Epske narodne pesme [Vojislav M. Jovanović]
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
KNJIŽEVNOST « SRPSKA NARODNA (USMENA) KNJIŽEVNOST « Narodna epika « Epske narodne pesme [Vojislav M. Jovanović]
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Epske narodne pesme [Vojislav M. Jovanović]  (Pročitano 14285 puta)
0 članova i 1 gost pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Decembar 13, 2010, 09:25:11 pm »

*

O SRPSKOM NARODNOM PESNIŠTVU


IV — EPSKE NARODNE PESME

Epskih pesama narodnih ima brojem veoma mnogo: nekoliko hiljada dužih i kraćih, od kojih su one najkraće obično duže od najdužih lirskih; sadržajem, one su isto tako raznovrsne kao lirske; oblikom, one su isto tako lepe, iako manje raznolike od njih; svojom opštom vrednošću, one su isto tako znatne i, šta više, u mnogo čemu nadmašuju lirsko pesništvo. U najvećem broju slučajeva, one su duboko srpske po obeležju, pa čak to obeležje imaju i onda kad pozajmljuju svoje predmete iz opšte riznice starih priča ili predanja koje srpski narod deli s drugim narodima.

Po sadržini, epske narodne pesme dele se u desetak vrsta (ciklusa ili krugova), od kojih se mnoge mogu dalje deliti u podvrste, prema događajima koji se u njima opevaju; ali se, pri ovoj podeli (kao i pri podeli lirskih pesama), mnoge pesme mogu u isti mah staviti u dve, tri, pa i u više vrsta.1 Uglavnom, ima dve vrste epskih pesama: neistorijskih i istorijskih.

Pesme neistorijske znatne su po broju, i raznolike po predmetu. U njima se opevaju većinom događaji izmišljeni, starijeg porekla, ali su poneke od tih pesama uzele i novije predmete, događaje verovatno stvarne, iz života ličnosti nepoznatih istoriji.

Među onima najstarijim nalaze se pesme o umišljenim bićima, zmajevima, vilama, divovima, bajke dosta često slične narodnim pripovetkama, koje postoje u predanju mnogih drugih naroda i u kojima se ogledaju stara verovanja iz neznabožačkog doba, zaodevena u lepe pesničke oblike. Posle njih idu pesme iz hrišćanskog sveta, o Bogorodici, Hristu, Jovanu Krstitelju, svetom Nikoli, o anđelima, o paklu i grešnicima, o traženju časnih krsta, o čudesima. Tu dolaze naročito razne žalosne povesti o stradanjima pravednih i zločinima grešnih, o nesrećama porodičnim; u mnogima se opevaju ženidbe. Izvesne od ovih povesti došle su preko crkve u narod, i u njima se jako ističe narodno versko osećanje, koje često ide do sujeverja; mnoge su došle iz usmene i pisane književnosti tuđih naroda, najčešđe preko Grka, s kojima je u srednjem veku srpski narod stajao u tesnoj vezi. - Izvesne od tih pesama dobile su vremenom karakter istorijskih pesama, na taj način što se događaji koje one opevaju pripisuju poznatim istorijskim ličnostima; to je slučaj sa pesmama: Ženidba Dušanova, Zidanje Skadra, Marko Kraljević i Mina od Kostura, i drugim.

Pesme istorijske najznamenitiji su deo srpskog narodnog pesništva. U njima se opevaju događaji srpske istorije od XII veka do najnovijih vremena. Ne treba tražiti tačnosti u tim pesmama; one, istina, opevaju velika dela pojedinih ljudi koji su učinili jaka utiska na maštu narodnu, ili velike događaje koji su bili od odlučna značaja po njegovu sudbinu, ali ih opevaju na svoj način: one prikazuju narodno shvatanje tih ljudi i tih događaja, koje vrlo često ne odgovara istoriji, ali koje je ipak savršen izraz duha narodnog, i kao takav ima važnosti i po svojim visokim pesničkim osobinama, i po ulozi koju je to pesništvo imalo u poznijoj istoriji narodnoj: u čuvanju narodne svesti u vremenima robovanja, u stvaranju oduševljenja i poleta u danima oslobođenja narodnoga, u obnovi i jačanju njegove nove države, u dobru i u zlu, u porazu i u pobedi.

Pesme istorijske dele se u krugove prema događajima o kojima se u njima peva. Najstariji su događaji iz vremena Nemanjića i Mrnjavčevića, to će reći iz doba pre Kosovske pogibije; ovom krugu pripadaju pesme o Nemanji, o svetom Savi, o Stevanu Dečanskom, koje nisu mnogobrojne, o caru Dušanu, kojih ima više, o sinu njegovu Urošu, o velikašu njegovu kralju Vukašinu Mrnjavčeviću (1366—1371), ocu velikog narodnog junaka Kraljevića Marka, o braći Vukašinovoj Uglješi i Gojku. - Za njima dolazi krug kosovskih pesama, u kojima se peva o pogibiji srpskoj na Kosovu polju 15. juna 1389; uz pesme o Kraljeviću Marku, ovo je najlepši krug srpskih narodnih pesama. U njima se narod nije zadovoljio da pruži jedan pesnički opis toga krupnog istorijskog događaja: o samoj bici, šta više, veoma se malo peva u tim pesmama. Mesto toga, delom na podlozi istorijskoj, delom pomoću svoje mašte, on je ispreo jednu veličanstvenu pesničku povest, punu dirljivosti i živopisnosti, koja je, iako sva u nizu pokidanih slika, vekovnim predanjem stekla snažnog jedinstva, kakvog nijedan drugi grug narodnih pesama nije stekao. Stvorivši u ropstvu turskom ove pesme, narod je u njima najbolje mogao dati izraza svome osećanju bola za izgubljenom državom; veliku narodnu nesreću on je objasnio izdajstvom, koje je, bez ikakva oslonca u istoriji, pripisao Vuku Brankoviću. Junačko delo Obilića on je protumačio, isto tako bez razloga, nepravedno bačenom teškom optužbom, i oko izmišljenog suparništva jednog velikaša i jednog vojnika izvezao je mnoštvo pesničkih vezova: čitav niz prizora i junaka, istinitih, ulepšanih i izmišljenih. Uz cara Lazara i caricu Milicu, on je stvorio starog Jug-Bogdana i devet sinova njegovih, majku Jugovića, Milana Toplicu i Ivana Kosančića, Banovića Strahinju, Stevana Musića, Vladetu vojvodu, Kosovku devojku, koje istorija većinom ne poznaje. Lepota ove tvorevine narodne utoliko je viša što u pesmama kosovskim gotovo nema traga od kakvih bilo pozajmica iz drugih ili tuđih predanja. U ovaj krug dolaze i veoma dirljive pesme o Stevanu Visokom i događajima iz srpske istorije neposredno posle kosovskog boja. — Isto je tako lep krug pesama o Kraljeviću Marku. Ove pesme u daleko su manjem skladu sa istorijom no što su pesme o Kosovu, a razlikuju se od ovih još i po tome što je narod u njima prikupio i preneo na jednog jedinog junaka mnoštvo predanja, starijih i novijih, o događajima čiji su junaci bile neke druge ličnosti, ili koje je pozajmio iz bogate riznice izmišljenih događaja, svoje i tuđe. Kao istorijska ličnost Marko se nije istakao nikakvim krupnijim delom; ono što se zna o njemu i njegovoj vladavini kao kralju srpskom u Prilepu po smrti svoga oca Vukašina (1371—1394) nije mnogo. Ali kao ličnost narodnih pesama i narodnih predanja srpskih, on je jedna od najvećih tvorevina pesničkog duha srpskog. Njegova slava prešla je granice srpske; on je ne samo ljubimac naš: njega pevaju ili znaju Hrvati, Slovenci, Bugari, Turci, Grci Arnauti, Rumuni. "U Marku je naš narod oličio sve svoje osobine, svoja osećanja i svoje težnje. On je njegova uteha za propadanja srpske carevine, branilac za robovanja i nada njegova oslobođenja. Stoga on, po pesmama i pričama, živi preko tri stotine godina; on je savremenik i cara Dušana i Starine Novaka." Sve bogatstvo svoga duha narod je uneo u veličanstvenu sliku ovoga junaka, koju je svojom snažnom maštom stvorio. "On je svom ljubimcu, pre svega dao ne samo dug vek već i neobičnu moć i snagu, te je jači ne samo od svih junaka nego i od natprirodnih bića." On ga je obdario svima vrlinama koje po njegovu shvatanju treba da krase junaka: Marko brani pravdu, veru, čast, narodne običaje, zahteva čovečnost i poštovanje roditelja, voli prijatelje i drugove, štiti žene, slabe i nejake, pomaže nište i uboge. Veran je svome gospodaru, sultanu, čak i posle učinjene nepravde. On ima ne samo narodne vrline srpske, već i poroke: svađalica je, inadžija i ubojica; on ima velikog smisla za zdravu i vedru šalu, ali ponekad ne zna za nju, samovoljan je, ljutit i plahovit, a preko svega drevna pijanica. Uz tu gorostasnu pesničku ličnost, narod je stvorio čitav niz manjih, koje s njom stoje u vezi: prijatelje i neprijatelje Markove; najlepša je među njima, do uzvišenosti plemenita, ličnost rođene majke njegove Jevrosime. — U pesmama o Brankovićima i Jakšićima opeva se žalosno vreme propadanja stare srpske države, doba despota Đurđa Brankovića, njegove žene Jerine, sinova njegovih Grgura, Stefana i Lazara (od 1427—1458); narodna pesma prati udes stare vladarske kuće srpske do poslednjeg potomka njena, "jer je s njenim imenom bio združen i udes naroda." Najviše opeva unuka Đurđeva, Zmaj-Despota Vuka (1471—1485) i njegove borbe s Turcima, mnogu vlastelu i vojvode srpske, poznate i nepoznate istoriji, junake ugarske toga vremena koji su se borili s Turcima (najviše Sibinjanina Janka). Ona naročito slavi i veliča vlasteosku porodicu Jakšića, braću Dmitra i Stepana (ili Bogdana), koje prikazuje kao gospodare Beograda i pripisuje im mnoge umišljene događaje, poznate i iz drugih pesama. U ovom krugu, veoma je lepa, nežna i dirljiva pesma o Rajku vojvodi i Margiti devojci, koja je neka vrsta završne pesme celom onom srpskom pesništvu koje opeva vremena starih srpskih kraljeva i careva, vojvoda i gospode. — U pesmama o Crnojevićima kojih inače nema mnogo, opevaju se Crnojević Ivan i Đurađ (koji se u nekim pesmama zove Maksim), gospodari Crne Gore u drugoj polovini XV veka; ni u ovim pesmama nema mnogo istorijske vernosti, ali je bogata i živa mašta narodna vešto isprepletala istoriju zanimljivim izmišljenim događajima i unela u nju jake prizore, koji opominju na izvesna ranija predanja; najlepša od tih pesama jeste Ženidba Maksima Crnojevića, koja je u isto vreme i jedna od najdužih narodnih pesama (ima preko 1200 stihova). — Veoma su mnogobrojne, i osobito u duhu narodnom, pesme hajdučke; u njima se slave srpski junaci koji su kao odmetnici bežali u goru, napadali, pljačkali i ubijali Turke, i svojim junačkim delima svetili narod za nasilja turska, podržavali u toga naroda duh i veru u bolje dane. Te pesme opevaju muke i opasnosti hajdučkog života, prekaljenost srca i mušku hrabrost hajduka, njihovu dovitljivost duha, okretnost i sreću u borbi, drugarsku ljubav, dobrotu prema nejači i sirotinji, njihovo preziranje smrti, neustrašivost, čvrstinu u nesreći, čak i njihova svirepstva. U njima je narod dao izraza svome nezadovoljnom duhu, svojoj mržnji na neprijatelja koji ga tlači, svome poštovanju prema gorskim sinovima koji su zadavali trepet drumom i planinom. One verno prikazuju duševno stanje, borbeno raspoloženje onoga dela našeg naroda koji nije bio klonuo verom u tim najcrnjim danima naše prošlosti. Hajdučke pesme proslavljaju većinom hajduke iz XVI i XVII veka, ali i neke poznije; kao najveći junaci pominju se Starina Novak, deli Radivoje, Bajo Pivljanin, Mihat Tomić, Kostreš harambaša, i drugi. — Takođe opevaju borbe Srba s Turcima u doba robovanja pesme uskočke; one slave junaštva "uskoka", tj. onih ljudi koji su sa svojih ognjišta bili izbegli u primorje, stavili se u službu ćesaru ili Mlecima, i otuda upadali u okolne zemlje kojima su Turci vladali, vodili bojeve s Turcima, išli ponekad u pljačku i u mletačke krajeve. Među uskocima peva narodna pesma kao velike junake Senjanina Iva, Senjanina Tadiju, Jankovića Stojana, Smiljanića Iliju, od Zadra Todora, i druge. - Ima isto tako mnogo pesama o borbama crnogorskim s Turcima, koje većinom opevaju događaje iz XVIII i XIX veka: istragu poturica (1707) i oslobođenje Crne Gore od Turaka, vladiku Danila, braću Martinoviće, Vuka Mićunovića, Vuka Mandušića i druge poznate junake Danilova vremena, bojeve iz vremena vladike Save i Vasilija, Petra I i Petra II, sa Turcima, Mlečićima, i Francuzima. Mnogobrijne su pesme koje opevaju sitne borbe, upadanja preko granice u Hercegovinu i bojeve sa hercegovačkim begovima, paljevine i pljačke, otimanja ovaca, krvne osvete. Te su pesme većinom kratke, ali gotovo uvek opisuju stvarne događaje, suho, i bez velikih pesničkih ukrasa; one često imaju znatne vrednosti baš po tome što se izvesni doista zanimljivi istiniti događaji, krvavi sukobi, pokolji, pa i svirepstva, pripovedaju u njima na jedan hladan i prost način koji veoma povećava dubok utisak koji one ostavljaju na današnjeg čitaoca. Novije pesme o ratovanju crnogorskom s Turcima iako ispevane u velikoj množini, posve su slabe. — Manje su brojem, ali daleko znatnije po vrednosti, pesme o oslobođenju Srbije, o ustanku pod Karađorđem 1804. godine i bojevima koji su vođeni s Turcima: na Čokešini, Salašu, Deligradu, Mišaru, Loznici, o svima važnijim Karađorđevim vojvodama; većinu tih pesama ispevao je, kako izgleda, jedan guslar, Filip Višnjić; naročito je lepa među njima pesma Početak bune protiv dahija. Dalje pesme opevaju i ustanak pod knezom Milošem 1815. — Naposletku, treba spomenuti i muslimanske epske pesme, u kojima se, u obliku sličnom ostalim pesmama srpskoga naroda (i poniklim, svakako, po ugledu na njih), proslavljaju borbe bosanskih muslimana sa hrišćanima, naročito hajducima i uskocima primorskim, poznatim iz pesama tih krugova, ratovanja po Dalmaciji, Hrvatskoj, Ugarskoj, na poznate načine opisuju otmice i ženidbe, megdani i osvete, opsade gradova, pa čak i vojevanja po Aziji. Ove su pesme mahom veoma duge, i razvučene. — Treba takođe spomenuti i mnogobrojne pesme najnovijeg vremena, postale ugledanjem na starije i novije epske pesme. One opevaju događaje iz srpsko-turskih ratova 1876—1878, iz balkanskih ratova 1912—1913, iz svetskog rata i narodnog ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca. One su se malo pevale uz gusle; najčešće, njihovi sastavljači stavljali su ih sami na hartiju, a ponekad i štampali pod svojim imenom, onako kako to čine drugi pesnici. Među njima najlepše su one iz poslednjih ratova koje je ispevao Jovan Magovčević: Boj na Kumanovu, Putem slave, Teško li je roblju robovanje.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Decembar 13, 2010, 09:46:18 pm »

*
nastavak

IV — EPSKE NARODNE PESME

Po obliku, epske pesme dele se u dve vrste. Jedne, pesme dugoga stiha, ispevane su stihom od petnaest ili šesnaest slogova (a nekad i od više), prelomljenim odmorom (ili cezurom) u dva članka tako da drugi članak ima uvek osam slogova, sa kratkim pripevom od (obično) šest slogova iza svakog ili svakog drugog, ili svakih nekoliko stihova. Druge su ispevane kratkim stihom, od deset slogova, podeljenim takođe u dva članka, od kojih prvi ima četiri a drugi šest slogova. Prve se još nazivaju i "bugaršticama" (od starog glagola "bugariti", što znači tužno pevati, ili uopšte pevati), a druge "guslarskim" ili "deseteračkim" pesmama (stoga što ih guslari pevaju, ili što su ispevane u stihu od deset slogova). Pesme dugoga stiha ne pevaju se više u narodu, ali su se nekad pevale; njih poznajemo u veoma malom broju, samo onoliko koliko ih je sačuvano u starim zapisima, osobito iz XVIII veka, kada su izumrle, kako izgleda; pesme kratkoga stiha pevaju se i danas u narodu, iako ne tako mnogo i tako dobre kao u ranija vremena.

Pesme dugoga stiha opevaju iste događaje i iste junake koje i pesme kratkoga stiha, ali ne opevaju sve one događaje i sve one junake koje opevaju pesme kratkoga stiha. Među njima ima pesama o Kosovu, o Kraljeviću Marku, o despotu Đurđu, Zmaj-Despotu Vuku, braći Jakšićima, o hrvatskim junacima, mađarskim vojevanjima s Turcima; pomena nema u njima o događajima pre Kosova, o hajducima i uskocima, — bar ne u onima koje su sačuvane. Sličnost između njih i pesama kratkoga stiha ogleda se još i u izvesnom broju pesničkih ukrasa, slikovitih reči, stalnih izraza koji su istovetni u jednim i drugim pesmama. Pa ipak, u načinu izlaganja i samoj obradi pesme, bugarštica se znatno razlikuje od guslarske pesme. Bugarštica je obično mnogo kraća, zbijenija, uglađenija i odmerenija od guslarske pesme, bez epskog ponavljanja koje se u ovoj poslednjoj stalno javlja. Izgleda da pevači bugarštica ipak nisu bili prosti ljudi, šta više da su imali i izvesnog obrazovanja, ili bar da su svoje pesme sastavljali i pod uticajem obrazovanih ljudi, naročito plemića i kaluđera.

Ništa se pouzdano ne zna o tome kad su se i gde prvi put javile pesme dugoga stiha, kako su se prenosile i razvijale, čak ni kako su naposletku nestale. Zna se samo da ih je bilo u Dalmaciji, ali naučnici ne drže da su one tu i postale. Po jednom mišljenju, one su se počele javljati prvo u južnim delovima starih srpskih zemalja, krajem XIV veka, ali su se po propasti srpskoj počele seliti na sever, zajedno sa državom srpskom, kroz severnu Srbiju, ka tadašnjoj Ugarskoj, do Srema. Pevači, koji su te pesme pevali na dvorovima stare vlastele srpske, pronosili su ih onako kako je ta vlastela bežala od Turaka. Krajem XV i tokom XVI veka to pesništvo bilo je u svom cvetu, naročito u Sremu; ali propašću i ugarske države i srpske vlastele ono se spustilo u Primorje, gde je naposletku i nestalo, početkom XVIII veka.

Pesme kratkoga stiha daleko nadmašuju brojem pesme dugoga stiha; njih je zabeleženo na nekoliko hiljada, i od toga mnogo već štampano u raznim zbornicima, ili inače. One su i sadržajem mnogo raznovrsnije od onih drugih; događaji i junaci koje one opevaju brojem su toliko veći i različniji, i obuhvataju toliko duže vreme naše narodne istorije, da je i podela svih epskih pesama na pojedine krugove uglavnom izvršena po njima.

Ni o njima se ne zna ništa pouzdano o tome kad su se, kako i gde prvi put pojavile, kako su se širile narodom, kako su se razrađivale i dostigle onaj stupanj svoga razvoja u kome su nam poznate. Po jednom naučničkom mišljenju one su postale docnije od pesama dugoga stiha, možda u XVII veku, i to u Primorju, među uskocima, čija su junačka dela opevale; razvile se, i u punom cvetu javile početkom XVIII veka, prešle u drugoj polovini toga veka u Bosnu, Hercegovinu i Crnu Goru, a početkom XIX veka pojavile se u Srbiji, izazvane ustankom srpskim. Po novijim otkrićima (kao što je pomenuti rukopis pronađen u Erlangenu, u Nemačkoj), izgleda da su pesme kratkoga stiha bile raširene najvećim delom našega naroda još u početku XVIII veka, i da je u Srbiji bilo guslara koji su u desetercu opevali domaće događaje na punih sto godina pre Karađorđeva ustanka.

I pesme dugoga i pesme kratkoga stiha spevane su tako da se pevaju, ali ne na glas kao što se pevaju pesme lirske, već uz pratnju gusala ili drugog kakvog instrumenta. Ne znamo tačno uz kakvu su se svirku "bugarile" pesme dugoga stiha, ali iz sačuvanih podataka znamo kako su se pevale, kao i to da je pesma bila praćena udaranjem u neki muzički instrument. Pesme kratkoga stiha najčešće se pevaju, ili bar samo kazuju, uz pratnju gusala (ili tambure, kod bosanskih muslimana). Njih pevaju guslari tj. ljudi koji znaju gudeti uz gusle i pevati, ili bar kazivati, izvestan broj pesama koje su od drugih guslara naučili, ili koji i sami znaju sastavljati nove pesme.

O guslarima ranijih vremena na znamo mnogo; o njima saznajemo više tek od početka XIX veka tj. od vremena kad je Vuk Karadžić počeo skupljati narodne pesme. U to doba guslarske pesme pevale su se dosta u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji, ali najživlje i najviše po Bosni, Hercegovini i po južnim brdovitim krajevima Srbije. U svakoj kući gotovo bile su jedne gusle, i teško je bilo naći čoveka koji ne zna gudeti. "Pjesme jenačke po narodu najviše raznose slijepci, i putnici i hajduci, beleži Vuk. Slijepci radi prošnje idu jednako po svemu narodu od kuće do kuće, i pred svakom kućom ispevaju po jednu pjesmu, pa onda ištu da im se udijeli, a đe ih ko ponudi, onđe pjevaju i više; a o praznicima idu k namastirima i k crkvama na sabore i na panađure, pa pjevaju po čitav dan. Tako putnik, kad dođe u kakvu kuću na konak, obično je da ga uveče ponude guslama da pjeva, a osim toga putem po hanovima i po krčmama svud imaju gusle, pa putnici uveče pjevaju i slušaju; a hajduci zimi na jataku danju leže u potaji, a po svu noć piju i pjevaju uz gusle i to najviše pjesme od hajduka." — Guslara je bilo mnogo po domovima bosanskih begova, po ratnim stanovima srpskih vojvoda Karađorđeva vremena, po konacima nahijskih knezova Miloševa vremena.

Vuk Karadžić dao je podatke o guslarima od kojih je beležio pesme. Jedan od najboljih bio je Tešan Podrugović, rodom iz Hercegovine, iz sela Kazanaca, u Gackom. On je bio trgovac, pa posle ubije nekavog Turčina i odbegne u hajduke, i kao hajduk pređe u Srbiju 1807. godine. Vuk ga je našao u Karlovcima 1815, u najvećem siromaštvu, gde seče trsku i na leđima donosi u varoš i od toga živi. Od njega je Vuk onda zabeležio dvadesetak najlepših pesama: Ženidba Dušanova, Marko Kraljević i Ljutica Bogdan, Car Lazar i carica Milica, Marko Kraljević poznaje očinu sablju, Marko Kraljević i Musa kesedžija, Ženidba Stojana Jankovića, Senjanin Tadija, i još nekoliko drugih. Ali čim je čuo za ustanak Miloša Obrenovića, Tešan pređe u Srbiju da se nanovo bije sa Turcima; pošto se Srbi umire s Turcima, on pređe u Bosnu, gde je neko vreme živeo kao kiridžija, ali ga neki Turci naskoro isprebijaju i on od uboja umre. Tešan je znao najmanje sto junačkih pesama, naročito o primorskim, bosanskim i hercegovačkim hajducima i četobašama. "Nikoga ja do danas nisam našao da onako pjesme zna kao što je on znao, veli Vuk. Njegova je svaka pjesma bila dobra, jer je on pjesme razumijevao i osjećao, i mislio je šta govori... On je vrlo lijepo znao udarati u gusle, ali pjevati nije znao (ili nije htio) nikako, nego je pjesme kazivao kao iz knjige." — Isto tako dobar guslar bio je Filip Višnjić, slijepac pevač, rodom iz Bosne, iz sela Međaša, u nahiji zvorničkoj. On je u mladosti oslepeo od boginja, te je kao guslar bogoradeći prošao čitav bosanski pašaluk i išao do Skadra. I on je za vreme ustanka prešao u Srbiju (1809), te je živeo po srpskim logorima kao pevač, pevajući o događajima koji su se zbivali. Vuk je držao da je sve pesme o ustanku Višnjić sam ispevao. Od njega je Vuk zabeležio pesme: Smrt Kraljevića Marka, Početak bune protiv dahija, Knez Ivan Knežević, Boj na Mišaru, i druge. — Pored njih, Vuk spominje još nekoliko pevača čije je pesme zapisao. Od starca Raška, rodom iz Kolašina, koji je još u samom početku Karađorđeva ustanka pobegao u Srbiju, on je zabeležio pesme: Zidanje Skadra, Smrt Dušanova, Uroš i Mrnjavčevići, Zidanje Ravanice. Od slepca Gaje Balaća, rodom iz Like, koji je bio došao u Srbiju, Vuk je zapisao u Kragujevcu 1830. veći broj pesama, između ostalih: Starinu Novaka i kneza Bogosava" Od Gruje Mehandžića, iz Sentomaša u Bačkoj: Ženidbu Đurđa Čarnojevića. Od nekog Rova, momka kneza Jovana Obrenovića, pesme: Braća i sestra i Bog nikom dužan ne ostaje. Od slepice Stepanije, iz Jadra, pesme: Sveci blago dijele, Sveti Savo. — I tako dalje.

Epska pesma i danas živi u narodu, ali se guslari mnogo manje čuju no što su se čuli u Vukovo doba. Pod uticajem novog i naprednog života, kakvim danas živi srpski narod, gusle su postale jedna retkost, a pravih guslara jedva da ima više. Štampana reč, knjiga i novine, potisnula je živu reč i uzela njeno mesto. Sa retkim izuzecima (i to upravo kod nekoliko obrazovanih književnika koji pevaju u duhu narodnom), pesme koje danas postaju u narodu veoma su slabe; one su samo jedno bledo ugledanje na narodno pesništvo, sa jakim primesama iz umetničkog pesništva srpskog iz druge polovine XIX veka. Pa čak ni to ugledanje nije ugledanje na guslare i njihovu pesmu, već na štampane narodne pesme, rasprostrte danas svuda gde se god zna srpski čitati. Ali je srpska epska pesma i danas isto onako živa u našem narodu kao što je bila živa u najlepšim vremenima njena rascveta. Rasturena u hiljadama štampanih izdanja, većih i manjih, po kalendarima, časopisima, školskim udžbenicima i narodnim knjigama, čak i po dnevnim listovima, u milionima primeraka, ona je bliska srpskom srcu i srpskom duhu kao što je uvek bila.


Vojislav M. Jovanović
Predgovor knjizi Srpske narodne pesme. Antologija, Beograd, 1922. | Rastko
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: