Mićo Cvijetić (1946)
Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Stranice: 1   Idi dole
  Štampaj  
Autor Tema: Mićo Cvijetić (1946)  (Pročitano 5322 puta)
0 članova i 2 gostiju pregledaju ovu temu.
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« poslato: Maj 04, 2016, 02:13:17 am »

**

MIĆO CVIJETIĆ
(Kušlat, 1946)


Filolog, piše poeziju, eseje, književnu kritiku, studije i putopisnu prozu, prevodi s nemačkog i lužičkosrpskog

Mićo Cvijetić rođen je u Kušlatu kod Foče 1946. godine. Osnovnu školu pohađao u Zavaitu i Čelebićima, a srednju u Foči. Studije na grupi Istorija jugoslovenskih književnosti i srpsko-hrvatski jezik završio na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, gde je pohađao postdiplomske studije i magistrirao. Doktorirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1989. godine (o književnim vezama Lužičkih Srba i Jugoslovena).

Radio je kao prosvetni radnik u Miljevini kod Foče, Sarajevu i Istočnom Berlinu, a kao lektor na Univerzitetu u Lajpcigu (1978―1982). U Nemačkoj je boravio i na sedmomesečnoj novinarskoj specijalizaciji. Najveći deo radnog veka proveo je na Radio Sarajevu, kao novinar i dugogodišnji urednik Redakcije za kulturu. Na početku građanskog rata u Bosni i Hercegovini odlazi iz Sarajeva; od novembra 1992. godine živi u Beogradu. Radio je kao saradnik Radio Beograda, zatim u listu Borba, u kome je desetak godina uređivao nedeljni književni dodatak "Svet knjige".

Objavio je zbirke pesama: Zaumice (1976), Zapisi (1999), Čvorovi i uzlovi (2006), Uzludni poslovi (2012) i Božje seme / Gospodovo seme (2007) ― dvojezično izdanje izabranih i novih pesama na srpskom i makedonskom jeziku, kao i izabrane pesme na bugarskom jeziku Slnčevata padina (Varna, 2010). Dvojezično, na srpskom i nemačkom, objavljuje pesnički izbor Glas praznine [Die stimme der Leere] (2012), a na rumunskom jeziku knjigu pesama Rugăciunea lui Nechifor [Nićiforova molitva], Temišvar, 2013.

Autor je studije Lužički Srbi i Jugosloveni ― uzajamne literarne veze 1840―1918 (1995), putopisne knjige U lepoj domovini Lužičkih Srba (2009), kao i izbora putopisa srpskih autora Kod Lužičkih Srba (1997).

Publikuje četiri knjige književnokritičkih i esejističkih radova: Kritike i komentari (2004), Razdaljine i blizine (2006), Kroz vremena i knjige (2007) i Oslonci i ukrštaji (2010).

Sarađivao je u mnogim listovima i časopisima nekadašnje zajedničke države, gde je objavio na stotine raznorodnih književnih priloga. Zastupljen je u više domaćih i stranih pregleda i antologija srpske poezije. Pesme i drugi književni radovi prevođeni su mu na lužičkosrpski, češki, poljski, ruski, slovenački, makedonski, bugarski, ukrajinski, engleski, nemački, rumunski i švedski. Preveo je više literarnih priloga sa lužičkosrpskog i nemačkog jezika. Između ostalog, i dve knjižice lužičkosrpskih bajki: Tri krasna prstena i Lepa i ružna devojka (2002).

Za dopriios srpskoj književnosti, kulturi i duhovnosti dobio je više nagrada i priznanja: Krajinski krug, Ravaničanin, Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, Zlatni Orfej, Sretenjska povelja... Dobitnik je i međunarodnih pesničkih nagrada Arka (Smederevo) i nagrade Saveza pisaca Bugarske, dodeljene na pesničkom festivalu "Slavjanska pregratka" ("Slovenski zagrljaj") u Varni (2009).

Sudelovao je na više festivala poezije u zemlji i inostranstvu, na književnonaučnim skupovima i međunarodnim slavističkim školama i seminarima, a bio i na jednomesečnom studijskom boravku u Budišinu (Lužica, Nemačka, novembar 1999), kao stipendista Serbskog instituta.

Radi kao glavni i odgovorni urednik Književnih novina. Član je Slovenske akademije književnosti i umetnosti (Varna, Bugarska), Matice srpske, Udruženja književnika i Udruženja novinara Srbije.


Mićo Cvijetić, "Bliske daljine ― Moskva i Kijev"
Svet knjige, Beograd, 2013.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #1 poslato: Maj 04, 2016, 02:27:29 am »

**
Stihovi Mićo Cvijetić


GRKI ZALOGAJI

Zaiskrilo oko u vatri
pod zlatnim verigama,
u bakarnom kotlu
na ciganskom padalištu,
nešto se veliko kuva,

Crna ruka prosijava
brašno u naćvama
kroz sito nevidljivo,
mijesi bijelu pogaču
za naše grke zalogaje.


POVEST O BIBLIOTECI

Kada prisilno ostavih dom i moj bibliotečki vrt,
i krenuh iz kuće u svet, neizvesno i spasonosno,
sasvim se promeni moj odnos prema knjigama,
bescenom blagu u kojem se sabirala i oblikovala
podnošljivija deonica jednog ljudskog veka,
od ranih školskih dana do sarajevskog sumraka;
počev od nagrada za uspehe u učenju i vladanju,
do knjiga sticanih u mladalačkom i zrelijem dobu;
s ponekim ljubavnim darom ili od autora, s posvetom;
u ono vreme pisci i knjige bili su na većoj ceni,
nije se ovoliko, kao danas, objavljivalo i poklanjalo.

Najveći broj sam kupovao, birao svojom rukom,
svaka overavana ličnim pečatom: obaveznim
potpisom, mestom, datumom i godinom u posedu;
svaka imala posebno mesto, uvek dostupno oku i ruci;
kad bih poneku zajmio, brinuo da ne bude posvojena,
da je pozajmljivač pravovremeno vlasniku vrati.

Kada sam u strašnom ratnom vihoru ostavljao dom,
od silnih knjiga iz sarajevske rajske biblioteke,
s torbom na ramenu i glavom u torbi, jedinim imetkom,
u izbegličkom prtljagu bilo je mesta samo za Bibliju,
i šifrovanu svesku, dnevnik ljudske nesreće;
sve ostalo je unapred uračunato u konačne gubitke.

Nauk o postanku i sudbini čoveka i sveta:
Sveto pismo Starog i Novog zavjeta, u slavnom,
Daničićevom i Vukovom prevodu, kupljeno davno
u crkvenoj knjižari, u blizini hrama Svetog Marka;
starinsko izdanje beogradskog Biblijskog društva,
sa obaveznim potpisom vlasnika i podacima
o mestu i vremenu nabavke: Beograd, 6. II 1978.

Bejaše to najvažnija, činilo mi se, sudnja knjiga,
koju sam, uz još poneku, primerenu onim trenucima,
danima i noćima, kroz tri preteška godišnja doba,
u strahovima i osamama, prvi put u celosti pročitao,
shvatio nauk i gusto podvlačio poruke svevremene.

Doznah kasnije, mnoge su knjige nestale u plamenu,
ali, verovatno, samo određene na lomači, iz hira i besa
na njihovog opakog autora; većinom su nevoljnicima
služile kao ogrev, u ljutim ratnim sarajevskim zimama;
neke završile i na ulici, svedoči mi bliski prijatelj,
preprodavane za bagatelnu cenu; tako je, slučajno, došao
u posed dve moje knjige, potpis mu otkrio prvog vlasnika.

I nakon gubitka onog blaga od nekoliko hiljada knjiga,
cela biblioteka ponovo je prošla kroz ruke, po prirodi
dugogodišnjeg uredničkog posla i darova od pisaca,
ali je zanavek nestala ona prvotna glad za posedovanjem;
sasvim retku kupim, nijednu više ne potpisujem,
a ni do onih koje je ispisala vlastita ruka,
utisnuti um i cela duša, previše ne držim.

Ponovo narasta veliko brdo, nepregledna riznica knjiga,
ali se izgubljeno ne može darovima nadoknaditi;
u besudnoj zemlji čovek na gubitke sasvim ogluvi,
vremenom ih prihvati kao nasušnu, bogomdanu tvar.

Tešim se: šta je moja kućna sarajevska biblioteka
u odnosu na netragom nestale, basnoslovne i mitske,
moj mali-veliki gubitak, u odnosu na gubitke sveta,
od neponovljive aleksandrijske do srpske, beogradske.

Kad bih opet morao nekud da bežim, ostavim sve,
ponovo bih u prtljagu poneo samo jedno, jedino,
iz sarajevske biblioteke isto delo: Bibliju,
veliku i najveću, večnu Knjigu ― kao moguću utehu
i nadoknadu za ceo jedan uništeni ljudski život.

Ako je i to za utehu:
Gore na nebu, raj je jedna
velika biblioteka.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #2 poslato: Maj 04, 2016, 02:45:03 am »

**
Stihovi Mićo Cvijetić


IZLOMLJENE SLIKE

Grliš mladi mesec,
promrzlim prstima,
zvezde zaklanjaju
tvoju davnu sliku;
titra zvuk u uhu,
sanjaš blagu vatru,
što tinja na čelu
u svom praobliku.

Čuješ glas dubine
iz zakorovljene kuće,
zloduh crta šare
po licu preslice,
razrasla praznina,
izlomljene slike,
spolja i unutra
pod strehom zenice.


KUĆA U SRPSKOJ POEZIJI • priredio Radiša Dragićević • Biblioteka Nasleđa • Beograd, 2010
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #3 poslato: Oktobar 20, 2016, 12:55:18 am »

*

MIĆO CVIJETIĆ ― SVET I KUĆA


Mićo Cvijetić (1946, Sarajevo) pesnik je, književni kritičar, esejista, putopisac i prevodilac. Glavni i odgovorni urednik je Književnih novina u Beogradu. Objavio je, između ostalog četiri knjige poezije. Njegovu najnoviju knjigu "Svet i kuća" objavila je Srpska književna zadruga u 2015. godini.

"Svet i kuća" je zbirka pesama pisanih, po svemu sudeći, devedesetih godina prošlog veka i objavljene 2015. Pesme su pune alegorija i aluzija. One se uglavnom odnose na lični život autora. On je morao da izbegne iz rodnog Sarajeva u Beograd. Živeći na periferiji i radeći u gradu, njega najviše muči sećanje na rodni grad i na kuću, u kojoj je zadovoljno živeo. Izgubio je skoro sve, naročito veliku ličnu biblioteku ("Povest o biblioteci"), kao i drugih vrednosti stvorenih godinama.

Iako je obezbeđen u Beogradu poslom i stanom, on još uvek pati za roditeljskom kućom (otuda naslov knjige), patrijarhalnim životom ("Očev novčanik"), gubitkom oslonca na taj život. Kako kaže, "Kako poželim da sam kao puž / Da svoju kućicu samu ne ostavljam / Da je na leđima u svet ponesem." Cvijetić ceni duhovne vrednosti u novom životu, ali ipak "U dalekoj tuđini i tuđeg manje zaboli / Onamo preko dalekih, velikih voda, / Da pena pokrije i prebriše svaki trag" ("Tamo i ovde").

Sve to se najbolje vidi na samom početku zbirke, u pesmi "Povratak". Cvijetić se seća jednog možda od najčuvenijih izbeglica, Dositeja iz grčke mitologije. Posle trojanskih ratova i brojnih izazova i teškoća:

"Vraćao se Odisej prerušen u prosjaka iz belog sveta,
Opsednut brigom i bolom za bližnjima prerano ostarelim
Roditeljima i sinom Telemahom, ne samo pobuđen čežnjom
Za vernom ljubom i kraljicom, čuvarom dvora i doma,
Već je brižno i o smernoj dadilji, majčinski ga je podizala;
Ona ga jedina o belegu i dojavi Penelopi,
Kao i odani pas po glasu, zacvile, do neba se čulo,
Ne izdrža uzbuđeno srce ponovni susret sa gospodarom.
Blago Odiseju, njega je imao ko da čeka,
On je imao gde i koga da se vrati."

Sve to ukazuje da je Cvijetić upotrebio izbeglištvo kao opštu ljudsku pojavu. Svi koji smo morali da napustimo svoju kuću i rodni kraj dele sudbinu Odiseja, kao i ovog pesnika (malo ko od nas oseća kao Odisej). Nada koju pesnik pominje na kraju pesme pripada i nama, kad-tad.

Cvijetić smatra da su sve nesreće koje su zadesile autora i srpski narod poslednjih decenija mogle da se izbegnu da je bilo više mudrosti da je lepa jugoslovenska utopija razrušena iznutra i dirigovana spolja. Nema sumnje da je i bliska prošlost bila uzrok tome. Pesnik čak pominje i boljševičku revoluciju i izneverene nade, ali da još uvek "smenjuju se naši, vajni usrećitelji". Zato pesnik "gura stenu uzbrdo" svakog dana.

Nove vlasti pokušavaju da pronađu kompromis: "Možda bismo udruženi stvarali čuda. / Neko pakleno krštenje sprema... Svako je osuđen na svoju zver." Cvijetić predlaže samokritiku i priznanje da smo "svi krivi", "svako ima Ahilovu petu". Ali "stići će prinudna naplata računa."

Pesnik se žali: "Presit sam rđavoga društva / I uzaludnih poslova... Malo govorimo, više ćutimo." Povukao se u slutnji, neverici, samotinji." Ali priznaje: "Čovjek se na gubitke i bol navikne."

Pred sobom imamo dobronamernog, iskrenog intelektualca koji sudi i prošlim i sadašnjim krivcima. On sam postavlja pitanje: Ima li spasa? On navodi izreku Nikole Pašića u naoko neizbežnom trenutku u Prvom svetskom ratu: "Spasa nam nema, propasti nećemo." Cvijetić završava pesmama o Nikoli Tesli i Bohumilu Hrabrom: "Po višnjem nalogu, na golubijim krilima / Duša se vinula u nebo, uzletela put zvezda." Tako treba prihvatiti knjigu Mića Cvijetića Svet i kuća.

Vasa Mihailović

Mićo Cvijetić, Svet i kuća (Beograd: Srpska književna zadruga, 2015).
Citati iz ove knjige naznačeni su u tekstu.
novo-videlo.com | 19.08.2015.
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #4 poslato: Oktobar 20, 2016, 01:12:40 am »

**

BLISKE DALJINE ― MOSKVA I KIJEV


STVARNOST I ILUZIJA

Kada se ovo oktobarsko putovanje u Kijev, kao i majsko u Moskvu i Kolomnu, uporedi sa onim davnim u sovjetske daljine, najbolje se shvati koliko se naša ondašnja stvarnost, pretvorila u iluziju. Kako smo u ono vreme ovamo dolazili iz utopijskog sveta, okrilaćeni i vlastitom utopijom. Sa svoticom zelenih novčanica ili nemačkih maraka, uz još poneku stvarčicu za kojom se ovde oskudevalo, uživali, prividno i nezasluženo, sve blagodeti života. Kada nam sve bejaše dostupno i za bagatelu. Sa žaljenjem, a poneko i potcenjivački, gledalo se na život i socijalistički san ovdašnjeg sveta. Iako me na ove puteve vodila znatiželja i za nekim bitnijim suštinama, živeo sam u to vreme i sam deo jugoslovenske socijalističke iluzije. Kako se sve, u međuvremenu, vrtoglavo promenilo!? Najviše, na našu štetu.

Čovek u mladosti najčešće putuje iz radoznalosti i zadovoljstva, za svojim snovima i emocijama. U jednoj deonici života iz saznajne i stvaralačke znatiželje i potrebe. U nekom zrelijem dobu, naročito posle velikih oluja i gubitaka, putuje po inerciji i nužnosti, iz dosade ili očajanja. Tada putovanje deluje okrepljujuće, kao lek i terapija; pomaže da se sve lakše podnese. A ponekad je sve ovo pomešano.

Putovanje je i suočavanje sebe sa svetom, sabiranje i oduzimanje. Ono nije samo doživljaj i faktografija, već za pravog putnika, pre svega, budan san i imaginacija. Iako su mi ova putovanja, u nekim trenucima, izgledala kao da "po vjetru putujem", opominjao me Njegošev glas: "Grehota je na putovanje vikati". Ma kakvo ono bilo. Čovek se na putovanju sa sobom sastavlja.

Mićo Cvijetić
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #5 poslato: Novembar 01, 2016, 03:54:39 am »

*

SPASA NAM NEMA, PROPASTI NEĆEMO


Spska književna zadruga u "Maloj biblioteci" objavila je novu pesničku knjigu Mića Cvijetića (1946), pesnika, književnog kritičara, esejiste, putopisca, prevodioca, pod naslovom "Svet i kuća". Cvijetić je doktorirao na temu: Književne veze Lužičkih Srba i Jugoslovena (1840―1918). Do 1992. živeo je u Sarajevu. Objavio je zbirke pesama "Zaumice" (1976), "Zapisi" (1999), "Čvorovi i uzlovi" (2006) i "Uzaludni poslovi" (2012). Knjige poezije objavljene su mu na makedonskom, bugarskom, nemačkom, rumunskom i francuskom jeziku. Autor je knjiga putopisa "U lepoj domovini Lužičkih Srba" (2009) i "Bliske daljine ― Moskva i Kijev" (2013), kao i više knjiga književnokritičkih i esejističkih tekstova. Glavni je i odgovorni urednik "Književnih novina".

U knjizi "Svet i kuća" govorite o našem nacionalnom, ali i ličnom udesu. Da li je tragedija mogla da se izbegne?

Smatram, da nije, ali, uz znatno više državničke i političke mudrosti, onih koji su nas vodili, mogla je, verovatno, da se sveukupna nesreća ublaži. Nisu na vreme prepoznali da je jednom utopijskom jugoslovenskom projektu došao kraj, da je oročenog trajanja. Takva lepa utopijska tvorevina, u koju je naš narod nesebično uložio previše, krvavo je razrušena iznutra, a dirigovana spolja. Po recepturi globalnog uma koji uređuje svet i raspoređuje nesreću. A u istoriji sveta, jedan takavum uvek je postojao. Velike ljudske nesreće u svetu, koje pratimo svakodnevno, retko su mimoilazile i naše glave i naše duše.

Doživeli ste sudbinu mnogih izbeglica: u Sarajevu vam je sve ostalo, ali najviše žalite za bibliotekom?

Pesma "Povest o biblioteci", imetku koji je dugo sakupljan i brižno čuvan, metaforaje svih gubitaka, nezamenljivih dragocenosti koje se sabiraju u jednom ljudskom veku. I ne samo vlastitih, već dobrog dela srpskog naroda koji je morao ostaviti sve. Ne samo u Sarajevu, već i širom bivše domovine prognanici i seobnici su ostavili neprocenjiva blaga. U progonima i pogromima biblijskih razmera. Naravno, u ovoj pesmi i drugde, nisam gluv ni na tuđe nesreće.

Sudbinu prihvatate mirno. Kažete da su srušeni Vavilon, Troja, Aleksandrija, Kartagina, Rim i Carigrad... Otkud taj rušilački nagon kod čoveka?

Mirno, a i kako bih drugačije. Drame pesničkog subjekta nisu samo njegove, već i nacionalne i opšteljudske. Velike nacionalne tragedije i gubici nadmašuju lične. U pomenutoj pesmi, pored onoga što ste već izdvojili, apostrofirano je i besomučno rušenje beogradske biblioteke, a u drugoj i rušenje Belog grada, srpskih manastira na Kosmetu, pa i Njegoševe zavetne kapele na Lovćenu, kao i najčuvenijih znamenitosti u svetu. O čemu govore i ovi stihovi: "I pored tolikih rušenja i paljevina, / Svet nije na oba oka progledao." Odgovor na drugi deo vašeg pitanja, zahtevao bi znatno više intelektualnog napora i prostora; možda i kompetentnosti. Ukratko i površno: rušilački nagon i ludilo su, očito, imanentni ljudskoj prirodi, od pamtiveka. Nažalost, u opštem ludilu, ovde i svuda oko nas, živimo i mi i svet. A kad je u pitanju pesnik, poučan je nauk Hermana Broha: "Pesnik je čovek kome je dano da sopstveno ludilo zauzda i njime upravlja."

Svoj novi dom našli ste u Beogradu, na Vidikovcu ― "blagoslovenoj periferiji". Život na periferiji ima i svojih dobrih strana?

U istoimenoj pesmi, kao i u mnogim drugim, dosta je bolne i gorke ironije. Iz centra Sarajeva, sa Marindvora, u blagost periferije!? Što se tiče Vidikovca, najkraći odgovor je u delovima stihova ove pesme: odavde su "svi drumovi širom otvoreni, / Ako do nove bežanije dođe"; "Na periferiji se i duša lakše prikuplja"; "Pukla širina, na sve četiri strane sveta, / Pa se glas i krik samotnika na daljinu čuje..."”

Izuzetno toplo, s puno ljubavi, govorite o zavičaju, rodnoj kući, roditeljima. Ovo je vaša najintimnija knjiga?

Naravno. U ovom ledenom svetu i veku, bar je donekle utešno kad se čovek može, bar povremeno, u stvarnosti ili pesničkoj imaginaciji, zaogrnuti krovom rodne kuće. Ali, i onamo zjape pustoš i praznina, osirotela su i ispražnjena cela područja, bez ljudi i života. Kao i ovde, u Srbiji. Ipak, pesnik se sa melanholijom seća drugačijih vremena i u poeziji ih sabira. Kao, recimo, u pesmi "Očev novčanik", u kojoj je sažeta cela povest jedne patrijarhalne porodice, sve radosti i tuge. Cela ova pesnička knjiga je sabiranje gubitaka i "uzaludnih poslova", opšteg besmisla i nezaustavljivih posrtanja. I traganje, u ovom i ovakvom svetu, za kućom, duhovnim blagostima i osloncima. Za bližnjima i svojima, pa i u onim bliskim daljinama.

Kritički govorite o "oktobarskoj revoluciji" 2000. Mnoge nade su izneverene?

A kako bi drugačije!? Toliko nesreće u poslednjih sto godina, malo bi koji narod podneo i preživeo. Sa toliko ozleda i rana. Sve se i dalje urušava, a smenjuju se naši, vajni usrećitelji!

Kažete, sada se pojavljuju "novi spasitelji". Ima li nam spasa?

Iako je biološki naša nacionalna supstanca dobro načeta, kroz nametnute ratove i nerazumne politike, bilo bi apsurdno živeti, kad ne bi postojala nada. Mislim da je Nikola Pašić, u trenucima najtragičnijih ratnih iskušenja, izgovorio ove reči: "Spasa nam nema, propasti nećemo." Umesto šireg odgovora, navodim i znameniti stih Rajka Petrova Noga: "Nije sve propalo, kad propalo sve je."

Godinama se bavite književnošću, kulturom i sudbinom Lužičkih Srba. Kakve su naše veze, šta nas spaja?

Upravo ovih dana, s velikom radošću, boraviću ponovo u lepoj, stvarnoj i mitskoj Lužici, na njihovom međunarodnom festivalu poezije. A sa Lužičkim Srbima spaja nas, pre svega, zajedničko lično ime i ime jezika. Ovaj mali slovenski narod posebno drži do svoga imena. Fasciniran tom činjenicom, kada je lično bio među njima, naš izuzetni Stanislav Vinaver, u sjajnom putopisu, naglašava: "Oni kad kažu: Serb, puna su im usta, puno im srce, pune im grudi. Nikad nisam čuo da se reč Srbin izgovara s toliko ljubavi, sreće, s takvim mističnim nadahnućem." Naše veze su danas sporadične i svode se na pojedince, sasvim retko na institucije. A nekada nije bilo tako. Povezivalo nas je ne samo ime, nego smo imu mnogo čemu bili uzor i oslonac; posebno nam zavideli što imamo svoju državu. Pohodili su ih najpoznatiji srpski pisci, naučnici i umetnici. Primali njihove predstavnike naši vladari i visoki zvaničnici, što danas nije tako. U vremenima kad ni sami sebi ne možemo da pomognemo, kome možemo da budemo uzor?

Zoran Radisavljević | 04.07.2015. | Politika
Sačuvana
Angelina
Administrator
*****
Van mreže Van mreže

Poruke: 6361



« Odgovor #6 poslato: Novembar 26, 2017, 06:20:03 am »

*

CEO SVET LIČI NA LUDNICU

Mićo Cvijetić, za "Novosti" o pesničkoj knjizi i gorkom izbegličkom iskustvu

Bilans lične i domaće istorije ― počev od nestanka kućne biblioteke u ratom zapaljenom Sarajevu, do hronike naših dana, predstavio je književnik i novinar Mićo Cvijetić u knjizi pesama "Svet i kuća", koju je objavila Srpska književna zadruga, u Maloj biblioteci.

Vremena o kojima piše, pesnik samerava prema svojim pribežištima ― od rodne kuće u brdima Bosne do pogleda sa Vidikovca nadomak Beograda.

Opsedaju me kuća i dom već odavno, koji je tamatsko-motivski prostor prisutan ne samo u mojim ranijim pesničkim knjigama. Pa i u dve moje objavljene putopisne knjige nije reč samo o impresijama i ekpresijama sa putovanja po nekim evropskim delovima sveta već u njima sabiram sebe, poraze i gubitke, nebrojene uzaludne poslove ― kaže, za "Novosti", Cvijetić.

Pred čitaocima su pesme o nezaustavljivom i opštem ludilu, kako onom ratnom tako i sadašnjem mirnodopskom. Motivi sveta i kuće posebno su naglašeni u knjizi koja, po autorovim rečima, na amblematičan način sumira jedno gorko i tragično izbegličko i seobničko iskustvo, ne samo lično, bližnjih i vlastitog naroda, već i globalnu dramu naroda, ratova i bežanija u neizvesno i nepoznato, preko sveta:

Nad kojom zastaje dah i u nemosti sve to posmatramo, nemoćni da bilo šta promenimo i suvislo učinimo ― dodaje Cvijetić. ― Naravno, u središtu je opsesija rodnim domom i kućom, naročito posle sarajevskog ratnog izgona i svog onog imetka, knjiga i drugog duhovnog blaga koje je sabirano tokom dobrog dela ljudskog veka, a onda prisilno izgubljeno. Rodna kuća se javlja kao mogući zaklon i pribežište, i lekovito i bolno. Jer, i tamo se u međuvremenu sve izmenilo; nekada puna kuća postala je pust dom, bez nekadašnjeg života i ukućana.

Savremeni čovek, po mišljenju ovog pesnika, sve više se nalazi na bespuću, pa mnogima, pa i pesničkom subjektu, nije siguran dom.

Za mnoge obeskućene i nemoćne, svet sve više liči na univerzalnu ludnicu, u kojoj sila i moć kapitala određuju male ljudske sudbine. Na pesniku je da u oviru svojih tvoračkih moći, kao jedinka sagledava svet, da ga preko moći reči prenese u svet pesme. Pesnik je svet zatvoren u jednom čoveku, pisao je davno Viktor Igo. Imajući u vidu opšte i vlastito iskustvo, globalne i lične poraze i udese, moja poezija je prilično bolna i pesimistična, elegičnih tonova i sazvučja. A i kako bi drukčija bila, u ovakvom svetu i veku!? ― kaže Cvijetić.

I pored svega, naš sagovornik nije usamljen u stavu da pisanje i umetnost uopšte, imaju neporeciv smisao:

I sada i u ovom vremenu, kada neke efemerne stvari zamagljuju poglede i dramatična i ružna stvarnost pretiču svaku imaginaciju. Posebno poezija. U ovom opštem ludilu, u kome se sve teže snaći. A koliko se samo u jednoj, jedinoj pesmi, kao u onoj orahovoj ljusci, može naseliti suštine; koliko da stane ljudskog bola i nesreće, u čemu je poezija nezamenljiva.


MANJINA OHOLIH Svedoci smo da u dobrom delu sveta, a i kod nas, vlada očevidno beznađe, očaj i siromaštvo. A na drugoj strani je manjina, oholih, gluvih i slepih na tuđe nesreće. Onih koji, zasad, nisu izgubili ništa, a u mutnom se obogatili. Nesvesni sveopšte tragedije i njenih razmera, razmera nenadoknadivih gubitaka. I o tome govorim u mojim pesmama.

B. Đorđević | 12.07. 2015. | Večernje novosti
Sačuvana
Stranice: 1   Idi gore
  Štampaj  
 
Prebaci se na: