Ljubomir P. Nenadović (1826—1895)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « PROZA « Prozni pisci — biografsko-bibliografski podaci i prilozi « Ljubomir P. Nenadović (1826—1895)
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Ljubomir P. Nenadović (1826—1895)  (Pročitano 6261 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 08, 2011, 01:16:16 am »

*

LJUBOMIR P. NENADOVIĆ
(Brankovina, 14.09.1826 — Valjevo, 21.01.1895)


ŽIVOT. — Unuk kneza Alekse Nenadovića i sin prote Matije Nenadovića, Ljubomir Nenadović se rodio 14. septembra 1826. godine u Brankovini, u valjevskom okrugu. Gimnaziju je svršio u Beogradu, i tu je počeo učiti i Licej. Od 1844. do 1848. bio je student na univerzitetima u Pragu, Berlinu i Hajdelbergu, i tada je putovao u Švajcarsku i u Pariz. Po povratku, 1848, postao je profesor beogradskog Liceja. 1851, zbog lista Šumadinke koji je pokrenuo, dođe u sukob sa vlašću, i, dobivši odsustvo, ode u Italiju i Francusku. Do 1857. služio je u Ministarstvu prosvete i unutrašnjih dela. 1857. bio je na Cetinju; 1858. bio je sekretar srpskoga poslanstva u Carigradu, 1859. postao je načelnik Ministarstva prosvete. 1868. bude stavljen u penziju, i do 1874. živeo kao penzioner u Valjevu. Od 1874. do 1878. bavio se u Crnoj Gori. 1878. vratio se u Srbiju i nastanio se u svom rodnom mestu, u Valjevu. 1892. Narodna skupština, u znak narodnoga priznanja, odredila mu je godišnju pomoć od 4.000 dinara. Umro je u Valjevu 21. januara 1895. godine.
 
KNJIŽEVNI RAD. — Nenadović se javio u književnosti još vrlo mlad i na njoj je radio do same smrti. Prve dve knjige pesama izišle su mu 1849: Pesme u Zemunu, i Slavenska vila, ćirilicom u Karlovcima, latinicom u Zagrebu. Novo izdanje pesama izišlo je u Zemunu 1860. Spev Дойчиновићъ Воин, izišao je u Zemunu 1861. Od 1850. do 1857, sa prekidima, izdavao je u Beogradu vrlo popularnu Šumadinku, gde je izišao veliki deo njegovih pesničkih radova i putopisa. Izdao je takođe i dve knjige almanaha Šumadinče (Zemun, 1852. i 1853). Kao svoju akademsku besedu štampao je u Beogradu 1889. Pogled na poeziju i njen uticaj na čovečanstvo. Od njegovih prevoda vrede pomena: drama Наполеонъ Бонапарта (1850) od Aleksandra Dime Oca i Istorija francuske revolucije (1863) od A. Minjea, delo u svoje doba jako omiljeno i mnogo čitano u liberalnim omladinskim redovima. Nenadović je izdao i jedan deo zaostavštine svoga oca: Memoare prote Matije Nenadovića (Beograd, 1867; drugo izdanje Srpske književne zadruge, Beograd, 1893) i njegova pisma o ratovanju na Drini 1811—1813 (Beograd, 1861).

Skupljena originalna dela Ljubomira P. Nenadovića izišla su u dva nepotpuna izdanja, oba u Beogradu; jedno u 13 svezaka, od 1881. do 1885, drugo u 20 svezaka, od 1892. do 1895.

PESNIK. — Nenadović je jedan od prvih Srbijanaca koji su se školovali na strani i započeli raditi na književnosti. Otkako je počeo pisati, 1843, u beogradskoj Podunavci, pa do same smrti radio je bez prekida i ozbiljno. On je ušao u književnost sa izvesnim filozofskim obrazovanjem, bio pristalica racionalne filozofije i poštovalac Dositeja Obradovića, i njegova poezija je racionalna, didaktična i etička. U stvari, on je na književnost gledao uvek kao na sredstvo za širenje istine i dobra među ljudima, bio moralizator, u tom duhu uređivao Šumadinku, pisao poučne spise kao Sveštenstvo i ratarstvo, i u starosti napisao ceo jedan niz poučnih priča za narod (kao Prvi lonac, Zle oči, Neka je sreća ma i luda bila). Kao Obradović on piše basne, stavlja ih u proste i prozaične stihove, dodaje im "naravoučenija", a u Zapisima daje opšte moralne pouke i savete za život. Po ugledu na Šilerovo Zvono napisao je nekoliko većih pesama, kao što su Popara, Kuzman, Maniti glumac, Stolar, Jedna noć, Berber Trajko, — pesme protkane razmišljanjima, izrekama, opštim mislima popularne filozofije o prolaznosti svega na zemlji, o ništavilu života, o pravdi, o slozi, o slobodi, o narodnosti, o ljubavi prema ljudima, o bezmernosti prostora, i tako dalje. Sve je to kazivano da pouči i da uputi. To je pouka u okviru poezije.

Njegovi stihovi su prosti i razvučeni, slikovi vrlo obični i slabi, cela poezija odveć nalik na prozu. Nenadović je bio obrazovan čovek, pun lepih ideja i dobrih namera, ali hladan, bez osećanja i bez pesničkog talenta. Sve to moglo je zanimati poluknjiževnu publiku, kod koje je on kroz ceo svoj život ostao vrlo popularan, ali kao poezija nije se moglo održati.

PUTOPISI. — Od svoje mladosti Nenadović je voleo putovati i dobar deo svojih putovanja opisao je u lepim putničkim pismima (u Šumadinci: 1850. pisma iz severne Nemačke, 1852. i 1855. pisma iz Švajcarske, 1855. pisma iz Pariza). Mlad, zdrav, imućan, on je čilo i veselo obletao Evropu i svoja putovanja opisivao u zanimljivim pismima koja odlikuje zanimljivost, humor, vedrina i prirodnost. Pisma iz Švajcarske i prva pisma iz Nemačke odaju vedar duh, mladićko raspoloženje i životnu radost: pisma iz Italije više su posvećena vladici Njegošu, sa kojim se Nenadović na putu susreo; druga pisma iz Nemačke pokazuju već zrelije duhovno stanje i izvesnu skeptičnu filozofiju. Pisma o Crnogorcima su opevanje Crne Gore i njenih stanovnika, slika oduševljena i idealizovana, ali zanimljiva, puna anegdota i duha.

Sva ta pisma imaju prijatan intimni karakter. Za svoja putnička pisma iz Švajcarske rekao je Nenadović 1852. u Šumadinci: "Ova putnička pisma nisu pisana s tom namerom da se igde pečataju, koje će se iz njiovog prostog i sasvim iskrenog pripovedanja viditi — no kad se u svet puštaju, svaki čitatelj, kome je volja, može držati da su upravo njemu pisana, počem njega radi samo se i pečataju." To se može proširiti i na sva Nenadovićeva pisma. U svim svojim putopisima on nije umetnik utančanog ukusa i više osetljivosti koji kazuje svoje utiske i daje književne opise — no srdačan i prirodan čovek koji dobrodušno i duhovito priča šta je video i kako je kroza svet prolazio. Njega ne zanima toliko sama priroda i utisci koje ona budi u njemu, no u prvom redu ljudi, njihov život, naravi, uredbe. On ne udara u neku visoku filozofiju, no nasmejano priča šta mu se na putu dešavalo, onako kao što prijatelj piše prijatelju u intimnom pismu. I to je ono što se dopadalo u njegovim putopisima: laka filozofija života, dobrodušna i vedra šala, ljubav prema ljudima, prema slobodi i pravdi. Sva ta prijatna, vedra i razumna pričanja imaju naročiti čar koji dolazi od lepe duše samoga pisca. Nenadovićevi putopisi su prvi dobri pokušaji svoje vrste u srpskoj književnosti, sa razlogom su imali velikoga uspeha, i danas se još mogu prijatno čitati i sačuvali su književnu vrednost.

Nenadović je jedan od najpopularnijih starijih pisaca srpskih, i u široj književnoj publici on je stekao gotovo iste simpatije na koje je ranije naišao Dositej Obradović, sa kojim inače ima tolikog zajedničkog. "U svoje vreme — pisao je 1887. Milorad Šapčanin — učinili su Nenadovića Popara i Jovana Ilića Hasan Pepeljar toliki utisak da su ih naizust znale čak i stare sudije i pomoćnici načelstva." Iskren patriot, slovenofil, slobodnjak, moralist, dobar čovek, lak i prijatan pisac — on je privlačio i svojim idejama i svojim pisanjem. Kao pesnik nije se mogao održati, ali je ostao kao urednik popularne Šumadinke, jednog od najranijih i najboljih književnih listova u Srbiji, i kao pisac vedrih i prijatnih putopisa, gde se pokazao dobar stilist i jedan od osnivača današnjeg književnog stila srpskog.


Jovan Skerlić: "Istorija nove srpske književnosti"

« POEZIJA « Srpski pesnici XIX veka — Ljubomir P. Nenadović (1826—1895)
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: