova se stvaralačka aktivnost odvijala od Hilandara do manastira Krke u Dalmaciji "na ovom raskršću i razbojištu naroda istoka i zapada", kako bi on rekao, a rezultati te aktivnosti na restauraciji i zaštiti su sadašnji izgledi Đurđevih stupova, Dečana, Studenice, Sopoćana, Mileševe, Žiče i Arilja i Karađorđevog grada u Topoli.

Posebno treba istaći Surepovu aktivnost na zaštiti i proučavanju stari i retkih knjiga. Proučavanje i opis ćirilskih rukopisa i izrada retrospektivne bibliografije su započeti u Savetu za kulturu Srbije čiji je on sekretar bio, da bi se kasnije rad na ovim značajnim projektima preneo u Narodnu biblioteku. Radionica za konzervaciju starih rukopisnih knjiga osnovana je u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, čiji je direktor bio Surep, da bi kasnije nastavila sa radom u Narodnoj biblioteci.

Surepove zasluge za nacionalnu kulturu i posebno za izgradnju Narodne biblioteke i razvoj bibliotekarstva u Srbiji datiraju pre polaganja kamena temeljca za novu zgradu Narodne biblioteke. On je proučavajući kulturnu baštinu, objašnjavajući je i štiteći je i sam postao nezaobilazni baštinik. Ovaj primer pokazuje da je pored svih teškoća, predrasuda i nerazumevanja u tom vremenu, bilo sluha i za trajne stvaralačke vrednosti, da to nije bilo gluvo doba u srpskoj kulturi, već vreme u kome su stvarana mnoga vredna dela od istorijskog značaja.


Svetislav Đurić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #44 poslato: Decembar 28, 2010, 02:13:14 am »

**

MILORAD PANIĆ SUREP
KATALOG IZLOŽBE
ZAJEDNICA MATIČNIH BIBLIOTEKA SRBIJE
NARODNA BIBLIOTEKA SRBIJE

Beograd, 13.12.1991.





Ostoja Gordanić Beljanski, M. Panić Surep, reljef, 1989. godina.



Zajednica matičnih biblioteka Srbije
Narodna biblioteka Srbije

KATALOG IZLOŽBE
MILORAD PANIĆ - SUREP

Izložbu i Katalog pripremila
Nada Gajić-Zlatković

Recenzenti
Dr Vladimir Jovičić, književnik
Svetislav Mandić, književnik

Glavni i odgovorni urednik
Milomir Petrović

Urednik
Dr Vladimir Jokanović



Grafička oprema kataloga ■ Miloš Jovanovnć 
Fotografije ■ Dušan Marović, Nikola Farmakovski 
Tehnička oprema ■ Aleksandar Radosavljsvić arhitehta, Zvonimir Ratković, Rakić Radenko
Izdaje i štampa ■ Narodna biblioteka Srbije, Beograd, Skerlićeva 1, Tiraž 500.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #45 poslato: Decembar 28, 2010, 02:13:21 am »

**

Stihovi Milorad Panić Surep


REKA

Od žarišta nekog otkinuti zrak,
široka pregršt razasutog smeha,
il nečijeg pada još blistavi trag?
A možda miso što traži svoj krik,
nit što nas za snove veže?

Sve pre no reka,
samo ne brza planinska reka!
Naš raskovani, razliveni lik
što nikad u telo naše ne uleže?

Na njenim lomnim obalama stojim,
Bistrica! Bistrica! u beskraj ponavljam.
Prelive brojim.
U talase se njene slivam,
tečem.
Ko ona stene
ja krš vremena sečem.

Sam spomenak neždi zastiro je strane
i po gde-gde bujo vitki gorocvet
kad jedan moćni car tu diže žezlo.

Neimar i slikar
kamenom i bojom
a znojem argati namrgođeni
stvarati staše celi jedan svet
na mestu ovom.
Sad samo spomenka nežni cvet
beleži gde behu za časak sleteli
Sveti Arhanđeli.

Da li si, o care, bio pomislio:
da se ne pretrgne tanka nit Bistrice?
da ti kaluđerska pjenja ne presuše?

Ja znam dečaka što je sa litice
čeko da tok mine
pa da sagledane
s dna pokupi bele piljke i krkuše.

Ja znam tog dečaka.
Negde u zasenku
on je i sad ovde, pritajen i skriven.
Čak i kad ko krčag bude čim razbijen
crep će mu tu pasti. I ostati večno.
Možda mu je pogled i u granu sliven
što se svija vodi,
u oblak što iznad obala brodi,
ali je, izvesno,
prikovan uvek za dno rečno.

Kako je na dnu tom sve naopačke!
Devojka s brega dok o dalekom mašta...
brsne s visova gore...
tvrđava Višegrad
što za sve spremna bi sem za pad...
i Sinan divlji dok razaraše ne znajuć šta
i rašta...

Sve je tu naslika samo,
od krila u letu bačena sen.
Sila i ropstvo,
vekovečnost zida
korenu vida jedva shvatljiv tren.
A šljunak svoga ne izgubi sjaja,
Piljci još čikaju ruke dečaka.
Da ih je već jednom pobrati,
pre mraka,
pre no što se glasom preko sedam brda
odlutalom sinu javi mati.

I cvet mirisom ovde, od iskoni,
naš korak prekida,
iz jave nas budi,
da tlapeću svoju večnost skloni
u prolaznost čvrstih, najedralih grudi.

Pa šta, najzad, tu JEST a šta NE?
Šta traje?
Šta mre?

Bistrico, nešto bistro nije u tvom kristalu!
Kraj tebe
ja čujem svoju davno izgubljenu sviralu
a nikako da nađem sebe.

Prolazi momak, drug mi,
i moju veliku čežnju svira.
Ja sam ga nedavno dozivao klikom.
Da l se sada šali
da me zove čikom
i ko stranca sreta,
il sa sobom nije momak ojađeni?
Al što se devojka očiju golemi
na osmehe moje ne osmehne meni?

Zar su sve te priče o mađiji puste?
Ko me to onda premetnu u drugog
i livadom lica zasadi rogozu,
a sačuva zrakom isti cvrkut ptica,
na stenama istim istu divokozu?

Bistrico, reko od tisuć pitanja,
jedno bar reci dok se grlim s tobom:
gde je moj dečak,
kud devojka hita,
i šta da činim ja sa ovim sobom?

Nikog od poznatih, a sve mi je znano.
Sve što živi ovde plamsa ko i pre,
samo sad bez mene,
samo sad bez mene...

Zovi, ženo, glasom preko sedam brda,
do neba za sinom viči da se vrati.
Sa svih se strana već spuštaju krda,
hlad na reku pada,
smiraj zapad zlati.
Prošao je Dušan,
Prošli Višegradi,
ni Sinana nema sred ljute bogaze.
Al odnekud kaval i sad jeca kroz san
i ko biser školjku, gle osmeh odaje
devojku pod brestom, daleko od staze.

O štedra Majko životodajna,
milostivija budi čoveku!

Daj da se još jednom ljuljne tajna
što večnom čini brzu reku.

Čemu nam dar samozavarava!
Pijanstvo trajno u krhkoj čaši tela!
Čemu nam utvarna dela?

O Ti, životodajna,
daj da se još jednom oplodi tajna,
da čovek bude što i reka.

Zar nismo tvoga žarišta zrak,
po jedan prasak tvoga smeha,
i tvoga leta jedva shvatljiv trag?
Nije l nam zato svaka miso krik
upućen za tobom:
Majko, daj nam lik!



"Godine 1954. napisao je poemu Reka, koja je uklesana u kamenu na obali Bistrice, u okrilju Višegrada, gde je car Dušan podigao svoju zadužbinu manastir Arhanđela, a koji je Sinan paša porušio i od čijeg je kamena sagradio džamiju u Prizrenu. U pesmi se kontemplativno ispoljio kult prošlosti. U njoj su i refleksije o prolaznosti života i večnosti."

"Pesnik pokušava da bar u trenutnoj viziji probudi i restaurira nekadašnju sliku života koja je na obalama Bistrice, u dubokoj prošlosti bila realna pa surovo zbrisana da od nje ne ostane ništa, sem nekoliko škrtih zapisa srednjevekovnih pisaca..."
Stevan Raičković: "M. Panić Surep," Reka", iz prikaza objavljenog u listu "Oslobođenje", aprila 1954. godine.
NBS 2275/p
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #46 poslato: Decembar 28, 2010, 02:13:35 am »

**
POVODOM SMRTI MILORADA PANIĆA SUREPA


VERNI SLUGA SRPSKE KULTURE

Govor dr Dejana Medakovića, prof. Univerziteta, na svečanoj Akademiji u Narodnoj biblioteci SRS, povodom smrti Milorada Panića Surepa, 26. aprila 1968. godine.
(Ovaj govor objavila je "Politika" od 28. aprila 1968)


...Nestao je čovek koji je već u prvim posleratnim danima, u ono sumorno vreme sabiranja i prebrojavanja ogromnih gubitaka i kulturnog inventara srpskog naroda, imao snage i vere da hitro usmeri svu svoju pažnju velikim poslovima spasavanja i čuvanja naše vekovne baštine. Na tom poslu pojavljuje se Milorad Panić Surep kao brižni rizničar, kao neumorni zaljubljenik u trajne vrednosti srpske kulture, kao njen verni tumač, koji je sa pesničkim zanosom sagledavao sva naša prošla, skrbna vremena, uzroke naše vekovne potištenosti. Upućivao je taj strasnik, nas, savremene baštinike dedovskih uzleta i padova, na umne napore otkrivanja i razumevanja njihovih slojevitih poruka. Dobro, veoma dobro i mudro čitao je Surep zamršeni letopis svoga naroda, video njegova raskršća, njegova hoždenija po mukah na carskim drumovima i hajdučkim bogazama, na onim iscrpljujućim prostranstvima gde su, na svakom koraku, nicala i svedočanstva narodnih pametovanja.

Sa puno časti dopisivao je Surep našem starom letopisu i mnoge nove stranice na kojima će se trajno pamtiti i onaj uzbudljivi trenutak kada je naše društvo konačno spoznalo neprolazne hudožestvene vrednosti i poruke stare srpske umetnosti, kada je i ovo veliko otkriće još jednom pomoglo i novom prepoznavanju našeg drevnog zavičaja. Pod njegovim budnim, čuvarnim okom, vratila se, rascvetala i sačuvala prvobitna lepota Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, manastira Žiče, Studenice, Mileševe, Manasije, Sopoćana i Dečana. U toj svetkovini raskošnih oblika i boje prisutno je Surepovo ime, utkana je njegova ljubav kojom je našoj, sada već kritičkoj radoznalosti, štedro poveravao ove svoje ktitorske podvige. Pa ipak, vrhunska dela srpske feudalne umetnosti ne čine neki zatvoreni, zlatni krug Surepovog konzervatorskog služenja. Zaista, neobručenu brigu pokazivao je Surep i prema našim starim gradovima, prema brojnim spomenicima narodne umetnosti, svedočanstvima bliže i dalje ratne prošlosti, prema uzbudljivim spomenicima našeg narodnooslobodi-lačkog rata i revolucije, prema svemu što je neraskidivo uraslo u naše trajanje na ovom burnom tlu.

Bio je on i skrbni služitelj srpske knjige, čiju je stradalnu sudbinu odlično poznavao i tumačio, voleći je nekom vukovskom odanošću. Njegov romantični temperament izvlačio je rasipnički iz svojih tajnovitih skrivnica i poslednje deliće snage kako bi se u dostojnom knjigohranilištu napokon okončao stidni život srpske knjige u privremenim zbegovima. Na toj poslednjoj, nezaključenoj stranici Surepovog raškog pomenika završio se i njegov neobični životni hadžiluk. Znati se samo može da je on sam ipak stigao da ga najtačnije protumači: "Prošlost? da li je to sve ono što je proteklo, što se zauvek izgubilo iz života, i čega više nema, mrtvo nema? O takvom nekadanjem čemu bi vredelo brinuti brigu i tražiti reči! Ali spustivši pogled naniže, ko od nas neće osetiti da se ne leluja, ko čaška na stablu izniklom iz nataloženosti obavljenih poslova, iskustava i domišljenih misli? S takvog oslonca jedino je i mogućno ustremiti se uvis i odbaciti unapred. A reč je baš o tome, tlu i njegovu stablu, na kojima cvetamo nezahvalnošću dece".





M. P. SUREP
1912—1968
SPOMENICA
NARODNA BIBLIOTEKA SR SRBIJE
BEOGRAD 1968
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #47 poslato: Decembar 28, 2010, 02:13:43 am »

**
POVODOM SMRTI MILORADA PANIĆA SUREPA


POEZIJA I PROZA MILORADA PANIĆA SUREPA

Uvodna reč kljiževnika Antonija Isakovića na kljiževno-umetničkoj večeri "Poezija i proza Milorada Panića Surepa" održanoj na Kolarčevom narodnom univerzntetu 29. aprila 1968. godine.
(Ovaj tekst objavio je NIN od 5. maja 1968)


Pre tri meseca poslednji put sam razgovarao sa Miloradom Panićem Surepom. U njegovoj kući, sobi. Bilo je tiho, u prozore se ugradilo gradsko veče. Pili smo kavu, pušili duvan. Sve je on umeo lepo: da ti naspe i s tobom ispije čašu vina, da se nasmeje, porazgovara šeretski, da se seti uspomene.

U sobi je mirisalo na knjige, na suvu hartiju. A on, Surep, meni, na stara, štampana slova — tako mi je ostalo.

Već ga je istanjila boleština, smrt ga ždrala. On je nije priznavao. Hteo je da ostane sabesednik, do kraja ravnopravni, sa mnom, sa svima koji su ga pohodili; nikoga da namuči, u nedoumicu, u laž da dovede, iako je video blizinu svoje obale sa koje se niko, nikad ne vraća.

Te večeri, uzgred mi je ispričao prvo sećanje o sebi, odakle počinje. Tamo, nekoga dana, 1917. sunce i Mačva ispucala, prekorela, sva je u prašini. Drum se proširio, svukao u sebe livade, njive. Pa je Mačva cela, jedan širok, beskrajan put. Vukli su, vodili Milorada, da upamti oca. I tako su detetu ostale: mnoge bose noge gacaju, dižu prašinu, svi su u težanim gaćama. Muški psuju i pljuju zemljane pljuvačke. Žene, otegle lelek. I svi mu pomažu: napred švrćo, da vidiš oca. A otac, na utrini obaljen, veći nego ikada ranije. Pored njega, leže streljani, još dvojica, komšije. Otac beo, a šta je čovek bez krvi!

Surep je uvek umeo da se vrati danu prošlom, da ga odabere.

I ponikla je njegovom rukom, jedna čudna knjiga, letopis, hronika davna — gde je Surep skupljač, odabirač i njen dobri sagovornik. Sačinio je knjigu Kad su živi zavideli mrtvima. I tako nam od crnih davnina vratio stih, muklu odrednicu našu, da smo prolazili vremena kad su živi, zavideli mrtvima. — Ne znam da li je još koji jezik, na ovom zemaljskom šaru, morao sebe i ovako da iskaže.

Listam, pročitavam tu knjigu, strašnu, poučnu, veliku. Gde su, i koje su sve dubine njene, prepletene, pa naslagane. Koliko puta do dna dovedeni, i ne znaš ko te sve ravni, pa u zapisu stoji: "Bez nogu a goni, bez ruku a hvata, bez noža a kolje".

Pa onda nađem zapis-molbu, krik: "O, zemljo, raspukni se, i sve nas žive primi".

Zaklopim knjigu. Ko nam sve postojbinu nije tucao u glavu, i kojim kamenom? Zemlja ne puca, samo mrtve prima. Moraš da opstojiš, puteve da praviš, da se ogledaš u sebe, i oko sebe, druge da vidiš, da se u kamen uklešeš, da zagradiš reku, da se u knjigu zapišeš.

Opet, otklopim Surepov zbornik. I nalazim zapis-naredbu: "Požuri, da te smrt ne bi pretekla".

Zaklapam knjigu. Živelo se u nas žurno, užurbano ženilo, rađalo, delalo i na parče zapisivalo. Nikad mira za sistem, sintezu. I zato smo se ponajbolje iskazivali u stihu, zagonetki, poslovici. I epske pesme su nam kratke.

Jer smrti su u nas razne bivale, često kolektivne, — dolazile su kao pljuskovi. Rupi među nas, i ne retko, najbolje nam odnese.

Istorija, a šta ćete, naša je, gulila je kožu do kostiju. I kost je prevrtana, pa je spaljivana. Razumeli smo dobro iskustvo velikih naroda, da se i na mrtve valja osloniti, valja umeti to.

Navikli smo, da nam od oca malo ostaje. Pa znamo: moramo uvek biti orni za početak. U svakom kolenu, i svako od nas ovde prisutan, izgovorio je, što u starom zapisu nalazim: "Jovo, nanovo! I neka ovo bude poslednji put".

I Surep tu čudnu knjigu završava: "Jedan je narod zakoračio s krvavom mukom, ali odlučno, ka oblastima u kojima živi neće zavideti mrtvima".

Rekao sam da je Surep birao prošli dan. Nije uzimao svaki. Pa je tako jednom uronio, u daleki XII slovenski vek, i iz njega nam podario prepev Slovo o Polku Igorovu. Ono što su mnogi hteli, želeli, nisu uspeli, Surep je uradio. Dobili smo ne prevod, nego blizanca u svom jeziku Slovo o Polku Igorovu.

A onda, zaokupljao ga pesnik bune, prve srpske revolucije, Filip Višnjić. S kojom strašću je tragao, pa polazio od najmanje znane i pronađene sitnice da nam ispriča, i to, vrsno pripovedački, životopis slepog rapsoda-guslara, od nemila do nedraga.

Milorad Panić Surep, nadničio je kulturi; bio njen redov, iako predvodnik na mnogom poslu i poduhvatu. A redovi i nadničari su uvek na redutu, u prvoj liniji i samo se s njima dobija bitka.

Treba se setiti, dozvati vreme posleratno, kada smo se izrekli u rečenici "Nema odmora, dok traje obnova". Kada smo u lancu, od ruke do ruke, kao u Jerinino doba, prenosili ciglu i kamen. Kolektivno kopali, i kolektivno dizali nasipe, krovove, pruge i mostove. Gradili ružne zgradurine, kafane su bile prazne, a vozovi puni; išlo se od radilišta na gradilište; svi smo bili na radu, a praznovali, samo na ulici. Uvereni da možemo sve, uskoro nas lude i zelene, uhvatila prva petoljetka, opsesija čelika, "teške"; zemlja ratara, sirotinje, žudela je za fabrikom, mašinom.

I ko onda da zatraži, iskamči dinar za neki krov, koji nije bolnica, stanica, gde ne borave ljudi, nego trošni živopisi dalekih predaka, njihovih svetaca. Pa i kad se dobije dinar petoljetke, koje sve katance treba otvoriti, koje sve hajdučke kalauze upotrebiti da se dođe do eksera, šine, betona i crepa. Valjalo je baratati sitnim, prljavim ali velikim poslovima. Suvo je zlato daska-colara, tako je vreme bilo.

A Surep, zanesenik baštinom, i strpljiv, na kojim je sve sastancima bivakovao, i čekao svoju čekalicu, da preuzme svaku priliku, da iskoristi i onaj trenutak kada se vremenski budžeti gase, i ostanu nepotrošene pare.

Pred sobom je imao dobronamernu vlast (i on je bio deo te vlasti) ali vlast mladu, surovu. (U to vreme se najčešće izgovaraju reči "mora", "može"). Vlast koja je bila ubeđena da sve potiče od nje. Ambiciozna, prezauzeta, i pomalo gluva za vreme prošlo. Otpušavao joj uši Surep, trljao i glačao njenu zenicu, gurkao je, da se polako osvrne i unazad, u stare, nezastarele vrednosti, i da i njih usvoji.

A onda, Surep je umeo da zakorači u portu, da onim svojim glasom harambaše, meraklije, kiridžije — da pozove i nazove igumanu, igumaniji, da s njima naredi ručak, otpuši manastirska vina, i uzgred, ali do kraja dogovori, do u sitnice: o oluku, o krovu, o ogradi, o svakom kamenu, o svakom znamenu.

Da izvuče — u početku su kalcani nepoverljivi, jer Surep je za njih samo komunistička vlast — da izmami njihovu volju, sredstva; da se združe i najbolje obave posao.

A spomenici su naši razbacani svuda, najčešće u vrletima, bespuću — i Surep stiže, obilazi sirotinjske narodne odbore, — vajdica je velika da se dobije: gola ruka kulučara i volovska zaprega za prevoz.

I tako je Milorad Panić Surep izrastao u svojevrsnog neimara, zaštitnika, zadužbinara, kakvo ovo vreme nije imalo. I po našim građevinama, tvrđavama, manastirima, crkvama, kulama, zgradama, bunarima, zidinama, i grobljima — počela je da se zakiva bronzana pločica — znak zaštite i proučavanja.

A iza svake te pločice je kaplja truda i ljubavi Surepove.

Teška bolest je dugo i polako krunila Surepa. O tome smo svi znali. Pa je o bolesti i narušenom zdravlju njegovom, dočulo bratstvo u Hilandaru i odlučilo je da učini molepstvije za svog dobročinitelja i svih lavri starostavnih, gospodina Milorada Panića Surepa.

A kada ga je primala beogradska zemlja, čuo se plotun za druga Surepa, pa odmah Internacionala, pesma proletera Mačve i celoga sveta.

Njemu je s pravom pripadalo i jedno i drugo. Jer Surep je bio naš, iz ovog vremena; u njegovoj biografiji, stub je spomenica partizana od 1941. Od nje je polazio i u prošlost i u budućnost svoje zemlje. Za pravu istoriju valja biti dalekovid u oba pravca! Znao je to Surep.



M. P. SUREP
1912—1968
SPOMENICA
NARODNA BIBLIOTEKA SR SRBIJE
BEOGRAD 1968
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #48 poslato: Decembar 28, 2010, 02:13:50 am »

**




Na sahrani Milorada Panića Surepa na Novom groblju


M. P. SUREP
1912—1968
SPOMENICA
NARODNA BIBLIOTEKA SR SRBIJE
BEOGRAD 1968
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #49 poslato: Decembar 28, 2010, 02:13:57 am »

**
MILOSAV PANIĆ BATKO O SVOM STRICU MILORADU PANIĆU SUREPU I — II


PRIJATELJ KNJIŽEVNIKA, GENERALA, DIPLOMATA, SELJAKA...

Grandiozno Surepovo delo, živi među Mačvanima i svim ljubiteljima lepe reči, istorije i tradicije Srpskog naroda. Svetleće dugo njegov lik

Milorada Panića - Surepa, moga strica, pamtim pre svega rodbinski, kao blizak sinovac — sin njegovog rođenog brata Pante Panića, uz čiju se pomoć Milorad školovao i s kojim je posle majčine smrti i deobe sa braćom nastavio da živi u zajedničkom domaćinstvu. Njihov zajednički život, o kojem sam dosta kasnije slušao, odvijao se u rodnoj kući u Glogovcu sve do dana kada je Milorad po završetku gimnazije, studija radi prešao u Beograd. Dalji njihovi međusobni kontakti kao i Miloradovi kontakti sa ostalom rodbinom i prijateljima u Mačvi, kako za vreme studija tako i kasnije, sve do njegove smrti, održavani su u kući moga oca u Glogovcu i u Miloradovoj kući u Beogradu. Tih susreta i svega što sam znao iz njihovog zajedničkog života i života moga ČIKE Milorada (kako sam ga ja oslovljavao za njegovog života) postao sam svestan tek kasnije.

Od mog dolaska u Beograd (1956. godine) pa do smrti moga strica, nekih 11,5 godina sticajem srećnih okolnosti po mene kretao sam se i živeo u krugu njegove porodice i u njegovoj blizini. Tako sam bio u mogućnosti da s njegovom porodicom i s njim provodim dosta vremena u njegovoj kući u porodičnoj i radnoj atmosferi. Tu sam često imao priliku da prisustvujem i njegovim susretima sa mnogim kulturnim i javnim ličnostima onog vremena. A njega su pored mnoštva običnih ljudi (bibliotekara, knjigovezaca, seljaka, zidara) za divno čudo pohodili mnogi znameniti i važni ljudi raznih zanimanja i profila, iz zemlje i inostranstva: književnici, glumci, muzičari, slikari, inžinjeri, generali, ambasadori, akademici, crkveni velikodostojnici, kaluđeri. On ih je sve primao s najvećom pažnjom.
 
Isto tako, mnogo puta sam bio u situaciji, sticajem okolnosti ili po njegovoj želji i pozivu, da sa članovima porodice ili sam budem blizu njega u javnim nastupima i da prisustvujem raznim kulturnim i javnim događanjima, koje je on organizovao ili je u njima učestvovao.
 
Sve su to za mene bili izuzetni događaji i vrlo prijatni. Njih se još uvek rado i jasno sećam. Iz mnoštva srećnih trenutaka odabrao sam nekoliko za ovu priliku koje bih želeo da oživim u sećanju i da priložim pažnji čitalaca: Povod je i 30 godišnjica od njegove smrti.

Sada, svaka moja pomisao na njega i na časove provedene s njim potvrđuje koliko je bio u pravu o čemu svedoče i ovi susreti stihovi:

S U S R E T I

Pokatkad prođe neko i spusti usne na srce
ostane samo obris tih:
na ravnoj belini snega ptičjeg
krila trag.
Pokatkad prođe neko
i trepavicama ti mine njegova sen
a tebi već umro drug prisan i drag.


Isto tako u meni se nešti buni pri pomisli na stihove iz pesme:

Z A P I S
 
Nek kaže ko šta misli,
a ja znam
na svetu čovek je sam, uvek sam.

Nek kaže ko šta misli,
a ja znam:
ma bio kam,
svet,
ili plam —
i živećeš, i cvasti, i splamsati
sam.
 
Pa neka kaže ko šta hoće,
Ja znam:
ako i zavoliš koga,
zavolećeš ga zato što si sam


Po nama on nije sam, ostaje da živi u srcima svojih Mačvana i ove ravnice, koju je mnogo voleo.


ZALJUBLJENIK DRINE I ADA

Sećam se jednog letnjeg dana iz mog ranog detinjstva, vezano za mog strica Milorada, kada su se otac i brat Milovan vratili iz Beograda, iz posete njemu i njegovoj porodici. Imao sam tada četiri godine, a zamenjivao sam brata u njegovom odsustvu u čuvanju stoke i u drugim sitnim poslovima kod kuće. Dok sam ja u polju čuvao stoku, odjednom se iz dvorišta začuo prodoran glas mog oca, a zatim i komšijska vreva. Čuvši to, ushićen, ne misleći na čobanske obaveze, napustio sam dužnost i pojurio kući. Prilazeći dvorištu u trku vikao sam iz sveg glasa: "Šta sam dobio, batu ili seku?" Otac mi je, vidno raspoložen, povišenim glasom doviknuo: "Dobio si sestru Jasnu i lepe poklone od čiče i strine".

I danas se sećam šarene gumene lopte koja je za mene u to vreme (kada sam se ja sa ostalom decom u selu igrao "krpenjačom") predstavljala čudo kao Kula Vavilonska.

Moj prvi susret uživo sa stricem Miloradom odigrao se u Glogovcu 1945. godine pod okolnostima koje se pamte. Tek se bio završio rat. Pamtim, bio je to običan radni dan, podne. Otac i brat (opet) otišli u Beograd kod čike Milorada, majka je nešto radila u polju, a ja sam došavši iz škole obavljao neke sitne domaće poslove po dvorištu. Odjednom sam zastao zapanjen, ne verujući svojim očima, i ukočeno gledao kako u dvorište ulazi vojnički džip i zaustavlja se u hladu stare jabuke pored stola za ručavanje. Iz džipa su izašla tri vojnika i jedna gorostas — oficir zastrašujuće visok, sa šapkom i uniformom koja je izazivala istovremeno i strepnju i divljenje. Oficir je bio general Moma Đurić, tada komandant Beograda, a vojnici su bili Surepovi saradnici u Odeljenju AGITPROP-a Glavnog štaba za Srbiju NOVJ.

Ne znajući o čemu se radi, i dalje sam stajao kao ukopan i gledao šta se dešava. Jedan od vojnika, koji je imao na sebi samo vojničku bluzu, čim je izašao iz džipa obratio mi se rsčima: "Sinovče, ne boj se, ja sam tvoj čika Milorad, a ovo su naši. Dođi ovamo". Ja sam, oslobodivši se straha, potrčao da se pozdravim sa čikom (i ostalima). Dalje se sve odvijalo kao u snovima dece tog vremena. Dolazak ovakvih gostiju napravio je uzbunu u selu i nastalo je pravo slavlje. Ja sam leteo oko gostiju kao na krilima nošen i niko nije bio srećniji od mene. Pored svega, od čike sam dobio na poklon i njegovu najnoviju knjigu "Ada", uz zavet da je češće prelistavam i da dobro učim; još je dodao da će mi ocu reći da i mene da da učim dalje školu. (Knjigu još čuvam i prelistavam, a što je tada bilo rečeno — učinjeno je). Milorad je, to se zna, kasnije odveo goste do Drine i ade, jer ada je (kao i Drina) bila druga kuća u njegovom detinjstvu, pa i neizostavna u njegovim posetama Glogovcu i Mačvi. Gostima je pre ove posete, sa vidnim oduševljenjem ispričao kratko o adi:

"......Kad bela šuma, topola, jov, jošika, uhvati korena na sprudovima i zadržl plodni mulj koji ispuni reku s jeseni i proleća, sprud se presvuče zemljom peskuljom i pretvori u adu... A ujutro, kad se izmaglica vodene pare podigne iznad ada i sprudova, bezbrojna jata ptica, probijajući se kroz vlagu, strelovito poleću put sunca...
 
A o Drini je duboko zanet i zamišljen samo kratko rekao: "Lepota koja se ne može ni opevati ni naslikati već samo sa divljenjem gledati"
 
On je tu lepotu opevao i naslikao u poemi "Ada"
 
A D A

I
Šta šumori janj granati?
Šum jošika kakav hvata?
Topolama suvovrhnim,
po granama razigranim
šta ćućore crna jata?
Lakosani zec se preno,
sova skrila dremež stresa,
začuđena veverica
iza račve šapu liže;
po mreži se paukovoj,
povijenoj dahom vetra,
zrnjem rose đerdan niže.

Pritajena strava šume
žbunjem gmiže, veče goni;
iskre oči tame — svici.
Preplašeni logu traže,
skok suvarke ne dotiče;
ogladneli staze njuše,
njuške dižu — vonj promiče.
Noć sa dušom ljuto zveri
oglašuju prvi krici.
Ispred šume, na iskraju,
vatra tinja, žar pucketa...
.. Od vatre je nedaleko
krovinjara pleteruša.
Kad pogledam napregnutim
ispod grana starog janja
izvučeš je, ti bi reko:
sama pomoć u njoj sanja....
 
II
"E-hej, e-hej, ske-le-džijo!"
rano jutro glas prolama,
hučnu Drinu nadvikuje,
odjekuje obalama....
"E-hej, e-hej, ske-le-džijo!"
razleže se obalama;
kroz šibljak se glas izvija,
budi ptice po granama.
Prenut vivak strelovito
u sunčani žar uleće,
pozlaćuje krilo vito;
ispod njega celo jato
leluja se i proleće...

... Iz daleka zmijolika
spustila se do nas Drina,
na dogledu našeg sela
čeljustima neman gladna
komad zemlje zahvatila.
Zalogaj je velik bio,
do po dana muškog hoda,
u ždrelu se zaglavio.

Obale besna ala
zalud bije još i sada,
i zalud se jedom peni —
čvrsto stoji naša ada! ...
 
Opružena pored reke
kupačica sunča lice,
razbacane po njoj leže
plodonosne oranice....
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #50 poslato: Mart 25, 2011, 10:58:33 pm »

**
MILOSAV PANIĆ BATKO O SVOM STRICU MILORADU PANIĆU SUREPU III — IV


UVEK S KNJIGOM U RUCI

Sada, kad razmišljam o Surepovom skoro pobožnom odnosu prema Drini — tom božanskom daru majke prirode, što je, kako on reče: "Lepota koja se ne može opevati ni naslikati već samo sa divljenjem gledati", opet mislim da je on, uprkos svemu, uspeo da Drinu opeva i to na način nepoznat pre njega i neprevaziđen do naših dana. Raduje me saznanje da ga je i pesnik Rade Drainac svojevremeno nazvao mačvanskim slikarom, imajući upravo u vidu njegovu poeziju.

Posle obilaska Drine i ade, posetili smo i neke kolebare na imanjima u glogovačkom ataru, čika Miloradove stare znance iz njegovih mlađih dana. S nekim od njih je u detinjstvu čuvao volove, a sa drugima u đačkim i studenskim danima — bostan, i to stalno s knjigom u ruci, kako su pričali očevici. Ja sam kao neki vodič išao napred, putevima i stazama što su vodile preko imanja do njemu poznatih koliba, a nagrada za ovaj moj trud bilo je to da sam tada mogao bez smetnje da slušam šta stariji razgovaraju. O tim svojim druženjima sa starcima zaraslim u sede brade, koji žive u kolibama rasutim po Mačvi (i Srbiji) on je bio uvek spreman da priča, a i opevao ih je u pesmi "Kolebari".
 
K O L E B A R I
 
Ima ih svuda po Balkanu,
čiča zaraslih u brade bele.
Sami sa sobom pričaju u dugu danu
grdeći vrapce i hvaleći pčele.
Njihov je svet i sav smisao
neki pleteni tor i nebo promenljiva oka;
ko jagnje krotka im misao
ne ide dalje od bašte bosioka.
Njihova ljubav sasvim prosta,
zračeći svemu radost i mir,
pred namernika — gosta
iznosi najlepši med i sir.
Uz lulu sa žiškom žari
i satljik rakije od tri leta
pričaće vam svu noć sve stare stvari
i kako belim cvetom šljivik cveta.
Ne čudite se ako u zoru ranu
i staroslovenski progovori starac tih.
Ima ih svuda po Balkanu,
zaboravila je i smrt na njih.


Prilikom jednog njegovog kasnijeg dolaska u Mačvu (1946) dobio sam od njega novu knjigu: "Priče o gimnazisti Aci, selji Mići i dedi Vlasti".

Ne znajući još šta će od mene biti (selja Mića ili gimnazista Aca), a videvši me kako mnogo radim za svoje godine, a da sam pri tome fizički slabašan i baš nisam kao stvoren za taj posao, poštede radi uzimao me je kad god je to bilo moguće sa sobom i vodio na Drinu i u posete. Tada mi je ponovio da treba dobro da učim i da nastavim školovanje, jer se vidi da seljački posao nije za mene. Kad mi je predstavljao novu knjigu, sam je čitao delove iz nje i govorio da je ona za decu školskog uzrasta, i to kako decu iz grada isto tako i za seosku. Jer tu su date mnoge slike iz seoskog života i narodni običaji iz vremena kada je na Drini bilo mnogo vodenica, a na adama i imanjima rasutim po selima mnogo koliba.
 
Gledano sa ovog odstojanja knjiga je dosta zanimljiva, informativna i poučna kao rečiti svedok o vremenu kada se u selu odvijao život i drugačiji nego što nam ga oči danas vide.
 
KO NE ŽELI DA SE STIDI
ŠTO PRE NEKA SELO VIDI

Usred grada Beograda
gimnazista Aca živi,
pameti mu i lepoti
rodbina se cela divi.
"Ima dara za slikara!"
priča mati susedima.
"Nameštaj mi sav išara
pejzažima...
"A što glumi!" hvali strina,
"Što god vidi ili čuje
imitira odistinski."
"Kakav glasić samo ima!"
stara tetka nadvikuje.
"Pravi tenor, i to — lirski."
I ko znade šta sve ne bi
s Acom bilo u rodbini,
da jednoga lepog dana
nije došo kraj godini.
Mesto Ace u školu su
tad pozvali oca Mitu
i rekli mu da su sina
oborili na ispitu.
Naš domaćin nije znao
ni domaće životinje:
šta su ovce, a šta koze,
i zašto se gaje svinje.
Direktoru tad je Mita
svoj greh prizno i otkrio:
nijedanput sin mu Aca
još u selu nije bio...


I dalje se nižu didaktične priče: ČEMU MOŽE SELJA MIĆA DA NAUČI VAROŠKOG MLADIĆA, KAKO LETI ŽITO TREBA ŽETI, BERBA, ORANJE, KAD SEJATI USEV TREBA GOVORI NAM KNJIGA NEBA, I POSLEDNJE EVO GLAVE: KAKO SRBI SLAVU SLAVE.

Meni se u sećanju najjače urezala VODENIČAREVA PRIČA, koju sam i svojoj deci najčešće čitao u njihovom ranom detinjstvu.
 
VODENIČAREVA PRIČA

Da li u snu il na javi,
zakleti se ne bi smeo,
al sa starcem bele brade
i ja sam se jednom sreo.
Bilo je to bogme davno,
što bi naši stari rekli —
još moj deda živ je bio.
U šumi smo toga dana
deda i ja badnjak sekli.
To zaista nisam snio.
Pred mrak sami mi smo badnjak,
kakav badnjak! Hrasta pola!
Doterali do pred kuću
na sankama sa dva vola...
... Elem, kad se zanoćilo
i petlovi kad pospaše,
rukom deda znak mi dade
da gledamo brige naše.
Prvo vatru naložismo,
raspalismo oganj žarki,
pa kad badnjak navalismo
na žar jaki...
Bože dragi kad hrast buknu,
lišće planu!
Sto mlazeva od varnica
iz dimnjaka k nebu suknu.
Tad ugarak uze deda
i snjim stade žar da džara.
U ognjištu razgrnuto
ko u kvaru knjigu gleda
i s tom knjigom razgovara.
Kad odjednom... Šta bi, kako,
ni sada vam ne znam reći,
na prag neki starac stupi
s dugom gustom bradom sedom;
kako stupi on svu kuću
obuhvati tad pogledom...
— "Srećan praznik! najzad reče
blagim glasom starac mili.
"Sto godina ovom domu
svi badnjaci srećni bili"...
Na te reči moj dedica
namerniku vatralj dade,
a starina njim po žaru
udarati snažno stade.
"U ovome domu nek se
prasi, jagnji, ždrebi, teli!
Od mene mu darovano
sve što želi ...
Čudan starac blagosinja.
"Zdravlja, sreće, plodna leta
i svakoga berićeta
daj mu, bože!
Vatre, kuge, gladi nek se
ova kuća ratosilja!
.. Badnjak još je pucketao
i plamenim cvećem cvao,
"Ko to beše?" progovori
a moj dedica nasmeši se.
"Položajnik!"— odgovori
Bilo je to bogme davno,
ne znam samo dal san nije:
moga dedu mnogo leta
zaravnjena humka krije.
Al ja uvek ovog dana
sečem sebi badnjak novi;
očekujem godinama
čudnog starca bele brade
da mi kuću blagoslovi....


Danas mi je u znanju da su Surepovi savremenici svojevremeno dali svoj sud o ovim kao i o drugim njegovim ranim pesmama. Svetislav Mandić 1991. godine o Surepu i njegovoj pesmi "Badnjak" piše: .."Kad sam se koju godinu posle rata našao u Surepovom društvu i izrecitovao mu je, bio je iznenađen i srećan što neko pamti njegove mladenačke stihove, koji su, kako se meni čini posle toliko decenija, najbolje govorili o samom njemu, tadašnjem i budućem, paganinu ukorenjenom u rodno tle...
 
BADNJAK

Prastari bože naš, najvoljeniji bože pagana,
spaljeno žito, so i tamjan noćas ti žrtvenik kadi.
U tvoju slavu gori ova lisnata hrastova grana,
mi te se odrekli nismo ni Hrista radi.

Na srcu su nam još proplanci, stada i paše,
još smo mi narod priča i šuma.
Zalud su vekovi prošli, dubinu duše naše
ne izmeniše ni sva čuda Zapada velikog uma.

Još molimo te uz dim sveštene žrtve
da pošalješ u goroseče zloduha strašnoga lika,
da zvonki tok potoka uspavljuje nam mrtve
i da vitkije rastu jasika i omorika;
da čuvaš naše šume i bistre zdence i klance,
i tankonogu košutu od proždrljivosti vučke.
Mada su Slavjani plavi stresli sa sebe lance
pamtimo mi još pesme starinske, hajdučke.



GOSPODIN DUHA ČESTITA RODA

Prateći strica Milorada u stopu u toku svakog njegovog boravka u Mačvi tih godina dok sam i sam boravio u Globovcu, više puta sam mogao da primetim da on o selu i seljaku misli na svoj, prepoznatljiv način, kao i to, da ga nikakav krupan problem sela i seoskog života nije mogao zbuniti niti učiniti malodušnim.
 
On je u takvim situacijama znao često da sagovornicima i sebi da odgovor: "Ta jaka je ruka u seljaka", misleći pri tome na celokupan sadržaj kitice stihova iz njegove poeme iz 1939. godine:
 
SPLAVOVI NA DRINI

VII
Ta jaka je ruka u seljaka.
Njenom snagom hrastovi stasaju,
mal se jagnji, teli, ždrebi, prasi,
teku reke i polja klasaju,
lice zemlje menja se i krasi.
Da oplodi na zemlju dolazi
pa ma kuda da joj rod odlazi.

I tom snagom, snagom zemlje žive,
dok splav krži reka uzavrela,
ja pozdravljam poplavljene njive,
pale šume, opustela sela,
i verujem u te grube ruke
da će trošni splav svući do luke,
da će sela, šume, polja — da ožive.


On je u svojoj pesničkoj viziji ovekovečio tadašnju sliku sela, koja je bila realna, a danas je ta slika drugačija i u mnogo čemu zabrinjavajuća.
 
Sada, posle 60 godina ovi su stihovi aktuelni kao da su pisani za ovo naše vreme, pred sami kraj 20. veka, kao nada i poruka.
 
Ovaj Surepov odnos prema selu i životu uopšte proističe pre svega iz njegovih ličnih osobina, o kojima sam kasnije dosta čitao, što je bilo pisano perom njegovih savremenika. U sećanju mi je ostao kao posebno drag, slikarski i lirski nadahnut "Zapis o Surepu" (1991) Svetislava Mandića: "... Ta jedinstvena ličnost, taj stameni sloven omanjeg rasta, dugog lica, isturene brade, koso oborenih očiju, širokog osmeha pod naherenim šeširom, taj mačvanski seljak bio je gospodin duha, srdačnosti, čestitosti i rada. Kako bi nam dobro došao kao potpora i savetodavac u preteškim današnjim vremenima'. Poslednju misao: kako bi nam Surep dobrodošao kao potpora i savetodavac u preteškim današnjim vremenima — čuo sam ili pročitao, sa nešto drugačijim ali sličnnm sadržajem, izgovorenu ili napisanu neposredno posle njegove smrti, a i kasnije, od njegovih savremenika (Velibor Gligorić, Ivo Andrić, Antonije Isaković, Dobrića Ćosić i dr.).

U toku mog daljeg školovanja, u srednjoj školi u Valjevu, moji susreti sa čikom Miloradom bili su retki; viđao sam ga samo prilikom mojih poseta njemu i njegovoj porodici koje sam činio u proputovanju kroz Beograd kada sam se vraćao iz škole kući, za zimski i letnji raspust. U tim retkim i dosta kratkim susretima on je uvek stigao da mi pokloni određenu pažnju: da se raspita o mom školovanju i đačkom životu, da mi da neki dinar za kulturni deo mog boravka u Beogradu i da ćerku Jasnu i sina Ivana zaduži da me "pošteno provedu kroz Beograd". Sestra Jasna i brat Ivan su to uvek rado činili i ti zajednižki provedeni časovi u mom upoznavanju Beograda ostali su mi u prijatnoj uspomeni, obogatili su naše odnose, što će biti od značaja za kasnija druženja.
 
Po završetku više pedagoške škole, 1956. godine, zaposlio sam se i počeo da radim i živim u Beogradu. U tim godinama sam se dosta družio sa čikom Miloradom i njegovom porodicom i ti odnosi su se vremenom obogaćivali i postali vrlo bliski. Moje bolje upoznavanje sa stricom u tim prvim godinama mog "beogradskog života" ustvari je počelo jednog prazničnog dana u jesen 1956. u čikinom stanu, kada me je on dok sam bio u poseti zadržao na ručku i posle toga na podužem razgovoru. Tada smo pričali o mnogo čemu, a on se naročito interesovao kako je proteklo moje školovanje, pitao me je za dalje planove. Posle toga mi je ukrakto ispričao šta on radi, a šta ćerka mu Jasna i sin Ivan, pa onda nalgašeno ozbiljno prokomentarisao naš razgovor o mom proteklom školovanju : "Za pedagošku kažeš da je bila teška; moj sinovče; to govori da će ti ona u životu nešto i značiti. I još nešto da ti kažem: Upamti, ovaj život, kako ga ja vidim, je kratkotrajna šetnja ovom planetom pri kojoj se nema vremena nizašta. Izvući pouku iz ovog, sva je mudrost našeg poziva".

Pošto sam sa sobom imao (skoro kupljenu) knjigu "Spomenici kulture Narodne Republike Srbije", to mu se mnogo dopalo pa mi je uzeo knjigu i na prvoj strani napisao: "Sinovcu Batku ovu knjigu — da je čuva i češće prelistava! — potpisuje čiča mu M. P.  Surep". Poveden ovim mojim interesovanjem za naše spomenike kulture, u daljem razgovoru mi je dosta pričao o tome kako "malo poznajemo gorke plodove rodnog tla — kulturnu istoriju našeg naroda, tragičnu ali neizmerno bogatu, na kojoj cvetamo nezavhalnošću dece", istovremeno je izrazio svoju žarku želju da kultura Srpskog naroda i dalje ostane u polju mojih interesovanja.
 
U želji da podrži moje interesovanje za lepu književnost i poeziju, s primetnim zadovoljstvom mi je poklonio svoju najnoviju zbirku pesama: "Od sene i opomene" i uz kafu pročitao iz knjige pesmu:
 
JEDINI PRIJATELJ

Ja imam jednog prijatelja
koga ne nalazim kad tražim,
koji mi ne šalje nikad
ni pozdrav ni opomenu.
Ali on je prijatelj moj jedini.
Postojaniji od sumnje,
diskretniji od grešne misli.
On dolazi uvek sam,
i uvek iznenadno,
da mi usne razvuče u osmejak
pre jecaja
i da mi pogled digne visoko
iznad krovova.
Dolazi kad god treba
da me pouči koračanju.


I danas, kao i ranije, kad posle čitanja zaklopim ovu knjigu ostanem sa nepomućenim osećanjem: da je srećan čovek koji u životu ima takvog prijatelja.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #51 poslato: April 14, 2011, 06:09:57 pm »

**
MILOSAV PANIĆ BATKO O SVOM STRICU MILORADU PANIĆU SUREPU V — VI


UVEK UZ SVOJE MAČVANE

Surepova pomoć vremenom se pretvorila u stalnu praksu, a ljubav prema zavičaju sijala je kao večna vatra

Iz prvih posleratnih godina, kada sam živeo u Glogovcu, ostao mi je u sećanju, pored ostalih, stričev dolazak u Glogovac 1948. godine na sahranu čiči Nikoli (Paniću), njegovom najstarijem bratu. Tom prilikom on je posle odavanja poslednje pošte bratu i ukazivanja pažnje njegovoj porodici dosta vremena proveo u razgovoru s prisutnim Glogovčanima koji su se naročito okupljali oko njega i želeli svi da ga izbliza vide i čuju. Tu se mnogo pričalo o aktuelnoj političkoj situaciji, nezaobilaznoj temi naših građana, o kolektivizaciji koja je bila u svim planovima tadašnje vlasti i o problemima sela. Zapazio je da je školska zgrada dotrajala i skrenuo je pažnju vodećim ljudima u selu da treba da podignu novu savrmenu školu. Za to im je obećao i pomoć kod državnih organa.
 
Kasnije sam slušao od Glogovčana i od ljudi iz Bogatića (tadašnje sedišta sreza Mačvanskog), a bio sam često i svedok da se ta Surepova obećana trenutna pomoć Glogovčanima pretvorila u stalnu praksu, koju su upražnjavali za Surepovog života kako Glogovčani tako i čelnici Sreza Mačvanskog. Naime, pomoć Glogovčanima i predstavnicima Sreza mačvanskog, kad-god su je zatražili od Surepa, pružena je s njegove strane neupadljivo i bez buke, ali je (to su svi znali) njegova reč otvarala sva vrata kod tadašnjih organa vlasti u Beogradu. A trebalo je otvoriti mnoga vrata da bi se rešilo neko krupnije privredno, kulturno prosvetno ili neko drugo društveno pitanje. I tako su kad je to bilo neophodno radi rešavanja nekog gorućeg problema, odlazile delegacije iz Mačve u Beograd i to prvo kod Surepa, pa onda (s njegovom najavom) u planiranu posetu nekom državnom organu. Zato su tadašnji poslovni ljudi Glogovca i Sreza govorili da je Surepova kancelarija bila "Mačvanska ambasada" u Beogradu.
 
U to vreme, a i kasnije, bio je pozivan na mnoge svečanosti i proslave koje su bile organizovane u Glogovcu i Bogatiću, kojima su obeležavani neki važni događaji. On je na iste svečanosti dolazio kada je njegovo prisustvo bilo neophodno i kada su mu obaveze to dozvoljavale. To je uvek bila i prilika da se javno obrati Glogovčanima, mačvanima i šire, a oni su ga željno očekivali i s pažnjom vernika slušali svaku njegovu reč; jer on je umeo na pravi način da se obrati ljudima u svakoj prigodnoj situaciji, razumljivo i blisko, ali istovremeno i snažno. Nedovoljno se nametao svakome s kim je stupao u kontakt i bio podsticaj za pažnju i akciju. Njegov boravak u mačvanskoj sredini bio je uvek sastavni deo neprekidnog niza njegovih ukupnih inicijativa, usmeren u jednom jedinom — cilju — da ova naša zemlja, sa dugom ali tragičnom istorijom, krene brže u svom razvoju, na svim poljima. Bez bojazni da ćemo pogrešiti, možemo reći da u ukupnim inicijativama i stvaralačkim akcijama tih godina u Glogovcu i Mačvi Surepovim inicijativama i podršci pripada svetlo mesto.
 
Organizatori tadašnjih proslava u Glogovcu i Bogatiću u obeležavanju važnih datuma ili velikih ostvarenja u obnovi i izgradnji zemlje često su u kulturno umetnički deo programa uključivali i Surepovu pesmu:
 
"1941"

Buntovna me Mačva rodi
i odnjiha uz oluje,
te vam velim: Nigde tako
ne peva se o slobodi,
nit o pravdi lepše snuje.
 
I sad vetar što njom vatre
raspiruje, polja pali,
sav plod truda kada satre —
u vignju će čelik srca
moći samo da okali.
 
S popaljenih sa ognjišta
selima se zavet krade:
U Mačve srp pretvara,
njive naše u bojišta,
a ratare u gromade.

Zato kraju u požaru
i ja vičem iz sve snage:
Vekovima na tvom žaru
moći će se ogrejati.


Na ovu pesmu mačvani su bili ponosni, a to su naročito pokazivali kada su dolazili gosti iz Beograda i drugi ljudi sa strane.

On je, nošen rasploženjem koje ga je obuzimalo u toku svečanosti iz razloga zbog kojih je došao više želeo da nastavi kontakte sa mačvanima, ali sada sa istinskim nosiocima seoskog života (u senci): poznatim domaćinima, istaknutim seljacima po nekoj važnoj seoskoj stvari, učiteljima i običnim ljudima (vodeničarima, kolibarima, koscima, kovačima...) Jer su oni ustvari vodili i obavljali poslove u selu koji život znače.



POZNANSTVO SA PRINCEM ĐORĐEM

Surep je bio lični sekretar princa Đorđa Karađorđeva. Međusobno su sve uvažavali, a pri kraju Drugog svetskog rata Surep je princa pozvao na slobodnu teritoriju, koju je kontrolisala Narodnooslobodilačka vojska.

U to vreme, nekako, krajem pedesetih godina često sam imar priliku da u javnom saobraćaju i na ulici vidim princa Đorđa Karađorđevića. To je za nas "svežije Beograđane" bilo vrlo zanimljivo. Ispočetka su mi na njega skretali pažnju stariji prijatelji i kolege s posla, a kasnije sam ga i sam prepoznavao u vrevi ulice, on je bio uočljiv svojom markantnom pojavom: visok, koščatog lica, orlovskog nosa, gorštačkog stasa, ali upadljvo otmenog ponašanja, a francuskom beretkom na glavi i ogromnom kožnom tašnom u ruci; u javnom prevozu nikada nije sedeo, ako je u tom trenutku stajala bar jedna žena ili putnik kome je trebalo pokloniti pažnju (a sam je imao preko 60 godina).
 
Znajući da je ČIKA Milorad bio u dosta bliskim odnosima s princom Đorđem za vreme Drugog svetskog rata, i da je tada, a i kasnije s porodicom živeo u njegovoj kući u Gospodar Jevremenovoj ulici, jednom sam iskoristio priliku, kad je on imao više vremena, da ga pitam za princa Đorđa. Tada sam od njega čuo dosta o Đorđu, a i o mnogim drugim ljudima i događajima iz tih ratnih dana. Pre svega je potvrdio da je sa princom Đorđem bio u bliskim prijateljskim odnosima i da su se međusobno izuzetno uvažavali. U razgovoru mi je pokazao srebrni sat, poklon princa Đorđa kao i Đorđevu fotografiju sa posvetom: "Dragom Paniću, Đorđe, Beograd 1941. godine":

Govoreći o tim danima on se za kratko vratio u vreme prošlo i prvo mi je ispričao kako mu je od presudnog životnog značaja pre rata, a i za vrsme rata, bilo prijateljstvo sa starim šabačkim porodicama profesora Brane Miljkovića i profesora Jaše Prodanovića. Oni su ga od početka studija u Beogradu prijateljski prihvatili i pomagali. Poštujući te starije prijatelje, on se pre rata politički povezao sa republikancima, pod čijim je uticajem i idejama bio za vreme studija, a i kasnije, posle diplomiranja na Filozofskom fakultetu, sa odličnim uspehom (1936. godine), zaposlio se u redakciji "Politike", kao već afirmisan pesnik i saradnik mnogih književnih časopisa. Zajendo sa svojim prijateljima: Vasilijem Medanom i Dušanom Jerkovićem pisao je reportaže o socijalnnm problemima, a naročito o problemima sela i seljaka, koje je odlično poznavao.

Dalje mi je rekao da je u "Politici" radio kao novinar sve do njenog poslednjeg broja, početkom rata 1941. godine, kada je dao otkaz i prestao da radi. To demonstrativno napuštanje posla, pokazivanje neposlušnosti i odbijanje da radi pod okupacionom vlašću, bilo je vrlo rizično i opasno, jer se za tako što išlo na streljanje. Zbog potrebe njegove lične i porodične bezbednosti, juna meseca 1941. godine profesor Jaša Prodanović mu je ponudio da bude lični sekretar princa Đorđa i da tako sebi obezbedi pokriće za okupacione vlasti da je radno angažovan, što je u toku leta i bilo ostvareno, Na njegovo pitanje, upućeno princu Đorđu, šta će mu biti dužnost, Đorđe mu je odgovorio: da svako jutro donese dnevnu štampu, popije s njim kafu i pročita štampu. Za ovo "radno angažovanje" princ Đorđe mu je izdao SVEDOČANSTVO, u kojem je doslovce pisalo: "Ovim svedočim da je g. Milorad Panić moj sekretar, te molim vlasti i pojedince da g. Panića kao takvog i prime. U Beogradu 1. avgusta 1941. godine (i pečat kancelarije Karađorđevića Đorđa).
 
Po tadašnjoj njegovoj izjavi, on je odmah na početku rata počeo sa ilegalnim radom i pripremama za borbu protiv okupatora. Zbog tog njegovog rada bio je osumnjičen i 20. maja 1942. godine Specijalna policija Uprave grada Beograda donela je rešenje: "da se Milorad Panić, novinar iz Beograda stavi u koncentracioni logor na Banjici, kao opasan po javnu bezbednost i mir u zemlji". (Faksimil tog rešenja mi je pokazao, s gađenjem, kao zaostali rekvizit iz tih teških vremena). U logoru je proveo dva i po meseca držeći se dostojanstveno i čvrsto. Na veliku intervenciju nekoliko uglednih Beograđana (pre svega Jaše Prodanovića i princa Đorđa lično) i na njihovu pismenu garanciju, Surep je bio pušten iz logora. O tom svom boravku u logoru čika Milorad je pisao 1947. u "Poruci rudničkog čobanina" i meni dao da pročitam odlomak: "... Sećanje zastaje na 1942. godini. Mesec juli. Oko 6 časova po podne, svakog dana, dok sunce zalazi za nedaleke razbuktale planine, mi se — soba po soba — lepimo za rešetke, prorastamo ih rukama i upijamo u rumenilo na ivici vidika. Tada obično reči nije bilo, ni međusobnih pogleda, samo je poneki put, i uvek s iste strane, iz nečijih dubokih grudi romorio prigušeni poziv: "ustajte, svi bedni na svetu! Ustajte, koje mori jad! ...
 
Dalje je pričao da je po izlasku iz logora nastavio sa ilegalnim radom do aprila meseca 1943. godine, kada je bio povučen iz Beograda na slobodnu teritoriju u Pustu Reku. Tu je bio raspoređen u Propagandno odeljenje Glavnog štaba Srbije i narodnooslobodilačkog odbora Srbije. Sa slobodne teritorije, Surep 15. maja 1943. godine piše pismo svome poštovanom prijatelju princu Đorđu (faksimil tog pisma sam pročitao, a original se nalazi u arhivi CK SKS):

"Dragi moj kneže, prvo Vas molim za izvinjenje što sam napustio Beograd ne oprostivši se s Vama, ali razbvojnici su mi bili za petama pa nije bilo vremena.

Sada se nalazim na istinski slobodnoj teritoriji. Znam da Vam nije jasna predstava slobodne teritorije, zato ću pokušati da vam je predstavim. Slobodna teritorija je vleiki deo naše otadžbine na koji ne može da stupi noga okupatora i plaćenika... Dragi kneže, ovlašćen sam od Vrhovnog štaba narodnog oslobođenja da i Vas pozovem u redove narodno oslobodilačkog pokreta, u svetu borbu. Našem vođstvu je poznato da ste Vi stari zatočenik slobole i žrtva jedne neljudske tvorevine. Štab zna za Vaša ubeđenja — i poštuje ih, jer su vaši principi i principi svih slobodnih i hrabrih ljudi. Ali za principe se valja boriti!
 
Odlučna i završna ofanziva je na pragu. Dvanaesti čas izbija. Niste još zadocnili, i nemojte misliti da dolazite na gotovo. Ja znam da ste Vi ostetljivi i skromni, i da ne želite ništa s tuđom mukom. Ali to vam niko i ne nudi. Vi ste vojnik i znate šta znači poslednji udar...
 
Kneže, borba Vas zove! Ona zove snagu, temperament i karakter jednog Karađorđevića, prvog slobodara i revolucionara našeg oslobođenja. Zar će njegov istinski praunuk od te borbe izostati?
 
Narodnooslobodilački pokret Vas očekuje i u njemu Vaš

Pan

Princ Đorđe se nije odazvao na ovaj poziv — iskreni poklič pravog prijatelja, na Surepovu veliku žalost.—
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #52 poslato: April 14, 2011, 06:10:09 pm »

**
MILOSAV PANIĆ BATKO O SVOM STRICU MILORADU PANIĆU SUREPU VII — VIII


VATRENI GOVOR O VUKU

U toku 1964. godine u našoj zemlji je obeležavano sto godina od smrti Vuka Stefanovića Karadžića, a moj stric Milorad Panić - Surep je bio predsendik Odbora za proslavu tog značajnog jubileja. U okviru programa ove proslave u septembru mesecu održana je centralia svečanost u Tršiću (Vukov sabor). To je bio kulturni nacionalni događaj od prvorazrednog značaja, svestrano informativno praćen i podržan.

Sećam se da su toga dana masovno pohrlili ka Tršiću građani Mačve, Pocerins, iz Beograda, Srbije i ostalih krajeva naše zemlje. Iz stranih zemalja stiglo je na proslavu više desetina SLAVISTA i drugih gostiju.. I ja sam požurio i blagovremeno stigao u Tršić. Stričevom pomoći našao sam se u blizini svečane tribine. Tako sam imao priliku da dobro čujem i vidim sve što se toga dana dešavalo u tom jedinstvenom i prirodnom amfiteatru u Vukovom Tršiću. Tu se odvijao kulturni događaj od izuzetnog značaja pred očima više desetina hiljada učesnika Sabora. Tada sam, pre svega, slušao govor moga strica Surepa, govor o kojem se kasnije mnogo pričalo u javnosti Srbije i šire, kao o nečemu što se dugo pamti.
 
"Surep je svojim govorom prizvao vreme prošlo i VUKA među nas i mi doživesmo trenutak istorije pred svojim očima." Tako su govorili mnogi s kojim sam kasnije razgovarao. U toku svečanog govora o Vuku bio je nebrojeno puta prekinut burnim aplauzima prisutnih učesnika. A on, ponet još više tolikom i takvom publikom. "... Da se temeljitije oceni prošlost srpskog naroda i da se i nama svima i celom svetu otkrije bogatstvo naše kulturne baštine", još je čvršće postavljao ovaj svoj zahtev. Tako je on svoj moćni glas sve više podizao, a publika se sve češće dizala na noge i prekidala ga gromkim aplauzima."... U tom istorijskom trenutku on je izuzetnim darom umeo da oseti autentičnu i iskonsku lepotu i pouku istorije srpskog naroda... "On je znao i umeo da oseti njene trajne vrednosti", pisali su kasnije njegovi savremenici. Govoreći dalje o Vuku, svome velikom zemljaku, pred hiljadama naših i stranih učesnika Sabora, Surep ga je i tada nazvao "Velikim ocem naše nove književnosti", kao što je to i ranije činio. (Pozvani su ocenili da je Vuk za Surepa bio visoki uzor u pogledu poštovanja i čuvanja narodne tradicije i kulture). "Podržavajući njegov način saopštavanja istorije, služeći se njegovom leksikom, Surep je uspeo ono što udžbenici istorije nisu uspeli", izjašnjavali su se tada slavisti — "da prisutnima živo dočara i ambijent zbivanja istorijskog događaja o kojem je govorio a ne samo da ga izolovano prosto projektuje u naše vreme."

Na kraju govora o Vuku razdrgano je kliknuo sa pozornice stihove Filipa Višnjića:

"Veseli se pod Cerom Pocerje,
kojeno si gnjezdo sokolovo!
Kad Srbinu bude za nevolju,
u tebe se po soko izleže,
te Srbinu bude u pomoći".


Ceo govor je održao i završio s pesničkim nadahnućem, tako dramatično i slikovito, uz često prolamanje ambiteatra od aplauza učesnika Sabora, da je na kraju Ljubiša Jovanović, prvak Narodnog pozorišta u Beogradu (još jedan velikan Mačve i Pocerja) skočio na pozorinicu i, obraćajući se i Surepu i publici, prosto izručio na mikrofon svoje oduševljenje i odahnuo rečima: "Surepe, ti si prevazišao ideal glumca, jer si na otvorenoj sceni bio prekinut aplauzom više od deset puta."—

Po završetku Surepovog govora bila je pauza od 10-tak minuta do nastavka programa. U toj pauzi, posle Surepovog silaska sa tribine oko njega su se bili okupili neki naši rukovodioci sa gostima iz drugih republika. Primetio sam da se nešto vanredno odigrava ali nisam mogao da dokučim šta je to. Kasnije sam od oca a i od drugih očevidaca doznao sledeće: Kad je Surep sišao sa tribine, umesto da mu čestitaju ti naši rukovodici su mu doslovce rekli: "Surepe, drugovi Slovenci se žale da mi mnogo slavimo Vuka a da oni ne slave ništa!?" Na ovo je Surep odgovorio glasno da čuju i ostali prisutni: "Drugovi Slovenci, verujte mi, nemam vremena da vam ja organizujem proslavu Vuka Karadžića, organizujte vi sami, kako su to uspeli da organizuju gospoda slavisti u dalekim stranim zemljama". Pa priđe prvom redu gostiju i podiže slaviste iz Moskve, Kembridža, Teksasa, Tokija... I oni im na srpskom jeziku ispričaše kako su organizovali akademiju posvećenu Vuku Stefanoviću Karadžiću, tom velikom i u svetu nadaleko poznatom slavisti, govoreći podrobnije o programu i broju zvanica na svečanosti. Ovaj se eksces tako završio i drugovi Slovenci su otišli na svoja mesta neprijatno ozbiljni i zamišljeni, verovatno postiđeni svojim pitanjem a i onim što su čuli od slavista iz stranih zemalja.

Nastavak programa ove proslave bio je u duhu Surepovog svečanog govora i odisao njegovim nastojanjima: "Da se temeljitije oceni prošlost srpskog naroda i da se i nama svima i celom svetu otkrije bogatstvo naše kulturne baštine".

Zbog svega što je Surep u toku svog kratkog ali vrlo plodnog života učinio za srpsku kulturu i kulturnu baštinu Srba, njega su s pravom neki njegovi savremenici u to doba nazivali najvećim vukovcem posle Vuka.



ZLATNO PERO SRPSKE KNIŽEVNOSTI

O Surepovom pesničkom stvaralaštvu čitao sam, za njegova života, i slušao dosta od njegovih savremenika: književnika, Kritičara i ljubitelja poezije. I to najviše u vreme izlaska iz štampe neke nove zbirke njegovih stihova.

Tako je bilo i 1957. godine, kada je svetlo dana ugledalo drugo izdanje drevne herojske poeme SLOVO O POLKU IGOROVU (Slovo o Pohodu Igorovom), Surepov prevod — prepev sa staroruskog jezika, taj "poetski spomenik XII veka", kako se o njemu svojevremeno izjasnio Dr Aleksandar Pejović. U literarnim krugovima, a i u krugovima čitalaca govorilo se o ovom spevu kao o vrlo zanimljivom književnom istorijskom štivu i vrhunskom pesničkom prevodilačkom ostvarenju, koje još iznenađuje i svojom lakoćom za čitanje (u njegovom, uporednom, prevodu), iako se radi o staroruskom tekstu teškom za čitanje i jezičkim stručnjacima. Milan Đoković, književnik, će o ovome pisati 1968.: "Surep je brižljivom i dubokom analizom, kao niko pre njega, osvetlio i s velikim razumevanjem i s pravom naučničkom akribicijom našem čoveku približio remek — delo ruske poezije XII veka, Slovo o Polku Igorovu". Neki od književnika u to vreme su podsećali da je Slovo o Polku dugo povlačilo pažnju kulturne javnosti, slavista, filologa i prevodilaca, i da je do sada i kod nas bilo više prevoda ovog dela (na njemu se ogledao i mladi Njegoš), ali da je"... Surepu pošlo za rukom", pisali su kritičari, "što drugima nije, da u prepevu stvori delo po poetskoj vrednosti ravno originalu". O tome se još preciznije izjasnila Isidora Sekulić, književnik, nazivajući Surepov prevod prepevom i "retkim muzičkim literarnim dometom" i izrekla svoj sud: da "sada postoje dva originala, dva blizanca, STARORUSKI I SRPSKI, poeme Slovo o Polku Igorovu". Ja sam u takvim situacijama prosto gutao svaku reč napisanu ili izgovorenu o mome stricu i o njegovom stvaralaštvu i sa povećanom pažnjom, po ko zna koji put se vraćao i čitao ovu poemu, obraćajući se pokatkad i njemu za razgovor o njoj. To je njega mnogo radovalo i on mi je uvek davao podstreka za moja dalja interesovanja za književnost i kulturno stvaralaštvo uopšte.
 
Nekoliko strofa ove poeme biće dovoljno da se osvedočimo o svemu što je do sada o njoj rečeno.
 
SLOVO O POHODU IGOROVU

....Otpočnimo onda, braćo, povest našu
od staroga Vladimira do Igora sadašnjega,
što krepošću um opasa
a izoštri srce čojstvom;
napojiv se ratna duha
on povede hrabre čete
u predele polovecke
zarad svoje Zemlje Ruske...

..."Jedin brate,
o jedini svetli dane
ti, Igore!
mi smo oba Svjatslavići.
Sedlaj, brate,
svoje konje brzonoge,
moji su ti pripremljeni,
osedlani već u Kursku.
A Kurjanci, moji kmeti oprobani,
rođeni su pod trubama,
idnjihani šlemovima,
s vrha koplja othranjeni,
puti su im svi poznati
i jaruge sve im znane,
luci vazda zategnuti,
puni tulci otvoreni,
a sablje im izoštrene;
sami jure, kao mrki vuci poljem,
tražeć za se čast bojevnu, knezu slavu".

... Jaroslavna zorom plače
u Putivlju na bedemu, tužeći se:
"Vetre, vetre!
Zašto, vetre gospodine, suprot veješ?
što nanosiš hinske strele
krilima lakim
na mog milog vojna vojsku?
Zar ti malo beše, vetre, vejat gore, vojsku?
i ljuljati lađe morem?
Zašto, vetre gospodine, radost moju
po kovilju ti razveja?"


Surep je, takođe, bio veliki poznavalac nove ruske književnosti, a naročito poezije. O njegovom (dokaznom) poznavanju ruske poezije kružila je priča u našoj porodici i u krugu prijatelja, koju sam kao dečak slušao od moga oca Pante. Istu priču sam kasnije, u kontaktima sa stricem, proverio i uverio se u njenu verodostojnost. Evo te priče.
 
"Bilo je to dve tri godine pred rat", pričao je moj otac, "išao sam u Beograd da posetim Miću. Znao sam njegovu adresu stana, ali nisam poznavao Beograd, pa sam za ulicu morao da pitam mnoge prolaznike. Pri tome sam uvek birao ozbiljnije muškarce, bolje obučene i gosnodstvene. Među mnogima kojima sam se obraćao jedan od (otmenijih) prolaznika zastao je duže, osmotrio me od opanaka i čakšira do šešira i detaljno se raspitao o tome koga tražim, da bi mi na kraju rekao: "Pa, to je mladi pesnik Milorad Panić, naše zlatno pero. E, kad je već tako, ja ću ti pomoći da ga pronađeš. Tako je i bilo. Ali, usput gospodin mi se predstavio i ispričao o nedavnom sudskom sporu Miloradovom sa nekim beogradskim pesnikom, koji je ustalasao beogradsku javnost. A radilo se o tome, da je Milorad, mladi ali tada već poznati pesnik, naišao na objavljenu pesmu tog beogradskog pesnika, koja je ustvari bila čist književni plagijat. Kad ga je Milorad sreo posle toga i skrenuo mu pažnju na ovu činjenicu, on je tada drsko odgovorio da on nema šta da odgovara nikome za svoje pesme, a pogotovu ne poletarcima u ovom poslu. Našta mu je Milorad uzvratio, da će on ipak odgovarati ako ne njemu odna faktima i javnosti. I već sutradan se u štampi pojavio Miloradov članak, na koji je plagijator reagovao tužbom sudu "zbog uvrede časti".
 
Zakazano suđenje je uzburkalo čaršiju i izazvalo veliko interesovanje kulturne javnosti. Na suđenju je Milorad lako dokazao da je prokažena pesma čist plagijat, prevedena pesma jednog ruskog pesnika. Ovim suđenjem je Milorad još više podigao svoj ugled, a taj nabeđeni beogradski pesnik se postiđen povukao iz javnog života.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #53 poslato: April 14, 2011, 06:10:21 pm »

**
MILOSAV PANIĆ BATKO O SVOM STRICU MILORADU PANIĆU SUREPU IX — X


SPOMENICI KAO ŽERAVICE U NOĆI

Kad mi je čika Milorad, u mojim prvim beogradskim susretima s njim 1956. godiie, potpisao knjigu "Spomenici kulture NR Srbije" i ostavio mi u amanet: ... da je češće prelistavam i da kultura Srpskog naroda ostane trajno u polju mog interesovanja", ja sam već tada u sebi doneo čvrstu odluku da taj amanet ispoštujem

Živeći u Beogradu i održavajući s njim bliske rodbinske i lične odnose, ovo sam mogao lako da ostvarim, jer je on u svim svojim kontaktima prosto zračio ljubavlju prema umetnosti i kulturi uopšte, a posebno prema nacionalnoj kulturi, svojoj zemlji i prema svemu što pripada Srpskom narodu. To je na mene presudno uticalo i ja sam se u svojim daljim interesovanjima usmeravao u pravcima na koje je on ukazivao svakom napisanom i izgovorenom rečju. Zbog svega ovoga zavoleo sam i s pažnjom pratio sve što je on radio, govorio i pisao.
 
Pre svega, zavoleo sam istinski njegovu poeziju i ona je dobila posebno mesto i ulogu u mom duhovnom životu. Ubrzo sam kompletirao skoro sva izdanja njegovih pesama i njegovog književnog stvaralaštva, i svega što je govorio i pisao. Značajan deo ove moje zbirke su njegovi pokloni s posvetom, koja je uvek bila srdačna, a poslednja, napisana na knjizi: "Filip Višnjić — život i delo" (1967, nekoliko meseci pre smrti), bila je dirljiva: "Sinovcu Batku, za mir duši i sećanje na strica".
 
Poznato je da je celokupno Surepovo delovanje, što se tiče naših srednjovekovnih spomenika, bilo usmereno na to da se zaštiti, sačuva i budućim pokoljenjima preda kulturno nasleđe koje je doprlo do nas, a "Naši srednjovekovni spomenici manastiri, gradovi, trvrđave, živopis, drvorez, kamenorez, povelje i rukopisne knjige — živi su svedoci visokog kulturnog nivoa Srpskog naroda toga vremena..." govorio je Surep.

Nabojša Mitrić će o tim Surepovim višegodišnjim naporima da se otkrije, zaštiti i sačuva naše kulturno istorijsko nasleđe, u vremenu 1947 — 1950., govoriti i pisati: "Došli su neki neobični ljudi iz Beograda, da brinu o Studenici. Da čiste i kopiraju freske. Priprema se izložba kopija frseaka u Parizu. MILORAD PANIĆ - SUREP, pesnik, ratnik, zaljubljenik, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture, u Studenicu je došao džipom. Stigao je do Vrha i Paleža. Mnogo se o njemu govorilo. Pridobijao je ljude. Sa političarima — politički, sa crkvenim ljudima — crkveno, sa narodom — narodski. Lutajući po manastirima i ruševinama, zavirivao je u stare knjige. Iščitavao zapise urezane u zidove. Na skrivenim mestima. Ispod olova. Sakupio je tragove o mučnom življenju između 1371. i Drugog srpskog ustanka i složio ih u knjigu "Kad su živi zavidel i mrtvima".

O ovome je Surep 19. marta 1950. pisao u "Politici": "prekjuče je u Parizu, u palati Šajo, otvorena izložba srednjovekovne umetnosti jugoslovenskih naroda... Organizatori pariske izložbe odlučili su se, pravilno,... da svetskoj javnosti pokažu ne samo pojedinačna dela... već s njima i pored njih i nešto više, daleko važnije... visinu kulture našeg srednjevekovnog društva..." A iste godine će u "Književnim novinama" kulturnoj javnosti poručiti: "... Neposredni rezultat naše izložbe biće taj, da će se u svetskoj istoriji umstnosti popuniti jedno poglavlje koje je sve do sad stajalo prazno. A to je poglavlje srednjovekovne umetnosti naših naroda, onaj tom koji dolazi između Vizantije i Renesanse".

Ispočetka, kao slab poznavalac naše istorije i kulturnog nasleđa, pitao sam strica svašta (čega sam se kasnije nerado sećao), a on je sve objašnjavao s velikim srpljenjem, ceneći moj trud i primećujući da on nije bio uzaludan. Pri tome me je podsetio i na njegovo izlaganje u uvodu navedene knjige "Spomenici kulture", u kojem, između ostalog, kaže da "Reč nije ni jedini ni najmoćniji izraz ljudskog duha, jer se on otiskuje u svakoj materiji koja se dotakne... A spomenici preko kojih mi želimo da gledamo u prošlost uglavnom su oni na koje je čovek utisnuo svoju zamisao, svoje raspoloženje i svoje vreme.... Jer, koja to umna interpretacija može zameniti ono silno osećanje koje u posmatraču budi plod ljudskog rada od pre nekoliko vekova, ili nekoliko desetina vekova... Tu iskru, koja preskače vekove i prostore, pali jedan drugi dodir — susret dva duha na jednom istom poslu: u naporu da se materijalizuju i razviju dalje. Zato se komadi posuđa iz preistorije, srednjovekovna rezbarija ili freska, pa čak i portret građanina iz XIX veka, ili zarastao šanac iz Prvog ustanka ne daju ceniti našim običnim svakidanjim merilima. Čar i pelud dalekih vremena, koji su na njima uvek prisutni i trajni koliko i sam materijal, čine ih medijumima i magnetskim poljima naše mašte. Osetimo li to i razgrnemo li žeravicu u njima zapretanu, dobićemo onaj oganj koji će nam u dubokoj noći prošlosti osvetliti davno minuli život".
 
Pošto sam, kao prosvetni radnik, često vodio ekskurzije učenika po Srbiji i širom Jugoslavije, imao sam mogućnost da u program ovih ekskurzija uključim i posete manastirima i drugim spomenicima naše kulture. Stric me u ovim mojim planovima uvek svesrdno podržavao i davao potrebne savete, koje sam sa velikom zahvalnošću primao. Govorio je, da kad tako nešto radim, da to treba da uradim valjano, da u nama nešto ostane posle takve posete i kontakta sa našom prošlošću i plodovima ljudskog duha naših dalekih vremena. Da pored istorijskih spomenika ne treba proći nezainteresovano kao onaj što je projahao kroz Tamni vilajet. "Drao kamenje", govorio je dalje stric, "zablistaće na kraju, na svetlosti, daravano od tvoje sopstvene razuđene misli kad te svetinje budeš napuštao". Na kraju je, kao učitelj, dodao: "Spomenici starih kultura moraju se, pre svega, gledati. Njih treba čitati kao jednu jedinstvenu knjigu neprekidne ljudske delatnosti".
 
Imajući u vidu sve do sada rečeno o Surepu i njegovu "pasioniranu zaljubljenost u našu srednjovekovnu umetnost"(po oceni Dr Aleksandra Pejovića), možemo sebi dočarati kako je kao rezultat ove zaljubljenosti Surepove nastala pesma antologijske vrednosti, inspirisan Pećkom Patrijaršijom — F R E S K A. Zagledan u lepotu — Surep je, obraćajući se njoj, p r o g o v o r i o  stihom:

S krčagom, da li se s izvora
vraćaš mlada,
lepotice!
Nad Rugovom zapada sunce,
kobalt stena prekriva staze dana,
a tvoja haljina laka mreška se od
iščekivanja.
Pred čijim očima zasta za časak,
samo za trenut neki snolako drag?
Ne palite, o ne palite ni lučni sijalice,
šest sto godina tek je — bojim se da ne nastavi put.


Lično mislim, da je plod istog stabla bila i pesma — TVRĐAVA, koju bih uvek uzeo u uži izbor za neku prezentaciju Surepovih pesama.

 
TVRĐAVA

Gromovite si vikala reči, tvrđavo iznad reka,
varvarske, Ciceronove, staroslovenske,
reči otrovnih strela, katapulta, i dugovlase,
stare koliko i nasilje, starije od mastodonta;
I vikala ih dugo, tako jezivo dugo
kao što je strah nad zacenjenim detetom dug,
ko pogled glave s koca,
ko zvižduk bombe avionske nad
krošnjama aprilskim
u proleću što je začedilo od slobode;
I nebu si, srdžbom uzrasla, vraćala munje,
potrese zemljotresima
sve sričuć slogove teške mudrosti neželjene,
po čitav vek sa listom, gadino ratova svetih.

A danas samo brujiš, srebrna školjko, sredinom
mora sviklog s večnošću jedino da razgovara.
Ceveće i mladež uči se po tebi milovanju
dok ti nemaran vetar srbulju zidina
razvejava...



ZAPISI I PORUKE PREDAKA

Kad god se u Surepovom prisustvu govorilo o našoj tragičnoj ali vrlo bogatoj prošlosti, uvek je nezaobilazna tema bila — robovanje pod Turcima i rušilačko ponašanje nekulturnog osvajača, što je imalo za posledicu da daleko najveći deo naše kulturne baštine bude uništen. Ali, bilo je kod tog osvajača i čudnih izuzetaka, koji nam poručuju da je među porobljivačima bilo i umetničkih duša, koje su cenile lepo i kulturu, bez obzira čija ona bila.

Stric je o tome često pričao (iz razLoga samo njemu znanog, ali, koji je, sigurno, nosio u sebi i Surepovu nameru — da i na ovaj način svetu prikaže koliko je bila neodoljiva lepota naših srednjovskovnih fresaka). Pisao je u "Književnim novinama" 1954. godine: "Osmanlije su pustošile Balkanom. Zapamtili smo ih po besu pobednika i doslednosti fanatika. 'Uvi, uvi, živi zavide mrtvima' — jecao je letopisac nad zločinima agarjanskim. A u toj vojsci pustahijskoj, koja je i imovinu i živote pobeđenih smatrala darom Alahovim, ko zna koliko je i kavih sve izuzetnih duhova bilo zagledanih u lepote sveta, daleki po krvi po kojoj su gazili, slepi za požare koje su pravili. Jedan takav, pesnik ili ljubitelj poezije, umetnik po duši, ušao je u Bogorodicu Ljevišku u Prizrenu, zastao pred njenim freskama dok se po trgovima i po domovima vršila reč prorokova. Njegovo prisustvo otkrili smo tek danas, posle toliko vekova. Stajao je on tu zagledan u čudesno divne likove, uzbuđen dubokom igrom boja i linija, napijajući se zamanjujućim ritmovima scena i kompozicija. I, valjda, kad je morao otići, pesnik među pustahijama izvukao je orijentalno stilo, svoje najmilije oružje, i napisao preko zida, podnu frseaka, pazeći dobro da ih ne ošteti: "ZENICA MOGA OKA TEBI JE GNEZDO" (arapskim pismom).

U posebnom mi je sećanju kraj leta 1960. godine, kad sam se vratio sa odsluženja vojnog roka i željno nastavio, privremeno prekinute, neposredne kontakte sa stricem. Tih dana sam se susreo i sa njegovom novom knjigom "Kad su živi zavideli mrtvima", koja je već bila pobudila veliko intsresovanje kulturne javnosti. Kogod ju je pročitao, govorio je da je čudesna i neobična po mnogo čemu, da izaziva vrlo složeno osećanje i dugotrajno duboko razmišljanje, i da je vrlo zahtevna u čitanju. U to sam se i sam uverio u toku više puta ponovljenog čitanja. U mojim nastojanjima da do kraja razumem svaku reč i poruku u ovoj knjizi veliku pomoć je predstavljalo izlaganje u samoj knjizi o nastanku ovog dela i apel autora upućen čitaocu, na početku knjige:

"... A reč je baš o tome tlu i njegovom stablu, na kojima cvetamo nezahvalnošću dece... Stranice koje sleduju donesene su s višegodišnjih takvih putovanja. Ubirah ih ne zato što sam uveren da malo poznajemo gorke plodove rodnog tla (što stoji),... već — ako je mogućno verovati mi unapred — iz razloga koji je skoro mitološki: da ukažem na relanost pepela iz kojeg se rađa feniks. Ovu iznenadnu izjavu ne bi trebalo pripisati ni želji za metaforičnim izražavanjem, niti nekoj drugoj piščevoj nastranosti, već jedino veri u postojanje tog životodajnog praha. Jer, bez toga, kako se može primiti činjenica da se posle svega što ćete saznati, ovim krajevima i sada naški slovi. Priberem li ga pregršt dve i prislužim vašoj pažnji, moj zadatak će biti obavljen."

... "Zbog toga će ova knjiga teći jednostrano i biti teška za čitanje. Ali te ja, dragi čitaoče, molim za strpljenje u najvećoj meri... drago kamenje zablistaće na kraju, na svstlosti, darovano ne od mene neveže već od tvoje sopstvene razbuđene misli, kada ove listove budeš zaklapao. Dođe li taj trenutak, reci istine radi da li utrošismo vreme na nekorisnu stvar." Svaka stranica ove knjige ima težih i lakših delova za čitanje, ali nema nezanimljivih i takvih koji bi vas ostavili emocionalno i misaono neangažovanim posle čitanja. Sledeći redovi će to lako pokazati:

"Zovem SE ISAIJA. Bejah monah, a sad sam starac u činu i godinama. Mišljah u mladosti da je zemlja otaca mi raj nebesni —  boljeg ne poželeh. Učio sam mudrosti starih Jelina i gledao krasote što cvetaše oko mene, Gračanicu dok se dizala, Dečane i Arhanđele Prizrenske, drumove široke, žetve obilate, ljude zdrave i odelom okićene. DANAS, završavajući možda svoje poslednje prevođenje — Pesmu nad pesmama i Dionisja Aeropagita — moje oči drugo vide: "Knjigu že siju v dobra ubo vremena počeh... svrših že tu v zlejšeje vseh zlih vremen..."

"Progneva se gospod v leto 1371!" uzviknuo je pisar jednog mineja, zapljusnut lelekom od Marice. Smak sveta prorican svetim tekstovima odigrao se pred njim kroz takvu dramu prema kojoj je svaka verskim žarom izazivana vizija bledela. Bile su tu trube strašnije od jerihonskih, reke krvavije od ognjene. Poslednji čas je izgledao neizbežan... zaigra dugo i krvavo kolo preskačući preko vatara koje se nisu gasile.
 
I tako su nam monologom dugim 500 godina ostavljeni zapisi i poruke predaka.
 
"A U SRBIJI ZA TO VREME", kaže dalje knjiga, "teško se rađalo i krvavo izgevalo jedno slabačko sunce. Strasno ko sila kojom se životi zameću, s naporom lave uzavrele pod planinom. Za njegov dan posmatrčnikakvih izgleda video nije, a utroba ga nositi više mogla nije. Čas kada i granit puca, kad i vekoviti horizonti naglo menjaju lik. TO JE NAROD SRPSKI, sveden na jezgro, posle svih poraza, prevara, silovanja, izdaja, pomora i uništavanja vodio sada samo svojim snagama bitku za sopstveni goli život. Za sva pokoljenja unapredak, dokle ih budu rađala ova materinska polja i grejalo ovo toplo bezosećajno sunce. Njegov Vožd, u najsudbonosnijem trenutku nalagao je svakom koji se mogao boriti:
 
"... Da se svaki svoi poslova manu, i tako trgovci da se manu trgovine svake, maistori maistorie svoe da ostave, a zemljedelci svoe sve rabote da ostave, i polska dela i vodenice, i svi jednodušno, do jednoga, da pođu, i sa svima silama, svi, i staro i mlado da ustanemo i da se od neprijatelja branimo."

"Bile su to reči isčupane iz utrobe zemlje, pokuljale ko lava. Karađorđevo je bilo samo grlo"... I na kraju: "Jedan je narod zakoračio s krvavom mukom, ali odlučno, ka oblastima u kojima živi neće zavideti mrtvima."

Posle ove knjige, mogu sa sigurnošću da kažsm da sam u velikom delu popunio praznine koje su dotle postojale u oblasti mojih znanja iz istorije Srba od 1371. do Karađorđa, i da su te upotpunjene predstave sada potkrepljene jednim jasnim emocionalnim tonom i izmenjenim stavovima prema našoj prošlosti.

Šta su o ovome delu mislili pozvani kulturni radnici i književnici, u danima kada se pojavilo i izazvalo veliko uzbuđenje, dovoljno će reći samo jedan kratak odlomak iz. članka Milorada Pavića: Milorad Panić-Surep: "Kad su živi zavideli mrtvima (objavljen u "Politici", 24.jula 1960): Knjiga "Kad su živi zavideli mrtvima" M. P. Surepa kao psihološka istorija naše prošlosti, ona s pravom nosi naslov koji joj je dat i koji je ustvari citat iz jednog onovremenog zapisa. Ratovi, haranja, paljevine, pljačke, silovanja, pomori, gladi, poplave, sve vrste pustošenja prirodnih i ljudskom rukom izazvanih, iskrsavaju pred začuđenim čitaocem koji prisustvuje procesu sopstvenog nastajanja, prisustvuje jednom jezivom petovekovnom monologu, koji prihvataju između XIV i XIX stoleća jedan od drugog njegovi nepoznati preci, — bezbroj njih koji nam govore rečitije od istorije i muzeja ko smo i po koju cenu nastajali..."
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #54 poslato: Jul 05, 2012, 11:28:02 pm »

**
MILOSAV PANIĆ BATKO O SVOM STRICU MILORADU PANIĆU SUREPU XI — XII


KNJIGE, VOJNICI NJEGOVOG SRCA I UMA

U Surepovom robusnom telu živeo je bogat i zdrav duh, raskošan i moćan talenat, a istovremeno je u njemu kucalo nežno srce

Kada js Surep 1961. godine završio štampanje poeme "Mesec i pruće", u autorskom, bibliofilskom izdanju, imao sam tu sreću da sam se tada našao u njegovom stanu i s njim podelio radost prvog pregledanja knjige. Od 10 primeraka numerisanih od A do I za autora, meni je poklonio primerak koji nosi oznaku B. Iz mnoštna divnih stranica ove knjige u sećanju mi najčešće iskrsava VIII poglavlje:
 
"Od laveža se nije dalo zaspati,
a noć olujna, mrkla,
bez ijedne utehe na vidiku....
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #55 poslato: Februar 28, 2014, 03:39:38 am »

*

PODSEĆANJE

Svako vreme ima svoje heroje i svoje mučenike, svoje političare i vojskovođe. Ali kulturni poslenici, delatnici na polju umetnosti, velikani su za sva vremena. Nažalost, kod nas nije tako. Mi smo imali bezbroj velikih pisaca, umetnika, javnih radnika, koje smo, sa promenama režima, redovno zaboravljali. Danas, kada im vidimo grobove, zarasle i zaboravljene, trebalo bi, izgleda, da žalimo za prošlim vremenima i raznoraznim "nenarodnim" režimima, koji su i o tome vodili računa. Navešću samo nekoliko primera, a nećemo ići dalje od beogradskog Novog groblja.

Tu je grob Brane Cvetkovića, čuvenog "srpskog čika Brane", najomiljenijeg dečjeg pesnika posle Zmaja, nenadmašnog pisca epigrama i tvorca specifičnog tzv. beogradskog humora, pozorišnog poslenika, kome će iduće godine biti 130 godina od rođenja. Umro je 1942, istinski ožaljen od vascelog Srpstva. Već iduće godine dobio je svoju ulicu, da bi joj odmah po oslobođenju naziv bio promenjen. Ni danas je nema, niti ga se bilo ko u kulturnom Beogradu seća.

Zatim Vojislav Ilić - Mlađi, kome će iduće godine biti 60 godina od smrti. Kada smo prošle godine podsetili javnost na ovog velikog pesnika, predlažući da jedna ulica ponese njegovo ime, njega su spustili i zatvorili u okvire rodnog kraja, gde je proveo najkraći period svog života, umesto da su ga vratili na pijedestal na kom je još za života stajao.

Veljko Petrović, pesnik Vojvodine, član Jugoslovenskog odbora, banjički talac, predsednik Matice Srpske, kome će iduće godine biti 120 godina od rođenja, iako ima ulicu, njegov grob nema dostojno obeležje. Drvena piramida u aleji narodnih heroja označava grob jednog od naših najkulturnijih, najplodnijih i najboljih pisaca, po rečima savremenika. No, ona je nažalost, i znak zaborava njegovog Sombora, Novog Sada i prestonice u kojoj je proveo skoro pola veka. Kada i te piramide nestane, njegov grob nalikovaće "studenom, bezimenom grobu istrulog, zaboravljenog Turčina" (Marijo, gde si?).

Pored njega počiva Milorad Panić - Surep, kome je ove godine bilo 35 godina od smrti. Ni ovaj pesnik i prevodilac nema spomenik a mislim da ni jednoj ulici nije dato njegovo ime. A setimo se samo da je njegov odlomak iz govora sv. Vladike Nikolaja iz "Politike" od 1939. godine "Čiji ste vi, mali Srbi?", juna 1968. donelo "Pravoslavlje", zbog čega je bilo branjeno i gonjeno...

I tako, još mnogo, mnogo velikana leže zaboravljeni, iako su veći deo vog života poklonili našem glavnom gradu. Da li će ih se još neko nekada setiti?

S poštovanjem Vaš čitalac
Branislav A. Žorž, 2003. Beograd
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #56 poslato: Novembar 25, 2014, 05:09:45 am »

*
Sačuvana
Stranice: « 1 2 3   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: