Sonet
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Sonet  (Pročitano 5783 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« poslato: Novembar 07, 2011, 03:55:40 am »

**

SONET


Sonet je pesma sa utvrđenim brojem stihova (on ima uvek 14 stihova) i sa utvrđenim njihovim rasporedom u strofe (prve dve strofe imaju po četiri stiha — dakle, dva katrena; druge dve po tri stiha — dakle, dve tercine). Vrlo velik broj soneta ima čak i utvrđen raspored stihova u strofama. Tako pravilan sonet ima ovaj raspored slikova: ab ba, ab ba, ccd, eed. Evo jednog takvog:

Kada padne veče povrh vode plave
i zasvetle mlečni puti izdaleka,
kada kao ptica iz svog gnezda meka,
sveg od mahovine i od morske trave

prhne moja duša. I želje što dave,
i biju, i more još od pamtiveka,
nju izmame tako u tuzi bez leka . . .
Dok ponoćne zvezde šume iznad glave.

Ko svileni crni noćni galeb, tako
moja duša pada na talas polako,
i zaspi u svojim suzama, ko dete.

A kad je probudi srebrnasta zora,
u njoj vazda šumi noćna pesma mora,
puna jedne bolne, neutešne sete.
    
                   (Jovan Dučić: Slušanje)


Sonet je, prema tome, pesma koja ima utvrđen oblik. On je nastao u Italiji u XIII veku i vrlo je česta pesma i danas. Sonete su pevali mnogi pesnici; naročito ih je negovao italijanski pesnik Frančesko Petrarka (XIV vek). Osećanja opevana u njemu najčešće su ljubavna, ali mogu biti i druga: rodoljubiva, socijalna, itd. Kad primer soneta uporedimo sa primerom elegije, onda možemo zaključiti da prvobitni oblik neke lirske pesme ostaje u toku razvitka poezije neizmenjen u jednim slučajevima, dok se u drugim, kao što je slučaj sa elegijom, dešavaju, manje ili više, značajne promene.


Radmilo Dimitrijević • Dimitrije Vučenov
ČITANKA za II razred gimnazije | Beograd, 1974.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 5702



« Odgovor #1 poslato: Septembar 09, 2012, 01:08:39 am »

**

SONET U SRPSKOJ POEZIJI


Jedna stroga, okoštala forma i dan-danas privlači pesnike da svoje stihovanje oprobaju baš na ovaj način, pišići sonete. Tako, iako su neki možda predskazivali da sonet neće izdržati konkurenciju slobodnog stiha, imamo pesnike koji se drže ove forme i sada; imamo rekli bismo jednu tradicionalnu formu u novom ruhu, načinom kazivanja. Zadržana je dakle forma, a lepota stiha nas opominje da je tradicionalno stihovanje preživelo sve mene, te da jasnost, ako je kazana da pobudi osećanja, nikada ne može izgubiti bitku nad često nebuloznim refleksivnim iskazom koji postaje nerazumljiv čitaocu koji u poeziji želi da uživa u lepom.
 
Poezija iliti lirika i treba da zadrži melodiju stiha, a sonet je pravi način da se ne izgubi ta nit kroz ritam koji nam je dat od pesnika do pesnika. Možda se sonetom ne može sve reći, ali se pevanjem nikad ne kazuje sve jer poezija nije naracija, mada biva i to kod pojedinih pesnika. Počev od Milana Rakića i Jovana Dučića, sonetnoj formi su pribegavali mnogi stihujući potpuno autohtono da bi bili prepoznatljivi. Danas su među piscima soneta viđeniji Slobodan Rakitić, Nenad Grujičić, Milosav Tešić, Rajko Petrov Nogo i Miroslav Maksimović, koji sa uživanjem pribegavaju najčešće ovoj formi, mada ima i onih pesnika koji u sonetu, kad im se sve drugo učini efemernim, potraže utočište u čistom stihovanju, koristeći i poznate rime koje u njihovom kazivanju uvek nagone i na neku novu misao, osećanje, refleksiju, jer pesma je nadasve poetska celina i tako je treba čitati.
 
Da se pisci soneta razlikuju od ostalih pesnika sigurno stoji kao činjenica jer oni su tradicionalisti, rekli bismo i načinom života, ali bratstvu poezije pripadaju svi koji stihuju, pa i oni koji sričući samo nagoveštavaju svoje prisustvo u savremenoj srpskoj poeziji. Te, kao da je pripadnost poeziji pripadnost nekoj posebnoj sekti, koja živi na način svog pesništva i stihuje na način svog života, dostojanstvenog i dostojnog po tome što se razlikuje od mnoštva, i što "jastvo" u poeziji ne znači udaljavanje od egzistencije već je primarno egzistencijalni vid postojanja. Za smisao koji se traži u pesništvu i nije bitna forma, kao obrazac života, jer poezija daje životu smisao bilo na koji način da je kazana. Ipak, sonet je nešto više, jer on se kazuje u salonskoj tihosti a ne u bučnoj atmosferi pesničke boemije, što mu daje prerogative "čiste poezije". A kad zadržava i lepotu stiha, sonet je uvek drukčiji i čita se kao ona poezija koja je i poduka životu koji stremi nebesima.
 
U mnoštvu pesničkih iskaza, sonet nam nudi utočište od mnogoga, da se danas razlikujemo negujući ga jedinoga. Tako, ova tradicionalna forma u novom ruhu jeste izazov za mnoge srpske pesnike danas, da se oprobaju i potvrde. I kad teže drugačijem načinu pisanja, u formi slobodnog stiha, oni se vraćaju sonetu težeći da svoje najlepše stihove poklonjene svom idolu iskažu u ovoj "proverenoj" formi. Dakako, biraju se idoli kojima će pesma posveta biti poklonjena, s tim što ljubavni sonet ostaje da se njime iskažu nafinija, najtananija osećanja, da se okiti jedan život satkan od nabujalih strasti, od drhtaja koji prožimaju jednako i telo i dušu. Sonet se kao forma neguje i u duhovnoj lirici, jer je za molitvene stihove posve prikladan. Sonet je, ako nije sazdan od "istrošenih" rima, ona najuzvišenija faza pisanja. I jeste uzvišen po tome što ga neguju i "duhovnici", iliti oni pesnici koji će svoje molebane osećati duhovnije ako su im njihova iskrena osećanja prema Gospodu pobudila i ljubav prema bratu, mirjaninu. Sonetom se može reći sve, izuzev banalnog sadržaja koji ga obezvređuje. Ni vremenom, dakle, sonet nije izgubio lepotu stiha, koja se otkriva i danas. Ni vremenom, sonet se nije menjao ostajući u granicama "čiste" poezije koja ne trpi onu modernost kojom se izražava grubost i gubi melodija stiha. Čini se da je za uzvišena osećanja ljubavi sonet i danas najpogodnija forma. Versifikacija je ovde u funkciji celine pesme, te svakako čini svojevrsno umeće da se sve kazano podvede pod jednu usavršenu formu koja ne trpi improvizacije. Sonet je i kroz čvrstu formu razigran, ali je nadasve jedinstven po tome što nas (u)vodi u osećajnost onim iskonski čistim stihovanjem koje pobuđuje pre svega misao o uzvišenom i lepom. Poezija koja se gradi na lepoti, ostaje u domenu lepog koje je samo po sebi uzvišeno. Osećanje ljubavi je ovde čisto i nepomućeno, ono je sama duhovnost na izvorištu inspiracije, jednako karakteristična za sve poete, bilo kog roda. A nema ko nije poželeo da se makar jednim svojim sonetom oproba u ovom književnom rodu koji pesništvu daruje dostojanstvenost stiha na način da pesnik postaje dostojan poezije koju je zaslužio, pa i svoje mesto u poeziji, u bratstvu istomišljenika koje mu daje za pravo da bude "prvi među jednakima". Mnoge klasifikacije pesnika savremene srpske poezije sigurno nisu pouzdane ni dosledne, merodavne, jer čitanost poezije nije merljiva kategorija, niti nagrađeni stihovi znače pravo vrednovanje, pa je stoga pogrebigije da se pesnici ne zaborave po tome što i šta stihuju, da se bar spomenu po onome po čemu su karakteristični, a rangiranje će samo vreme nametnuti. Neko će biti upamćen i po jednom sonetu ili pesmi, što ne treba da brine. Kao što ne treba da brine ni način stihovanja, jer pesniku se forma ne može nametnuti, on je neprikosnoveni gospodar carstva svoje poezije koju kreira i koju bira. To što je sonet preživeo, što postaje tradicionalna forma u novom ruhu, znači da ne gubi na savremenosti.
 
Pesnici soneta se razlikuju od drugih i po tome što nisu boemi, ali i njima su zvezde obešene o trepavice, tek njima dok u sozercanju snatre o uzvišenom, boljem ili molitvenom. Oni su takođe viđenije pojave ako se drže maksime da im je stihovanje smisao života. Ima ih i na polumračnim mestima, i u salonima, a i pri danjoj svetlosti, jer oni kao svi posvećenici žive za svoju poeziju ma gde se nalazili. Knjige im se danas štampaju u malim tiražima, kao i svim pesnicima, uostalom kao i u celom svetu, ali ukoričeni stihovi se prosto otimaju, oni se sriču u trenucima ljubavi ili bola, njima se napahnjuje napaćena duša kad suočena sa zlim silama teži dobru. I kada je bar nekim stihom spominjan ili citiran, pesnik će nadživeti vreme, a ako po tome sudimo i sonet je nadživeo vreme. Iako savremeni svet ne trpi nikakve forme niti šablone, sonet će ostatiti upamćen samo po tome ako je uspeo kao pesma nezavisno od stroge forme. Pesma iskače, pesnik se i pamti nezavisno od rime ili metrike, po tome šta ima da nam kaže o sebi ili svetu, o tome šta nam poručuje.
 
Malo je onih pesnika danas koji drže do tradicionalne forme, neki je i ne poznaju a mnogi je svesno izbegavaju, ali modernost soneta ostaje neprikosnovena i u ovoj savremenosti, pogotovu što novo ruho soneta daje pesniku daha da svoja nadahnuća pretoče i u tradicionalno dobro poznatu formu.
 
Kao autentični renesansni čovek, pesnik soneta se kreće ovom svakodnevicom zagledan u nebo, maštajući o drukčijem, boljem a mogućem svetu. Kao antipod boemiji, on joj se ne suprotstavlja, već je u saglasju i s buntovnicima, jer i pesnik soneta oseća svu težinu a ne samo lepotu svakodnevice. I ako neko misli da je sonet prevaziđena, starinska i okoštala forma pesme, podsetimo na činjenicu da su nedokučive tajne stvaranja a da zastarevaju samo pesničke ideje. Sonetom se i danas može mnogo ako se koristi pravim metaforama. Ostaje da lirski pesnik u ovoj formi pronađe svoj umetnički sgedo.

 
Slavica Spasić | Novine Beogradskog čitališta | Broj 18—19 | Februar—Mart 2007.
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: