sledeća tema »

[Angelina]

**




KATARINA KOSTIĆ

Katarina Kostić je rođena 1936. u Šapcu. Završila je studije francuskog jezika u Beogradu. Od 1969—1973. je živela u Parizu. Godine 1973. doselila se u Toronto, gde i danas živi. Radila je kao novinar u etničkim listovima na srpskom i ruskom jeziku sve do penzije. Piše i za listove i časopise u Srbiji, pre svega za Književne novine.

Jedan je od osnivača i aktivni predsednik Srpsko-kanadskog udruženja pisaca "Desanka Maksimović" u Torontu. Član je Udruženja književnika Srbije.

Piše poeziju i prozu. Pesme su joj zastupljene u mnogim zbornicima i antologijama i prevedene na nekoliko jezika. Priče su joj objavljene u niškoj Gradini, Šumadijskim metaforama i drugim književnim časopisima i zbornicima.

Uredila je nekoliko zbornika i antologija. Sastavljač je zbornika Na talasima reči, 2009, povodom tridesetogodišnjeg jubileja Udruženja "Desanka Maksimović".

Zbirke pesama: Odbegli pejzaži (dvojezično), 1989; Zagušen pesnički prostor, 1997; Izbor poezije (na rumunskom), Temišvar, 2000; Krik okeana, 2002; Plač krovi, (na ruskom) Moskva, 2005.

Proza: knjiga priča Stari i novi svet, 2007.

Pariska pesnička proleća zbornik pesničkog sabora srpske dijaspore (2002—2011) | Za izdavača Newpress Smederevo | Pariz, 2011

[Angelina]

**
Stihovi Katarina Kostić


NEISPRIČANE SUZE
(Miri Štrbac)

Poslala sam ti pismo, Miro,
početkom maja poslala sam ti...
Brojim dane, strepim.
Odgovor čekam
a ne očekujem.

Vesti, kobne vesti,
vreme prestižu.

Miro, draga drugarice,
iz spomenara mladosti
iz "Prešernove kleti"
sve ove decenije
dozivala si me.

Prolaznost se ušunjala
u poslednje vesti o tebi
na nadgrobnoj ploči
Per la Šeza
već ispisane.

Šetam alejama tišine
u kojoj odzvanjaju moje suze.
Neko će, možda,
poželeti da ih dešifruje,
kao što smo pre trideset godina
Jakov, ti i ja
pred spomenikom Balzakovim
odgonetali uplakano sećanje
mlade crnkinje.

Zavidim toj devojci
što je mogla
na izvor svoje tuge doći
da ga suzama podmladi.

Moj plač se kameni
u ambisu postojanja
i bregovima godina
između Toronta,
Pariza i Beograda.
Neispričane suze
presahnjuju.


SLOBODA O SEBI NE ZNA DA PEVA
(Povodom 35 godina od smrti Branka Miljkovića)

Najlepše pevaju zablude
Smrt peva u tebi
U svetlost je pretvaraš
Sunce je mrak koji nas osvetljava.

U vatri mraka snaga te raspinje
Dozivaš čitljive staze od zemlje do pesme
Kad ptica i vatra spoje svoje želje
U misao koja te je razbolela.

Ubila te je misao slobodom okovana
Jer sloboda o sebi ne zna da peva
Podizao si reči na ustanak
Da bi svi znali šta je poezija.

U prostoru bez reči tražio si početak
A kraj tamo gde niko ništa počeo nije
Zaljubljen u Feniksa, tvoju jedinu pticu
Verovao si u noć koja se smrti opire.

I nikad nisi ništa izgubio
Jer praznina je tvoja svetlosna godina
Po kojoj si kroz vetar, san i vatru putovao
Čas u liku anđela smrti, čas u liku anđela života.

San je zaborav, a buđenje uzaludno
Zbog mina u raskrvavljenom nebu
Zbog osmeha u kamenu svih vojnika
I pre tvog rođenja i posle tvoje smrti.

U sjajnoj dubini kojom si nas  zaveo
Prejaka reč vreba žeteoce
Vreme je pesma beskonačna
A najlepše pevaju zablude.

Pariska pesnička proleća zbornik pesničkog sabora srpske dijaspore (2002—2011)
Za izdavača Newpress Smederevo | Pariz, 2011

[Angelina]

*
Stihovi Katarina Kostić


PESNIKOVO ZAVEŠTANJE
(Radovanu Gajiću)

Moj drug, pesnik po usudu
bavi se, pokatkad
alhemijom slova
i ponudi mi formulu
lekovitih reči:

Ne vredi proklinjati,
ili priželjkivati
svoju slučajnu
udaljenost od ratnih zgarišta
kao zlosreću ili privilegiju
Bogom danog zapisničara
sumanutih vremena.

Vredi ostaviti iza sebe
Dve tri stranice
brižljivo odabranih,
strogo prebrojanih reči.

Čovečanstvu je potrebna
apoteka lekovitim rečima
ispunjena, jer
zbog onih neodmerenih,
neodgovornih,
pretencioznih,
pretećih, licemernih,
zavodničkih, lažnih...
život je obescenjen.

Reči su
ili prejake, ili preslabe.
A, zašto ne bi bile
skromno — lekovite, isceliteljske.
"Prejaka reč" ubija pesnike
preslaba ih obezvređuje.

Isceliteljske knjige uravnotežuju.


MALI I VELIKI

Ako se rodiš u malom mestu
na nekom ostrvu ili poluostrvu,
koje nije poznato po atomskoj bombi
već po retkoj ribi, zbog nezagađene vode,
možeš biti preko noći izgnan.
Ako se buniš
u prah i pepeo bićeš pretvoren.
Nije predviđeno da žalbu pišeš.

Ako u tvom dvorištu izbije nafta
ujutru sledećeg dana
dobićeš monetarnog gospodara.
Oglušiće se o osvedočenost
da si samom sebi dovoljan.
Ubediće te da su ti susedi
smrtni neprijatelji
i da te štiti jedino Veliki Tata
Rasprodajom demokratskog haosa.

Ako si malo veći od malih programiranih,
skratiće ti vrat, ruke i noge,
ukalupiti mozak i srce
dok ne prihvatiš
da je njihova mera za tvoje biće jedina.
Skrojeni će biti i putevi za tvoje korake,
promenjene šeme za bašte i ograde,
čim naučiš lekciju kako se mrze komšije.

Ako si loš učenik,
teško tebi.
Ako si mnogo loš učenik,
teško i tvojoj deci.
Ako si baš neobdaren za poslušnost,
ispašta će i unuci.

Praunuci će, kazano je, uspeti
da upale zemlju po kojoj gaze
i nisko nebo koje ih pokriva
dok ne iščeznu krojači sudbina.
a mudraci postanu učitelji.


LULA MIRA SA LUBIKON JEZERA

U zenice je uplovio dim.
Obredni ritam bubnjeva,
dvočasovni opijum za čula.
Ispovest poglavice Kri plemena —
smrtonosna žaoka triumfa.

Svemoćno ključa nafta
do olimpijskog trona.
A iste zime
filmska industrija Kalgarija
prikazuje sagu o Lubikonu.
Mlada Indijanka optužuje
Za samoubistvo njenog muža
kome je nafta otrovala musove
i zatrla lovačke staze.

Zakonom su zaštićene iskopine
i retke životinje,
a nema paragrafa
za zbrinjavanje 450 potomaka
indijanskog Kri plemena
sa Lubikon jezera.

Lula mira u koncertnoj dvorani — surogat nostalgije.
Kalgari, 1988 — Toronto, 2008  / Novine / Kanada


TRAMVAJ NAZVAN ČEŽNJA

Možda na početku
ili na kraju
ulice najduže,
najpravije,
velegradski zagonetne,
dolarski napregnute,
u moj pogled ulaze
varnice tramvajskih šina.
Njihov zvuk se nadvikuje
Sa zvonima u meni.

Tu smo se rastajali,
A to je bio i naš početak.

Po ehu metalnog urlika
šaljem ti
naše zagrljene korake
i stisak naših ruku
do novog dolaska tramvaja,
do ponovnog početka
našeg kraja.

[Angelina]

*

IZLOG KNJIGE

Nove knjige naših poeta iz Toronta

Ovih dana u Beogradskim i Novosadskim knjižzarama pojavile su se zbirka pjesama "Krik okeana", poznate Torontske poetese gosp. Katarine Kostić i dvije knjige našeg poznatog pripovjedača gosp. Božidara Živanovića, "Kauboj iz Arizone" i "Čovjek iz ulice Kvin", kratke priče iz zivota Srba u Americi i Kanadi.

Najnovija knjiga pjesama pjesnikinje Katarine Kostić spada u ona književna ostvarenja u kojima se prepoznaje sva unutrašnja snaga jednog iskonskog grca, u kome se prepoznaju nade i strepnje svog naroda srpskog naroda koji je u velikim problemima, koji je razapet na krst, a njegov urlik u dubini okeana preko koga svakodnevno preleću naši Srbi, opominje na onaj snažni srpski vulkan opiranja zlu i opstanka naroda užarenom duhovnom snagom, koja jedino može da pokrene i taj okean, u kome je suština i dubina ljudskog postojanja.

Nova knjiga je i knjiga zapisa, razgovora i razmišljanja Katarine Kostić. Ova srpska poetesa spada u one pisce koji tragaju za svojim korjenom, napajujući se tradicijom svog naroda bez koje nema ni srpske kulture, ni srpskog stvaralaštva. Samo u srpskoj kulturi ova pjesnikinja personifikuje sebe i svoje duhovno i pjesničko stanje. Smisao njenog pisanja je u rodoljublju i pravdoljublju, kako reče u predgovoru ove divne zbirke, književnik iz Beograda, Radomir Smiljanić. Ovo je divna rodoljubiva poezija koja sadrži u sebi i mobilizatorski ton, ali u visokoj umjetničkoj tenziji. Ona je lirski pjesnik plodonosnog uticaja na svoje čitaoce, i njene pjesme dokazuju kolika je vitalnost srpske nacije.

Knjiga: Kauboj iz Arizone. Kako reče knjižvnik Momir Lazić iz Beograda, u predgovoru Katarinine knjige, "svi smo u okeanu, strveni mermernim zvucima moćnika koji u njemu žele da zatalasaju vodu i ubrizgaju otrov, ali zaboravljaju da u tim raspetim dubinama leži duša čovjekovog duha. A onaj vapaj i krik okeana samo je opomena da se ta dubina njegove duše još nije uskovitlala."

Tako je i u srpskoj duši koja prkosno podnosi sva razdiranja koja su se na nju svalila, a srpska duša je čežnjiva, nežna i plemenita. Srpska duša ne može nikad biti ubijena, kaže Katarina u svojim pjesmama. Ona uzvraća poniženjem onog ko na nju krene, na srpsku dušu. O tom i takvim okeanima veoma temeljno razmišlja Katarina Kostić, koja u pjesmama pronalazi spas svoje duše, a i naše koji čitamo njenu poeziju. Tamo gdje je duša na raspeću život ne umire.

I ovom novom zbirkom poezije i proze naša poetesa je dokazala da je integralni dio srpske književne bašte, vec rascvjetane i zrele, pune plodova. Ovom zbirkom Katarina nas je otadžbini približila, čuvajuci naš jezik i duhovnost. A otadžbina koja je u istom jeziku, takođe je u istom srcu.

Iz stihova Katarine Kostić, isijava samosvjest i istina o pravednoj borbi srpskog naroda, već se iskazuje i ponavlja vjekovno zlo da uvjek stradaju nedužni ljudi, nacije i zemlje od moćnika i neljudi, zato što se čovjek ratom ukida kao ljudsko biće.

S nestrpljenjem očekujemo njenu novu zbirku poezije, ili proze. Siguran sam da će nam to zadovoljstvo pružiti naša vrijedna i ambiciozna Katarina.

Katarina Kostić rođena je 15. decembra 1936. godine u Šapcu. Završila je studije francuskog jezika i kniževnosti u Beogradu. Od 1969. do 1973. živela je u Parizu. Godine 1973. doselila se u Toronto. Radila je kao novinar u antičkim listovima sve do penzionisanja. ... Njena poezija je zastupljena u nekoliko zajedničkih zbirki i u dvije antologije.

Objavila je tri samostalne zbirke pjesama: "Odbjegli Pejzaži" (dvojezicno izdanje), "Bagdala", Kruševac, 1990., "Zagušen pjesnički prostor", "Interpres", Beograd 1997., "Krik Okeana", "Rivel Ko" Beograd, 2002. Dobitnik je više nagrada za poeziju u dijaspori, kao i specijalne nagrade žiria na Saboru književnih stvaralaca iz dijaspore, u Beogradu, 1998. godine za knjigu "Zagušen pjesnički prostor". Ove godine je dobila specijalno priznanje Akademije "Ivo Andrić", za književno djelo pisca iz dijaspore.

Jedna je od osnivača i predsednik Udruženja književnih stvaralaca "Desanka Maksimović". Član je Udruženja književnika Srbije. Veoma je aktivna u kulturnom životu Srba u Torontu, a posebno u Srpskom dobročinstvu "Jovan Dučić". ...

Slobodan Rundo | Novine — Toronto | 21.03.2003.

[Angelina]

*
KATARINA KOSTIĆ


"OTISCI VREMENA" ZAVEŠTANJE GENERACIJAMA

Knjiga je pečat jednog vremena, trag koji ova žena, puna energije i entuzijazma ostavlja budućim generacijama...

Povod razgovoru je nova knjiga Katarine Kostić "Otisci vremena". Mnogo napornog rada, strpljenja i umešnosti, bilo je potrebno da bi se stvorilo ovako jedno delo, značajno ne samo za autorku nego i za sve ljude koji su pomenuti u knjizi.

Knjiga je pečat jednog vremena, trag koji ova žena, puna energije i entuzijazma ostavlja budućim generacijama.

Pred nama je predivna knjiga OTISCI VREMENA. Kako i zašto je došlo do njenog objavljivanja?

■ U prošloj deceniji ovog veka dve godine sam radila na sastavljanju Monografije "Srbija je velika tajna", uz stručnu pomoć velikog znalca iz ove oblasti Predraga Dragića Kijuka. Sastavljena je knjiga od preko hiljadu strana, sa znatnim brojem fotografija koja je trebalo je da izađe iz štampe za 30-godišnji jubilej SKUD "Desanka Maksimović". Iz finansijskih razloga odloženo je štampanje.
Pošto je jedan deo mojih objavljenih tekstova već bio odabran za Monografiju, dopunila sam taj izbor i predala prošle godine u štampu kao prethodnicu velike Monografije.

Vaša knjiga je takođe obimna, ima 500 strana. Koliko godina vašeg novinarskog i publicističkog rada je stalo u nju?

■ Obuhvaćen je period od skoro 40 godina, koliko sam u Kanadi. U Torontu živim od 1973., a prvi objavljeni tekst datira iz 1974.

Kako ste izašli na kraj sa tolikim štampanim materijalom? Kako ste ga razvrstali?

■ Posle rada sa Kijukom na odabiranju i sistematizovanju obimne građe — poluvekovne srpske književne i kulturne baštine na Severnoameričkom kontinentu, bilo mi je mnogo lakše da se snađem u odabiranju objavljenih tekstova koje sam sama pisala. Rasporedila sam ceo materijal u pet poglavlja po tematskoj srodnosti i hronološki, koliko je to bilo moguće.: Susreti, razgovori, portreti, Događaji, Kritika, Slovenske duše i Svi putevi vode na Kosovo.

Urednik knjige "Otisci vremena", Mićo Cvijetić, u veoma uputnom predgovoru, između ostalog, kaže da ste "aktivni sudionik tamošnje "književne i kulturne scene... i njihov dragoceni hroničar..."

■ Ova knjiga se i žanrovski može svrstati u kulturne hronike. Mnoge značajne ličnosti iz srpske književnosti i umetnosti sa kojima sam obavila razgovor u poslednje tri decenije prošlog veka nisu više u životu. Književni i kulturni festivali i drugi događaji iz jugoslovenskog perioda, zabeleženi u knjizi, pripadaju istoriji.

Na koje tekstove i na koje poznate stvaraoce u matici biste skrenuli pažnju čitaocima?

■ To je, pre svega, serija reportaža o boravku Desanke Maksimović u Torontu 1976. godine, posebno razgovor koji sam sa njom obavila. Skrenula bih pažnju i na iscrpan tekst i razgovor sa Mihailom Petrovim, ocem srpske grafike, kao i doajenom srpskom slikarstva u SAD, Savom Radulovićem, zatim, sa Borislavom Ležimircem, Momom Kaporom, Miloradom Pavićem, Ivanom Žigon...

Iako je o tim značajnim stvaraocima mnogo pisano, u mojim tekstovima ima podataka o nekima od njih, koji do sada nisu objavljeni.

Koliko ima tekstova o srpskim stvaraocima i kulturnim događajima u našoj srpskoj zajednici?

■ Najviše. Malo je važnijih književnih događaja, posebno u organizaciji SKUP-a "Desanka Maksimović" kojima nisam prisustvovala i ostavila pisani trag u ovoj knjizi. To se odnosi i na prikaze knjiga ovdašnjih srpskih autora. Dosta prostora sam ustupila našim poznatim slikarima: Miroslavu Nešiću, Branku Miokoviću. Kuriozitet predstavlja razgovor sa Duškom Petričićem 1976. prilikom njegove prve posete Kanadi, kao i sa Marinkom Pepom, dok još nije osnovao muzičku grupu "Les amis". O nekim stvaraocima odavde uvrstila sam više od dva teksta (pa je na delu brojanje ko je najviše citiran u knjizi — za rubriku "Među nama").

Da li ste bili motivisani da pišete o kanadskim stvaraocima?

■ Kako da ne. Jedan od najznačajnijih tekstova u knjizi je razgovor sa legendom kanadske književnosti Nortropom Frajom. Želim da ukažem na moj intervju sa Davidom Orčardom čije velike zasluge u akcijama na kanadskom nivou protiv NATO agresije na našu zemlju svi dobro znamo. Iako nije čisto književni, taj intervju je među najznačajnijim.

Naslov poglavlja "Svi putevi vode na Kosovo" govori o stanju vaše duše, kao i prethodno poglavlje "Slovenske duše"?

■ Bez tih tema ova knjiga, kao i moja poezija, nezamislive su. Kao i drugi pisci odavde o Kosovu pišem stalno, a u ovu knjigu uvrstila sam delove iz putopisa sa Kosova, kao i opise dramatičnih događaja kojima sam prisustvovala na Kosmetu. Nije slučajno da sam u knjigu uvrstila i deo mojih putopisa po Rusiji, kao i gostovanje ruskih pesnika u Kanadi. Kosovo i Rusija kao književne teme za mene su sudbinski povezane.

Najveći broj tekstova u knjizi "Otisci vremena" u periodu od devedesetih godina, od raspada bivše zajedničke države, objavili ste u našem listu NOVINE. Da li postoji poseban razlog za to?

■ Razlog jeste poseban, odnosno ubedljiv. NOVINE su jedini ćirilični list u Torontu koji skoro dve decenije izlazi jedanput nedeljno. Ovdašnji pisci uživaju puno gostoprimstvo lista. I ja spadam u te, i to u one vrednije, koji vam se često obraćaju sa svojim prilozima.

U ime svoje, kao i ostalih kolega koji žele da budu hroničari svog vremena i ambijenta, mnogo vam se zahvaljujem na plodnoj saradnji.

Ivana Đorđević | 22.06.2012. | Novine broj 1329 — Toronto