sledeća tema »

[Angelina]

**




DRAGAN LAKIĆEVIĆ

Dragan Lakićević rođen je 5. avgusta 1954. godine u Kolašinu, gde je učio osnovnu školu. Gimnaziju završio u Titogradu (Podgorici), a studije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.

U Beogradu živi od 1972. godine. Književnik i urednik Srpske književne zadruge.
 
Prve pesme objavio je 1970, a prve pesničke knjige 1976. godine: Između nas zima u izdanju Matice srpske i Drugo lice u izdanju Književne omladine Srbije. Usledile su ostale knjige poezije: Istorija bolesti, Boginja iz mašine, Prokop, Bog na Kosovu, izabrane i nove pesme Između nas zima, izbor Večni nomad, Porodični album, Porodični azbučnik, Zla Godina, izbor Prohuja jedna pesma, Sveće na snegu, izabrane i nove pesme Sneg pada, dušo.
 
Lakićević je autor romana: Studengrad, Zemaljski ključ, Četni đavo, Mastermajnd, Anđeo smrti, Ljubavna knjižica. Mladim čitaocima namenjeni su romani: Bajka o jabuci, Mač kneza Stefana, Princeza i lav, Vitez Viline Gore, Beogradska princeza, Goca je nešto lepo, Robin Hud iz Topčiderske šume.
 
Romani Dragana Lakićevića, u kompletu od četiri knjige, objavljeni su 1997. godine, u izdanju Partenona, s pogovorima Pavla Zorića, Jovice Aćina, Marka Nedića i Branka Popovića.
 
Za odrasle su priče u knjigama Guslar na harmonici i Lugački rukopis (u Kolu SKZ), a za mlade u zbirkama Onoga leta i Laki. Njegove su i knjige Štap Svetog Save i Kosovske legende.
 
Izučavanjem srpske narodne književnosti i savremene srpske poezije bavio se u knjigama: Vuk i ajduk, Pepeljugina papuča, Reče mi jedan pesnik, Dragi uredniče, Jedna pesma.
 
"Zapisi pod vazdušnom opasnošću" — dnevnik iz 1999. godine, štampan je u dve knjige u Švedskoj, pod naslovom Srbija na kraju veka.
 
Uređivao časopise Raskovnik i Književna kritika. Član redakcije pravoslavnog dečjeg lista Svetosavsko zvonce.
 
Novinar Miloš Jevtić objavio je knjigu razgovora sa Draganom Lakićevićem, pod naslovom Vernik poezije, a Jasmina Milašinović knjigu Vuk koji je bežao od sebe — ogled o knjigama ovog pisca. Pisac Dejan Vukićević autor je Bibliografije Dragana Lakićevića.

Dobitnik je nagrada: "Smeli cvet", "Brana Cvetković", "Zlatni jež", Književna nagrada "Politikinog Zabavnika", "Sveti Sava", "Kočićevo pero", "Zmaj Ognjeni Vuk", Vukova nagrada.
 
*
 
U knjizi Snežni vrt nalaze se nove pesme. Samo nekoliko objavljeno je u Letopisu Matice srpske 2009. godine.

Biografsko-bibliografski podaci i fotografija preuzeti iz knjige:
SNEŽNI VRT | Dragan Lakićević | izdavač: Partenon | Beograd, 2010.

[Angelina]

**
Stihovi Dragan Lakićević
SNEŽNI VRT


PREDANJE O PESMI
 
Pesma je uvek u visini
Raspoznam njen zrak u svetlosti
Gle, predanje se obistini
Gle, lestvicama slaze gosti
Reči rasute po prostoru
Života, smisla i beskraja
Čisti poredak u vihoru
Sazdan strofama od prasjaja
U jeziku tom rasadniku
I ritmu nekog višeg sklada
Nađem okvir dobar za sliku
Nekog davno iščezlog grada
Ili se to od pesme čini
Kap rose tek u paučini


UZVIŠENI SNEG
 
Taj uzvišeni sneg nad smećem
Traje dan a dan stoleće
 
Sneg koji nije znao stati
Sumračje neće dočekati
 
Opiralo se danonoćno
To zavejano žbunje moćno
 
Sva od korova i trnjina
Pritajila se otadžbina
 
Zlati se nad njom ko ikona
Prečista mati-vasiona


SENKAMA TOPČIDERA
 
Lebdim bez cilja i bez smera
Dugim senkama Topčidera
 
Iste ptice, jasmin i voda —
Sve šapuće i tiho hoda

Po ovom lišću i senkama
Gde je služba najvećeg hrama
 
I kad mojom alejom-senkom
Bude prošao drugi neko
 
Njega će isto da zadivi
Pitanje u kom svetu živi

I on već titra u vazduhu
U neobičnom nekom ruhu
 
Leto po leto, vek za vekom,
Promiču stabla s mojom senkom


PESMA I HRAM

Gde god zapevam, tu se podigne hram
Gde ima hrama, tu i pesma postoji
Sa svima je onaj ko je potpuno sam
Ničiji nije a smatraju ga svojim
 
Tamo gde ljubav, i pesma se pojavi
Zaspala negda u prošlosti dalekoj
Pesma je lepa onda kad samu sebe slavi
Pesmu tek pišem ja, peva je drugi neko
 
Bilo je da zanemim i da sasvim zamuknem
Potonem, iščeznem usred rulje obesne
Pred hramom pesma se postidi i ustukne
 
Da nema ove vere, ne bi bilo ni pesme
Ona zadugo ćuti, onda najednom bukne
Presudne postanu i reči beslovesne


PUT U ZAVIČAJ
 
1.
U zakasnelim planinama tihuje pesma ova
Neugašena munja, podivljala i stara
Vrhovi, oblaci, groblje — nekadašnja slova
Ječe iz provalije — urlik iz računara
 
Pesma je od muzike, reči od stare građe
Od tutnjave u sebi ne čujem više sebe
Prastar i podivljao, idem da je pronađem
Da bljesne kao munja još jedanput — za tebe
 
2.
Huk smrti u noći i u snu odjekuje
U mome sluhu zvoni i u umu se čini
Da ječi iz kanjona, a možda se i ne čuje
Ovaj voz kroz zemlju, ka njenoj strašnoj dubini

Najednom sve utihne, ništa se ne pomera
Svet se sav pritajio u maglama moračkim
A u mom biću kao u skali toplomera
Voz leti kroz vasionu, ka jednoj jarkoj tački
 
4.
Najtiša blagost najdublje u mene uđe
Ko u zaraslu šumu kad zađu zraci jutra
Dotaknu me divotom, tim prastarim oruđem
Zavičaj miluje spolja a razara iznutra

Kao kiša i magla, tako nastaje poezija
Kad pomislio bejah da pesme neće biti
Iz bića, iz drveta, odnekud i ti i ja
U milostivoj daljini, odnekud, i ja i ti


PLOVIDBA
 
Gle u sjaju neba i vode
Čamac kojim moj život ode
Niz Dunav pored Beograda
Tihoj luci smisla i sklada
Tamo je odsjaj moga duha
Satkan od bića i vazduha
Tako će kad vek ovaj ode
Srce da lebdi ponad vode
Zašlo u maglu i u svilu
Da se ogleda u plavilu
Ne iščezava ne potanja
Ta dragocenost pripadanja
I ne može da se ponovi
Postoji dotle dokle plovi


PORANIH
DA PRONAĐEM PESMU
 
Poranio da nađem pesmu
Tamo gde je oduvek bila
I u letnje magle povesmu
I u začetku plavetnila
Kao da život pesmom hranim
Rečima zrelim odabranim
Bliže se stvari udaljene
I promiču lako kroz mene
Sve je utihlo, nju sve čeka
Možda to huji pesma veka
Trn i rosa i mrav na stazi —
Sve to u pesmu sad prelazi


SRBIJI ZEMLJI 2008.
 
Podneo sam molbu za Tvoje državljanstvo
Al da se ne dosete da hoću u Dušanovo carstvo
Sve u vinogradima — polja i manastiri
Svadbe i sabori, vitezovi, gospe, putiri
Dok neko, u Tvoje ime, Rimu i Stambolu ište
Da budeš luna-park, cirkus i pozorište
Srbijo nebeska bašto u zemaljskome voću
Pretrpi iskušenja i kosmičku samoću
Zemljo među dušmanima i starim crkvama
Najbolja zemljo sa najgorim službama

[Angelina]

**
Stihovi Dragan Lakićević
SNEŽNI VRT


SAN O SRBIJI
 
U mome odsustvu usahnu šuma cela
Kao da se nađoh usred nepoznatog predela
 
Planine promenile boju, ostarilo kamenje
Reke ustuknule, put se ka nebu ne penje

A kad se vratih u postojbinu očeva
Zemlja se preobrazi i najedanput propeva
 
Crkva se sama podigla i grad sam sebe sagradi
Život se obnavlja. Sve teče da se podmladi
 
Priroda napeta — sve čeka svoju priliku
Da s novom travom i ljudi novi izniknu
 
Srbija se priprema da samu sebe nadvisi
Da bude savršena, onakva kako je zamislim
 
Zemlja-dvorana puna nebeskih horova
Karpatske lipe i pravoslavni jorgovan
 
Gledam: raduju se drenovi i jasmini
Od starih kula nova se tvrđava učini
 
Gorski vijenac — kolo nasred kosovske poljane
Kad odem zauvek, da zadovijek ostane


MOZAIK SRBIJA
 
San je mozaik iz pamćenja
U tom snu — zemlja, čija mapa
Nema granice — istok, zapad
Sve: propadanja i uspenja
 
U njoj se svako rodi dockan
A nestaje se odveć rano
U mozaiku nepojamnom
Nedostaje tek jedna kocka
 
To je delo samoga Boga
Čudesni atlas nepročitan
Gradovi, reke, sunčev ritam
Mesta života iščezloga

Kad na njen okvir padne muva
Kad god prohuji istorija
Mada božija i ničija
Jedna se kocka u ponor surva

Nad svime tama nepregledna
Od zemlje ostade bivša slika
A od čudesnog mozaika
Sad svetli samo kocka jedna


HRAST U TOPČIDERU

To je hram topčiderski — umetnička slika
Lepši i veći od ikakvog spomenika

Iskonska figura — božje vajarsko delo
Nad šibljem i drvećem očinski se nadnelo
 
Nikao iz bajke. U zemlji i oblaku
Prilazim mu slobodno kao svome vršnjaku
 
On spaja svet i vreme u večerja stišana
I daje sve od sebe suncu, snegu i kišama
 
Ima sve ono što mi imali nismo
A mi naodmet svega što nikad primili ne bismo
 
Raširi grane kad me sreta i prati
Kao da će me tako još stoleće čekati

Nepromenljiv — ni s radošću ni s tugom
Malom mravu odaje najviše počasti —
 
Zna zašto ga je vetar naginjao dugo
Na onu stranu na koju će jedanput pasti


STARA PRUGA

Ta pruga više ne ide nikud
A pružala se u daljinu
Sad se svela na jednu sliku
Kroz koju epoha vozom minu
 
Odnese sobom tovar doba
Politiku jezik i modu
Nestade kao stara torba
Koja zauvek ode u podrum
 
Stanica kao slepo oko
Misao izvan upotrebe
Može da gleda samo duboko
I vodi tek u samu sebe

Preko nasipa i skretnica
Vršlja kopriva i kamilica
Gledam kako rđaju šine
Unakrst smanjene domovine


KRATKA ISTORIJA SRBIJE
 
Pre Starih Slovena, Peruna i Svetog Vida
Ovde je sadila trešnje princeza Semiramid

Isto sunce se smeje
Na njene vrste i leje
 
Više je onih što seku no onih što se mole
Nova jeres je rušila stare kupole
 
Onda su došli Srbi, ratnici, jaki i plavi
S pesmama o pčelama i o nebeskoj slavi
 
Znali su jezik ptica i šta govore reke
Reči su delili na zvuke i odjeke
 
Nisu znali čak ni da se Spasitelj rodio
A on je već i vaskrsao bio

Zaputili se u raj, iz raja isterani
A gonili su ih i pagani i hrišćani
 
Gradili male kuće i gradove male
Da ih dušmani lakše obore i zapale
 
Jedno dete povede želja
Da im pronađe Spasitelja
 
Bog gleda povorku — i Šara i Dinara
I Skoplje i Beograd — sve tuži Silnog Cara
 
Pevaju kako sve manja biva nada
Da će se jednom domoći Carigrada
 
Srbi su bili slični snegu, travi i njivi
Dubravi i jezeru u kojem aždaja živi
 
Pričalo se da gaje u cvećnicama guje
Ima šta da se pohuli i popljuje
 
Kad se naoblači zemlja i nebo osvoji tama —
Dođoše crni arapi s nagorelim glavama
 
Kad nesta poslednjeg Viteza
Čestitog pogubiše Kneza

Vekovima su pod strašnom senom
Čekali Svetog Đorđa sa crnim imenom
 
Jedina svetla zvezda nasred mračnog Balkana
A na nju kidiše đavo — nova ala i vrana
 
Zemlja bašta. Iznad, veselje oblaka
Istorija liči na bajku sa mnogo patuljaka
 
Himna sastavljena od pijanstva i moranja
Dugo putovanje od klanja do oranja


SRPSKI JEZIK

Iz ćumeza iz budžaka dopire jezik srpski
Bobonje božji ljudi neodmereno drski
Vavolje starci čudaci sezonci u baraci
Uz gusle o herojima tuže slepi prosjaci
U jedan glas poju hajduci i monasi
Muziku pokreću pogreške i ukrasi
Kakofonija naroda — ne može da se skrasi
Samrtni ropac i himna — pokliči i uzdasi
Iz akademije nauka iz apsa i bolnica
Iz škola i crkava izbi i vodenica
Iz knjiga i novina iz staroga alata
Iz bivših gradova i iz novih palata
Dolaze reči te misli budućih predaka
Simfonija molitve harfe i tisuće metaka
Iz šumskih dvorana i svirala od trski
Iz cele vasione zahuji jezik srpski


LETO — STOLEĆE
 
U ovoj zemlji, braćo, celi je život leto
Gorimo u njoj i mi, umnožilo se sunce
U potopu svetlosti potonulo je sve to
Nastaje svetski rat kad srpsko srce kucne
 
Zato smo prigušili sve što u nama bije
Utišali šapat, disanje na nulu sveli
Svojom voljom smo remetilački faktor istorije
Rodili se i nestali — a da to nismo hteli
 
A sve to hoće sunce — Srbiju osvetljava
Da nas spasi od tame i ulepša nam lica
Pripali voštanice — svaki fitilj je glava
Zemlja je kandilo — slika Bogorodica
 
Gle kako blešti more — oko, nebo i trava
Sve živo i sve mrtvo na stopi Hristovoj
Bukte reči i misli, plamsaju san i java
Leto je stoleće celo u Srbiji zemlji ovoj


PALI BOR
 
U starom parku Beograda
Skrećem s puta da vidim bolje
Bor isečen u sto komada
Pa se pričini kao groblje
 
Nije se srušio bez nevolje
Sa snegom i moćno drvo pada
Kao da gledam film ponovljen
Kako najbolje najpre strada
 
Tu sve sad leži kao vojska
Samo još živa smola lije
Smrti nije potrebno jemstvo
 
Ko da je park pučina morska
Iglice deo harmonije
U godovima savršenstvo

Stihovi preuzeti iz knjige:
SNEŽNI VRT | Dragan Lakićević | izdavač: Partenon | Beograd, 2010.

[Angelina]

**
Stihovi Dragan Lakićević


U INVENTAR SE PRETVARAMO
 
U ovoj sobi
cela večnost treperi
 
Pretvaramo se u inventar
 
Osećamo
kako polako postajemo
deo po deo nameštaja
deo po deo rasporeda
 
Preobraćamo se u radijator
koji se polako hladi
 
Padaju po nama prašine
padaju godine
 
U ovoj sobi
celo prokletstvo treperi
 
Okamenjene u ogledalima
i knjigama
niko nas ne vidi
niko mir ne narušava
U inventar se pretvaramo
 

PUSTO
 
Predgrađem, gde su slepe ulice,
promiču noćnici, psi lutalice,
 
gde je sve živo dim i para,
desi se, kadikad, protumaram.
 
Odjednom začujem iz daljine
zov koji me na časak mine,

koji dopire iz mrčava,
otud, iz sedam zaborava,
 
gde, u crnim brdima, pada
noć ponad maglenih livada.
 
I da ne huči jesenja voda
i ječi planina nedohodna —
 
da nigdina ne huji, uz to,
bilo bi svuda jednako pusto.

 
SNEG PADA, DUŠO
 
Sneg pada, dušo, ne šali se, pada!
Uznesi se, tugo, visoko, ponad livada,
 
gde leže na zemlju večnost, smrti belina
i planina postaje grob za svoga sina.
 
Pada sneg, dušo, ne šali se, veje,
nadrasti sebe, mila, otisni se gde je
 
sve već spokojno i čisto kao celac
i resko kao studen koja te obuzela
 
kraj telefona, gde će svakog časa
javiti ljubazno — kako ti nema spasa.
 
Padaj, o dušo, sa snegom padaj i ti,
spusti se na periferiju, siđi u zabiti,
 
raspi se nad đubrištem, tako topla i bela,
istopi se i iščezni iznad pustih predela.
 

SENKAMA TOPČIDERA
 
Lebdim bez cilja i bez smera
Dugim senkama Topčidera
 
Iste ptice, jasmin i voda —
Sve šapuće i tiho hoda

Po ovom lišću i senkama
Gde je služba najvećeg hrama
 
I kad mojom alejom-senkom
Bude prošao drugi neko
 
Njega će ieto da zadivi
Pitanje u kom svetu živi
 
I on već titra u vazduhu
U neobičnom nekom ruhu
 
Leto po leto, vek za vekom,
Promiču stabla s mojom senkom

Nenad Grujičić Antologija srpske poezije (1847—2000)
Sremski Karlovci, 2012

[Angelina]

*
Pisci se poveravaju "Zabavniku"
Dragan Lakićević / O knjigama koje su mi promenile svet


BEKSTVO SA HAJDI

Dragan Lakićević (1954, Kolašin), pisac, priređivač mnogovrsnih antologija i urednik mnoštva izdanja i biblioteka. Prve pesme objavio je 1976. godine, danas je glavni i odgovorni urednik najstarije, i najuglednije, naše izdavačke kuće, "Srpske književne zadruge". U tom međuvremenu sve vreme je pisao, lepo i čitko, zabavno i poučno. To čini i dalje. U literaturi je drugovao i s anđelima i s đavolima, s princezama i kneževima, očijukao s vilama, strahopoštovano beležio galop konja koji su, na krilima mašte, nosili vitezove bez mane i s ponekim strahom. Jedan takav vitez, glavni junak romana "Mač kneza Stefana", doneo mu je, 1993. godine, i književnu nagradu "Politikinog Zabavnika". Potpisao je mnoštvo svojih knjiga, dobio pregršt priznanja.
 
Neke knjige čitamo i razumemo prerano, neke prekasno.
Knjige su kao i ljudi: prijatelji, karakteri, životi.
Ima ljudi koji su više živeli u knjigama nego u svom gradu
 
Knjige su svuda oko nas — gledaju nas i od nas nešto očekuju, u najmanju ruku da i mi otkrijemo njih.
 
Knjige čine čovekovo detinjstvo: na njima smo odrasli, i to ne samo duhovno. U knjigama su, ponekad, najbolji školski drugovi, učitelji, slobodno vreme, raspust. Strah i tuga.
 
Naše vaspitanje, pogled na svet, opredeljenja moralna, estetska, politička — umnogome zavise od domaćeg vaspitanja koje se zove lektira.
 
U mojoj lektiri, u onim godinama — 20. vek tek je prevalio bio polovinu, a socijalizam u usponu — negde između osnovne škole i gimnazije — iskrsnu Hajdi.
 
U brđanskom zavičaju i detinjstvu punom hajduka i gusala: junakinja, devojčica otkriva mene — možda isto koliko i ja nju.
 
JEDNA KNJIGA I JEDNO LETO
 
Pre toga bili su Orlovi rano lete, Beli očnjak, Družina Sinji galeb, Robin Hud, Čamac na reci Sej... Posle toga: Prokleta avlija, Zločin i kazna, Seobe, Gospođa Bovari, Stranac... Odrastalo se za jedno leto.
 
Možda su najvažnije te knjige — toga leta.

Rane knjige dobijamo za odličan uspeh ili za rođendan — u kući ili u školi; kasnije knjige sami poklanjamo i tako nagrađujemo druge — što dalje od kuće. I taj raspored važan je za ljubav prema knjizi i njeno mesto u našoj duši. To je lekcija koja se zove: primanje i davanje.
 
Obično pamtimo kad smo i gde smo neku važnu knjigu čitali prvi put: soba, ležaj, plaža, ponjava pod jabukom...

Ne znam kako je do mene došla Hajdi. Ko mi ju je doturio — možda je sama tragala za nekim sličnim njoj... Začudo, ne sećam se ni naslovne strane – moja predstava zamenila je sliku na koricama. Možda sam, tako, i sadržaj i značenje romana prilagodio svom pamćenju i razumevanju.
 
Pisac ove knjige, Johana Špiri, rodila se u Švajcarskoj — živela u 19. veku...
 
Docnije sam Hajdi čitao više puta, gledao igrane i crtane filmove o životu ove devojčice: nalazio sam samo sebe — živeo u onom svetu i vremenu... I saznavao — da onaj prvi doživljaj knjige ne može docnije da se promeni, popravi ili pokvari. (To mi se događalo i sa Homerom i još nekim najboljim knjigama mog života. Tada smo i mi bili najbolji i najneviniji.)
 
LJUBAV I SLOBODA
 
Bio sam gradsko dete. Prvi moj grad bio je mali, drugi znatno veći, treći najveći. U svakom sam pomalo odrastao. U prvom gradu sam najbolje pamtio... U svakom sam čitao, a gde god da je čitanje, tu je detinjstvo.

Grad ima svoje norme, pravila, ograničenja. Kuća i škola imaju svoje propise i zakone. Dvorište, ulica, teren za mali fudbal — sve ima svoje dimenzije i granice. Otac, učitelj, milicionar, sudija na turniru — svuda neko nadzire poredak...

Hajdi me odvela u slobodne krajeve, gde ništa nije ograđeno: kuća, polje, šuma, planina... Neka književna majstorija približila mi je i otkrila svet za kojim sam ja već čeznuo.
 
U mojoj predstavi, Hajdi i njen deda žive u predelima nalik našim planinama: Bjelasici i Sinjajevini… Tamo ne može nestati struja, ništa se ne kupuje, plata se ne prima...

Čemu inače teži detinjstvo, pogotovo kad je na izmaku?
 
Kuća njenog dede liči na kuću moje bake. Vatra gori bučno, baka se kreće tiho. Toplinu daje i nesvesno saznanje da drva tamo ne mogu nestati, kao ni bakina ljubav presahnuti.
 
U mislima, ja sam već bio bežao od kuće (i od majke i od učiteljice) — prema planinama, jer druge pravce nisam ni znao. Tamo traje bezrezervna ljubav i sloboda: večna igra, pustolovina, priča — bajka.
 
Za životom kao bajkom moglo se čeznuti samo prema svetovima iz knjiga.

Ako ne u stvarnosti, kod dede se može skloniti — u mašti... U stvarnosti, ja nisam imao dedu, ali u mislima imam... Ako ima moja Hajdi, imam i ja... Ono što ona nema, daću joj ja...

Kao da je Hajdi menjala moju prirodu. Dečak iz retorike Gorskog vijenca otkriva svoju nežniju stranu, koja se i kod Mandušića otkriva samo u snu.
 
MOJA ZIMA I MOJA KNJIGA
 
One zime kad je umrla moja baba, četrnaestogodišnjak koji sam bio ja, i ne sluti da više nikad neće usniti u onoj kući pod planinom (brvna, krov od slame, ognjište sa verigama, a u izbi, dole, lepa krava Belka...). Počeo sam da pišem priču o bekstvu u taj svet. O odlasku iz grubog i ograničenog, sve grubljeg i sve ograničenijeg — u predeo iz mašte, knjige, Hajdinog i mog detinjstva... To detinjstvo i sad je zaštićeno ljubavlju i slobodom...

Pisao sam na špartanoj kancelarijskoj hartiji, ispresavijanoj pa isečenoj u format A 6, kao u nekoj knjižici.
 
Prvi list sam ostavio prazan — to će biti korice: gore nebo, ispod su kameni vrhovi planina: Maganik u stenama i oblacima; niže — tamna šuma, kuća sa dimnjakom: u njoj mora biti toplo. Hajdi je možda još tamo... Tamo ja i danas boravim — čitam roman o Hajdi... I igram se pravljenja knjiga — svojih i drugih, starih i novih...

Da li sam te zime počeo da budem pisac, kad baba odlazi u večna lovišta, a njene priče nema ko da priča, nego ću ih otad pričati ja? Da li sam tu, nadomak smrti i male mature, čeznući za snegom planina i vatrom ognjišta koja se gase — započeo sve ovo?
 
Bile su tu njih dve: Hajdi i knjiga. Devojčica i kuća.
 
Da li sam ikad dovršio tu knjižicu ručne izrade, pisanu svojim najlepšim rukopisom (koji i sad negujem kad pišem nešto do čega mi je stalo) u čijoj priči sam ja bio Hajdi, a moja baka Hajdin deda — ne znam... Ali sam je, makar u zamislima, prošio belim koncem, kao što se u štamparijama šiju prave knjige: Hajduk Stanko, Kraljević i prosjak, Velika gala predstava, Vinetu, Kroz pustinju i prašumu, Hajdi...

Evo, i sad je dopisujem, i prošivam.
I sećanje je čitanje. I čitanje je život.
"Jesmo li živeli, jesmo", kaže pesnik.

Politikin zabavnik Broj: 3076 2011.

[Angelina]

*
DRAGAN LAKIĆEVIĆ


PROŠLO NAJVIŠE KAZUJE BUDUĆEM

Dragan Lakićević (1954), pesnik i prozaist, pisac za decu i odrasle, autor desetak zbirki pesama i više romana, sa velikom strašću proučava srpsku narodnu književnost, ali i savremenu srpsku poeziju.

Izdavačka kuća "Buklend" iz Beograda (za koju je Lakićević priredio veliku kolekciju "Srpska književnost za decu") objavila je nedavno Lakićevićevu zbirku kratkih priča "Kosovske legende". Knjiga ima dva tematska ciklusa: "Kosovske legende" i "Legende o mojim precima". Ovo delo je svojevrsni nastavak prethodno objavljene knjige legendi "Štap Svetog Save".

Vaša priča o Kosovu, kroz legende, obuhvata period od Kosovske bitke do naših dana, do 1999. godine. U Srbiji ništa novo: iz rata u rat?

■ I još ranije — legenda voli da otkrije postanje sveta, pa i Kosova, a postanjem i imenom tumači se njegova sudbina i istorija. U hrišćanskom i epskom poimanju Kosova, istorija i sudbina ne mogu se razdvojiti... Ne tako davno, poznati nemački slavist prigovarao je nama srpskim pesnicima što tvrdimo da se Boj na Kosovu još nije završio...

Oživljavate viteško vreme, kada je sve bilo čestito, a reč je imala cenu veću od zlata?

■ Čestitost pamte pesme i predanja. To je smisao pobožne legende — da pričom o dobru i zlu rekonstruiše vreme, ljude, događaje, a više od svega duh. Viteški duh. Tako se donekle može objasniti i šta se danas zbiva — s nama i u nama...

U legendama, Srbi ne brane zemlju, već nebo u koje su Turci uperili svoja koplja?

■ I na nivou simbola, Kosovo je više lekcija iz vere, nego iz istorije. Knez Lazar opredeljuje i nas, ne samo svoju vojsku i državu — za odbranu višega cilja... To se dogodilo i u stvarnosti. Ako je igde, Hristos je na Kosovu. Pobožno shvatanje Kosova je složenije i odgovornije, a toliki bezbožnici navaljuju da odlučuju o tom moralnom "sudilištu".

Događaju se mnoga čudesa: za vreme Boja na Kosovu, sama od sebe zvone zvona u Morači, more triput menja boju, a ptice posle bitke nisu pevale četrdeset dana?

■ Zna se da je odjek Kosovske bitke i slave bio veliki i u svetu i u vekovima. Legenda pesnički ilustruje te odjeke: pesme, priče, vera, zavet — oblikuju i danas naš rod. Tu je rodno mesto ove nacije: Svako ko je u docnijim stolećima verovao da su njegovi preci bili na Kosovu 1389. godine — bio je Srbin. Naciju objedinjuje taj cilj, čin, datum. Ko je odustajao, napuštao je i naciju i vitešku povesnicu. Njegoš ih je zvao "plahi i lakomi". Poslednji su to, jednim delom, učinili Crnogorci — iz praktično političkih razloga. I to je za čuđenje, ili živo čudo. Ko bi pre sto godina verovao da je to uopšte moguće?

Koristite i anegdote. Posebno je zanimljiva ona o Milanu Rakiću, oficiru — knezu Lazaru, kako ga nazivate?

■ Legende su anegdote, anegdote mogu biti legende... Junaci legendi su svetitelji, vitezovi, pesnici... Na Gazimestanu, Rakićeva reč je snažna kao da ju je rekao Sveti Sava... Ta anegdota nateruje suze, kao i Rakićevi stihovi: "Danas nama kažu, deci ovog veka..." Biće još takve dece i takvih vekova.

Jedan od junaka knjige, Aleksa, koji ima samo šest godina, priča vršnjacima priče o kosovskim junacima. Da li današnju decu te priče uopšte interesuju?

■ To odrasli, zatečeni promenama društva, skupoćom i jagmom po partijskim čergama — misle da decu ne interesuju priče o dobru i zlu, i uopšte knjige... Marko, Miloš, Stojan Janković... lepi su i plemeniti i kao Homerovi i kao Tolkinovi junaci, ali mi o njima nemamo ni stripova ni filmova... Sad još obećavaju smanjivanje i suzbijanje narodne poezije... A priču o Aleksi nisam izmislio. Njegova adresa poznata je redakciji.

Kakvu poruku, veličajući jedno davno prošlo vreme, šaljete današnjim čitaocima?

■ Prošlo najviše kazuje budućem. I od budućeg zavisi prošlo. Hoćemo li da smo niko i ničiji, ili baštinici kosovske etike, vere i poezije? Najveći (Njegoš u 19, Andrić u 20. veku) rekli su svoju reč. Mikrofon je naš, i kad smo pojedinci i kad smo "deca ovog veka".

O Kosovu se govori i ovih dana. Hoće li nam Kosovo ostati samo u pesmama i legendama?

■ Negde se ipak bira ko će i kako javno govoriti o Kosovu... Ako i o čemu, o Kosovu se mora odgovorno i složeno, mudro i moralno misliti, pogotovo govoriti... Naše je ono što je u nama, ne samo u lektiri, nego i u srcu... Ja sanjam Kosovo... Voleo bih da moj grob bude na Kosovu — tamo sam se duhovno rodio. Politika

[Angelina]

*
U susret 120. godini postojanja "Srpske književne zadruge"…


DRAGAN LAKIĆEVIĆ Veliki kukavičluk — "časno" je ime našeg javnog života

Poraženi želi da se dodvori i još ponizi, ne bi li ga neprijatelji prigrlili, a postiže upravo suprotno… Mi ćemo sebe mrzeti da bi nas vi voleli — to javljaju Srbi bivšoj braći iz bivše Jugoslavije… Sebe mrzeti, to znači: prikazati svoju goru stranu, a sakriti ili zatomiti bolju i svetliju





Književnik Dragan Lakićević glavni je urednik "Srpske književne zadruge", ustanove koja je pored novosadske "Matice srpske" i "Srpske akademije nauka i umetnosti" najznačajnija nacionalna kulturna institucija u Srbiji. O tome svedoči već i podatak da SKZ ulazi u 120. godinu postojanja (osnovana je 29. aprila 1892. godine), što je čini najstarijom izdavačkom kućom u našoj zemlji. Na čelu ove ustanove, kao predsednici, članovi upravnog odbora i urednici, nalazili su se naši najznačajniji pisci i naučnici, između ostalih i Stojan Novaković (osnivač), Jovan Jovanović Zmaj (autor logoa SKZ-a), Pavle Popović, Jovan Skerlić, Milovan Glišić, Sima Matavulj, Isidora Sekulić, Jaša Prodanović, Ivo Andrić, Veljko Petrović, Miloš N. Đurić, Vojislav Đurić, Dobrica Ćosić, Meša Selimović, Ivan V. Lalić, Jovan Hristić, Slobodan Selenić, Vasko Popa.

Svi oni zaslužni su što je "Srpska književna zadruga" pretrajala i u za srpsku kulturu i srpski narod najteža vremena, i što je kroz njenu najznačajniju biblioteku, godišnje "Kolo", formirana estetska i umetnička paradigma čitave srpske književnosti. Od prvog redovnog godišnjeg "Kola", kada su, u jesen 1892. godine, objavljena dela Dositeja Obradovića, Jovana Sterije Popovića, Sime Matavulja, pa sve do danas, kada je u pripremi 103. po redu edicija, skoro da nema relevantnog književnika u istoriji srpske literature koji nije bio autor SKZ-a.

Iako je od osnivanja, kada je smeštena u zgradu tadašnje "Srpske kraljevske akademije", pa sve doskora nailazila na podršku najširih društvenih slojeva (o čemu svedoče i priznanja, kao što su "Orden Svetog Save prvog stepena" 1992. i "Orden Vuka Karadžića prvog stepena" 2002. godine) i značajnu finansijsku podršku organa države (zbog čega je maja 1997. godine Narodna skupština Srbije donela poseban Zakon o "Srpskoj književnoj zadruzi"), ova kulturna institucija od prvorazrednog nacionalnog značaja danas preživljava uglavnom zahvaljujući pomoći prenamurenata i donacijama retkih mecena.

Šta danas, u vremenu kada se odvija proces "čišćenja" naše kulture i umetnosti od "nacionalnog balasta", znači biti na barikadama odbrane srpske književnosti, razgovaramo sa književnikom Draganom Lakićevićem, glavnim urednikom "Srpske književne zadruge" i autorom romana "Ludački rukopis", koji je 2008. godine objavljen u 100. "Kolu" SKZ-a.

Jedni za drugim, u proteklih deset godina, nestajali su izdavački giganti poput "Nolita", "Prosvete", "Rada", "BIGZ"-a… Kako je "Srpska književna zadruga" uspela da se odupre procesu "industrijalizacije kulture" u vremenu koje je, između ostalog, obeleženo i odsustvom bilo kakve kulturno-političke akcije države?

■ To jesu bili izdavački giganti, "Prosveta" i "Nolit" čak i kvantitetom. Mnogim izdanjima zadužili su našu kulturu — nadam se da će to jednog dana moći da se izmeri, ako se dotle ne uništi bibliotečki fond iz toga doba. Knjige jesu štampane u velikim tiražima, ali su one od propadljive hartije. Još ako se odista poveruje da u starim knjigama ima bakterija koje izazivaju bolesti i alergije, pa ih u bibliotekama treba zameniti novim (kakvima, kojim pismom?)…

Pomenuti izdavači bili su društvena preduzeća i nestala su s poretkom koji ih je stvorio. (Predratna levičarska kuća "Nolit" nije interesovala levičare na početku 21. veka.) Njihove izvesne kapacitete novo društvo nije htelo da sačuva za novo doba. Ovo društvo (i država, ako tu države ima) ne želi da sačuva ni nacionalne ustanove zadužbine iz 19. veka, kao da ima interes ili zadatak da i njih, kao one knjige sa bakterijama, proglasi alergenima za novu decu koju valja oblikovati po metodama iz Bolonje i bogzna odakle.

"Srpska književna zadruga" je samo na trenutke imala osobine preduzeća i izdavača. Ona je sve vreme bila zadruga članova – i utoliko je bila "društvena", a umnogome privatna institucija članova ulagača, koja izvršava osnivački program iz 1892. godine, a za kulturni nacionalni zadatak ima negovanje i razvijanje tradicije proverene sada već 120 godina… Takva, "Zadruga" je, u doba raspada SFRJ i njenih vrednosti, bila materijalnom imovinom mala, a po navikama skromna, skrupulozna, sva od obzira da se ne ogreši o red i pravila koja su joj prethodnici ostavili u nasleđe, pa se nije ni imalo šta razneti kad je u poslednjoj deceniji prošlog veka nastala jagma… U tome je od pomoći bila njena duhovna imovina i istorijsko nasleđe, kao i Zakon o SKZ, koji ju je zaštitio kao nacionalnu ustanovu kulture. Mada taj Zakon ne podrazumeva budžetsku podršku, pa ta nacija kojoj SKZ pripada (ako i nacija još postoji) nema nikakvu obavezu finansiranja programa utvrđenog u slavnim danima naše prošlosti.

Kakav je u to vreme bio politički udeo u životu izdavača i institucija? Koliko su partije uticale na rad SKZ-a? Kakve je posledice ostavio jednopartijski režim?

■ Kad je osnovana "Zadruga" je bila nadstranačka. Njeni osnivači, najugledniji ljudi onog doba, pripadali su različitim političkim opcijama, ali im je cilj bio isti: "širenje knjige" — klasične i savremene, svetske i srpske — na srpskom jeziku… Mi i sad želimo da u SKZ "cvetaju svi cvetovi", ali danas je nemoguće bilo šta nadstranačko, pa ni Srbija… I ako ste ničiji, nekome vas pridodaju, tek da bi vas lakše otpisali… A kad je tako, novac se daje samo svojima…

U razdoblju posle Drugog svetskog rata, koji je "Zadruga" jedva preživela, u kojem je ostala bez imovine, zahvaljujući pametnim i hrabrim pojedincima nađen je kompromis sa poretkom i "Zadruga" u socijalizmu vrši svoju ulogu uzorno: izlazi 300 brojeva "Kola", "Srbljak", "Istorija srpskog naroda" u deset tomova, naučno-istraživački projekti, nove edicije. U SKZ opet su najbolji pisci: Andrić, Crnjanski, Desanka, Ćopić, ali i novi: Ćosić, Lalić (Mihailo i Ivan V.), Desnica, Meša, Mihiz, Raičković… Naučnici kao Radovan Samardžić, Dragoslav Srejović, Pavle Ivić, Miloš N. Đurić, Vladan Nedić, Dimitrije Bogdanović… (Tu su još mnoga imena koja mogu da pomenem, među kojima i dobar broj živih delatnika "Zadruge".) Zatim, prevodioci, ljudi koji iz senke čine najveće doprinose našoj knjizi i kulturi… U to doba sistematski je dve decenije finansiran projekat "Istorija srpskog naroda". U današnjim uslovima nemoguće je zasnovati bilo kakav projekat jer sve postoji od stranačkih izbora do izbora, od milosti do milosti partijskih nameštenika koji procenjuju sve vrednosti…

Ali opet, kad neko jednog dana bude gledao naše današnje knjige i njihove domete, on će misliti da smo živeli u blagostanju i gospodstvu… I činiće mu se da je ovo bilo srećno vreme knjige i kulture, da je "Zadruga" bila iznad stranaka i iznad udruženja književnika… Naša nova izdanja ni po čemu se ne mogu postideti onih pre pedeset ili pre sto godina.

Kad sam pre desetak godina bio u Kanadi, jedan naš čovek koji tamo odavno živi rekao mi je: "Ja zamišljam da vi svi, tamo u SKZ, nosite štapove i šešire…"

Koji su uslovi i uzroci trajanja — opstajanja i nestajanja institucija u burnim vremenima i promenama koje su češće neočekivane nego očekivane? Vi imate iskustva i sa "Radom" — bili ste i tamo urednik osamdesetih godina?

■ O tim pitanjima mogla bi se napisati studija iz ugla društveno-političkog, ekonomskog, kulturnog… Svaka institucija, pa i preduzeće, u svoje osnivačke temelje ugrađuje neke ciljeve, manje ili više trajne. Zato ima mogućnosti da traje onoliko koliko traje potreba za tim ciljevima… Kad nestane cilj, nestane i institucija. (Možda je tako i sa državom.) Zato najduže (treba da) traju muzeji i biblioteke. Ustanove sa političkim programima traju koliko i ti programi. Zato se posle svake veće političke promene, ne samo revolucije, pogase ili promene jedne, a pojave nove novine (i televizije). Tako je bilo i u vreme Majskog prevrata početkom 20. veka, tako posle Petog oktobra na početku ovog veka. Svaki režim režira kulturnu ponudu i potražnju, mada je kultura uvek bolja od režima.

Institucije (pa i neke novine) odolevaju na posebne načine. U njima ima svojevrsne mitologije nastale u toku trajanja. Tu mitologiju stvaraju potrebe za principima, pravilima, kvalitetom, neizneveravanjem ciljeva prethodnika. To je slučaj SKZ. U njoj, između ostalog, postoji princip: davati, a ne uzimati. Od "Zadruge" se ne traži, ona poziva… U nju se ugrađuje — ko šta ima. Poštuje se starešinstvo, redosled, organizacija Uprave — odseka i odbora… Zato su ustanove onakve kakvi su njeni članovi. Takvi su, pretpostavljam, i Akademija nauka i Crkva i sve što je od trajnog cilja i nacionalnog značaja.

Osnovni principi pri uređivanju svih edicija "Srpske književne zadruge" podrazumevali su prožimanje duha tradicije i duha savremenosti. U kojoj meri su individualni talenti savremene srpske književnosti uopšte nadahnuti tradicijom?

■ Istinska tradicija izaziva i pokreće duh savremenosti, savremeni talenat je inspirisan tradicijom… Kad govorimo o tradiciji, podrazumevamo novo "čitanje", tumačenje ili otkrivanje baštine. Ili poštovanje vrednosti: imena, modela, dostignuća… Sastavni deo književnog dara podrazumeva osetljivost na tradiciju i artikulaciju tradicije. Ta osetljivost nije obavezna, kod nekog je manja, kod drugog veća, ali se u svakoj generaciji pojavi autentičan moderni pisac koji na svoj način pristupi tradiciji — uzme je kao ruho ili joj svoje ruho zaodene… U modernom pesničkom jeziku pulsira starovremski, iskonski jezički kolorit… Setimo se najmodernijeg pesnika našeg doba, Vaska Pope… Desanka, Pavlović, Bećković… Ili, u likovnoj umetnosti, Lubarda i Bata Mihailović, koji su najmodernijim sredstvima ostvarili i otkrili boje i motive iz naše najbolje tradicije — nemanjićke i kosovske… Drugo su poetički ili politički programi, ili zadaci da se tradicija silom obnovi, ili nečim poništi. O tome se isto može razmišljati, ali to "Zadrugu" ne interesuje.

U toku je pokušaj obnavljanja jugoslovenskog kulturnog prostora. Pozorišni repertoar i filmska produkcija, a sve češće i pojedini "izdavački poduhvati", svedoče da Beograd ponovo postaje kulturni centar Nove Jugoslavije. Da li je vama opravdana bojazan da pomenute BHS(CG) tendencije presudno utiču na promenu percepcije srpske kulture i umetnosti, a ubrzavaju tok razgradnje nacionalne književnosti i jezika?

■ Možda je ta Nova Jugoslavija novo ime za Beograd, jer ona samo tu još može proći, naravno na račun Beograda. Za Beograd važi multietičnost bez Srba, a i Srbi koji u tome učestvuju jesu Srbi od nevolje — sve bi dali da to nisu… Zasad se tu udružuju predstavnici pobednika nad svojim narodom, u čemu prednjače Srbi, od kojih se najviše traži, ali njima se i nudi najviše evropskih nagrada, kao što su plasmani na Evroviziju i u Lajpcig… Film i pozorište u nas uvek su više služili političkoj propagandi nego umetnosti, sad se to samo pojačalo, čast izuzecima. A pozorišni "radnici" i glumci glume u političkom životu uverljivo kao i na daskama koje život ne znače. Eno ih i na "gej-paradi"…

Podrška novim umetničkim pravcima i tokovima, pa samim tim i manifestacijama kulture očigledno svedoči o promeni i stvaranju novog identiteta — kulture, pa samim tim i društva, čojstva i junaštva… Ako u starim vrednostima, akterima, dostignućima — ima nepoželjnih bakterija, treba ih zameniti novim i zdravim, zar ne? Otud društva za dekontaminaciju… Svaki narod zaprašuje se na njegov način… Osim toga, skorojevići vole uspeh u inostranstvu, pa makar to bio i Beograd.

U nedavnom razgovoru za "Pečat"  Nikola Malović, pisac iz Herceg Novog, primetio je da Zagreb svojim "kulturnim stimulansima i diplomatskim ticalima" uspeva da u hrvatsku kulturu inkorporira sve što mi ovde pominjemo kao atipično. Sa druge strane, naše kulturne institucije daju doprinos čak i ukidanju srpskog identiteta Njegošu, Andriću, Selimoviću. Kako objašnjavate toliku količinu srpske suicidnosti?

■ Za to nema jednostavnih odgovora — neki su laki i poznati, a ima teških i promišljenih… Prvi je odgovor: takva je politika. To je proisteklo iz poraza i iz shvatanja poraza prilikom raspada Jugoslavije, u kojoj su najviše izgubili i postradali Srbi… Poraženi želi da se dodvori i još ponizi, ne bi li ga neprijatelji prigrlili, a postiže upravo suprotno… Mi ćemo sebe mrzeti da bi nas vi voleli — to javljaju Srbi bivšoj braći iz bivše Jugoslavije… Sebe mrzeti, to znači: prikazati svoju goru stranu, a sakriti ili zatomiti bolju i svetliju…

Vlast nad mišljenjem, koju diktira svaki režim, a sprovode mediji, škola, pa i izdavači — obračunava se sa svim vrednostima (i bakterijama) i proizvodi nove… Ta vlast, naročito njen glas iz medija, čudi se: otkud uopšte Srbi u Crnoj Gori i u Bosni i u Hrvatskoj, kad to nije dobro i unosno ni u Srbiji. Da smo od toga ranije odustali, bolje bismo prošli…

Istrajavanje na spornom ili još gore dvojnom identitetu pisaca i drugih umetnika (tu niko ne brani zavet velikog Lubarde) ima i glupe i rđave strane… U tome je najgora uloga medija: iz neznanja i jeftinog senzacionalizma pristaju na sve, iznova: Čiji je Andrić? A nove i sumnjive nacije posebno su agresivne u svom inferiornom kokodakanju.

Zahvaljujući saradnji upravo beogradske "Srpske književne zadruge" i novosadske "Matice srpske" ispisan je kakav-takav koordinantni sistem srpske književnosti (edicija "Srpska književnost u sto knjiga"). Danas, međutim, Novi Sad postaje središte procesa stvaranja vojvođanskog kulturnog modela, navodno autonomnog i drugačijeg (i u stilsko-poetskom i u idejnom smislu) od srpskog (odnosno takozvanog "srbijanskog"). Da li su vaše oči uprte u nekadašnju "Srpsku Atinu" i da li SKZ ima trenutno potencijala da objedini srpski kulturni prostor i izvan države Srbije?

■ U našem javnom životu vladaju veliki kukavičluk i velika zaboravnost. To je i stoga što reč ima manje značaja nego što je imala, "a nema se, brate, gde ni objaviti"… Samo se akademik Ekmečić usudio da citira papinu Encikliku uoči razbijanja SFRJ — da u cilju suzbijanja komunizma treba pristupiti formiranju većeg broja manjih nacionalnih država na Balkanu… Komunizam se već sam od sebe suzbio, ali su mnogi Srbi poverovali da će ih otklon od komunizma vratiti na demokratske visine iz prošlosti… Papine "manje nacionalne države" moguće je stvoriti samo na račun Srba i Srbije, srpske crkve i srpskog jezika… I to je na delu, i nije pri kraju. Toliko o Vojvodini. U Crnoj Gori zemljotres je bio u Skoplju, ali je priskočio u pomoć veliki Klinton i zaustavio drmanje planete.

Sami ste rekli "beogradska 'Srpska književna zadruga'". U tome je njen problem — što je samo njena adresa beogradska. Ona je znatno šira, srpska — srpskog jezika i duha, a srpski duh znači: svuda gde ima srpskog jezika; i ako baštinimo Ahila i Hektora, baštinimo i Obilića… "Zadruga" ima članove i na Cetinju i u Kanadi.

Prva "Matica srpska" osnovana je (1826) u Pešti, a prva "Zadruga" je imala više članova izvan ondašnje Srbije nego u Srbiji. Ali je srpsko kulturno i nacionalno biće bilo od kvalitetnijeg materijala, povezano srednjovekovnom duhovnom baštinom i oslobodilačkim duhom 19. veka. Svako oslobođenje donosi potrebu za razvojem — života: zanata, privrede, umetnosti… Danas se taj duh "razdraba" spolja, u sklopu šireg projekta smanjivanja državnog, teritorijalnog, jezičkog, moralnog i svakog drugog prostora srpskog naroda. Vrednost naroda bila je u njegovoj složenosti i različitosti, svestranosti i raznobojnosti. Sad se to zloupotrebljava za nove deobe, a na planu kulture pothranjuje i korupcijom i sujetom osetljivih delatnika u politici i kulturi. Svako bi hteo da u nečemu bude prvi, da makar u svome selu bude premijer, dekan ili akademik…

"Matica srpska" je hram naše kulture i nauke, smatrali su je "Zadruginom" starijom sestrom. "Matica" i "Letopis" — i to je Otadžbina! Ali pogledajte samo "Matičine" zgrade i "Zadrugine" prostorije: razlika je velika… "Matica" ima divnu Biblioteku i Galeriju, "Zadruzi" nije vraćeno ništa od imovine… To ne znači da "Matici" ne treba dati još. Imati "Maticu", to je istinsko blago… Ima tu velikog udela "Srpska Atina" sa svojim zadužbinarima… Bila je nekad i "Srpska Sparta", pa sad zvanično traži da bude hrvatska ili albanska salata, samo da se iz nje uklone srpski i spartanski duh…

Prvu knjigu sam objavio u "Matici srpskoj" pre 35 godina. "Maticu" smatram rodnom kućom. Obeležen sam "Maticom srpskom".
Novu ediciju "Deset vekova srpske književnosti", novu verziju kolekcije od 100 knjiga koju pominjete ipak radi sama "Matica", bez "Zadruge"… Nešto nas je tu razdvojilo — književnost svakako nije… Dobra je i nova "Matičina" organizacija po podružnicama u Banja Luci i u Podgorici. I to je objedinjavanje srpskog kulturnog prostora.

Srpski kulturni prostor, onaj istinski, ipak je objedinjen. U njemu se ne mogu razdvojiti Sveti Sava, kosovski mit, Njegoš i Andrić. Tu sve govori iz onog prethodnoga. Od toga mi nemamo lepše i važnije baštine. Na toj vertikali istrajava i "Zadruga": nacionalno i moralno su jedno, a o tome govore najveće srpske ličnosti: Stefan Lazarević, Dositej, Vuk, Zmaj, Marko Miljanov, Isidora, Tesla, Mika Alas, Meša Selimović i njegov školski drug patrijarh Pavle. Patrika je bio član SKZ još od prizrenskih dana.

Da li se slažete sa ocenom da umetnik u vreme kada se država nalazi pod nekom vrstom (duhovne) okupacije, treba svoje stvaralaštvo da u određenoj meri podredi nacionalnim interesima?

■ Najbolje stvaralaštvo je uvek u nacionalnom interesu. U najvećem nacionalnom interesu je istina. I kad je reč o stvarnosti, tj. istoriji, i kad je reč o istini umetnosti ili u istini o umetnosti. Kod nas je u najvećem problemu istina… Problem je što nacionalni interes vlast ne vidi kao svoj interes… U nacionalnom interesu je dostupnost kulture, tiraž kulture, potreba i ljubav za kulturu… U nacionalnom interesu umetnik stvara univerzalne vrednosti na svom jeziku, a tumači umetnost i načine ispoljavanja umetnosti: muzeji, galerije, izdavači, mediji, škole — afirmišu opštu vrednost nacionalne umetnosti prema internacionalnim okvirima i merilima. To je opet priča o Stojan Jankoviću i Odiseju. Ukoliko se u pesmi o kotarskom serdaru ne otkriju bakterije koje izazivaju alergiju…

Kako dovesti u saglasje društveni angažman i autonomiju stvaralačkog čina, a ne biti izložen opasnosti od etikete "ideolog književnosti" ili "književnik ideologije"?

■ Nauk iz prethodne epohe kao da je izgubio važnost ili se u opštoj amneziji malo ko seća istih ovih pitanja o odnosu ideologije i umetnosti. Principi su isti. Za nas koji smo dublje u pamćenju nema mnogo novog, osim u bestidnosti i beskrupuloznosti sadašnjih ideoloških zahteva… Zato se insistira na "budućnosti", jer nas je prošlost upropastila… Istinski stvaralački čin: priča, ideja, književni junak, lepota postupka — stoje iznad svake ideologije. Kao što su sloboda i Otadžbina iznad svake ideologije… Ideologija se samo može zloupotrebiti u stvaralačke svrhe, kao što se i stvaralaštvo može upotrebiti u političke svrhe… Književnosti Branka Ćopića ne smeta njen ideološki sloj, naprotiv, negde pojačava emotivni nivo. Njegovi su junaci srodni književnim junacima iz antike i naše junačke povesnice. Recimo, onaj Brane Desnica, heroj Grmeča, u poemi "Lekcija iz zemljopisa".

Da li imate utisak da savremena srpska književnost sve češće vodi dijalog sa istorijom, ali upravo insistirajući na njenom preispitivanju?

■ Savremena srpska umetnost je umnogome žrtva tranzicije. Bez finansijske i medijske podrške, bez organizovanog esnafskog i knjižarskog sistema, mi i ne znamo šta je sve savremena književnost, jer naše knjige teško dolaze do Niša i Kragujevca ili obratno — svako čita sebe, broj štampanih publikacija raste, a tiraži padaju na broj prijatelja i rodbine. I svako se čini zadovoljan…

Književnost oduvek vodi dijalog sa istorijom, jer književnost u istoriji vidi neponovljivu priču, nalazi najzanimljivije junake i umetničke parabole… Nije dobro kad se književnost izdaje za istoriju, a i istorija ponekad pusti mašti na volju, nalik rđavoj književnosti… Književnost i istorija se moraju dodirivati, ali kad je delo gotovo, mora biti jasno: šta je književnost, a šta istorija. Tome nas uče najveći: Piščević naspram Crnjanskog, Andrić naspram Radovana Samardžića. Svako je u svojoj oblasti uspeo. U sistemu istorije pisac lepše dočara savremeni društveni sistem. Uzmimo na primer remek-delo "Prokleta avlija" ili lekcije o vlasti i umetnosti iz "Omerpaše Latasa".

Od 1992. godine "Zadruga" dodeljuje Nagradu "Srpske književne zadruge" za životno delo. Među dosadašnjim dobitnicima nalaze se i Desanka Maksimović, Vojislav Đurić, Milorad Ekmečić, Stevan Raičković, Miodrag B. Protić, Miodrag Pavlović… Ko bi još, po vašem mišljenju, zaslužio ovo prestižno priznanje?

■ Nagradu su dobili još: Branko V. Radičević, Branimir Živojinović, Momo Kapor, Milovan Danojlić… Sve imena pravih pregalaca (Dragiša Vitošević je voleo tu njegoševsku reč) koji su u isto vreme stvorili svoje izuzetno delo i bili deo "Srpske književne zadruge" — kao autori, članovi odbora i odseka, časnici… Na sreću, takvih ima još. Malo je godina i sredstava da se odaju priznanja ljudima koji su u "Zadruzi" i u svom životu istovremeno dali toliki doprinos srpskoj književnosti i nauci. Oko "Zadruge" su i sada najbolji.

Sećajući se godine 1924, kada je u "Zadruzi" objavio prvu knjigu "Pripovetke", Ivo Andrić je rekao: "Ući u 'Srpsku književnu zadrugu' bilo je teže nego ući u carstvo nebesko". Vršnjak "Zadrugin" Andrić je bio doživotni počasni predsednik SKZ.

Dobitnik nagrade "Pečat vremena" za književnost upravo je autor "Srpske književne zadruge" Matija Bećković, za zbirku pesama "Put kojeg nema", objavljenu u "Kolu" iz 2009. godine. Šta za SKZ predstavlja ovo priznanje?

■ Veliku radost! "Zadruga" je unekoliko sama sebi dovoljna: ona odgovara svojim članovima i organima — sada, a sudu istorije književnosti — u budućnosti. Ali nam znači javna reč, i kritika i pohvala… Matijina knjiga je izašla u jubilarnom, stotom "Kolu". (U tom "Kolu" bili su i Grozdana, Kapor, Danojlić, Dušan Kovačević, Darko Tanasković, Novica Tadić, Savić, Sladoje i drugi). Za 18 knjiga savremenih autora u tom "Kolu", dodeljeno je 18 nagrada…

Matiji se može dati svaka nagrada. On ih je valjda sve i dobio — od "Oktobarske" za "Reče mi jedan čoek", pre četrdeset godina, do "Sedmojulske", "Vukove" i "Njegoševe"… Ali je ova "Pečatova" važna iz još dva razloga: najpre, skreće pažnju da u najzrelijim godinama klasik piše jednako duhovito, snažno, hrabro, i drukčije; zatim, u svekolikoj književnoj i kulturnoj hipokriziji, koja je svojom inflacijom zahvatila i nagrade, "Pečat" stavlja pečat na nešto odista najbolje, što se ne proverava, jer je zapečaćeno delom i imenom nagrađenih: Ekmečić i Bećković… A na tome već stoji pečat iz 1892, inicijal SKZ, koji je nacrtao pesnik i lekar Jovan Jovanović Zmaj, osnivač "Zadruge".

I kao književnik, i kao autor, ne pristajete na "venčavanja moderne i masovne kulture", koje obeležava kulturu 21. veka. Da li se opasnost ovog braka iscrpljuje na estetskom nivou, gde je lako uočljiva dominacija kiča, ili je on izraz civilizacijskog odustajanja od ozbiljnih duhovnih zahteva na području stvaralaštva?

■ Moderna i masovna kultura sudaraju se još u dubokom 20. veku. I tada je masovna popularnija, a moderna zaštićenija i poštovanija… Masovnu su podržavali mediji i zabavni deo života, ozbiljnu — kulturne institucije, škole, država. Masovna može apsorbovati modernu ili je potisnuti, ako moderna nema jaku i sistematsku podršku. Ako u biblioteci ili u školi isti status imaju knjiga jedne medijske zvezde i knjiga recimo jednog Elijadea, jasno je da će biblioteka nabaviti sto knjiga manekenke ili pevačice, a jedan ili nijedan primerak Elijadea. Da li se demokratija sastoji u jednakosti knjiga i slobodnom izboru čitalaca, tj. biblioteka, škola?

Ili, knjiga na kiosku. Velika reklama, veliki tiraž, povoljna cena. A niko ne primećuje da na kiosku nema ni pripovedaka, ni pesama, ni eseja… Ko uopšte štiti ove žanrove? "Nolit" i "Prosveta"? Da li su s "Nolitom" i "Prosvetom" nestali i celi žanrovi? Jedan izdavač iz Nikšića imao je svojevremeno devizu: nijedan Crnogorac bez knjige. Sad je u Srbiji deviza: nijedna poznata žena bez romana.

Sad se književnost i jezik mogu studirati u gradu koji, recimo, nema biblioteku. Možda je i to tekovina demokratije… Bio jednom jedan "naučnik" koji je pisao knjige o "moći Titove riječi". Ako je živ, on bi sada mogao da napiše studiju o moći reči Dragane Mirković, pevačice koja je uspela u Evropi, ima svoju televiziju i nedavno je dala izjavu da i "mi", ko god da smo, treba da "postanemo deo sveta", tako kao ona, i uđemo u Evropu… Da se zadržimo samo na najbezazlenijim primerima… U lakoj književnosti naših dana prednost ima privatni život javnih ličnosti. U težoj se traži i forsira "suočavanje sa sopstvenom prošlošću". Ko opiše srpski planetarni zločin, može računati na najveća priznanja… Na filmu tih uspeha već ima.

Vratimo se Vašoj matičnoj kući, "Srpskoj književnoj zadruzi". Iduća godina je jubilarna: 120 godina. To je lepo trajanje. Kako ćete obeležiti taj datum?

■ Svakako radno. Biće tu i truda i ponosa. Pred očima će nam češće biti prethodnici koji su "Zadrugu" utemeljili i učinili idejom i institucijom knjige: Stojan Novaković, Zmaj, Ljubomir Jovanović, Milan Đ. Milićević, dr Batut, Ljubomir Stojanović, Andra Gavrilović, Ljubomir Kovačević i ostali, a zatim i njihovi mnogi i veliki sledbenici… Jovan Žujović, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Petar Kočić, Vladimir Ćorović, Nikola Vulić, Milovan Glišić, Dragutin Kostić, Tihomir Đorđević, Svetislav Stefanović, Veljko Petrović, Vasko Popa, Risto Tošović, Dejan Medaković, Slobodan Selenić, Nikola Milošević, Borislav Mihajlović Mihiz, Mladen Leskovac, Skender Kulenović, Pavle Zorić…

Mnogo toga zavisiće od sredstava, kako se sada, zbog stida, zove novac… Odbor za proslavu još nije doneo konačni program, ali se zna da ćemo praviti jubilarno "Kolo" — nove knjige savremenih pisaca, po pozivu Komisije za "Kolo", biće svečana Akademija u Narodnom pozorištu, izložbe i promocije novih knjiga… Biće tu prilike za poziv novim članovima, a "Zadrugu" čine knjige i članovi u isto vreme.

Razgovarali Ljiljana Bogdanović i Aleksandar Dunđerin | 04.08.2011. | Pečat

[Angelina]

*
DRAGAN LAKIĆEVIĆ:


BRANKO I NJEGOŠ SU NAŠ NOVI POČETAK

Branko je pesnički simbol mladosti, gde se izjednačuju život i pevanje. On je početak naše novije poezije, koja se rađa u epohi Vuka i Karađorđa. Posle dva ogromna klasična toka — srednjovekovne i epske usmene poezije, rađaju se Branko i Njegoš. Mi u njima vidimo svoj novi početak, i kad ih osećamo kao pojedinci i kad ih doživljavamo kao narod.

Rekao je ovo u intervjuu "Glasu Srpske" književnik Dragan Lakićević, koji je ovogodišnji dobitnik nagrade "Pečat varoši sremskokarlovačke", koju dodjeljuje "Brankovo kolo" u Sremskim Karlovcima.

LAKIĆEVIĆ: Svako kog znam Branka zna napamet, i to više iz lične memorije nego iz škole. Njegov spoj radosti i tuge uzbuđuje svakoga. Svaki mladi čovek misli da Branko peva baš o njemu, a pesnici donekle ostaju zauvek mladi. Nesvesno, nama se i sad čini da su svi docniji pesnici (recimo imenjaci — Branko Ćopić i Branko Miljković) naslednici Branka Radičevića — rekao je Lakićević.

GLAS: Kakav za Vas ima značaj nagrada "Pečat varoši sremskokarlovačke" i koliko su nagrade uopšte podsticajne za književnike?

LAKIĆEVIĆ: Svakom poslu, pogotovo ličnom poduhvatu, naročito umetničkom stvaranju — potrebno je priznanje. Kad sazna i za jednog čitaoca, pesniku to znači. Mi i pišemo za jednog — nepoznatog (Raičković je to lepo rekao: "Ja ne pišem ovo za tebe i njega, već za onog što će doći posle svega.") Književnu nagradu daju institucije, o tome odlučuje više ljudi — priznanje se čini šire i veće. Nagrada više znači mlađem čoveku, mada vidim da se i starci njima raduju i zbog njih pate. Moj slučaj je, čini mi se, mirniji: kad nagradu dobijem, verujem da sam je zaslužio, kad dobije drugi — verujem da je on zaslužio. Ova nagrada se divno zove: sve tri reči daju utisak pripadanja jednoj lepoj tradiciji. Nagradu čine i njeni dobitnici — kad sam je dobio, ja sam im se pridružio.

GLAS: Nagradu ste dobili za zbirku poezije "Snežni vrt". Šta Vas je, u stvari, inspirisalo da je napišete?

LAKIĆEVIĆ: Pesnička zbirka "Snežni vrt" pripada takozvanoj redovnoj poeziji, koja je, kao neobavezan lirski dnevnik, nastala u dve-tri godine. Ove pesme pokrenula je moja osetljivost toga doba (2007—2010). Moju lirsku osetljivost uvek započinje neki ritam koji pre bira mene, nego što ja tražim njega. Kad su se pesme skupile i probrale, video sam da u njima, opet, dominiraju boja i čarolija snega koja je okvir i muzika cele moje lirike. Snežni svet učinio mi se kao vrt u kojem se nalazi i moje biće i moj život: Beograd, svako njegovo drvo i lice. Kriknuo sam ponešto i iz žalosne stvarnosti i iz uzvišene duše. Možda ova knjiga predstavlja odjek moje prve knjige "Između nas zima", koju je pre trideset i pet godina objavila Matica srpska.

GLAS: Između ostalih, napisali ste i knjigu "Štap patrijarha Pavla". Šta je za Vas značilo pisanje te knjige?

LAKIĆEVIĆ: Pomalo se razumem u narodnu književnost, pa i u usmene legende. Znajući dobro legende o Svetom Savi, napisao sam i jednu zbirku svojih legendi pod naslovom "Štap Svetog Save". One su gdekad gotovo narodne, a gdekad se pomeraju ka umetničkoj priči i nadgradnji: Svetog Savu vidimo u našem dobu i svetu, ne samo u duhu. Potom sam napisao "Kosovske legende", a kad se upokojio Njegova svetost patrijarh Pavle, mnoge anegdote o njemu preoblikovale su se u legende. Najviše stoga što je u jednom razdoblju našeg života i naše istorije — s mnogo poraza i propadanja vrednosti, naš Patrika bio primer srpske i pravoslavne i opšteljudske uzornosti, čistote, svetlosti, bezgrešnosti, kojoj težimo i kao ljudi i kao narod i onda kad smo u najvećim iskušenjima. Zar se sad ne čini legenda — da je takav uopšte postojao? Ako je postojao on, postojali smo i mi. I bili smo ljudi — na njegov i na Božji poziv! Otud "Štap patrijarha Pavla", koji je on nasledio od Svetoga Save.


Planovi

GLAS: Kakvi su Vam planovi, spremate li neku novu knjigu?

LAKIĆEVIĆ: Pesnik se uvek više nada u budućnost — i to je naša srodnost sa Brankom Radičevićem. Verujemo da ćemo tek napisati ono najbolje, pa i da će se tek roditi naši najbolji čitaoci i tumači. Moji planovi za skoriju budućnost vidljivi su na planu proze, a sasvim neizvesni i tajanstveni u smeru poezije. Zato od poezije više očekujem.

Mirna Pijetlović | 12.09.2011 | Glas Srpske

[Angelina]

*
INTERVJU: DRAGAN LAKIĆEVIĆ, književnik


OTADŽBINA SE PIŠE VELIKIM SLOVOM

Za Filipa Višnjića saznao sam pre polaska u školu. On nije samo vidoviti pevač Karađorđeve bune. On je metafizički tumač slobode





Dragan Lakićević (1954), pesnik, pripovedač, romansijer, izuzetan poznavalac narodne književnosti, glavni urednik Srpske književne zadruge, dobitnik je nagrade za rodoljubivo pesništvo "Odzivi Filipu Višnjiću", koju, 17. put, dodeljuje Zadužbinsko društvo "Prvi srpski ustanak" iz Orašca. Zadužbinsko društvo objavilo je knjigu rodoljubive poezije Dragana Lakićevića "Porodične poeme". Reč je o knjizi izabranih pesama iz zbirki: "Porodični album" (1997) i "Porodični azbučnik" (2002), kojima su pridodate uvodna i zaključna pesma. Nagrada će biti uručena danas, u Marićevića jaruzi, u ustaničkom Orašcu.

Nagradu ste dobili za rodoljubivu poeziju. Šta je danas rodoljubiva pesma?

■ Pesma se ne piše da bi bila rodoljubiva, ili ljubavna. U pesmi preovlada neka ljubav… Rodoljublje je osećanje šire od školskog određenja vrste lirskih pesama: ljubav prema otadžbini. I pojam otadžbine širi je i složeniji nego što se na prvi pogled uzima. Pesničkim pravopisom, Otadžbina se piše velikim slovom: vlastita imenica. Ona je rod — uži i širi: zavičaj, roditelji, zemlja. Jezik, istorija i tradicija, kulturna baština. Ima svoju moralnu dimenziju, državne i mitske granice. Rod srpskih pesnika odredio je još Aleksa Šantić: "I svuda gdje je srpska duša koja,/ tamo je meni otadžbina moja". Rodoljubiva pesma sa rodom živi: slavi i plače — njegovim jezikom progovara iz njegove dubine. Gete veli da je otadžbina "gde mi duša rado boravi". I srpska poezija je moja otadžbina.

Šta vam znači ime Filipa Višnjića? Kako ste se vi njemu "odazvali"?

■ Za Filipa Višnjića saznao sam pre polaska u školu. On je vrsta kućne, nacionalne ikone, kao Sveti Sava, knez Lazar, Njegoš, Vuk… On nije samo vidoviti pevač Karađorđeve bune. On je metafizički tumač slobode, vizionar narodne duše, usmeni filozof srpskog postojanja i univerzalne misli: "Iz klina će proniknuti trava... Srbija se umirit ne može…" Po istorijskim i mitskim dimenzijama borbe koju opeva, on stoji naporedo s Njegošem: "Borbi našoj kraja biti neće". Nisu slučajno najveći likovni umetnici tražili lik slepog pevača. Homerov Demodok Odiseju peva o njegovim davnim podvizima, naš Filip Đorđu Petroviću peva o njegovim suvremenim podvizima… U Filipovoj pesmi o smrti Marka Kraljevića, junak ostavlja tri ćemera blaga: da ga sahrane, da se grade crkve i: "Treći ćemer kljastu i slijepu,/ nek slijepi po svijetu idu,/ nek pjevaju i pominju Marka". Filip smatra da su njega junaci obdarili o obavezali da peva o njihovom podvigu.

Vašu knjigu otvara pesma "Grom Svetog Save", a zatvara pesma "Sretenje, sviće sneg". U prvoj je najava ustanka, završna počinje stihovima: "Kad nad Srbiju padne tama/ I ne diže se godinama". Kada će u Srbiji da svane?

■ Tamu koja se pominje u ovoj pesmi pominjali su pesnici mnogih vremena: "Bješe nebo tama pritisnula…" Ona je isto višeznačna i može da bude više u ljudima nego nad srpskim zemljama. Tama je manja kad se podigne duh, ojača život, javi se radost nade. Sve to najbolje postiže sloboda, zvanična i nezvanična, koja se isto sluti: spolja i iznutra. Tamu sam video prevashodno uoči ustanka u Orašcu, ali se njene manifestacije pojavljuju i u naše doba. Čim blesne nešto plemenito, sviće. I kad sneg ukrasi zemlju, vidimo je drugim očima, kao da je na nebu. Rodoljublje se iskazuje i kroz ljubav prema zavičaju, vuku, hrastu, poeziji, srpskom slovu, krstu, mesecu iznad Srbije?

Svaka reč srpskog jezika je rodoljubiva. Setimo li se kako ju je izgovarao otac, ili upotrebio Ivo Andrić, ili rimovao Milan Rakić, ona nas posebno uzbudi. Shvatimo da smo sastavljeni od te građe — pripadamo građevinama koje su tim rečima oblikovane. Okružuju nas svetinje — "simboli i signali". Zato s jednakim strahom i ponosom ulazimo u Mileševu ili u Moraču i u arhitekturu "Seoba", "Lelejske gore", "Proklete avlije". Iz te osetljivosti nastale su i moje poeme: vrsta ispovedne poetike u formi porodične hronike sa slikama iz stvarnih i reminiscentnih albuma. U licima porodičnih snimaka pokušavao sam da otkrijem ne samo neki njihov zaum, nego i neko svoje osećanje u njima, njihovo u sebi. U tom srodstvu prepoznajem ukupno srodstvo nacionalnih vrednosti. Zajednički imenitelj tog rodoljublja jeste pesma "Slovo ljubve" koju je, u formi obraćanja svom bratu, ispevao beogradski gospodar i vitez, sin svetoga kneza Lazara.

Patriotizam se iskazuje i kroz obrazovanje, sticanje znanja, vredan i predani rad, pripadanje srpskoj književnosti?

■ O patriotizmu isto treba suzdržano govoriti — ne što živimo u vremenu proklamovanog nepatriotizma, nego što su skromnost i pristojnost deo patriotizma. Patriotizam je vrsta religije… Patriotizam predosetimo u mnogim doživljajima i na svakom koraku. Svako dobro delo je patriotsko. Kad pomislimo kako je ogroman dar što smo rođeni ili odrasli ovde, a najbolji drug  tamo… Što svaki dan prolazimo Obalom Nemanjića na Ribnici, ili čeznemo da vidimo Hilandar, Ostrog, Obilića poljanu, Vračar-polje, Čegar, ostrvo Vido, Zmijanje, Brankovinu… Sazvežđe Kosova i Metohije… Celu naša mentalnu geografiju obeležili su ljudi: groblja, kuće, njive, uspomene, reči.

U vašim poemama Kosovo ima važno mesto. Hoćemo li Kosovo i Metohiju sačuvati makar u (rodoljubivoj) poeziji?

■ O Kosovu i Metohiji odgovaramo sami sebi više nego drugima. To je najosetljivije pitanje našeg postojanja. Od kosovskog opredeljenja mi smo to što jesmo, a na delu je pritisak protiv tog opredeljenja u nama. Ako odustanemo od onog zaveta, dobićemo nagradu! "Kosovsko Evanđelje" — veli Sveti Justin Ćelijski — "jeste Svetosavsko Evanđelje produženo kroz vekove". Kosovo nije samo u pesmama, mapama, ustavu, liturgiji, knjigama, katastru… Nije samo u duši,  inatu, ponosu. Kosovo je drugo ime sudbine. Ima nas — ako imamo Kosovo. Ko ga nema, on je nešto drugo — liči na one pingvine što su otkrili da se može ploviti i na drugoj santi leda…

Zoran Radisavljević  | 15.02.2012 | Politika
Fotografija Tomislav Janjić

[Angelina]

*
DRAGAN LAKIĆEVIĆ, književnik


LEGENDA IMA ZNAČENJE TRAJANJA

Legenda je, s jedne strane, vrsta poezije, s druge — vrsta istorije. Moja književna istorija — predstavlja odbleske i odjeke klasične istorije

Posle legendi o Svetom Savi, o patrijarhu Pavlu, i kosovskih legendi, Dragan Lakićević (1954), pesnik, pripovedač, romansijer, tumač i priređivač književnih dela, objavio je, u izdanju "Princip presa" iz Beograda, knjigu "Legende o Beogradu". U pet tematskih ciklusa: Kako je postao Beograd, Liturgija u Beogradu, Zmaj od Avale, Kovačnica zvezda, San o Beogradu, Lakićević je, s mnogo dara, toplo i nežno, ispričao priču o svom "beogradskom zavičaju". Knjigu, u izuzetno lepoj opremi, ilustrovali su Mihail Kulačić, Predrag Dragović i Predrag Todorović.

Moraču i Kolašin opevali ste i opisali više puta. Sada je došao na red i Beograd, u kojem, zapravo, najduže živite?

■ Ove jeseni je četrdeset godina mog života u Beogradu. "Ko detence došao sam amo"... Pisac najlepše piše ono što najbolje zna, pogotovu ako to znanje oseća kao nešto svoje. Beograd je odavno moj: u njemu je, kad sam u Kolašinu bio osnovac, studije prava završavao moj otac. Svaki put mi je doneo nešto iz Beograda. Moja prva fudbalska lopta "bubamara" bila je iz Beograda. U mom školovanju gotovo svi udžbenici bili su iz Beograda. U Beogradu su živele omiljene figure mog detinjstva: golman Milutin Šoškić, Branko Ćopić, ujak Periša general... Sve je tu bilo građa za legendarni doživljaj Beograda, uostalom, kao i Svetoga Save i Kosova...

Počeli ste romanom "Studengrad", napisali ste, potom, "Beogradsku princezu"... I u "Ludačkom rukopisu" nalaze se "beogradske priče"?

■ Beograd je u središtu mnogih mojih knjiga. I "Ljubavne knjižice". Za slojevima i nivoima Beograda tragam na razne načine, najviše u spisima i knjigama o istoriji i kulturi Beograda, koje sam, kao urednik, otkrivao i priređivao... Koliko ima istorijskih i arheoloških slojeva, možda još više ima duhovnih i metafizičkih nijansi ovaj grad... Kult Beograda neguju mnogi koji su zauvek otišli preko okeana.

Kroz legende o Beogradu, ispričali ste čitavu istoriju Srbije?

■ Od praistorije i mita o postanku sveta, od doseljenja Slovena, koji Singidunumu daju srpsko ime... Legenda ima značenje trajanja. Trajanje je izuzetna dimenzija Beograda... Legenda je, s jedne strane, vrsta poezije, s druge — vrsta istorije. Moja književna istorija — predstavlja odbleske i odjeke klasične istorije. Njenu imaginaciju određuju vrline: vera, lepota, plemenitost. Iz njih se rađa duh Beograda. Po tom duhu, on je svetski grad sa najviše srpskih obeležja. Ove legende rekonstruišu taj duh. Taj duh je složen, svako ga shvata na svoj način.

Nekada je Beograd bio na obalama Panonskog mora. Odlaskom Crne Gore, Srbija je ostala bez mora?

■ Možemo ostati samo bez onoga što nije u našem umu, duhu i mišljenju. Beograd se ogleda u Jadranskom moru isto koliko i u Dunavu. Otkud legenda da se sa Durmitora vidi Beograd? Koliko okamenjenih školjki i korala ima u padinama Avale, toliko u nama ima instinkta i reminiscencija nekadašnjeg mora, makar ono bilo mitsko... Sad se vodi politička kampanja da u drugu državu "ode" leva obala Dunava! Od takvih apsurda sačinjen je ovaj svet. Nesreće, zlo i gluposti mogu se prevladati samo atributima legende: podvigom, hrabrošću, istinom. U jednoj od legendi o Beogradu stoji: "Ko ne voli — tome spasa nema".

Svi dobri ljudi, kažete, u Beogradu postaju još bolji. I tako se, cela Srbija, preseli u Beograd?

■ Beograd je svojevrsni magnet: privlači više nego što odbija... Sećam se: preselio se moj stric iz Čačka u Beograd i istog leta krenuo na more. Na putu, on zaustavi auto da propusti pešake. Pitamo ga zašto daje prednost pešacima (nije tada svako vozio kola), a on kaže: "Zbog beogradskih tablica. Beograđani se ovde smatraju kulturnim i velikodušnim — možda je zato Beograd glavni grad"... Srbija se sliva u Beograd — ima razloga za to. Ali se i iz Beograda preselilo u Srbiju mnogo duha, znanja, stila... Moj drug iz gimnazije, pokojni pesnik Savo Lekić, studirao je u Beogradu pet godina i taj period smatrao najlepšim dobom svoga života, od gotovo šest decenija.

Objašnjavate kako su nastali nazivi: Beograd, Sava, Avala... Da li ste koristili postojeća saznanja, ili je reč o novim legendama, čistoj fikciji?

■ O Beogradu se mnogo zna, mnogo se pisalo. Ima dragocenih knjiga, novina, dokumenata. Neke mi je otkrio Milorad Pavić, znalac Beograda... Međutim, brzo se zaboravlja, pa je pre više od jednog veka Milan Đ. Milićević napisao "Slike srpske prestonice" — da sačuva od zaborava imena i toponime Beograda. Mnoge takve izvore sam video pre nego što sam, sasvim slobodno ih koristeći, a još slobodnije izmišljajući, pisao svoje legende. Neke i meni liče na narodne. Na čitaocu je da ih usvoji po svojoj meri.

Da li ste, pišući legende o junacima i vitezovima, imali na umu i ličnosti iz današnjeg Beograda?

Sve legendarne junake mi zamišljamo kao današnje. Kao deca, igrali smo se Ahila i Robina Huda, Obilića i Marka Kraljevića. Tako se i savremeni pisac igra — zamišljajući da i danas može da se pojavi neko kao Sveti Sava, car Dušan, Vasa Čarapić, Mika Alas... Ljubav i sloboda isto vrede, i nekad i sad, samo ih možda ljudi (i pisci) izražavaju, a učitelji tumače drukčije.

U Vašoj knjizi je i jedna legenda o Isidori Sekulić, odnosno o moralu partizanske vojske koja oslobađa Beograd?

■ Taj dokumenat, kojim komanda Beograda štiti veliku spisateljicu od svoje vojske, objavio je Radovan Popović. To je još jedna od novih istina koja prelazi u legendu. Možda više govori o samoj Isidori, nego o ratnicima koji su 1944. oslobodili Beograd od Nemaca. Meni možda znači više, jer sam saznao da su i morački hajduci 1806. učestvovali u oslobađanju Beograda od Turaka. Svako oslobođenje nosi sobom viši smisao.

Jedna legenda govori o bombardovanju Srbije 1999. godine. Tada je našoj deci trebalo "ukinuti osmeh s lica". Uprkos svemu, srpska deca se i dalje smeju?

■ Tursko bombardovanje Beograda 1862. ostalo je veliki događaj u dušama i svedočanstvima onog Beograda. U bombardovanju 1941. izgorelo je blago Narodne biblioteke... Priča o bombardovanju, koje smo mi upamtili, može beogradskom piscu, u budućnosti, biti polazište za novu legendu, parabolu, poemu, nalik onoj u kojoj Crnjanski veli: "Ti sjajiš kao iskopan stari mač". Tako svetli Beograd. Tako bih voleo da zrači i iz ovih legendi.

----------------------------------------------

Na Tašmajdanu je plamen lomače

Otkrivate, a to potvrđuju i istorijske činjenice, da su mošti Svetog Save spaljene na Tašmajdanu, a ne na Vračaru, gde je podignut hram?

■ Beograd nije mogao bez Svetog Save i Sveti Sava mu je 1594. došao — kroz oganj i pepeo, da još više uzdigne duh Beograda. Vračar je pre jednog i po veka bio ogroman srez, a danas je opština sa centrom oko Hrama Svetog Save. U doba Sinan-paše i Tašmajdan je bio deo Vračara. Na Tašmajdanu je plamen lomače, u Hramu plamen sveće — rodno mesto vere i legende.

Zoran Radisavljević | 13.09.2012. | Politika

[Angelina]

*
DRAGAN LAKIĆEVIĆ, KNJIŽEVNIK, GLAVNI UREDNIK SRPSKE KNJIŽEVNE ZADRUGE IZ BEOGRADA


NEKADA SU I PISCI BILI AUTORITETI

Knjiga nema onu ulogu i snagu kao nekada, kada su književni junaci bili uzori, a ideje i misli — opredjeljenja
Potreba za poezijom neće nestati ("Bog je slobodu dao za čovjeka", veli Šantić), ali knjige su s nama bile srećnije nekad, nego mi bez knjiga sada

ra­gan La­ki­će­vić (Ko­la­šin, 1954), naj­sta­ri­ji ak­tiv­ni ured­nik u iz­da­va­štvu Sr­bi­je, glav­ni je ured­nik Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge iz Be­o­gra­da. Ne­ka­da­šnji osni­vač edi­ci­ja "Reč i mi­sao" i "Zna­ko­vi po­red pu­ta", a sa­da ure­đu­je "Ko­lo", naj­sta­ri­ju i naj­gled­ni­ju iz­da­vač­ku ko­lek­ci­ju u ko­joj ove go­di­ne iz­la­ze knji­ge sa bro­je­vi­ma od 717 do 722. La­ki­će­vić je sve­stra­ni knji­žev­nik, autor vi­še pje­snič­kih i pro­znih dje­la, is­tra­ži­vač srp­ske na­rod­ne knji­žev­no­sti i srp­ske knji­žev­no­sti za dje­cu. Naj­vi­še iz­da­nja ima­li su nje­go­vi ro­ma­ni "Stu­den­grad", "Čet­ni đa­vo" i "Ma­ster­majd", kao i ro­ma­ni za dje­cu: "Baj­ka o ja­bu­ci", "Mač kne­za Ste­fa­na", "Prin­ce­za i lav", "Be­o­grad­ska prin­ce­za".
 
Ovo je bi­la Va­ša go­di­na. U Cr­noj Go­ri ste pri­mi­li dvi­je knji­žev­ne na­gra­de: "Je­le­na Bal­šić" i "Mar­ko Mi­lja­nov". Ka­ko ste to do­ži­vje­li?

■ Moj za­vi­čaj je srp­ska knji­žev­nost, i sve na­gra­de do­la­ze iz te knji­žev­no­sti. Pre ovih, do­bio sam Vu­ko­vu, na­gra­du "Mi­lan Ra­kić”, Gra­ča­nič­ku po­ve­lju, Ko­či­će­vo pe­ro, knji­žev­nu na­gra­du "Po­li­ti­ki­nog za­bav­ni­ka" — naj­bo­ljoj knji­zi za mla­de... Ove dve na­gra­de pri­mam u dr­ža­vi ko­ja je sa­da zva­nič­no za­seb­na, a ja sam ro­đen i od­ra­stao i ži­vot pro­veo u onoj za­jed­nič­koj: "Na iste sve­ča­no­sti za­jed­no su vo­đe­ni, od istih bo­le­sti svi pel­co­va­ni..." Na­gra­de su mi uru­či­li pre­ci i bra­ća. Pred ku­ćom voj­vo­de Mar­ka sa mnom je, u du­ši, bio i moj po­koj­ni pro­fe­sor iz ti­to­grad­ske gim­na­zi­je Lu­ka Po­po­vić, kod kog sam pi­sao ma­tur­ski rad "Eti­ka Mar­ka Mi­lja­no­va". A dok mi mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je da­je iko­nu Je­le­ne Bal­šić, ja mi­slim na mo­ju pro­fe­sor­ku sred­nje­vje­kov­ne knji­žev­no­sti Rad­mi­lu Ma­rin­ko­vić od ko­je sam sa­znao za bla­go­vjer­nu kćer kne­za La­za­ra i nje­no "Ot­pi­sa­ni­je bo­go­ljub­no". Zna­či, na­gra­de ne pri­mam sam, ni­ti sa­mo sa­da, već odav­no i za za­slu­ge mno­gih...

Ob­ja­vi­li ste, ne­dav­no, no­vu knji­gu pri­po­vje­da­ka "Slat­ka je mu­zi­ka", za­tim stu­di­ju o tvor­ci­ma ep­skih na­rod­nih pje­sa­ma "Srp­ski Ho­mer". Va­ši su žan­ro­vi ra­zni, ne po­su­sta­je­te ni u jed­no­me.

■ Te pri­če su na­sta­vak mog in­si­sti­ra­nja na po­ti­snu­tom žan­ru pri­po­vi­jet­ke, na ko­ju se pre­ma­lo obra­ća pa­žnja ot­ka­ko je u ro­man sta­lo sve i sva­šta, a po­go­to­vo šan­sa za ka­kvu na­gra­du. A mi smo na­rod pri­po­vet­ke. Uzmi­mo sa­mo naj­bo­lje: Gru­jo Me­han­džić i Mak­sim Škr­ljić (na­rod­ni), za­tim Gli­šić, Lju­bi­ša, La­za La­za­re­vić, Ma­ta­vulj, Bo­ra, Sre­mac, An­drić, Bu­la­to­vić, Šće­pa­no­vić, D. Mi­ha­i­lo­vić... "Srp­ski Ho­mer" pred­sta­vlja mo­je ak­cen­te na vri­jed­no­sti­ma na­še ep­ske po­e­zi­je ko­ja je po sve­op­štem pri­zna­nju srp­skih i svjet­skih zna­la­ca na tre­nut­ke do­sti­gla, a na tre­nut­ke nad­ma­ši­la Ho­me­ra. Kao što je ne­kad pro­sve­će­na Evro­pa u toj po­e­zi­ji ot­kri­va­la ne­slu­će­ne vri­jed­no­sti, ta­ko da­na­šnja ne­do­bro­na­mer­na Evro­pa uki­da taj duh i na­ma i se­bi. (Da­na­šnja Evro­pa je go­ra od one nad ko­jom su oča­ja­va­li Đu­ra Jak­šić i Vla­di­ka Ni­ko­laj.) Ba­vio sam se ude­lom Vu­ko­vih pe­va­ča u za­vr­šnim ob­li­ci­ma i u sa­vr­šen­stvu na­še ju­nač­ke po­e­zi­je ko­ja je na tre­nut­ke do­sti­gla, a na tre­nut­ke nad­ma­ši­la Ho­me­ra.

Ured­nik ste u iz­da­va­štvu vi­še de­ce­ni­ja? Ka­ko gle­da­te na taj po­ziv u tim vre­me­ni­ma?

■ Od 1979, ka­da sam iza­bran za mla­dog ured­ni­ka "Ra­da" i doc­ni­je, od 1992, ka­da sam iza­bran za sre­do­več­nog ured­ni­ka Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge, pro­me­ni­lo se mno­go to­ga — i lju­di i vri­je­me i dru­štve­ni po­re­dak. I sve to vre­me so­bom no­si. Žao mi je sa­mo što se, pri­lič­no ne­pri­rod­nim i ne­do­bro­na­mjer­nim pu­tem, pro­me­nio od­nos pre­ma knji­zi i kul­tu­ri, što knji­ga vi­še ni u ži­vo­tu ni u dru­štvu, pa ni u po­ro­di­ci, knji­ga ne­ma onu ulo­gu i sna­gu kao ne­ka­da, ka­da su i pi­sci bi­li auto­ri­te­ti, a knji­žev­ni ju­na­ci uzo­ri, a ide­je i mi­sli — opre­dje­lje­nja. Po­tre­ba za po­e­zi­jom ne­će ne­sta­ti ("Bog je slo­bo­du dao za čo­vje­ka", ve­li Šan­tić), ali knji­ge su s na­ma bi­le sreć­ni­je ne­kad, ne­go mi bez knji­ga sa­da.

Vi pri­pa­da­te srp­skoj knji­žev­no­sti. Sma­tra­te li da ne­do­sta­je­te cr­no­gor­skoj kul­tur­noj sce­ni?

■ Ne ne­do­sta­jem ja, već, mo­žda sv­to­vi i ju­na­ci mo­jih knji­ga, po­go­to­vo oni iz mo­jih ro­ma­na za de­cu "Mač kne­za Ste­fa­na", "Prin­ce­za i lav", "Baj­ka o ja­bu­ci". Ve­ru­jem da i sa­da u ko­la­šin­skim avli­ja­ma i po vi­so­vi­ma oko mog rod­nog gra­da ima de­ča­ka ko­ji vo­le pod­vi­ge i vi­te­zo­ve na­še sta­ri­ne. Ta­mo gdje smo se mi igra­li Mi­lo­ša Obi­li­ća i Mar­ka Kra­lje­vi­ća, haj­du­ka Stan­ka i Ze­ka Bu­lju­ba­še, i sa­da ne­ko či­ta i sa­nja. Nje­mu su slu­žbe­no us­kra­ti­li i te knji­ge i ju­na­ke, i ime tog je­zi­ka, a tek po­sle to­ga me­ne. U Cr­noj Go­ri je ne­zva­nič­no uki­nut Nje­goš, ta­mo se sa svih ekra­na go­vo­ri su­prot­no Mar­ku Mi­lja­no­vu, i ja sam pri to­me ne­va­žan... Ja se na­la­zim u škol­skim či­tan­ka­ma u Sr­bi­ji, ra­de se na­uč­ni ra­do­vi o mo­jim knji­ga­ma i te­ma­ma, a u cr­no­gor­skim ško­la­ma ni­ko za me­ne ne sme da ču­je, jer sam srp­ski pi­sac i ne­mo­gu­će me je odvo­ji­ti od Vu­ka Ka­ra­dži­ća i od Bran­ka Ćo­pi­ća. Ali, knji­žev­nost ima svo­ju vi­šu prav­du i ona će sve do­ve­sti na svo­je pra­vo mje­sto.

M. Mi­lo­sa­vlje­vić


KNJIGA RUKOM PISANA

Kad je po­če­lo Va­še za­ni­ma­nje za knji­ge i knji­žev­nost?

■ U naj­ra­ni­jem dje­tinj­stvu. Knji­ga i ba­ba — to su mo­ji po­če­ci. Ba­ba se­di po­kraj fu­ru­ne, pre­de i pri­po­ve­da o Pso­gla­vi i o Trip­ku Gu­ri­šu, a u knji­ga­ma buk­ti pla­men knji­žev­nih ju­na­ka: haj­duk Stan­ko, ha­ram­ba­ša Jo­van­če, Ma­li Ra­do­ji­ca, Hek­tor, Odi­sej, Ro­bin Hud... U ku­ći je ma­la oče­va bi­bli­o­te­ka, a pre­ko pu­ta, u ko­la­šin­skom Do­mu kul­tu­re, ve­li­ka grad­ska bi­bli­o­te­ka... Ne­gde pot­kraj osnov­ne, u onom Ti­to­gra­du, na­pi­sao sam jed­nu po­du­žu pri­ču, ne­ku svo­ju mu­šku "Haj­di". Pre­pi­sao je, naj­lep­šim ru­ko­pi­som, ći­ri­li­com, na for­ma­tu A6 od pre­sa­vi­je­ne i ise­če­ne kan­ce­la­rij­ske har­ti­je, pro­šio iglom i kon­cem kao knji­gu, na­cr­tao na­slov­nu stra­nu. Bi­la je to mo­ja pr­va knji­ga. Sa istim za­no­som ja i da­nas "maj­sto­ri­šem" oko knji­ga — svo­jih i dru­gih (ured­ni­ku su dru­ge na pr­vom me­stu), i to za naj­sta­ri­jim sto­lom u srp­skom iz­da­va­štvu — u Srp­skoj knji­žev­noj za­dru­zi.

"STARICA MILJA — PSLEDNJI USMENI KAZIVAČ"

Šta još iz­la­zi iz Va­še knji­žev­ne ra­di­o­ni­ce?

■ Upra­vo je sti­glo dru­go iz­da­nje mo­je knji­ge "Sa­bor po­gi­nu­lih — dnev­nik-ro­man Sve­to­za­ra Jo­va­no­vi­ća". To je pro­za za­sno­va­na na pod­vi­gu jed­nog čo­ve­ka, na­šeg sa­vre­me­ni­ka, ko­ji je u vi­so­vi­ma svo­jih rod­nih Bra­to­no­ži­ća na­pra­vio ogrom­ni spo­me­nik svim Lu­tov­ci­ma ko­ji su gi­nu­li za slo­bo­du ot­ka­ko se pam­ti. Na oda­bra­noj ste­ni, na po­gle­du or­lo­vi­ma i obla­ci­ma, on kle­še ime­na lju­di, ći­ri­li­com — ako ne­sta­ne­mo da se zna ko je tu ži­vio, ka­ko se zvao i ka­ko je po­gi­nuo bra­ne­ći svoj prag i rod. Pi­sac je sve­mu to­me dao ro­ma­nesk­ni okvir, eros pro­ze, i do­mi­slio šta Sve­to­zar sa­nja i šta mu se do­ga­đa. Sve­to­zar je u isto vri­je­me stvar­na lič­nost i knji­žev­ni ju­nak — a stvar­no i iz­mi­šlje­no ne mo­gu se raz­dvo­ji­ti... Po­go­vor knji­zi na­pi­sa­la je prof. dr Zo­ra­na Opa­čić... Ta­ko­đe, tre­ba­lo bi usko­ro da iza­đe iz štam­pe i knji­ga "Sta­ri­ca Mi­lja — po­sled­nji usme­ni ka­zi­vač", do­ku­men­tar­na stu­di­ja o na­rod­nim pri­po­ve­da­či­ma s kra­ja 20. ve­ka, me­đu ko­ji­ma je i mo­ja Sta­ri­ca Mi­lja iz Mo­ra­če, iz­van­re­dan usme­ni pri­po­ve­dač, ko­ja mi je ka­zi­va­la tri­de­set na­rod­nih pri­ča i nji­ho­vih osta­ta­ka. To je u isto vre­me ro­man o Mi­lji­nom ži­vo­tu i stu­di­ja o nje­nom pam­će­nju i na­či­nu ka­zi­va­nja. U knji­zi su i nje­ne pri­če ko­je sam po­o­dav­no ob­ja­vlji­vao u knji­ga­ma "Vuk i aj­duk".

Intervju objavljen u dnevnim novinama DAN on-line