Vasko Popa — Zapisi o pesništvu
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Vasko Popa — Zapisi o pesništvu  (Pročitano 11166 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Novembar 18, 2011, 02:03:22 am »

**


GRANA PESME

Grano izrasla iz slemena ponoći
Nagnuta nad samu ivicu mog sna
Da li ću te domašiti

Pružio sam jednu ruku

Grano nad stubom plamena
Što mi se iz glave uznosi
I otkriva mi te
I mene s tobom u nestajanju spaja

Pružio i drugu sam ruku

Grano s lišćem što govori
Reči zastale u mom snu reči vodilje
Reči bez kojih mi buđenja nema
Da li ću te domašiti

I treću sam ruku pružio

Da li će bar ovaj zov
Dok nismo sagoreli grano
U praznini koren uhvatiti


PESMA

Osvaneš i pogledaš: sve je već tu, i drvo i zmija i kamen i sunce. Ništa na tebe nije čekalo. Ništa se na tebe ne osvrće, ništa tebe ne pita, sve to stoji i ide po svome.
 
I onda, iz nekog dubljeg inata, iz čega li, kreneš i ti da od blata, od sna, od golog daha od čega god stigneš nešto, nešto svoje, onako po svome da stvoriš. Pustiš to u svet i strepiš: ne znaš hoće li prohodati, progovoriti, hoće li opstati.
 
I bude li tako, a tako biva retko, ubrzo to tvoje, od tebe stvoreno, stane po belom svetu da hoda, i ono po svome.

Pa da li to onda voliš?
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Oktobar 04, 2012, 08:14:31 pm »

**

REČITI TRENUTAK


Beskraj oko sebe gledaš. U njemu ti nije sve dostižno. Beskraj u sebi vidiš čim oči zaklopiš. U njemu ti ništa nije nedostižno. Zidovi slepoočnica zauvek su te podelili među sobom, a ti nikad i nikako nećeš da živih podeljen, jer si nedeljiv deo svega. I na sve imaš puno pravo. Ne možeš ostati večno zatvoren u sebi, ne možeš, takođe, ni za trenutak napustiti sebe. Otkad za sebe znaš, isto pitanje: kako živeti nerastrgnut između ta dva beskraja, između onog sablasnog u sebi i onog okrutnog oko sebe? Kako se održati na tankoj kožuri života? Da, to: kako, iz dana u dan, iz noći u noć, vezati kraj s krajem?

Kako? Ti to radiš rečima. To je tvoj posao, ili bar misliš da jeste. Reči, brda reči, sunce od njih ne vidiš više, reke reči, puna su ti usta, pune uši. Šta tu vazda reči? Ko da je kome do reči stalo. Prostije bi bilo rascopati sebi glavu. Pa ako u njoj nečeg ima, neka to iziđe na svetlo dana, neka se pokaže pred očima sveta. Drugačije bi ti onda. A ako u toj prokletoj glavi zaista ničega nema, utoliko bolje: znači da je sve to bila samo jedna teška opsena. Samo bi ti još to trebalo: da ispadneš opsenar. Možda pod svodovima lobanje ničeg nema osim slika? Ali otkad to slike ujedaju? Žive slike, je li? Nije nego!

Bilo kako bilo, ostaju ti reči. Određene, nezamenljive, maternje tvoje reči. One su ti jedino mogućno otelotvorenje celokupne stvarnosti i s jedne i s druge strane čela. Ponavljaš ih u sebi, hraniš ih svojom krvlju i svojim snom, da odole dahu prostora i zubu vremena. Da budu kakve nikad nisu bile dosad, kakve sada treba da budu. I tu nema boga! Ili će ti reči biti neponovive kao što je neponoviv tvoj život, taj trenutak tek u sudbini tvoga naroda, ili traži drugi posao.

Cediš tako reči, jednu po jednu, kroz zube i u njima suočavaš i spajaš svoj unutrašnji beskraj sa spoljnim. Spajaš ih napolju, ali po zakonima koji ne znaju za nemoguće i koji vladaju unutra u tebi. Radiš to tako zato što drugačije ne umeš, radiš to života svoga radi, koji samo u jednom jedinstvenom i zato jedino stvarnom svetu može opstati. Radiš to bezazleno kao da si prvi čovek koji je ugledao svet, radiš to bezobzirno kao da si poslednji čovek koji će gledati svet. U tome se sastoji tvoja odgovornost pred narodom bez kojega ni tebe ni divnog jezika, kojim imaš sreće da se služiš, ne bi bilo.


PESNIČKA POSLA


Nećeš da ti reči ostanu tek imena i prezimena stvari. Izmišljene senke stvari. Ti bi da ti reči budu stvari i stvaranje samo. Tako se, uostalom, i ophodiš s njima.

Brišeš, brišeš sve na svetu dok ne ostaneš sam s rečima. I one, onda, nemaju kud. Moraju postati sve. Sve na svetu. Sve stvari. Ti si onda njihov bog: jer ni ti, onda, nemaš više kud.

I tada, tek tada počinje pravi poduhvat, koji treba da obelodani šta ti možeš učiniti s rečima i šta reči mogu podneti da se s njima učini.

Lud je i skup taj poduhvat, ne poričeš. Ali ima i neku neodoljivu čar, priznaješ. Inače ga ne bi ponavljao, bez obzira na posledice. Bez obzira na krvavu osvetu vaskrslih stvari koje ne znaju za šalu.

(Govorimo otvoreno: da se sunce može premeštati s dlana na dlan, ne bi ovo ni tebi niti ikome drugome padalo na um.)
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Oktobar 04, 2012, 08:30:51 pm »

**

GOVOR U PRAZNO


Šta ti to govoriš? Reč ti je na reč uzjahala, reč ti se na reči peče, reč ti se u reči smeje. Ko da te razume? Kome ti to govoriš? Kome?

Govoriš zidu. Govoriš mraku, govoriš u mrak. Govoriš vatruštini. Govoriš rugobama iz svojih ružnih snova. Govoriš svojoj smrti. Govoriš Njenoj smrti, govoriš smrti. Govoriš vodurini. Govoriš praznini, govoriš u prazno.

Kojim rečima da se, recimo, obratiš zidu? Neka onaj, koji te ne razume, pokuša da razgovara s mrakom. Da ga čujemo kako će progovoriti.

Osim ljudi, postoji na ovom svetu još poneko i ponešto što ti na put staje. Doduše, i sam znaš da bi se s prazninom najlepše sporazumeo ako bi se i ti u prazninu pretvorio pa s njom njenim jezikom raspravljao. Samo, pazi da nećeš! Ti ne možeš iz svojih reči, koje, ma kako ih ti upotrebljavao, ostaju ljudske. Svačije, dakle.

Druga je, naravno, stvar zašto ti uopšte govoriš sa svim onim što si, maločas, nabrojao. Zašto? Prvo, zato što ti se reč sama otme iz grla kada se sa svom tom silom sudari. Drugo, zato što ti se čini da odgovore na pitanja, koja ti dane piju i noći jedu, ne treba tražiti zaobilaznim putem. Pod vodom si. Pitaš vodu. U vatri si. Pitaš vatru. Pred smrću si. Pitaš smrt.


TAJNA PESME


Pitaju te šta znači tvoja pesma. Zašto ne pitaju drvo jabuke šta znači njen plod — jabuka? Da ume da govori, drvo jabuke bi im, po svoj prilici odgovorilo: "Zagrizite u jabuku pa ćete videti šta znači!"

Kako da izvučeš značenje iz svoje pesme? Kako da svoju pesmu iscediš, ili da je istucaš ili da je prekuvaš, pa da poslužiš one koji te pitaju sokom pesme ili pesmom u prahu ili pesmom u hranljivim dugmadima?

Ti bi mogao, onako šale radi, da ispevaš pesmu o svojoj pesmi. Jadna bi to pesma bila! To bi bilo isto kao kada bi drvo jabuke od svoga stabla, od granja i lišća sklepalo jednu jabuku. Mnogo bi se time neko okoristio! Ne dokazuje li to da ti, upravo kao i drvo jabuke, nisi pozvan da govoriš o svome voću. Ne dokazuje li to takođe, usput rečeno, da ti uopšte ne ličiš na svoju pesmu. Liče samo tvoje pesme između sebe, liče jedna na drugu, i onda im se kao zajednički imenitelj ili neko porodično ime, nadeva tvoje ime.

Uostalom, šta znači jabuka? Zašto ti niko ne odgovara? Tvoja pesma znači tajnu koja se negde u tebi začela i tamo sazrevala, i kada je sazrela, ti si je u slogovima svoga jezika izgovorio. Da si znao šta znači ta tajna, ne bi se ti toliko trudio pomažući joj da se porodi na suncu, među ljudima i među oblacima. I na drugima je, ne na tebi, da odgovore na pitanje da li se tajna može saznati ili samo doživeti, da li se može osvojiti ili joj se može samo podleći, da li se može otvoriti ili se može samo pristati da se u njoj bude njen zatvorenik?

Gledaš za svojom pesmom koja ti je odletela iz ruke, ćutiš, odmaraš se malo, ili bar misliš da se odmaraš, i puštaš nju, svoju pesmu, da sama odgovara na sva pitanja, puštaš je da sama bude svoj sopstveni odgovor. Ti jedino možeš da govoriš o svojoj pesmi kao čitalac, jer si ti prvi čitalac svoje pesme. Ali to nikako ne znači da si ti i najmerodavniji i najbolji čitalac. Medu onima koji te pitaju šta znači tvoja pesma, ima svakako mnogo umnijih, iskusnijih i nepristrasnijih čitalaca nego što si ti.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 04, 2012, 08:40:29 pm »

**

PESNIKOVA MUTAVOST


Pitaju te kako si stvorio pesmu. Zašto ne pitaju kamen kako je stvorio kamičak ili pticu kako je izlegla ptiče ili ženu kako je rodila dete?

Kamen ne ume (recimo) sa njima da govori, jezik ptica ne razumeju (ili su ga zaboravili), a žena će im ispričati svoju ljubav, put ljubavi, okolnosti ljubavne, i neće im ništa, u stvari, umeti da kaže što bi predstavljalo kakav-takav odgovor na njihovo pitanje. Ili su već čuli neku majku koja im je ispričala kako je svome detetu stvorila glavu, kako mu je birala pamet i boju očiju i udahnula mu dušu? Ne veruješ. Ne bi to umela, ali zbog toga ne bi prestala da tvrdi da je ona rodila svoje dete, a ne neko drugi.

Tako ni ti ne umeš da odgovoriš kako si svoju pesmu napisao. Ti stojiš pred tim pitanjem isto tako skamenjen, glave sakrivene pod pazuh (jer krila nemaš), pogleda materinski zbunjenog, stojiš isto tako bespomoćan, mucav i mutav kao, ili maltene kao kamen i ptica i žena. I ako bi ovaj traženi odgovor bio cena kojom bi morao da platiš svaku svoju pesmu, verovatno bi prestao da pišeš. Ili bi, možda, na kraju krajeva, posumnjao da ti to sam svoje pesme pišeš. (I ta sumnja, među nama budi rečeno, i ne bi bila tako neosnovana!)

Ti ćeš im ispričari obred koji ti, obično, vršiš požrtvovano i zaneseno, i koji te dovodi do pesme.

Ispričaćeš im, u stvari, svoje ponašanje koje prethodi nastanku pesme, dakle, spoljni vid pesničkog obreda, jedini kojeg si ti svestan. O onom drugom, tajanstvenom vidu obreda koji se kruniše začetkom pesme i koji se vrši u tebi, nećeš im, ako si iskren, prozboriti ni reči. Jer o tome kao ni oni koji te pitaju, pojma nemaš. Tvoja uloga u stvaranju pesme uloga je posrednika: ti posreduješ da se pesma, koja se u tebi stvara, iznese na svetlost dana, osposobljena da se na toj svetlosti održi, i da dalje sama, bez tvoje pomoći, živi i dela. A to nije ni mali ni lak posao, samo što se o njemu nema bogzna šta reći: posao kao i svaki drugi posao u kome je onaj glavni, presudni deo, u posleniku samom ali bez njegovog znanja o tome, već izvršen.


IZVOR ŽlVE REČI


Pitaju te često odakle tebi reči tvoje pesme. Ima reči-kostiju koje ti zastanu u grlu. Njima se možeš ugušiti. Ima reči-žeravica koje ti padnu u srce. Od njih možeš izgoreti. Ima reči-zmija koje ti se sklupčaju nasred glave. Zbog njih moraš naučiti da sviraš u čarobnu frulu. Ima svakakvih reči od kojih možeš nastradati. Sa rečima se, uopšte, ne treba šaliti. I, između ostalih, ima i reči-ključeva. Te reči-ključevi su jedine žive reči od kojih možeš načiniti pesmu. Što, naravno, ne znači da je uvek i načiniš. Te reči jesu i same već začetak pesme. One ti se javljaju uvek iznenada, ali, izgleda, nikad slučajno. Javljaju ti se kao zvezde ili cela sazvežđa na svodu lobanje. Zasjaju između drugih reči i rečenica koje nikakve veze nemaju sa budućom pesmom. Zasjaju te reči kao predznaci pesme. Samo ih treba prepoznati. One te zadive, kao da to nisu tvoje reči. I sećaš ih se mutno, kao da si ih nekada davno već negde čuo, samo ne znaš ni gde ni kad, i to sećanje ostaće ti zauvek tako mutno i neće ti se ni posle pisanja pesme niti ikad razbistriti.

Ukoliko ti je iskustvo bogatije i zrelije, ono te uči da ti te reči pesme dolaze iz svoga izvora. Odakle bi, uostalom, i mogle đoći? Znaš da put od toga izvora vodi kroz tvoje srce, kroz tvoju glavu, kroz tvoju dušu. I to ti daje mogućnost da pesmu napišeš, da napišeš pesmu onakvu kakvu si zaslužio, i onda, samo onda kada si je zaslužio. Biti pešnik, po svemu sudeći, znači, više nego išta drago, biti čovek koji je spreman da životom svojim iskupi reči za svoju pesmu iz njihovog izvora. Bez samozaborava nema usredsređivanja, bez usredsređivanja nema nadahnuća, bez nadahnuća nema otkrovenja, bez otkrovenja nema i ne može biti pesme. Ne može biti pesme barem onakve do kakve je tebi stalo.

I pitaju te isto tako često, kome ti upućuješ reči svoje pesme? Ti ih vraćaš onamo odakle si ih primio, vraćaš ih njihovom izvoru. Znaš da put unazad do tog izvora žive reči, vodi kroz srce, kroz glavu, kroz dušu svih ljudi. I to opet svima ljudima daje mogućnost da i oni, rečima pesme, opšte s tim životodavnim izvorom. U tome, a ne u nečem drugom, sastoji se društvenost, čovekoljubivost i humanost pesnikovog čina pisanja pesama. Jer svaki čovek, ne samo pesnik, ima nasušnu potrebu da govori sa izvorom žive reči, ali često nema čime.

I za svakog čoveka, za svakog čitaoca važi zakon po kome treba reči pesme da zasluži, ako želi da te reči postanu njegove. Inače može da stoji kolikogod mu je volja nad pesmom, sama mu se pesma nikad neće otvoriti. Zatvoreno kolo čine reči u pesmi. Vidi se da igraju u kolu, ali se ne vidi oko čega to one igraju. To reči u pesmi sastavljaju sliku izvora iz koga su potekle i kome teže. Reči su, kazalo bi se, okrenute leđima čoveku nagnutom nad pesmom. I čovek im može videti lice samo ako pristane da se sam, bez pratnje svojih zadnjih misli kojima se ponosi, uhvati u to kolo reči, da ne pita kuda će ga odvesti i da se ne osvrće unazad. Jedino će mu se tako pesma otvoriti: otvoriće mu se iznutra. Drugih ulaza u pesmu nema.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 04, 2012, 08:46:56 pm »

**

ČUVAR IZVORA


Pitaju te uvek iznova zašto pišeš pesme. Da bi video zašto živiš, upravo zato pišeš pesme. Zive reči, s vremena na vreme, predane ili prenoće u tebi, na beskrajnom putu ka svome izvoru. Da nije njih, nikad sa polja tvoga vida ti ne bi ugledao šta se krije iza planine koja to tvoje polje okružuje. Ne bi nikada video gde se to tvoje polje nalazi, niti šta se na njemu stvarno otkriva. Tvoje bi rečenice bile samo zalogaj zemlje sve do smrti, a posle nje pogotovo. Ti bi se teturao po svome polju i otvorenih očiju bi razbijao čelo o nevidljive zidove.

Bdiš nasred toga beskrajnog puta koji kroz tebe prolazi i čekaš da žive reči naiđu. Polaziš im u susret i nosiš im svoje jedine darove koje imaš: bdenje i ćutanje. Time se nadaš da ćeš ih nahraniti i napojiti, spremaš im svoj goli dah da se u njemu osećaju kao kod svoje kuće, kao pod nebeskim svodom ili u podzemnom ponoru, kako im više odgovara.

Bdiš daleko od toga izvora žive reči koji nikad nisi video, ali ti se čini da nešto od njegovoga žubora čuješ, nešto od njegovih oblika osećaš, nešto od njegove bistrine vidiš u svakoj svojoj pesmi. Ne bojiš se da taj izvor žive reči može presahnuti. Ne bojiš se da ga neko može zatrovati ili zatrpati. Znaš dobro da se taj izvor ne može ni zamutiti, jer ga ni jedna psovka, ni jedna kletva, ni jedan kamen ne može doseći i pasti u njegove bistrine.

Ako bdiš nasred puta kojim nailaze žive reči iz svoga izvora, to je zato što se bojiš da taj put ne opusti i ne zaraste u gustu, neprobojnu buku ili ne potone pod debelom prašinom tišine. Tada ti se ne bi više rodila ni jedna pesma. Čelo bi ti se ponovo pretvofilo u nadgrobnu ploču koja pokriva vaskoliki svet. Gluvu tamu ispod slepoočnica ne bi mogao nazvati životom. I ne bi znao zašto živiš, jer ne bi bilo ni jedne žive reči da ti to kaže.


PESNIKOVO MESTO


Pitaju te gde ti je mesto, gde je mesto tebi koji se baviš pisanjem pesama. Gde je mesto tebi koji govoriš o onome što se golim okom ne vidi, što se rukom ne dohvata, što se zdravorazumskom glavom ne razume? Reklo bi se da si krijumčar i ubacuješ u ovaj naš lepi, jasni svet nešto sa strane, nešto što njemu ne pripada. Mislilo bi se da si prestupnik i govoriš o onome o čemu obični, pametni ljudi ćute. Posumnjalo bi se i da si lud i govoriš što drugi obični pametni ljudi ne govore.

Gde je mesto tebi koji govoriš o onome što tobože ne postoji a što može i tebe i bilo kog drugog čoveka i da spase i da proguta, kako kad. Tvoje je mesto među ljudima. Jer glas koji iz tebe govori tebi, govori iz svakog čoveka takode, samo što ga ti ne prećutkuješ.

Gde ti je mesto znaš i nikad ti neće pasti na um da uobraziš da je negde drugde, u nekoj drugoj tački ili u središtu svega. Ispao bi smešan: točak sveta bi se iskrivio u tvojim očima, u tvojim rečima, u tvome delu, počeo bi da se okreće oko svoje samozvane osovine i pravio bi prazne osmice u praznom. I pošto ti tada ne bi bio na svom pravom mestu, niko i ništa oko tebe takođe ne bi na svom pravoni mestu bilo.

Gde ti je mesto dok pišeš pesmu? Negde gde ti prostor nije više za petama. Negde gde te je i vreme zaboravilo, i gde si i ti zaboravio vreme. Negde gde si zaboravio i samoga sebe. Inače ne bi mogao ništa da vidiš i odatle u pesmi na svetlost dana da izneseš. Sav ti trud ne bi ništa vredeo.

Pošto si ispevao pesmu, gde ti je mesto? U pesmi sigurno ne: zamisli da u jabuci nađeš grumenje zemlje koja je jabuku ishranila?! Iza pesme ti je mesto, možda? Ne, ni iza pesme: senka bi ti na pesmu pala i zamutila je. Ispod pesme, duboko ispod nje ti je mesto: kao svakoj zemlji hraniteljki.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Oktobar 04, 2012, 10:59:56 pm »

**

PESNIKOVI DAROVI


Pesnikovi darovi danas su skromni, ali su praizvorni, čisti i daju se od srca. Srce svakog pesnika danas je knjiga u plamenu. Pesnik lista tu knjigu i čitanju se uči. Ono što danas pesnik u svojim stihovima govori, mucanje je prvih slova teške i beskrajne duhovne azbuke. Pesnik uči tu azbuku da bi oslobodio i sebe i ljude oko sebe od nepismenog života koji rađa smrt i od nepismene smrti koja ne rađa život. Pri tom se mirno izlaže opasnosti da ispadne sumnjiv u očima sveznajućih, samozadovoljnih ljudi. Takav je njegov posao danas i odvajkada. Pesnik, kome se taj posao često i ne priznaje kao neko ozbiljno zanimanje, u stvari je brat rudara, lovaca na biserne školjke, čuvara svetionika. Njegovo zanimanje jedno je od onih za koje se kaže: "Pa neko mora i to da radi". Uostalom, pesnik sam sebi nije važan: važno mu je pesništvo. Pesnik radi uprkos svima onima kojima nije potreban, radi štaviše, ponekad, i uprkos samome sebi. Istine do kojih dolazi ne maze ljude oko njega ali ni njega samog. Pesniku daje snagu da istraje u svome čudnom, teškom i opasnom poslu jedino saznanje da je neoprostivo dopustiti da plamena knjiga u grudima gori i izgori uzalud, nepročitana. Pesnikovi darovi, te reči iz plamena spasene po cenu života, upotrebljivi su isključivo za one koji ih vole.


OD ZLATA JABUKA


Kad bude ispred ponoči, on se probudi pa pogleda na jabuku,
a jabuka već počela zreti, sav se dvor sjaje od nje.

         (Zlatna jabuka i devet paunica)

Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše
sve što govore tice i trave i sve što je na svetu.

          (Nemušti jezik)


Naša narodna poezija cvetala je i sazrevala u samom srcu stoletnih noći. U toku tamnih vekova stvoren je zlatni vek naše književnosti. Naša klasika jedina i prava. Razdoblje naše literature koje iz nepojamnih daljina sjaji svojom čudesnom lepotom i koje nije prestalo i neće nikad prestati da obasjava pesničko stvaranje na ovoj šaci zemlje pod ovim nebom.

Narodni pesnik kao da još čini jedno s prirodom oko sebe, još čuje kako cveće raste, kako se pile leže iz jajeta, kako se zvezde množe. U njegovoj pesmi sama zemlja i sunce srce otvore i oglase se ljudskim glasom. Njegovi ritmovi izražavaju i samu igru sunčevih zrakova i vetrova i grana. Njegovim očima i sam kamen i drvo progledaju i stasaju kako samo on, čovek-pesnik, ume da stasa.

Ta svemirska mera kojom su merene, izmerene i date sve stvari u našoj narodnoj poeziji, bilo da je reč o čoveku ili o mravu i zvezdi, daju narodnom pesničkom govoru jednu opčinjujuću draž kojoj nijedno naše pokolenje ne može odoleti. To prisustvo čitavog svemira u svakoj stvari čini od narodne poezije neku vrstu tablica po kojima je stvoren svet, bolje i tačnije rečeno — tablica po kojima bi čovek stvorio svet, takav da on u njemu može da živi. Da živi onako kako bi on jedino želeo: čovečno. Praslike toga sveta blistaju tu pred nama, basnoslovne i neponovljive.

Narodni pesnik ne iskazuje svoju privrženost prirodi (koja mu daje i oduzima život) time što slepo oponaša ono što je priroda već stvorila, nego time što primenjuje stvaralački čin prirode na ono što on želi da stvori. I ta je primena svojeglava, iznenađujuća, neobjašnjiva. Njeni su plodovi te zlatne jabuke iz priče na granatoj voćki čovekove mašte. U tom i takvom držanju i delanju našeg narodnog pesnika krije se, u stvari, njegova jedinstvena i bescena poruka budućim pregaocima na istom poslu nadograđivanja i obogaćivanja ovoga sveta rečima pesme. Nigde se taj pesnički čin ne javlja tako čist u svoj svojoj pustolovnoj, ludoj lepoti kao u tvorevinama ovog našeg prvog pesnika.

Zato nam se najveći pesnici, iz decenije u deceniju, iz veka u vek, i vraćaju živim, večito živim izvorima narodne poezije. Duboko tu u pesničkom tlu našeg jezika (van koga se ne može učiniti nijedan krilati korak u poeziji) leže, često zapretani pod mahovinom i peskom zaborava, izvori naših velikih, prošlih i budućih, pesničkih tokova. Samo se živa voda iz tih izvora ne može zahvatiti idući natraške po utabanim stazama skorojevićkog tradiciotializma. Jedina svetla, istinska tradicija naše narodne poezije je neprekidna invencija i neprekidno otkrivanje. Pri svetlosti te neugasive tradicije mora se ići napred, mora se prosecati nova, sopstvena staza u kamenu svoga doba. Vrletna staza podjednako opasna po besmrtnost kao i po smrt onoga koji njome zakorači.

Danas, kada se na svim stranama zemljinog šara naslućuju pa i čuju glasovi jednog novog preporoda, koji se, ovoga puta, zasniva na ponovo otkrivenim temeljima i stubovima narodne umetnosti, mi možemo samo da se ponosimo poetskim blagom svoga naroda, jer ne moramo lutati po svetu. Upravo nas to blago sjedinjuje s čitavim svetom. Zagledanima u duboka ogledala našeg narodnog pesništva, u njegove vrtoglave virove, čini nam se da na dnu svake reči naziremo čudotvorne ključeve koji, otvaraju tajanstvene kapije lepote, one lepote koju stvara čovek, da bi njome pobedio rugobu, vreme i smrt.

Slušamo beskrajnu pesmu narodnog pesnika, prvog oca i sina naše domaće reči, prvog njenog gospodara i služitelja, slušamo je i čujemo, skrivenu u njenom mesu, iskonsku žilu kucavicu, koja čas slavujski bruji čas olujno grmi, od predanja do predanja, sve do onog koje na naše pesnike čeka da ga stvore i predaju sutrašnjici. Zagonetnim, nikad do kraja odgonetnutim tragom te rodne ponornice jedino se može dopreti do srca sveta i učiniti da se čuje jedan bar otkucaj njegov i glasom naše zemlje i naših ljudi. Ne smemo tu žilu hraniteljku ni za trenutak izgubiti iz vida, ne smemo dopustiti da se prekine. Gde se ona prekine, gde se sasuši, zvučne nam grane umuknu, sadašnjost udari glavom o zid, i onda, zbogom, nema budućnosti.

Izgovaramo u sebi te drevne, ko zna kad sročene pesme, zagonetke, poslovice, vradžbine, kletve i bajke, i one iskrsavaju pred nama u novom, neslućenom sjaju, u nenačetoj svežini, kao da su danas nastale. I tako će biti dokle god bude sunca i zemlje i našeg čarobnog jezika. Dokle god bude naše stalno obnavljane ljubavi, uvek drukčije i uvek verne narodnoj poeziji.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Oktobar 15, 2012, 03:15:36 am »

**

URNEBESNIK


1
Taj divni, taj neulovljivi humor! Ide zemljom, a senka mu nebom. Glas mu govori belo, a odjek mu odgovara crno. Stopalo mu je okrenuto unapred, a trag unazad. Ko će znati, ko opisati: u kakvom to beskraju, u kakvoj jezi se humor sa svojom senkom ponovo susreće? U kojoj gluhoti mu se glas sa odjekom ponovo spaja i miri? Nad kojim bezdanom mu se stopalo s tragom ponovo sastaje i izjednačuje? Ko će humoru nabrojati sva lica i naličja? Humor može da bude: kamen koji ujeda kad ga neko zgazi. Vatra koja voli da se kupa gola. Reka koja teče uzvodno. Voćka koja sama pojede voće sa svojih grana. Kuća koja je izgubila svoje zidove, ali se i dalje ponaša kao kuća. Nož koji se poseče kad god nešto seče. Čovek koji je sam sebe skinuo s vrata i uspravio se. Ko će s humorom izaći na kraj? Osim samog humora.

2
Tragao sam za humorom u novijoj srpskoj književnosti. Stari beskućnik, humor, nastanio se u samom žarištu poezije. Temelje te poezije koja je izgubila svetost da bi izvojevala čovečnost održava dobrim delom on, ozloglašeni palikuća. To jedinstveno boravište je kao stvoreno za njega, tu on ima plameni krov nad glavom i ognjene zidove poezije oko sebe i za sebe. Tu on caruje kako samo on to ume, žareći i paleći svaki i najmanji znak carevanja. I teško je predvideti hoće li iko moći ikada da izagna njega, humor-cara, iz njegove prestonice poezije.

Prečuo sam, koliko god je to bilo moguće, sve šale i pošalice, sve viceve i ciceve duhovitosti, nemoćne da ostave za sobom dublji pesnički trag. Duhovito je: golicati stvari. Posle toga, nikom ništa. Humorao je: skinuti prosto stvarima kožu. Posle toga, nekom koža, nekom sve zvezde.

Saslušao sam jedino ona dela u kojima se putem delotvornog humora došlo do novih pesničkih sredstava, izraza i otkrovenja. Ta sredstva su razorna, ti izrazi bezobzirni, ta otkrovenja zapanjujuća. Humor je ozakonio sva bezakonja govora: reči prestupnice, nedozvoljene spregove, urnebesne slike. Humor je prekovao sva zarđala, prezrena oruđa govora: besmislenosti i dvosmislenosti, preteranosti i protivurečnosti. Stvaranje humora se sastoji u tome što ispremešta sve na svetu, tako da ništa ne ostane čitavo, tako da ništa ne ostane na svome mestu. Tako da neumitne makaze početka i kraja budu izigrane i da uzalud škijocaju u praznom. Stvaranje humora je nešto kao građenje ruševina. Velelepnih i savršenih ruševina doduše, jer ih niko ne može više srušiti. Sa vrha tih čudnih svojih građevina, sazdanih od krša, loma i srče umlja i bezumlja, humor zna da se, neočekivano, vine do jedne izuzetne, do jedne inače nedostižne oštroumnosti.

Sabrao sam ona ostvarenja naših pesnika u kojima likuje pravi humor. Humor koji se ne šali, koji ne zna za šalu. Redak je, plemenit i zato skup, ali i ćudljiv (kao i svaka vatra) taj humor do koga pesnik dolazi po svaku cenu, pa i po cenu svoga sveta i samoga sebe. Uživajući u pobedonosnom i spasonosnom poduhvatu humora, mi saznajemo tu surovu cenu tek kasnije, kada trenutak njegovog slavlja mine i kada ugledamo njegove vatrene krugove koji se sve više šire pretvarajući u pepeo sve oko nas i u nama. Brzina i doslednost sa kojima se sve to odigrava služe kao merila na beskrajnoj lestvici od sočnog kao grohot rujnog humora do suvog, kao podzemni smeh crnog. Uništavajući, na naše zadovoljstvo, jedan besmisleni svet, humor ga zamenjuje, na naše zaprepašćenje, drugim isto tako besmislenim. Humor nam omogućuje da vidimo kako bi izgledalo kada bi sve bilo drugačije, ali nas ne pušta da se time zanosimo. U tome se krije njegova opasna draž, njegov tamni alem kamen, njegov najdublji nauk. I taj nauk je taman i čist kao najdublja vedrina.

Pokušao sam da složim jednu knjigu od onih stranica naše novije književnosti koje su ispisane tim ponosnim i prkosnim znamenjima humora. Jednu knjigu u kojoj će pesnički humor biti neprikosnoven, biti kod svoje kuće. I praviti nam društvo: oslobađaće nas naše danonoćne nežnosti prema nama samima (ili prema bogu, svejedno). Odvikavaće nas od služenja svemu mrtvome, bilo ono izvan nas ili u nama. Lečiće nas od naše vaseljenice. Govoriće nam kako se možemo izvući iz svoga koštanoga kaveza, iz svoje mesnate loptice, iz svoje misaone mreže. Govoriće nam sve što i sami naslućujemo ali ne priznajemo sebi jer bismo onda morali sebe da poreknemo (i ureknemo). Učiće nas kako možemo, bar za trenutak, da se odmorimo od sebe i da uživamo.


PONOĆNO SUNCE


1
Ponoćno sunce prinose nam, eto, pesnici. Iskovali su ga, čini nam se, od samih zagonetaka bez odgonetke. Zamesili ga od ukletih, neizrecivih samoglasnika i suglasnika i čaranjem do belog usijanja doveli. Izneli ga iz svojih snova s ove ili one strane očnih kapaka. Izneli ga iz svojih viđenja s ove ili one strane zemlje i neba.

Ne pristanemo li i mi s njima, pesnicima, da sanjamo i da gledamo, nećemo videti ponoćno sunce. Dnevnim ovim očima samo se dnevne i svakodnevne stvari vide.

2
Ovde smo na samom tlu pesničkih snoviđenja. Pesnici su ovde jedini bogovi i nema tu drugih bogova osim onih koje sami pesnici uobličuju i razobličuju. Videti u snu za njih znači stvarati. Njihove oči žarišta su, nisu staklena okna na kojima poigrava odsjaj žara. Njihove reči ovde ne govore o snu: njihove reči sanjaju.

Obasjani jednim drugim suncem, krstarimo ovim madijskim tlom. Na svakom koraku otkriva se i otelotvoruje sve čudesno u nama pa i oko nas. Uzneseni smo do nedokučive divote koja nam pretvara glavu u volšebnu kovačnicu. Ostvaruju nam se sve neostvarive želje. I sve čudovišno izvan nas, ali i iz nas samih, oslobađa se i ovaploćuje. Suočeni smo sa stoglavom strahotom koja nam o glavi (o ovoj jedinoj) radi. Savlađujemo sva nesavladiva strahovanja.

Podvrgnuti smo ovde jednom zakoniku strožem od svakodnevnih propisa jave. Pravo opstanka ima ovde samo ono što u sebi sadrži, što samo sobom predstavlja formulu iz koje se može roditi ceo jedan novi, svojeglavi svet, sa svom novom doslednošću. Sve ostalo što nema snagu čudotvorne pesnikove reči, roditeljke svetova, mrtva je izmišljotina i ne može se održati na ovom snovnom tlu.

Govori nam se ovde jezikom svemogućih preobražavanja. Sve se ovde preobražava: kao da se, odjednom, sve u svemu prepoznaje, kao da rascvetana raznovrsnost prepoznaje sebe u oblom jedinstvu u koje sazreva i iz koga će se ponovo rascvetati. Preobražava se sve prema našoj želji i prema našem strahu. Da li to pesnici ovde venčavaju i razvenčavaju suštine? Ili to sama tvar od koje smo sazdani sanja svoja moguća ponovna radanja, ponovna vaskrsavanja.

Čas zadivljeni, čas zastrašeni, vidimo kako se ukida smrtonosna nesrazmera izmedu nas i svekolikog svemira, očuhinski ravnodušnog prema nama. Izjednačujemo se sa samim neprekidnim svemirskim stvaranjem. Vladamo tom zvezdanom čarolijom i u isti mah joj služimo. Nije li svaki od ovih svetova koji ovde, pred našim očima nastaju u stvari salik ili nelik ili pralik ovog našeg sveta jave?

Ovde, nad provalijom pokorene strahote, na žarkim stubovima osvojene divote, grade nam pesnici očovečenu i neprikosnovenu zvezdanu opštinu. Od pesnika ćemo i saznati kako se možemo u njoj nastaniti, kako možemo u njoj svoj goli život nešto lakše očuvati i okrilatiti.

3
Sanjao sam odavno jednu knjigu snova, jednu knjigu načinjenu od najlepših (za mene najlepših) snova srpskih pesnika. Sanjao sam sanovnik u kome sami pesnici tumače svoje snove i svoja viđenja. Sanjao sam čarobnu kutiju u kojoj su skriveni ključevi snovidovlja. Ko želi da nauči kako se tim ključevima barata, neka kutiju otvori. Najbolje je da se to uradi oko ponoći.

Zapisi o pesništvu preuzeti iz knjige:
Kora
Vasko Popa
Nolit — Beograd, 1969
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: